ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Zar vec?
A kakva je kopija?
Jel se  poput running scareda uglavnom fokusira na furioznost i voznju?

Ja sam upravo, u iscekivanju Acesa, pogledao Narc.
S obzirom kakav status ima ovaj film mislim da je ipak malo precenjen. Dobro kazes da je pokazna vezba. Mislim da film ima par ozbiljnih problema, pogotovo sa par dijaloga, i u sustini nije uspeo da stvori taj fatum policajaca , uglavnom je iskonstruisan.
Mada je formalno upecatljiv, zato je i posto popularan.

Iz toga proizilazi da bi Aces mogao da bude mnogo zabavan.  Hmm

Film je ubeđen da je jako zabavan, i pokušava da bude jako zabavan, i strukturiran je tako da bude jako zabavan, ali kada se sve sabere i oduzme nije. Prosto nedostaje mu izvesna spontanost i originalnost koji bi ga učinili istinski zabavnim.

Takođe, u izvesnim scenama, Carnahan užasno samouvereno pokušava da nam proda neke ekstremno predvidljive scene, pa na tom nivou film postaje pomalo i dosadan.

Scenario je poprilično lišen duhovitosti. Grčevito pokušava da bude hardboiled i to mu nikako ne uspeva. Po stavu spram izvorne inspiracije, dakle naslova poput TRUE ROMANCE i sl., SMOKIN' ACES recimo jako podseća na WILD THINGS John McNaughtona kada se postavi u odnosu na neo noir koji pokušava da suptilno parodira, premda je naravno WILD THINGS neuporedivo bolji film.

Ipak, kao novi debi SMOKIN' ACES ohrabruje, pre svega u tom smislu što pokazuje da Carnahan vlada vizuelnim aspektom i da ume da isporuči energičnu sekvencu, na tragu Tony Scotta.

Ono što je još zanimljivije, to je da se ispostavilo kako je SHAUN OF THE DEAD otvorio neku novu, exploitation liniju u radu kompanije Working Title koja je do sada bila poznata po britanskim romantičnim komedijama i serioznim istorijskim rekonstrukcijama. Oni ove sezone, ne samo da imaju SMOKIN' ACES i HOT FUZZ već vidim najave i za neki horor.

Ipak, SMOKIN' ACES mi je neuporedivo slabiji od THE BIG HIT Che Kirk Wonga.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam EDMOND Stuarta Gordona, courtesy of Ginger, i podsetio me je malo na novi film Miše Radivojevića ODBAČEN, iako je reč o potpuno različitim formama.

Čini mi se da je napredak tehnologije i uvođenje novih produkcionih okolnosti, paradoksalno, jako puno pomogao autorima-veteranima i svojom jednostavnošću izrade filma, omogućio im je da snimaju par excellence lične male filmove. U ovom ostvarenju, Gordon se vraća svojoj prvoj ljubavi, pozorištu, i Mametu, koga je praktično otrkio kao pozorišnog pisca.

Dok je Gordonu u izvesnoj meri otvoren put ka srednjebudžetnom filmu ako radi horor ili triler, "intimnije" sadržaje mora da radi u low budget okolnostima. Ipak, Mamet mu je u ovom filmu doneo mogućnost da radi sa prvoklasnom glumačkom podelom koju predvodi mametov veteran William H. Macy, a Gordon je zauzvrat prilično solidno ekranizovao Mametovu jednočinku.

Adaptacija za ekran je solidno uspela. Na planu hardvera i mehanike priče, Mamet i Gordon uspevaju da pretvore mehanizam jednočinke u solidan narativan drive, a ekspresionističko potonuće u ludilo i neuračunljive predrasude je uspelo gorivo za kretanje priče o tačke A do tačke B.

U samim tačkama, kada se u njih stigne, osetimo poneku manu softvera. Nije problem čak ni u količini dijaloga, niti u mametovim replikama koje zbog svog ritma mogu da postanu monotone. Problem je prosto u preeksplicitnim teatralnim replikama koje u nekim fazama ne priliče filmu. To je recimo Foley uspeo da izleči u GLENGARRY GLEN ROSSu, ali Gordon ovde nije, niti je ruku na srce, imao tako visoku produkciju i tako teškašku glumačku podelu za tako nešto.

Međutim, Gordon nabija solidan tempo, i ta izvesna teatralnost u razmeni replika svemu daje neku osobenu art-house melodiju i naivnost.

U svakom slučaju, EDMOND je solidan i koherentan art-house film po Mametu koji pitko i filmično dokumentuje jedan od njegovih dramskih tekstova.

* * 1/2 / * * * *

Opet mi nalete jedna Working Title produkcija, CATCH A FIRE Phillipa Noycea, courtesy of Ginger.

Noyce mi je u detinjstvu bio jedan od držih reditelja. Voleo sam DEAD CALM i PATRIOT GAMES, i uopšte uživao sam u njegovim filmovima. Međutim, kako je posle SAINTa skliznuo van A-produkcije i počeo da radi političke etno-filmove, čini mi se da je nekako na silu raskrstio sa vrlo preciznim i efektnim filmskim izrazovm koji je bio foprmativan za neke savremene holivudske oblike.

Noyceovi sadašnji filmovi su naprosto inferiorni, i ako čak i zanemarimo krajnje sumnjiv ideološki angažman i umetničku pretenziju, čini se kao da bi i oni sami imali koristi od onog snažnog i dinamičnog rediteljskog pristupa koji je Noyce ranije nosio.

Sve kritike koje baš za CATCH A FIRE kažu da nosi mehaniku koju je Noyce razvio u holivudskom mejnstrimau početkom devedesetih, greše, iako se mogu konstatovati kojekakve paralele sa njegovim filmom PATRIOT GAMES.

Pre svega, iako je PATRIOT GAMES, mainstream film i sequel i sve što uz to ide, to nije delo koje je prošlo bez političkih žrtava. Reditelj John McTiernan i glumac Alec Baldwin su protivno svom poslovnom intresu napustili taj projekat pošto su smatrali da vređa njihova nacionalna osećanja.

Za reditelja koji u svojoj biografiji ima PATRIOT GAMES i CATCH A FIRE možda i najveći smisao ona ona priča o tome kako je nečiji terorista drugome borac za slobodu.

CATCH A FIRE pokušava da funkcioniše na tri koloseka. Kao triler, istorijska hronika i politička teza.

Na planu istorijske hronike, ovaj film nije do kraja tačan pošto zanemaruje načaj Komunističke partije Južne Afrike na militantno krilo ANC i još važnije uticaj militanata unutar organizacije koju je na kraju preuzeo Mandela, praktično gandijvskim metodama. Inače, i sam Gandhi je rodom iz Južne Afrike.

CATCH A FIRE je u istorijskom smislu naivan i nedorastao film.

Na planu trilerskog zapleta, CATCH A FIRE zabašuruje ključne momente priče. Iako Noyce mudro forsira paralelnu radnju, koja je više nabacana nego spregnuta, što je greška, mi u suštini ne dopiremo do ključnih tačaka dramskog sukoba. Ne vidimo prelomnu scenu u kojoj se glavni junak radikalizuje i priključuje grupi. Nije baš tačno definisan sistem doušnika južnoafričke policije kao bi se stvorila napetost. Nije prikazan napaf na policajčevu kuću u kome zaigra njegova obuka porodice da rukuje vatrenim oružjem.

Konačno, sa davanjem humane crte obojici junaka, sa zlim aparthejd policajcem koji junaka nije maltertirao nešto puno više nego što se ljudi u sličnim okolnostima i sličnim režimima maltertiraju, čak nemamo ni dovoljno zaoštren sukob. I njihov sukob u suštini ima hepiend.

Kad je o političkoj tezi reč, CATCH A FIRE se zapravo ne bavi južnoafričkim pitanjem, već pitanjem koje sada tišti oksidentalne liebarle, a to su mehanizmi kojima ljudi bivaju gurnuti u radikalizaciju sukoba. Noyce dakle ovde koristi jednu istorijsku okolnost ne bi li počešao aktuelan svrab zapadne liberalne scene.

U svakom slučaju, film nije vredan pažnje onima koje ne zanima milje i istorijski kontekst ove priče.

* * / * * * *

...samo da preciziram- cisto hollywoodsku fazu svoje karijere PHILLIP NOYCE je otpocheo nezaboravnom tulumbicom BLIND FURY...but that's just me splitting hairs!!!

Hilary's first R rated movie thats a big jump can't wait to see it!

PARK CITY, Utah — John Cusack has Iraq on his mind, and the war has inspired him to star in the just-purchased Sundance drama "Grace Is Gone," as well as a recently wrapped satire co-starring Hilary Duff. "We did another one called 'Brand Hauser', and it's another movie about Iraq. ['Grace'] is restrained and respectful because it's about families, but 'Brand Hauser' is about the people trying to exploit war — the war profiteers," Cusack said of the film, which he also wrote and produced. "That one's more like we're trying to take a fire hose and blow it right in their faces. Hilary plays a tacky pop star of Central Asia, and she's great. We had a great time, and she rocks in the film." Cusack's hope is that "Hauser," which is due in theaters later this year and will likely mark a rare 'R'-rated film for Duff, will entertain people but also remind them of the seriousness of the situation. "I watched the Bears go to the championship game, and I forgot about everything; the next day you hear on CNN that 22 people had been killed. How do you not address it?" Looking to the Cold War satire "Dr. Strangelove" as his template, he hopes that "Hauser" will similarly skewer this conflict. "Believe me, if we could hit that, we'd be doing alright. Because [Strangelove]'s a classic." ..

Pogledao sam BLACK CHRISTMAS, courtesy of Kunac, i mogu reći da mi je krivo što ovaj film nije prošao zapaženije.

Naime, film ima izuzetno dobar attitude i vrlo je maštovito realizovan, i uz sve svoje nedostatke uspeva da bude dragocen dodatak jednom dosta potrošenom podžanru.

U stvari, sorority slasher, to jest, ultimativni sorority slasher je na neki način sveti gral popcorno-horora i do sada, zapravo nije snimljen. Jedan od razloga za to je i pokušaj filmova da uhvate zeitgeist, i njihova istovremena efemernost baš zbog tog pokušaja.

Štaviše, sa sadašnjim konceptom međuljudskih odnosa i društvenih konvencija, i frustracija koje razdiru društvo, veliko je pitanje na čemu se sorority slasher i može bazirati kada je reč o moralno-ideološkoj matrici.

U ovom rimejku, svi odnosi su postavljeni filmofilski. Dakle, data je vrlo eksplicitna motivacija slashera u flashbacku, koja je ujedno na idejnom planu možda i najinovativniji deo filma, iako se dobrano na oslanja na neke od prvih klasika. Na planu postavke sorority univerzuma, nastavlja se Clarkov film, samo znatno ubrzan (mada ne i znatno bogatiji) a režija se oslanja na Argenta u teoriji, mada ne i u praksi.

To jest, ovo je film u kome vidimo kako bi izgledala Argentova TALES FROM THE CRYPT. TALES FROM THE CRYPT se naravno ne može porediti sa MASTERS OF HORROR, pa stoga još uvek ne možemo reći da smo videli Argenta i u tom izdanju.

Ono gde film ne uspeva do kraja, to je pre svega to ubrzavanje radnje, koja je bukvalno fizički ubrzana, umesto da je obogaćena u odnosu na prilično traljavi Clarkov izvornik. Ubistava je znatno više nego u prvom filmu, i kako rekoh sve je ubrzano, dakle više je scena, međutim, svakako bi dinamika bila još bolje izlečena da je film bogatiji živopisnijim događajima umesto što se sve velo na kvantitet.

Ipak, iako ne postoje svu fundamentalna unapređenje BLACK CHRISTMAS rimejk je izuzetno prijatno gledalačko iskustvo. U odnosu na originalni film ga ne bih pordio pošto je Clark radio u jedno drugo vreme i samim tim je njegov film nudio neke druge adute u duhu svog vremena. Kao rimejk, BLACK CHRISTMAS je napros manje značajan ali ne i manje kvalitetan film.

* * 1/2 / * * * *

Pažnja:

Intervju sa autorima Doba nevinosti, Danilom Bećkovićem i Dimitrijem Vojnovim.

http://www.popboks.com/intervju/dimitrijeidanilo.shtml

Juče je dan fino krenuo. Prvo je moj najomiljeniji fudbaler dao dva gola za moj omiljeni strani klub i započeo svoju tamopšnju epizodu with a bang.

Da bih potom završio potpuno izbezumljen videvši šta je Hallmark napravio od adaptacije poslednjeg Forsythovog autentičnog literarnog remek-dela ICON. Uzevši AVENGER u obzir, zaista je šokantno, kako & zašto je Forsythe završio u  ovom TV getu.

Konkretna adaptacija ICONa koju je polukompetentno u tom nekom TV ključu snimio Charles Martin Smith, zaista nema puno veze sa knjigom i to je možda najapsurdnije. Štaviše, čini se da elementi iz knjige možda i ponajviše hendikepiraju ovu mini-seriju.

Dakle, u ovom konkretnom slučaju nije pitanje koliko je u adaptaciji ispoštovano ono što se meni sviđa u knjizi, već je pitanje zašto se uopšte ova mini-serija zove po Forsythovom romanu od koga preuzima zaista jako malo.

Trenutno se i sam nalazim u sličnim neodumicama sa Momom Kaporom oko serije BELEŠKE JEDNE ANE gde se upravo sada ulazi u definisanja da li je to dramatizacija, ili je rađeno po motivima ili je naprosto samo inspirisano njegovim radom. U slučaju ICONa jedino se može reći da je ova serija eventualno inspirisana njegovim radom.

Ukoliko na ovu mini-seriju gledamo van odnosa prema voljenoj knjizi, reč je o arhaično, ali solidno urađenoj hladnoratovskoj pustolovini, bez autentičnog suspensea, i bez konkurentnosti sa serijama poput 24 pa čak i nekih skorašnjih adaptacija Ludluma.

Quote from: "crippled_avenger"Juče je dan fino krenuo. Prvo je moj najomiljeniji fudbaler dao dva gola za moj omiljeni strani klub i započeo svoju tamopšnju epizodu with a bang.

Shvatio je da je vrag odneo šalu. Sat kuca.

Chubby je moj favorit još iz dana PSVa. Iako navijam za Ajax.

Uopšte sam veliki fan novostvorene tradicije debelih špiceva.

Na pragu ulaska u jednu košmarnu poslovnu sedmicu, posle koje ću, ako je preživim odigrati jig, odlučio sam da se počastim punomasnim eighties filmom, Gary Shermanovim VICE SQUADom, koji sam zaista odavno gledao, courtesy of Ginger.

U ovom filmu, Sherman spontano kreira nešto što bi danas, u vreme COLLATERALa, PHONE BOOTHa ili CELLULARa bilo doživljeno kao vrhunski high concept triler. A u suštini je reč o jednoj jednostavno postavljenoj i efikasno, mišićavo, realizovanoj policijskoj priči sa ponešto hitchcockovskog suspensea koja je uspela da maksimalno iskoristi plodne okolnosti early eighties kinematografije.

Sherman se kreće linijom vrlo legitimne jednostavnosti sa početka osamdesetih, koju su danas svi zaboravili i izgubili. Sa minimalizmom koji seže još iz Boetticherovih vesterna i potpunom profanošću miljea koja vuče korene iz soc faza Novog Holivuda, prosto je neverovatno sa koliko malo izražajnih sredstava, pa na neki način i ideja, Sherman isporučuje energičan komad.

Wings Hauser je prava zver u ulozi zlog, beskrajno surovog pimpa, i da je u ulozi Gary Swansona bio neki teškaš, ovaj film bi bio testosteronski vatromet. Sa Gary Swansonom u jamesstewartovskoj roli policajca, koja je postavljena kao kontrapunkt Hauserovom užarenom liku, Sherman namerno propušta ovu priliku. I to je negde problem pošto je film ipak stilizovan i dozvoljavao je mogućnost neke over-the-top momčine u ulozi glavnog policajca.

U ideološkom smislu, Sherman ima stav da je prostitucija legitiman ali težak način zarađivanja novca, i nigde nema Mannovog pesimističnog marksizma koji je recimo karakterisao THIEF. Štaviše, Sherman ostavlja mogućnost uspešne mimkrije i ostvarenog porodičnog života za glavnu junakinju, pa čak na kraju ne dovodi u pitanje njen povratak na ulicu.

Štaviše, čini se da je uklanjanje zlog pimpa Ramroda od strane policije u stvari neka vrsta omogućavanja fer tržišne utakmice u kojoj seksualni radnici najzad mogu na miru da hrane svoje porodice.

Sherman nije empatična prema korisnicima usluga, ali recimo, prikazuje i lik invalida prema kome i Princess i publika imaju neku vrstu empatije. Zanimljivo je podsetiti da je Danska pre neku godinu imala inicijativu da invalidi dobijaju kupone za prostituttke i da bi im određeni broj odnosa godišnje finansirala danska država.

To bi bilo užasno zanimljivo da se desi u Srbiji, ti bonovi bi se preprodavali, neke najgore agencije bi ih uopšte priznavale i čini mi se da bi to bio fijasko,.

* * 1/2 / * * * *

VICE SQUAD nisam gledao vise od dvadesetak godina, ali mi je ostao urezan u secanje kao jedan od napetijih trilera te decenije. Bio sam klinac i neke od scena sam dozivljavao, bogami, chak kao pravi horor.

Pazi, ja sam pobornik teorije, sa kojom sam čak položio i ispit iz Teorija Filma 2 da su akcijaši osamdesetih u sebi sadržali primese horora, pošto su svi najveći reditelji tog pravca došli iz horor miljea.

Dovoljno je nabrojati samo Camerona, McTiernana, Bigelowku, Verhoevena, Harlina, mlađeg Scotta, Teaguea, ...

Svi su oni overili horor pre ulaska u akcijašku arenu.

Uostalom upravo akcioni film osamdesetih je pridružio ovaj žanr hororu, melodrami i porniću koji su dotle bili karakteristični po fizičkim manifestacijama uživanja u filmu.

Šta, ljudi su se masovno samozadovoljavali uz horor filmove?  

Misao dana:

"The end may justify the means as long as there is something that justifies the end." ~ Trotsky

dimzel, da li je moguce da 4 dana nisi gledo nijedan film?

javnost ima prava da zna!

Nažalost, zaista nisam. Trenutno pišem pa ne stižem.

Pogledao sam KLOPKU Srdana Golubovića i moram priznati da sam otišao da ga gledam sa žarkom željom da mi se iole dopadne.

Naime, čini mi se da je KLOPKA film koji je na neki poseban način odabran da bude ovogodišnji DOBAR SRPSKI FILM, kao što su prošle godine bili SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO. Oni su strateški bili odabrani da budu javno plasirani kao razlog zašto treba da o(p)stane ovo stanje i kao biva kako sve nije izgubljeno i mrtvo.

Ove sezone je to Srdanov sophomore film, koji u sebe, još dodatno ima utkanu sterilnost Srdanovog lika & dela, gde je on praktično nezameren ni sa kim, relativno filmski pismen, ozbiljan i ambiciozan momak, čiji (naravno, ne preteran) uspeh, strateški svima odgovara.

E sad, nažalost, film ne isporučuje čak ni za mediokritetske potrebe ove lakirovke, započete mesecima pre filma, plasirane kako sa strane Tucka, tako i sa brojnih "internih" projekcija sa kojih su stizali samo znaci zadovoljstva i egzaltacije iako niko "relevantan" ili bar "zajeban" nije bio pripušten u montažu, zatim sa pripovestima iz Berlina koje su u našim medijima iracionalno napumpane. Za vreme berlinskog festivala apsolutno nije bilo relevantnih kritika koje su na bilo koji način izražavale egzaltaciju povodom filma. Film je možda solidno prošao u okvirima svog programa ali prosto morate se staviti u kontekst i programa i publike koja ga je gledala. To je ipak sporedni program na kome se ceo dan prikazuju neki sporedni filmovi. Uostalom o dometu ovog filma najbolje govori neka zvaničnica berlinskog festivala koja je sad gost FESTa i koja je rekla kako filmovi poput KLOPKE pokazuju da će se iz Srbije "možda nekad", kao u The Cure pesmi MAYBE SOMEDAY, naći neki film i u zvaničnom programu.

Dakle, nemojmo se zajebavati. KLOPKA je sranje, za koje smo mi primorani da poverujemo kako je second coming, iako to nije čak i za srpske okvire. I SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO su ma koliko užasni znatno zanimljiviji i bolji filmovi.

Dakle, nisam čitao roman ali verujem da nije filmičan. Ne znam zašto je uopšte ovaj roman i ekranizovan, osim iz koristoljublja spram pisca, budući da ne nudi ama baš ništa originalno, što se ne bi moglo potpisati i scenaristinim imenom.

Kako znam da nije filmičan? Pa, možda po tome što scenario nije filmičan. Naravno, Srđan Koljević jeste moj arhinemezis, i to možda umanjuje kredibilitet mog komentara, ali ovim scenarijem je ponovo pokazao da nema talenta. A opet s druge strane, to smo znali i pre, i ne može se naprasno postati talentovan. Doduše, ovaj scenario je pisao sa svojom suprugom Melinom, koja je zanimljiva žena, pa sam pomislio da će ona blagotvorno delovati na Srđana ali nije.

E sad, zašto uopšte uzeti Srđana? Na osnovu kog Koljevićevog teksta je Srdan uopšte mogao pomisliti da ovaj upropastitelj srpskog filma ume da piše? na osnovu KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE ili pak adaptacije Valjarevića u NORMALNIM LJUDIMA? Golubović jeste doduše u svom debiju overio Đorđa Milosavljevića, Koljevića koji operiše sa tzv. "žanrovske" strane i u tom smislu uništava naš film, dok je Kolčjević pak više ruski tip pisca, dakle on je i pripovedač i prorok i istoričar, i filozof, ako treba.

Pored toga, sada je Koljević go-to guy pošto su ga Nemci zavoleli tako da je on sad prčkao i po scenariju Stefana Arsenijevića. Ukoliko hoćeš fondacijski keš, Kolja je srpski Paul Haggis.

Well, Kolja took us for a ride. Prvo, u ovom filmu uopšte ne znamo u kom pravcu oni hoće da nas vode. Naime, šta je tema filma? Bolest deteta? Problem kako naći 26 000 evra za operaciju? Da li ubiti čoveka kako bi spasao dete? To što mu nisi platili kad je ubio čoveka? To što će mu pomoći žena ubijenog čoveka? To su sve teme ovog filma. Na sreću dete na kraju preživi, ali film nažalost umire u teškim mukama, i čini mi se da je 26 000 trebalo dati dobrom scnaristi.

Sve ove teme koje sam naveo, one su DAKLE, sve odreda zastupljene u filmu. O da. Mi prvo polazimo iz situacije kada je dete zdravo. Pa pratimo razvoj bolesti. Pa gledamo kako traže pare na raznim (mada ne i svim) mestima. Pa gledamo dilemu. Mi pola filma čekamo ubistvo. E onda se ubistvo desi. E onda lik ima malo sam svoje dileme. Pa ga onda zajebu za keš. Pa se onda žrtvina žena (koju smo u najboljoj tradicije dekadentnog Siniše Pavića već upoznali kao ljupku komšinicu) ponudi da pomogne. Pa onda on nađe naručioce. Pa onda tako sve po redu.

U svakom slučaju, film smatra da treba da obuhvati SVE ove teme. E sad, okej, to je možda dobar skorsezijanski pristup, ali ne. Najveći broj scena spadaju u Srdanovu "Zašto ćutiš?" dramaturgiju. dakle sve su ove teme na stolu, ali junaci pretežno ćute i puše i pričaju o tako nekim nesaznatljivim stvarima iz arsenala gde si bio, šta si radio, zašto ćutiš. A onda važne plotpoint izbambusaju u montažnoj sekvenci, pa se vratimo u ćutanje. Glogman is in the house and he fuckin' rules the screen.

E sad, naravno Koljević je kao Radiohead. Taman misliš ne može da te iznenadi. Kao, sve smo videli, sve smo čuli. Ali onda ti on naiđe iz potpuno neočekivanog ugla i zada opak aperkat. Glogovac izgovara replike tipa, "Ja sam nikakav otac, ja ne mogu da pomognem svom detetu..." pa onda sve te soc-replike, Mladen Nelević igra građevinskog radnika u gunju koji se raspituje o privatizaciji, Natašu Ninković cimaju ohola bogata deca u školi, lekar i Glogovac kao jadni predstavnici srednje klase voze "reno 4", kao na tom nivou se bonduju, ...

Kao us against them. Inače, potpuno licemeran pristup temi, ako uzmemo da film radi hip reditelj reklama za banke i ostale vidove otimanja para od naroda i sin jedne od najuglednijih srpskih porodica sa velikim kontaktima i vezama. Sad oni nas uče, kako je teško biti srednja klasa.

Dakle, film je besramno loše napisan. zatim je besramno sporo glumljen, sa nepodnošljivom teskobom filmske glume koju isporučuju Glogovac i Nataša Ninković. Dete je BTW antipatično do koske i potpuno j pogrešan izbor. Glogman i Nataša su uzeli ova materijal i odlučili da razgibaju svoje glumačke mišiće. Sagoreli su u ovim ulogama.

Svakako najkkretenskija scena između njih dvoje je scena kada joj Glogovc ispriča šta se sve desilo. Mi smo to već videli, naravno. Ali ona ne zna. E sad, u američkom filmu ta scena se radi tako što on počne, a mi onda odemu u eksterijer, snimimo ih kroz prozor, vidime neku karakterističnu reakciju junaka na bolnu istinu i zatim se vratimo, u elipsi, kada je sve gotovo. Ne kod Srdana. on zna bolje od američkih reditelja. On će prikazati jednu scenu koju nikada ne vidimo. On će prevazići formu. Glogman sve ispriča, Glogman deliveruje. Nataša Ninković na to reaguje pateći u krupnom planu, Dreyere pojedi svoja muda, i forma je prevaziđena. Ali, Srdane, druže, te scene se u američkom filmu ne vide ne zato što oni nešto kriju od nas, nego zato što su nepotrebne.

Ili epizoda, Glogmanu dokurči i on lomi stvari po kući. Naravno, šta bi drugo. kad je frka dobijaš poriv da bacaš nameštaj po kući, šta bi drugo. Glogman čak i pusti suzu, onu mušku najtežu. A u paralelnoj montaži, mali potpuno ničim izazvano pobegne iz bolnice. Dođe kući. Glogman popriča sa malim, izhendluje celu stvar. Glogman je in control kad treba. Ujutru dolazi Nataša Ninković iz fazona "Jel mali tu?'" Tu je mali. Vrate ga u bolnicu. Zašto je mali begao iz bolnice? Ne znamo. Šta će nam ta scena? Da bi mali odradio rutinu, "Sve je to zbog mene..." Hm. Kolja, skoncentriši se.

Miki manojlović nudi ubistvo Glogmanu u hotelu "Moskva". hilarious dijalozi. Miki između ostalog kaže, 2računam na vašu diskreciju i u slučaju da odbijete ponudu." Tipa, "molim vas, ako ne budete ubili za mne, nadam se da nikom nećete pričati." jeste, to baš tako može.

I uopšte, otkud ta varijanta da se za ozbiljan hit bira čovek koji nije specijalista. Okej, Miki je skorman čovek, grebe sa dna. kapiram. Ali ipak, teško će high class krimosa ubiti neki civil. Miki valjda računa da je Glogman zapamtio kako se hendluje "tetka" kad je učio u vojsci. Očekivao sam repliku da će Glog izgooriti, "Ovo je CZ-57, 7,62 milimtara, najmoćniji pištolj proizveden kod nas. sada se sigurno pitaš koliko sam metaka ispalio pošto čitavih devet staje u šaržer (plus jedan u cev). Koliko sam iskoristio kad sam ubio tvog poslovnog partnera i koliko sam sada ispalio osam ili devet metaka. ja ni sam ne znam. malo sam se zabrojao u ovoj gužvi. Misliš li da imaš sreće'?"

Srdanova režija je daleko ispod očekivanja. Na B92, Gavrilo priča gluposti, to što on piše uopšte ne postoji u filmu. Kakav crni Tony Scott, kakvi crni vešti dramaturški trikovi, kakva najava mračnog trilera, flm je rađen kao bosanski Hallmark, vrlo svedeno, vidi se šta rade, vidi se ko priča. u jednom momentu sam se prenuo i rekao drugu, "Ej, u ovoj sceni Srdan režira... " Drug me umiri, "Nije, nego stavili kameru u kola..."

Film je urađen pismeno, u tom smislu da nije urađen usmeno, ali tu o nekom reditljskom pregnuću ne možemo da pričamo. Uopšte, nema tu žanra nikakvog. Ovaj film nema žanrovske elemente. ovo je srpski pseudo-realizam, sa ubistvom, scenom u policiji, praćenjem i tim nekim stvarima, ali to nije žanr. Ovaj film ne pokušava da manipuliše našim emocijama na tom nivou. Ovaj film pokušava da ispriča jednu realističku priču, mada e zna tačno koju, i u stvari nam je nepriča već pušta Glogu i Nataši da se izživljavaju, a Srdan i Koljević su možda imali neku deluziju da ćemo sad svi da se usremo od sreće što ima scena praćenja kolima.

U svakom slučaju KLOPKA je jako slab, i što je još važnije naporan film, koji ne dobacuje do evropskog standarda o kome se priča.

Pogledao sam THE LAST KING OF SCOTLAND Kevina MacDonalda, courtesy of Ginger.

Mogu reći da je to vrlo solidan film, koji postiže solidnu istorijsku autentičnost, spajajući fiktivne zaplete sa istinitim događajima, ne bi li došao do uverljivog pseudo-istorijskog sklopa.

Uverljivost opada pri kraju koji vuče u pravcu klasičnog suspense filma sa žrtvovanjima koja se nalaze u comic book ravni, ali nikada ne prelazi granicu u kojoj to postaje opterećenje. U svakom slučaju finale u Entebeu je moglo biti veštije postavljeno.

MacDonald je film odlično izrežirao. Očigledni su koreni koji vuče iz rada sa Danny Boyleom, i iz vrlo jasne skorsezijanske note u Boyleovom rukopisu na koju MacDonald, inače Boyleov producent, referiše. U tom smislu, THA LAST KING OF SCOTLAND ima jednu vrlo svežu anti-establišment notu koju je Boyle doktorirao u svojim britanskim filmovima, u spoju sa izvanrednim afro-šikom nesvrstanih, koji ja inače jako volim pošto su mi brojni rođaci gradili Afriku, i skorsezijanskim melanžom stilova u vizura kako bi se ispričala priča.

Ono što je možda najzanimljivije, ali je i najveća mana filma ia zato je ovaj film samo solidan ali ne i veliki, jeste to što je macDonald nekako uspeo da dosta dinamičnom učini zapravo minornu priču o Idi Aminu, u kojoj mi nismo dobili ni trećinu njegove opšte perverzije i patologije. Međutim, THE LAST KING OF SCOTLAND je dovoljno vešto urađen da zabašuri ovaj nmedostatak i na kraju zaista stoji kao old school holivudski filmmaking fundiran u istoriji, i film kome ćemo se ponekad vraćati zbog dobre atmosfere, energičnih likova i odlične rekontrukcije nesvrstane Afrike.

Ovo je odličan double-bill sa DREAMGIRLS.

* * * / * * * *

Yes. Čuvena kriza sa taocima u Entebi je zaista mogla da bude bolje iskorišćena. Recimo da sam se tome nadao. Ali, čini mi se da bi Poslednji kralj Škotske tada postao akcijaš - što dotle baš i nije bio.

Svejedno, posle Altmanovog testamentalnog zevanja, umrčene Marije Antoanete i dubokih kontempliranja nad smislom života krigistansko-uzbekistanske proizvodnje, Poslednji kralj Škotske je prava oaza filmofilske i pripovedačke veštine. Trademark scene sa odsečenim glavama u frižideru možda su izostale, ali je Idi Amin je, sa jedne strane, dočaran do useravanja u gaće, a sa druge strane do dubokog sažaljenja. Trodimenzionalni lik. Ugnjetavani, poremećeni klinac, kojeg su njegovi mučitelji doveli na vlast, dali mu smrtonosne igračke, a kada je on krenuo da kolje, plašeći se i sopstvene senke, stali su da morališu o njegovim kasapskim veštinama.

Podjednako ubedljiv mi je škotski doktorčić.

Četvorka. No more, no less.

...IDI AMIN se zenio/ prizenjavao mnogo puta a jedan od kumova mu je moj ex-sugradjanin- neunishtivi MILUTIN POPOVIC-ZAHAR!

Zahar je nevidjen lik, ali ti imas jos jednog bizarro sugradjanina-Momu Stanica, koji je zeleo da bude sahranjen sa Lollobrigidom, a tu pritom ne mislim na bend Ide Pestner.

Inace, jore, ako te zanima raid na Entebbe, prporucujem filmove RAID ON ENTEBBE i OPERATION THUNDERBOLT!

Pogledao sam THE QUIET Jamie Babbit, courtesy of Ginger, i mogu reći da se ne radi o najstrašnijoj stvari koju sam učinio iz ljubavi prema Elishi Cuthbert, mada bilo je potrebnio dosta entuzijazma da se podnese ovaj flick.

Naime reč je o poprilično mediokritetskoj, ali zato vrlo glossy kombinaciji HEAVENLY CREATURES i AMERICAN BEAUTY, u kojoj odlični glumci, poprilično negližirana Elisha i vrlo solidni Martin Donovan čine da potpuno moronske radnje nekako prođu i da se film podnese relativno bezbolno u svoja 92 minuta.

Pored raznih senzacija iz ovog filma koje ću pamtiti ima i jedna lucidna scena. Naime, Martin Donovan je tatko na Elishu koji je u incestuoznom odnosu sa njom. Ko ima pravo da ga krivi? Ona ga u jednom momentu slaže da je trudna i traži mu soma dolara za abortus. On ih pripremi ali provali da nije trudna. Sledi scena u kojoj je on grdi i pati kako mu se ćerka pretvorila u kurvu koja se bavi iznudom novca od tatka a Elisha se sirota u suzama izvinjava. To je recimo bila onako kinky inverzija.

Ipak, još ćemo morati da čekamo na WILD THINGS sa Elishom.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam esnafskog oskarovca LITTLE MISS SUNSHINE i moram priznati da je ova nagrada postala sve čudnija i čudnija. Naime, nikada nisam imao iluziju da oskari za bilo šta nešto zaista vrede i da se daju ekstraodrinarnim ostvarenjima, ili nekim izuzetnim nastupima u filmovima. Uostalom, zar ove godine CHILDREN OF MEN nije izvisio za oskara iako ga je objektivno zaslužio za fotografiju.

Međutim, u slučaju LITTLE MISS SUNSHINE, izuzev Alana Arkina kome je ova nagrada naprosto naplata penzijskog osiguranja i ništa više, zaista ne vidim interes da se ovom filmu da oskar za scenario. Osim što je na planu profila filma, ovaj oskar praktično repriza slučaja filma SIDEWAYS, inače znatno maštovitijeg, i zanimljivije postavljenog filma, koji su uradili ljudi koje je oskar potom zaista izdefinisao. dok su Payne i Taylor ipak veterani, autori filma LITTLE MISS SUNSHINE nisu postigli apsolutno ništa čime su zaslužili ovakvog kviska za akcije koje predstoje.

Dobitnik oskara za scenario Michael Arndt će sledeće raditi TOY STORY 3 i moram priznati da mi uopšte nije jasna ta akcija, osim ukoliko se u Arndtu ne krije novi John Sayles, i neki gen za preciznu žanrovsku egzekuciju koji se ne oseća u njegovim "autorskim" komadima.

LITTLE MISS SUNSHINE je ravan, neupečatljiv film, koji možda može biti zanimljiv Sundance entuzijastima.

* * 1/2 / * * * *

Danas sam bio na projekciji filma ZABRANJENI BEZ ZABRANE Dinka Tucakovića & Milana Nikodijevića i imao sam jedan potpuno apsurdan doživljaj.

Naime, prvo sam u dokumentarnom filmu koji govori o zabranama, doživeo da mi stav bude cenzurisan, to jest da izvod iz mog intervjua bude potpuno mimo duha čitave izjave, a zatim sam saznao da postoji i DIRECTOR'S CUT filma.što dakle znači da je ovo neka verzija iza koje autor ne stoji do kraja, to jest da je napravljena nekakva PRIHVATLJIVA verzija za javnost. To bi naravno bilo potpuno okej, kada ne bi film bio upravo o cenzuri, komunističkoj lakirovki, izvrtanju stvarnosti i umetničkih vizija i sl.

Konačno, čini mi se u barem dva intervjua, i to sa Radoslavom Zelenovićem i Boškom Ruđinčaninom, da su Dinko Tucaković i Milan Nikodijević obavili neke privatne poslove i izrespektovali svoje šefove, a koji, a Zelenović naročito, nemaju apsolutno nikave veze sa ovom temom, ili imaju, a Zelenović posebno, samo sa one druge represivne strane.  

Tako je na kraju jedna zanimljiva tema iskorišćena kao poligon za neku privatnu kombinaciju.

Što se moje izjave tiče, ona je naprosto govorila o tome kako disidentstvo u SFRJ nije bilo totalno nezavinsa disciplina i kako je Tito gajio svoje disidente, i rtaj stav se naravno nije našao u ovom filmu. Takođe sam bio rekao da su se izvesni producenti trudili da svojim slabijim filmovima nameste zabrane, i to takođe nije ušlo, tako da su ukinuti drugačiji stavovi od apologije tom vremenu a pride je ismejan naš najveći reditelj Žika Mitrović kroz potpuno tendenciozan insert iz UŽIČKE REPUBLIKE.

Pa ipak,zanimljivo je pogledati ovaj film, pošto ni nekorektne rediteljske intervencije, ni par irelevantnih sagovornika, ne mogu umanjiti značaj nekih izjava i dokumenata.

Ja sam inače bio član Komisije koja je ovom filmu dala novac za produkciju i iz ove vizure, iako sam nezadovoljan filmom, ne kajem se. Mislim da će neki sirovi dokumenti iz ovog filma nekad biti korisni.

I da, naravno, najbizarniji deo filma je sama špica na kojoj se prvo, tehnički potpuno nekompetentno, nekoliko puta ponovi ista pesma, u smislu da počne, traje, završi se i počne ponovo.

A zatim, što je još strašnije, u biografiji piše da je Žika Pavlović umro "posle naizgled rutinske operacije" što sugeriše da je Žika možda ubijen, pošto nikome drugom nisu navođeni razlozi smrti, a svakako ne sa toliko detalja. Ovo nije šala. Ovo je jako ozbiljna stvar. A oni se tako nemarno ponašaju.

Quote from: "crippled_avenger"Što se moje izjave tiče, ona je naprosto govorila o tome kako disidentstvo u SFRJ nije bilo totalno nezavinsa disciplina i kako je Tito gajio svoje disidente, i rtaj stav se naravno nije našao u ovom filmu. Takođe sam bio rekao da su se izvesni producenti trudili da svojim slabijim filmovima nameste zabrane, i to takođe nije ušlo, tako da su ukinuti drugačiji stavovi od apologije tom vremenu (...)

opet crno-bela slika. I oko slucaja Plasticni Isus su isto tako malo precistili stvari i sva odgovornost je prebacena na rezim i kao upali, zaplenili, zatvorili coveka, a nigde se ne postavlja pitanje sta su za to vreme radili profesori sa katedre scenarija ciji je student uhapsen i zasto nisu reagovali. Mislim, taj film nije isao u neku zvanicnu distribuciju, radjen je za fakultet. Svojeveremeno sam cula pricu od jednog fdu profesora, u to vreme celnika katedre (ne znam je li jos uvek) koji dobar deo odgovornosti za taj slucaj pripisuje bas profesorima.

Quote from: "crippled_avenger"
Dobitnik oskara za scenario Michael Arndt će sledeće raditi TOY STORY 3 i moram priznati da mi uopšte nije jasna ta akcija, osim ukoliko se u Arndtu ne krije novi John Sayles, i neki gen za preciznu žanrovsku egzekuciju koji se ne oseća u njegovim "autorskim" komadima.

nema sanse. slusao sam ga u panel diskusiji pre dve nedelje u Writers Guild of America i nisam stekao utisak da je Arndt novi Sejls. covek kao da je iskocio iz Sid Fildovog dzepa na kosulji, i lici mi na izdanak nekakve americke generacije ustogljenih skolovanih scenarista (nije da imam pojma o tome, nego tako, predrasudjujem po ogranicenom uvidu koji imam). bilo je nekoliko pisaca, sve nominovani & nagradjivani (giljermo ariaga, izmedju ostalih), i arndt je samo pricao o strukturi scenarija, o tri cina, o mid pointu, kao da si ujedinio prvu godinu FDU scenarija sa ubedjenoscu/ubedljivoscu "screenwriters workbook". nakonte arndtove tirade, tip koji je napisao "stranger than fiction", neuporedivo interesantniji lik, suprotstavio se svemu sto je arndt rekao, i to se vrlo promucurno suprotstavio (helm je iz pozorisne branse, krajnje postmoderno nastrojen), a onda je ariaga otisao jos dalje... kao neki starinski pisac: sad cu, deco, ja da vam kazem kako stare kuke pisu - kakva struktura, kakva tri cina, kakva kulminacija, preokret i biografija junaka. iz prirucnika za pisanje scenarije ete slabo ta nauciti, bolje citajte servantesa.  
sad, kad smo vec kod citanja, citao sam i intervju sa Arndtom (skeniracu pa okaciti, ako nekog zanima) u Written By magazinu, gde ipak govori sa zrnom soli, i gde mi izgleda kao neki indie-tip kom su se stvari otrgle iz ruku.
on je hteo da kaze jedno, a akademija procitala drugo, nagradjuje lud zbunjenog, i eto ti...
(mada meni little miss sunshine nije bas toliko prosecan, postoji odredjena doza originalnosti/hrabrosti koja ga izdvaja iz mora sandensovstine, ali da je akademija mene pitala - ne bih trepnuo a oskara za scenario bih dao piksarovom Cars.)

Ja sam se sa Guillermom Arriagom stravično napio u Solunu na nekom meksičkom partiju.  

veruj mi, i ovde je delovao pripito. zato je i bolji pisac od ovih trevenjaka poput arndta

Podsetio sam se AENIGME, courtesy of Kunac, a u cilju pražnjenja izvesnih afekata koje imam prema saradnicima. prvobitno sam hteo da AENIGMU spojim sa njenim bratskim filmom TT SINDROM, ali onda sam se ipak opredelio da izrespektujem Fulcija osobno, naročito jer sam prvobitno gledao neki raspali VHS i sve vreme se bavio zapažanjem naših glumaca, kada sam još bio dete, na neki način.

Bjela, naravno, steals the show, mada nema the most gruesome death, nažalost, ona je sačuvana za devojku koju smore puževi, a od naših kurioziteta možete još videti kako Dušica Žegarac postaje horor ikona koja će biti do kraja eksploatisana u TT SINDROMu u praktično identičnom liku, a zatim i kako Ljilja Blagojević, producent SINOVACA igra zlu upraviteljicu škole (imati na umu da je Kalina u vreme snimanja AENIGME imala četiri godine , o čemu će nešto više reći čičko Žika, hroničar života i dela studentkinja glume sa FDU), itsl.

Fulci u ovom filmu jeste bio senilan ali ne potpuno, i ovaj film, za razliku od prvi put kad sam ga gledao, ipak ima nekakvo dostojanstvo, kao starac koji je ipak svestan potrebe da nosi staračke pelene. Pošto ima Fulci filmova u kojima toga nije bio baš svestan.

U svakom slučaju, ovaj film zaslužuje da se u nekoj ediciji nađe kao double DVD sa TT SINDROMOM, i da se stvar lepo zaokruži.

* 1/2 / * * * *

...a tu je i nezaborvna Bjelina dekapitacija...

Verujem da sam totalni late bloomer ali tek pre neki dan sam počeo da gledam MY NAME IS EARL courtesy of Ginger i mogu reći da neizmerno uživam!

Pogledao sam DIREKTOREN FOR DET HELE Larsa Von Triera.

Mogu reći da je ovaj njegov pokušaj mejnstrima, mada to naravno nikada neće biti mejnstrim, na nekom nivou, upravo zato što odstupa od njegovog kanona, jako dobar za definisanje šta je problem u njegovom art-house pristupu.

Von Trier je u svojim recentnim filmovima možda i najradikalnije odstupao od konvencionalnog filmskog izraza, apstrahujući brojne elemente kao nepotrebne. Međutim, to je opradvao radikalnim pristupom i igranjem po svojim pravilima.

U filmu DIREKTOREN FOR DET HELE, međutim, ne ide ni u kakav eksperiment, ali opet neke segmente zanemaruje i sada njegov film ne izgleda kao take it or leave it eksperiment koji se krije iza koncepta već kao hendikepirani repertoarski film koji je zanimljiv na nivou polazišta ali je na planu dramaturgije, tempa i prilaza temi krajnje oskudan i nudi dosta prostora za napredovanje, paradoksalno, možda baš u nekom holivudskom rimejku pošto film ima vrlo efektnu komičnu postavku.

Čini se da se Von Trierov konceptualizam kojim je bežao od kriterijuma pretvorio u aljkavost koja se ipak ne može prikriti tako lako. Pa ipak ovaj film je zbog svih solidno urađenih repertoarskih trikova barem simpatičan i vredi ga videti, naročito kao double bill sa Pineyrovim EL METODO.

* * 1/2 / * * * *

Da bih se malo oporavio od Von Triera, podsetio sam se malo Fulcijevog NEW YORK RIPPERa, courtesy of Kunac.

Pri ovom gledanju stekao sam jedan nov utisak o ovom filmu. naime, ovaj film po strukturi uopšte nije kanonski giallo. U njemu postoje radnje i stilizacija koji liče na giallo, ali ovaj film je po strukturi altmanovska hronika u kojoj se jako radikalno pomeraju tačke posmatranja i film se u jednom momentu, u ovom konkretnom slučaju bez stilskog osnova, i bez karakteristične italijanske elegancije, pretvara u poptunu papazjaniju umesto u polifoniju vizura.

Svakako kultnu italo papazjaniju, čuvenu po nekoliko sjajnih scena koje se i danas drže, a naravno i po tome što je materijal Njujorka snimljen za potrebe RIPPERa potom korišćen u nekoliko filmova.

U svakom slučaju, o ovom filmu manje-više sve znamo, evo par mojih ideja koje su možda malo avangardne u tumačenju.

* * 1/2 / * * * *

Juče sam pogledao KAKO POSTATI HEROJ Mladena Matičevića.

Ovaj film je uglavnom sniman u vreme dok smo Mladen i ja još govorili tako da sam poprilično upoznat sa događajima koji su u filmu prilično verno prikazani, i to mi je naravno pružilo posebno uživanje.

Film je izuzetno zanimljiv pošto govori o jednom nesvakidašnjem procesu, o čoveku koji u 40 godina odlučuje da istrči maraton, i da se od 120kg težine svede na meru u kojoj će tu ideju moći da realizuje.

Usput nailazi na osporavanja u svojoj okolini, kao i na okolnosti koje ga u tome sprečavaju.

Najmanje zanimljiv deo filma su pomalo izveštačeni sukobi sa kumom Goranom Terzićem i drugom Aleksandrom Srećkovićem Kuburom u kojima zapravo nema istinske drame niti istinskog osporavanja, i koji su poprilično artificijelni. Inače, u prvobitnoj varijanti sam i ja imao predviđeno mesto u filmu kao lik koje je podržavao Mladena u istrčavanju maratona a i kao neko ko je u tom momentu trčao vlastiti maraton prohodavanja posle preloma kolena.

Međutim, sam Mladen je apsolutna zvezda i njegov lični napor i podvig su izuzetno filmični.

U svakom slučaju, KAKO POSTATI HEROJ je najbolje dugometražno parče koje je iznedrio naš film do ovog momenta u 2007. Obavezno ga pogledajte.

Pogledao sam KIČMU, courtesy of Plissken.

Ovaj kultni film Vlatka Gilića sam neuspešno pokušavao da gledam u nekoliko navrata ali me je uprkos skromnih 86 minuta trajanja uvek prebrzo iscrpljivao. Međutim, evo, sada sam uspeo da ga izguram do kraja.

Reč je o jednom nesumnjivo zanimljivom filmu snimljenom u SFRJ u kome možemo prepoznati mnoge zablude naših filmmejkera, koje se doduše najviše ispoljavaju u teoriji i studentskim filmovima a nešto ređe i u igranoj produkciji, što uopšte nije dobro pošto se u golemom delu igrane produkcije ispoljavaju neke gore i još štetnije zablude.

Gilić ovde snima film koji izgleda kao wet dream studenta prve godine FDU kome je data kamera u ruke. S jedne strane, tu su duge tuišine, pripovedanje pogledima i radnjama ljudi, puno ljudskih sudbina datih u tim dugim i kao naizgled suptilnim tišinama, tako neki zanimljivi kadrovi stepeništa koje je student oduvek sanjao da snimi, priča koja je na razmeđi filma i književnosti, bola i ništavila gde student naravno uvek pogrešno bira ništavilo, potraga za filmom kakav nikad nije snimljen, davanje lekcije svim svetskim rediteljima, politička metafora, metafora kao profesija, metafora umesto priče, saznanje eda će se uvek čitati šta je pisac hteo da kaže pa u jednom trenutku zbog toga pisac zanemi, i sl.

KIČMA je dakle jedno naporno i pretenciozno sviranje kurcu, koje je zanimljivo pošto je neka vrsta iskoraka iz pastoralne anegdotske kinematografije koja je dotle postojala. Iz KIČME se mogu pročitati koreni rada Srdana Golubovića čiji je Gilić guru i koji je negde Gilićev autizam prepoznao kao poetiku jedinu vrednu beleženja filmskom trakom u pauzama snimanja spotova za Zdravka Čolića, ili ukratko jedno dosadno nadmudrivanje sa gledaocem koje je značajno u našim okolnostima pošto su podilaženja gledaocu kod nas još strašnija.

A o snazi naše kinematografije govori to što je KIČMA u suštini KROJEČEVA TAJNA s tim što KROJAČEVA TAJNA znatno bednije izgleda jer je i kinematografija bednija, ali to je otprilike to.

* * / * * * *

ne bih bio tako strog prema ovom filmu: zapravo, ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima se trudim da čašu vidim kao polu-PUNU.
ovaj film je kao brat od srpske tetke kronenbergovog SHIVERSA, a i nastao je u skoro isto vreme.
dok kronenberg svoj bio-horor artikuliše uz pomoć žanra, gilić beži u drugu krajnost i artizam koji, zaista, može da nekome deluje kao jalov, ali ubeđen sam da uopšte nije isprazan već samo pomalo (mestimično) trapav, i svakako nije epigonski kao kod KROJAČA (gde je ejpovanje linča zaista tragikomično).
iskrenost emocije, originalnost vizure, vizuelna kultura, gusto-opresivna atmosfera i muda da se ovako nešto pokuša (i čak uspe!) u tadašnjoj sfrj meni su fascinantni, i ja se u knjizi U BRDIMA, HORORI pretežno pozitivno izražavam o ovom filmu.

inače, svi koji ga gledaju na divxu, gledaju ga courtesy of ghoul (nabavio VHS) & marduk (tehnički to u divx prebacio).

...ja sam KIČMU pogledao u 2 navrata- krajem osamdesetih i, potpuno zaboravivši na to, ponovo pre 5 godina...

...in a nutshelll, i za domaće pojmove, retko beslovesno, nefilmično mrsomuđenje, dosadno do krajnjih granica moje izdržljivosti a odgledao sam, recimo, ŽRTVE ZAHVALNE/MAGMA ĆILIBARA Karolja Vičeka, NIŠTA NIJE KAO NA FILMU/MEMO Miloša Jovanovića, JEVREJI DOLAZE Prvoslava Marića( my personal fave u ovoj kategoriji)...and lived to tell about them...

Razumem tvoj pozitivan odnos prema ovom filmu Ghoule ali reći ću ti samo jednu stvar, ovo je VHS rip filma snimljenog na 35mm. data mu je posebna patina kako tehnikom snimanja tako i nekim pijetetom koji osećaš prema VHS ripu. Da su isti ovi kadrovi kristalno čisti i očuvani i snimani HDom ili Digi Betom kao što se danas filmovi snimaju, videlo bi se koliko je to idejno inferioran i naivan film. Kad kažem naivan mislim uglavnom u negativnom smislu pošto Gilić pledira na akademsko obrazovanje.

Ovaj film prvo nije bio-horor, on je neka ideološka priča o nepodnošlljivosti života ovde koja se kao oseća psihosomatski. Iliti, udario narodu komunizam na živce.

Artizam koji ovde vidimo nije hjalov. On je pregnantan na nivou srednjpškolske poezije koja je divna zato što istovremeno ne znači ništa i znači sv. Ali, Gilić je dokon srednjoškolac on je umesto pesme posvećene drugarici iz klupe napisao ep posvećen celom svetu, sa ideološkom dubinom koju je Mehmet definisao kao nemanje znanja i posedovanje mišljenja o svemu.

Uostalom, on je u konceptu nedosledan, u određenim momentima smelo iskoračuje iz soc-solitera, kao preuzetog iz Balaševićeve pesme, u izvesne bizarne subkulturne deonice kao što je recimo bajkerska sahrana.

Ono što međutim Gilić u energetskom smislu unosi, to je ta nepatvorena dokumentaristička radoznalost da snima neke radnje sve dok ih potpuno ne obesmisli, sve dok ih ne uneseš u sebe, ne izalaliziraš i ne ispljuneš nazad, a praznina ti se vidi čim film traje jedva 86 minuta a sve je snimljeno do tačke jebene nepodnošljivosti.

Kad je reč o KROJAČU, uzmi u obzir sve niže obrazovanje koje ljudi imaju u ovoj zemlji. ma koliko paradoksalno zvučalo, sa dolaskom novih generacija, kinematografiju preuzima generacija polupismenih fah-idiota (u koje slobodno ubrajam i sebe, nisam izuzetak), i videćeš da je KROJAČ dosledno preslikavanje KIČME u nove okolnosti.

KIČMA možda jeste previše otvorena za tumačenje, možda ne daje dovoljno konkretnih satiričnih žaoka ka žrtvama konkretnijim od 'čovečanstva uopšte', 'čoveka kao vrste', 'društva uopšte' itsl. ali baš zato mi je čudno što insistiraš na nekakvoj socijalnoj kritici i komunizmu i tadašnjoj sfrj kao o izvorima gađenja, kojega u tom filmu sigurno ima.
ne misliš li da prebrzo zapadaš u zamku koju od tebe ipak ne bih očekivao, da pri čitanju jednog nadrealnog, fantastičnog pisma prebrzo pribegavaš političkom čitanju, IAKO TI SAM FILM NE DAJE DOVOLJNO OSLONCA ZA TAKO NEŠTO?
jer, ako je KIČMA trebalo da iskaže gnušanje nad socrealističkim paklom tadašnje sfrj, zašto onda ni 'jedan grad' nije, prosto, beograd? još bitnije (ako misliš da je to zbog straha od cenzora) – zašto su svi ambijenti, od te višespratnice i celog naselja, pa do svega ostalog, uključujući i bolnicu, tako STERILNI, ČISTI, NEPREPOZNATLJIVI, NE-SRPSKI? kakav crni 'soc-soliter'? ja u srbiji još ne videh onako čist, nov, osvetljen soliter koji kao da je iz nekog toronta prebačen ovde! zašto se ne insistira na prljavštini, oljuštenim zidovima, pukotinama, memli i ostalim rekvizitima? zašto KIČMA izgleda kao jedini srpski film meni poznat (sem radivojevićevog TESTAMENTA) koji uopšte ne izgleda kao da je snimljen u srbiji, koji nema nijedan kadar tog srpskog trasha i krsha i uobičajene soc-bede i čemera? zašto tu čak ni kafana nije kafana u koju bi toma zdravković svratio, to nije 'život je lep' kafana, nego nekakva stilizovana, setna, maltene prijatna kafana?...
ukratko, kao poseban kvalitet filma ja vidim baš to što nije vulgarno satiričan, i što ne daje za pravo tvom tumačenju: 'zgadio se ljudima socijalizam!'
gilićev je, rekao bih, antropološki pesimizam, a ne socijalistički. javlja mi se da je tako i na osnovu opisa njegovih kratkih filmova (koje još ne videh!). njegova opsesija telesnošću, organskim nivoom bivstva, starenjem i smrtnošću nikako mi nije poveziva sa 'u, jebem ti ovaj komunizam!' sentimentom. uostalom, zamisli kako bi marković snimio isti ovaj film: krematorijum bi kod nejga verovatno bio još jedna metafora za nefunkcionalni društveni aparat, dok je kod gilića to poprište za susret sa univerzalnim arhetipom smrti i propadanja koje traju od praiskona, od starih civilizacija na koje se poziva onaj čuvar...

Prvo, pismo nije nadrealno niti fantastično, film je smešten u neku budućnost samo rečima, inače sve što vidimo je sadašnjost, i sve je u okviru jasnog realizma gde se izvesni nedefinisani elementi kao što je SMRAD, mogu smatrati fantastikom, ali su u suštini politika. To je smrad gasova, smrad leševa, i to ne u organskom smislu već u smislu društva nastalog na leševima, a to je titoističko društvo, to je ta rodna gruda kojoj se Gilić vraća u nedostatku filmičnijih tema.

Besmisleno je verovati da Gilićev film gopvori o nepodnošljivom telesnom bivstvu čovka. Naprotiv, on govori o društvenom pritisku, SMRADU, koji pritiska čoveka i izaziva psihosomatske poremećaje.

Grad nije prosto Beograd kao što su imaginarna mesta inače deo fantastike iza Gvozdene zavese, zato što se Gilić bavi domanovićevskim diskursom, zato što u socijalističkom Beogradu ljudi ne prde i ne trunu, oni trunu tamo negde, oni lude tamo negde, što jako liči na Beograd.

Što se solitera tiče, ja sam viđao, pa i danas viđam takve solitere, i ti soliteri su tada bili kudikamo noviji nego sada, i ne bi se moglo reći da su nešto čistiji nego inače u našem filmu. Oni prosto izgledaju vrlo realistićno. Bolničke okolnosti su takođe daleko od sterilnih, seti se recimo dijaloga na prijavnici. Bolnice su krcate ljudi sa aktivnostima, birokratija sa temom "obaveza leša" je nepodnošljiva, a neki pregledi se vrše u čistim ambijentima baš zato što se tako vrše i u stvarnosti.

Kafana upravo jeste kafana za Tomu Zdravkovića. U kafani ne peva Toma jer je fuilm delimično, kao i Srdanov pakovan za strano tržište. U kafani sedi i bulazni pijana Renata Ulmanski i Bata Bubuleja nešto tripuje i moli da mu se kupi piće, nego su Renata i Bubuleja krupno slikani pa se ne vidi čitav ambijent. Ipak, njih dvoje su kvintesencijalni soc likovi. Kafana je totalno soc samo dok to soc nije imalo kontrast u kafićima nego je bilo vitalno i only game in town.

Kad je reč o pozivanju na praiskonsko, ono je deklarativno, Gilić vlada praiskonskim samo na rečima ali ne i u delima, ne i u radnjama i slikama.

Što se Gorana tiče, on je barem imao muda da svoje alegorije poput VARIOLE VERE snimi tako da se dešavaju u Beogradu.

Pogledao sam MUSIC & LYRICS couirtesy of Ginger.

Moram priznati da sam ja sucker i za Hugha i Drew, i za Adam Schlesingera (Fountains of Wayne, Ivy, The Wonders) koji je radio muziku za film, radeći ono što najbolje ume, dakle falsifikujući pop prilaze raznih era, ovog puta osamdesetih i dvehiljaditih.

Film je zaista vrlo prijatan, ima u sebi sve one elemente popa za zaposlene mlade ljude koji njegovi junaci slušaju i vole i usklađeni su tema i egzekucija.

Lawrence je bio sumnjiv kao reditelj, i sa ovim filmom nije postao mnogo bliži Working Title vrhuncima, ali cela stvar je negde vrlo kamerno postavljena i Lawrence nam ne smeta. Zapravo, ma koliko high conceptualno delovao MUSIC & LYRICS ima woodyallenovske scenske kapacitete, a Hugh i Drew naročito insistiraju na spontanosti kojom prevazilaze manje uspele tačke u scenariju.

Naravno, Schlesingerova muzika je odlična. On ne ismeva muzičke žanrove, već ih sa puno ljubavi duhovito reinterpretira, uspevajući da prepozna ključne klišee i da ih sa pubno ljubavi aplicira tako da humor proističe iz same pesme i nije nametnut. Nešto slično JASMINI koju je Igor napisao za A3.

* * * / * * * *

U sklopu industrijske špijunaže sa ciljem da vidimo ko su potencijalni takmaci DOBA NEVINOSTI u intenacionalnoj geeky teen comedy areni, a uz pomoć Big Daddy Plisskena, nabavili smo čileansko-špansku teen komediju PROMEDIO ROJO.

Naime, američki teen filmovi su svet za sebe, oni imaju izvežbane reditelje, scenariste i glumce, od glavnih do statista, i to su standardi kojima treba stremiti ali koji su uglavnom u ravni ideala. Međutim, neke druge kinematografije pokušavaju isto što i mi, i treba videti kako stojimo u odnosu na njih.

PROMEDIO ROJO nas je ohhrabrio pošto važi za uspešan film koji je uspeo da privuče čak i internacionalnu pažnju iako je reč o teen komediji. Čini nam se da taj nivo možemo da prestignemo s DOBOM.

DOBA je definitivno jače na planu same mehanike plota i mnogo manje se oslanja na geek reference od PROMEDIO ROJA koji previše beži u dreamworld glavnog junaka koji tek relativno ima veze sa glavnim zapletom. U svakom slučaju naš plot ima sofisticiraniji mehanizam funkcionisanja, znatno je bogatiji i energičniji.

Samim tim su i scene na nekom nivou kod nas sadržajnije pošto su pored samostalnih situacija ipak jako vezane za ukupan mozaik koji priča treba da stvori. Dočim, PROMEDIO se raspada i mimo osnovne situacije o geeku zaljubljenom u slatku devojku, nema apsolutno nikakav narativni drive.

To je sve ohrabrujuće za naš projekat.

Vratimo se PROMEDIO ROJU. Film je krajnje generic u svojoj dubokoj suštini i privatan je na prillično pogrešan način. Ipak, dovoljno je artikulisan da u svojih stotinak minuta trajanja, što jeste za nijansu predugo za ovaj žanr, bude dovoljno zanimljiv i da se ne zaklanja previše iza egzotične činjenice da se dešava u Čileu.

Od stranih uzora svakako se najviše oslanja na igračka-plačka koncept Boaz davidsonovog LAST AMERICAN VIRGINa.

U svakom slučaju, ovaj film je must za fanove teen komedija plus za completiste Santiaga Segure koji ima cameo u filmu.

* * 1/2 / * * * *

Posle višegodišnjeg talasa "ostalgije", nostalgije za Istokom, sa socijalizmom u raznim oblicima, Nemačkoj je bio potreban američki đak, Florijan Henkel Fon Donersmark da je konačno razbije i snimi film o mukama i stradanju disidenata i umetnika u Istočnoj Nemačkoj.

Mladi Fon Donersmark je u svom filmu pokušao da spoji efikasnost američkog pripovedanja sa nekim lirskim sadržajem karakterističnim za evropski film i taj spoj funkcioniše kao solidan hibrid koji odiše komunikativnošću i pretenzijom. Fon Donersmark je rečju snimio film koji teče kao američki film a ostavlja utisak umetnosti. To je ostvarenje sna svakog elitnijeg brenda, rentabilnost i efikasnost masovne proizvodnje sa atmosferom unikatnosti. I jedno i drugo je mimkrija i ne vredi mnogo u smislu besmrtnog umetničkog dostignuća ali podrazumeva izvesno veštinu, i na tome Fon Donersmarku treba čestitati.

Ono gde Donersmarku zanat ne pomaže to je sama naivnost karaktera i zapleta. U deklarativnim diskusijama glavnih junaka o slobodi i bremenu Štazijeve represije, u priči o agentu Štazija koga oplemeni posmatranje umetnika, isijava prevaziđena naivnost američkog filma. To jest, možda ta naivnost u najboljim slučajevima može da bude i arhetipska. Možda nekada takva naivnost i treba da se vidi, ali to je onda akcioni triler sa elementima komedije a ne dvoipočasovni osvajač ,,oskara" koji pledira na ozbiljnost.

Istočna Nemačka je bila znatno složeniji ideološki korpus nego što ga Fon Donersmark ovde predstavlja. Istočna Nemačka je bila iza Gvozdene Zavese, sa jako čvrstim režimom koji je u tradicionalnom nemačkom maniru sve shvatao jako ozbiljno. To je bila zemlja ideoloških sistema, teorije i prakse, zamlja koja se na specifične načine razračunala sa nacistima - delom ih asimilujući, zemlja koja je imala i leve i desne disidente, zemlja koja je imala komšije čija je potrošačka aura bacala svetlo daleko, zemlja koja je imala razvijen socijalni program, itd.

Međutim, Fon Donersmarkov film nam prikazuje društvo u kome sve izgleda malo skromno, malo oronulo, malo pase, pisci sanjaju o slobodi, i gotovo da nemaju nekih kompleksnih misli, umetnici se vole među sobom, zli ministri pohotno navaljuju na glumice, sve je urađeno kao neka najbednija predrasuda o životu umetnika i radu tajnih službi.

U tom smislu jako je zanimljivo da je ,,Život drugih" zapravo ozbiljan plagijat Kovačevićevog ,,Profesionalca". Iako je naravno Fon Donersmark znatno superiorniji od Kovačevićevog filma, čini mi se da bi adekvatna ekranizacija Kovačevićevog teksta znatno nadmašila Fon Donersmarkov film.

Štaviše, i o tom apartnom svetu komunističkih tajnih službi se može više saznati iz jednog lošeg srpskog filma, a to su ,,Balkanska pravila" Darka Bajića, u kome je na neki čudan način uhvaćen udbaški mentalitet ali je ispuštno sve ostalo.

U svakom slučaju, Fon Donersmarkova narečena veština je prilično dobar razlog zašto su ,,Profesionalac" i ,,Balkanska pravila", iako sadržajniji, danas zaboravljeni filmovi a ,,Život drugih" dobitnik ,,oskara".

* * / * * * *

Pogledao sam NORBIT Brian Robbinsa, courtesy of Ginger.

Možda sam potpuni idiot, ali šta ću totalni sam sucker za Eddie Murphyja i trudim se da ne propustim nijedan njegov film, ma koliko moronski bio. NORBIT je svakako moronski film, tu nema greške, ali je s druge strane reč o Eddiejevom vintage izdrkavanju, sa sve igranjem više uloga i totalnim gross out touchevima.

Ono što je osnovni problem NORBITa je to što film ipak nije dovoljno smešan. On je u momentima genijalno zamišljen, a na nekom bizarnom novou čak i generiše izvesne dramske kvalitete ali naprosto nije dovoljno smešan.

Ipak, Eddie se trudi za sve pare. Film nije nešto što već nismo videli ali nije ni lenj.

U svakom slučaju, nema baš puno crossover potencijale, ali to prave fanove ni ne brine.

* * 1/2 / * * * *

...ja jesam ljubitelj Eddija MURPHYJA(mogu da ponudim i krunski dokaz u prilog toj tezi- do kraja sam odgledao chak i THE ADVENTURES OF PLUTO NASH), iako josh nisam overio NORBIT(u planu mi je quite, quite soon!), nemam prevelika ochekivanja jer na nivou zamisli izgleda kao bastard scenario za THE NUTTY PROFESSOR 3, a i rezirao ga je jedan od najbledjih A class rutinera of the moment( u grupi sa Shawnom Levyjem, Brianom Levantom...) Brian Robbins( pratite ovaj neugledni niz- READY TO RUMBLE; HARDBALL; THE PERFECT SCORE; THE SHAGGY DOG)...


...mada pricham napamet, mislim da bi NORBIT bolje izgledao da su ga se dochepala, as once planned, braca Farrelly, ili, recimo, Joe Johnston...

...ipak, kanda ce NORBIT dobaciti do 100 miliona USD zarade, shto uz nominaciju za Dreamgirls, Murphyju stvara fin manevarski prostor za buduce poduhvate

U filmu se cuje i pesma `I Only Want To Be With You` koju je obesmrtila Dusty Springfield.

Tu pesmu je na svom albumu MASTOPLOV obradio OPO ali nije napisao ko su autori. Kada sam pitao Nikolu Pavkovica iz OPO zasto nije potpisao autore, on mi je odgovorio da nije znao ko su a da je pesmu cuo u verzija Touristsa...