ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Reprizirao sam čuveni roman IDIOT Dostojevskog koga čitah još kao mladac, i sada tek vidim koliko tu ima nenamerne ekscentričnosti, pa i polu-imbecilnosti gotovo svih likova, te iskrivljene perspektive na realizam (ovo je blistav potpražni ekspresionizam) a povodom toga snimio sam osvrt pod imenom "Da li je Dostojevski loš pisac sapunica ili veliki umetnik" ne misleći da su sapunice same po sebi loše, nego da ih Dostojevski loše piše, ali paradoksalno iz takvog naboja nehotično dobija nešto veoma bizarnog kvaliteta 
https://youtu.be/r5jGKNWFIyI

Ha, pa ti si baš na, ono, pravoj lektiri. Odlični izbori     

Roman Ulhva, šamanka, a koji je u prevodu sa korejskog izvornika (Mila Stamenković i Ćo Jang Von) objavila Geopoetka 2019. godine* je jedan od temeljnih radova modernog (južno)korejskog romana ali i interesantan pogled na korejski nacionalni identitet – i sa njim isprepletanu duhovnost – dragocen u razmišljanju o savremenoj Južnoj Koreji, zemlji u kojoj su, od demokratske reforme 1987. godine, rame uz rame bujali snažan tehnološki razvoj i izraženi politički konzervativizam. Iako Južna Koreja trenutno ima vladu liberalnog centra, ovo se može posmatrati i kao reaktivna korekcija nakon što je konzervativni predsednik Jun Suk Jeol pokušao da uvede vanredno stanje i preuzme sve poluge moći u državi krajem 2024. godine. Sa još uvek, ispostavilo se, svežim sećanjima na vojnu diktaturu sa početka osamdesetih, parlament je uklonio Juna sa vlasti i Februara ove godine je on osuđen na kaznu doživotnog zatvora, time ostvarivši nekoliko rekorda i presedana u istoriji ove države (prvi predsednik koji je uveo vanredno stanje u demokratskom periodu, prvi koji je uhapšen i osuđen, predsednik sa najkraćim mandatom u istoriji).
*prikaz, napisan 2020. godine od strane domaće blogerke, Ive Pavlović možete pročitati ovde



Jun je bio i neka vrsta sažetka modernog južnokorejskog konzervativizma, sa libertarijanskim ideološkim pozicijama, snažnom antifeminističkom agendom, izraženim neprijateljstvom ka liberalnim medijima i opoziciji, pa su komentatori često njegovu političku poziciju nazivali K-trampizmom. Dodatno, zagovarao je ponovno raspoređivanje (američkog) nuklearnog oružja u Južnoj Koreji, insinuirajući da postoji vojna pretnja od strane režima u Pjongjangu, a izazvao je prilično snažnu kontroverzu svojom izjavom da je ,,Koreja izgubila svoj nacionalni suverenitet jer se nije spremila na istorijske promene onog vremena", što je, u kontekstu u kome je ovo izgovoreno – tokom obeležavanja nacionalnog praznika kojim se slavi korejski otpor japanskoj kolonizaciji sa početka veka – zazvučalo kao davanje za pravo japanskom okupatoru i dodatno problematizovalo njegove napore da se u spoljnoj politici umili Japanu.

Ovo nisu informacije koje treba direktno vezivati za radnju romana Ulhva, šamanka, koji je uostalom napisan 1978. godine, a kao proširenje pripovetke prethodno objavljene 1936, ali ih treba imati u vidu jer pričamo o najpoznatijem delu čoveka koji je bio deo eksplicitno desničarske književne struje što je nakon Drugog svetskog rata i oslobođenja od Japana radila na tome da književnost oslobodi ,,ideološke komponente" i odvede je u smeru ,,čiste književnosti". Kimov esej iz 1946. godine, ,,Pravo značenje čiste književnosti" je bio uticajan u ovom smislu, kao i njegov esej iz 1948: ,,Teorija nacionalne literature".

Kim je svakako jedan od najpoznatijih južnokorejskih pisaca modernog doba, nominovan za Nobelovu nagradu 1982. godine (za ovaj roman), sa mnogo radova iza sebe i sa više prevoda svojih priča i romana na strane jezike. Danas se po njemu zove jedna od književnih nagrada u ovoj državi a on je bio i predsednik više književnih udruženja, uticajan novinski urednik, profesor na visokoj školi umetnosti i član južnokorejske Akademije umetnosti.

Ovo je tim impresivnije kada znamo da se radi o detetu iz siromašne porodice koje je sa petnaest godina napustilo školu i koje je onda ogroman deo svog vremena posvetilo čitanju – poezije, proze, filozofije – i pisanju poezije. Njegov stariji brat, filozof po vokaciji je imao velikog uticaja na razmišljanje Tong Nija ali je pre svega njegova žudnja da se izrazi bila to što je odredilo njegov životni put. Njegove rane pesme, napisane sa samo šesnaest godina su bile objavljene u novinama i skrenule pažnju na klinca koji je umeo dobro da piše, pa je Kim brzo uspeo da bude publikovan i u književnim časopisima sa svojim kratkim pričama.

Kimovo pisanje je bila kombinacija humanističkog realizma i snažno izraženog nacionalističkog interesovanja za tradiciju i duhovnost koje je smatrao važnim za korejski identitet. Rođen 1913. godine, nedugo nakon japanske aneksije Koreje on je još za vreme kolonijalnog perioda pisao nešto drugačije od svojih savremenika, stavljajući snažan akcenat na duhovnost i odgovore koje pruža tradicija. Drugi pisci njegove generacije su u korejskom modernom romanu i pripoveci po pravilu govorili o patnji korejskog naroda pod japanskom okupacijom – kasnije multipliciranoj Drugim svetskim pa onda Korejskim ratom – što je bila i njegova tema, ali je Kimova diferencija specifika bilo fokusiranje na religiju i šamanističke tradicije kao odgovor na životne nedaće.

Utoliko, priča koju je napisao 1936. godine, Portret šamanke, poslužiće i kao zametak ovog romana sa svojim istraživanjem odnosa tradicionalnih verovanja i duhovnih praksi u kontekstu upliva novih religija i sistema u korejsko društvo. Kimu je majka bila hrišćanka i vodila ga je u crkvu pa je on neka od ovih iskustava razmatrao kroz svoje književne junake u pomenutoj priči i njenoj proširenoj verziji, Ulhva, šamanka.



Korejski odnos ka duhovnosti je svakako kompleksan i zvanična statistika pokazuje da je preovlađujući religiozni identitet u modernoj Južnoj Koreji protestantski, a da ga prate katolicizam, islam i budizam. No, istovremeno, šamanske prakse vezane za tradicionalne obrade i verovanja i danas itekako opstaju sa procenom da u Južnoj Koreji trenutno radi između sto hiljada i trista hiljada šamanki i šamana.*
*prošlogodišnja bombastična objava da ih ima čak osam stotina hiljada je demantovana od strane predstavnika najvećeg udruženja šamanki i šamana u Južnoj Koreji, Gyeongshin

Ovo je svedočanstvo o rezilijentnosti tradicionalne duhovne prakse koja je uspešno preživela ulaske konfučijanizma, budizma i hrišćanstva u društveno tkivo, ali i podsećanje na duboko konzervativne – u sasvim negativnoj konotaciji – odlike čuvanja tradicije u kojoj šamanke i dalje imaju status društvenih otpadnika, žive izvan sistema, ne ulaze u brakove ili, ako ulaze, brzo napuštaju svoje porodice, čija deca i sama trpe društvenu marginalizaciju i često im je jedini životni put to da se i sama bave šamanizmom.

Kim je svoju priču, Portret šamanke napisao da bi diskutovao o odnosu šamanske duhovnosti i nadirućeg hrišćanstva, ali je u to vreme imao svega dvadeset i tri godine i još uvek gradio svoj stav ka ,,staroj" religiji i onome što korejskom društvu nudi protestantizam – inače u Koreju donesen od strane prevashodno američkih prozelita nakon otvaranja korejskog društva ka zapadu krajem devetnaestog veka. U romanu koji je priču proširio, Kim je napisao novi kraj, insistirajući da je veoma važno da se nađe novi odnos između božanstva i čoveka i snažno argumentujući da je tradicija oličena u šamanskoj duhovnosti ,,izvor korejskog mentaliteta". Utoliko, iako je Ulhva, šamanka jedan veoma elegantno ispisani moderni tekst koji ispituje dve strane, da tako kažemo, duhovne debate, on je u velikoj meri i otporaško štivo koje ne dovodi toliko u pitanje duhovnu vrednost hrišćanskog učenja, koliko sa velikom sumnjom posmatra njegovo poreklo u zapadnjačkim tradicijama i mentalitetu. Ovo je u skladu sa Kimovim dobro dokumentovanim nacionalističkim otklonom, ali vredi primetiti da je u romanu otpor zapadnjačkim uticajima vidljiviji nego otpor japanskoj kolonizaciji. Neizrečeno, ali vidljivo u tekstu je to prećutno prihvatanje azijskih tradicija kao drugačijih ali ne fundamentalno STRANIH, pa se i budizam i konfučijanizam prikazuju kao sistemi koji mogu da postoje paralelno sa šamanskom tradicijom i da budu komplementarni elementi verovanja i praksi u nečemu što ima izvesnu ,,prirodnu" mentalitetsku harmoniju, dok su samo za hrišćanstvo vezane snažne, visceralne reakcije, bes, gađenje, optužbe za demonizam, pa i na kraju direktna akcija koja bi se u zapadnjačkom vernakularu zvala egzorcizmom.

Utoliko, Kim sa ovim romanom, ispisuje neku vrstu pan-istočno-azijskog nacionalističkog traktata u kome se japanska kolonizacija pominje eksplicitno i uz nedvosmisleno negativnu konotaciju vezanu i za gubljenje korejskog nacionalnog identiteta pod okupatorskom čizmom, ali je STVARNI otpor, stvarna akcija, stvarni uostalom, konflikt u romanu vezan za praktično imunološki odgovor šamanske tradicije na infekciju hrišćanstvom.

I to je sad jedan prilično fascinantan tekst * jer je Kim majstor pripovedanja, sa izgrađenim modernističkim jezikom u koji se lako, elegantno ubrizgava mnogo tradicionalnih izraza, referenci na običaje, jela, odeću, ali i na duhovne prakse iz šamanske tradicije. Kim uspeva da u romanu koji nema ni tradicionalnu tročinsku strukturu, pa ni tradicionalno hronološko pripovedanje, sa sve skakanjem u veoma opširne flešbekove, ponekada vezane za likove koji u radnji nemaju zapravo veliku ulogu, oslika portret šamanke ali onda i grupni portret zajednice u kojoj se vodi borba za dušu Koreje i u kojoj ne može biti mirne kohabitacije i razumevanja.
*pritom, i dalje relevantan za Južnu Koreju čemu svedoči i to da je 2021. godine on i ekranizovan kao animirani film u režiji An Dže-huna, pod naslovom The Shaman Sorceress

Centar sukoba nalazi se u porodici – šamanka Ulhva je svog sina kao desetogodišnjaka poslala u budistički manastir da tamo uči i postane monah, svesna da bi dete, da je ostalo uz nju, bilo zauvek ostrakizovano, osuđeno da živi izvan svake zajednice i daleko od toga da ispuni potencijale koje je pokazalo. No, taj se sin, deceniju kasnije vraća majci i veli kako je došao da se stara o njoj. Ovo je neobično, jer mu je Ulhva eksplicitno rekla da se vrati jedino ako ne bude imao nikud drugde da ode i da će ga ona primiti da ne bi gladovao. Takođe, iako je Ulhva na margini društva u ruralnoj zajednici u kojoj živi, ona je u tom trenutku veoma cenjena i tražena šamanka koja izvodi redovne obrede i u nekim dobrostojećim kućama i smatra se izvanredno uspešnom u tome što radi, pa je i ekonomski srazmerno stabilna i nije joj potreban sin da se stara o njoj (pogotovo što ona u tom trenutku jedva da je prešla četrdesetu).



Ispostavlja se, međutim, da je sin napustio budistički manastir nakon pet godina šlajfovanja u kome nije prepoznao mnogo duhovnog među monasima zainteresovanim uglavnom da jedu i provode vreme lenstvujući dok učenici rade, te da se onda okrenuo protestantizmu, konvertovao se u hrišćanstvo i da je njegov dolazak natrag u majčinu kuću motivisan pre svega dobronamernom – ali pomalo i zilotskom – ambicijom da majku i polusestru spase iz kandži paganizma, privuče na stranu Hrista i obezbedi im večni životu u božijoj milosti nakon pokajanja.

Ovo, naravno, ne biva, ali kvalitet Kimovog pisma nije u onome šta se događa već u samom pripovedanju koje je suptilno i iznijansirano i mada sam gore iskoristio reč ,,traktat" da pojačam poentu, on nije zaista ispisan nekakvim nametljivim, ubeđivačkim jezikom.

Naprotiv, velika vrednost romana je upravo u tome da on sa mnogo detalja i autentičnog razumevanja prikazuje obe strane svoje diskusije, šamansku tradiciju i praksu kao utemeljenu u vekovnim verovanjima i obredima koji – pokazuje se i kroz primere – imaju stvarni kohezivni efekat na zajednicu sa jedne strane, a onda i uverljiv hrišćanski žar sa druge, sa sve sumnjama u sebe, nalaženjem smirenja u molitvi, iskrenom ljubavlju prema bližnjima za koje se mladom koprotagonisti romana srce cepa što ih vidi kao pagane što slave demone i aktivno rade protiv spasenja svoje duše.

Tu ima mnogo nijansi u razmišljanjima na obe strane i diskutovanja o tome kako se duhovnost iskusi a kako se interpretira – sin-protestant, recimo, ima dugačak pasaž samoispitivanja u kome pokušava da pomiri svoja hrišćanska uverenja i učenja iz Svetog pisma sa animističkim korenima duhovnosti čija je njegova majka praktikantkinja i pronađe zajedničke korene, zajedničke koncepte i poduke koje samo možda treba iskazati istim jezikom da bi se videlo da vode do istih zaključaka. On istovremeno nema ni nužno sasvim izgrađen sistem verovanja unutar hrišćanske matrice, i pronalazi makar mogućnosti da su ,,duhovi preminulih" oko kojih se vrti veliki deo rada njegove majke na neki način kompatibilni sa onim što mu prikazuje jevanđelje, i u tome traži zajedničko uporište na osnovu kog bi majci mogao da priđe i navede je da uvidi vrednost Hrista kao spasitelja.

Kako rekosmo, to ne biva, jer, sa druge strane, njegova majka ima reakciju gotovo somatskog gađenja prema Hristu, koga vidi kao demona, duha koji je poseo njenog sina i radi na destrukciji porodične harmonije ali i šire zajednice. Autor Ulhvu, pritom, ne oslikava ni u kakvom idealizovanom tonu, naprotiv, njen portret je vrlo moderan i realistički, sa puno dubine, jasnim prikazom njenih karakternih nedostataka ili samo karakteristika (snažan libido, sklonost laganju, sposobnost da sa više ljubavnika odjednom žonglira  tako da se ne sretnu i ne dođu u sukob, ali i posvećenost poslu, velika i iskrena ljubav prema ćerki, poštovanje za svoju duhovnu majku i boginje kojima služi).



Kim piše dugačke deskripcije šamanskih rituala, sa sve opširnim pasažima recitovanja obrednih stihova kojima funkcija nije samo da se literarno sačuva delić (ali sržni) nacionalnog nasleđa već i da se pokazno demonstrira kakvu funkciju oni imaju u zajednici, da je njihova prezentnost, veza sa muzikom (uglavnom na udaraljkama), dakle, ritmom koji je glasan, repetitivan, predvidiv i hipnotički, ono što ih čini ,,stvarnim" za zajednicu koja njima prisustvuje ali ne samo u funkciji pasivne publike već i učesničkog odobravanja. Kim ne samo da opisuje Ulhvine pokrete koristeći vrlo grafički, praktično kinematski imaginarijum već i podvlači da posmatrači rituala glasno reaguju na njene stihove, smejanjem, suzama, glasnim odobravanjem ili ponavljanjem. Kontrast sa hrišćanskom molitvom koja je tiha, često sasvim nema, nije ispisan maliciozno, sa ponižavajućom konotacijom za hrišćanstvo, ali jeste očigledan i sugeriše izvesnu i nepobitnu distancu koju hrišćanstvo ima u odnosu na korejski duh i koju ono, reklo bi se, nema kapacitet da zaista pređe, zadržavajući se na enklavama preobraćenih, ali bez stvarnog korena u potrebama i željama zajednice.

Notabilno je i da drugi veliki hrišćanski lik u romanu, starešina lokalne crkve, potiče iz bogate porodice i da je u protestantizam prešao već u veoma zrelom dobu, a nakon godina rvanja sa osećajem disolucije korejskog nacionalnog identiteta pod japanskom okupacijom i nemoćnog, tihog besa zbog ovoga. Ponovo, Kim ovde ne ispisuje nekakve eksplicitne dekonstrukcije ,,ideološkog neprijatelja", ovaj roman je, da još jednom ponovim, daleko od traktata, ali nije moguće u ovome ne pronaći osudu, ma koliko ona bila uvijena, povodljivosti za zapadnjačkim mesijanskim obećanjima na fonu japanske kolonizacije Koreje i zamene stvarne borbe za očuvanje korejskog nacionalnog i duhovnog bića, nekakvim apstraktnim isusovskim obećanjem da će na kraju sve biti u redu, TRUST ME BRO.

Utoliko, Ulhva, šamanka ostaje fascinantan tekst do kraja i svog krvavog finala u kome se stvari razreše nasilno i bez prostora za dalju ideološku raspravu, sa, rekosmo, izmenjenim krajem u odnosu na originalnu priču u kome se, ma koliko to suptilno bilo, na neki način slavi rezilijentnost korejske tradicije i pravda otpor zapadnjačkom mešanju u azijska duhovna posla. Utoliko, iako Ulhva, šamanka ima odlike onoga što bismo u zapadnjačkoj literarnoj tradiciji čitali kao klasičnu tragediju, ona je zapravo nacionalistički tekst koji dolazi iz duboko konzervativne pozicije – one koja argumente ,,druge strane" prepoznaje, razume i onda ih intelektualno odbacuje bez prostora za kompromis. I to se, uz sav prikazani kvalitet Kimovog pisanja, mora poštovati.

Geopoetika roman na prodaju ima ovde.

https://www.youtube.com/watch?v=JiragVBEa8Q

šta te privlači kod tih azijskih i arapskih autora?

kose oči

Kvalitet, relevantnost itd.

Uzgred, Iranci nisu Arapi.

kvaliteta, relevantnost i - zene:

Vrček: 'Fenomen' korejskih ljutitih žena
 

QuoteJužna Koreja ima najnižu stopu fertiliteta (plodnosti) na svijetu. Upola manju od Hrvatske, čija stopa iznosi oko 1,5 djece po ženi – stopa koja je znatno ispod one potrebne (2,1) za prirodnu zamjenu generacija. Dakle, dok je u Hrvatskoj broj umrlih svake godine gotovo dvostruko veći od broja rođenih, u Južnoj se Koreji, govore stručnjaci, odvija »terminalna katastrofa«. Postoje procjene prema kojima će Južna Koreja za tridesetak godina imati najstarije stanovništvo u ljudskoj povijesti.

Ljutite žene
 
Osim demografske propasti, Južna Koreja ima sve više »ljutitih žena«. Okupljaju se u pokretu »4B«, što na korejskom znači – bez braka, bez porođaja, bez upoznavanja i bez intimnih odnosa. Ljutite su žene one koje će promijeniti svijet ili, kako sljedbenice pokreta same govore: »Želimo izgraditi svijet u kojem žene mogu živjeti bez muškaraca.«
Moon Young, učiteljica matematike i jedna od predvodnica feminističkoga pokreta »4B«, otkriva planove civilnoga celibata: »Cilj nam je stvoriti 'bihon-zajednicu' – grad bez braka.«

Štrajk protiv muškaraca

(...)