ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 Erotski triler kao jedan od temeljnih žanrova američkog filma druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, uz neke druge kao što su policijski akcioni filmovi, više postoji izvan Holivuda, u prostoru striminga i fizičkih formata nego bioskopa.

Tako žanr u kome su Paul Verhoeven i Joe Ruben snimili neke od najboljih američkih filmova svih vremena danas primarno postoji u sferama produkcije televizijske kuće Lifetime koja se obraća ženskoj publici i koja je gurnula ovaj format u smeru chick flicka pa na nivou zapleta i junakinja i chick lita, u bukvalnom smislu.

Dok je erotski triler devedesetih bio erotski baš po tome što je bio unisex, mada obično snimljen iz vizure muških autora i samim tim male gazey, ali sa publikom koju su činila oba pola, danas je on mahom usmeren prema ženskoj publici. Tako i uspešniji primeri takvih filmova poslednjih godina dolaze baš iz književnosti više namenjene ženama, i naslova kao što su FIFTY SHADES OF GREY i sl.

Dakle, danas je erotski triler primarno namenjen ženama, možda je jedino tako moguće i snimiti ga da ne bude male gazey i samim tim silovateljski i sl.

Michael Showalter je muškarac ali kao reditelj on se specijalizovao da bude saradnik dominantnih žena, bilo kao lakej Anne Hathaway ili na projektima poput THE DROPOUT Elizabeth Meriwether o sada aktuelnoj Elizabeth Holmes. U tom pogledu, VERITY je njegov do sada i komercijalno ali i umetnički najuspeliji rad.

U svetu Lifetime produkcije ima dosta priča o književnicama koje lako postaju dame u nevolji. Jedan od najpoznatijih naslova govori o spisateljici čija asistentkinja se ispostavi kao opsesivna obožavateljka, i odmah da se razumemo, VERITY snimljen po romanu Colleen Hoover više duguje Lifetimeu nego Catherine Tramell kao glavnoj junakinji književnici iz BASIC INSTINCTa.

Međutim, sa Dakotom Johnson iz SHADES serije, Joshom Hartnettom koji je vraćen u rotaciju kad je malo omatorio i Anne Hathaway u jednoj pokroviteljskoj naslovnoj ulozi koja je dominantna u priči ali nije protaginistična, Showalter uspeva da napravi ipak nešto što je daleko iznad Lifetime filma ali opet nije na nivou klasika iz devedesetih, ali nije ni na nivou do sada najboljeg rimejka tog tipa filma kakav je novi HAND THAT ROCKS THE CRADLE.

Micah Bloomberg je u scenariju sa novi HAND zaista napravio drastičnu stilsku i žanrovsku mutaciju u odnosu na Hansonov original i osavremenio ga, smanjujući klasičnu visceralnu tenziju ali uvodeći neke socijalne prostore nelagode. Nick Antosca, kao pouzdan mahom televizijski žanrovski operativac, od ovog romana koji nisam čitao ali iz kritika sam shvatio koja vrsta "aerodromske knjige" je u pitanju, uspeva da izgradi jedan pre svega no nonsense narativ, i da mu u saradnji sa Showalterom i glumcima da jednu dozu jednostavnosti i koliko je moguće ubedljivosti.

Naravno, ovaj film i kad se jako potrudi da bude jednostavan i ubedljiv ostaje potboiler smešten u veoma povišenom realizmu, međutim, zaista mislim da je Antosca uspeo pre svega ovde da postavi likove i priču koji su konkretni i koliko je moguće u okolnositma ove vrste pulpa konzistentni.

Rekao bih da je kritika sahranila film više iz predrasude prema materijalu nego zato što Showalter, Antosca i glumci nisu uradili skoro sve što je bilo moguće da se VERITY učini ubedljivim a i dalje bude to što jeste.

VERITY ne podiže stvari na nivo kako je Frankelov DEVIL WEARS PRADA digao chick lit, uz pomoć Anne Hathaway, ali svakako pokušava da zauzme slično mesto u okvirima ove nove iteracije erotskog trilera kao chick flicka i u tome delimično uspeva.

* * * / * * * *

Da me ne bi grizla savest, odlučio sam da vidim još ponešto što je režirao Mike Flanagan jer je serija CARRIE zaista bila kvantni skok za ono što sam od njega ranije gledao.

Posle tri filma koja sam gledao ranije, video sam ga kao nekog novog Micka Garrisa čiji je posao da vodi Stephena Kinga na pišanje. Međutim, serija CARRIE me je oduvala u tolikoj meri i delovalo mi je da možda nešto vrhunski još postoji kod njega u opusu.

Pogledao sam film OCULUS, koji ima odličnu podelu, među kojima su Karen Gillan i Brentom Thwaites.

I ovaj film nažalost korespondira sa onim što su mi bili raniji utisci o Flanaganu. Prvo film izgleda vrlo skromno, rekao bih televizuelno u pogledu koncepta. Sama priča je klišetizirana i dobro poznata, razvija se onako kako se očekuje.

Ali, ima i nešto što je neuobičajeno. Film me je veoma podsetio na Carpenterov PRINCE OF DARKNESS, jedan od gorih filmova eminentnih autora koje sam imao priliku da gledam. Nije tu sad samo ta okultna priroda ogledala već i sama dramska postavka u kojoj su glavni junaci statično postavljeni oko okultnog artefakta i vode jedan štelungskrig protiv onostrane pretnje.

Međutim, film ipak ne ide ni konceptualne ni u kvalitativne ekstreme kao Carpenter što svemu na kraju daje određeni osećaj osrednjosti.

Ipak, to klatno osrednjosti u slučaju filma OCULUS na kraju odlazi u jednom izrazito negativnom smeru u pogledu utiska.

* 1/2 / * * * *

Posle BORATa, filmovi koje je Sacha Baron Cohen snimao sa svojim elitnim likovima su bili maltene prestige pictures. Međutim, iako ga je režirao veoma značajni Mark Mylod, prvi Ali G film nije bio takav. I drugi Ali G je nažalost još manje takav. Međutim, čini mi se da je povratak Sache Baron Cohena svom kanonskom liku, ovde urađen veoma površno i slabo za razliku od drugog filma o BORATu koji nije bio ni približno dobar kao prvi, iz puno razloga, među kojima su promene okolnosti, u društvu i kulturi, ali mu se nije mogla osporiti ambicija i doza pažnje u izvedbi.

ALI G: WHO IZ I? nažalost deluje vrlo nemaštovito, prilično rekao bih prazno kad je reč o humoru, gde ne samo da često ne uspeva da bude duhovit nego kao i da nedovoljno pokušava. Pa je i rezultat svakako ispod prvog ALI G filma, a o briljantnosti BORATa ili DICTATORa da i ne govorim.

U izvesnom smislu, kada pogledamo prvog BORATa pa i DICTATORa, činjenica je da su to vrhunci Baron Cohenovog opusa u svakom pogledu i kada se neko bavi tom vrstom komedije, teško to može da ponovi. I ako imamo u vidu da je ALI G ipak bio bioskopski cash in sa idejom da iskoristi televizijski šou, onda je to znak dodatno umanjene ambicije. Međutim, čak i u odnosu na prvog ALI Gja, ovaj nastavak deluje lenjo pre svega, više nego umorno.

Sacha Baron Cohen je genije moderne komedije koji prolazi kroz osetljiv period uključujući i cancel i njemu ovde nimalo nije lako. Međutim, ako su cash-in nastavci nekakva sigurna kuća za komičare u nevolji, ovaj se srušio kao kula od karata.

Michael Lewen je u produkciji Setha Rogena i Evana Golberga režirao film TINY FUGITIVES. Kao alumnus produkcija Judda Apatowa ali i filmova kao što je GOOD BOYS kome je ovaj naslov najsličniji, Lewen je bio solidno predisponiran da snimi zanimljiv film.

I TINY FUGITIVES jeste zanimljiv kao old school film o šašavim klincima koji zaposedaju letnji kamp jer žele da u njemu ostanu zauvek a sa njima se obračunava psihotični instruktor kog igra Johnny Knoxville.

Knoxville je podelio ekran sa Jackiejem Chanom u filmu SKIPTRACE i delovalo je da su kompatibilni da se nađu u zajedničkim kadrovima jer obojica vole da odigraju nešto fizički zahtevno i potencijalno bolno. Ali, na kraju taj film ipak nije iskoristio Knoxvilleov dar za fizičku komediju u očekivanoj meri jer Harlin nije ni tipičan Chanov hongkonški reditelj fizičke akcije a nije ni Knoxvilleov ortak sa serijala JACKASS. Snaga tog filma na kraju bila je u nekim drugim aspektima.

Danas je Knowxville sličan kao i Chan, i dalje ume da bude objekat fizičkog gega, ali sada su to ipak insenirani detalji, snimljeno je na klasičan holivudski način, "sa varanjem". Međutim, Knoxville iako nije ovde u punom autentičnom gasu u fizičkoj komediji jeste solidan u svakoj drugoj.

Deca su zanimljiva i harizmatična. Scenario je u dovoljnoj meri duhovit. Međutim, sama premisa nije skroz jasna jer prosto ideja dece da zauvek ostanu u kampu nije skroz artikulisana. Nije problem u smislu i uverljivosti, problem je što ni samim junacima pa ni publici zamisao nije baš kristalisana. Iako je ovo komedija sa dosta grossouta i fizičkog humora, ipak je na elementarnom nivou potrebno da shvatamo šta gledamo, a Lewen gubi konce pripovedanja, a da pritom nikada nije pretendovao da uđe u neki puni koncept ređanja nepovezanih skečeva.

Otud, TINY FUGITIVES zaslužuje pohvale što ovo jeste film u pravom smislu te reči, komedija bazirana na senzaciji koja želi da ispriča priču, ali nažalost na nivou pripovedanja luta. U tome svemu ostaje simpatična i savršeno upotrebljiva dopuna repertoaru, ali ne mnogo više od toga. U izvesnom smislu, Knoxville je mnogo bolje radio sa decom u masterpisu BAD GRANDPA kao što je i temu zabavnog parka kao nekog lokaliteta anarhije ipak jasnije obradio u Kirkbyjevom filmu ACTION POINT.

* * 1/2 / * * * *

EL VAMPIRO NEGRO režirao je Roman Vinoly Barreto u "zlatnoj" epohi argentinskog filma 1953. godine.

Reč je o nezvaničnom rimejku Langovog klasika M, smeštenom u Buenos Aires, u kom frustrirani profesor kog odbijaju odrasle žene postaje otmičar i ubica malih devojčica.

Kada jedna barska dama, majka male kćeri, postaje slučajni svedok njegovog zločina oko nje se zapliće mreža komunikacije sa ubicom ali i sa tužiocem koji se zaljubljuje u nju iako kod kuće ima suprugu koja je doživela nesreću.

Vinoly Barreto režira film jasno oslonjen na vizuelni izraz klasičnog noira a posredstvom njega i nemačkog ekspresionizma. Tu je slika puna kontrasta svetla i tame, ekstremni rakursi, karakteristično osvetljenje, blaga doza artificijelnosti, sve ono što maltene čini kanon noira na prvu loptu.

Međutim, Vinoly Barreto isto tako iz glavne glumice Olge Zubarry izvlači jednu modernu, skoro u potpunosti realističku glumačku igru, kao što pokazuje i sigurnost u vođenju priče, sa dozom dramske ironije koju ne smešta u dijalog već u odnose.

Vinoly je pre Chabrola ekranizovao roman Cecila Daya Lewisa THE BEAST MUST DIE i ovo nije njegov jedini doprinos ovom žanru, ali se smatra najznačajnijim.

* * * / * * * *

Kultni reditelj Ray Dennis Steckler koji se iskazao u raznim formama exploitationa, underground filma pa i pornićima, svoj prvi film snimio je 1962. godine, pod naslovom WILD GUITAR.

Bio je to rokenrol film u kom je producent Arch Hall Sr. želeo da proslavi svog sina Arch Halla Jr. koji je u to vreme već nastupao po losandđeleskim klubovima sa bendom Arch Hall and the Archers u kom je svirao i Alan O'Day, kasnije poznati hitmejker na Warnerovom platnom spisku.

Ako imamo u vidu da se Arch Hall Jr. ubrzo povukao i iz muzike i sa filma i postao pilot putničkih i kargo aviona, jasno je da ovaj film od njega ne donosi puno ni u pogledu glumačkog ni u pogledu muzičkog talenta. Film je ostavljen negde u opskurnim ćoškovima istorije rokenrol filma i obično su mu kritike na sajtovima autora koje zanimaju trash, bizarre i cult cinema.

Međutim, WILD GUITAR uz sva svoja ograničenja, dakle uz glavnog glumca koji nije ni harizmatičan ni glumački sposoban niti muzički izvanredan, i uz skroman budžet, na kraju uopšte nije loš i uspeva da ispriča svoju jednostavnu priču o naivnom momku koji nailazi na surovog control freak menadžera prevaranta koji ga korumpira suštinski da bi ga pokrao. U izvesnom smislu, verovatno je tu naslućen odnos Elvisa i Pukovnika ali njihova priča se nije ni približno ovako rasplela.

Stecklerova režija je efikasna i on uspeva da uprkos svim ograničenjima postavi i ispriča priču, mnogo efektnije od mnogih sličnih rokenrol ili beach party filmova svog doba. Na opskurnost ga je osudio sam Arch Hall Jr. koji prosto nije uspeo da se sa svojih par ploča i nekoliko filmova afirmiše i onda ovaj film kao artefakt stoji sam, bez pobočnog značaja koji ovakvi naslovi moraju imati. Ali, ukupno uzev, ovo je solidno urađen B-film u kom su razni neuslovi prevaziđeni.

* * * / * * * *