Radionica broj 60 - decembar 2018 - PRIČE I GLASANJE

[Aco Popara Zver]

zbrljeknuta

misio si reć bedazzled

[D.]

pa nije rekao... napisao je isto što i ja, samo drugim rečima.
U priči demonstriraš sjajan stil, ali zbrljeknuta ti je ideja i rasplet.

Kako ikada rasplet u mojoj priči može da bude nakalemljen kada ceo zaplet zavisi od njega? Koje bi bilo drugo rešenje za činjenicu da ceo svet prepoznaje osobu kao čuvenog umetnika, ali baš niko pojma nema šta stvara i koja su mu dela?

[Aco Popara Zver]

pa ako se to pitaš onda nisi dobro promislila čitavu stvar

evo jednog paralelnog primjera: kada u društvenoj nauci postaviš teoriju tako da ona ne može biti pobijena - to onda nije teorija no ideologija. Dakle, dogma. Kao, nemoguće je da se desi drugačije nego što se desilo. Priča može imati samo jedan kraj.

Naravno da ne. To jeste slabost priče. Uostalom, ja sam priču prepoznao kao gotovo realističku. Sem ovih naših malih naroda, misliš da u Americi svih trista miliona zna ko je Madona. Bar sto miliona misli da je Šeron Stoun.

Da ne pričamo tipa o 19. stoljeću, ko je na ulici prepoznavao Dostojevskog.

U stvari si mogla da skreneš u pravcu toga dokle seže ljucka glupost i neobrazovanje, kako su ono bješe i Mocarta ilikogaveć sahranili na đubrištu, vunderkindovi su svuda ili propali ili propili... tolike boeme i kicoše smo imali, misliš da su svi u Beogradu prepoznavali Nušiće i Daviče... i sve je to moglo da se SF apgrejduje a ti si izabrala Total Recall/Bedazzled završetak

Ipak moraš priznati da je moglo bolje i kreativnije.

[D.]

Ljudska glupost i neobrazovanje i jesu drugi sloj priče, ali ovde imaš hint apsurdne situacije da baš niko ne zna šta je umetnika načinilo slavnim. Jednostavno sam promislila čitavu stvar od početka do kraja pre nego što sam je napisala. Ne stoji da je nakalemljeno jer sam prvo smislila kraj uz ideju da razrađujem upravo taj aspekt priče (neprecizno definisanu želju kroz preganjanje sa računarom dok je protagonista još živ, pa se predomislih). Takođe, kako je, dođavola, SF element nakalemljen kada imamo mrtvog čoveka koji "živi", tj. čija su sećanja zauvek sačuvana? Cela priča, od početka do kraja, je čist SF, samo što se to otkriva tek na kraju.

Dakle, mana moje priče je ta što nisam uspela da dovoljno jasno otvorim pitanja koja sam ranije navela, ali svakako nije ta da sam zbrljala ideju ili nakalemila rasplet ili SF element. Čak nisam ni "nasilno" odgovorila na temu: proragonista je, u ugovoru, mogao da bira - večni život umetnika ili bilo šta drugo (bez umetničkog talenta). Kako nam je Boban ostavio na izbor aspekt priče, birala sam da se bavim nedovoljno promišljenim izborom, tj. izborom talenta, ali bez njegove manifestacije.

Velika mana mog pisanja je što, izgleda, stvarno pišem "za odabrane", tj. nisam razumljiva većini, ne umem da komuniciram sa većinom svojih čitalaca i, možda čak, sad shvatam, i ja zvučim autistično (što je nešto što često kritikujem u drugim pričama i što je ozbiljan problem), ali, nije "nakalemljenost" SF elementa ili moj "nedostatak empatije" sa protagonistom. Taj nedostatak empatije je upis čitaoca i to je ok, svako neka upiše šta može, ali ko poznaje psihologiju čoveka u tom protagonisti neće videti egomaniju samo zato što je želeo slavu, već patnju što njegova slava nema suštinu, i što ga slava, suprotno njegovim očekivanjima, NIJE usrećila. Pa kako je, onda, moj junak egocentričan?? Baš naprotiv. Moja krivica je ta što to nisam uspela da dočaram i čitaocima kojima psihologija nije jača strana, a pisac to mora da uradi.

Dakle, ne lupetajte o zbrzavanju ideje ili nakalemljenosti SF elementa, to su dva aspekta priče kojima sam dala prednost i upravo zato i sjebala priču.

[D.]

Batice, ovde imaš situaciju da SVI prepoznaju junaka ali niko NE ZNA ZAŠTO, a ne da ne prepoznaju slavne i/ili talentovane ljude, pa ih sahranjuju na đubrištu.

Dakle, u tvom primeru, svi bi znali za Madonu, cela Amerika, ali niko ne bi znao šta ona radi. To, je hint mog drugog omiljenog žanra, posle SF-a: apsurda.

[Aco Popara Zver]

Kako se završetak uklapa u apsurd?

"SVI prepoznaju junaka ali niko NE ZNA ZAŠTO"

čitaoci znaju zašto, jer tako si napisala

da ne pričamo da si rekla da je ovo rješenje jedino logično za ovu priču, kad književnost apsurda teško da je opterećena krajem priče, zaokruživanjem, objašnjenjem

nacrtala si kraj bukvalno - to nije apsurd

[D.]

Ne znaju ni čitaoci, jer nisam ni napisala.

[Onaj stari Sendmen]

Tvoj koncept D. je u sustini duboko samoironičan jer pišeš o umetniku koji nema delo a svi ga prepoznaju. Ne zvuči ti nimalo poznato? Zar to upravo nije i tvoj problem, što nisi napisala knjigu, pisala si o tome koliko na ovoj temi, nemoj sad ta kopam da te citiram.

Ti se osećaš deo umetničkog sveta, podrazumevaš da već jesi pisac, a pri tome duboko nesrećna si što još nemaš knjigu, nemaš delo po kome bi te prepoznali i to te muči.

Pričaš o nekakvoj psihologiji koju navodno obrađuješ, a zapravo bauljaš na nivou nesvesnog.

Tebi fali da se malo kao pisac više osvestiš, da razumeš ono što pišeš i da mu pristupiš na malo iskreniji način.

Ne treba ja ili Bata da te osvešćavamo, to bi trebalo da uradiš sama.

I kad to osvestiš da ubaciš tu neku ironiciju, direkno se sprdaš, a ne da si ovoliko mrtva ozbiljna kao da si bila na putu da ponovo posle izmisliš Total Recall posle trideset godina, a mi te eto osujetili. 

[Boban]

bata, sendmen i D... dno je dotaknuto i utabano.

[Onaj stari Sendmen]

I prestani Bobana da shvataš toliko ozbiljno, čovek se polomio od zajebavanja i provociranja. Stalno pokušava neki darmar da izazove. 

[D.]

Linkine, nisam se obratila tebi niti me zanima tvoje tumačenje. Ne čitam ga.

Bobane, uozbilji se.

[Onaj stari Sendmen]

Nešto si meni rekla?

Ček da priupitam Batu koji je ovo sad minut...

[Aco Popara Zver]

bata, sendmen i D... dno je dotaknuto i utabano.

Još ne možeš da se oporaviš što si bio najgori na radionici?

Ček samo kad pobijedim sljedeću!

[D.]

Brate, kako iritira kada neko pametuje i pokušava da mi objasni mene, a pogotovo kada sam pre toga samu sebe objasnila.

Odjeb u skokovima, analizirajte svoju nesvest.