Osvajači - na temu HF

[Stipan]

Pa - evo jednog mog pokušaja na temu HF.

                                                                   OSVAJAČI

Pogledao je preko ograde u crvenilo smiraja. Poput blješteće staze odsjaj umirućeg sunca protezao se u širokom potezu od mesta dodira okeana i sunca sve do samih brazdi koje je u mirnu vodu usecala kobilica broda, gde se ova blješteća linija naglo prekidala tamom i crnilom.
Kako je podigao mač i doveo ga u istu ravan sa pravilnim nosem tako je sečivo gotovo geometrijskom tačnošću podelilo njegovo lice na dve polovine. Svetlo je dolazilo sa one strane na kojoj je dugi ožiljak preko čela, oka i obraza pretvarao njegovo inače pravilno i muževno lice u gnusnu i zastrašujuću masku. Senka širokog sečiva padala je na drugu polovinu lica krijući njegovu ljudskost i lepotu. Da ga je neko video, shvatio bi zašto su mu neprijatelji nadenuli nadimak Osvajač. Iako još nije prevalio ni četrdesetu njegova duga, začešljana kosa bila je potpuno bela, kao u starca, u neobičnom kontrastu sa snažnim, nabreklim mišicama na njegovim rukama vidljivim između grudnog oklopa i štitnika za ruke na zglavcima iznad kojih su se upadljivo isticale plavičaste vene.
Podizanje mača bila je refleksna radnja, neprijatelja nije bilo na vidiku i nije ni bio svestan da je to učinio. Njegove misli su slobodno i nekontrolisano lutale prošlošću. Bio je nosilac dvostrukog sečiva, slobodno izabrani vođa svog naroda, Urlih Osvajač. Prsti su mu pobeleli od siline kojom je pritiskao balčak i samo po tome se moglo naslutiti koliko su nemirne bile njegove misli. Bio je nepomičan kao statua i pogled mu je bio toliko usredsređen da je kraj njega mogla da izroni neka morska neman, a da je on ne primeti. Jedini pokreti na njegovoj nepomičnoj figuri bili su drhturenje dlačica na krznu okovratnika njegovog dugačkog skerletnog ogrtača, pod blagim povetarcem sa okeana.
               Da li ga je proganjao gusti dim spaljenih sela koja je ostavljao za sobom, krv rasuta po bezimenom stenju tuđih domova i osvojene krševite obale, ili mu je u glavi odzvanjao strašni tresak oružja u nemilosrdnim i krvavim sudarima sa nebrojenim vojskama? Da li se baš sad prisećao mrtvih prijatelja i neprijatelja koje je ostavlio daleko iza sebe na negostoljubivim obalama, ili bučnih i tužnih pijaca robova i podlih, debeljuškastih trgovaca slatkoga glasa sa lopovlukom u očima? Možda ni on sam nije znao. Nije uspevao da pohvata misli koje su poput brzih ribica izmicale tek što bi ih dodirnuo. Slike su mu se smenjivale u glavi, ali jedan utisak je sve to prekrivao svojom postojanošću: Okean!
               Kao da ništa drugo ne postoji, kao da nikada ništa drugo nije postojalo, niti će ikad ičeg više biti sem divlje ustalasale vode svuda dokle god je postojanje dopiralo. Mračan kao hiljadu besanih noći, dubok kao najcrnji bezdani iz legendi i strašan kao dahtanje svih zveri iz nedara straha, nalazio se svuda: u mislima, u očima, u ušima, u samom smislu postojanja...
I to beskrajno nebo. U isti mah i široko i teskobno. To nebo, ponekad plavetno i mirno, ali uvek u zasedi i uvek u zavadi sa ogromnom vodom ispod sebe. Nebo kao kralj rata, kao gospodar uvek spreman da ošine bičem oluje. A njegov narod bio je narod ratnika koji su se rađali i umirali na ovim brodovima. Paluba je bila uglačana stopalima mnogih generacija njihovih dedova i pradedova, stopalima onih čiji je grob ova voda, presečena telesinom dugog, elegantno izvijenog broda sa likom zmaja čija se izrezbarena glava preteći kezila na samom pročelju dugog pramca.
               i tu negde, usred toga bespuća, njegov narod je čvrsto stajao i posmatrao beskraj. Ogrubeli, tela izranjavljenih na mestima gde su za njih gotovo bez prestanka prianjali teški oklopi, u kacigama sa stilizovanim krilcima, perjanicama ili ukrašeni rogovima moći, opterećeni sabljama i teškim štitovima u tamnim ratničkim odeždama bili su simbol straha, nakaze kojima su majke priobalnih naselja plašile decu.
               Spustio je mač i podigao glavu. Nosnice mu se raširiše, a oko bljesnu opakim sjajem. Vetar! Uskoro će se crna jedra nad njima napuniti i brod će pojuriti noseći ih ka novim prostranstvima i novim narodima čije je oružje zveckalo i pritajeno bljeskalo negde ispred njih, daleko preko olujnog zatalasalog bezdana. Nove obale, drugi narodi, nova osvajanja, teške bitke na stenovitim obalama i krševitim prilazima; pljačka, pustošenje, okivanje dece koju će povesti na pijace robova na istoku...
               Najednom Urlihova glava pade i duboki uzdah ote mu se iz grudi. U njegovom oku pojavilo se nešto što niko živ nije video niti očekivao da vidi: jedna suza, crvena kao krv, kao vatra, obojena sunčevim zalaskom, zablistala je nenajavljeno i nesmotreno. Misao je došla kao rez noža i ramena mu se poviše pod njenim teretom. Setio se. Setio se da nije uvek bilo ovako. Sećao se pitome uvale obrasle borovima i čempresima, šljunkovite obale i prozirne plavkasto zelene vode.
Sećao se blagog uspona kojom je zavijala staza i malog ribarskog naselja na njenom kraju, mesta gde bi se vraćali posle dugih sunčanih dana. Sećao se snažnog slankastog mirisa  čempresa i mora, sećao se jarkih boja i zvonkog smeha. Kao da je tada i sunce drugačije sijalo, sjajnije, toplije, nasmešeno žuto. Umesto mačeva u rukama su im bile ribarske mreže prijatno teške od obilnog ulova, a brod, ovaj zloglasni brod koji je sada bio jedini smisao njihovog postojanja, tada je bio tek oruđe. Pri povratku bi se na vidiku najpre ukazao greben obrastao čempresima i iznad svega ogromni sasušeni bor koji bi ih pozdravljao dobrodošlicom ispunjavajući srce toplinom i srećom. Nebo je tada bilo plavo i nasmešeno, a umesto ovog ogromnog crnog, olujnog bezdana, more je bilo tek potez između dva – tri ostrva i njihovog rukavca. Prizor nasmešenih saplemenika na obali bi im toliko ispunjavao srca da je bilo pravo čudo kako su uspevali da ih zadrže u grudima. U kolibama bi ih dočekivale reči koje greju dušu i topli obed koji krepi telo. Bio je to život naporan, ali dostojan čoveka, sve do onoga dana...

                                               Onoga strašnoga dana!

               Ko zna odakle su došli, iz kojih paklenih dubina. Pristali su sa pogrešne strane, penjući se pod teškim oklopima preko hridina i litica, lica sakrivenih zastrašujućim šlemovima, noseći dvosekle sekire u mišićavim rukama. Dolazeći preko urvina, ti niski zdepasti ljudi u zastrašujućim oklopima prepunih simbola lobanja i zmija drali su se grlenim, nerazumljivim jezikom mašući ogromnim sekirama. Okovani rogovi moći krasili su kacige nekih od njih, dok su se kod drugih izvijali sa ramenog dela oklopa. Ogrtači od krzna divljih zveri, riđe brade i duge kose vijorile su se na jutarnjem povetarcu. Prilazili su u neurednoj gomili pitomom selu.
Seljani su se, zatečeni usred posla, prepadnuti, sjurili u svoje kolibe hvatajući oružje. Odmah su zasuli napadače kišom strela. Osvajači zastadoše, kao da su se zbunili, dok su strele namenjene za lov, ne načinivši neku veću štetu, štrčale iz štitova i oklopa, otkrivenih nadlaktica, listova na nogama. Njihova dreka je najednom zamukla, a napredovanje zverinje gomile na trenutak se zaustavilo. Seljani odlučno jurnuše naoružani poljskim alatkama, dozivajući bogove u pomoć.
Iz redova došljaka najednom izroni jedan starac, krupniji i snažniji od ostalih, čija se duga, preduga brada vijorila uporedo sa ogrtačem oko oklopa mnogo bogatije ukrašenog nego kod ostalih napadača. Podigao je teški trozubac o koji se sve do tog trenutka oslanjao i oglasio se strašnim glasom koji je podsećao na urlanje vuka. U to su se grupe već dodirnule i čelik je progovorio. Bez oklopa, naoružani srpovima i noževima, seljani su bili masakrirani. Teške sekire su ih sekle kao pruće i ništa se nije moglo učiniti sem onoga što je već učinjeno. Osvajači su došli sa severne strane, dok su ribarski brodovi bili ukotvljeni sa južne.
Deca i žene, ostavljajući sve za sobom, ukrcali su se u brodove. Sledili su ih oni koji su preživeli pokolj. Napustili su ostrvo da ga nikad više ne vide. Bogovi su se oglušili o njihova preklinjanja – zato su ih i prognali iz svojih duša. Nikada Urlih nije iz sećanja izbacio uspomenu na ženu izludelog pogleda koja je nedeljama kasnije, šćućurena u uglu broda, sva prekrivena sasušenom krvlju, grlila i milovala gnjecavu, smrdljivu i poluraspadnutu gornju polovinu svog sina, presečenog napola strašnom bojnom sekirom. Bežali su i bežali, sve dok je bilo hrane i vode, zalazeći sve dublje u nepoznate vode. Kad su istrošili zalihe nailazili su samo na bezvodne grebene, bez života i nade. Glad i žeđ su ih polako ubijali...
               Dok najzad nisu naišli na ostrvo, ostrvo poput njihovog...
Pomisliše da je to mesto gde će započeti novi život. Hrleći preko hridina i vukući oružje preko klisura, nadajući se da će uloviti nešto čime će se nahraniti, shvatili su da je ostrvo već nastanjeno. Potajno su verovali da će dobiti parče zemlje za svoju naseobinu, ili ako ništa drugo hranu i vodu. Pred njih su iz naseobine izašle samo žene, lepe, krupnih plavih očiju i žute kose skrivene kapuljačama. Dugonoge, visoke, odevene u kratke bundice poput muškaraca, zaprepašteno su zurile u pridošlice dok su od iznemoglosti i žeđi ogrubelim glasovima molili za pomoć.
Predvodnica viknu piskutavim glasom pokazujući jednom rukom na okean, dok je u drugoj čvrsto stezala harpun. Dok je vikala nerazumljivim, melodičnim jezikom Urlihov stric je u znak pozdrava podigao koplje u vis. Umesto dobrodošlice, predvodnica zavitla harpun i probode čoveka koji je za ruku i dalje držao sinovca.
Možete li da zamislite razočarenje i bes naroda koji umire od gladi, koji prosi na ulazu u bogato naselje i umesto pomoći dobija bezdušno ubistvo? Možete li sebe staviti u ulogu deteta, usnica ispucalih i ranjavih, koje drži ruku koja mu se otima povučena nemilosrdnom kandžom smrti, ruku koja je samo trenutak pre toga preklinjala za pomoć? Ako možete, onda ćete znati zašto su ih pobili, sve do poslednjeg deteta i psa, zašto su opljačkali njihovo selo i vratili se na okean znajući da su u neposrednoj blizini nalaze i njihovi muškarci...
               Otplovili su daleko od tog mesta i plovili su sve dalje i dalje... Pristajali su u trgovačke luke sa smrknutim i naoružanim stražarima, pogađali se sa trgovcima koji su tražili sve više i više, šunjali se po ledenim ostrvima na kojima su lovili krupnooke foke mekanoga krzna i vodili užasne bitke sa morskim zverima... i ubijali, ubijali, ubijali.
               Svuda su ih pratili krv, podlost i surovost. Obale na kojima su pokušavali da se nasele uvek su bljuvale naoružane domorodce koji su pokušavali da ih ubiju. Uzalud, jer đavo je bio na njihovoj strani. Ostavljali su za sobom samo smrt, očaj i gorčinu. Dugo su verovali da negde postoji obala koja će postati njihov novi dom, ali umesto nade, nalazili su krv, mržnju i strah. Odavno su prestali da se pitaju zašto? Kad su pitanja nestala postali su ovo što jesu: ratnici, osvajači, užas priobalnih naselja. Samo ponekad... ponekad...
               Urlih se prisećao sedobradog starca koji se uzdigao onog davnog dana koji je označio početak njihove propasti i hiljaditi put se pitao da li su i ti čudni ljudi, baš kao i oni sada, samo tražili novi život i novi dom? Šta bi se desilo da su ih umesto oružjem, dočekali hlebom? Da li su i oni bili osvajači koji nikada nisu izgubili nijednu bitku? Da li je moglo biti drugačije? Da li...
Dobro je znao da bitke nikada nisu gubili, samo ponekad bi mu se učinilo da su izgubili rat.

[Josephine]

Pogledao je preko ograde u crvenilo smiraja. Poput blješteće staze odsjaj umirućeg sunca protezao se u širokom potezu od mesta dodira okeana i sunca sve do samih brazdi koje je u mirnu vodu usecala kobilica broda, gde se ova blješteća linija naglo prekidala tamom i crnilom.
Kako je podigao mač i doveo ga u istu ravan sa pravilnim nosem tako je sečivo gotovo geometrijskom tačnošću podelilo njegovo lice na dve polovine. Svetlo je dolazilo sa one strane na kojoj je dugi ožiljak preko čela, oka i obraza pretvarao njegovo inače pravilno i muževno lice u gnusnu i zastrašujuću masku. Senka širokog sečiva padala je na drugu polovinu lica krijući njegovu ljudskost i lepotu. Da ga je neko video, shvatio bi zašto su mu neprijatelji nadenuli nadimak Osvajač. Iako još nije prevalio ni četrdesetu njegova duga, začešljana kosa bila je potpuno bela, kao u starca, u neobičnom kontrastu sa snažnim, nabreklim mišicama na njegovim rukama vidljivim između grudnog oklopa i štitnika za ruke na zglavcima iznad kojih su se upadljivo isticale plavičaste vene.
Podizanje mača bila je refleksna radnja, neprijatelja nije bilo na vidiku i nije ni bio svestan da je to učinio. Njegove misli su slobodno i nekontrolisano lutale prošlošću. Bio je nosilac dvostrukog sečiva, slobodno izabrani vođa svog naroda, Urlih Osvajač. Prsti su mu pobeleli od siline kojom je pritiskao balčak i samo po tome se moglo naslutiti koliko su nemirne bile njegove misli. Bio je nepomičan kao statua i pogled mu je bio toliko usredsređen da je kraj njega mogla da izroni neka morska neman, a da je on ne primeti. Jedini pokreti na njegovoj nepomičnoj figuri bili su drhturenje dlačica na krznu okovratnika njegovog dugačkog skerletnog ogrtača, pod blagim povetarcem sa okeana.

Ovako, na brzaka: boldovano je ono što nisi naučio iz prošlog komentara, podvučeno su kliše epiteti i fraze iz osnovne škole.

Mislim da bi morao da vežbaš rečenicu, stil i originalnost na pričama. Jedino dobro tvoje što sam čitala je kiša. Ovo je opet patetično (žena koja miluje gornju polovinu sina?), motivacijski i psihološki nedosledno (iznenađeni seljani iznenađuju osvajače?, iscrpljeni prognanici ubijaju plavooke žene čija je predstavnica, opet, bez vidljivog razloga, ubila jednog od njih?) i klišerozno (u opisima i idejama).

Prepričavaš, ne dočaravaš atmosferu. Sve čitaocu pružaš na tacni, ne mistifikuješ, ne činiš štivo zanimljivim, isključuješ čitaoca, sprečavaš ga da mašta.

Zapamti, takođe, da kada koristiš epitete kao što je "strašno" ne postižeš ništa jer čitaoci imaju različite kriterijume za strašno. Umesto toga opiši, a čitaocima ostavi da sami zaključe o užasu događaja.


Zanima me koja je tvoja omiljena literatura, šta čitaš?

[Josephine]

Mada, imaš neki nedokučivi talenat za izgradnju atmosfere. Zamisli šta bi tek mogao da uradiš originalnim opisivanjem i pripovedanjem (otkud ono obraćanje čitaocu u pola teksta "Možete li...?"?).

Piši priče.

[Stipan]

Pa pišem princezo i hvala ti na osvrtu.
Literatura? Uglavnom Lovercraft, Po, Ursula Legvin. Većina pisaca cyberpunka...
Ali - otkud sad kiša? Pa zar nisi rekla da je patetična?

[Josephine]

Nekako sam navikla da zanemarim patetiku kada čitam tvoja dela.

Ne sećam se da sam rekla da je Dažd patetičan. Pomešao si nešto...

Čitaj malo klasike.

[Stipan]

Jasno. Ipak si ti pomešala naslove - u prvom postu si napisala "Kiša".
Svejedno - ipak je to mali nesporazum.

[Josephine]

ma to ja tako od milja zovem dažd

[Hiperhik]

Stipane,
ovako, posle neprospavane noci:

Prvi pasus mi mnogo 'bljesti' - bljestavo ovo, bljestavo ono.. 'Njegovo, njegovog, ga, on...' je D. vec uocila, kao i upotrebu klisea.
Mislim da sam skapirao generalnu ideju, da su sukobi, u dobrom delu, posledice nesporazuma; jezickih, kulturoloskih, kakvih god.. I to mi mirise na ideju koja bi mogla da se razradi.
Ali, jedna stvar mi mrsi logiku, elem, da vidim da mi prilazi gomila oklopljenih ljudi, sa dvoseklim sekirama, ostrih i namrgodjenih - tesko da bih se za 'leba i so uhvatio. Radije bih luk i strele potrazio, kamenje, pracke, stagod.. I ne verujem da bih se na njih srpom (i cekicem) zaletao, pre bi ih strelama, makar lovackim, gadjuckao; mozda bi neka nasla i bolji cilj nego sto su nadlaktice i listovi. Oko, naprimer.
A opet, ima atmosfere. Al' je i razbijes sa direktnim pitanjem meni, kao citaocu. Sta mislim? Ne mislim nista, pusti me, bre, da docitam; nemoj na pola price da mi sufliras..

Dakle, Dazd je bio bolji. Guraj tako nesto.

[M.M]

Stipane, prečesto postuješ priče i dobijaš skoro identične komentare vezane za tvoje pisanje. Što bi značilo da ne mrdaš sa mrtve tačke.
Pisanje se ne uči preko noći. To je proces. Moj savet ti je da se malo primiriš, obuzdaš svoju kreativnu energiju (bar što se tiče postovanja napisanog), usvojiš/razumeš primedbe i čitaš, čitaš, čitaš. Za nekoliko meseci ponudi nam neku priču u kojoj će tvoj napredak u pisanju biti očigledan. U suprotnom, konstantno postovanje priča kod kojih me prva rečenica odbije od daljeg čitanja je, po meni, apspolutno besmisleno.

[Stipan]

Dobro, prestajem.

[Josephine]

Eh, pa sad - uči se i iz komentara. Potrebno je vreme da se oni usvoje, kao što je potrebno vreme i za učenje, čitanje, pisanje.

Uostalom, ovo je slobodan prostor za pisanje i druženje. Svako može da postuje priče. 

Stipan makar ne očekuje hvalospeve i dostojanstveno prihvata kritike.

[Stipan]

Svejedno, hvala vam svima.
Možda je Miljan u pravu - pomalo davim.

[M.M]

D., saslušaš ti komentare, misliš da si sve ukapirao u potpunosti, kad ono, mućak! Novonapisano je tri puta gore od onoga što bi napisao pre "otvaranja očiju". "Nepatetičnoa ljubavna priča" je očigledan primer. Prva verzija je bila sasvim solidna. Boban ti je dao par saveta, ti si ih odmah "primenila" i umesto da priča bude bolja ispalo je da je lošija od prvobitne verzije.
Stipane, priča jeste bitna, u stvari priča je najbitnija, ali "mora" da bude lepo ispričana, inače, kako bi to naglasili Scallop i Angel, džaba si krečio. Uzgred, ceo ovaj post piše osoba koja se očajnički trudi da nauči da kreči onako kako Bog zapoveda, tako da... odo' po jarca za krečenje, Bojapol, Maksipol ili već šta...

[Stipan]

 

[Meho Krljic]

Kad priča počinje rečima "Pogledao je preko ograde u crvenilo smiraja", čovek zna da ne treba da očekuje bogznašta. No, već druga rečenica je agresivno nečitljiva. Ja, naravno nemam volje da napredujem posle nje, ali mislim da bi autoru koristilo da prvo počne sa jednostavnijim rečenicama, koje bi scene predstavljale sa minimumom reči (a maksimumom efikasnosti), jer ova druga rečenica je katastrofa. Te blješteća brazda, te umiruće sunce, te mirna voda, te (ponovo) blješteća staza, da ne pominjem da se sunce ponavlja još jednom u rečenici. Ovo ne da nema ni ritma ni lepote (gomilanje epiteta), nego mi ponavljanje istih reči u rečenici sugeriše da je autor nije sebi ni pročitao nakon što ju je napisao...

[Boban]

Izgleda da nismo dovoljno ubedljivi; čovek nastavlja da piše...

[Meho Krljic]

Ma, nek piše, bolje to nego da zlostavlja maloletnike. Ali neka i unapređuje pisanje.

[Perin]

Kad priča počinje rečima "Pogledao je preko ograde u crvenilo smiraja", čovek zna da ne treba da očekuje bogznašta. No, već druga rečenica je agresivno nečitljiva. Ja, naravno nemam volje da napredujem posle nje, ali mislim da bi autoru koristilo da prvo počne sa jednostavnijim rečenicama, koje bi scene predstavljale sa minimumom reči (a maksimumom efikasnosti), jer ova druga rečenica je katastrofa. Te blješteća brazda, te umiruće sunce, te mirna voda, te (ponovo) blješteća staza, da ne pominjem da se sunce ponavlja još jednom u rečenici. Ovo ne da nema ni ritma ni lepote (gomilanje epiteta), nego mi ponavljanje istih reči u rečenici sugeriše da je autor nije sebi ni pročitao nakon što ju je napisao...

...a problem je ustvari u tome što su čitani loši prevodi fantastike, mahom epske; u tome što se smatra da su epiteti normalna stvar, da trebaju da se koriste u svakoj rečenici; ovo pomenuto dalje implicira da nisi pismen ako ne prilepiš 15 000 epiteta, napraviš 2000 poređenja i barem 500 metafora.

Ne znam koliko puta sam ponovio, ali hajde još jedared:

Treba. Prvo. Čitati.

Dakle: prvo dobar i PAŽLJIV čitalac, pa tek onda 'artiju u ruke da se piše.

Elem, sve što je Meho kazao stoji; inače, čovek ne komentariše puno, ali uvek pogađa pravo u centar  

[Stipan]

Hvala Meho. Neću na maloletnike.
Boban je bio blaži nego obično.

[angel011]

Ma, nek piše, bolje to nego da zlostavlja maloletnike. Ali neka i unapređuje pisanje.

A ne mora ni da postuje sve što napiše.

[Stipan]

Shvatio sam Angel - još kad je Miljan rekao.
Rekoh da više neću.

[Meho Krljic]

Ma ne smeta postovanje, ako ima ko će to da čita i komentariše, što da ne postuje. Samo valja da demonstrira da usvaja primedbe ili barem da ih promišlja. 

[Stipan]

Promišljam Meho, samo izgleda presporo za vaša očekivanja.
Izvini Angel, sad kad pročitam svoj odgovor - deluje mi grubo.
Nije mi to bila namera.

[angel011]

Izvinjavam se i ja ako sam delovala neljubazno.

[Stipan]

Ma nisi Angel. Pomalo kontam tvoj način komunikacije.

[Josephine]

D., saslušaš ti komentare, misliš da si sve ukapirao u potpunosti, kad ono, mućak! Novonapisano je tri puta gore od onoga što bi napisao pre "otvaranja očiju". "Nepatetičnoa ljubavna priča" je očigledan primer. Prva verzija je bila sasvim solidna. Boban ti je dao par saveta, ti si ih odmah "primenila" i umesto da priča bude bolja ispalo je da je lošija od prvobitne verzije.
Stipane, priča jeste bitna, u stvari priča je najbitnija, ali "mora" da bude lepo ispričana, inače, kako bi to naglasili Scallop i Angel, džaba si krečio. Uzgred, ceo ovaj post piše osoba koja se očajnički trudi da nauči da kreči onako kako Bog zapoveda, tako da... odo' po jarca za krečenje, Bojapol, Maksipol ili već šta...

Moj "problem" i Stipanov nemaju veze jedan sa drugim i neuporedivi su. Moja druga verzija nije "lošija" već je izgubila na atmosferi, i to ne nužno već Boban tako kaže. Nije sve što on kaže zakon. Uostalom, moje priče komentarišu se u odgovarajućim temama. Ovako izvučeno iz konteksta, uz pogrešnu upotrebu, samo me nervira.

Drugo: Stipane, dušo, koga još briga šta lupetaju drveni advokati. Oni retko kad imaju nešto korisno da kažu. Više su tu da se podsmevaju i budu grubi kada ih niko ništa ne pita. Mentalitet proseka, ne primaj se na njega.

Ja ću komentarisati svaku priču koju postuješ.

[Stipan]

Nećete valjda opet da se poduhvatite?

[Josephine]

U tvojoj temi ne može da izbacuje reciklirane mudrolije. A nema ni prava, sudeći prema njenim pričama koje sam pročitala do sada.

[Stipan]

Pusti Angel, princezo. Hajde da govorimo o priči.

[M.M]

D., ja nisam povezivao vaše "probleme". Možda je tako ispalo. Samo sam želeo da naglasim da ništa ne biva preko noći, ma koliko kritika bila kvalitetna, i da je potrebno vreme da se svare neke stvari.
Drugu verziju "Nepatetične ljubavne priče" nisam gledao kroz Bobanov komentar već kroz ono što je napisano.

[Суба]

Стипане, само да додам: нико свом непријатељу не даје надимак Освајач. То немаш ни у стриповима о Конану. Најбоље што може да га западне је Крвник, Касапин, итд. Не треба да се трудиш да на такав начин прикажеш нечију моћ.

[Stipan]

I to je tačno. Hvala Suba.

[boki77]

Pa - evo jednog mog pokušaja na temu HF.

                                                                    OSVAJAČI

Pogledao je preko ograde u crvenilo smiraja. Poput blješteće staze odsjaj umirućeg sunca protezao se u širokom potezu od mesta dodira okeana i sunca sve do samih brazdi koje je u mirnu vodu usecala kobilica broda, gde se ova blješteća linija naglo prekidala tamom i crnilom.

Ovde sam se potrudio da ne prestanem sa čitanjem. Jaaako ti je dugačka rečenica, i tu pridevi dodatno otežavaju situaciju.

                Da li ga je proganjao gusti dim spaljenih sela koja je ostavljao za sobom, krv rasuta po bezimenom stenju tuđih domova i osvojene krševite obale, ili mu je u glavi odzvanjao strašni tresak oružja u nemilosrdnim i krvavim sudarima sa nebrojenim vojskama?      

Ovde sam odustao. Pored gomile prideva, podebljao sam ti mesto gde prepričavaš umesto da pripovedaš. Strašni tresak je relativna kategorija.

U principu, sve ove greške su ti rečene podosta puta (rekli ti ljudi koji se u to bolje razumeju od mene. Rekli ti, takođe, da ispišeš 200 strana, pa da onda postuješ...). Upornost je vrlina dok se ne pretvori u tvrdoglavost.

[Stipan]

Ti si, ako ne grešim, treći koji mi je napomenuo da prestanem sa postovanjem priča.
Ko što rekoh i Angel - shvatio sam i prestajem.
Ne mogu da ne primetim da si zavidnu količinu mojih pisanija uspeo da svladaš. 

[boki77]

Ne kažem da treba da prestaneš, već samo da odložiš. Ponavljaš iste greške; nemoj žuriti. Popravićeš se, verujem u tebe  
Rad, rad, rad. Dok ne postaneš ovakav  

[Boban]

Zar nisam ja stavio ovde negde okolo jednu svoju nikad objavljenu priču napisanu sa 16 godina ( http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9045.0 ) da bi ljudi mogli da vide kako svako mora da prođe određene faze rogobatnosti, lutanja, polupismenosti i dezorijentisanosti?

[Plut]

Kako to Boban fino savetuje. Pa ti, Stipane, izračunaj kad treba ponovo da postuješ neko tvoje pisanije ovde. 

[Stipan]

Niko kao Plut. Taj račun mi nikako ne pasuje.

[Stipan]

Ovo je jedna od mojih najranijih priča.
Objavljena je u fanzinu ,,Meteoru" br. 52, u febuaru 1991 godine i zavedena je u ZS bibliografiju.

[Mica Milovanovic]

Zar nisam ja stavio ovde negde okolo jednu svoju nikad objavljenu priču napisanu sa 16 godina ( [/size]http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9045.0[/size] ) da bi ljudi mogli da vide kako svako mora da prođe određene faze rogobatnosti, lutanja, polupismenosti i dezorijentisanosti?

Zanimljivije bi bilo da okacis neobjavljene romane... 

[Džek]

Torta 2 vapi za takvima...