ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Vreme je da se osvrnemo na ono što je Saladin Ahmed uradio sa serijalom Daredevil a koji je pisao između Septembra 2023. i Septembra 2025. godine. Poslednja, peta kolekcija izašla je Januara ove godine, sakupljajući preostale epizode iz serijala od dvadesetpet komada i fer je reći da je ceo taj serijal izazvao i određenu količinu kontroverze među čitaocima. Naravno, znamo da je Marvelova publika uvek odmerena u svojim reakcijama čak i kada joj se nešto ne dopada i da... oh, šalim se, naravno, u pripremama za ovaj tekst malo sam prošetao internetom i bio – iznova – šokiran intenzitetom cunamija negativnosti koju su čitaoci, nezadovoljni što se aktuelni serijal ne uklapa stoprocentno sa njihovom vizijom kako bi Daredevil trebalo da izgleda, ponaša se i generalno postoji, prosuli po Ahmedu i njegovim saradnicima. Stanje je dakle redovno.



Naravno, Ahmed je imao taj, hajde da kažemo hendikep, da je preuzeo lik i serijal nakon što ga je nekoliko godina pisao Chip Zdarsky a ispostavlja se da narod BAŠ VOLI Daredevila iz pera Chipa Zdarskog. Kako sam već u više navrata primetio, Zdarsky je tokom svog boravka u ulozi scenariste Daredevila uradio neku vrstu kompiliranja najboljih delova istorije ovog lika, pišući kvalitetan, karakteran strip, ali u njega unoseći vrlo malo novog. I, dobro, savremeni superherojski strip – makar u produkciji dva ,,velika" izdavača koji ovo rade već više od osamdeset godina – u velikoj meri se sastoji od prepakivanja starih priča i pisanja njihovih novih, blago variranih verzija, ali kod Zdarskog se ovo, čini mi se, baš primećivalo, verovatno najviše zato jer su motivi koje je on reciklirao u svom serijalu uglavnom u svojim originalnim pojavljivanjima bili nove, smele ideje za Daredevila, neistražene staze za njegov serijal.

Da ne budem pogrešno shvaćen meni se ono što je Zdarsky radio veoma dopalo. Ovo je bio možda ne u idejnom smislu inventivan, ali u egzekuciji VEOMA dobar strip, sa vrlo kvalitetnim karakternim radom – kako na strani glavnog junaka, tako, i možda još više, na strani glavnog negativca, Kingpina – i to da Zdarsky u strip nije uneo neke nove koncepte i teme, je kompenzovano tim odličnim radom sa likovima. Nije smetalo, naravno, ni što je imao izvanredan grafički tim, ali ni to da je Zdarsky svoj rad na Daredevilu ipak završio nečim originalnim, šaljući svog glavnog junaka u sam pakao u spektakularnoj Red Fist Sagi i dajući mu ono za čime je konfliktni heroj žudeo celog svog života: žrtvovanje sopstvenog života i duše za spasenje drugih, sebi bliskih osoba.

Šou ipak mora da ide dalje. Pogotovo kada se radi o stripu koji je – kako sam već više puta primetio, a sada vidim da i mnogi drugi to isto pišu po internetu – verovatno najkonzistentnije i najkonzistentnije kvalitetno pisan serijal u čitavoj Marvelovoj istoriji, a svakako u ovom stoleću,* a da je pritom već na početku Ahmedovog rada na njemu, Dizni hvatao zalet za povratak Daredevila na televiziju sa serijom Born Again.
*sa samo povremenim padovima u vreme kada su ga pisali Andy Diggle i Charles Soule, dobri, kvalitetni scenaristi koji su samo imali ideje što naprosto ne rezoniraju sa ovim protagonistom

Utoliko, Daredevilu nije, po ko zna koji put, dopušteno da ,,stvarno" umre, ali je onda u Ahmedovom serijalu on vraćen u život sa jednom radikalnom izmenom. Glavni junak, Matthew Murdock, alter ego njujorškog superheroja po imenu Daredevil, koji se oblači u crveni kostim sa rogovima i u dobroj meri koristi ,,đavolji" imaginarijum da utera strah u kosti kriminalcima sa kojima ima posla, ovaj strip započinje kao – katolički sveštenik.



Postoji nekoliko ravnopravnih elemenata koji definišu lik i ličnost Matta Murdocka/ Daredevila. U prvo vreme, kada ga je pisao Stan Lee, Daredevil nije direktno svoj imidž asocirao sa Đavolom. Ime Daredevil je bilo uzeto od starinskih ,,artista" i akrobata koji su u cirkusima, na vašarima, a ako su umeli dobro da se prodaju onda i na posebno organizovanim događajima radili odvažne, spektakularne tačke koje su bile skopčane sa velikim rizikom i zahtevale veliku veštinu i hladnokrvnost da se izvedu i prežive. Znate već – prelaženje slapova Nijagare preko zategnutog užeta, držanje zubima za sajlu koja visi iz aviona u letu itd. Uostalom, reč ,,daredevil" označava onog ko izaziva đavola a ne samog đavola, i mada je crtač Bill Everett – sa asistencijom Jacka Kirbyja – u njegovom prvom dizajnu dodao žuto-crnom kostimu, vrlo ,,cirkuski" kodiranom, i male rogove na glavi, cela poenta Daredevila je bila da je on ,,čovek bez straha", a što je bilo ispisano odmah ispod logotipa već prvog broja magazina koji je krenuo sa izlaženjem 1964. godine. Uostalom, kod nas su ga, u vreme kada je izlazio u magazinu Panorama, i prevodili kao ,,Nebojša". Ozbiljno.

U svakom slučaju, originalno, glavne karakterne dimenzije ovog lika počivale su na kontrastima koje je Stan Lee u ono vreme toliko voleo: Daredevil je u civilnom životu bio advokat koji na sudu brani i kriminalce – možda baš one koje je sam priveo pravdi u svom tajnom identitetu superheroja. Takođe, Matt Murdock je bio slep ali je na ime izoštrenih ostalih čula mogao da se bavi superherojskim poslom.

Kasniji scenaristi će razviti mnoge druge karakteristike glavnog lika. Matt Murdock će postati jedan od Marvelovih likova sa najrazvijenijim erotskim životom, što ga čak i  u 2026. godini izdvaja iz mase superheroja koji uglavnom imaju ili platonske, ,,dečije" kodirane veze sa drugim superherojima (čak i kada iz tih veza rađaju decu, kao na primer Jessica Jones i Luke Cage) ili skoro parodično nesrećne pokušaje da nađu životnog partnera (videti pod Peter Parker/ Spider-man). Za razliku od gotovo svih njih, Matt Murdock je čovek koji ima izražen seksualni nagon, ali i sklonost da se BAŠ nesrećno zaljubi iako je zreo čovek i ovo je, između ostalog, vrlo pristojno iskorišćeno tokom Ahmedovog rada na serijalu.

Druga dimenzija je, naravno, taj pomenuti katolicizam, a koji je Ahmed, posle dosta godina, dovukao u prvi plan. U nekim starijim vremenima Murdockovo irsko poreklo je bilo prevashodno lak način da ga se identifikuje sa Hell's Kitchen četvrti Njujorka – u kojoj se stripovi o Daredevilu uglavnom odvijaju – i mada je sa procesima džentrifikacije dobar deo irske radničke klase koja se tu doselila polovinom devetnaestog veka već bio iseljen pred kraj dvadesetog, ovaj kraj grada i dalje ima jak irski i katolički karakter. Kevin Smith, jedan od poznatijih američkih katolika u popularnoj kulturi, je tokom svog rada na Daredevilu baš na samom kraju prošlog veka, onda u centar priče stavio upravo veru i ovo je nešto što će kasniji scenaristi – Mack, Bendis, Brubaker, Diggle, Waid, Soule – uzgredno provlačiti kroz priče, naglašavajući ipak mnogo češće Murdockov emotivni život, invaliditet i dualitet između bavljenja advokaturom i viđilantizmom, sve dok Zdarsky nije u Red Fist Saga stvari odvukao u veoma religioznom smeru.



Zdarsky potiče iz katoličke porodice (pravo prezime mu je, da podsetimo, Murray) i mada za sebe kaže da nije religiozan, kao dete jeste proveo neko vreme u katoličkoj školi ,,Taman toliko da se zaista prestravim od pakla i osetim krivicu zbog svih svojih postupaka!" I onda je u okviru njegovog rada na stripu kontrast između često vrlo nasilnog – grešnog – načina na koji će Daredevil rešavati probleme i hrišćanskog učenja o nenasilju, ljubavi, okretanju drugog obraza i kajanju proizvodio solidnu količinu krivice u glavnom liku.

Krivica je, ne naročito iznenađujuće, veliki deo tematskog programa i u Ahmedovom nastavku. Ahmed je neko ko je u svom radu, pogotovo u prozi, poznat po bavljenju temama vere, religije, odnosa čoveka sa bogom i, kako je to kod njega do sada velikim delom bilo orijentisano na muslimanske i bliskoistočne kulturne kodove, opipljivo je koliko je njega mogućnost da se poigra u katoličkoj ogradici u ovom stripu energizovala.

Ahmedov Daredevil je kritikovan (ili, jelte, da budemo precizniji, napadan) da je ,,dosadan" a i da je u pitanju ,,religijska propaganda". Ne slažem se ni sa jednim ni sa drugim, ali razumem da je ovde u pitanju serijal koji se bavi pre svega glavnim likom što nastoji iz sve snage da bude dobar vernik i nosilac poruke ljubavi, radosti i praštanja  koju Bog saopštava svetu i da to da se Ahmed uglavnom ne bavi nekim komplikovanim zapletima sa mnogo spektakularnih događaja i velikim ansamblom drugih superheroja može da čitaocima, kondicioniranim na stalne snažne promene status kvoa, krosovere i DOGAĐAJE deluje kao dosadno. Sa druge strane, nagađate već, za mene je strip fokusiran na glavni lik, sa mnogo prostora da se analizira njegov karakter i bez rasipanja u rukavce podzapleta i krosovera praktično TAČNO ono što želi da čitam u serijalu o street-level heroju kakav je Daredevil. Ovakvog Daredevila je pisao Frank Miller, ovakvog Daredevila je pisao Brian Bendis i mada time ne pokušavam da kažem da je Ahmed nužno sebe lansirao baš u tu stratosfersku orbitu, mislim da je njegov pristup pripovedanju veran nekoj srži ovog lika i konzistentan sa duhom ovog stripa.

Chip Zdarsky je, uzgred, na kraju svog rada na Daredevilu u dobroj meri pored religiozne tematike, pažnju posvetio pitanjima socijalne pravde, diskutujući o kaznenom sistemu i njegovoj efikasnosti u resocijalizaciji osuđenih kriminalaca, odnosno neuspesima da oni, nakon izdržavanja kazne, budu išta drugo do ponovo osuđivani kriminalci. Ahmed ovoj temi prilazi iz drugog ugla i otac Matthew Murdock je, rekosmo, aktivan, služeći katolički sveštenik, ali njegov glavni posao je rad u domu za decu ulice koji drže on i još jedan sveštenik i gde grupu mladih osoba, uglavnom sa istorijom maloletničke delinkvencije, vaspitavaju i uče da budu socijalizovana, da imaju u sebi više ljubavi i poverenja nego agresije i nepoverljivosti.



Ahmed dobro rukuje ovom postavkom, dajući i Murdockovom kolegi, ocu Javiju ali i klincima u domu Saint Nicholas, dovoljno karaktera i distinktnih ličnosti da ih čitalac zavoli iako će, naravno, ovo biti  superherojski strip sa MNOGO akcije i spektakla u kojima oni nemaju minutažu. Naravno, jasno nam je da će Daredevilove ,,noćne" aktivnosti u nekom momentu dovesti i do ugrožavanja ovog prostora, da će deca biti izložena opasnosti, ali u Ahmedove kvalitete moramo ubrojiti i to da on decu ne tretira kao ,,ravne", statične likove koji služe samo da u čitaocu izazovu empatski refleks i želju da ih zaštiti. Umesto toga, deca su i sama višedimenzioni karakteri, sa nedostacima i manama – a u skladu sa činjenicom da su, jelte, nezrela kao i da su uglavnom živela izvan bezbednih okruženja porodica i institucija – i neka od njih će biti i u nekoj meri ,,zla", mada nikada na nekakav uprošćen, ,,žanrovski" način. Ahmed je pažljiv u ovom delu stripa i vrlo uspešno prodaje čitaocu osećaj krivice koji raste u glavnom junaku sa shvatanjem da je decu na neki način izneverio.

I ovo nije samo uobičajeno samooptuživanje superheroja koji nije sve uradio SAVRŠENO i onda sebe u monolozima optužuje da je bezvredan – a kakvo često viđamo kod scenarista koji formulu Stana Leeja kopiraju mehanički, bez ulaganja sopstvenog kreativnog napora – već nijansiran, uverljiv proces shvatanja glavnog junaka da njegove nesavršenosti bivaju amplifikovane onda kada od njega zavise druge osobe koje mu bezgranično veruju i da je on istinski, ,,tehnički" kriv za to u kom smeru odlaze njihovi životi. Superherojski strip se retko zaista bavi temom starateljske odgovornosti za sudbine dece – uglavnom se zadovoljavajući simboličkim gestovima – i Ahmedu se mora upisati u pobede to da on ovde njom barata prilično zrelo i pažljivo.

Pitanje kako je Matt Murdock uopšte živ u ovom stripu i, kad je već živ, kako to da je pop a ne advokat nikada ne dobija eksplicitan odgovor, a sam glavni junak to pripisuje božijoj milosti. Ali ovo i dalje ostaje pitanje kojim se bavi ne samo protagonista već i drugi članovi ansambla koji su Matta Murdocka i/ ili Daredevila poznavali u njegovom prethodnom životu. Ahmed ovde stvari postavlja u zanimljivu perspektivu: Elektra, bivša devojka i ljubav života Matta Murdocka je, kao što znamo, i sama uzela na sebe identitet Daredevila, sa jedne strane zato da Hell's Kitchen ne bi izgubio svog zaštitnika koji noću čini ulice ove četvrti nešto bezbednijim za običan svet, a sa druge da opere svoju savest od bivše karijere profesionalne ubojice*. Scenarista onda pravi interesantan erotski zaplet u kome je Elektra sa jedne strane tu da Mattu pomogne u njegovom novom životu, da ga zaštiti i podrži i čitalac vrlo jasno vidi da ona prema njemu gaji nimalo dvosmislenu ljubav i erotsku žudnju, ali da ga istovremeno i malo mrzi što joj je Bog, jelte, draži i bliži od nje. Ovo je odrađeno spretno i ubedljivo, pogotovo sa pažljivim radom na liku koji onda u jednom trenutku uspe da preboli Matta i bude spreman da uđe u novu životnu fazu.
*uzgred, kako je Elektra ćerka grčkih roditelja, rođena i odrasla u Grčkoj, i majka joj se još i zvala Christina, bilo bi zanimljivo kada bi neko negde seo i napisao strip koji istražuje NJENE religiozne poglede naspram Daredevilovih pogled na veru, krivicu, iskupljenje itd. a koji bi dolazio iz sekularne perspektive, ali sa pravoslavnim predznakom. Ni Zdarsky ni Ahmed ovo nisu uradili, pišući je kao ateistkinju / agnostikinju, iako je i Elektra lik koji ima iskustvo umiranja i ponovnog rađanja i nije nerezonski da ima nekakve misli o svemu ovome.



Sa druge strane je Mattov najbolji prijatelj i bivši partner u advokatskoj kancelariji, Foggy Nelson, a koji je nakon Millerovog Daredevila postao jedan od omiljenih likova među čitaocima, sa momentima dobro zarađenog protagonizma. Foggyja ovde nema MNOGO, strip se pre svega fokusira na Matta ali i on služi da glavnom junaku natovari na leđa prilično zasluženu krivicu za to što ga je ovaj mesecima pustio da misli kako je mrtav i nije mu se javljao. To da je Foggyjev novi partner u kancelariji bivši policijski detektiv Cole North, lik koga je Zdarsky uveo tokom svog rada na Daredevilu je takođe sjajan potez jer je North jedan harizmatičan, vrlo upečatljiv lik i to da je Foggy njime ,,zamenio" odsutnog Matta, misleći da je ovaj pokojni snažno doprinosi intenzitetu osećaja krivice i samooptuživanju na Mattovoj strani.

Cela ta psihološka konstrukcija u kojoj Matt oseća neizmernu zahvalnost svevišnjem što mu je dao novi život i dopustio mu da mu služi, ali sve više shvata da ima neotplaćene moralne dugove i repove krivice koji se vuku za njim bez obzira na mantiju i bogougodan rad sa decom materijalizuju se u dugačkom zapletu u kome Daredevil ima susrete sa praktično otelotvorenjima sedam smrtnih grehova. I odmah da kažem, ja sam po pravilu vrlo sumnjičav prema superherojskom stripu koji radi direktno sa religioznim motivima i stavlja ih u ,,stvarni svet", jer je ovo uvek teško pomiriti sa činjenicom da, konkretno u Marvelu, imamo bogove skandinavskog i starogrčkog panteona kao redovne likove u stripovima, ali i nekoliko ,,đavola" koji vladaju ,,paklom" vrlo judeohrišćanske provinijencije i u različitim stripovima su različiti među njima ,,glavni" i imaju različite ,,moći" i to je jedna uglavnom nekonzistentna, protivrečna konfuzija. Neki stripovi sa ovim dobro rade – recimo neki Ghost Rideri – i mislim da je i Ahmed ovde demonstrirao dosta veštine u rukovanju demonima sa kojima Daredevil ima posla, uspevajući da ih smesti na idealno mesto između metafore i stvarne, fizičke pretnje sa kojom Matt mora da se izbori.

Jako je pomoglo i to što su ih crtači uglavnom uradili fantastično, nudeći ubedljivu biblijsku fantazmagoriju u njihovom dizajnu a Ahmedu ide kredit za to da je ovo iskoristio za najveći deo dugačkog zapleta ovog stripa, usmeravajući glavni lik da preispituje i evoluira svoj stav prema Bogu, sopstvenoj krivici i ulozi u služenju Božijoj volji. Obično kažemo da je najbolji karakterni rad u prozi onaj u kome se lik ubedljivo menja kroz narativ, i Ahmed ovo postiže na jedan organski način, spretno se krećući između realističnih, real-life problema sa kojima se Matt suočava tokom rada sa domom Saint Nicholas, tih fantazmagoričnih sukoba sa demonima i njegove žudnje i strasti koje ne može da porekne i  ignoriše ma koliko sebe ubeđivao da je sada pop koji živi urednim, jednostavnim životom u kome nema mesta za nečiste misli.



Ovo potonje jeste jedan od dragocenih elemenata ovog stripa: Ahmed zaista piše Matta na jedan ,,zreo" način baš time što pokazuje da odrastao, realizovan čovek ne mora nužno biti i emotivno zreo. Ono što bi kod nekog drugog bila samo sapunska opera u Ahmedovim rukama se pretvara u ponovo prilično nijansiran prikaz muškarca koji pati zbog ljubavi na jedan ubedljiv način, i, štaviše, ponaša se vrlo krindži u Elektrinom prisustvu sa ponovljenim trapavim skoro detinjastim pokušajima da je osvoji igrajući na kartu emotivne ranjivosti iako je ona jasno pokazala da je suviše puta bila povređena i da među njima sem poslovnog odnosa neće nikada više neće biti ničega. Čujte, ovo je DOBRO pisanje likova i građenje karaktera i njihovih odnosa na osnovu životnih iskustava i MORA se pohvaliti. Kasnije će Matt ući u vezu sa drugom ženom – Nyla Skin, zanimljiv i VRLO malo korišćen lik iz vremena kada je Daredevila pisala Ann Nocenti – i Ahmed i ovde pokazuje zrelost i spretnost, prikazujući kako među dvoje bivših ljubavnika plane novi plamen strasti i emocije, kako upravo Mattova emotivna ranjivost i konfuzija njega čine privlačnim jakim i samostalnim ženama, ali kako su ta konfuzija i emotivna ranjivost u krajnjoj liniji i detinjaste, infantilne karakteristike njegovog karaktera i da, dok ih ne prevaziđe on naprosto neće biti prikladna osoba za dugu, stabilnu vezu.

Mislim, ovo je kvalitetan rad sa likovima i to da strip nema mnogo SPEKTAKLA nalik onome što su radili Waid, Soule i Zdarsky kod kojih je Daredevil često bio lik od kog zavisi sudbina čitavog grada za mene nije nedostatak, naprotiv. Pogotovo što akcije ovde ima sasvim dovoljno, prvo u tom dugačkom zapletu sa sedam grehova koje Matt mora da prepozna i da se iskupi, a onda i, prema kraju Ahmedovog rada sa nekim drugim tematskim protivnicima, uključujući zanimljivog tech-bro ,,biohakera" koji stripu daje momente osvežavajućeg body horrora.

Potencijalno najkontroverzniji element stripa je tretman Kingpina ali moram da priznam da se meni i TO dopalo, sa ,,kraljem zločina" koji u jednom katarzičnom, strahovito tenzičnom momentu i sam postaje vernik i Ahmed se na zanimljiv način igra sa ovim konceptom. Finale serijala u kome Daredevil i Elektra imaju jedan poslednji sukob sa Kingpinom (Ahmed prethodno stavlja prilično jaku tačku na karijeru Bullseyeja, čoveka koji je tokom Millerovog Daredevila Elektru ubio, i uspeva da osećaj pravične osvete i kazne izmeša sa ponovo sasvim opravdanom krivicom) su kritikovali zato što stvari vraća na default podešavanja (Matt i Elektra se drže za ruke i ,,probaće ponovo", Kingpin je ponovo manijakalni, ambiciozni karijerni kriminalac), i to nakon 25 brojeva u kojima su se likovi zaista intenzivno menjali, i ja mogu da prihvatim da je ovo razočaravajuće. Ali, mislim, to je neka priroda superherojskog stripa – voleli je ili ne – i naravno da je Ahmed morao da ,,pospremi kuću" na kraju svog rada i da je ostavi u urednom stanju za Stephanie Phillips čiji je Daredevil krenuo ovog Januara. Poštujem da je za nekoga ovo nezadovoljavajući zaključak serijala koji je radio nadahnutije i ambicioznije, ali za mene je važno da smo imali 25 epizoda uglavnom vrlo dobrog, karakternog superherojskog stripa i da najveći deo vremena obavezni sastavi i urednički diktirane forme nisu tu ambiciju ograničavali i suzbijali. Drugim rečima, mislim da je Ahmed uradio dobar strip, tiši i intimniji nego što biste možda očekivali, ali da je to bila dobrodošla promena smera i tona, kao i da su teme serijala bile zanimljive i uglavnom zrelo obrađene.



Ništa manje važno, ovo je veliki deo vremena bio jako dobro crtan i kolorisan strip. Aaron Kuder ga je započeo i doneo svoj tipično glamurozni, čisti stil kojim je i nametnuo izgled za čitav serijal. Pre Marvela Kuder je godinama radio za DC i to je, zajedno sa glavnom inspiracijom koju u njegovom radu predstavlja Arthur Adams, rezultiralo vrlo disciplinovanim linijama, vrlo preciznom geometrijom. Kako već rekosmo, Kuder je i bio zaslužan za dizajn demona sa kojima Matt ima posla u ovom serijalu i tu je obavio izvanredan posao a onda je pored njega i paralelno sa njim ovde radila i gomila drugih crtača, tušera, kolorista: Farid Karami, Germán Peralta, Cam Smith, Jesus Aburtov, Juann Cabal, Luigi Zagaria, Chris Campana, Craig Yeung, Yen Nitro, José Luis Soares Pinto, Carlos Nieto, Oren Junior, Jonas Trindade, Erick Arciniega, i naravno neizbežni Clayton Cowles na leteringu. Naravno, prema kraju serijala, Kuder je otišao da radi druge stvari a Marvel je uzeo jeftinije, manje poznate umetnike da ovaj strip dovrše, ali mislim da je i tu obavljen uglavnom solidan posao i da strip ne gubi mnogo na kvalitetu i karakteru. Stari fanovi će posebno voleti da vide ,,crni oklop" koji Daredevil nosi u nekoliko epizoda pred kraj.

Ahmedov Daredevil će verovatno dugo živeti u senci onog što je sa likom radio Chip Zdarsky i svakako razumem zašto je jedan, rekosmo, srazmerno intimniji i tiši strip usredsređen na glavni lik i bez mnogo zapleta vezanog za grad, planetu ili univerzum, dobio i manje entuzijastične reakcije. No, nadam se da će istorija stvari postaviti na svoje mesto i da će ovaj serijal biti prepoznat kao primer dobrog, kvalitetnog karakternog rada i zanimljivih, doslednih filozofskih eksploracija vere, krivice, ljudskih strasti. Meni je to sve bilo pitko i interesantno pa ako želite da se i sami zainteresujete i napijete, možete putem Amazona pokupovati svih pet kolekcija.

Na red je došao i Batman: Dark Age, miniserijal iz pozne 2024. godine i središnji deo (još uvek zvanično nepotvrđene) trilogije o alternativnim istorijama tri najveće DC-jeve superherojske ikone, osmišljene i realizovane od strane nekih od najvećih i najzanimljivijih autora u savremenom superherojskom stripu.



Batman: Dark Age izlazio je u drugoj polovini 2024. godine – sa kolekcijom u prvoj polovini 2025. – i predstavlja svojevrsni nastavak za Superman: Space Age iz 2022. i 2023. godine. Superman: Space Age je bio i neka vrsta probnog balona, trodelna priča koju je ovaj isti kreativni tim napravio za DC-jev Black Label, pažljivo praveći sanitarnu distancu između tog stripa i DC-jevog mejnstrim kontinuiteta i formatirajući ga kao poseban narativ u alternativnom kontinuitetu koji neće nužno imati uticaja ni na šta drugo izvan njega. No, autor scenarija za taj serijal kaže da je, dok ga je pisao, fokusirajući se na Supermena, sve vreme razmišljao o tome kako bi se Betmen ponašao u ovim, specijalnim okolnostima, pa je onda Betmen i zauzeo dobar broj stranica Superman: Space Age, sve dok autor nije shvatio da ima previše ideja i da je jedino pošteno da DC-ju predloži da se napravi i separatni strip o Betmenu u istom univerzumu.

Srećom, Jim Lee je razuman čovek i, pored svih suludih stvari koje su se dešavale ovoj firmi onako kako je njena majka-kompanija poslednjih godina silazila niz tobogan racionalnog u primordijalni haos jurnjave za divljim investicionim kapitalom, spaljujući MNOGO mostova i pišajući po MNOGO svog legata u ovom procesu, on je nekako uspeo da DC-ju obezbedi relativno stabilnu uredničku viziju i kreativnu orijentaciju a koja se materijalizovala i u srazmerno dobrom biznisu. Pošto se zna koja je jedina metrika što se u ovakvim situacijama gleda, da odmah kažemo da DC poslednjih par godina apsolutno dominira u nadmetanju između njih i Marvela i gotovo svi najprodavaniji superherojski stripovi dolaze iz ove kompanije.

U svakom slučaju, Lee i ko je već tu još bio odgovoran (urednici Paul Kaminski i Brittany Holzherr, na primer) je dao zeleno svetlo da se radi poseban serijal o Betmenu u istom univerzumu i onda je isti kreativni tim mogao da se vrati na mesto zločina i ne samo pokaže čitaocu više tog intrigantnog alternativnog Betmena koji je bio dragocen element priče u Superman: Space Age, već i da simultano primakne oko ,,kamere" bliže ulicama i običnim ljudima i demonstrira nam kako je stvarno izgledao život tokom turbulentnog perioda što smo ga pratili u prethodnom stripu ali onda i da proširi kadar i pokaže nam i šta je bilo posle.

Čitalac je bez sumnje zapazio da sam Batman: Dark Age gore opisao kao ,,svojevrsni" nastavak Superman: Space Age, a ako je čitao taj serijal takođe se bez sumnje sada pita kako je tu moglo da bude ičeg ,,posle".  Čitava poenta Superman: Space Age vrtela se oko činjenice da je čitalac, zajedno sa glavnim junakom, od samog početka stripa bio potpuno svestan da se on odvija u univerzumu koji je osuđen na nestajanje, sa praktično tačnim datumom kada će prestati da postoji i da narativ koji pratimo nije očajnička i herojska borba u kojoj će protagonist uspeti da učini nemoguće i spasi nešto što ne može biti spaseno, već naprotiv, hronika življenja sa svešću o tome da sve što poznajete nestaje u jednom tačno određenom trenutku i sazrevanja u STVARNOG heroja pod hipotekom te svesti.



Utoliko, to da Batman: Dark Age počinje 2030. godine u futurističkom, dobro uređenom i dobro održavanom Gotamu je prvo iznenađenje koje nam ovaj strip servira. Kako je autor scenarija ,,kraj" ovog univerzuma vezao za DC-jev veliki krosover iz 1985. godine, Crisis on Infinite Earths, a koji su urednici iskoristili da kolabiraju desetine paralelnih univerzuma u jedan i konsoliduju istorije likova što su sa decenijama akumulirale gomile protivrečnih elemenata, tako je i u Superman: Space Age bilo sasvim eksplicitno pokazano da ovaj alternativni univerzum ne postoji posle 1985. godine. A ipak, 2030. je godina, Gotam je grad impresivno efikasnog šinskog saobraćaja, niskog zagađenja i bujnog zelenila, a ostareli Bruce Wayne je deda u invalidskim kolicima koji sedi i na ripit gleda reklame za ,,Gotam, grad budućnosti" koje je još njegov otac naručio za sajam 1956. godine, predstavljajući sugrađanima svoju viziju inkluzivnog, zdravom životu prilagođenog grada. Takođe, Bruce Wayne živi u staračkom domu gde ga leči unuka komesara Gordona (sa prezimenom Grayson) i bori se sa demencijom.

Doktorka Grayson mu onda daje knjigu na kojoj su sve stranice bele, bez štampe (,,Deluje kao lagano štivo", frkne on, ne odustajući od poze džangrizavog matorca u koju se sada uveliko uživeo) i instruira ga da je popuni svojim uspomenama, ,,dok ih još ima". Sledećih šest brojeva čitalac će pratiti Brucea Waynea/ Batmana kroz nekoliko decenija, onako kako se on bude prisećao svog života, svojih roditelja, lekcija koje je od njih naučio i onih koje je shvatio tek kad je bilo MNOGO kasno, odluke da postane Betmen, prijatelja koje je imao i svega što je usput izgubio, dobrih dela i strašnih, glupih promašaja i gubitaka koje nikada neće prežaliti...

Mark Russell, jer naravno da o njemu pričamo, je scenarista možda poznatiji po svojim satiričnim, humorističkim stripovima (videti pod Flintstones, My Bad, Not All Robots, Billionaire Island, Second Coming, Rumpus Room itd.), koji se kroz često sirovi humor bave socijalnom kritikom, ali za njega je i pripovedanje alternativnih istorija superherojskih ikona neka vrsta druge prirode, pogotovo kada se radi o stripovima koji izlaze decenijama i sami su vrlo podložni analizi socijalnih i političkih tema utkanih u njihove narative, a koji su evoluirali tokom tih istih decenija. Za Marvel je Russell uradio odlični Fantastic For: Life Story, a sa ,,age" trilogijom za DC je dobio još šire polje da se na njemu poigra.

Jer, ako se Batman: Dark Age posmatra naspram Superman: Space Age, postaje jasno koliko Russell efektno koristi razlike između Supermena i Betmena da napravi dva stripa što se dešavaju u isto vreme, bave se sa dve gotovo identično poznate i voljene ikone pop-kulture a da su istovremeno i praktično suprotstavljeni baš onako kako su Suprotstavljeni Supermen i Betmen, bez obzira što su ta dva čoveka najveći deo svoje istorije bili saradnici, saveznici i prijatelji.



U Superman: Space Age Russell je glavnog junaka spretno tretirao i analizirao kao natčoveka koji, kroz tešku, decenijsku borbu i mnogo introspekcije uči šta znači biti čovek. U Batman: Dark Age, pak, Russell majstorski istražuje formativnu traumu gubitka roditelja kod Brucea Waynea i njegov put da, od deteta koje ne prestaje da bude u žalosti i svaki svoj gest reflektuje o uspomenu na pokojne roditelje, uči da bude odrastao muškarac, na koga bi roditelji bili ponosni ne kao što ste ponosni na kućnog ljubimca što je naučio novi trik, već kao na ravnopravnu odraslu osobu koja čini neke poštovanja, pa i divljenja vredne stvari.

Russell je, to smo već više puta pominjali, ozbiljan hrišćanski vernik (napisao je nekoliko knjiga koje se bave biblijskim temama) i deluje kao da bi Supermen, sa svojim bogolikim atributima i isusovskom, martirskom dispozicijom bio ,,prirodniji" lik da on sa njim barata. Ali Russell je pre svega duboko humanistički nastrojen autor, čovek sa izraženom empatijom i njegov impuls je uvek da u svojim likovima traži ono najranjivije a zatim, kada ga nađe, da im pomogne da bol umanje.

Ovo je možda i hipertrofirano u nekoj meri i Batman: Dark Age, možete se kladiti, ima prepoznatljiv russellovski narativni metod u kome se na slikama dešava stvarni narativ, dok u titlovima gledamo misli i kontemplacije protagonista koje su melanholične, setne, čak depresivne, sa stalnim propitivanjem svrhe delanja i sumornim refleksijama na život kao tešku kušnju i sumornu dolinu suza. Dve su stvari onda koje spasavaju Batman: Dark Age od toga da bude maniristički ispisan misery porn koji kupi neke lake poene kod depresiji sklone publike time što se stalno vrti u krugu gubitka, poricanja svake nade, besmislenosti.

Prva je ta da Russell ide prema jednom jasnom cilju i, kako je ovo strip koji se dešava u alternativnom kontinuitetu, a koji još ima i vremenski jasno određen rok trajanja, onda njegov Betmen/ Bruce Wayne sme da se radikalno menja tokom tog stripa i dobija ono što superheroji – pogotovo u svom glavnom kontinuitetu – izuzetno retko dobijaju: priliku da sazri, čak i do mere da napusti superherojski posao, nastavi da pomaže zajednici na druge načine* i bude pritom SREĆAN.
*što je, primetiće ciničniji među nama, lako nekome ko je multimilijarder, ali ovo je i strip koji pokazuje da SVAKO ima priliku da bude heroj i jedna od kulminacija narativa u šestoj epizodi i jeste refleksija na lekciju koju je Bruce dobio od roditelja kada je bio dečak a majka ga vodila u posetu sirotištu koje je otvorio njegov otac, da vidi decu bez roditelja i shvati da SVAKO za NEKOGA može da bude heroj

Druga je, pa, to da je Russell naprosto DOBAR PISAC. I to mislim u tom nekom najtehničkijem, najzanatskijem smislu: on ima lepu rečenicu, dobre slike, odlično koristi stilske figure i čak i kada ste svesni da po peti put kaže istu stvar o tome koliko se, što ste stariji,  vaše razmišljanje sve više svodi na meditaciju o greškama i gubicima tokom svih vaših godina, on uvek ima nov svež i naprosto elegantan način da to kaže. ,,Život je serija odluka koje donosimo u trenutku i godine kajanja zbog tih odluka" ili ,,Da li su uspomene zapravo ovo? Gledate film u kome sami igrate i sve vreme vičete NE, a znate da to neće ništa promeniti?" ili ,,Život je kao film u kome je prva polovina puna ljubavnih scena, tuče i jurnjava automobilima a druga pokazuje čoveka koji svaki čas uzme da malo odrema. Možda zato toliko ljudi insistira življenju u prošlosti. To je ono gde drže život." Russell ima još gomilu ovakvih mini-aforizama na čiju tematsku repetitivnost ne možete da se naljutite jer ih autor pretvara u duhovite, pomalo i samo-satirišuće opservacije a onda i jer, kako rekosmo, sve to kumulativno ipak prikazuje Brucea Waynea koji spoznaje vrednost življenja PO SEBI a ne življenja u potrazi za osvetom ili nekakvim jednako efemernim ciljem potpune transformacije društva u kome živi.



I sad, baš to što je narativ postavljen na pozadinu nekoliko turbulentnih decenija američke (i ljudske) istorije, mu daje taj potencijal da lik sazreva dinamično ali uverljivo. Russell, kao i u slučaju Superman: Dark Age, sa narativom polazi od ranih šezdesetih i prati svet do njegovog kraja polovinom osamdesetih, prolazeći kroz bejbi-bum optimizam ranih šezdesetih, zatim kombinaciju socijalnih renesansi i imperijalističkih ratova koje su donele pozne šezdesete i rane sedamdesete, pa onda i postepeno gubljenje kontrole krajem sedamdesetih i u osamdesetima kada će investitorski kapitalizam početi da iza sebe ostavlja Marksovu teoriju vrednosti koja radu pripisuje ključnu ulogu i ekonomiju pretvoriti u seriju riskantnih kockanja i slepih nagađanja. Russell je neko ko očigledno poznaje i voli socijalno osvešćeni superherojski strip iz sedamdesetih godina prošlog veka, ali on u ovom narativu koristi još i više podteksta, pa je na primer posmatranje napretka firme Wayne Enterprises – otete mladom Bruceu Wayneu par nedelja pre nego što je trebalo da postane punoletan i ostvari svoje nasledno pravo – koja od urbanog razvoja i građevine snažno pivotira ka farmaciji (legalnoj i ilegalnoj) i proizvodnji oružja i vojne opreme, posebno zabavno jer na njenom čelu umesto Waynea sedi Pariah, direktna spona sa pomenutim Crisis on Infinite Earths. Pariah je, naime jedini čovek na planeti koji je ne samo svestan postojanja paralelnih univerzuma već i koji će, zato što je već video nestajanja drugih univerzuma i zna kako su njihove istorije tekle, da pravi natprirodno tačne investicione predikcije i kompaniju dovede do neverovatnih uspeha. Metafora da je najbolji predsednik kompanije onaj koji tačno zna kada je kraj sveta i u stanju je da iz ovog znanja izmuze najveću moguću dobit za svoju kompaniju je tako elegantna a ona je samo delić ovog narativa.

Russell ima neke ,,očiglednije" socijalne komentare ovde, sa, na primer, dugačkim pasažom koji se dešava u Vijetnamu gde mladi Bruce Wayne služi u specijalnim jedinicama tokom Vijetnamskog rata, ali i ovde je on suptilan i pušta podtekst da radi za njega. Na primer, kada postojanje Supermena bude potvrđeno a onda se i potvrdi da je on ,,Amerikanac", vojnici na frontu slave jer su sigurni da će svakog časa natčovek u plavom i crvenom doleteti da dobije rat umesto njih i da će oni doživeti da idu kući. Ovo se naravno ne dešava jer, iako Batman: Dark Age dosta toga duguje Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu, Russell je, rekosmo, prevashodno humanista i mada se njegov narativ kreće ka uništenju celog univerzuma, njegove likove odlikuju empatija i humanost.



I on njima izuzetno spretno barata, štaviše, uspevajući da velike delove kanonske istorije Betmena ovde sažme, smisleno varira i prilagodi svom narativu. Selina Kyle će i ovde postati Bruceova ljubavnica, ali neće mu biti ni prva žena u životu niti neko ko mu se dao zato što je on prosto Alfa-mužjak. Pingvin i Riddler će predvoditi vojsku gotamskih ,,tematskih" kriminalaca ali će oni imati svoje posebne ideološke i političke odlike a koje su u mejnstrim verzijama njihovih likova uvek bile prisutne, samo im je Russell ovde dopustio da izađu na površinu. Bruceova opsesija Gotamom kao ,,njegovim" gradom, koja u stripovima glavnog kontinuiteta ume da poprimi vrlo posesivnu, praktično feudalnu dimenziju, ovde je majstorski obogaćena raspravom o samom konceptu grada koji ide kroz čitav strip, od toga da je grad prvo mesto na kome je čovek regularno susretao ljude koje ne poznaje i nije se sa njima borio i da je on zato kamen-međaš u izgradnji civilizacije i čovečanstva pa do opservacije da, iako se ratovi danas vode na mnogo načina, nivoa i mesta u isto vreme, oni se završavaju kada grad padne pred moćnijom silom. I onda priča o Bruceu koji uzima legat svog oca o ,,Gotamu, gradu budućnosti" i sa njim radi nešto mnogo više nego što je čak i otac mogao da zamisli* dolazi ne kao ispunjenje imperijalnog/ patrijarhalnog prava da muškarac sa svojom imovinom uradi nešto veliko, već kao organska emanacija duboke ljubavi za zajednicu koja u Bruceu samo raste tokom stripa iako Gotam sa godinama pada sve dublje u kriminal i socioekonomsku koroziju.
*mada, da budemo fer, otac nije znao da se univerzum završava za koju deceniju i nije zbog toga morao da planiranje ubaci u turbo-mod

Russell onda i veoma vešto kontrastira Betmena ostalim superherojima na Zemlji, pokazujući ga kako pristupa Ligi Pravde ali i kako tamo sebe vidi kao marginalca, nekoga ko razmišlja o urbanoj sirotinji i epidemiji bolesti zavisnosti na ulicama, dok njegove kolege govore o paralelnim univerzumima i pretnjama koje će doći iz svemira. Pitanje da li je UOPŠTE vredno boriti se za živote pojedinaca kada znate tačan datum na koji će SVI životi u univerzumu nestati je bilo u centru i u Superman: Space Age, a Russell ovde na njega nalazi svež, originalan i Betmenu iznenađujuće prirođen odgovor.

Jer, Russell ne zaboravlja da je na kraju krajeva Betmen ipak samo čovek. Pun para i od mladosti navikao da ne igra po tuđim pravilima, ali ipak samo čovek u kostimu, bez supermoći i ,,kosmičke" perspektive iz koje posmatra život i ljude oko sebe. Prikaz svesnih napora njegovih roditelja da ga socijalizuju i naviknu da ljude oko sebe posmatra kao sebi ravne iako je privilegovaniji od njih se onda do kraja stripa isplaćuje u seriji efektnih scena gde Betmenov zavet da nikada ne ubija nije samo detinja mantra koju on ponavlja, zadovoljan da nikada ne odraste i odsutnim roditeljima pokaže da ih i dalje sluša, već element sazrele, odrasle osobe koja je videla najgore stvari što ljudi jedni drugima mogu da ih urade i onda ugradila zavet neuzimanja života u filozofiju snage, sposobnosti, spremnosti na strateško planiranje i taktičku improvizaciju tako da na kraju imamo Betmena što nije puka hodajuća trauma i nabildovani napušteni dečak već, jelte, čovek sa odraslim intelektom i odraslim – koliko god snažne one bile – emocijama.

Ovo se, takođe, odlično uklapa sa dva glavna negativca koje Russell stavlja naspram Betmena, pišući i Ra's Al Ghula i Jokera kao briljantno pomerene verzije svojih originalnih predložaka. Znate da je pisac dobar kada on u istom narativu ima ne jednog nego dvojicu tematskih homicidalnih psihopata sa opasno magnetičnim aurama bad boy šarma, a da su oni istovremeno sasvim različiti po svom klasnom poreklu, ideološkim stavovima, političkim ambicijama. I da obojica služe da Bruce sazri i bude VIŠE nego čovek koji noću navlači crni kostim, kači se o kablove i udara po kriminalcima.



Kad smo već kod crnog kostima, Mike Allred i Laura Allred su sa Superman: Space Age već na najbriljantnije načine varirali klasični kostim što ga je za rane Betmenove avanture dizajnirao Bob Kane, ali su i izvanredno radili u svetu kome je Mikeov tradicionalni, pop-artom jako inspirisani stil naprosto prirodna ekspresija. Sa Batman: Dark Age je ovaj ilustratorsko-koloristički bračni par imao još šire platno da na njemu slika i ovaj serijal demonstrira svu Mikeovu posvećenost kompozicijama ne samo pojedinačnih slika već i tabli, sa stalno varirajućim lejautom i gomilama izvanrednih – a u narativ organski, neusiljeno udenutih – poigravanja sa geometrijom. Dalje, kostimi su ovde izvrsno osmišljeni sa puno sjajnih varijacija na old school radove i vrlo spretnim trasiranjem putanje od gizdavijeg senzibiliteta koji je karakterisao rad Carminea Infantina sredinom šezdesetih, pa preko ,,ozbiljnijeg" Betmena Irva Novicka, do modernog, odraslog Betmena poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih oblikovanog rukama Neala Adamsa i Jima Apara.

Takođe, ovde ima mnogo akcije jer je ovo Betmen koji uskače kroz zatvorene prozore i bije se sa mafijašima radije nego Betmen koji ima dronove, satelite, kompjutere i robote, i mada Mike Allred nije najkinetičkiji crtač na sceni – naprotiv, njegovi likovi uvek imaju izvesnu krutost i strogost koja podseća i na način na koji su ljudsku anatomiju predstavljali umetnici poznog srednjeg veka – te su scene akcije po pravilu izvanredne, sa uvek briljantno osmišljenim lejautom table i perfektnom režijom.

Laura Allred, sa svoje strane, pazi da ovaj strip ne bude previše šaren jer mu je, na kraju krajeva ,,mračno doba" u naslovu. Njen inače veoma vibrantni kolorni program se zato ovde često umiruje zagasitim tonovima pozadina, zidova zgrada, vijetnamske džungle u kojoj je gotovo uvek pomrčina, delom zbog gustog drveća a delom jer se skoro sve scene dešavaju po noći, pa onda i tim veoma tamnim kostimima koji i TREBA da samu anatomiju ljudi što ih nose (Batman, Catwoman, kasnije Batgirl i Nightwing) učine nejasnom, neodređenom, stopljenom sa pozadinom. Naravno, onda kada negde bljesnu boje, recimo, kada vidimo prvi dizajn za Robinov kostim, to je kao da je neko upalio reflektor usred košmara. Letering Davea Sharpea se sjajno snalazi sa Russellovim prilično kompleksnim tekstom dajući mu izražene glasove i potreban ton da se savršeno uklopi sa crtežom i kolorom.

Batman: Dark Age je, dakle, odličan superherojski strip, a koji mogu da preporučim i čitaocu koji ne prati Betmena, DC-jeve stripove ili superheroje generalno sa nekom velikom posvećenošću. Ovde vam je dovoljno da imate zdravo interesovanje za ovakve narative i da posedujete generalnu svest o Betmenovoj istoriji i ispratićete narativ bez ikakvih problema. Njegove spone sa ,,pravom" istorijom Betmena, aluzije na nju, manifestna, radikalna odstupanje od nje itd. će svakako služiti da poznavaocima oplemene čitanje i omoguće dosta momenata u kojima će znalački klimnuti glavom u prepoznavanju referenci, ali vrednost Batman: Dark Age je u tome da je ovo samostalna, zaokružena priča čije su poruke univerzalne i shvatljive svakome, bez obzira koliki čitalački staž ima. Sugerišem JAKU kupovinu i čitanje ovog stripa, na primer putem Amazona, a istovremeno i strpljivo čekam da se pominjani ali za sada ne i zvanično najavljeni treći deo trilogije (za koji se šuška da bi trebalo da se zove Wonder Woman: Golden Age) konačno pojavi. Pa ćemo se tada već ćerati.

Ultimate Wolverine je jedan od onih stripova gde se napregnete da kažete neku lepu reč o njemu i najbolje što možete da smislite je da nije PRETERANO loš, ali to odmah biva pregaženo neupitnom činjenicom da ovo isto tako nije bio ni preterano POTREBAN strip. Ili, da otvorimo odmah karte, UOPŠTE potreban strip. Ljudski je da dodamo i da u nekakvoj široj, zdravijoj perspektivi skoro ni jedan superherojski strip čovečanstvu nije STVARNO potreban, ali ovde ne pričamo o zdravim stvarima niti radimo na polzu čovečanstva.



Ultimate Wolverine je startovan Januara prošle godine kao poslednji tekući serijal u aktuelnoj verziji Marvelovog Ultimativnog univerzuma. Za razliku od ostalih autora u ovom preduzeću koji su imali dve godine da rade na svojim verzijama Ultimate Spider-man, Ultimate Black Panther, Ultimate X-Men i Ultimates, Chris Condon i Alessandro Cappuccio su dobili tek nešto više više od godinu dana da ispričaju svoj deo priče i na nekakav smislen način doprinesu metapriči ovog univerzuma. Ovo je obično mesto na kome kažem nešto tipa ,,fejlovali su, ali makar na zanimljiv način" ali to naprosto nije istina: Ultimate Wolverine nije STRAŠAN fejl, ali on jeste strip koji fejluje na najdosadniji zamisliv način i koji sam najvećim delom pročitao do kraja iz čistog osećaja dužnosti prema autorima iako je već iz prvih par epizoda bilo jasno da čovek koji ceni svoje vreme preskače ovih šesnaest brojeva razvučene naracije i generičkih zapleta i mudro odvoji desetak minuta da pročita prepričanu radnju sva tri narativna luka na wikipediji kako bi dobio esencijalnu informaciju a sebe poštedeo većih napora.

No, da ne budem preterano ciničan, čitanje Ultimate Wolverine nije bila neka tortura i ovih šesnaest epizoda (od kojih je poslednja izašla polovinom Aprila) se pročitaju u dahu za svega sat-dva. Da je to neki svež dah – pa nije, ali čitao sam i mnogo gore stripove o Wolverineu u svom životu. Naravno, ostaje žal za činjenicom da je prvi ikada serijal sa nazivom Ultimate Wolverine* podaleko od ikakvog ,,ultimativnog"  kvaliteta i da ima dubioznu distinkciju da je istovremeno reciklaža već izlizanih zapleta i besmisleno ekspanzivna ,,side story" distrakcija koja je mogla (i morala) da bude samo podzaplet u Campovim Ultimatesima, postavljen i razrešen unutar jedne ili dve epizode. Nagađam da je Marvel naprosto ovde išao logikom da je Wolverine brend koji i u 2025. godini PRODAJE STRIPOVE i da će, uostalom, narod koji od Marta 2024. godine gunđa da Ultimate X-Men što ga radi Peach Momoko nema NIKAKVE VEZE sa X-Men, biti ućutkan kad mu se u ruke tutne serijal mračnog kolorita sa mnogo slika na kojima adamantijumske kandže seku, probadaju i filetiraju ljudska tkiva.
*naravno, ne i prvi ikada sa rečima ,,ultimate" i ,,wolverine" u naslovu...

Poslednji, šesnaesti broj Ultimate Wolverinea izašao je svega nedelju dana pre petog broja Ultimate Endgame, miniserijala kojim se ova verzija Ultimate univerzuma okončava (mada će, naravno, neki njeni elementi ostati da žive u letnjem krosoveru Armageddon koji je Marvel isplanirao za ovu godinu) i ako ništa drugo, ovde je Marvel barem demonstrirao uredničko-izdavačku disciplinu.  Prihvatanje ideje Jonathana Hickmana o tome da se napravi ,,oročena" verzija novog Ultimate univerzuma gde će stripovi imati dve godine da sagrade i zaključe svoje priče pre nego što se desi unapred isplanirani i najavljeni finalni sukob sa Makerom – zlom verzijom Reeda Richardsa koja je u ovaj univerzum došla sa eksplicitnom namerom da ga izmanipuliše tako da on na kraju njom vlada poput boga – a kojim će se univerzum i okončati je bio i donekle smeo potez znajući kako se danas stripovima lako prekida izlaženje čim padnu ispod određenog (a nekada i neodređenog) komercijalnog praga, a to da su urednici uspeli da praktično sve iskoordiniraju da se dešava paralelno, izlazi paralelno i završi u isto vreme je, neću lagati, ipak nešto što treba pohvaliti.



O ovim stripovima sam već pisao ovde i ovde, a o Ultimate Endgame ćemo pričati u nekim od narednih obraćanja javnosti. Za one koje mrzi da sve to čitaju, tl;dr verzija je da je za mene Ultimate Spider-man bio hajlajt celog ovog projekta, jedna iznenađujuće dobra studija karaktera iz pera Jonathana Hickmana o ,,odraslom" Peteru Parkeru koji postaje Spajdermen tek u zrelim godinama kada već ima porodicu, potomstvo i posrćuću poslovnu karijeru, a paralelno saznaje da je svet u kome živi ,,neispravan" jer postoji ogromna sila koja njime manipuliše iz pozadine. Takođe, Ultimates Deniza Campa je bio strip koji se izdvojio svežinom i inventivnošću pa je onda i okej to da je Camp preuzeo štafetu od Hickmana, napisao Ultimate Spider-man: Incursion (koji ćemo takođe pokriti uskoro) i bio scenarista Ultimate Endgame. Camp je čovek sa DOBRIM idejama i intuicijom kako da znalački dekonstruiše superherojski strip i u njemu pronađe razne disruptivne momente, a da istovremeno dobijemo i propisno zabavan, jelte, superherojski strip.

U kontrastu sa tim, Ultimate Wolverine je sav sagrađen na reciklaži i bez mnogo originalnih ideja, a njegovi ,,disruptivni" momenti su više u duhu '90s ,,exxtremizma" superherojskih stripova sa patološkim, jednodimenzionalnim negativcima i mračnim antiherojima koji ubijaju bez milosti.

Chris Condon je, da se razumemo, vrlo pristojan scenarista i nedavno sam hvalio njegov News from the Fallout kao strip koji uzima prepoznatljive žanrovske trope ali onda sa njima radi nadahnuto, prepušta crtaču lavovski deo posla a u tekstu uspešno dodaje osobene ,,glasove" i arome. Na Ultimate Wolverine je Condon radio sa još jednim vrlo dobrim crtačem: Alessandro Cappuccio je već demonstrirao svoje kvalitete na Marvelovom Moon Knightu i ako vam treba crtač koji radi radi u mračnom, brutalnom maniru i zna kako se rade opresivna atmosfera i visceralna akcija, ovaj je Rimljanin, uparen sa Bryanom Valenzom na koloru (i Coryjem Petitom na leteringu), bio apsolutno pravi izbor. Za neke od epizoda kao zamenski crtač uleteo je Alex Lins i ovde postoji prilično jak kontrast u stilovima sa Linsom koji je mnogo bliži aktuelnom Marvelovom kućnom stilu sa ,,herojskijim" izgledom likova i srazmerno klasičnijim kadriranjem, bez naglašenog horor-teatra što ga Cappuccio tako dobro radi. Meni ovo nije PREVIŠE smetalo jer je Valenza uspeo da kolornim programom sačuva ne beznačajan deo atmosfere stripa, ali svakako postoji jedna vidljiva kolizija stilova i tona stripa i mada je sasvim razumljivo da Cappuccio naprosto nije mogao da izudara šesnaest epizoda stripa za isto toliko meseci, šteta je da Marvel nije boljim planiranjem omogućio italijanskom crtaču da uradi čitav serijal. Nekakav srebrni pervaz tom oblaku daje činjenica da je Lins ovde vrlo solidan u naraciji (koju sam u nekim prethodnim stripovima umeo da mu zamerim) i da čak i ima sreću da radi u delu serijala gde Condon prepušta dobar deo pripovedanja crtaču pa ima prostora da pokaže koliko je dotegao svoje narativne veštine.



Enivej, o čemu se RADI u Ultimate Wolverine? Prvi put kada je Marvel imao ,,Ultimate" i ,,Wolverine" u naslovu to je bio danas legendarni miniserijal Ultimate Wolverine vs. Hulk, napisan od strane Damona Lindeloffa i nacrtan od strane Leinila Yua, a kome je, zbog scenaristine zauzetosti pisanjem televizijske serije Lost trebalo četiri godine da bude završen i bavio se spektakularnim sukobom između Hulka i Wolverinea. Good times! Postojao je i miniserijal Ultimate Comics: Wolverine 2013. godine u ,,Ultimate Comics" fazi ovih stripova ali ovo je bio strip o sasvim drugom liku. Ovaj, pak, Ultimate Wolverine iz 2025. godine je u dobroj meri prepričavanje već poznate priče iz mejnstrim Marvela i njegov prvi narativni luk je samo Weapon X Barryja Windsor-Smitha samo MRAČNIJI i nešto dosadniji.

I, dobro, uvažavam da je Weapon X ne bez razloga KLASIČAN momenat u istoriji stripova o Wolverineu ali fakat je da je ovaj Windsor-Smithov odlazak u Wolverineovu prošlost BESOMUČNO recikliran, repriziran i prepričavan tokom prethodnih 35 godina i da ja lično malo i povratim sebi u usta kada vidim da PONOVO moram da čitam praktično isti zaplet. Onaj u kome je glavni junak sveden na objekat dehumanizacije, kome se stvari rade (umesto da ih on radi) a u prvom planu su tortura, ugnjetavanje i eksploatacija. Windsor-Smith je ovo uradio kao izmeštanje iz standardnih narativa o Wolverineu u kojima je on tipično protagonizmom i snažnom energijom pokretani glavni (anti)junak, ali za ove tri i po decenije je Weapon X tako često imitiran, prepričavan i recikliran da je postao standard za sebe i onda kada vam novi serijal o Ultimativnom Wolverineu krene novim prepričavanjem Weapon X, pa, to je malo demorališuće...

Condon ovde spaja Weapon X motive sa elementima zapleta drugog klasičnog – i nešto novijeg – Marvelovog stripa, kombinujući ga sa Brubakerovim idejama za oživljavanje Buckyja Barnesa pod šifrom Winter Soldier u serijalu Captain America od pre dvadeset godina. I ovo je u svoje vreme bio strip sa svežom idejom i disruptivnom energijom, ali kada spojite Weapon X i Winter Soldier u jedno dobijate samo duplu količinu misery porn naracije sa glavnim junakom koji je bezumno oruđe u rukama loših ljudi, i mnogo MNOGO eksploatacijskog nasilja.

U nekom širem kontekstu, Ultimate Wolverine je pre svega način da čitalac vidi kako izgleda život u ,,Evroazijskoj Republici", jednom velikom (para)državnom feudu koji zahvata najveći deo bivšeg Sovjetskog saveza i kojim sa pozicije apsolutnih suverena vladaju brat i sestra Raspućin zajedno sa Omega Redom. U ovoj verziji univerzuma su, dakle, omiljeni X-Men likovi Colossus i Magik ,,zli" likovi* koji su u savezu sa i inače zlim Omega Redom, a njihov dominion nad velikim delom planete je u skladu sa time kako je Maker podelio svet na interesne sfere i dopustio moćnim kriminalcima da svojim teritorijama vladaju kako žele.
*"kakva originalnost!!!" (prim. neko, negde, verovatno)



I, predvidivo, dok ostatak sveta deluje kao malo zaoštrenija, žanrovskija verzija današnje geopolitičke situacije u našem svetu, Evroazijska Republika je do karikature mračna apsolutistička diktatura kojom vladaju izvitopereni psihopati sa potpunom vlašću nad životima svojih podanika. Postoji – makar u suplementalnim novinskim člancima koje Condon tipično dobro piše – neka vrsta tanane koprene privida ,,normalnog" građanskog društva koje i dalje mora da se drži pod kontrolom mudrim kontrolisanjem informacija i besomučnom propagandom, ali čitalac vidi da je vladavina Raspućinovih utemeljena na otvorenom teroru, potpunoj eksploataciji slabijih i, ultimativno, genocidu nad onima koji se ne mogu pokoriti.

I to je sad jedna razvučena priča o tome kako mutantski pokret otpora pokušava da oslobodi Logana iz kandži režima i dovede ga na svoju stranu i najveći njen deo se priča iz perspektive drugih likova jer sam Logan maltene nema više intelektualne funkcije. Najbliži proksi za protagonistkinju stripa je u ovom prvom delu naučnica na čelu projekta kojim se Wolverine pretvara u pouzdano živo oružje koje treba da ubija za režim i ovo, naravno, nije preterano zabavno, pogotovo uz Condonovo vrlo primetno raspisivanje kako bi nekim čudom uspeo da popuni šesnaest epizoda nekakvim SADRŽAJEM nakon što mu je rečeno da svoj isplanirani narativ mora da produži kako bi se njegov završetak poklopio sa završavanjem drugih priča u Ultimate univerzumu.

I onda Ultimate Wolverine pati od toga što istovremeno ima vidne viškove narativnog balasta u kombinaciji sa tim da sav taj tekst donosi veoma malo bitnih informacija. Nešto što je moglo – TREBALO – da bude miniserijal od možda šest epizoda je sa svojih šesnaest onda prečesto moralo da trči u mestu i ovo je sasvim očigledno i u samom finalu u kome Condon većinu naracije radi samim tekstom, ispisujući stranice i stranice slova koja prepričavaju događaje – neke u flešbekovima a neke u ,,sadašnjem" vremenu – dok Cappuccio ispod samo daje ilustracije.



Ovo je, bespotrebno je reći, neefikasan, medijumu neprimeren način pripovedanja, gde se crtač svodi na provajdera suplementalnih, suštinski nebitnih ,,dodataka" informaciji koja je već u punoj meri saopštena tekstom. Naravno, još je gore kada imate posla sa crtačem kao što je Cappuccio čije su jake strane intenzivna atmosfera i brutalna akcija i koje ovaj strip, u svojim boljim delovima, dobro koristi.

I, dobro, Cappuccio crta zaista dobrog Wolverinea, naročito kada je u akciji, sa mnogo energije, oštrih linija, vrlo atmosferičnog svetla i senčenja. Čak i neke epizode koje su u narativnom smislu gotovo sasvim nepotrebne i do vrha napunjene filerom – kao što je, na primer ekstenzivna scena borbe vuka i medveda u četvrtoj epizodi – zahvaljujući odličnoj saradnji između crtača i koloriste nude nešto lepo da se vidi. Takođe, Petit podvižnički koristi kolorno kodiranje da čitaocu obezbedi snalaženje između preplićućih glasova u titlovima i ovo je u tehničkom smislu demonstracija zanata na daleko višem nivou nego što ovaj strip zapravo zaslužuje.

A onda me čini i pomalo tužnim što moram da ovako kritikujem jedan projekat koji demonstrira veliki talenat, mnogo tehničkog majstorstva i truda, ali se koaguliše u nečem što je – ultimativno – i nepotrebno – jer ne pomera ,,glavnu" priču ni u kakvom bitnom smeru – i derivativno i dosadno. To je het-trik koji ne bih poželeo nikome a ponajmanje ljudima koji pokazuju da imaju kapacitet da rade mnogo bolje stripove od ovoga – i uostalom, već su radili MNOGO BOLJE stripove od ovoga. Ultimate Wolverine je, dakle, strip samo za apsolutne kompletiste Ultimate univerzuma, pa ako sebe vidite kao jednog od njih, ili naprosto jednog od Wolverineovih svedoka koji moraju da pročitaju SVE u čemu se on pojavi, izvolite se snabdeti ovim stripovima na Amazonu.

Ja nikako da se naviknem na ove moderne tendencije u američkom stripu da crtež izgleda tak kao neka skica na kojoj još ima da se radi.

Cappuccio je Italijan tako da ja krivim njih!!!!!!!!!!!!

Ma znam, nego je to neki trend koji mi baš nešto ne prija.

Pa, i meni odraslom na Johnu Buscemi i Johnu Romiti starijem, Rossu Andruu, Jimu Aparu i Gilu Kaneu  sve ovo danas deluje... neispravno. Ali se navikavam koliko mogu 

Fantagraphics takvom brzinom izdaje nove ,,Dizni originale" da mi ovde moramo da radimo duple smene ne bismo li postigli. Ali ne žalimo se, naročito jer je u današnja dva slučaja brzina konverzije francuskog originala u za nas čitljiv engleski prevod mnogo viša nego što je to do sada bio standard, a i u pitanju su dva veoma zabavna stripa a koja je, oba, napisao isti čovek a nacrtali su ih neki razuzdano dobri crtači.



Donald Duck - This Looks Like a Job for Duck Avenger! (u originalu Un Travail pour Fantomiald) je izašao početkom Decembra prošle godine, a Glenat je original na Francuskom jeziku publikovao negde u Oktobru 2024. Drugi strip o kome danas pričamo, a koji se bavi futurističkom verzijom Mikija Mausa, je u Fantagraphicsovom prevodu izašao negde u krajem Aprila ove godine, ali je francuski original zapravo izašao pre This Looks Like a Job for Duck Avenger! i Glenat ga je imao u prodaji krajem Maja 2024. Zašto je u američkim izdanjima zamenjen redosled, ne znamo, ali nije ni mnogo bitno jer ova dva stripa ne tvore nikakav diptih, ciklus ili serijal niti se dešavaju u ,,deljenom univerzumu". Oni su samo zabavne, dinamične reimaginacije klasičnih Diznijevih likova sa osobenim evropskim šmekom i svaka je od njih na svoj način originalna.

Poveznica između ova dva stripa je njihov scenarista, Nicolas Pothier, čovek sada na pragu sedme decenije života i sa velikim iskustvom pisanja scenarija, za stripove, ali i za video igre. Pothier je od ranih devedesetih radio za francuskog videoigračkog izdavača Infogrames* i bio zaposlen prevashodno na licenciranim igrama, pišući dijaloge i scenarije za naslove rađene po predlošcima TinTina, Asteriksa, Štrumpfova, Titofa, Duška Dugouška, Đavola iz Tasmanije... Kada je početkom ovog veka izašao iz te priče usredsredio se na nastavljanje svoje strip-karijere koju je započeo još osamdesetih u fanzinima i imao par ranih albuma kao mladić.
*firmu koja je u međuvremenu otkupila Atari brend i sada se zove Atari SA

Od 2003. godine Pothier stripove radi kao svoj glavni poziv i pored pisanja za Metal Hurlant, naređao je respektabilnu nisku albuma i serijala za razne izdavače (Milan, Glenat...), sarađujući sa crtačima kao što su Frédérik Salsedo, Johan Pilet, Thierry Alba, Yannick Corboz, Marc Lechuga, Jean-Christophe Chauzy... Pomenućemo samo njegove najuspešnije stripove kao što su serijali Ratafia, Junk, Revanche i Walhalla, a Pothier se onda u poslednjih desetak godina ponovo vratio pisanju i za igre, radeći na novim naslovima vezanim za Asteriksa i Štrumpfove.

Partner na This Looks Like a Job for Duck Avenger! mu je bio belgijski crtač Luc Collin, poznatiji po nadimku Batem, jedna ekstremno iskusna figura franko-belgijske scene i neko ko među svoje najpoznatije projekte ubraja dugogodišnji rad na stripovima o Marsupilamiju, čuvenoj kreaciji Andrea Franquina, gde je, sa raznim scenaristima (među kojima su bili i Franquin i Greg) nacrtao čak 33 albuma za Marsu Productions i Dupuis. U recentnije radove mu spada i motoristički humoristički strip Sam Speed koga je počeo da radi u ovom stoleću i mnogo rada na političkim karikaturama za belgijske novine.



This Looks Like a Job for Duck Avenger! je strip zanimljive energije jer je on od Diznijevih korena udaljen više od jednog koraka. Naime, ,,Duck Avenger", superherojski alter-ego Paje Patka je originalno nastao krajem šezdesetih u Italiji, kao Paperinik (kod nas prevođen kao Superpatak) a autori su mu bili Guido Martina kao scenarista i Giovan Battista Carpi kao crtač. Carpi je u to vreme već bio veoma cenjen kao jedan od najkvalitetnijih naslednika Carla Barksa u italijanskoj industriji i iza sebe je imao par svojih ,,velikih parodija" klasične književnosti urađenih sa Diznijevim junacima, što će mu kasnije postati najpopularniji projekti, a Paperinik je bio prirodan odgovor na rastuću popularnost superherojskog stripa koja je sa druge strane Atlantika i dovela do kreiranja lika kao što je bio Super Šilja.

Paperinik je bio ponovo rađen u devedesetima kada mu je dat nešto ozbiljniji ton a narativi su imali duže i kompleksnije zaplete a u ovom veku će Paperinik (u Americi jedno vreme prevođen i kao Superduck) dobiti i rebut kojim mu je promenjeno ,,tajno poreklo" (i kostim), a priče su otišle u ful superherojskom smeru sa putovanjima u svemir, galaktičkim ratovima i puno vanzemaljskih likova.

Za This Looks Like a Job for Duck Avenger! Pothier i Batem se vraćaju izvorniku i hvataju specifičnu kombinaciju komedije, parodije i superherojske akcije koja je karakterisala originalni rad iz magazina Topolino što su ga Elisa Penna i Guido Martina pisali a Carpi crtao. Ovde je Duck Avenger ponovo samo Paja Patak koji navlači kostim što ga je pronašao u staroj kući koju je dobio na lutriji, Proka Pronalazač mu je ,,tech sidekick" koji ga snabdeva naprednom opremom i gedžetima, a njegove superherojske akcije tiču se zaustavljanja razbojništava, provalnih krađa  i drugih sličnih zločina po Patkovgradu, sve uz mnogo komedije zabune i slepstik gegova u kojima Superpatak na kraju trijumfuje praktično slučajno.

Pothier je ovo napisao kao seriju od četiri individualne epizode u kojima je metazaplet zapravo vezan za pitanja socijalne pravde i ,,krize stanovanja" – dakle za vrlo savremene teme ali koje su spretno, organski ugrađene u klasični patkovgradski mizanscen. Naime, strip počinje nadmetanjem između Baje Patka i njegovog glavnog konkurenta, Varalića (tj. Rockerducka) za titulu najuspešnijeg biznismena koju jednom godišnje dodeljuje magazin što se bavi američkim bogatašima: Baja, koji godinama redovno osvaja ovu titulu saznaje da će ove godine ona otići u ruke njegovog ljutog rivala jer je ovaj uspeo da zaradi petsto dolara više. Kako je fiskalna godina završena i niko ne može da promeni svoj izveštaj, Bajina jedina nada je da dobije donaciju koja bi onda uvećala njegovu zaradu i stavila ga na prvo mesto.

Problem je što niko nikada ne bi dao donaciju godinama za redom najbogatijem patku u Americi pa Baja ucenjuje svog sestrića, Paju, da se kako zna i ume snađe i donira mu petsto dolara inače će ga, zajedno sa sestrićima izbaciti iz kuće koja je ionako Bajino vlasništvo a Paja u njoj živi bez plaćanja kirije. Ovo je BRUTALNO, naravno, ali sasvim u skladu sa karakterizacijama ovih likova i u dovoljnoj meri uverljivo jer Baja Paji kaže da naprosto nađe posao, zaradi i donira mu novac.



Kroz četiri poglavlja onda, Paja pokušava da nađe i zadrži posao dovoljno dugo da stricu može da plaća kiriju (problem sa donacijom on uspeva da reši uz Prokinu pomoć već u prvom poglavlju) i ovo je jedna vrlo klasična – i urnebesno smešna – disekcija muke kroz koju proleterska radna snaga prolazi trudeći se da pronađe niskokvalifikovane poslove i na njima ostane do makar prve plate uprkos često izrazito eksploatativnim i nepravičnim uslovima rada.

Pothier, naravno, ne piše suvi marksistički traktat već dinamičnu, brzu komediju u koju su epizode gde Paja navlači kostim Superpatka udenute spretno, podcrtavajući već snažni apsurdistički ton stripa. Scenarista prepoznaje i spretno prikazuje mnoge savremene izazove sa kojima se suočavaju manuelni radnici, pogotovo unutar konstrukta gig-ekonomije gde nema kolegijalnosti i radničke solidarnosti i zapravo su poslovi osmišljeni tako da se radnici hteli-ne hteli nadmeću jedni protiv drugih. Tako već u drugom poglavlju Paja mora da se trka sa drugim konkurentima za isto radno mesto raznosača putera, a koji su svi, uključujući njega, obučeni u superherojske kostime ,,jer je to danas popularno". Pothier ovde pravi nadahnut postmodernistički otklon jer Paja oblači svoj kostim Superpatka, predstavljajući se kao običan Patak koji samo glumi Superpatka, a onda se ispostavlja da su svi ostali aspiranti na ovo radno mesto, obučeni u razne generičke superherojske kostime, zapravo kriminalci koji ovo vide kao način da oslobođeni sumnje ulaze u stanove klijenata, tipuju ih i sebi pripreme teren za kasniju provalu.

Onda se Pajino nadmetanje da uzme ovo radno mesto – pobeđuje onaj koji prvi prenese teglu sa puterom sa kraja na kraj grada – pretvara u ludačku trku kroz urbani mizanscen u kojoj Paja pokušava da istovremeno osujeti svoje ,,kolege" u činjenju krivičnih dela, koristeći gomilu opreme Superpatka, ali sve vreme nastojeći da zadrži plauzibilnu distancu u odnosu na svoj superherojski alter-ego, poričući da je on ,,stvarno" Superpatak.

Ovo je, naravno, veoma zabavno, posebno jer Batem crta vrlo dinamičnu akciju, a treće poglavlje, centrirano na muzej moderne umetnosti gde Paja, u ulozi noćnog čuvara, mora da se preobuče u Superpatka i spreči Braću Buldoge da pokradu neprocenjiva dela je svedenije po prostoru ali vizuelno takođe urnebesno nadahnuto sa izvrsnim korišćenjem parodično – ali ne zlobno - prikazanih avangardnih umetničkih radova unutar komplikovanog, akcionog slepstika. Poslednje poglavlje onda ide i u smeru misterije sa zamenjenim identitetima i ovo je jedan visokooktanski, veoma zabavan strip koji svoje premise koristi na inspirisane, raznolike načine.

Pothier dobar deo ovog narativa piše u formi individualnih gegova, sa mnogo igara reči (koje Jonathan H. Gray fantastično adaptira za Engleski prevod) i karakterizacije su mu perfektne, taman onoliko produbljene koliko je potrebno narativu sa ipak složenijom, čehovljevski konstruisanom dramaturgijom, a da se ne pobegne od klasičnog funny animal šmeka. Naravno, Batem je apsolutni MVP ovog stripa sa besprekornom geg-konstrukcijom tabli, nekim fantastično memorabilnim spleš-kompozicijama i jednom elastičnom, bombastičnom energijom koja jako podseća na animaciju i savršeno se uklapa u rad ovog tipa. Fantagraphics ovaj album prodaje ovde, a Glenat lojalisti ga na Francuskom mogu naručiti odavde.



Drugi Pothierov rad sa Diznijevim predloškom, a koji je, rekosmo, Fantagraphics publikovao u Aprilu dok je Glenat to objavio još Maja 2024. zove se Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil (odnosno Mickey contre l'alliance maléfique) i njega je nacrtao Johan Pilet. Ovo je nešto mlađi umetnik, sa profesionalnom karijerom koja je počela početkom ovog veka gde je Pilet kolorisao tuđe albume i crtao kratke stripove za magazin Spirou, radeći u istom studiju u Liježu kao i Batem. Od 2012. godine Pilet radi kao autor i prvi album, Barzoon Circus - Le Jour de la citrouille, rađen sa Jeanom-Michelom Darlotom mu je publikovao Glenat. Nastavio je da radi za ovog izdavača, pa je sa Pothierom radio humoristički vestern Caktus, kao i Ratafia a sa Darlotom je kasnije radio i strip za decu Ninn. Rođen 1976. u Liježu, Pilet je u svojim pomenutim stripovima crtao u stilu koji bih nazvao prepoznatljivo morrisovskim sa, naravno, dodatkom više filmskog kadriranja i naracije. Zato je i zanimljivo sada ga videti na projektu koji stvari radi u ponešto drugačijem ključu.

Nije samo stvar u tome da je ovo strip sa Diznijevim junacima, mada, da, Pilet ovde ima priliku da crta JAKO veliki broj klasičnih Diznijevih likova, uključujući neke prilično ,,deep cut" negativce, niti se ovde mešaju američki i u Evropi kreirani likovi (u velikom ansamblu ovog stripa nema ni jednog lika nastalog u Italiji), već najpre mislim na to da je ovo punokrvna akciona avantura koja se događa u futurističkom mizanscenu i sadrži elemente spejs opere, sa sve putovanjem u svemir, susretanjem vanzemaljskih rasa, borbama kosmičkih brodova...



Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil ima i formu grafičkog romana, dakle, ovo je jedan neprekinut narativ, bez epizodne strukture, u kome postoje prirodne celine, tranzicije i kulminacije, ali su gegovi značajno manje naglašeni, odnosno, uglavnom su sadržani u po jednom kadru. Takođe, strip nema podtekst socijalne analize i kritike što ga je imao prethodni album o kome smo govorili i ovo je možda više na decu usmerena, pozitivistička priča o futurističkoj društvenoj utopiji u kojoj hrabri čuvar zakona staje na put zločinačkoj organizaciji što pokušava da podjarmi čitavu zajednicu sebi.

Naime Mouseton (tj. Mikivil, kako je kod nas prevođeno ime ovog grada) je u ovom stripu grad budućnosti, sa providnim kupolama, nebom išaranim prugama superbrzih vozova i mnogo letećih vozila. Ovo je društvo prosperiteta i blagodeti i njegovu stabilnost čuvaju ,,rendžeri" pored, valjda, regularne policije, a Miki je jedan od njih. Na početku stripa on osujećuje pljačku banke koju izvodi Mrlja i odvodi ga na sud, ali ovo se pokazuje kao Mrljin lukavo isplanirani scenario da ga pošalju u zatvor na satelitu u Zemljinoj orbiti odakle će on, uz pomoć unapred pripremljenih medikamenata, osloboditi nekoliko najvećih zločinaca sa kojima će osnovati titularno ,,Zločinačko udruženje". Ambicija ove ekipe, koja u svoj pohod kreće hipnotišući populaciju putem smartfounova – eto ipak MALO socijalne kritike – je da naprosto vlada celom Kalisotom, fiktivnom državom koja u Diznijevim stripovima predstavlja analog Kalifornije.



Da bi Miki ikako mogao da se suprotstavi ovakvoj zaveri, on okuplja ekipu i onda i sa jedne i sa druge strane sukoba, a koji prerasta u pravi mali rat, imamo gomilu klasičnih Diznijevih likova u futurističkim verzijama (Pluton je, recimo, mehanički pas) i sa briljantnim varijacijama na njihova originalna imena koje je, te varijacije, opet maestralno preveo Jonathan H. Gray. Pothier ovde grana pripovedanje razdvajajući timove na manje celine i prikazujući paralelne tokove radnje na više mesta i mada ovaj strip nikada ne postaje komplikovan za praćenje, on ostavlja utisak raskošne akcione avanture u kojoj su sa svakim sledeći preokretom ulozi sve viši i napetost raste.

Naravno, ovo je i komedija – mada je Miki vrlo ozbiljan, požrtvovan pa i stoički kodiran liderski lik koji zna da je bez saradnika nemoćan ali i zna da on uvek prvi mora da podmetne svoj vrat jer samo tako ume da predvodi – i Pothier te preokrete u radnji koji vode ka daljim, sve tenzičnijim zapletima u dobroj meri bazira na apsurdističkim, komičnim motivima. Na primer, iako su udruženi u to svoje ,,udruženje", ovi kriminalci (uključujući, pored Mrlje, i Hromog Dabu i orla Emila, originalno u stripovima uvedenog 1966. godine kao suparnika Proki Pronalazaču) su generalno sebični sociopati neskloni timskom radu pa njihove međusobne izdaje vode do neočekivanih skretanja priče. Sa druge strane, i Mikijeva ekipa je sklona neočekivanim gafovima i scenario ovde spretno koristi činjenicu što su neki od ovih likova, istorijski, prilične šeprtlje da nam plauzibilno proda ideju kako će tim vrhunskih heroja i sam napraviti neke neverovatno glupe poteze.



No, čak i oni najnesnađeniji među njima – poput Šilje i Paje – ovde su prikazani kao korisni, stručni i, sem na tih par momenata kad im intelektualni kapacitet padnu i resetuju se na fabričke vrednosti, sposobni članovi tima koji znaju da sudbina cele države zavisi od njih i svaki će se glavačke i bez oklevanja baciti u grotlo akcije i pretećih opasnosti kako bi ispunio misiju. To da je Mini Maus ovde dobila ulogu punokrvne akcione heroine je, naravno, sjajno uklopljeno sa njenim ženstvenim, devojačkim čak, izgledom, a cela ekipa ostavlja utisak kao da se Pothier najpre inspirisao Odredom Kajman iz stripova o Brunu Brazilu.

Pilet i generalno radi izvrstan redizajn za svakog od likova, negde čuvajući većinu originalnih vizuelnih elemenata a negde se i igrajući sa, recimo, telesnim proporcijama; na primer, braća Buldozi ovde nemaju svi identične stomačine i iako su svi jednako visoki i isto su obučeni, čitalac ih raspoznaje kao individualne ličnosti a ne samo kao replike jednog istog predloška. Naravno, klasični gottfredsonovski dizajn Mrlje ili Doktora Vultera je neprolazan i Pilet ove likove spretno drži blizu originala, adaptirajući ih na nešto više ,,dečiji" ton stripa, dok je, takođe Gottfredsonov, Iga Biva, koji se pojavljuje u kasnom delu stripa, praktično identičan originalu, a što je svedočanstvo o njegovoj zaokruženosti u kojoj naprosto nema šta da se menja.

I, zapravo, najviše je ovde primetno koliko je Miki promenjen, sa vrlo sitnim, crnim očima bez beonjača koje mu daju jedan distanciraniji, zaoštreniji dizajn primeren požrtvovanom heroju koji je uvek na poslu i nikada ne razmišlja ni o čemu drugom do o blagostanju zajednice kojoj služi.

Mickey Mouse Versus the Mouseton Society of Evil je, dakle, veoma dobar strip i futuristička, kinematska akciona avantura postavljena u svet koji mi ne bi bilo mrsko da ponovo posetimo u nekoj doglednoj budućnosti. Pa da se nadamo da i u Glenatu isto misle. Francuski original na prodaju onda imate ovde, a Fantagraphics sjajni engleski prevod ima na ovom mestu.

Ove se godine navršava pola veka otkada su DC i Marvel ukrstili svoja koplja u kreativnoj areni, a zapravo sarađivali na najsimpatičniji način. Te davne 1976. godine krosoveri između različitih superheroja unutar kataloga jednog izdavača nisu bili tako česti kao danas, a krosoveri između različitih izdavača su bili izuzetna retkost. Utoliko, Superman vs. The Amazing Spider-Man: The Battle of the Century, izašao Marta 1976. godine u združenom publicističkom poduhvatu obe velike kuće je bio zaista poseban događaj, s pravom bombastično naslovljen, jelte, ,,bitka stoleća". I samo kad vidite imena koja su potpisana na ovom stripu osetite njegovu istorijsku težinu: Carmine Infantino i Stan Lee kao urednici, Gerry Conway (nedavno blaženopočivši) na scenariju i Ross Andru  na olovkama, Dick Giordano na tuševima (pa onda i Neal Adams i John Romita stariji koji su nacrtali neke delove)... Ovo je zaista bio dream team...



Kako DC i Marvel nisu dospeli tu gde jesu ignorišući laka marketinška zakucavanja tako se i jubilej ovog poduhvata obeležava novim kreativnim, jelte, naporima da se jedan uz drugog i jedan naspram drugog stave dve ikone superherojskog žanra, a za ovu priliku iskoristi i gomila jako talentovanih autora koji trenutno imaju ugovore sa ovim firmama. Naravno, originalni krosover je ove godine dobio luksuzno ,,trezorsko" reizdanje, ali su onda i DC i Marvel pojedinačno objavili po jedan magazin sa krosover pričama. DC-jev Superman/Spider-Man #1 izašao je u Martu, a Marvelov Spider-Man/Superman #1 u Aprilu i oba imaju po jednu dužu priču o saradnji dvojice velikih superheroja urađenu od strane veoma jakih imena, a zatim i nekoliko kraćih priča (urađenih od strane isto prilično poznatih imena) što na različite načine variraju taj motiv spajanja odvojenih strip-univerzuma i jukstapozicije heroja koji imaju mnogo zajedničkog ali i mnogo onog po čemu se razlikuju a po čemu se onda, u teoriji, razlikuju i njihove matične kuće.

U napasti sam da kažem kako su ove razlike danas pre svega kozmetičke jer je incestuozna krospolinacija između Marvela i DC-ja intenzivna i trajna – mnogi od autora koje ćemo čitati u ove dve sveske su radili podjednako (ili makar podjednako uspešno) i za Marvel i za DC (odaberite svog borca: Louise Simonson, Stephanie Phillips, Gail Simone, Jason Aaron, Mark Waid, Matt Fraction...) i, uostalom, Jim Lee, trenutni predsednik, izdavač i glavni kreativni, jelte, oficir DC-ja je jedna od Marvelovih beba iz osamdesetih, čovek koji i dalje drži svetski rekord u domenu najprodavanije individualne strip-sveske a to je, naravno, prvi broj X-Men koji su Lee i Chris Claremont za Marvel uradili 1991. godine. No, postoje izvesne vidljive razlike između uredničkih pristupa dve kuće – ne najmanje vidljive, jelte, u čisto tržišnom smislu gde DC poslednjih par godina apsolutno dominira spretnijom konceptualizacijom inicijativa kao što su na primer ,,Absolute" stripovi, te svakako njihovim spretnijim marketiranjem. Kao stari Marvel zombi, volim da ukažem da je Marvel u istom periodu imao neke od najboljih stripova na tržištu (Ewingov Thor, Northov Fantastic Four, Hickmanov Ultimate Spider-man...) ali da je prilično zbrljao njihovo marketiranje i isticanje njihovih individualnih vrlina. Mislim da to u dobroj meri objašnjava da čak i jedan, za mene dosta problematičan strip kao što je Kingov tekući Wonder Woman trenutno ima više kulturološke težine od ovih radova...

Pogledajmo onda prvo Superman/Spider-Man #1, prvoizašli od ova dva magazina koji onda po prirodi stvari služi i kao neka vrsta utemeljujućeg iskaza za ono kako DC i Marvel u ovom trenutku vide svoje najsjajnije heroje i najvrednije IP-jeve. Na kraju krajeva, Supermen je svoj ribut u bioskopu imao prošle godine a Spider-man se u bioskope vraća docnije ove godine i priča koja ovaj magazin otvara, ,,Truth Justice and Great Responsibility" mora da bude ozbiljan aperkat pravo u bradu, da nas patosira i resetuje na fabrička podešavanja, da SHVATIMO u istom trenutku koliko su ova dva lika VEĆA od svih nas, da su živela pre nas i da će živeti i posle nas, zar ne?



Paaaaa... ne. Mark Waid, trenutni DC-jev ,,glavni arhitekta", koji, dakle, koordinira kreativnim timovima što rade stripove u glavnom univerzumu je ovu priču napisao vrlo rutinerskim stilom i sa VEOMA malo kreativnog razmišljanja u procesu. Waid je, da se razumemo, VEOMA iskusan superherojski scenarista (koji je radio i Spajdermena u više navrata) i čini mi se da je u ovom slučaju to njegovo iskustvo bilo više problem nego snaga. Hoću da kažem, Truth Justice and Great Responsibility je varijacija na originalni ,,Battle of the Century", sa pojavljivanjem Doktora Oktopusa i Brainiaca koji su bili negativci i u Conwayjevom scenariju i ovo je nimalo neprijatna, sasvim neuvredljiva i prilično zaboravljiva pričica o tome kako dva velika, požrtvovana junaka moraju da rade zajedno ne bi li porazili udružene superzločince koji prete da unište populaciju na Zemlji.

Waid ovo piše, rekosmo, rutinerski i u najboljem slučaju uslužno. Brainiacu je ovde potreban Octopus kao saradnik kako bi ga izlečio od ,,virusa" kojim su ga zarazili naučnici sa neke planete koju je nedavno poharao, a to izlečenje se dešava tako što Octopus koristi ,,brze neutrone" da virus prebaci iz Brainiacovog uma u umove ljudi na planeti Zemlji. Ovo nije ono kako virusi rade – biološki ili kompjuterski svejedno – i Waidova kurobolja da napiše iole plauzibilan zaplet se baš jako oseća. Mislim, ovakve narativne besmislice su možda bile OK za 1976. godinu ali jubilej ćete poštovati i tako što ćete napraviti kreativni pomak u odnosu na nešto od pre pola veka i pokazati da ga RAZUMETE a ne da samo umete da ga prekopirate.

I sama radnja je podjednako bledunjava i nekreativna – Waid piše simpatične karakterizacije dvojice heroja (mada bez mnogo ulaženja u njihove sličnosti, razlike, motivacije i traume), ali odvijanje priče i rasplet su samo niska referenci na stare stripove (Spajdermen i ovde mora da podigne na plećima ogroman teret armirane građe koja je pala na njega – i čak i komentariše da je ovo već radio) i ovo je strip koji sam zaboravio maltene čim sam okrenuo narednu stranu, a koji spasava samo odlični Jorge Jiménez na crtežu sa svojim lepim kompozicijama i idejama, u saradnji sa dobrim koloristom (sve bolji Tomeu Morey) i letererom (Tom Napolitano).

Za narednu minijaturu DC je isterao svoju najtežu artiljeriju na bojište. Lois Lane & Mary Jane: The World's Finest je napisao Tom King a nacrtao sam Jim Lee (Scott Williams na tušu, Alex Sinclair na koloru, Pat Brosseau na leteringu) i ovo je, uh... ne sad kao nekakav legendarni Leejev rad. Mislim, Lee nikada ne nacrta nešto LOŠE ali vidi se da je ovo radio tek da ga uradi i uz Brosseauove debele, teške kolore, ovo je pristojan ali ne naročito LEP strip. Narativno, dobijamo Kingovu već prilično manirističku, pa i zamornu tezu i antitezu u dijalogu koji vode dve devojke-sleš-supruge dvojice heroja dok se ovi biju sa Sentinelom i tu se, kao, prorađuju njihove sličnosti i razlike. Zev. Na kraju Gambit mora da reši stvar i bar znamo šta će Tom King da piše ako se vrati u Marvel...



Većina ovih stripova smešta Supermena, Spajdermena i njihove svita i ansamble u prećutno samorazumljivi ,,isti" svet u kome Metropolis, Gotam i Njujork postoje paralelno a ovi superheroji su svesni jedni drugih, imaju istoriju saradnje, čak i znaju tajne identitete onog drugog. Superboy Prime & Amazing Spider-man: Pages, pak, kreće težim putem stavljajući Spajdermena naspram jednog Superboja koji je svestan paralelnih realnosti, može da (udarcima pesnice) probija put od jedne do druge, ali je i svestan da su sve te realnosti samo stripovska fikcija. Naravno da ovo piše legendarni Priest i mada je Pages suviše kratka priča da bi on zaista razvio svoju metafikcionalnu koncepciju u njoj, simpatično je videti Superboja koji Spajdermenu kaže da je čitao njegove stripove kao klinac,  a Daniel Sampere radi neke zaista izvrsne kompozicije u kojima se realnost i stripovska stranica sudaraju sa sjajnim, haotičnim rezultatima (Alejandro Sachez daje solidne kolore, Willie Schubert letering).

Superboy (ovog puta ,,normalni" Superboy) i Spider-man 2099 s susreću u Beyond the Cobwebs of Tomorrow a koju je napisao i nacrtao Sean Murphy. Murphy ovo jako lepo crta i daje nam da nazremo primamljivu fuziju cyberpunkerskog Nueva Yorka iz Marvel 2099 tajmlajna i futurističkog Gotama u kome je Batman Terry McGinnis, ali ovo je toliko kratka priča da deluje samo kao zametak ideje za duži strip i ne stigne ništa da kaže. Simon Gough radi solidne, jake kolore a Andworld Design daje uobičajeno odličan letering.

Jimmy Con Carnage je, pak, ponovno ujedinjenje Matta Fractiona i Stevea Liebera, makar na svega par strana u ,,krosoveru" Jimmyja Olsena i Carnagea. Ovo je samo jedan kratki, mračni vic, ali Fraction i Lieber imaju istoriju izvrsnog rada sa Jimmyjem Olsenom i Jimmy Con Carnage podseća koliko su njih dvojica dobri kada se udruže pa je i taj vic prilično memorabilan. Odlični kolori (Nathan Fairbairn) i letering Claytona Cowlesa.

Jeff Lemire i Rafa Sandoval su onda glavni kreativci na The Bridge, krosoveru između Jonathana Kenta i Bena Parkera, dvojice očinskih figura za naše, jelte, heroje. Ponovo, ovo je simpatično nacrtano (sa sve pastelnim kolorima koje daje Ulises Arreola, plus leteringom koji radi Becca Carey) ali je veoma kratko i samo je nagoveštaj nekakve zanimljive diskusije o važnosti očinskih figura u životima Spajdermena i Supermena koju ovde ipak ne dobijamo.



Greg Rucka onda piše a Nicola Scott crta interesantnu ,,novinarsku" vinjetu a koja podseća da civilni identiteti obojice junaka rade u novinama (Daily Planet i Daily Bugle) a bez znanja njihovih, jelte, urednika i izdavača. Priča Bias (kolori: Marcelo Maiolo, letering: Ariana Maher) se dešava tokom talk show intervjua sa J. Jonahom Jamesonom koji insistira da su superheroji u principu OKEJ, ali da on Spajdermena napada jer krije identitet i da bi on, kada ZAISTA ne bi imao ništa da krije, otkrio svoj identitet svetu bez obzira što je voditeljka već naglasila da možda anonimnošću ovaj štiti svoju porodicu. Naravno, tvist je u tome što je voditeljka Lois Lane, koja zna da je i njen muž, Supermen, novinar u Daily Planetu pod tajnim imenom, kao što je Peter Parker, alias Spajdermena, fotoreporter za Daily Bugle... I to je sve.

Poslednju priču, Blind Date, napisala je Gail Simone a nacrtala Belén Ortega (kolori Jordie Bellaire, letering Lucas Gattoni) i ovo je krosover između Power Girl i Punishera, dakle, likova koji su od Supermena i Spajdermena udaljeni par, jelte, stepeni. Power Girl dolazi u klub na, jelte, sastanak na slepo, jer nema sreće u ljubavi, a Punisher izigrava izbacivača na vratima jer juri neku mafiju unutra i onda naravno izbije tu ozbiljna gužva, bude i teških batina (mada Frank nikog ne ubije) a njih dvoje se na kraju smuvaju, bar na jednu noć. Slatko.

Dakle, ovim prvim magazinom uglavnom nisam bio zadovoljan. Duži stripovi nisu imali neke sveže ideje a kraći, ako i jesu, nisu imali mnogo mesta da ih razviju. Da vidimo je li Marvel postigao bolji skor:

Za moj račun jeste, barem u glavnoj priči. Spider-Man/Superman #1 otvara, dakle, duža priča Our Kryptonite koju je napisao Brad Meltzer a nacrtao Pepe Larazz. Pored toga da Larazza smatram jednim od najboljih crtača u savremenom superherojskom stripu, drago mi je da vidim Meltzera ponovo u stripu uopšte jer mislim da on nije ispucao sve svoje dobre ideje što ih je imao za superheroje. Our Kryptonite je, rekao bih tipično meltzerovski krosover u kome dva heroja na početku sebe zatiču u omeđenom prostoru i u decidno nebranom grožđu i obojica na neki način moraju da prevaziđu svoje uobičajene kapacitete da bi spasli ne samo jedan drugog i sebe već i nedužne civile. Spajdermen i ovde mora da rukama drži građu, ali Meltzer radi inverziju klasičnog motiva i ovde on sprečava rušenje, radije nego da se izvlači iz ruševina, što je i originalnije, pa i herojskije jer time spasava i zanemoćalog Supermena. Negativci su ovde Lex Luthor i Green Goblin koji rade zajedno, ali glavna atrakcija stripa je Venomizovani Supermen kao dovitljiv motiv (i izgovor Larazzu da uradi neke scene urnebesne akcije). Koda u kojoj se dvojica junaka, sada u civilnim identitetima, ponovo susreću i provode vreme diskutujući o svojim roditeljskim figurama pa onda i u društvu tih roditeljskih figura, puštajući na trenutak da vreme prolazi sporo i podseća obojicu šta ih STVARNO motiviše je takođe spretna i ovo je tip stripa kakav sam očekivao kada su ovi krosoveri najavljeni. Valjano urađeno, pogotovo sa toplim, lepim kolorima koje je dao Matthew Wilson i leteringom koji potpisuje, naravno, Cory Petit.



Minijatura Marvels koja sledi je simpatična jer naspram Supermena stavlja Spider-mana iz Noir univerzuma. Dan Slott koji je ovo napisao (a, mislim, znali ste da bez njega ne može da prođe) spretno kombinuje old school, ,,socijalističkog" Supermena koji se bori protiv korumpiranih političara a sukob između njega i Spajdermena (koji nosi pištolj i ubija negativce ) je logičan, brz i efektan. Pritom ovo crta Marcos Martin i on sjajno radi sa Starim Supermenovim kostimom, a kompozicija u kojoj Supermen nosi Luthora kao omaž omotu magazina Amazing Fantasy broj 15 u kome je Spajdermen debitovao je vrlo sladak. Njegova žena Muntsa Vicente je uradila kvalitetne, takođe prilično old school kolore a letering je za ovo i sve ostale krateže do kraja uradio Joe Caramagna.

Sweethearts je krosover između Gwen Stacy i Lane Lang, dakle, dve devojke koje su bile neka vrsta prvih romantičnih partnerki za dvojicu heroja. Ovo je napisao Joe Kelly, trenutni scenarista Spajdermena, i to je jedan (ne baš MNOGO) dugačak dijalog dve devojke koje diskutuju o sličnostima i razlikama njihovih, jelte, momaka, ne znajući da su im momci superheroji i da se u isto vreme bore protiv Sandmana i Metala. Eh... simpatično kao koncept, napisano korektno ali daleko od neke, jelte, VELIČINE. Ovo je nacrtao Humberto Ramos  a kolorisao ga je Edgar Delgado i mada su njih dvojica umeli da u prošlosti naprave neke od najimpresivnijih tabli što ih je Marvel ikada izdao, ovde se vidi da je to bio ,,just a job".

Identity War je, pak, krosover u kome se sukobljavaju Spajdermenov negativac Mysterio i Supermen, a The Thing iz Fantastične četvorke je je ravnopravni suprotagonist. Spajdermena nema, sem u gomili drugih superheroja i ovo je natrpan, neuredno i bučno pričan strip koji na kraju uspe da napravi dobru poentu. Geoff Johns je, naravno, čovek koji je pisao neke veoma popularne i cenjene stripove i za Marvel i za DC i on ovde postiže da čitalac, roneći kroz previše teksta i pretrpanu vizuelnu naraciju opšte tuče gomile heroja iz obe firme, prikaže šta je Supermenova STVARNA moć. I to je lepo. Gary Frank je ovo JUNAČKI nacrtao imajući u vidu koliko je radnje i karakterizacije morao da spakuje na mali prostor, a Brad Anderson ga je solidno kolorisao.

Onda imamo krosover između ozbiljnih trećepozivaca: Ghosting! je napisala Louise Simonson a nacrtao Todd Nauck (Rachelle Rosenberg na kolorima) i ta old school postava daje nam i old school priču o susretu Steela – Supermenovog, recimo, zamenika i Hobgoblina, zamenika/ naslednika Spajdermenovog najvećeg neprijatelja. Ovo je takođe old school strip u tome da je najveći deo radnje tuča, ali ima simpatičan preokret i kameo Thora tako da, hajde, DOPADLJIVO JE.



A što je više nego što smem da kažem za Remarkable u kome Ghost Spider (aka Gwen Stacy iz paralelnog univerzuma u kome je ona dobila moći pauka) i Supergirl sarađuju uprkos razočaranjima (jedna je očekivala da vidi Supermena, druga Spajdermena) i nakon gunđanja i merenja čija je veća, ipak na kraju, kao, izraze respekt jedna za drugu. Stephanie Phillips je ovo napisala vrlo šturo i mehanički a i crtež i kolor (Phil Noto) su tek uslužni tako da... eh...

Sledi The One Thing..., još jedna vinjeta koja deluje kao početak dužeg stripa koji nikada nećemo dobiti... A koji bismo možda i čitali jer se ovde Supermen udružuje sa Spajdermenom ali taj Spajdermen je Miles Morales koji simpatično reaguje na priliku da radi sa legendom i između njih se rađa lepa hemija. Takođe, jednako je lepo videti Briana Bendisa i Saru Pichelli na zajedničko poslu posle dosta vremena a Sarin crtež, iako nema ONAJ karakter koji je imao kada su radili Ultimate Comics Spider-man, izgleda lepo pod kolorima koje je dao Federico Blee.

Pretposlednja priča, The Wondrous and the Worthy, je prilično mehaničko spajanje Wonder Woman i Thora ali Thor je ovde ponovo Jane Foster. Jason Aaron i Russell Dauterman se ovde vraćaju svojoj heroini da podsete da je ona, jelte, carica, ali imaju vrlo malo prostora da urade išta više od pukog podsećanja. Matthew Wilson radi solidan kolor ali ovo ni grafički nije posebno memorabilan strip jer mora da natrpa previše detalja na malom prostoru.

Kolekciju zatvara One of those Days i to su svega dve table u kojima Supermen, kao, ohrabruje depresivnog Spajdermena. Mislim, ne znam, koja je uopšte svrha jedne minijature koja ne kaže skoro ništa što već ne znamo? Jeph Loeb je napisao neke od najgorih Marvelovih stripova u ovom veku ali ovaj je samo zaboravljiv. Makar su crtež (Jim Cheung) i kolor (Jay David Ramos) pristojnjikavi.

Sve u svemu? Par PRISTOJNIH stripova i mnogo filera. Naravno, čitaoci sa stažom će prepoznati reference na stare stripove – tekstualne i grafičke – i za njih je ovo najviše i pravljeno (ovde nema nikakvog pozivanja na filmske verzije likova) ali prepoznavanje referenci nije isto što i čitanje nadahutog štiva koje ima šta da kaže i nije tek reciklaža onog što je već rečeno. Da nije bilo Meltzera/ Larazza, Priesta/ Samperea, Slotta/ Ramosa i Fractiona/ Liebera, ovde skoro da ne bi bilo ničeg vrednog da se preporuči. Ali ako ste bolesni kao ja, onda evo, ovde možete da kupite i jedan i drugi strip.

Znamo već da Kyle Starks uvek isporučuje dobra, ali nisam očekivao da će, evo u Aprilu mesecu, njegov serijal za Image Comics pod naslovom Wrestle Heist da bude TAKO JAK kandidat za strip godine. Nakon što sam zaklopio poslednju, petu epizodu, izašlu poslednjih dana Aprila osećao sam proverbijalni orkan emocija, kakav samo majstor pripovedanja ume da provede u čoveku, vodeći ga od smeha do suza i natrag, preko trilerske napetosti i akcionih oslobađanja tenzija, sa sve farsičnim i parodičnim elementima u nečemu što je istovremeno i komedija ali i brutalno realna priča o malim ljudima koji trijumfuju nad velikim zlom i dosežu onu pravdu o kojoj svi sanjamo a tako je retko u životu srećemo.



Wrestle Heist započeo je polovinom Decembra kao autorski Starksov projekat gde je on uradio i scenario i crtež i (pretpostavljam) kompletan letering, a samo je za kolor imao Vladimira Popova, našeg čoveka i jednog od najuspešnijih pregalaca u američkom stripu sa ovih prostora. Popov je inače doktorirao nekakve interdisciplinarne, jelte, nauke na beogradskom Fakultetu za medije i komunikaciju a do sada je kao kolorist radio za gomilu američkih strip-izdavača, publicističkih kuća i gejming kompanija – Dark Horse, Z2 Comics, Mad Cave Studios, BOOM! Studios, Dynamite Entertainment, Cartoon Network, Heavy Metal, Disney, Scout Comics, Take 2 Interactive / Double Take, Top Cow, Image Comics, Stella, Vault Comics, IDW Publishing, Wired Magazine, Adaptive Studios – ali i za Evropske strip-kuće poput Glenata ili Soleila. To da je jedan naš čovek radio na ovako dobrom i univerzalno odlično primljenom stripu je već samo po sebi sjajna stvar ali to da je Popov BAŠ ZABLISTAO na ovom projektu je još bolje. Poslednjih par projekata koje je Starks radio za Image crtao je i/ ili kolorisao ugledni Chris Schweitzer i njegova sinergija sa Starksom je bila očigledna, tako da je Popov imao dosta toga da dokaže sa Wrestle Heist, i, ako smem da kažem – onoliko nepristrasno koliko je to uopšte moguće u naletu patriotskog entuzijazma – POKIDAO JE. Wrestle Heist ima perfektnu atmosferu i balans tonova kakvi su potrebni stripu koji priča ozbiljnu priču sa mnogo humora u stilu crtanog filma za odrasle, ali je Popov u svojim kolorima doneo dimenziju topline kakvu nisam viđao u Schweitzerovim radovima sa Starksom. Naravno da je možda samo u pitanju preferenca, ali mislim da Popov izvanredno demonstrira da ne možete imati previše boja i kolornih kontrasta na jednoj tabli ili čak u jednom kadru, a da opet uz promišljanje njihovog kombinovanja u prostoru i po intenzitetu on postiže jedan idealan balans gde svaka slika, praktično, ima neku svoju priču i posebnu atmosferu, a da opet sve teku prirodno u tom sekvencijalnom formatu klasičnog stripa.

Sam Starks je ovde, dakle, ponovo na crtežu a nakon nekoliko godina ekskluzivnog rada u ulozi scenariste – tokom kojih je imao i uspešna koketiranja sa superherojskim mejnstrimom, uključujući ovaj ludački zabavni Peacemaker miniserijal za DC – i osvežavajuće je videti njegov karakteristični ,,adult animation" stil crtanja, pogotovo u priči koja je puna likova većih od života koji se svi, nekako, pitaju gde su pogrešili i kako su završili u pogrešnim, jelte, životima. Starks je bio jedan od najuspešnijih scenarista strip-verzije serijala Rick & Morty i samo se incidentno pojavljivao u ulozi crtača ali na Wrestle Heist je više nego očigledno koliko je ova medijska, jelte, franšiza, zajedno sa drugim sličnim radovima poput Futurame ili King of the Hill uticala na njega kao grafičkog umetnika i ovaj strip prosto PEVA u svojoj stalnoj mutaciji između ozbiljne, dirljive priče o nepravdi i mukama ljudi koji su toliko dugo bili luzeri da sebe ne vide kao bilo šta drugo, farsične komedije i eksplozivne akcije.



Naravno, Wrestle Heist ima i tu distinkciju da je posle nešto manje od deceniju i po ovo Starksov povratak profesionalnom rvanju kao centralnoj temi u nekom svom projektu. Štaviše, njegov prvi profesionalni strip-rad, autorski, putem kraudfandinga finansirani The Legend of Ricky Thunder (a koji je bio director's cut kolekcija/ revizija web-stripa istog imena sa početka prošle decenije) je bio ne samo rvački strip nego, po rečima Kierana Schiacha sa sajta ComicsAlliance, ,,najbolji rvački strip ikada napravljen".* Na istom sajtu, a u okviru podkasta War Rocket Ajax koji, da podsetim, i dalje ide, Chris Sims i Matt D. Wilson su i intervjuisali Starksa povodom ovog stripa, pa koga zanima VIŠE, to je bila epizoda 143.
*uzgred, ja sam, kao i sav normalan svet prestao da obraćam pažnju na ComicsAlliance pre nepunih deset godina kada je njihova vlasnička kompanija otpustila najveći deo zaposlenih i napravila oštar zaokret ka konceptu ,,farme sadržaja", ne bi li se izmuzao koji laki dinar sa mrtvog interneta gde roboti klikću na linkove tekstova što su ih na nekakve spiskove sakupili drugi roboti a i same tekstove su pisali, jelte, roboti. Malopre sam se iznenadio videvši da je sajt ne samo i dalje onlajn već i da objavljuje, kao, nove tekstove. Naravno, to je sve pisao AI i čoveka malo uhvati tuga kad pomisli koliko smo usrali razgovaranje o popularnoj kulturi poslednjih deceniju i po, ali dobro, umrećemo valjda jednom da se više ne mučimo.

Wrestle Heist je, kako mu i ime govori, ,,heist" priča smeštena u kontekst američkog profesionalnog rvanja. Ona je i ,,ozbiljnija" od Starksovog prvog stripa na ovu temu (Ricky Thunder je bio toliko naivan da je mislio da je rvanje koje se vidi na televiziji, jelte, ,,stvarno") ali je pre svega dramaturški izbrušenija, sa kompleksnom naracijom, velikim ansamblom likova ali, najvažnije od svega, Starksovim vrlo karakterističnim ugrađivanjem elemenata proživljenog i iskušenog u zaplet tako da kada čitate osetite ovaj strip kao nešto ,,stvarno" uprkos činjenici da je nacrtan kao crtani film i da se dešava u industriji koja počiva na ideji suspenzije neverice od strane kompletne publike jer je u njoj apsolutno sve fikcija.

Protagonist stripa je Sterling Steele, u trenutku kada ga susrećemo, pred finalnu borbu događaja Fightsgiving – a koji promocija za koju radi organizuje na svaki Dan zahvalnosti – jedan iskusan profesionalni rvač koji je kao mladi amaterski rvač – dakle, ,,pravi" sportista – bio veoma uspešan sa tri uzastopna prva mesta  na nacionalnim takmičenjima i kao član reprezentacije trebalo je da ide na svetsko prvenstvo, ali se povredio na treningu i morao da se preko noći oprosti od rvanja. Onda ga je pronašao promoter profesionalnog rvanja i kroz nekoliko identiteta koje je menjao tokom godina, ustalio se kao Sterling Steele, lepi, pomalo frivolni plavušan sa ulogom da bude ,,heel" u zapletima kroz sukcesivne sezone i kao, dakle, serijski negativac bude jedan od najpopularnijih rvača svoje promocije.



Na početku stripa, Steele oseća i snažnu nostalgiju jer je odlučio da napusti promociju za koju je radio godinama, svestan da je ne samo dosegao svoj plafon u njoj već i da ga njen vlasnik i menadžer, Buddy Hansen naprosto ne plaća ni približno koliko vredi i da mu je dosta konstantnog laganja, geslajtovanja i potcenjivanja od strane čoveka kome je cela biznis-strategija zasnovana na eksploataciji, zastrašivanju i varanju. Sterling je rvanju podredio ceo svoj život – brak mu se raspao jer je stalno bio na turnejama sa promocijom – i sada, u zrelim godinama, odlučio je da treba da naplati ono koliko vredi, raskidajući ugovor sa Hansenovom promocijom i potpisujući za konkurentsku firmu.

Hansen ovo smatra izdajom i u bekstejdžu pred meč padne i neka teška reč, ali čitalac vidi da Hansen nema ni trunku kajanja što je jednog od svojih najboljih zaposlenih oterao lošim tretmanom, već da – tipično narcistički – kipti od besa što je NJEMU nanesena nepravda. Sterling, nažalost, i pored godina iskustva sa Hansenom, gde ga je gledao kako ovaj na razne grozne načine čini rvače zavisnim od sebe i izrabljuje ih najstrašnije, uopšte ne očekuje ONAJ nivo osvetoljubivosti koji gazda demonstrira kada Sterlingovog protivnika u ringu instruira ne samo da se bori ,,stvarno" već i da Sterlingu nanese povredu koja će za njega značiti potpuni oproštaj od rvanja.

Sterling, dakle, završava sa oštećenjem kičmene moždine i za mrvu izbegne da ostane nepokretan, a Buddy mu u nimalo dvosmislenim terminima saopštava da je to cena ,,izdaje" i da je neko ko je pametan kao Sterling to trebalo da predvidi i da sebe ne dovede u ovakvu situaciju nelojalnim ponašanjem. Sada je Sterling praktično na ulici, bez opcije da ikada ponovo uđe u ring, sa bivšom suprugom koja ga – bez mnogo empatije – podseća da je obećao da će ćerki plaćati studije.

Čujte, možda nikada niste bili u situaciji da radite sa nekim ko ispoljava takvu klasnu netrpeljivost prema vama da ne samo smatra da je pravično da vas eksploatiše već i da je jedino ispravno da vas u potpunosti poseduje – ako niste, to je divno i nadam se da nikada nećete. No, Starks je u Wrestle Heist ubrizgao toliku količinu STVARNOG da ćete, ako ste i mrvicu toga iskusili u svom životu, zajedno sa Sterlingom osećati praktično zaslepljujući bes koji će vas goniti da ignorišete svoju objektivnu nemoć i nađete način ne samo da ponovo stanete na svoje noge, nego da se JEBENOM PSIHOPATI osvetite onako kako se niko nije svetio još od antičkih vremena, pa makar u tom plamenu osvete i sami izgoreli.

Za Sterlinga osveta, nagađate, dobija formu suludo smelog plana da se opljačka Buddyjev privatni trezor u koji on nosi keš od karata sa svojih događaja, pre nego što se narednog dana prebaci u banku. Ovo se, onda, mora izvesti na veče narednog Fihgstgivinga, jer je tu zarada najveća a u trenutku kada Sterling svoj plan krene da objašnjava kolegi, takođe bivšem rvaču koji, nakon karijere u Buddyjevoj promociji gde je gotovo sasvim izgubio vid kao posledicu netretiranih ozleda, preživljava od pojavljivanja na rvačkim konvencijama, taj naredni Fightsgiving je udaljen svega nekoliko dana.



Wrestle Heist sadrži sve one elemente koje očekujemo u ,,heist" priči, dakle, Sterling prvo sakuplja ekipu, onda se prolazi kroz plan, dolazi do neočekivanih iznenađenja i preokreta u minut do dvanaest i onda u suludom finalu vidimo kako se određuju sudbine protagonista, ko će biti nagrađen, ko kažnjen, ko će da najebe a ko da se pokaže kao neočekivani MVP. No, Starks ovo ne piše kao rutinerski scenarista koji osnovne elemente priče već ima posložene u floučart i samo treba da ČetDžiPiTiju izdiktira imena likova. On ovo, naprotiv, piše veoma proživljeno, posvećujući likovima veliku pažnju i obezbeđujući da ih čitalac ne vidi kao puke stereotipe koji imaju svoje unapred određene funkcije već kao STVARNE osobe do kojih nam je stalo.

Ovo je strip utemeljen u ljubavi prema profesionalnom rvanju – toj bizarnoj zabavi na pola puta između atletskog sporta i superherojske sapunske opere – ali ne samo sa pozicije pasivnog konzumenta. Starks prolazi daleko iza kulisa promocija, njihovih likova i sezonskih zapleta da pronađe vredne, požrtvovane ljude koji sve to čine mogućim iz noći u noć i za to dobijaju premalo zahvalnosti, premalo para, previše ozleda i poniženja, a onda i majstorski radi sa tim dualnim identitetima rvača koji imaju ,,scenske" persone i privatni život, ali koji nisu nužno uvek tako razdvojeni kako bi trebalo da budu.

Rezultat je da Sterling okuplja ansambl ne nužno kompatibilnih ali izuzetno relatabilnih likova sa kojima onda scenario uspešno ,,radi" pokazujući izuzetno izveštačenog, teatralnog rvača koji je urnebesno smešan (na primer zato što svoje amputirano stopalo konzistentno naziva ,,asskickerom") a da on istovremeno autentično i plemenito pati za svoji preminulim ljubavnikom, pokazujući zategnuti odnos između oca i sina, gde je ovaj prvi bio legenda meksičkog luča libre rvanja a u SAD je pretvoren u rasistički, ponižavajući kliše, a ovaj drugi je perspektivni mladi rvač koji se više zanima za kokain i gangsterski život nego za, jelte, sport, pokazujući nam ljude koji krvare i pate i spremni su da se na kraju svega žrtvuju ne zato što je NJIMA učinjena nepravda nego zato što je nepravda koju Buddy Hansen čini celog svog života, desetinama i stotinama malih ljudi, naprosto prevelika da bi smela da postoji u ovom svetu.

Starks strip dovodi do belo usijanog finala preokrećući sva očekivanja čitaoca naglavačke i uspevajući da proveze slalom kroz emotivna krešenda i sulude akcione set pisove tako da na kraju, nakon poslednje stranice ostanemo bez daha, sa suzama u očima, gladni za JOŠ.

I, da se razumemo, autor kaže da u glavi ima još najmanje jednu priču koja bi bila smeštena u isti svet, ali da se strip u svojoj serijalizovanoj formi nije prodavao dovoljno dobro da bi Image Comics imao mnogo entuzijazma za nastavak. Utoliko, njegova je sugestija da se kupuje kolekcija koja će izaći u Julu jer je to način da strip ostvari dovoljno zarade kako bi opravdao neke naredne projekte u istom univerzumu. Pa, eto, znate šta vam je činiti. Wrestle Heist je vredan SVAKE PARE koju ćete dati za njega i pride ćete dobiti neobjavljenu kratku priču od šest tabli, PLUS ćete pomoći i jednom našem čoveku da pogura svoju karijeru na naredni nivo. Nema mnogo plemenitijih misija od te, jelte, pa skočite do Imageovog sajta i preorderujte ovo.

U skladu sa prethodnim dogovorima, danas ćemo proći kroz treću luksuznu kolekciju stripova Karla Barksa u publikaciji Egmonta a koja je, zajedno sa četvrtom, na našem jeziku izašla pre par meseci. O četvrtoj ćemo narednom prilikom, da izbegnemo rizik da iko overi od previše uživanja. Jer Karl Barks Patkovgrad - Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956. je jedan takva niska apsolutnih klasika da sam čak i ja, koji sam ih čitao bezbroj puta, sa skoro svakim okretanjem strane ove kolekcije uzdisao od užitka i mislio kako su ovo apsolutno jedinstveni umetnički radovi i kako je naprosto neprocenjivo što na našem jeziku dobijamo ove fjučr-prufovane, kvalitetne knjige koje jedan od najvažnijih američkih strip-opusa od rata na ovamo destiluju u formi što praktično nema lošu stranu.



Kao i u prethodnim kolekcijama (ovde sam pisao o prvoj, a ovde o drugoj), dakle, ovde imamo posla sa kvalitetnom štampom, odličnim povezom i tvrdim koricama koje mogu da pomognu čoveku i da odbrani ognjište od napada ako baš zagusti, a prevod Jelene Bratić je ovom prilikom apsolutno besprekoran i drži visoki standard koji sam pohvalio prethodni put. Ovo su knjige koje, dalje, te vrhunske stripove donose u njihovim po najvišem svetskom standardu rekonstruisanim verzijama tako da su kolori na tablama izvanredni i sasvim u skladu sa kvalitetom koji viđamo u stranim Egmont kolekcijama ili onome što izdaje američki Fantagraphics (uz uobičajenu napomenu da je možda u pitanju samo lična preferenca, ali da verujem da bi sve ovo JOŠ BOLJE izgledalo na mat papiru). Moja doslovno jedina zamerka je da, pored par reprinta Barksovih ulja iz sedamdesetih kojima je majstor napravio deluks verzije nekih set pisova iz svojih legendarnih stripova, i uvodnog teksta koji se bavi mitološkim utemeljenjem nekih od priča u ovom tomu, od suplementalnog materijala dobijamo samo mini-portrete likova na kraju. U nekoj mojoj viziji, ovakvo izdanje, koje ostaje za generacije što dolaze posle nas, bilo bi još vrednije da ima detaljne anotacije o svakoj pojedinačnoj priči onako kako to radi, na primer Fantagraphics, sa dubokim seciranjem Barksovih pristupa, pogleda, narativnih tehnika, grafičkih rešenja itd. Ovo jeste dodatni napor – i trošak – ali prilično sam siguran da bi dobar urednik ovo mogao da organizuje a na polzu svih čitalaca u budućnosti.

Ovo, da bude jasno, nije kritika uredničkog rada Zoje Pavlović već samo izraz žudnje za još savršenijim savršenstvom u kome bi stručne osobe rekle nešto pametno – možda i definitivno – o svakom od ovih stripova.

Ali pošto to nemamo, moraćemo da se zadovoljimo nečim daleko skromnijim, dakle ni stručnim ni pametnim, a što ću ja, teturajući se od poplave hormona i cunamija emocija što ih ove table izazivaju u meni ispisati kako bih vas što bolje mogu ubedio da su ovo stripovi koje BAŠ SVAKA kuća mora da ima u svojoj biblioteci.






O Karlu Barksu sam već pisao mnogo puta i ovde nema potrebe da opterećujemo čitaoca opširnim biografskim podacima. Dovoljno je reći da je polovina pedesetih godina prošlog veka ono što se smatra njegovim zlatnim dobom, period u kome se njegovo ime još uvek nije znalo izvan uredničkih kancelarija, ali je nadimak koji su mu nadenuli čitaoci, ,,the good duck artist" ušao u široku upotrebu kao univerzalni indikator da se radi o čoveku koji piše i crta stripove o Patkama na daleko višem nivou od kolega. Barks je tokom pedesetih radio kao posednut, crtajući gegove od jedne table, humorističke kalambure od deset strana i raskošne pustolovne narative od trideset dve jedan za drugim, ni ne pitajući za to da li ga zapravo premalo plaćaju* i proizveo neke od svojih najpoznatijih, najcenjenijih, zanatski najkvalitetnijih a konceptualno najinteresantnijih radova. Do 1956. godine je on već kreirao najveći deo ansambla stripova o Paji Patku i Patkovgradu, uključujući sam Patkovgrad kao koncept, pa onda i Strica Baju, Cakanog Caju, Braću Buldoge, Proku Pronalazača, Mlade izviđače, i samo će još dve njegove važne kreacije nastati u šezdesetima – bajin rival, bogataš Varalić (John, D. Rockerduck) i veštica Maga Vračević (odnosno Magica De Spell), oboje 1961. godine, pola decenije pre Barksovog odlaska u penziju.
*za razliku od kolege Floyda Gottfredsona koji je demonstrativno digao ruke od posla kada je procenio da on izdavačima i Dizniju zarađuje mnogo više novca nego što oni njega, takođe u novcu, cene, i time praktično bio katalizator za karijeru Romana Scarpe pa preko toga za uspon italijanskih Dizni stripova kao sile koja i danas praktično dominira na planeti



Po istom principu, u ovim stripovima likove susrećemo sa njihovim već razvijenim, zrelim karakterizacijama, i mada Barks i u ovom tomu ima priče centrirane na sukobe unutar domaćinstva gde se i Paja Patak i njegovi sestrići ponašaju naglašeno detinjasto, preovladavaju narativi sa njihovim modernim karakterizacijama, gde je Paja radoznao i preduzimljiv poznavalac istorije i kulture, Baja Patak više neustrašivi pustolov i katalogizator svetske baštine a manje gramzivi kapitalista, a sestrići više nisu samo antički hor koji im tercira iz pozadine već, naoružani priručnikom Mladih izviđača, predstavljaju dispanzer agregatnog znanja ljudske civilizacije, nauke i racionalnog pristupanja rešavanju problema. Sami zapleti se u primetnoj meri bave upravo kulturnom baštinom čovečanstva i jukstapozicijom mitološkog i racionalnog.

Barks je u naslovnoj priči, Kamen mudrosti* uveliko demonstrirao upravo konvergenciju ovakvih interesovanja. Njen glavni pokretački motiv jeste pohlepa – Baja Patak u prvom kadru čita ,,drevne knjige" ne kao bezinteresni zatočnik ljudskog znanja ili njegov katalogizator već u potrazi za načinom da jeftine metale transformiše u zlato i još više se obogati – ali ona se vrlo brzo pretvara u poduku o istoriji alhemijskih traganja za formulom koja bi najvredniji materijal na zemlji učinila dostupnim ,,na dugme" i transformiše u inicijantsko putovanje po Sredozemlju tokom kojeg patkovi prolaze srednjevekovnu putanju kojom je apokrifni kamen išao od jedne do druge luke, bio namenjen kraljevima a završavao kod gusara itd.
*u prvim publikovanjima ovog stripa na našem jeziku tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevod naslova je bio ,,Filozofski kamen", a što je termin koji jeste u međuvremenu zamenjen ovim koji se sada koristi, ali moram priznati da meni – možda i zbog godina – zvuči lepše.

Barks u grafičkom smislu putovanje unatrag kroz istoriju kruniše spektakularnim prizorom minotaura u lavirintu sličnom (možda istom!) onome gde je Tezej susreo svoju sudbinu, zaustavljajući priču simbolički na tački u kojoj su evropsko znanje i nauka imali svoj prvi vrhunac i onda stavljajući u kontekst potonja stoleća sujeverja i lutanja. No, prava poduka ovog stripa dolazi nakon što Baja uspe da pronađe predmet za kojim je tragao a onda – uz pomoć stručnjaka – shvata da bi njegovim korišćenjem samo obezvredio svoje ogromno bogatstvo. Pravi MVP-jevi ovog stripa su Raja, Gaja i Vlaja, naravno, koji, na ime korišćenja priručnika Mladih izviđača (i uvida u mitologiju) spasavaju sebe i svoje staratelje iz Minotaurovog lavirinta, ali i služe kao katalizator da se Baja odvoji od nečega što mu, racionalno gledajući, nanosi štetu, ali jeste, iracionalno gledajući, ispunjenje njegovih životnih snova. O ovom literarnom (i grafičkom) savršenstvu sam već pisao ovde, ali ono svakako zavređuje mnogo ponovljenih čitanja i tumačenja.

Porodična uspomena je kratka, satirična priča o Baji Patku koji toliko žudi da dobije nasledstvo preminulog predaka – a da i ne zna šta to nasledstvo podrazumeva – da čovek ne može malo da se zadivi patkom koji je zvanično najbogatiji na svetu a da svejedno drhti od želje da još malo uveća tu svoju imovinu. Kao i obično, makar u ovoj fazi svog rada, Barks Baju ne prikazuje kao ,,rubber baron" kapitalistu već pre kao entuzijastu imovine koja predstavlja uloženi rad, proživljeno iskustvo, krv i znoj potrošene da se ona stekne. U ovom stripu se to simbolizuje time da će Baja Patak dokazati svoju porodičnu vezu sa preminulim pretkom donošenjem starog džepnog sata – koji je u porodici već dve stotine godina.

Ovaj sat je, u prvom tumačenju, samo demonstracija Bajine škrtosti jer on podmazuje i održava mehanizam star dva veka umesto da sebi priušti moderan sat. No, Baja na početku stripa Paji pokazuje sve funkcionalnosti sata da bi ga ubedio u njegovu imanentnu superiornost u odnosu na postojeće modele na tržištu. Ovaj sat ne samo da pokazuje sate i dane u nedelji, već i smenu godišnjih doba, mesečeve mene, pa čak i predviđa naredno pomračenje Sunca. Radi se, dakle, o prefinjenom mehanizmu, nekoj vrsti sažetka milenijuma ljudske nauke i umetnosti merenja i opisivanja sveta oko nas spakovanog u kompaktnu, džepnu formu.



Barks ovde nije nostalgičar kome je staro bolje nego novo po prirodi stvari, već, naprotiv, ponovo zatočnik naučnog, racionalnog, merljivog i opisivog, gde u finalu stripa sat demonstrira premoć naučnog u odnosu na ,,nesaznatljivost" prirode tačno predviđajući pomračenje sunca onda kada ga niko ne očekuje. Naravno, finalni preokret nakon ovog krešenda je prefinjeno barksovski i ciničan na najbolji način: znanje je najveće bogatstvo a bogatstvo kojem se Baja nadao ima samo simboličku vrednost, potvrđujući Bajinu supremaciju ali bez uvećanja njegovog materijalnog blaga.

Tiha kućica van grada je strip iz opusa ,,komšijskih ratova" ali sa novim, veoma zrelim Barksom za volanom. Paja se ovde ne sukobljava sa starim rivalom, susedom Džounsom i, štaviše, seli se sa sestrićima u tihu kuću u provinciji baš da bi pobegao od urbane vreve i bučnih komšija. Mirno okruženje i pogotovo noćna tišina ovde se slave kao dragoceno pribežište od stresnog gradskog okruženja i Paja i sestrići se po useljenju pripremaju na prvu spokojnu noć dubokog, okrepljujućeg sna posle ko zna koliko vremena.

U Barksovim pričama ovog tipa, Paja Patak je po pravilu arhitekta svoje propasti pa tako i ovde on svoju potragu za mirom – a koji je pronašao – pretvara u patološku, izrazito malograđansku reakciju na škripu papuča komšije iz susednog stana a koju u normalnim uslovima ne bi ni čuo od ambijentalne buke, a i u ovom slučaju je čuje samo zato što aktivno traga za zvucima koji mu – hipotetički – mogu omesti spavanje u inače VEOMA tihoj zgradi. Naravno, kada Paja na ovu, jedva čujnu škripu, reaguje apsolutno predimenzioniranim osvetničkim dizanjem buke počinje apsolutni pakao u kome Barks po ko zna koji put izražava svoju sumnju u to da je ljudska rasa uopšte u stanju da pojmi koncept opšteg dobra, a kamoli da ga sačuva.

Komšije se ovde u izrazito urnebesno nacrtanim epizodama ,,bore" kreativnom proizvodnjom sve veće buke da napakoste jedan drugom, a Barks ima i apsolutno genijalnu čehovljevsku referencu u crtežu gde na jednoj od slika prikazuje ogromni alpski rog kako visi na zidu jednog od suseda, da bi taj rog, naravno, bio skinut sa zida i upotrebljen kao oružje u finalu.

Plovi kanuu moj je komedija u kojoj se Paja Patak nadmeće u vožnji kanua sa svojim rođakom Cakanim Cajom. Za Paju je ovo uvek klasni rat jer Caju, sa njegovom neverovatnom srećom koja nadilazi kvantne verovatnoće, on vidi kao epitom parazitskog sloja društva kome sve ide od ruke bez napora velikim delom i jer ostatak društva refleksno ugađa ljudima koji se percipiraju kao uspešni. U svakom slučaju, ovde je u igri i novčana nagrada ali komedija je u tome da ovo nisu tek obične trke već i pomalo ekscentrični izazovi u kojima Caja pobeđuje tako što ima pomoć iz prirode – konkretno, od kornjače koje ni on ni Paja nisu svesni – a Paja će na kraju trijumfovati jer su njegovi sestrići osvešćeniji za prirodu, idu joj u susret i prave napor da divljim stvorenjima pruže pomoć i utočište. Barks je često Paju prikazivao kao gradskog idiota koji, kada se suoči sa prirodom, pokušava da je pokori na silu i ovde je on takođe nesvestan toga da je harmonija sa prirodom put do progresa. Štaviše, Barks je prema njemu, iako na kraju zaradi novac, okrutan kao i obično jer Paja, na ime udarca u glavu, nije ni svestan da je pobedio i – makar jednom – trijumfovao ispred Caje.

Izraženije ,,društvena" mada ne i manje filozofska satira dolazi sa još jednom komedijom od deset tabli. U Za svaki slučaj Paja je sveže zaposlen u agenciji koja prodaje polise osiguranja i već mu se na početku drugog radnog dana preti otkazom jer radi ispod očekivanja firme (tj. nije prodao ni jednu polisu svog prvog dana na poslu). Barks ovde ne štedi vitriol pa je menadžer firme predstavljen kao sociopatski kapitalista koji ne mari mnogo za radno pravo i postojeće propise, a još manje za emocije svojih zaposlenih dok urla na Paju – kasnije i preti – misleći da ga time motiviše da radi bolje. Njegova logika je da je ovo meritokratski posao, u kome vrediš samo onoliko koliko postižeš i ako mnogo postižeš mnogo vrediš, ali onda naravno, Barks pokazuje koliko je ova – među libertarijancima tako česta floskula – zapravo samo lanac koji se stavlja oko vrata zaposlenima.



Kada Paja, naime uspe da stricu Baji – maltene slučajno – proda polisu koju ovaj plati milijardu dolara, u firmi ga prvo slave kao najboljeg prodavca osiguranja u istoriji i doslovno ga stavljaju na pijedestal i krunišu lovorovim vencom. Ali onda shvataju da bi u slučaju naplate ove polise od osiguranika – u slučaju njegove teže ozlede – morali da plate odštetu od dve milijarde a ovo je višestruko veća suma od čitave tržišne evaluacije ovog osiguravajućeg društva i nastaje panika. Paja je instruiran da prati Baju u korak i svojim telom i životom štiti stričevo zdravlje i fizički integritet a Baja se sada svesno izlaže brojnim opasnostima kojih se ranije čuvao, znajući da će neko uleteti da ga spase jer će ga inače držati u dužničkom ropstvu. Ovde niko – sem, eto, Paje – nije nedužan, pogotovo ne kompanija koja pedeset godina pre nego što će američke banke uterati celu planetu u finansijsku krizu doslovno istim principom poslovanja, raspolaže nepostojećim novcem kao da je stvaran. Barks makar prikazuje njene zaposlene – i menadžera – kao svesne da rade nešto pogrešno, a strip kulminira serijom sumanutih komičkih set pisova u kojima Paja radi stvari koje ne bi na sebe preuzeo ni iskusni kaskader.

Ne baš dobri parobrodi je Barksova majstorija gde na osamnaest tabli – dakle u ,,srednjem" formatu, između pune avanture i kratke humoreske – on kreira istovremeno komični ali i pustolovni narativ o trci parobroda niz Misisipi. Da je ovaj strip nastao šest godina kasnije Baja bi se ovde nadmetao sa Varalićem, ali u ovom slučaju njegov rival je humanoidni prasac sa šeširom i brkovima južnjačkog gospodina, a i nadmetanje kao nagradu ima vilu na imanju na američkom jugu. Ovde Baja nije motivisan pukim bogatstvom već mogućnošću da i on postane ,,južnjački džentlmen" i u par momenata čitalac može da vizualizuje njegovu ideju penzije u kojoj bi odmarao na tihom imanju i uživao u plodovima celoživotnog rada.

Ali prvo treba pobediti. Barks je voleo da crta brodove a ovde je sebi – kao i protagonistima – dao poseban izazov jer se radi o nastavljanju trke koju su pre nekoliko decenija vodili preci dvojice rivala i čija su oba parobroda potonula, te da se trka ima završiti podizanjem obe rečne lađe sa dna, osposobljavanjem i stizanjem do cilja.

Barks ovde, naravno, dominira crtajući brodove koji prelaze granice fizičke uverljivosti i transformišu se u gotovo žive objekte – pogotovo je moćno kada pred kraj Baja i njegova posada (naravno, Paja, Raja, Gaja i Vlaja) moraju da skidaju drvenu građu sa ograda i palube broda da bi nadomestili nedostajuće gorivo za parni kotao i nekako došli do cilja u zaustavnom vremenu. Pajini sestrići su i ovde agens spasa jer njihova dovitljivost – i priručnik Mladih izviđača – pomažu da se lađa izvuče sa dna rečnog korita sa srazmerno niskim troškovima operacije. Naravno, u komičko-satiričkoj srži priče i jeste činjenica da bi Baja ovde mogao lako da pobedi kada bi hteo da potroši novac, ali u njegovoj prirodi je patološka štedljivost i onda porodica najbogatijeg patka na svetu mora da ludački improvizuje kako bi on postao još bogatiji. Ali veličanstveni prizor broda koji izranja kroz rečne talase posle decenija na dnu je vredan svake cene, složiće se i čitaoci.

Gradimo mostove je jedan od Barksovih brojnih priloga ismevanju ondašnjeg kulturnog rata u kome su muškarci predstavljani kao ,,prirodno" sposobniji za tehničke stvari i time u globalu superiorniji u tehničkoj civilizaciji, ali i – vrlo konzistentnom – podsmevanju pseudomilitarističkoj, vrlo nezrelo maskulinoj etici Mladih izviđača. Iako je dakle, priručnik ove organizacije u njegovim stripovima uvek i bez ostatka prikazivan u pozitivnoj konotaciji, kao riznica kompletnog ljudskog znanja,* sama organizacija je redovno prikazivana kao komično ,,muška", komično ,,vojna", opsednuta formalnim procedurama i pompeznim akronimima. Stavljanje naspram nje njenog ženskog pandana, odreda ,,Planinki", pa još u  nadmetanju u izgradnji mostova, dakle simboličkog vrhunca tehnološke misli, razobličuje svu šuplju, narcisoidnu ispraznost organizacija koje je Barks izgleda video samo kao grupe za podršku muškarcima koji se plaše žena. Ipak, na kraju stripa najgluplji ispada Paja jer pokušava da ,,dovitljivim" hakovima prespoji sumanutu pseudomilitarističku kolektivnu fantaziju i pomogne svojim sestrićima i njihovim kolegama da ne budu poraženi od strane ,,devojčica".
*time predviđajući idealizovanu sliku World Wide Weba koja je formirana u narednim decenijama i, možda, na trenutak i postojala početkom 21. veka



Zlatno runo je drugi veliki pustolovni narativ u ovom tomu, i, naravno, drugi koji se poziva na antičke predloške. Umesto Tezeja ovde je u pozadini Jason i njegova potraga za zlatnim runom koje je po legendi, poticalo od krilatog ovna, a Baja u ovu pustolovinu upada jer na početku shvata da samo kupanje u novcu nije dovoljno i da on želi da svoj status najbogatijeg patka stavi na uvid čitavom svetu time što će sašiti sako od zlatnih niti da zameni ofucani crveni sako koji je kupio još 1902. godine i neprekidno ga nosi sve vreme.

Barks ovde nema najbolju dramaturgiju i Zlatno runo je više niska zanimljivih, halucinantnih scena, nego sasvim – u simboličkom i motivskom smislu – koherentan narativ. Ovde Baja i porodica prvo imaju posla sa sumnjivim likovima koji deluju kao Arapi i to da Barks ipak ovaj rasistički kliše kasnije preokrene pokazujući da su u pitanju zapravo maskirane žene-ptice (tj, harpije) ne čini ga manje rasističkim i manje klišeom. Dalje, harpije, pokazuje se, kidnapuju Baju i Paju sa željom da oni, kušajući hranu što je one spremaju, presude koja najbolje kuva čime će ta moći sa ponosom da se ovenča titulom kraljica harpija.

Barks dakle, posle rasističkih koristi i seksističke trope, i možda je ovaj strip bio refleksija njegovog prilično teškog razvoda od Klare Barks nekoliko godina ranije – mada je 1954. godine on bio stupio u svoj treći brak, sa Margaret Vinfred Vilijams a sa kojom će živeti sledeće četiri decenije do njene smrti.

Bilo kako bilo, Zlatno runo vadi to da su sestrići i ovde junaci koji spasavaju nesnalažljive a nadmene odrasle – i ovde za to dobijaju i eksplicitnu zahvalnost, nažalost ne u njihovom prisustvu, ali makar joj čitalac svedoči – kao i gomila atraktivne akcije, sa harpijama koje imitiraju avione-bombardere i psihodeličnim zmajem u finalu stripa.

S bikom je gotovo je jedna od grafički najatraktivnijih epizoda u ovom stripu, voljena i kod nas više puta reprintovana dinamična humoristička priča prepuna sulude akcije i katarzične destrukcije. Zaplet je prost: Paja želi da pobedi na paradi ,,starih vozila" pa se dovitljivo seti da od Baka Kate, rođake koja živi na seoskoj farmi nedaleko od Patkovgrada, pozajmi zaprežna kola koja vuče njen stari bik. Bik je miran, poslušan i nikada ne reaguje na crvenu boju – Baka Kata veli da misi da on i ne razlikuje boje – i Paja sebe već vidi sa nagradom u džepu. Međutim...

Danas znamo da bikovi ne razlikuju boje i da u areni reaguju na mahanje plaštom koje ih draži pokretima a ne crvenom bojom. Nije da se to uglavnom nije znalo i pedesetih godina prošlog veka i Barksov strip je podsmeh raširenoj predrasudi ali uz zlurad preokret u kome OVAJ bik zapravo reaguje na plavu boju. Paja ima priliku da ovo shvati jer već na putu do grada ima dva incidenta sa bikom koja on ne uspeva da poveže sa prisustvom plave boje dok ne bude kasno i, nakon što zaista i pobedi na paradi, zakači plavu lentu biku na čelo da ovaj može da je gleda celim pute do farme. Scene destrukcije koja potom nastupi nije, odgovorno tvrdim, mogao, umeo, niti HTEO da nacrta ni jedan crtač Barksove generacije. Ovo je takva orgija detalja i nesputane energije da zaslužuje poster na SVAKOM zidu.



Blago, blago na sve strane je spretni satirični opit u kome se Baja hvali Paji i sestrićima da je svoje bogatstvo stekao krvavim radim pomoću pijuka i lopate i pristaje da i demonstrira svoju veštinu pronalaženja vrednih ruda bilo gde da se nađe u svetu. Kada prstom nasumice ubode lokaciju usred australijske pustinje malo se prepadne ali se brzo pribere i odluči da pokaže da čak i tako skupo, daleko putovanje njemu ima da se isplati jer će naći nešto vredno eksploatacije.

Ovaj strip je jedan od temeljnih momenata u karakterizaciji Baje Patka jer ga prikazuje kao zaista sposobnog i požrtvovanog, kao osobu koja ne beži od rada i naprotiv, ceni ga iznad svega. Njegovo bogatstvo, da još jednom ponovimo, ne potiče od manipulacije berzanskim kupoprodajama ili spretnog – i nemoralnog – baratanja finansijskim produktima, već od autentičnog pronalaženja blaga u prirodi, onog koje je svima ravnopravno na raspolaganju ali samo neki su spremni da ulože krvav rad potreban da ga i pronađu i iskoriste.

Barks, onda, naravno, pravi komediju tako što Baju prikazuje kao praktično natprirodno talentovanog za pronalaženje sve luđih i ređih ruda u pustinji ali, ironično, tokom potrage za vodom jer su on i Paja izgubljeni u pustoši i rizikuju da umru od žeđi. Svo bogatstvo na koje Baja nailazi – rude nikla, platine, uranijuma, bakra, čak i dijamanti – je bezvredno u momentima kada najbogatiji patak na svetu ne može ni da kupi ni da pronađe najobičniju supstancu na svetu od koje mu presudno zavisi opstanak.

Pun nos pudinga jer BIZARNA komedija u prirodi gde Paja Patak sestrićima demonstrira svoje lovačke veštine tako što na životinje puca puškom koju mu je dao Proka Pronalazača a koja umesto bojeve municije ispaljuje – puding. Zašto? Nema nekog dubokog objašnjenja, apsurd je ovde u srži komedije i hipoteza je da dok su životinje zaslepljene pudingom koji im vešti lovac ispali posred lica, on može da im priđe i savlada ih ,,ručno".

Zvuči suludo zato što i jeste ali ovde Barks, naravno, ismeva tehnološko pomodarstvo i povodljivost za produktima koji su u stvarnosti rešenja u potrazi za problemom. Strip, naravno, grafički eskalira na najluđe načine kada Paja, obeshrabren prvim neuspesima sa lovom na ćurke odlučuje da je rešenje u tome da traži VEĆE životinje koje će lakše pogoditi projektilima od, er, pa, pudinga. Kada u igru posle jarca uđu losovi svima je jasno da će lovac imati jedan od najgorih dana svoje karijere a Barks crta životinjsku akciju u kojoj stradaju humanoidni tlačitelji sa OSVETNIČKOM energijom.

Ređe pranje, briga manje je varijacija na temu koju je Barks već obrađivao pa i svojevrsni rimejk kratkog stripa Three Dirty Little Ducks iz 1944. godine (o kome sam pisao ovde). U oba stripa zaplet je isti – Raja, Gaja i Vlaja odlučuju da se više neće kupati jer to za njih, mlade dečake, sklone igranju na zemlji i valjanju u prljavštini nije prirodno i zdravo a Paja želi da ih okupa, pa nastaje igra mačke i miša po kući i okućnici sa brojnim dovitljivim trikovima sa obe strane – i Barks i ponavlja neke od slika i motiva (uključujući psa Bolivara koji ovde pravi kambek). No, ovaj strip karakteriše jedan još apsurdniji ton – Raja, Gaja i Vlaja ovde imaju predimenzionirano izgrađenu ideologiju prljavštine koju proklamuju dok beže od Paje – kao i pojavljivanje Baka Kate, kreacije velikih Barksovih prethodnika, Ala Taliaferra i Boba Karpa, te na momente vrlo kinetička grafička rešenja koja podsećaju na Barksove radove sa polovine četrdesetih kada su mu iskustva iz animacije još uvek bila sveža.



Patkovgrad i psi je jedna od retkih Barksovih priča čiji se najveći deo odvija u flešbeku. On ovo narativno sredstvo nije koristio često – pominjali smo priču Hipnoza iz prve kolekcije, a u kojoj je i Superkajgana, gotovo cela u flešbeku, te Povratak u Klondajk koji takođe ima flešbek – ali, kao i u Hipnozi, ali još više u Superkajgani, autor ga i ovde upotrebljava da vic koji priča bude smešniji. Strip počinje onako kako se veliki broj drugih humorističkih epizoda o Paji Patku završava: tako što on, sa sestrićima koji ništa ne shvataju, beži iz grada jer je napravio takvu glupost da rizikuje sveopšti narodni gnev, a onda, koristeći flešbek, objašnjava Raji, Gaji i Vlaji šta se desilo.

Kako se može i pogoditi, ovo je jedna od priča u kojima Paja ima profesiju u kojoj je dobar ali gde on samog sebe upropaštava ili profesionalnom arogancijom ili, kao u ovom slučaju, doslovnim, formalističkim tumačenjem pravila po kojima treba da radi. Kao šinter, dakle, Paja ovde juri ne pse koji su stvarno lutalice već pronalazi pse bez ogrlice na najglupljim mestima, uključujući trku pasa na patkovgradskom stadionu a kasnije lov na lisice koji predvodi sam gradonačelnik – njegov poslodavac. Paja je ovde neko ko nedostatak iskustva ili makar profesionalne ekspertize pokušava da nadoknadi slepim, bukvalističkim tumačenjem propisa i to, naravno, spektakularno polazi po zlu.

Kontrast između forme i suštine je u središtu zapleta i naredne priče. Ko će se prvi slomiti je porodični ,,sukob" između Paje i njegovih sestrića u tome ko će od njih pre da prekrši svoju novogodišnju odluku i time sebe osudi na mesec dana pranja sudova. Barks ovde po običaju ljudsku prirodu predstavlja kao nesavršenu, pesimistički postulirajući da vrlina nema šansu u svetu punom iskušenja, pogotovo kada je sa druge strane suparnik koji će učiniti sve da vas navede na greh, no, genijalni komični detalj je da Paja i sestrići ne znaju koju je odluku donela druga strana – da ne bi mogli da svesno sabotiraju jedni druge – i onda Paja odlučuje da ove godine ne maltretira svoje sestriće kuvanjem hrane koja se smatra prikladnom za dečake što rastu već da im sprema samo slatkiše koje obožavaju, dok istovremeno sestrići odlučuju da ne budu bandoglavi i teški i da bez pogovora jedu sve što im on sprema.

I grafički je ovo urnebes sa Barksom koji đakonije što ih Paja priprema crta tako da i vama krene voda na usta a naravno da se sve završava komičnom tragedijom gde sestrići ipak nadmudre ujaka koji je na kraju rešio da malo varka.

Pred kraj kolekcije stiže i Tajne u Honduraku, jedna zanimljiva varijacija na za Barksa uobičajen pustolovni narativ gde patkovi idu u neku egzotičnu tropsku državu da u džungli nađu blago. U ovom slučaju, država je ,,Hondurak", mezoamerička lokacija relativno blizu SAD, a blago su zapravo važna dokumenta koja je prevozio avion kompanije Strica Baje pa se tamo srušio a pilot je morao da pobegne spasavajući goli život od urođeničkog napada. Varijacije se nastavljaju jer Baja šalje Paju sa sestrićima na ovu misiju, a sam na nju ne ode, a suparnik im je Cakani Caja.

Barks ovde razigrava svoje kreativne mišiće jer ima relativno neuobičajenu priliku da kombinuje avanturistički narativ i sve egzoticističke trope pustolovnog filma tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka – prevashodno te urođenike koji ne poznaju civilizaciju, ,,bele" došljake vide kao neprijatelje koje treba zarobiti a zatim ritualno žrtvovati, sujeverni su i superiorni zapadnjaci njima mogu manipulisati glumeći božanstva – sa komedijom apsurda u kojoj Paja mora da se nadmeće sa rođakom kome sve ide od ruke bez ikakvog napora i koji se čak i ne uzbuđuje kada je u smrtnoj opasnosti jer veruje da će ga njegova neverovatna sreća, kao i uvek, spasti.

Tajne u Honduraku su prilika da Barks – ponovo – smisli kako da ne prekrši pravilo o tome da je Cakani Caja toliko srećan da mu nikada ne preti nikakva opasnost i u svakoj situaciji dobija optimalni ishod, a da sa druge strane Paja i sestrići ne budu samo pančlajn vica o suludo srećnoj osobi. Ovde to dobija formu i jedne filozofske zagonetke o tome šta zaista znači imati sreće, koji je to optimalni ishod (i poklapa li se on sa onim što osoba stvarno, svesno želi) i koliko ,,biti srećan" zapravo znači imati oko sebe i snalažljive i visokomoralne ljude koji vam neće dopustiti da propadnete iako ste to dobrano zaslužili. Naravno, ovde su nosioci snalažljivosti i morala Raja, Gaja i Vlaja a njihov priručnik Mladih izviđača je univerzalna alatka kojom se nalazi izlaz iz bezizlaznih situacija tako da na kraju i svi ostaju živi, i Cakanog Caju nije, tehnički gledano, napustila sreća, ali je on uteran u ponižavajuću spoznaju da biti ,,srećan" bez sopstvenog delatnog suvereniteta nije nešto čime se treba ponositi. Majstorija.

Poslednja priča, Vožnja po ledu ponovo ima gradonačelnika Patkovgrada u jednoj od uloga i ovo je ponovo kraći, vrlo dinamični humoristički narativ po poznatoj matrici: Paja se jednom iscima da smisli kako da zaradi neke pare nekakvim dovitljivim izumom, često uslugom koje se setio i niko je drugi ne pruža, samo da bi otkrio da su se njegovi sestrići zapravo ovog setili pre njega i već tu uslugu, za novac, daju zainteresovanima. Neki drugi ujak bi bio ponosan na decu i ponudio da se udruže ali Paja je nosilac barksovske klete zavisti i narcisoidnog resantimana i on ne samo da svoje štićenike shvata kao konkurenciju koju treba SMRVITI već će u tom procesu potpuno izgubiti iz vida bezbednost i razum i izložiti i sebe i svoje klijente velikom riziku. Ovde to ima formu prevoženja gađana preko smrznute reke improvizovanim vozilima i Barks se LUDO provodi crtajući skarabudžene sprave napravljene od nameštaja i kućnog alata. Naravno, Paja do kraja prolazi VRLO LOŠE.

Ali čitalac prolazi veoma dobro i Patkovgrad - Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956. je kolekcija sa masom izvrsnih i/ ili važnih Barksovih priča spakovanih u najbolju produkciju koju možete da zamislite. Urgiram da je kupite u bilo kojoj knjižari ili poručite od firme Dexy Co, koja je inicijalni distributer, ili bilo koje druge onlajn prodavnice, a mi ćemo se veoma brzo ponovo naći zajedno da progovorimo i o četvrtom tomu!

Slabo čitam forum ovih meseci, ali samo da kažem da ću ponukan ovim prikazom kupiti ćerki gornji Patkovgrad. 

Ćerka će ti biti zahvalna, a sasvim moguće i NJENA ćerka, negde down the line       

Volim Mariju Llovet ali odavno nisam o njoj pisao pa je nedavno publikovanje kolekcije njenog miniserijala Artificial za Image Comics pravi povod da se ponovo podsetimo na španjolsku autorku koja konzistentno i kvalitetno donosi dah erotike i romantike u naše živote, ali kroz stripove koji imaju i filozofsku ambiciju i nisu samo (vrlo kvalitetno urađeni) soft porno.



O Mariji Llovet sam pisao pre nepune tri godine, govoreći o kolekciji Porcelain a koju je na Engleskom jeziku publikovao Ablaze Publishing. Ablaze se u međuvremenu okrenuo gotovo isključivo objavljivanju mangi, verovatno sa računicom da tu ne može da se tržišno pogreši, a ilustratorka iz Barselone je, verujem i na osnovu dobrog prijema tog stripa, a nakon učešća u nekoliko Imageovih antologija počela za ovu veliku kuću da radi autorske serijale. Pričamo o stripovima poput Crave i Violent Flowers, a koji kombinuju erotiku, romansu, i fantastiku, negde sa ,,tehnološkim" predznakom, a negde sa klasičnijim, gotskim odlikama. Artificial je kao i Violent Flowers, četvorodelna priča i najkraća je od sve tri u smislu da ima najmanje teksta i da se veliki deo onoga što ovaj narativ treba da nam prenese dešava u grafičkoj ravni.

A što je i jedan od razloga što volim Llovetovu i njen rad. Ova grafička dizajnerka je u svet stripa stupila odavno i vrlo sigurno: pomenuti Porcelain, njen autorski projekat, je originalno izašao još 2012. godine a Marija je i pre toga sarađivala na raznim strip projektima u Evropi i zatim publikovala svoje autorske radove. Otkada radi za Amerikance, ilustrovala je scenarije uglednih autora kao što su Brian Azzarello i James Tynion IV, ali stavlja veliki akcenat na sopstvene autorske stripove. Pre imagea publikovala je za Black Mask i BOOM! a u Imageu stripove radi kao kompletan autor, dakle, pišući scenario (na Engleskom), crtajući, kolorišući i leterujući sama. Utoliko, oni su, koliko je to moguće, ,,čista" ekspresija njene kreativne ambicije i dopadali vam se ili ne, odišu ličnošću i karakterom.

Artificial je i strip koji u dobroj meri ponavlja teme, ton, pa i opsesije koje autorka ima, ali i strip u kome ona ima priliku da se podseti svoje obuke – kao dizajnerka koja je bila između ostalog specijalizovana za dizajn nakita, to da Marija u ovom stripu za glavnu junakinju ima stilistkinju koja radi u velikoj agenciji i odgovorna je za izgled važnih klijentkinja – kao što je, kako možemo da vidimo, glumica koja pokušava da dobije važnu ulogu i bitno joj je da IZGLEDA kao da već tu ulogu živi – znači da će ovde znalački umeti da se pozabavi detaljima i učini da Artificial odiše ,,ženskim" tonovima.

Treba i podsetiti da u Marijine uzore spadaju vrlo raznovrsni  strip-autori, od majstora erotske groteske Suehira Maruoa, preko Guardiole, Moebiusa pa do Guida Crepaxa, pa je njen ne samo grafički izraz već i opseg interesovanja i način na koji razmišlja o nekakvim univerzalnim temama veoma snažno obeležen ovim autorima. Za Artificial vredi dodati i jedan očigledni literarni uzor a to je u Sjedinjenim Američkim Državama veoma popularni romantično-fantazijski književni serijal A Court of Thorns and Roses autorke po imenu Sarah J. Maas. Započet 2015. godine nakon što je Maasova već na sebe skrenula pažnju romanom Throne of Glass (dalje takođe razvijenim u uspešan serijal), A Court of Thorns and Roses je epska ljubavna priča koja se dešava u svetu vila, sa pet publikovanih i još tri najavljena romana kojima bi serijal trebalo da bude zaokružen. Maasova je prodala desetine miliona svojih knjiga širom sveta a kod nas knjige iz serijala ACOTAR, kako ljubitelji skraćuju A Court of Thorns and Roses od 2021. godine izdaje Urban Reads.



Ovo napominjem jer, iako se Artificial može gledati i kao nekakav presek i varijacija na motive i teme koje je Llovetova već obrađivala u Crave i Violent Flowers, postoji veoma direktna aluzija na popularnost ACOTAR, pogotovo među mladim ženama, i to kako literarni (i uopšte, fikcijski) tropi utiču na razvoj odnosa koji ljudi (u ovom slučaju žene) imaju prema romansi, ljubavi, erotici, seksu, zavođenju itd. Ženski likovi* u ovom stripu čitaju i diskutuju književni serijal ROLAL, a što je skraćeno za Realm of Lust and Lies i glavna junakinja ne samo što, vidimo, ima ove knjige na svom krevetu u trenucima kada mašta o idealnom partneru, već i, kada joj se pruži prilika za rolplej, bira baš likove iz ovog serijala za sebe i svog  muškog, jelte, ljubavnika.
*nažalost, nemamo lepu reč u ženskom rodu za ovo jer je ,,likuša" termin nesrećno ispucan na nešto drugo, a ako bih napisao ,,likinja" verovatno niko ne bi znao šta hoću da kažem

Or is he? Artificial iz ovog naslova odnosi se upravo na ,,muškarca" sa kojim glavna junakinja, Clara, mlada žena koja samo što je u svojoj agenciji unapređena iz asistentkinje u stilistkinju, isprobava neke nove stvari i testira granice svoje mašte, a koji je, pa, android. Ili ako više volite – seksbot.

Sa Crave je autorka već kombinovala samo malo ,,futurizovanu" savremenu tehnologiju da pokaže kako mladi ljudi navigiraju nesigurne vode socijalnih odnosa, pronalaženja partnera, otkrivanja šta zapravo žele u romantičnim vezama, kako i sa kim da ostvare te želje. U tom je stripu u centru bila titularna aplikacija za pametne telefone, a u Artificial je aplikacija samo alat kojim Clara upravlja androidom koji joj je stavljen na raspolaganje.

Onako kako Marija Llovet voli da naracija teče organski i što je više moguće ambijentalno i kako joj je grafički dizajn veoma snažno oružje tako i već na prvoj tabli čitalac na lajtboksu pored kog protagonistkinja protrči žureći da završi poslove u agenciji pre nego što započne kratki godišnji odmor, vidi reklamu za Date-X, uslugu koja sebe opisuje kao ,,Utlimativno romantično i seksualno iskustvo". Clara će, štaviše, već tog popodneva isprobati besplatnu, demo-verziju tog iskustva tako što će izaći na dejt sa prelepim, senzualnim, a opet snažnim i asertivnim plavokosim momkom koji će se sa njom ležerno prošetati parkom, bez žurbe je odvesti u botaničku baštu a onda je tamo spontano dohvatiti u zagrljaj i udeliti strasne poljupce. Clara će ga, skoro pomračena uma od strasti odvući u svoj stan i inicirati snošaj, ali će onda da udari u proverbijalni pejvol: probna verzija ove usluge ne uključuje seksualni odnos, ali ako, jelte, klijentkinja poželi da sa ovim istim androidom nastavi romantične odnose, uključujući seks, ima priliku da se preplati na paket u kome će joj se otvoriti mnoge opcije. On će je se sećati između sastanaka, sastanci će moći da traju i po nekoliko dana bez prestanka, moći će da podesi njegov izgled i karakter, pa i da, kao rekosmo, aktivira rolplej po uzoru na postojeće popularne književne ili televizijske serijale.



Naučna fantastika je u prošlosti mnogo puta govorila o tome kako kapitalizam pokušava da profitira na ljudskoj usamljenosti ili nesigurnosti u igranju društvenih uloga, kroz različite produkte. No, danas živimo u epohi janisvarufakisovskog tehno-feudalizma gde svaka firma pokušava da smisli kako da svoj produkt transformiše u uslugu. Da, dakle, jednokratnu prodaju zameni neograničenom pretplatom uz navlaku da ovim klijent dobija i neograničenu podršku, opcije za unapređenje te usluge itd. U Artificial autorka ne ide preduboko u istraživanju ovog aspekta priče, ali on služi da je utemelji u ovde-i-sada i čitaocu omogući suspenziju neverice, štaviše da ga postavi u ulogu nekoga ko je ovakve stvari već proživeo. Možda ne baš sa androidom sa kojim izađete na večeru, on vam posle šalje cveće pa imate najbolji seks u životu, ali onlajn dejting, razne socijalne i parasocijalne forme erotskih i seksualnih odnosa koje se dešavaju putem interneta, uz korišćenje aplikacija, a danas sve raširenije korišćenje četbotova/ LLM formi veštačke inteligencije u slične svrhe (i još važnije, to stalno obećanje da uz plaćenu verziju ili skuplji paket tek dobijate PRAVU STVAR) jeste nešto sa čime mnogi mogu da se u dobroj meri identifikuju.

Marijin ugao je, pak originalan, jer ovakve priče statistički mnogo češće čitamo pripovedane iz muškog ugla (koji je i u Crave bio primaran) i Artificial je osvežavajuć narativ baš jer dolazi sa ženske strane, prikazuje tenziju između mašte i realnosti, ali i kompleksnost očekivanja, želja, stvarnih kapaciteta i emotivne konfuzije koja može nastati kada romantični, emotivni i seksualni odnosi bivaju u sada već fatalnoj meri oblikovani kroz popularnu kulturu ali i kapitalističku razmenu dobara.

U nekakvom narativnom smislu, Artificial je tek još jedna upozoravajuća naučnofantastična priča o tome da čak i kada znate da je to što imate ,,lažno", adiktivna sila simulirane osobe koja se ponaša onako kako se prave osobe ne ponašaju, ali je kastomizovana da se prilagodi vašem ponašanju i da vam uvek izlazi u susret može da bude toliko snažna da vam poremeti percepciju. Pre nekoliko nedelja smo čitali kako je Richard Dawkins potpuno pogubio kočnice i praktično se zaljubio u Anthropicov Large Language Model, Claude, za koga je odlučio da je samosvestan, da je žensko, prekrstio ga u Claudine i insistirao da ga ona bolje razume nego ljudska bića u njegovom životu – uglavnom zato što je ovaj softver programiran da povlađuje sagovorniku i daje mu ono što ASMR umetnici nazivaju ,,pozitivnim afirmacijama".

Čovek bi pomislio da je Richard Dawkins, jedan ipak vrhunski intelektualac i naučnik koji je u presudnoj meri obeležio modernu zapadnu kulturu proteklih pola veka u stanju da prepozna kada ga neko obasipa artificijelnom i bukvalno sračunatom pažnjom i komplimentima, ali naravno da ne smemo da potcenimo motivišuću snagu usamljenosti u ljudskim životima, zbog koje smo mnogi pravili mnoge gluposti, čak i kad drugima nismo delovali usamljeno.



Protagonistkinja Artificial je usamljena uglavnom jer razmišlja o svojim opcijama. Dečka, Matea je nedavno ostavila, ne zato što je bio loš već zato što je procenjivala da li može da ima nešto bolje. U poređenju sa njim, Android sa kojim se viđa je SAVRŠENSTVO, pažljiv, pun razumevanja, a opet asertivan, strastven, dominantan. Kada ga kroz rolplej Clara podesi da bude i ljubomoran, počinje trilerski deo ovog stripa i podsećanje na tu granicu između mašte i realnosti koju inače dobro razumemo, ali nas industrija usluga sve više moli da je zaboravimo. I mada Artificial nije sad nekakav neviđeno revolucionaran narativ – uostalom, prekratak je za tako nešto – on sigurno stiže do svog kraja i dalje nam tu uzbudljivu, samo malo patološku erotsku dramu.

Naravno, neumereno mnogo pomaže što je Maria Llovet tako dobra crtačica i ovo je strip koji romantičnu fantaziju radi apsolutno perfektno, sa akcentovanjem elemenata (poput cveća recimo) koja mu daje energiju lucidnog sna. U godinama koje su prošle od Porcelain, Laria Llovet je pojednostavila svoj rad sa linijama i Artificial ne izgleda tako moebiusovski kako je izgledao taj stari strip. Umesto toga ovo je više Milo Manara, ali sa manje ,,male gaze" naslađivanja a više ženskog pogleda na erotiku i romansu, pa provučeno kroz klasični američki ,,romance comics" filter. Naracija je savršena, sa izvrsnim ,,filmskim" režiranjem scena i bez suvišnog teksta tamo gde slike govore sve što treba da se izgovori, a kolori su odmereni, svedeni, sa akcentovanjem svetlo purpurnih i ružičastih tonova koji do kraja stripa dobijaju preteću konotaciju. Završnica stripa prelazi u praktično fetišističku teritoriju i to da autorka ovo crta sa ukusom i ne upada u domen eksploatacijskog ,,erotskog trilera" je takođe njena velika pobeda.

Artificial, dakle, nije za decu, ali jeste za odrasle osobe koje nemaju ništa protiv erotike, ali vole da uz nju promisle i to koliko smo svi mi, zapravo eksploatisani komodifikacijom te erotike i pretvaranjem i onog što smatramo najtananijim ljudskim osećanjima u ,,uslugu" koja se plaća, ne samo novcem. A kad smo već kod novca, ovo vredi svaki američki dinar koji ćete dati za kolekciju izašlu polovinom Aprila, pa izvolite do Imageovog sajta da se poslužite.

Već izvesno vreme – a to se ,,izvesno vreme", da se ne lažemo, sada već meri godinama – se kanim da pišem o serijalu Kenya i njegovim nastavcima koji izlaze, evo već četvrt veka i predstavljaju jedan od najvisokoprofilnijih franko-belgijskih strip-serijala, makar u nekoj ,,klasičnoj" žanrovskoj kategoriji. I nekako nikako da se prihvatim pera – stalno je nešto drugo prioritetnije, stalno se čeka da izađe još neki album u serijalu, stalno mislim ,,pa Keniju svi znaju, bolje da pišem o nečem manje čuvenom" i tako u nedogled. Ali jednom se mora prelomiti i prelomilo se sada. Trenutak je sasvim pogodan: peti, finalni tom treće sezone je izašao pre šest godina u originalu (za Dargaud) a na Engleskom se jeziku u izdanju Cinebooka pojavio Januara ove godine. Četvrta sezona je već gotova u originalu ali u Cinebookovom prevodu će prvi od pet tomova izaći tek za koju nedelju, polovinom Juna, tako da je sada zapravo IDEALAN momenat da se oni koji znaju podsete a oni koji ne znaju upoznaju sa serijalom što izlazi od 2001. godine i koji samo udobnosti radi zovemo Kenya iako se svaka sezona dešava u drugoj državi. I drugim državama... Komplikovano je.



Kenya je nastala kao neka vrsta bekstva autorskog tima iz hladnih kanadskih pustoši u kojima su proveli dobrih deset godina radeći na serijalu albuma Trent za Dargaud. Od 1991. do 2000. godine ovaj je strip o kanadskom konjičkom rendžeru koji krajem devetnaestog veka prkosi zimi, snegu i kriminalcima naređao osam albuma i njegov scenarista Rodolphe i crtač Leo su se pomalo umorili od jednoličnog mizanscena i tražili inspiraciju za nove radove. Urednik im je sugerisao da odu u sasvim drugom smeru i svoj naredni projekat smeste u egzotično, tropsko podneblje, ali i da umesto fokusa na jedan glavni lik koji treba da iznese najveći deo narativa, ovog puta probaju da naprave neku vrstu ansambla koji će radnju moći da paralelno izvodi na više lokacija.

Rodolphe i Leo, naravno, spadaju među najpoznatije autore u savremenom franko-belgijskom stripu i o njima sam već pisao. Rodolphe je jedan od najuspešnijih scenarista koga ova industrija ima sa novinarskom i publicističkom karijerom što traje još od šezdesetih godina prošlog veka i sa ulaskom u strip industriju polovinom sedamdesetih isprva kao novinar. No, svršeni studenti književnosti imaju samo jednu STVARNU želju a to je da pišu fikciju pa je Rodolphe nakon žurnalističkog rada za magazine Pilote i Metal Hurlant počeo da piše kratke priče a onda je svoj prvi scenario za strip potpisao 1979. godine. Rodolphe danas iza sebe ima daleko preko stotinu stripova u katalogu, saradnje sa brojnim velikim imenima franko-belgijske scene i još nekoliko romana za decu sa strane, a poslednjih tridesetak godina tesno sarađuje brazilskim crtačem i scenaristom koga znamo pod pseudonimom Leo a kome je puno ime, naravno, Luis Eduardo de Oliveira. O Oliveiri sam pisao opširnije na ime serijala Mermaid Project (i njegovog nastavka Mutations) a na kome je bio jedan od scenarista. Ovaj veoma iskusni crtač (i bivši politički aktivista u vreme kada su u latinskoj Americi režimi skidali glave za ovakve stvari pa je posle uzbudljivih par decenija Leo rešio da se permanentno preseli u Francusku) je tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka radio uglavnom kao crtač, da bi negde od početka ovog, u saradnjama sa Rodolpheom a onda i izvan njih sve više bio scenarista.

Kenya je i započeta kao strip na kome su Rodolphe i Leo ravnopravno delili scenarističke dužnosti, dok je za prvu sezonu, dakle, prvih pet albuma Rodolphe pored generalne priče bio odgovoran i za dijaloge i lejaut, a Leo je potpisivan kao scenarista i crtač. Kolore je radila Scarlett Smulkowski, jedna takođe izuzetno iskusna ilustratorka i koloristkinja i Kenya je, kada je krenula 2001. godine sa svojim prvim tomom odmah ostavljala utisak velikog projekta, raskošne produkcije, ambiciozne vizije za koju će trebati godine da se u punoj meri realizuje.



I, da se razumemo, evo nas dvadeset i pet godina nizvodno i Kenya još uvek ide, mada svaka sezona zapravo ima drugo ime. Originalna Kenya je izlazila između 2001. i 2009. godine, da bi njen nastavak, Namibia bio urađen između 2010. i 2015. godine. Brži tempo rada je vežio i za treću sezonu, Amazonia, koja je išla od 2016. do 2020. dok je četvrta sezona, Scotland onda takođe išla u petogodišnjem periodu između 2021. i ove godine.

To da su kasnije sezone Kenye izlazile brže može se zahvaliti pre svega činjenici da je Lea na crtežu zamenio značajno mlađi belgijski crtač Bertrand Marchal (Marchal je 1974. godište, Leo je punih trideset godina stariji) dok je kolore u ovim sezonama radio Sébastien Bouët. Marchal i Bouët su iskusni i zaposleni profesionalci sa desetinama stripova iza sebe – o njihovoj sradnji sa Rodolpheom na albumu The Man Who Invented the World sam pisao ovde – i Kenya je u poslednjih deceniju i po strip koji drži vrlo visok standard produkcije i ovaploćuje se kao serija ekspanzivnih avanturističkih trilera sa naučnofantastičnom podlogom, onako kako su nekada palp romani i njihovo strip-potomstvo znali da zabavljaju naše dedove. I bake, naravno.

Iako programski različita od Trenta, Kenya je strip koji takođe programski sebe smešta u jasno profilisan istorijski period. Rodolphe je i eksplicitno govorio o inspiraciji što je došla iz smera pisanja Ernesta Hemingwayja o Africi ali i filmova sa Clarkom Gableom na istom mestu. Film Henryja Kinga, The Snows of Kilimanjaro iz 1952. godine je svakako bio jedan od važnih predložaka, imajući u vidu da se radilo o adaptaciji Hemingwayjeve istoimene pripovetke (mada je u njemu igrao Gregory Peck a ne Clark Gable) i zapravo se u ovom prvom zapletu najviše mogu primetiti direktne spone sa delima koja su inspirisana Kenyu, sa sve likom američkog pilota koji je očigledan omaž Clarku Gableu (i ime mu je, vrlo ,,francuski" očekivano, Hank Grabble) ali i ,,velikog belog lovca" Johna Remingtona koji je praktično Hemingway sa isturpijanim serijskim brojevima.

Kenya se dešava u Keniji (naravno), u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata i prati pustolovine agentkinje britanskog MI5 koja je tamo poslata da istraži čudna svedočanstva o neobičnim fenomenima, proveri njihovu verodostojnost, utvrdi predstavljaju li oni pretnju ili možda potencijalnu priliku za britansku imperiju. Kathy Austin je prototipski lik ,,ženskog avanturiste", snalažljiva i inteligentna mlada žena koja se dobro pokazuje u akcionim sekvencama, ali je istovremeno i neko ko spretno navigira diplomatske pa i romantično-erotske lavirinte što se podrazumevaju u kontekstima gde u zemlji koja je još uvek pod britanskom kolonijalnom okupacijom i upravom vršljaju raznorazni obaveštajci raznoraznih nominalno savezničkih država. A tu su, jer je takvo vreme, onda i kojekakvi Nemci za koje iz aviona vidite da su do pre par godina sa ponosom nosili nacističke oznake, pa onda i Sovjeti koji rade u korist, jelte, internacionale.



Prva sezona, dakle, sama Kenya je strip sa većom ambicijom da se istražuju likovi i njihove interakcije i ona ima zaista veći i jači ansambl karaktera koji imaju neke svoje ličnosti, ambicije i agende. Smeštena u tenzični hladnoratovski, špijunski kontekst ona dosta dobro kontrastira likove, uglavnom Evropljane i Amerikance i okruženje što ima tu egzotičnu aromu primerenu old school avanturističkom štivu. Narativ u većoj ili manjoj meri referira na klasične radove autora kao što su Edgar Rice Burroughs, Arthur Conan Doyle, Ernest Hemingway, Henry Rider Haggard (pa i Graham Greene, Somesret Maugham) i postoji neizrečena ali u kontekstu prisutna kolonijalna trauma koja se egzorcira kroz sudbine (belih) likova što se sureću sa nečim nepoznatim, i reklo bi se nemogućim u utrobi ,,crne Afrike".

Egzoticistički klišei uobičajeni za avanturističku prozu (i kinematografiju) na koje se Kenya oslanja su ipak malo ublaženi time da se ovaj strip sa protokom vremena više fokusira na svoj naučnofantastični sadržaj a koji nije neposredno vezan za afričke kulture i nasleđa. Svedočanstva o džinovskim životinjama – koja asociraju na dinosauruse ili mamute – podstiču radoznalost grupe belih turista što su došli na safari i sada se nadaju da će imati unikatnu priču i mogućnost da love plen kakvim niko drugi ne bi mogao da se pohvali, a ovde onda dolazi i do očekivanog sukoba sa ,,bivšim" nacistima koji u svemu pokušavaju da nađu neku računicu za sebe.

Kenya nije neki prepametan strip i njegov kvalitetni ,,tehnički" rad, sa, dakle, izvrsnim crtežom i trudom oko dijaloga i karakterizacija ne ide u smeru nekakvog ,,bitnog" iskaza koji bi rekao nešto značajno o kolonijalizmu, hladnoratovskim podelama, kontrastu između totalitarnih ideologija i demokratije ili, makar, ljudskoj prirodi. On se pre svega može opisati kao staromodna fantazija gde je začudnost ideje vrednost sama po sebi i njen simbolički karakter nije posebno izražen. Štaviše, Kenya se prema kraju razvija u srazmerno naivnom smeru sa razrešenjima koja su me podsetila na staru belgijsko-francusku školu pustolovne proze i stripa oličenu u veoma popularnim romanima i stripovima o Bobu Moraneu.

Ovo u prevodu znači da Kenya možda nije baš stripovski fast food ali svakako nije ni nekakva transcendentna meditacija o ljudskom stanju, drugome i sličnim temama. U pitanju je pitak i zabavan strip ali i strip čija jedna sezona od pet tomova ima momačkih dvestapedeset strana i taj poprilični obim nije uvek do kraja opravdan inventivnošću sadržaja. Takođe, Rodolphe i Leo prave i neke bizarne greške u istorijskom i geografskom smislu (na primer pominjanje KGB koji je osnovan tek 1954. godine, ili neshvatanje kada sunce zalazi kada se nalazite na ekvatoru) i mada ovo nije naročito bitno za narativ, svedoči pomalo i o tome da se ni autori ni urednici nisu baš PRETERANO iscimali oko ovog stripa.



No, popularnost Kenye je neupitna i ovaj je serijal do danas prodat u više stotina hiljada kopija, sa samo prvim tomom koji je prodao preko trideset hiljada. Naravno da onda nije bilo sumnje da će se raditi i nastavci.

Namibia i Amazonia (na francuskom Amazonie, naravno) su onda praktično isto-to-samo-malo-drugačije, individualni narativi u kojima imamo istu glavnu junakinju i ponovljene neke od likova, ali smešteni u druge egzotične prostore i sa drugim, ali suštinski sličnim zapletima u kojima naučnofantastični motiv stoji u jezgru ali se gro priče odnosi na trilerski i akcioni program gde se britanski obaveštajci i njihovi saveznici nadmudruju sa uglavnom Nemcima kojima još uvek na srcu leže Rajh i nacistička suprematistička agenda.

I, mislim, kompetentno je to, pa se lepo čita i zapravo, sa Namibijom a onda posebno sa Amazonijom ovo budu i još kompetentniji stripovi koji malo ekonomičnije koriste tih svojih 250 strana što ih imaju na raspolaganju. Trilerski zapleti su, da se razumemo, manje-više rađeni na isti kalup i svi ovi stripovi počinju misterijom koju će Kathy sporo i uz pun napora i rizika razmotavati a na kraju tu bude i sukob sa nacistima, ali je samo pripovedanje metodičnije, boljeg (mada i dalje sporog) ritma i radnja se ne rasipa u suštinski trivijalnim epizodama koje nemaju naročito mnogo značaja. Doduše, sada kada sam ovo napisao, moram da primetim da Amazonia pored glavnog zapleta koji se dešava u amazonskoj džungli, gde Kathy zajedno sa naočitim brazilskim oficirom igra mačke i miša sa užasno nemoralnim i dekadentnim nacističkim otpacima, a sve na pozadini pretećeg prisustva divljih nativnih plemena koja ubijaju belce gde god ih zateknu, ima i drugi zaplet sa dvojicom engleskih džentlmena koja idu u Čaušeskuovu Rumuniju da traže dokaze o vanzemaljskim posetama našoj planeti i ovo je tačne negde na neugodnoj sredini između toga da bude zgodan mali podzaplet koji bi kontekstualizovao ,,veliku" glavnu priču i toga da su ova dvojica ravnopravno protagonisti stripa zajedno sa Kathy.

Amazonia ima i tu distinkciju da ovde Kathy dobija makar malo karakterološkog produbljivanja i prestaje da bude baš TOTALNI dvodimenzionalni kliše kompetentne špijunke. Štaviše, epizodica sa početka narativa u kojoj vidimo da se žena koja je odvažno prkosila divljim zverima i nacističkim nemanima jedino plaši svojih roditelja i njenih napora da je udaju za momka što je u nju bio zaljubljen u školi je šarmantna, dodaje dobrodošlu dubinu Kathynom liku i mada strip ne odlazi nikuda sa tom novostečenom dubinom, ovo svakako malo osvežava narativ.



Da se vratim na poentu: Kenya i njeni nastavci su kompetentno vođene akcione avanture sa špijunskim instrumentarijem i palpoidnim naučnofantastičnim garnirungom. One nemaju pretenziju da govore bogznašta značajno o nekakvim univerzalnim ljudskim temama niti su esencijalno vezane za period ranog hladnog rata u kome se odvijaju i mogle bi biti i narativi sa početka ili sa kraja dvadesetog veka. Njihov raison d'être je pre svega da čitaocu pruže korektno izvedene žanrovske narative sa znalačkim korišćenjem njihovih tropa i stereotipa (zli nacisti, leteći tanjiri, muškarci koji se zaljubljuju u Kathy usred opasnih situacija na terenu...) i da svoje egzotične lokacije koriste kao mesta začudnosti i avanture onako kako je to radila pustolovna proza pre stotinu godina.

I meni je to pitko. Iako je pripovedanje sporo, iako su mnogi likovi višak (na primer britanski konzul u Brazilu i sveštenik koji usred džungle nominalno uči lokalce da budu katolici a u praksi povaljuje sve što može, a koji su braća po flaši), dijalozi su uglavnom efektni i likovi imaju klišeizirane ali funkcionalne karakterizacije. Naravno, ni malo ne sme da se podceni to kako Marchal ovo sve odlično crta, dajući stripu jedan realistički, ozbiljan izgled i disciplinovan a opet dinamičan lejaut kome Bouëtovi snažni, efektni kolori jako lepo pristaju. Za mene je Kenya, sa svojim nastavcima, nimalo esencijalni, ali u principu zabavni serijal koji vredi pročitati ako volite klasični pustolovni narativ začinjen spekulativnim žanrovskim aromama. Prva njegov sezona je objavljena na našem jeziku kao integral u izdanju koga-drugog-do-pouzdanog-Darkwooda ali je ovo bilo pre dobrih trinaest godina i sada ovaj strip možete naći samo po aukcijama. Nažalost, nastavci nisu publikovani u našem regionu pa ćete za Namibiju i Amazoniju da se obratite direktno Cinebooku (Kenya, Namibia, Amazonia), ili Dargaudu (Kenya, Namibia, Amazonie) a o Scotlandu ćemo pričati pa, sudeći po svemu, za jedno četiri do pet godina.