ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Bila je moja žena. Ne prestajem da joj prebacujem zbog toga...

Plus, naravno, ukus se razvija.

QuoteBila je moja žena. Ne prestajem da joj prebacujem zbog toga...

Baš sam se pitao ko se to još, osim mene, potrudio da izvuče Ulricha iz bede semi-luxury života.  

Quote from: "Meho Krljic"Ovog Pola Kelija, ne mogu da se setim a znam da znam ime...

DL-uj sledeća tri albuma: Gossip, Under the Sun, So Much Water So Close To Home (period 87-89). Vodi se kao Paul Kelly and the Messengers, ponegde i kao Paul Kelly and the Coloured Girls...

Ah, da Pol Keli end d Mesinđers, znao sam da znam ko je to. Tenks!!!

Quote from: "Meho Krljic"Ah, da Pol Keli end d Mesinđers, znao sam da znam ko je to. Tenks!!!

Ako ne možeš da dođeš do DL-a, ja mogu da ti narežem manje-više kompletan njegov katalog. Posebno je interesantan njegov dupli CD od pretprošle godine (Ways & Means) gde su mu ionako melodične i prefinjene pesme ispunjene nečim što bi se moglo nazvati "neo-surf" zvukom...
U je, ala smo odoftopikovali...

Neka smo, ionako je tema odavno passe.

Ima sve na soulsiku od Pola Kelija, tako da mogu tamo da se snabdem, no hvala na ljubaznoj ponudi. Ja mogu da uzvratim ponudom opusa Scotta Walkera koji je 2006. napravio jedan od najčudnijih albuma vaskolike svoje karijere.

Imam jednog druga koji me uvjerava da AC/DC sigurno dolaze u BG ovog ljeta, tako da bi bilo sjajno kad bi vas bar to spriječilo da posjećujete koncerte tih polubendova kao što su Iron Maiden i Metallica!!!!

Harvi, da odavno nisam zabrinut za tvoj ukus u muzici i percepciju realnosti, sad bih se zabrinuo. Metaliku je trebalo streljati odavno, ali Mejdn... Gotovo jedini bend iz osamdesetih koji je i danas očuvao ne samo dostojanstvo već i relevantnost. AC/DC su, kako već rekoh, nekad bili vrlo značajni i meni su vrlo dragi, ali danas su oni apsolutna karikatura.

Na osnovu čega to tvrdiš? Opšte je poznato da AC/DC od početka karijere snima jedan isti album (to je i Angus rekao). Gledao sam i neke njihove novije koncerte i nisu ništa izgubili na snazi u odnosu na ranije (dobro, sa izuzetkom kratkog perioda kad im je bubnjar bio legenda nad legendama - Kris Slejd). S druge strane, Iron Maiden je bend za koji sam siguran da većina srednjoškolaca voli da ga čuje, ali cum on - mi smo odavno prerasli tu fazu i sad smo, nadam se, na ozbiljnim bendovima i muzičkim pravcima. Ne kažem da su oni loši (osim uživo, naravno), ali to je jednostavno, kao i Metallica, faza koja se preraste. Nekako mi je nezamislivo da sad vidim neke tamo matore ljude koji šize uz Run To The Hills ili Bring Your Daughter To The Slaughter ili nešto slično. Kinda awkward.

QuoteOpšte je poznato da AC/DC od početka karijere snima jedan isti album

QED

Ono što je 1978. bilo revolucionarno i sveže danas je generički i ustajalo.

QuoteGledao sam i neke njihove novije koncerte i nisu ništa izgubili na snazi u odnosu na ranije

Čak i da je tako, a sumnjam, ali neka je i tako, sigurno ti je poznato da je svet u međuvremenu napredovao i da postoje mnogo energičnijh ponuda na tržištu.

QuoteNekako mi je nezamislivo da sad vidim neke tamo matore ljude koji šize uz Run To The Hills ili Bring Your Daughter To The Slaughter ili nešto slično.

Dok je BYDTTS primer klasičnog posrtanja mejdna, Run to the Hills jeste bezvremeni hit. Ali to je nebitno Sigurno si svestan da Mejdn i danas snimaju albume koji su NADGRADNJA onoga što su radili odvajkada, na sebi dosledan a opet umetnički smeo način. Ne bih išao toliko daleko da tvrdim da su oni sada najvažniji bend metala kao što su bili ranih osamdesetih, ali apsolutno su relevantni i sada što je mnogo više nego što se može reći za AC/DC koji su u najboljem slučaju blest from d pest.

Meho, ti si ozbiljan čovjek i muzički obrazovan i potkovan (daklem, "muzički potkovan", a ne potkovan bukvalno, ne bi bilo lijepo od mene da tako nešto kažem), pa me čudi što koristiš klasične novinarske termine tipa "revolucionarno", "zastarjelo" i slično, kojima po mom mišljenju nema mjesta u diskusiji o umjetnosti (pa i u muzici konkretno). Ona se jednostavno dijeli na dobru i lošu (i sve nijanse između).
Šta ja ovde do đavola baljezgam? Pokušaću da objasnim na nekoliko primjera (mostly koristeći Pink Floyd). (Izlaganje koje slijedi služi ne da bih se ovde pravio pametan pred pametnijima od sebe, nego samo da bolje obrazložim svoje lično stajalište.) Daklem, većina kritičara smatra Dark Side Of The Moon najznačajnijim, revolucionarnim djelom Pink Floyda. I potpuno mi je razumljivo zašto. I znam da je to jedan od najdugovječnijih albuma na top-listama itd. Međutim, meni je taj album jednostavno solidan i ništa više. Ima svega dva-tri momenta koja bih nazvao predivnim (npr. stih "and then one day you find ten years have got behind you, no one told you where to run, you missed the starting gun, pa ondak kratak instrumentalni dio u Brain Damage, čitav instrumental Any Colour You Like,...), ostalo je sve fino i lijepo ali me ne oduševljava. S druge strane, jedan od albuma koje apsolutno obožavam jeste Atom-Heart Mother, za koji će svaki ozbiljan kritičar reći da je "horribly dated", "self-indulgent", itd. (Inače, taj album je kult neke vrste, većina ga smatra ovim što sam naveo, ali postoji sitna grupa ljudi koja ga smatra najboljim albumom svih vremena   Nešto kao film The Burbs). Slično, još jedan album koji mi je predivan, a koji je muzički potpuno neoriginalan, derivativan i ostalo, jeste A Momentary Lapse Of Reason. Na tom albumu se npr. nalazi pjesma Sorrow, na čijem kraju Gilmour ima podužu solo dionicu. Ja se ježim svaki put kad čujem istu, ali većina ljudi će za Gilmora da kaže da je kao gitarista solidan ali totalno predvidljiv.
A sad da se malo odmaknemo od Floyda. Evo npr. Jethro Tull - zašto mi je to jedan od tri omiljena benda? Šta su oni donijeli muzičkom svijetu? Malo toga - ako izuzmemo način na koji je Ian Anderson pretvorio flautu u moćan rok instrument. Ali i što se toga tiče, on je samo jedan od pionira, nikako i jedini. U tih nekoliko godina tamo negdje od recimo šeset sedme pa do sedamdes prve pojavili su se i Moody Blues (granted, oni postoje i ranije, ali tek šeset sedme dolaze buduće glavne karike Lodge i Hayward i zvuk im se mijenja od generičkog britanskoinvazijskog prema psihodeličnom simfo-roku), pa ondak Traffic (gdje je pokojni Chris Wood svirao saksofon i flautu, koji su često dominirali zvukom benda), King Crimson, Genesis (da, Peter Gabriel je nekad svirao flautu), Focus itd. U početku su oni (dakle Jethro Tull) bili bluz bend, pa su se pomjerili ka klasičnijem roku i tek tamo sedamdeset druge izdaju pravi prog-rock album to rule them all. Daklem, teško da su oni stvarali nove žanrove ili tome slično, ali - njihov frontmen je jednostavno muzički genije. To je čovjek koji se nikada nije vezao za jedan žanr, nego je koristio sve što mu u konkretnom slučaju zatreba. Zatim, on smatra da muzika treba da bude zabavna za sviranje (naravno i za slušanje), tako da je bend bio ekstremno sklon improvizacijama (npr. svoj veliki hit Living In The Past su "iskasapili" pretvarajući ga od kratke rok-pjesmice u skoro potpuno instrumentalni instrumental), a plus još su bili konstantno opušteni, sa smislom za humor, šašave koreografije i kostime, ali opet te ne-muzičke stvari nikad nisu zasjenile samu muziku (kod nekih slabijih bendova, kao što je npr. Marilyn Manson, od same muzike bitnije je dal će on da ga popuši nekom na bini ili da se isječe flašom ili nešto slično). A njihova muzika, naročito na koncertima, jednostavno nema premca. Oni su THE live band. Nakon koncerta u Beogradu ja sam nekoliko dana imao osjećaj da više nikad neću morati da pustim nikakvu muziku jer oni su za manje od dva sata odsvirali SVE što postoji (a da vrijedi) - i hard rok i džez i klasiku i hevi metal i pop i folk i to sa takvom energijom da je to nevjerovatno (a glavne poluge benda, Anderson i gitarista Martin Barre imaju cirka šezdeset godina). Po tom koncertu (ko je imao sreću da sluša) vidiš da ti ljudi bukvalno žive muziku. I nisu svirali preko one stvari, kao Deep Purple nešto ranije (ovaj posljednji koncert im je bio mnogo bolji). Zato je meni nekako urnebesno smiješno kad poslije čujem nešto tipa "Ej čovječe, dolazi Metalika, dovoze ČETRNEST KAMIONA raznih džidžažbidža!!!!!1111". Ovo što govorim nije sad neka stvar mog ukusa, to je fakat. Iako je Anderson skroman čovjek (čak je jednom spomenuo čini mi se i kako je Led Zeppelin veći bend od Tull-a) i to nikad neće priznati, on definitivno jeste muzički genije, a svi ostali muzičari su dovoljno potkovani (muzički, ne bukvalno) da mogu da ga prate. I na kraju krajeva, ta kombinacija hard rok - hevi metal gitare i flaute je toliko neodoljiva da je neodoljiva. Daklem, sad kad smo establišovali zašto je Tull fenomenalan (možda i najbolji) bend, zašto bi kog vraga trebalo da im oduzimamo poene na to što oni "nisu izvršili neki veliki uticaj" ili nešto slično? Oni jednostavno sviraju fantastičnu muziku i to je nešto što treba da se čuje. Što me konačno dovodi nazad, tj. do početka, tj. do AC/DC-a i Iron Maidena. AC/DC je bend koji po svemu ne bi trebalo ništa da valja. Sirovi rok, sa vrlo malo spoljnih uticaja (ja inače ne volim "ogoljenu" rok muziku, dosadna mi je), osim u početku kad su imali nešto više bluza. Da i ne spominjemo koliko su repetitivni. Međutim, za njih važi nešto slično kao za Tull - ENERGIJA. Ja nisam bio na njihovom koncertu, tako da baziram mišljenje samo na odgledanim nastupima (bilo ih je dovoljno) i odgovorno tvrdim da je razlika vrlo mala između nekad i sad. Npr. sad više nemaju genijalnog Krisa Slejda, i čini mi se da je Angus manje eksplicitan u svom striptizu. Ali zato može bez problema da sprži onaj solo iz Whole Lotta Rosie. Mislim da je prisustvovanje nečem takvom skoro religiozno iskustvo - kinda like hearing Locomotive Breath uživo. Siguran sam da i Dejan Cukić dijeli moje mišljenje.
Da završim sa davljenjem, samo da navedem nekoliko sitnica u vezi sa onom pričom od maloprije. Nejmli, spominjao sam stvari koje su zastarjele, nerevolucionarne itd. a koje volim. S druge strane, npr. bend u koji se masa ljudi kune i preporučuju ga na sve strane - Radiohead - nikad nisam poželio da slušam. Vidio sam nekoliko spotova (Paranoid Android, Street Spirit i još neku pjesmu što su uživo izvodili) i to mi je jednostavno bilo neinteresantno. Bez obzira što važe kao ekstra klasa za današnje pojmove. There. Let's see if you can make heads or tails of this incoherent rambling.

Quote from: "Harvester"Pokušaću da objasnim na nekoliko primjera (mostly koristeći Pink Floyd).

Joj...

Quote from: "Harvester"Daklem, većina kritičara smatra Dark Side Of The Moon najznačajnijim, revolucionarnim djelom Pink Floyda. I potpuno mi je razumljivo zašto. I znam da je to jedan od najdugovječnijih albuma na top-listama itd. Međutim, meni je taj album jednostavno solidan i ništa više. Ima svega dva-tri momenta koja bih nazvao predivnim (npr. stih "and then one day you find ten years have got behind you, no one told you where to run, you missed the starting gun, pa ondak kratak instrumentalni dio u Brain Damage, čitav instrumental Any Colour You Like,...), ostalo je sve fino i lijepo ali me ne oduševljava.

Dark Side of the Moon je najznačajni bez obzira na top-liste. Album sa jasnim konceptom koji sažima neke ranije ideje i objedinjava ih novijim zvukom. Dok na ostalim albumima (meni su draži i AH mother i Animals i WYWH...) ima mnogo boljih numera, DSOTMoon je jedini CELINA.

QuoteMeho, ti si ozbiljan čovjek i muzički obrazovan i potkovan (daklem, "muzički potkovan", a ne potkovan bukvalno, ne bi bilo lijepo od mene da tako nešto kažem), pa me čudi što koristiš klasične novinarske termine tipa "revolucionarno", "zastarjelo" i slično, kojima po mom mišljenju nema mjesta u diskusiji o umjetnosti (pa i u muzici konkretno).

Bravo Harvi.

Nažalost u sistemu vrednosti koji neki zagovaraju (među njima i naš prijatelj) uvek je bukvalno sve bilo važnije od kvaliteta muzike: originalnost, uticajnost, doslednost, progresivnost, promenljivost, ideologija, stav, savremenost, (ne)komercijalnost, "prodaja" itd.
Uglavnom sve stvari koje imaju veze sa odnosom nekog aktuelnog dela (albuma) prema radovima dosadašnjeg opusa istog izvođača, trenutka u kome je nastalo i trenda koji trenutno vlada (i opet u odnosu na prethodne tenutke i trendove - modu bolje rečeno) i sadašnju muziku srodnih kolega, po pravilu mlađih, još uvek manje komercijalnih, dovoljno originalnih (jer još nisu stigli da se ponavljaju) i "ne-prodatih".

Sve su to stvari koje služe samo zamagljivanju istine i koje muzički kritičar da bi dokazao da poznaje materiju koristi kao opravdanje svog stava, umesto da pokuša da ih se oslobodi i izbaci iz sistema potpuno pri promišljanju i analizi. Treba samo da se prepusti emociji koju je muzika u stanju ili nije da proizvede.

Lepo, sHarvesteru, samo ako su tebi Jethro Tull parametar za explozivnu energiju u muzici, onda ACDC vaistinu jesu tesko riljanje. Mislim problem kod ACDCa je sto su uzasno nekreativan bend, uzasno

Kastore, nije samo DSOTM celina, ako ces tako da posmatras, i The Wall je puko savrsenstvo sto se tice konceptualne celovitosti, mada da je jedan od najbitnijih alubuma svih vremena - DSOTM svakako jeste. Ali najvise sto se tice inovacija i sirine experimetnisanja sa zvukom, i same produkcije. Mada, naravno, i muzika je super.

Hm...

Ponovo apelujem da se razdvoje dve stvari: lični afinitet prema određenoj muzici i relativno mesto te muzike u celokupnom panteonu umetnosti.

U tom smislu, Harvijev post me je baš dirnuo i nadahnuo i baš mi se dopao, rado bih s njim sedeo u kafani i pio piće ili išao na koncert AC/DC jer volim kad ljudi prema muzici koju vole osećaju ne samo intelektualnu naklonost već strast. To nema veze sa 'kvalitetom' te muzike, odnosno, kako već rekoh s njenim mestom u umetničkom univerzumu.

Ja sebe nikad nisam posmatrao ni kao rok novinara ni, nedajbože kritičara, ali smatram da bilo koji ambiciozniji razgovor o umetnosti (a ovaj je to postao pre par dana) mora da se odmakne od ličnih preferenci u koje se ne dira i treba da se služi određenom kontekstualizacijom rečene materije i analizom/ promišljanjem posmatranog u što je moguće sveobuhvatnijoj vizuri. Inače se baš sve svodi na 'volim/ ne volim a o tome možemo bez rezultata do sutra.

U tom smislu, dalje, reći ću da je meni Atom Heart Mother danas svakako draža ploča od Dark Side of the Moon, kao što mi je Piper at the gates of dawn draži od Animals. Ali sve četiri su mi drage. Kao što mi je Momentary Lapse of Reason potpuno bezvredan, osim na tehničkom nivou. Mogu sad da sednem i da obrazlažem zašto i da se pozovem na estetske, istorijske, sociološke, psihološke itd. kriterijume, dakle mogu da obrazložim svoj lični afinitet prema ovoj muzici i da ga kontekstualizujem. Ali isto tako mogu da obrazložim sve te aspekte u odnosu na recimo Boba Marlija i da na sve to dodam da Bob Marli meni uopšte ne spada u drage umetnike. Dakle, smatram ga za muzički inovativnog, kvalitetnog, užasno značajnog umetnika, ali ne volim da ga slušam.

Znači: lični afinitet i 'objektivno' stanje stvari su dve različite teme. To što se neko ježi na ovu ili onu pesmu (uh, ima ih dosta na koje se ja ježim) je stvar ličnog afiniteta i to se sasvim da uvažiti. Mogu da se podsmevam nečijem ukusu ili da se neko podsmeva meni (što sam recimo prekjuče skinuo dupli živi album Scorpions), to je sve za ljude i spada u normalan kafanski dijalog. S druge strane, to što je ova ili ona pesma/ ploča/ kompozicija/ žanr/ autor na ovaj ili onaj način interesantan za muzičku ili šire umetničku zbiljnost je već stvar poznavanja materije na višem nivou od samo afektivnog ili duhovnog.

Dakle, suprotno onome što uvaženi Aleks veli, emocija koju muzika izaziva (ili je u nju uložena) nije ni izdaleka kriterijum za njenu značajnost ili kvalitet. Da je tako, hiljade uplakanih devojaka na koncertu Majkla Boltona, Maraje Keri, Željka Joksimovića ili Skorpions bio bi jedini kriterijum koji nam je potreban.

Quote from: "Meho Krljic"Hm...

Ponovo apelujem da se razdvoje dve stvari: lični afinitet prema određenoj muzici i relativno mesto te muzike u celokupnom panteonu umetnosti.
....
Znači: lični afinitet i 'objektivno' stanje stvari su dve različite teme.
....
S druge strane, to što je ova ili ona pesma/ ploča/ kompozicija/ žanr/ autor na ovaj ili onaj način interesantan za muzičku ili šire umetničku zbiljnost je već stvar poznavanja materije na višem nivou od samo afektivnog ili duhovnog.

Dakle, suprotno onome što uvaženi Aleks veli, emocija koju muzika izaziva (ili je u nju uložena) nije ni izdaleka kriterijum za njenu značajnost ili kvalitet. Da je tako, hiljade uplakanih devojaka na koncertu Majkla Boltona, Maraje Keri, Željka Joksimovića ili Skorpions bio bi jedini kriterijum koji nam je potreban.

...Nije da sam imala ikakav razlog da se ubacim u priču, ali mi prija da naidjem na ovakvo sagledavanje predmeta diskusije, što je veoma retko...

Setila sam se jedne davne rasprave na topicku 7th heaven, na ovom forumu...

QuoteNije poenta u tome da si izrazila loše mišljenje o nečemu, već u tome da si to uradila na nivou suda ukusa. Samo sam mislila da ne bi bilo loše da se stvar podigne do nivoa suda vrednosti.

Izvinite za utrčavanje u šesnaesterac....

QuoteZnači: lični afinitet i 'objektivno' stanje stvari su dve različite teme.

QuoteGotovo jedini bend iz osamdesetih koji je i danas očuvao ne samo dostojanstvo već i relevantnost.

Kad ti budeš uspeo da razdvojiš te dve stvari priznaćeš da su Depeche Mode od Iron Maiden bar 50x relevantniji, značajniji, bolji, kreativniji, uticajniji...

QuoteDakle, suprotno onome što uvaženi Aleks veli, emocija koju muzika izaziva (ili je u nju uložena) nije ni izdaleka kriterijum za njenu značajnost ili kvalitet. Da je tako, hiljade uplakanih devojaka na koncertu Majkla Boltona, Maraje Keri, Željka Joksimovića ili Skorpions bio bi jedini kriterijum koji nam je potreban.

Njihovo mišljenje nije od značaja.

Dođoh konačno do toga da citiram samog sebe. Ovo je rečeno o stripu, ali se može primeniti na svaki vid umetnosti:

QuoteEvo mog razmišljanja na zadatu temu:

1. U umetnosti stvari nisu egzaktne.

2. Postoji subjektivan i objektivan sud o nečemu.

3. Svačije mišljenje je subjektivno.

4. Prividno bi se iz prethodne tačke moglo zaključiti da objektivna ocena kvaliteta nekog dela ne postoji. Ona i ne postoji kao stvarna veličina, ali postoji kao neka vrsta prosečne, približne, granične vrednosti.

5. Kad kažemo da je neko delo opšte procenjeno bilo kao vredno, osrednje ili bezvredno mi mislimo na mišljenje ili stav koji čovečanstvo ima prema tom delu ili autoru.

6. Ko su ljudi koji formiraju mišljenje čovečanstva o nekom delu, pošto se na svetu ne izjašnjavaju svi o svemu?
Unutar neke oblasti to su ljudi koji se smatraju autoritetima ili poznavaocima te oblasti.

Na primeru stripa - to su ljudi koji mnogo čitaju stripove, koje strip zanima u totalu - žanrovski, stilski, vremenski, prostorno, na bilo koji način, a ne segmentno, samim tim dobro poznaju strip u totalu jer su dobar - veliki deo života njemu posvetili. Uz to imaju dovoljno pameti, inteligencije i opšte kulture, pre svega i poznavanja srodnih oblasti.

Ovi ljudi se mogu nalaziti među teoretičarima - kritičarima stripa, među autorima, među ljudima koji su na neki treći način povezani sa stripom ili na kraju samo među pasioniranim čitaocima i ljubiteljima stripa.

Samo ovi ljudi će imati dovoljno želje, vremena, sposobnosti i mogućnosti da svoje stavove iznose u relevantnim medijima - kroz tekstove u štampi o stripu, knjige o stripu, TV i radio emisije o stripu, internet tekstove, kroz iznošenje svojih stavova u svojim intervjuima, na predavanjima itd.

Mišljenja tih ljudi se međusobno razlikuju - jer su sva subjektivna, lična (mada manje variraju nego kod onih koji manje prate strip, površno, vrlo malo ili ni malo /a i takvi imaju mišljenje često o svemu/).
Međutim svi ti glasovi svojim zajedničkim delovanjem (kroz "superpoziciju - slaganje" ili posmatrani kroz statističku prizmu) daju stavove čovečanstva (društva - možda je bolji termin) o nekom stripu ili autoru.

Pa se tako kristališu bezbrojni stavovi - da su Moebius ili Bilal vrhunski crtači, da su prve epizode Alan Forda dobre, a kasnije ne, da su Princ Valijant i Tarzan značajni stripovi u svetskim okvirima, a Tex i Zagor nisu itd itd itd.

7. Sa ovakvim stavovima pojedinci se mogu ne slagati i po pravilu se često i ne slažu, ali nemaju snage da opšta mišljenja promene (snage, želje, volje, znanja, sposobnosti, mogućnosti ...).

Retki su pojedinci kojima je jako stalo da neko uvreženo mišljenje promene, jer ga smatraju pogrešnim i predrasudom - toga čeka naporan put da pokušava i uspe da opšte prihvaćen stav promeni - mora sam da stekne dovoljna znanja, da piše ili javno govori o onome što ga zanima, da sam postane autoritet, da nađe i pristalice itd.

[/b]

Ajme, nakupilo se materijala za odgovaranje  

QuoteLepo, sHarvesteru, samo ako su tebi Jethro Tull parametar za explozivnu energiju u muzici, onda ACDC vaistinu jesu tesko riljanje. Mislim problem kod ACDCa je sto su uzasno nekreativan bend, uzasno

Uh, kad sam spomenuo energiju, mislio sam na nešto drugo, samo što to sad ne mogu da objasnim zbog svog slabog poznavanja muziče teorije. Samo jedna pjesma (Locomotive Breath) je totalna, čista, žestoka, eksplozivna energija u onom smislu u kojem su energični npr. AC/DC, ostale su više nešto kao stvaranje neke tenzije, unutrašnje energije ili sl. (a pošto je Locomotive Breath uvijek posljednja na koncertima, dakle tad se sva ta energija konačno oslobodi, neki perverznjak bi mogao da konstatuje da su koncerti Jethro Tulla kao seks). Kao što rekoh, davim i ne znam da objasnim  

QuoteDark Side of the Moon je najznačajni bez obzira na top-liste. Album sa jasnim konceptom koji sažima neke ranije ideje i objedinjava ih novijim zvukom. Dok na ostalim albumima (meni su draži i AH mother i Animals i WYWH...) ima mnogo boljih numera, DSOTMoon je jedini CELINA.

Vjerovao ti ili ne, ovo je tema oko koje može da se otvori potpuno novi topik (i da se na njemu razglaba danima). DSOTM jeste cjelina, kao i The Wall, u konceptualnom smislu, što je Nyarlathotep već spomenuo. Ali meni The Wall funkcioniše mnogo bolje kao cjelina kad posmatramo s čisto muzičkog gledišta. DSOTM ima masu raznovrsnih ideja nabacanih na jedno mjesto, što meni lično narušava cjelovitost (a dotična mi je vrlo bitna za albume). Uzmi recimo ono tehno čudo On The Run i saksofon iz Us And Them. Ne vjerujem da je ikad prije i poslije bilo takvih nesrodnih čudesa na jednom mjestu. Stoga se meni nikako ne sviđa recimo album Brothers in Arms (Dire Straits), mada je skoro svaka pjesma na njemu suvo zlato. Divne rok balade, hard-rok, pa nekakav nalik-na-džez saksofon, pa džangl, pa malo elektronike, sve mi je to nekako ko kakav bućkuriš. Recimo album koji je fantastična cjelina (opet muzički, jer nema nikakav jasno definisan koncept), gdje ništa ne štrči napolje, jeste prvi album Dire Straitsa. Da se opet vrnem na Tull, jedan od njihovih kvaliteta je to što, iako su koristili veliki broj žanrova, nisu to radili po sistemu smuti-pa-prosti. Npr. prvi album (This Was) je bluz-rok sa malo džeza. Thick As A Brick - čisti prog konceptualni album, zapravo jedna pjesma koja traje preko četrdeset minuta (mislim da je to i jedna od najdužih pjesama ever). Albumom Songs From The Wood dominira folk muzika. Itd. itd. itd.

QuoteMislim problem kod ACDCa je sto su uzasno nekreativan bend, uzasno

To je naravno tačno, ali niko AC/DC ne sluša zbog kreativnosti niti dobrih tekstova  

QuoteZnači: lični afinitet i 'objektivno' stanje stvari su dve različite teme. To što se neko ježi na ovu ili onu pesmu (uh, ima ih dosta na koje se ja ježim) je stvar ličnog afiniteta i to se sasvim da uvažiti. Mogu da se podsmevam nečijem ukusu ili da se neko podsmeva meni (što sam recimo prekjuče skinuo dupli živi album Scorpions), to je sve za ljude i spada u normalan kafanski dijalog. S druge strane, to što je ova ili ona pesma/ ploča/ kompozicija/ žanr/ autor na ovaj ili onaj način interesantan za muzičku ili šire umetničku zbiljnost je već stvar poznavanja materije na višem nivou od samo afektivnog ili duhovnog.

Dakle, suprotno onome što uvaženi Aleks veli, emocija koju muzika izaziva (ili je u nju uložena) nije ni izdaleka kriterijum za njenu značajnost ili kvalitet. Da je tako, hiljade uplakanih devojaka na koncertu Majkla Boltona, Maraje Keri, Željka Joksimovića ili Skorpions bio bi jedini kriterijum koji nam je potreban.

Ehm, ovo je možda glavni dio ovog mog posta. Daklem: Mislim i da u sferi ličnog utiska postoje neke razlike, odnosno neki ljudi ipak imaju istančaniji ukus i njihovo mišljenje (bez obzira koliko subjektivno) ima težinu. Recimo, konkretno na ovom forumu koliko sam primijetio u ogromnoj većini su ljudi koji izuzetno dobro znaju muziku (mislim na "znanje" u smislu slušanja, a "znanje" u smislu sviranja je nešto sasvim drugo, da sad ne lupam o tome). Recimo, kad ovde pomeneš Pink Floyd, malo je ljudi koji će reći "Ah, to su oni što pjevaju Another Brick In The Wall!". U principu se znaju i nazivi većine albuma, kao i pjesama, članovi i tako to. Naravno, uzeo sam Pink Floyd samo kao primjer koji mi je pao na pamet. Oću da kažem - ljudi na ovom forumu (tj. većina njih), čak i ako lično ne sviraju (kao npr. Nyarlathotep ili bivši nam članovi Spajder, JB ili neko šesti), prilaze slušanju muzike kao, recimo, vrlo ozbiljnom hobiju. Naravno, slušamo različite stvari, dakle krećemo se donekle različitim putevima, ali pod pretpostavkom da svi članovi preslušaju potpuno iste skupove albuma, siguran sam da bi tu došlo do ogromnog procenta saglasnosti u mišljenjima. Npr. sasvim sigurno se neće naći niko ko će da kaže da su Beatlesi smeće ili npr. da Bah nema pojma s komponovanjem ili neko ko sluša Cecu (osim u stanju pijanstva ili na kakvom narodnjačkom derneku). Čak i na onim mjestima gdje je saglasnost manja, opet postoji razumijevanje. Npr. - već smo pričali o Momentary Lapse Of Reason. Ja razumijem kritike da tu nema ništa novo i sl. mada volim taj album, a takođe vjerujem da neko ko ga ne voli može da razumije ZAŠTO ga ja volim (npr. koji su elementi Gilmourovog sviranja gitare koji meni pašu). Having said that, here comes the point: Uplakane djevojke na koncertima Majkla Boltona, Maraje Keri, Željka Joksimovića, Škorpiona, Dine Merlina ili Selme Bajrami jednostavno ne možemo da smatramo ličnostima koje imaju ozbiljan afinitet prema muzici. Tu na kraju krajeva uopšte i nije stvar u muzici nego da se ode na dernek sa drugaricama, fino provede i tome slično. Nemam ništa protiv toga, naravno, ali biti OZBILJAN slušalac muzike je nešto drugo (sticajem okolnosti, kažu da Maraja Keri zapravo ima nevjerovatan raspon glasa, tako da ne znam zašto pjeva one glupe pop pjesme). Daklem, ako nekog ozbiljnog čovjeka (a skoro sve ovde na forumu smatram takvima) npr. neka pjesma baca u nirvanu, meni to ima neku specifičnu težinu, dok me s druge strane ni sto miliona uplakanih djevojaka ne može natjerati da počnem da slušam Cecu (a da kojim slučajem neko sa ovog foruma kaže npr. kako je Seka Aleksić velika umjetnica, to bi bilo protumačeno ili kao šala ili kao raspad mozga, u svakom slučaju ne kao ozbiljan muzički stejtment). Pančlajn: Mislim da se objektivan kvalitet muzike ogleda upravo u tome kakav uticaj ima na neku, da tako kažem, muzički izgrađenu ličnost. Pjesma koja ti ne "uradi" ništa u mojim očima ne može da valja, da je ne znam koliko revolucionarna ili nešto slično. Meni su recimo strašno interesantni Kraftwerkovi zvučni kolaži s početka sedamdesetih (Megaherc, Stratovarius i slično), baš kao i oni što su radili Tangerine Dream (npr. čitav album Zeit). S druge strane, oni sa albuma Tago Mago grupe Can mi se ne sviđaju, mada je taj album klasik. Naravno, neću ja reći sad da je Aumgn smeće samo zato što za mene ne funkcioniše, evo može sad da se javi Nyarlathotep i kaže "Harvesteru, nemaš pojma, to je remek-djelo!", kao što i ne očekujem da neko drugi voli Zeit. A ako npr. pustiš bilo koju od tih stvari nekoj curici koja sluša Severinu, reći će "Gasi tu čudovišnu dreku!", bez obzira što su npr. uvrnutosti Aumgna, Peging-Oa i npr. Stratovariusa totalno različite vrste uvrnutosti. Oću da kažem - mi iako nemamo matematički kriterijum za određivanje kvaliteta nekog djela (jer svi oni durovi, molovi, susovi, dominantni sedmi, diminišovani, skale ove i one, plave note i sl., sve to služi jedino zato da izazove nešto u nama), mi donekle taj kvalitet možemo da naslutimo po uticaju koje to djelo ima na pismen dio populacije, po njegovoj trajnosti, itd. Svjestan sam da prema svim tim parametrima moj omiljeni album Pink Floyda teško da će ispasti kvalitetan, ali hej - ne možemo sad svi da slušamo dobru muziku  
Za kraj da zaključimo s Bobom Marlijem - i meni je on jednostavno neinteresantan. Doduše, to se temelji otprilike na jednom odslušanom cedeu sa nekim hitovima, pa ako neko može da mi preporuči nešto konkretnije, nek puca. Uglavnom, to mi se učinilo kao muzika u kojoj se malo toga dešava (moja ljepša polovina je upotrijebila termin "lijena muzika", što je upravo razlog zašto se njoj ista JAKO sviđa). Međutim, kako još nisam sreo nekog muzički potkovanog čovjeka koji smatra Marlija za naduvanu budaletinu (a i meni veoma dragi umjetnici, kao npr. Jon Anderson, su ga citirali kao influence (mada u ovom slučaju teško vidim taj uticaj al nema veze)), vrlo bi neozbiljno od mene bilo da ga otpišem.
Čovječe, pa ja sam ko Silent Bob... sve ćutim, al kad počnem da kenjam there's no stopping me...

Ups, dok sam pisao, pojavila se gomila postova i izgleda da me je moj skoroimenjak Alex preduhitrio s onim što sam htio da kažem.

Molim druga Harvestera da ubuduće odvaja pasuse, ionako sam zreo za cvikere (ili cviker, hm, to nije loša ideja).

QuoteVjerovao ti ili ne, ovo je tema oko koje može da se otvori potpuno novi topik (i da se na njemu razglaba danima). DSOTM jeste cjelina, kao i The Wall, u konceptualnom smislu, što je Nyarlathotep već spomenuo. Ali meni The Wall funkcioniše mnogo bolje kao cjelina kad posmatramo s čisto muzičkog gledišta. DSOTM ima masu raznovrsnih ideja nabacanih na jedno mjesto, što meni lično narušava cjelovitost (a dotična mi je vrlo bitna za albume). Uzmi recimo ono tehno čudo On The Run i saksofon iz Us And Them. Ne vjerujem da je ikad prije i poslije bilo takvih nesrodnih čudesa na jednom mjestu.

U pravu ste za Wall, i ti  i Nyarla. Zato moram da dopunim značaj bla, bla Moon još jednim faktorom. Na tom albumu, integracija starog zvuka i elektronske muzike usmerava dalji razvoj benda. Može se reći (tj. ja mogu da kažem jer nemam šta da izgubim), ne samo ovog benda, već lepeze koja nastaje pod uticajem Moona.


Ostalo što si naškrabao..nisam pročitao.  
Jesam, šalim se.

Quote from: "Alex"priznaćeš da su Depeche Mode od Iron Maiden bar 50x relevantniji, značajniji, bolji, kreativniji, uticajniji...

Oh, priznajem da su uticajni i značajni. Čak unekoliko i relevantni. To njihovu muziku i dalje ne čini dobrom, naravno. Čak ni boljom od Iron Maiden. Depeche Mode su sjajan primer kako doslednost u ispraznosti može da se protumači kao umetnički integritet. Srećom, imamo uši pa čujemo da je u pitanju mlitava, plitka muzika koja spaja umorna rok klišea sa jedva u naznaci spoznatim mogućnostima elektronske muzike (svirane, dodao bih, ako ovo nije bilo jasno, sa apsolutnom ambicijom da se ostane samo na površini, bez odlaska u bilo kakvo istraživanje formi, struktura kompozicije ili barem zvuka koje elektronska muzika nudi), kombinovana sa kvazi-romantičarskim shvatanjem emotivnosti i detinjsatom simbolikom seksa i emotivnosti. Jedini momenat kada su DM bili zanimljivi bio je kada su se otvoreno sprdali sa samima sobom (Ultra) a to i nije neki preteran umetnički domet.

Idemo dalje...

QuoteQuote:
Dakle, suprotno onome što uvaženi Aleks veli, emocija koju muzika izaziva (ili je u nju uložena) nije ni izdaleka kriterijum za njenu značajnost ili kvalitet. Da je tako, hiljade uplakanih devojaka na koncertu Majkla Boltona, Maraje Keri, Željka Joksimovića ili Skorpions bio bi jedini kriterijum koji nam je potreban.



Njihovo mišljenje nije od značaja.

Zašto? Zato što nemaju ukusa, pretpostavljam. A o tome ja i pričam sve vreme. To što se nekom neka muzika 'sviđa' i dalje je ne čini ni dobrom ni značajnom (dve različite stvari, btw). Drago mi je da se oko ovoga slažemo.

Sve što si citirao samog sebe mogu da se složim i otud ne vidim da imamo oko čega da se raspravljamo ovde, jer pričamo iste stvari.

U istom smislu, podržavam Harvesterovo obrazloženje o ljudima čija percepcija i potom refleksija k muzici ima težinu. O tome i pričam. Ukus se izgrađuje i nije ga samo Alah podelio narodu zatvorenih očiju. U istom tom smislu, ako neko može da artikuliše svoj stav da je nešto dobro ili ne (dakle ne samo 'sviđa mi se ili ne'), njega vredi saslušati, zamisliti se na tim pa se složiti ili ne složiti. Ali to ni na koji način ne podrazumeva automatsku promenu sopstvene percepcije prema datom muzičkom delu. To bi značilo da čovek i nema svoj ukus i da se povija kao vita jela na vetru. Promena percepcije može i treba da dolazi stalnim radom na sopstvenom sazrevanju i oštrenju muzičkog ukusa. A za to ti neki 'autoriteti', tj. ljudi od ukusa mogu da nam posluže samo kao smernica, nikako kao ideal.

Off topic: pošto upravo sređujem muzičku kolekciju, zatekao sam se sa par stotina diskova koje bih da poklonim jer ih imam duplo. Naravno, sve su u pitanju rezani diskovi, da se neko ne polakomi. većina je u vrlo dobrom stanju, mada ne garantujem pojedinačno. Na nekima ne piše ništa, sem imena (na neikima ni to), neki imaju štampane omote. Ima bukvalno svega, metala, hip-hopa, avangarde, džeza, japanskog nojza, elektronike... Koga zanima može da mi se javi, ako ne podelim sve uskoro, leti u kontejner da se i braća Cigani poraduju.

Hmmm, mislim da ću ovo da okačim i međ oglase...

Meći spisak. Ja sam zainteresovan za džez (u pitanju je izgrađivanje ukusa koje si upravo maloprije spomenuo), avangardu, japanski nojz i elektroniku. Može i neki metal ako je baš dobar  

Nema spiska, u tome i jeste problem... Od džeza ima Mingusa, Art Ensemble of Chicago... Hmmm... Videću dal ću da pobacam i ove John Zornove što imam duplo...

Quote from: "Meho Krljic"Oh, priznajem da su uticajni i značajni. Čak unekoliko i relevantni. To njihovu muziku i dalje ne čini dobrom, naravno. Čak ni boljom od Iron Maiden. Depeche Mode su sjajan primer kako doslednost u ispraznosti može da se protumači kao umetnički integritet. Srećom, imamo uši pa čujemo da je u pitanju mlitava, plitka muzika koja spaja umorna rok klišea sa jedva u naznaci spoznatim mogućnostima elektronske muzike (svirane, dodao bih, ako ovo nije bilo jasno, sa apsolutnom ambicijom da se ostane samo na površini, bez odlaska u bilo kakvo istraživanje formi, struktura kompozicije ili barem zvuka koje elektronska muzika nudi), kombinovana sa kvazi-romantičarskim shvatanjem emotivnosti i detinjsatom simbolikom seksa i emotivnosti. Jedini momenat kada su DM bili zanimljivi bio je kada su se otvoreno sprdali sa samima sobom (Ultra) a to i nije neki preteran umetnički domet.

Gotovo je. Sav kredibilitet potrošen. Nema iskupljenja. Odlaziš na ignore listu da praviš društvo demon(n)lisheru. Oh well, moralo je to jednom da se dogodi...

Nije ovo prvi put da su me moj dobar ukus i razuzdana elokvencija doveli u nevolju

Quote from: "Meho Krljic"Nije ovo prvi put da su me moj dobar ukus i razuzdana elokvencija doveli u nevolju

ako ti je za utehu, savršeno te razumem!

Quote from: "Ghoul"

Quote from: "Meho Krljic"Nije ovo prvi put da su me moj dobar ukus i razuzdana elokvencija doveli u nevolju

ako ti je za utehu, savršeno te razumem!

Našla krpa zakrpu...  

Jbg, tako ti je to medju andergraund umetnicima.  

A sto se tice muzike, stvar je kao i kod svega ostalog u umetnosti. Kriterium se samo moze postaviti u odnosu na poznavanje sto sire umetnicke zaostavstine, kako popularnih klasicnih dela, tako i zagubljenih remek-dela poznatih samo posvecenim proucavaocima muzike.

I mislim da je poredjenje Maidena i Depeche Mode potpuno sumanuto. Mislim, aj' da bar imaju jednu dodrinu tacku. Mada, kad pricamo u hevi metal muzici - malo bendova ima veci uticaj i tako kultni status od Maidena, a kad se okrenemo elektronskoj muzici od Briana Ena i Tangerine Dream do Deadbeata i Aphex Twina - Depeche Mode, imaju mesto visoko kotiranog, kvalitetnog  komercijalnog pop benda, ali zaista bih voleo da mi neko ukaze na to kakvu su oni to pomamu kvalitetnih uticaja u savremenoj elektronskoj muzici za sobom ostavili.

Mada, koliko god mi se povracalo na sadasnja njihova govna, kad je izasao Songs of Faith and Devotion, neko vreme ga nisam vadio iz kasetofona i to mi je sjajan album. Barem iz tadasnje perspektive.

Quoteneko vreme ga nisam vadio iz kasetofona

Sorry, ovo je bilo jače od mene...  

Ja sam se uzdržao, ali sam slutio da ćeš ti biti taj!  

sta mislis, kako mi je sada sa IPodom?
 

Quote from: "Nyarlathotep"
I mislim da je poredjenje Maidena i Depeche Mode potpuno sumanuto. Mislim, aj' da bar imaju jednu dodrinu tacku. Mada, kad pricamo u hevi metal muzici - malo bendova ima veci uticaj i tako kultni status od Maidena, a kad se okrenemo elektronskoj muzici od Briana Ena i Tangerine Dream do Deadbeata i Aphex Twina - Depeche Mode, imaju mesto visoko kotiranog, kvalitetnog  komercijalnog pop benda, ali zaista bih voleo da mi neko ukaze na to kakvu su oni to pomamu kvalitetnih uticaja u savremenoj elektronskoj muzici za sobom ostavili.

Jeste, eksperimentalniji izvođači - inovatori su često uticajniji, što je i normalno.

Ali DM su upravo zbog svoje popularnosti uz umerenu dozu progresivnosti dotakli i podstakli veliki broj ljudi na bavljenje elektronskom muzikom.

Pouzdano znam, jer sam čitao intervjue, da su ih raznorazni hous - techno - electro - dance i sl izvođači pominjali kao inspiratore.

Konkretan primer - Kevin Sounderson iz Inner City koji je za DM tvrdio da su izvršili uticaj na stvaranje house muzike (a to je i opšte poznato, zajedno sa Kraftwerk, New Order i dr koje su puštali, miksovali i semplovali američki DJevi) i da su u stvari oni objavili prvu house pesmu.

Nego, nije mi jasno zašto odgovaram na ovakvo pitanje - da nešto branim DM, kad njih ne treba braniti nego Iron Maiden i slične.

Jer na listama najboljih albuma svih vremena nema nigde HM bandova (nema čak ni Deep Purple), a i na godišnjim listama su retkost.

Potpuno opravdano, dabome.

Quote from: "Alex"
Jer na listama najboljih albuma svih vremena nema nigde HM bandova (nema čak ni Deep Purple), a i na godišnjim listama su retkost.

Potpuno opravdano, dabome.

Alex, isprobavam nekakve rakete, pa ako bi bio ljubazan da mi dostaviš svoje koordinate na pm...  

QuoteJer na listama najboljih albuma svih vremena nema nigde HM bandova (nema čak ni Deep Purple), a i na godišnjim listama su retkost.

Iako generalno imamo isti stav o muzici, moram da napomenem da pljujem na liste svih vrsta.

Quote from: "Kastor"

Quote from: "Alex"
Jer na listama najboljih albuma svih vremena nema nigde HM bandova (nema čak ni Deep Purple), a i na godišnjim listama su retkost.

Potpuno opravdano, dabome.

Alex, isprobavam nekakve rakete, pa ako bi bio ljubazan da mi dostaviš svoje koordinate na pm...  

Pojašnjenje za Kastora:

HM nije house music, opusti se.

Dopuna:

Depeche Mode su ekstremno uticajni za nemačku elektro scenu, postoje gomile bandova kod kojih je to super očigledno, uključujući i one poznatije Wolfsheim, Project Pichfork (vajda se tako piše).
U muzici Rammsteina, više nego očigledno, nisu bez razloga učestvovali na tribute to DM albumu.

Kuku, Alekse, pa ti kao neoborivi dokaz estestkog kvaliteta muzike uzimas koeficient mediokritetnosti.    Jaoj, pa onda nikakave smislene price nema...

Inace, da su Maiden nesto experimentalni inovatori i nisu bas preterano, neko te zajebao... ljudi su samo izgradili prepoznatljiv stil, isli su u korak sa vremenom (sto se tice produkcije uglavnom) i iskreno se drzali svojih osnova do kraja. Nista se stilski drasticno u Maidenu od 1983. do danas nije promenilo. Sad, mnogi to vole i doizvljavaju licno, i to je ostavilo veliki pecat na rokenrol inustriju i hevimetal podkulturu. I pre i posle njih bilo je daleko vecih experimentalnih izvodjaca i inovatora u hard rok i metal muzici. Ali ne benda poput Iron Maiden.

Na zalost, ne mogu da ti sad preterano piskaram na ovu temu, jebaga, plasim se da nam se osnovni kriterijumi razilaze. Mislim, ako neko tako posmatra stvari, replika je potpuno nemoguca.  

QuoteJer na listama najboljih albuma svih vremena nema nigde HM bandova (nema čak ni Deep Purple), a i na godišnjim listama su retkost.

Pa i da je ovo istina, kao sto nije, takodje ne bi nista znacilo sto se tice njihovog muzickog kvaliteta i uticaja...

A da Maidene (poput ostatka tvrdog roka ili najvecih horor pisaca) treba tebi pravdati i braniti.. hahahaha, jaoj, ovo je najludje od svega... Jbg, brate, bedak, mojne mnogo citas Politiku, Kurir i slicno.... il' sta god da radis...

U bre, ljudi, ala ste se raspisali. Ispada da Balkanci, osim toga što svi do jednog umeju da budu najbolji selektori svojih respektivnih fudbalskih reprezentacija, bolje poznaju svetski rok od onih iz čijeg je "grmena" isti ponikao.
Drago mi je što se u načelu slažemo da je JT imao sjajan koncert u BG-u (mislim na onaj od pre par godina, ne pre 30, mada pričaju da je i taj bio čudo), a kogod ima šta da zanoveta sproću Ijana Andersona, turite mu u plejer JT Christmas Album i njegov solo Rupi's Dance kao najrecentnije dokaze da čovek uistinu jeste muzički genije.

Mislim da dilema Atom Heart Mother - Dark Side... zapravo i ne postoji. Volim kompletan opus Flojda zaključno sa The Wall i samo od trenutnog raspoloženja zavisi šta će mi svirati od svega toga.

Umesto Depeche Mode, radije sam slušao Spandau Ballet. So shoot me.

E sad, ima li neko pristojne CD ripove opusa britanskog rokabili benda Matchbox? Rad bih ih bio imati, zaključno sa The Flying Colors. (Note: NE Matchbox 20!)

Najzad, i ne najmanje važno, čini mi se da su svi učesnici u ovoj diskusiji dovoljno odrasli i zreli da mogu da kapiraju i vole kantri. Hoćemo li malo o tome?

Ja sam kao petnaestogodišnjak hteo da vidim šta je to kantri, pa sam lepo otišao u prodavnicu i kupio kasetu na kojoj je jasno pisalo "Texas - Southside". I ispalo je deset puta bolje od kantrija.

Kanri sam se zaista trudio da prihvatim, mnostvo drugara oko mene se przi na isti i stalno mi ga nemece, no nikako mi ne ide od ruke... sta cu. Zaista mnogo volim dzez i bluz, ali plasim da nikada necu biti dovoljno zreo za kantri.

Za PF si u pravu, sve do The Wall je genijalno. A kad smo ko JT, meni je omiljeni album Stormwatch. kao cao album, medjutim, i na ostalima ima po koja odlicna pesma.

Quote from: "mac"Ja sam kao petnaestogodišnjak hteo da vidim šta je to kantri, pa sam lepo otišao u prodavnicu i kupio kasetu na kojoj je jasno pisalo "Texas - Southside". I ispalo je deset puta bolje od kantrija.

Ahahaha.
Ima kantrija i kantrija...

Quote from: "Nyarlathotep"Kanri sam se zaista trudio da prihvatim, mnostvo drugara oko mene se przi na isti i stalno mi ga nemece, no nikako mi ne ide od ruke... sta cu.

Zavisi šta ti nameću. Par preporuka: Steve Earle - I Feel Alright, El Corazon; Lucinda Williams - Car Wheels on a Gravel Road; Whiskeytown - Stranger's Almanach; Johnny Cash - Rockabilly Blues; Dolly Parton - Alive and Well; Halos and Horns...

QuoteA kad smo ko JT, meni je omiljeni album Stormwatch

Sjajan izbor! Taj album je "cjelina" u svim onim smislovima koje smo gore spominjali. A i muzika je dobra

Što se kantrija tiče, bojim se da nisam slušao ništa od njega (osim nešto malo Džonija Keša iz onog filma sa Žoakinom Finiksom, ako je to kantri).

Quote from: "Goran Skrobonja"

Quote from: "Nyarlathotep"Kanri sam se zaista trudio da prihvatim, mnostvo drugara oko mene se przi na isti i stalno mi ga nemece, no nikako mi ne ide od ruke... sta cu.

Zavisi šta ti nameću. Par preporuka: Steve Earle - I Feel Alright, El Corazon; Lucinda Williams - Car Wheels on a Gravel Road; Whiskeytown - Stranger's Almanach; Johnny Cash - Rockabilly Blues; Dolly Parton - Alive and Well; Halos and Horns...

Hvala na preporuci, Gorane... probacu i neke od ovih naslova... nista ne kosta. Mada sam Casha slusao, i OK je on, totalno postovanje imam prema njemu, mada se nisam navukao - ja sam u sustini Captain Beefheart/Frank Zappa celjade..

Quote from: "Nyarlathotep"Kuku, Alekse, pa ti kao neoborivi dokaz estestkog kvaliteta muzike uzimas koeficient mediokritetnosti.    Jaoj, pa onda nikakave smislene price nema...

Inace, da su Maiden nesto experimentalni inovatori i nisu bas preterano, neko te zajebao... ljudi su samo izgradili prepoznatljiv stil, isli su u korak sa vremenom (sto se tice produkcije uglavnom) i iskreno se drzali svojih osnova do kraja. Nista se stilski drasticno u Maidenu od 1983. do danas nije promenilo. Sad, mnogi to vole i doizvljavaju licno, i to je ostavilo veliki pecat na rokenrol inustriju i hevimetal podkulturu. I pre i posle njih bilo je daleko vecih experimentalnih izvodjaca i inovatora u hard rok i metal muzici. Ali ne benda poput Iron Maiden.

Na zalost, ne mogu da ti sad preterano piskaram na ovu temu, jebaga, plasim se da nam se osnovni kriterijumi razilaze. Mislim, ako neko tako posmatra stvari, replika je potpuno nemoguca.  

QuoteJer na listama najboljih albuma svih vremena nema nigde HM bandova (nema čak ni Deep Purple), a i na godišnjim listama su retkost.

Pa i da je ovo istina, kao sto nije, takodje ne bi nista znacilo sto se tice njihovog muzickog kvaliteta i uticaja...

A da Maidene (poput ostatka tvrdog roka ili najvecih horor pisaca) treba tebi pravdati i braniti.. hahahaha, jaoj, ovo je najludje od svega... Jbg, brate, bedak, mojne mnogo citas Politiku, Kurir i slicno.... il' sta god da radis...

Sasvim si u pravu. Svaki smislen razgovor i jeste nemoguć, jer tvoj mozak funkcioniše na krajnje čudan način.

Govorio sam o eksperimentalnim elektro izvođačima (od Briana Enoa do Aphex Twin, sećaš se?). Kakva crna eksperimentalnost i inovativnost kod Iron Maiden??!! U najreakcionarnijem muzičkom žanru? Zvuči suviše bizarno i da bi bilo smešno. Većina metalaca ne zna ni značenje ovih pojmova.

Razumem što neki ne vole liste. Ima svakakvih...

QuoteSo here's how we chose the albums for the All-TIME 100. We researched and listened and agonized until we had a list of the greatest and most influential records ever - and then everyone complained because there was no Pink Floyd on it. And that's exactly how it should be

A šta je na toj listi, kad već nema Pink Floyda? Liste mrzim zbog toga što se najčešće ne poklapaju sa mojim ukusom koji, kao što znamo, predstavlja realnost. Npr. pogledaj ovu listu sto najboljih gitarista:

http://www.rollingstone.com/news/story/5937559/the_100_greatest_guitarists_of_all_time

Naravno, potpuno predvidljivo, Hendriks je prvi. Obratiti pažnju na Krta Kobejna na dvanaestom mjestu (don't get me wrong, nemam ništa protiv čovjeka, ali stavljati ga ovako visoko na listu najboljih gitarista je SULUDO), onog analfabetu iz Metalike na jedanaestom   , a tu u vrhu (24) je i THE EDGE       .
Angus Jang je DEVEDESET ŠESTI, Dickey Betts pedeset osmi (što govori da idioti koji su sastavljali listu uopšte nisu slušali Allman Brothers Band, jer da jesu znali bi da je Bettsova gitara za zvuk benda jednako značajna kao i Allmanova, pa ih je prema tome valjalo staviti zajedno), a eto Džek Vajt se nalazi dvadesetak mjesta ispred Džona Meklaflina. A sad koga uopšte nema: Nema nijednog gitariste Eaglesa (onaj solo iz Hotel California je vjerovatno neka glupost koju je svaki idiot mogao da smisli i odsvira), nema Majka Oldfilda, Mika Boksa (pretpostavljam da je suludo da kukam što nema ni Edgara Froesea, Michaela Karolija, Andrewa Latimera, Martina Barrea i ostalih mi dragih ljudi) itd. Interesantne su dvije stvari: 1) Nema Jana Akkermana (čovjek je čini mi se sedamdeset treće bio proglašen za najboljeg gitaristu svijeta, ispred Hendriksa) 2) Na listi su, zamislite, ČETVORICA gitarista iz jednog benda. Ajd da vidimo ko će prvi da skonta iz kojeg.
Which brings me to the point - ovakve liste ljudi prave kako im svirne i na njih ne treba obraćati pažnju uopšte.

Quote from: "Alex"Kakva crna eksperimentalnost i inovativnost kod Iron Maiden??!! U najreakcionarnijem muzičkom žanru? Zvuči suviše bizarno i da bi bilo smešno. Većina metalaca ne zna ni značenje ovih pojmova.

Bice da se tvoje poznavanje hevi metala nadjacava sa tvojim poznavanjem horor zanra, te se sumanute falicnosti tvojih izjava vezanih za oba pojma potpuno podudaraju. Ali, ja, naravno, necu sad da ti razbijam zablude, sem mozda za neku vecu novacnu nadoknadu. Previse bi posla iziskivalo....

Samo ti brij i dalje, drugar... i gledaj sta to masovno raja slusa i cita, pa mozda stogod novo i naucis. Ili jos bolje, ZAKLJUCIS, bez da si citao ili slusao.

Quote from: "Nyarlathotep"
Samo ti brij i dalje, drugar... i gledaj sta to masovno raja slusa i cita, pa mozda stogod novo i naucis. Ili jos bolje, ZAKLJUCIS, bez da si citao ili slusao.

Ti si baš lepo došao u fazu "ne želim da budem deo mase, kao većina, ja sam drugačiji", našao istomišljenike - "alternativce" i postao jedan od njih. Još samo da kažeš sebi - "ne želim da budem deo te manjine i mislim o svemu kao i oni" i počneš da misliš svojom glavom i biće OK.

U međuvremenu ti ostaju Kurir i Politika - novi dizajn Mirka Ilića je baš odmarajući za oko, dušu i um.

Quote from: "Alex"

Quote from: "Nyarlathotep"
Samo ti brij i dalje, drugar... i gledaj sta to masovno raja slusa i cita, pa mozda stogod novo i naucis. Ili jos bolje, ZAKLJUCIS, bez da si citao ili slusao.

Ti si baš lepo došao u fazu "ne želim da budem deo mase, kao većina, ja sam drugačiji", našao istomišljenike - "alternativce" i postao jedan od njih.

Ne, ne, ja sam to oduvek bio. Prirodnim putem od mnogih zatupljenosti ogranicen, te sam usput nailazio na srodne ljude. No, necu vise da trujem topik svojim razvlacenjima sa Alexom. Izvinjavam se na nepotrebnom oftopikovanju.