Nekoliko kratkih priča.

[Third Eye]

Poslednji.

----------------

Tog dana se probudila ranije nego inače. Digitalni sat na ormariću kraj kreveta je upravo prebacio poslednji broj tako da je vreme koje je sada pokazivao svojim crvenim svetlom bilo 6:37. Drugim danima bi se budila ne pre 8 ali uvek definitivno pre 10. Svakako nikada ni nije imala naviku da namešta alarm. Nije bilo potrebe za tim. Ukoliko je imala obaveze taj dan, uvek se budila tačno na vreme bez ikakve pomoći. Tako da bez žurbe može da obavi sve pripreme. Pogledala je oko sobe u kojoj se nalazila. Nije bila ni približno tako lepo opremljena kao njena ali sviđala joj se na neki neodređeni način. A i krevet je bio udoban. I izdržljiv. Osobina koja je bila proverena i dokazana prošle noći. Pored nje je još spavao muškarac. Bio joj je okrenut leđima i glava mu je bila naslonjena na levu ruku. Nije imao ništa na sebi sem poveza preko očiju a na desnoj ruci su još visile lisice obložene plišom. Pogledala ga je i uz blago izušceno "hmmh..." ustala iz kreveta čija je posteljina još bila vlažna. Počela je da se oblači. Njen donji veš, koji je uz ostatak odeće bio na podu kraj kreveta, bio je sasvim neupotrebljiv. Pocepan. Pomislila je na trenutak da uzme njegove bokserice. Ipak je  odlučila da to ne uradi. Ne bi bilo od koristi. Podigla je sa zemlje svoje elegantni ženski komplet bež boje sa teget detaljima na rubovima. Nije bio izgužvan. Ta činjenica je izazvala blag osmeh na njenom licu. Tiho je otišla do kupatila i umila se. Sela je na wc šolju i na njoj se zadržala par minuta. Usput je gledala po kupatilu. Sviđale su joj se pločice. Pogotovo boja. Nešto izmedu crne i tamno sive, sa belim šarama. Pored, ne zidu, je bila skoro nova rolna wc papira. Otkinula je dva kvadratića. Kanta je bila prazna. Ustala je, oprala ruke i iz torbice izvadila bočicu skupog parfema koji je kupila u Parizu tokom svoje poslednje turneje evropom. Šoping po pariskim tržnim centrima se podrazumevao u takvim prilikama. Na trenutak se setila kako joj je baš pred tom parfimerijom u tržnom centru  prišla jedna obožavateljka, inače sedamnaestogodišnja majka troje vanbračne dece, i tražila autogram kao i da se slika sa njom. Takve scene su uvek godile njenom egu. Dešavale su se relativno često jer ipak, naših ljudi ima po celom svetu. Odlutale misli je ponovo posvetila stvarnosti. Počela je da se oblači, pazeći da ne napravi ni najmanju boru na, bar do tada, neizgužvanom odelu. Pažljivo je namestila dekolte tako se dovoljno vidi pozamašno poprsje izmedu nezakopčana dva gornja dugmeta. Nakon detaljnog i pažljivog šminkanja, uputila se ka izlaznim vratima ispred kojih je obukla svoje unikatne crne cipele na štiklu. Pre nego što je otvorila vrata, iz torbice, koja je naravno takode bila identične boje kao i odeća koju je imala na sebi, izvadila je mobilni telefon. Deset propuštenih poruka i tri poziva. Ipak, nije obraćala pažnju na mobilni još od sinoćne večere na splavu kada ju je razočaralo što je poruka, koju je ipak u tom trenutku odlučila da pogleda, bila neko bezvezno obaveštenje od Telekoma a očekivala je poruku od svog muža koji je bio u inostranstvu, na pripremama sa jednim fudbalskim klubom koji je vec duže vreme živeo ni od čeg drugog sem stare slave. Ovog puta nije pregledala sadržaj poruka i poziva. Bila je sigurna od koga je bar jedan poziv i jedna poruka. Ostalo je ili bilo skroz nebitno ili se moglo sačekati.  Sela je u svoj skupoceni automobil i uputila se ka studiju. Nije htela da budi vozača koji je i dalje, sa povezom preko očiju, spavao. Jedna stvar joj je bila na umu. Danas se snima novi spot. Koreografija je bila uvežbana. Scenario spreman. Ona svakako nije morala mnogo toga da radi van uobičajenog. Nova pesma ce sigurno biti hit. Ne može da promaši. Tekst je govorio o nevernom muškarcu i kazni koja će ga sigurno stići. Devojčicama će se sigurno svideti. Ipak, ako im se svidela pesma o nesanici...onda će ovo isto tako biti siguran hit. Bila je nestrpljiva, toliko se mislima bila udubila u ono što je bilo u planu da se uradi da ju je iznenadilo neočekivano zvonjenje mobilnog telefona kraj nje.  Pogledala je mali ekran i tamo mogla da vidi da je poziv sa nekog broja iz inostranstva. Znala je da je to zove on. Iz Turske. Odvučene pažnje, nije primetila crveno svetlo na raskrsnici u čiju je sredinu uletela i zaustavila se ne baš sasvim ali u suštini izmedu dva druga vozila koja su njen auto svom silom priklještila. Zgnječila. Sa obe strane. Sa leve strane kamion za prevoz nameštaja direktno u vrata vozača a sa desne crveni Pežo 306 je zakačio prednji desni deo vozila koje se nalazilo u sredini ovog morbidno nastalog skoro pa sendviča. Na žalost, vozač kamiona je u momentu doneo kobnu odluku da sudar pokuša da izbegne skretanjem u desno. Saobracaj se zaustavio. Prolaznici su se skupili. Policija i hitna pomoć su brzo stigli. Novinari takođe. Grozna, grozna, stravična nesreća. Vozač kamiona je bio udario glavom o volan i sada bio bez svesti, prekriven staklom. Devojka za volanom Pežoa je bila ugruvana i bez značajnijih povreda sem posekotina od stakla. U poslednjem trenutku pre nesrece je viknula "vidi budal..." i pokušala da smota volan. A da je bilo obrnuto, da je kamion bio sa desne strane, u ovoj nesreći verovatno ne bi bilo mrtvih.


Probudio se. Otvorio je oči ali je i dalje video ništa sem crnog. Setio se poveza.  Podigao je blago utrnulu ruku da bi oslobodio oči i iznenada osetio da mu je nešto vezano za ruku. Bio je zaboravio i na lisice. U tom trenutku se trgao na prodoran, glasan signal budilnika koji je uvek bio podešen na 7:20. Pokušao je da napipa rukom dugme za gašenje ali je greškom dodirnuo dugme na daljinskom i uključio tv. Na prvom kanalu i verovatno mnogim ostalim, bio je izveštaj o nekoj saobraćajnoj nesreći. Bio je dezorijentisan. Nakon nekoliko sekundi koliko je bilo potebno očima da se naviknu na svetlost, pogledao je desnu stranu kreveta. Jelena više nije bila tamo.

Skalpel (inspirisano radovima Leonard Cohen-a, Nick Cave-a i Tom Waits-a)
-----------------
Jednom davno sam sreo devojku crnje kose nego bilo čije. Tražio sam od nje da me nauči nekim stvarima ali je to nežno odbila. Zatim sam sreo devojku plave kose kao zlato. Tražio sam od nje da me nauči ali je rekla da već uči nekog drugog. Sledeći koga sam sreo je bio jedan čovek koji je izgubio svoj um na nekom mestu za koje sam pomislio da bih trebao da pronađem ako želim nešto da naučim. Moja potraga me je dovela do jedne bolnice gde mi se činilo da niko nije zaista bolesan a ni zaista zdrav. Jedne noći kada sam ostao sam u sobi, kada su sve sestre iz nekog razloga otišle kući, otkrio sam da uopšte ne mogu da hodam. Došlo je jutro, zatim podne a onda i vreme za večeru. Ležao sam nepokretan a ispred mene, pored srebrne viljuške, bio je nož za koji sam mislio da je zapravo skalpel. Pomislio sam da neki ljudi greškom ušetaju u nered koji skalpeli naprave. Da li bih zaista na ovom mestu mogao da pronađem učitelja za svoje srce ili ću samo naučiti kako se srca slamaju?
Zato sam se jednog jutra probudio sam; bolnice više nije bilo. Jedna sestra je ostala. Pitao sam se da li je skalpel završio svoj posao a od mene je ostala sama kost. Počeo sam da jedem i jedem, nisam propustio ni jedan jedini obrok. Pitao sam se koliko će sve ovo da me košta i pomislio sam da ću morati da platim u mržnji, bolu i tuzi.
U prošlosti sam plaćao na sve strane, na svako lice i na svako mesto a sećam se da kada bi mi neko ponudio želju, sve što bih poželeo je samo jedan zagrljaj. Sećam se da sam bio zgodan. Sećam se da sam bio jak. Znao sam reči mnogih pesama ali kada bih pitao "da li ti se sviđa pesma?" odgovor bi uvek bio "ne, reči su skroz pogrešne".
Ko mi je sada ostao od učitelja, nakon što sam tražio na svakom mogućem mestu? Šta bih ga uopšte pitao sada? "Da li je lekcijama konačno došao kraj?" znam i sam da bi mi na to rekli da ja sam to treba da znam najbolje.
Jednog dana sam ponovo krenuo na put. Tog dana sam proveo veći deo vremena gledajući kroz prozor kako kiša udara po prozoru a vetar duva čudnom jačinom. Sestri koja me je i dalje pazila sam naredio da uzme slobodan vikend. Skalpel nije bio tup ali je osećaj bio nekako čudan dok sam njime sekao obrok koji mi je bila spremila. Nije bilo razloga da ostajem unutra. Klavir je odbijao da me sluša a žice gitare su mi povređivale oslabljene prste.
Kuću sam napustio bez kaputa. Znao sam da je to nešto što sestra nikada ne bi dozvolila. Uputio sam se van grada. U jednom trenutku sam prošao pored krave čudne boje i tada sam primetio da sam i dalje u pidžami. To mi je bilo nekako smešno. Pripijala se uz mene kao da mi je prirodan deo tela.
Iznenada se ispred mene, kako sam joj se približavao, počela dizati kućica. Pitao sam se kakve li sve snove i nadanja čuva u sebi? Imala je pokrivenu terasu sa prednje strane i tamo su sedele dve osobe. Prelepa devojka mi je uputila pogled i kada sam se dovoljno približio tihim glasom uputila poziv: "hej, zašto nam se ne pridružiš? Sav si mokar."

U tom trenutku pretpostavljam da bi svako smatrao mudrim da se oprez ostavi po strani. Iznenada sam osetio toplu čokoladu koju mi je sestra svakodnevno spremala. Setio sam se lekova koji su bili na tacni koju je donosila. Saznao sam da je svo ovo vreme sestra bila moj jedini spas ali odlučio sam da prihvatim poziv.
Druga osoba, osoba koja je sedela na stolici pored devojke je bio običan prosjak. Ličio je na Toma Vejtsa. Na stolicu mu je bila naslonjena štaka. Pio je neko alkoholno piće za koje nisam mogao proceniti šta je. Počeli smo da pričamo o svemu i svačemu dok je kiša i dalje padala. Devojka me je pitala šta tražim od ovog sveta. Odgovorio sam joj da tražim ono što i svi drugi. Da imam nekoga koga ću da volim i da mene taj neko voli ako ne jednako onda makar približno. Prosjak se na to kiselo nasmejao i svojim grubim glasom rekao "oh, momče, ne bi trebao da tražiš tako mnogo". Dok sam razmišljao o njegovoj filozofiji devojka je mirno izustila "Naprotiv, mislim da bi trebao da tražiš više od toga." Do tog trenutka nisam bio siguran da li sam bio samo zaljubljen na prvi pogled...ali nakon te rečenice znao sam da to što osećam nije bila samo obična površna zaljubljenost.
Prisećao sam se kako sam kao mali gledao televiziju i da bi na ekranu često bili prizori raznih klasičnih pokolja i rutinskih ljudskih grozota. Otac me je učio da ne okrećem pogled nego da u tim trenucima pokažem koliko sam jak i hrabar jer ne smem da zaboravim da će u prkos svim ružnoćama ovog sveta, na kraju lepota biti ta koja će ga spasiti...a ja sam je konačno pronašao.
Kretala se kao da se kreće među pticama. Kao da sa sobom pokreće svež povetarac. Kao da uvek hoda među cvećem. I pokreće nešto duboko u meni. Nešto što je bilo mrtvo tako dugo.
Kada se prosjak podigao, naslonio na svoju drvenu štaku, zahvalio se na gostoprimstvu i uputio ka gradu. Ostali smo sami. Nisam ni primetio da sam se zagledao u nju. Pitala me je "da li me ti to gledaš sa nekom posebnom namerom?" Nisam znao šta da kažem. Iako sam sedeo, kolena su počela da mi klecaju a imao sam misli koje zaista ne bi bile u mom interesu da tu sada spominjem i opisujem.
Uvela me je unutra, zapalila je neku vrstu lule i dala mi u ruke. Šta god da je bilo unutra, od toga nisam mogao da pričam. Prišla mi je kao na usporenom snimku i počela da citira neke prelepe ali nerazumljive stihove jer citirala ih je na njihovom originalnom grčkom. Bar mi je zvučalo kao grčki. Pretpostavljam da je to ono što ih je u isto vreme činilo i nerazumljivim i lepim jer značenje nisam razumeo. Osećao sam se kao da sanjam.
Prošlo je nekoliko meseci od toga. Sledeći veliki događaj u celoj ovoj našoj priči se desio dok smo šetali uz jezero. Zastala je, pogledala i uz osmeh rekla "dušo, čini mi se da ovo postaje ozbiljno". Pokazala je prstom na nešto i pitala me je "da li si ikada video nešto onako lepo?" ali nisam ni skrenuo pogleda na šta god je pokazivala. Rekla je "Mislim da je ovo daleko lepše čak i od toga" a zatim me je uzela za ruku, vodivši moj dlan sve dok joj nije dodirivao stomak. U momentu sam pao na kolena. Stresao sam se. A ona me je ponovo podigla. Bili smo presrećni.

Tih dana, obuzet tim novim divnim saznanjem, prisećao sam se kako sam je upoznao u danu kada nas je nebo posipalo svom svojom snagom. Svim besom. A danas je bio prelep dan. Vazduh je ispunjavao zvuk zvona. Zakleo sam se da ću je voleti sve do trenutka kada umrem. Više nije bilo ničega čega se trebalo plašiti. Tog trenutka smo  poljupcem uništili na hiljade tuga koje su se bile nagomilale u obe naše duše, sada spojene. Neke od tih tuga su bile pozajmljene, neke ukradene a neke, tada još nismo bili svesni, sačuvane za budućnost.
Bio sam svestan da mi je ona pružena da ispravim sve greške koje su bile učinjene. Ređao sam sve svoje uspehe uz nju ali i dalje sam se nekako osećao malim i bezvrednim. Zbog nje sam želeo da postanem bolji čovek. U njoj sam pronašao sve što sam ikada tražio. Pronašao sam i boga i sve njegove đavole u njoj. U krevetu je sa lakoćom terala snežnu oluju koja se bila nakupila. Kad god bih je gledao, sunce bi sijalo iza njene glave tako snažno da bi mi se jedino njena senka činila poludelom i nekontrolisano razigrano dok su se naše linije ljubavi beznadežno zamotavale jedna oko druge.
Osam meseci je prošlo od trenutka kada smo šetali uz jezero a moja ruka dodirnula njen stomak u kojem je rastao naš anđeo. Tog jutra sam je kao i mnogo puta do tada posmatrao kako mi prilazi...vraćala iz grada...opet je sunce sijalo iza nje...i u tom trenutku sam ugledao krv koja joj se spušta niz noge.
Svemu dođe kraj. Znao sam da ću je izgubiti i pre nego što sam je pronašao. Kunem se...kunem da sam se svom snagom trudio da budem dobar prema njoj. Sada, u njenim zadnjim trenucima, ta snaga će biti na najvećem iskušenju do sada.
Te noći se veliki crni oblak približavao našem gradiću. Zaustavio se kod jezera i posisao ga dok zemlja pod njim nije bila suva kao u pustinji. U daljini se čula grmljavina. U sebi sam ponavljao "o, bože, spasi nas." dok se grmljavina približavala i režala kao gladna divlja zver. Crna kiša je počela da pada, voda je bila na sve strane. Nije bilo ptice koja bi mogla leteti, nije bilo ni ribe koja je mogla plivati. Haos na sve strane. I trajaće sve dok se naš anđeo ne rodi.
U maloj kućici kraj grada, kiša je padala i prokišnjavala kroz drvene grede. Mlada mama je ležala ukočena na drvenom podu. Sa bocom nekog alkoholnog pića i drvenom kutijom i uz nju kolevkica napravljenom sa ljubavlju.
Noć je dala ono što je jutro oduzelo. Te noći prelepo dete se rodilo i sada bilo u kolevci nakon što je prvorođeno umrlo i sada bilo u kutiji vezanoj crvenom trakom. Pupčana vrpca pažljivo presečena skalpelom. Dve osobe uzete da bi jedna preživela i otac sada pažljivo ljuljao svoju ćerkicu.


Pobeda ljubavi
--------------

Prelepo ukrašene pestolonaslednikove odaje u najvišoj kuli zamka prestonice velike imperije. On i njegova zaručnica razgovaraju:

U njenom glasu se osetio očaj. Drhtao je dok je izgovarala sledeće reči, pokušavajući da ne zaplače:
-Ne idi...molim te ne idi. Ovo je jedna bitka koju ne... ne možeš dobiti. Pođimo negde. Odmah. Negde zajedno. Bilo gde. Ostavimo sve ovo iza n....

Držao ju je za ruke dok je slušao ali pod utiskom ovih njenih reči u trenutku se povukao par koraka u nazad.

-DA OSTAVIMO?! Slušaj svoje reči...Ne, ljubavi... ne mogu ovo da ostavim. Možemo otići ali tek nakon ove bitke. Nakon što ga ubijem i donesem kraj ovom ratu. Taj zlatni bogohulnik mora da umre. Sve ovo je i previše bitno.

-Naravno. Znala sam da ćeš to reći. Žao mi je....
Ali samo me još jedno zanima...

-Draga, znaš da te volim i da...

-Znam. To znam. Ni najmanje ne sumnjam u to. Hoću da mi kažeš koliko veruješ u moju ljubav prema tebi.

 
U momentu nije znao šta da kaže. Znao je da ga ona voli svim srcem. Bio je svestan toga. Između njih nije bilo sumnje da se radi o najčistijoj i najiskrenijoj ljubavi. Dani i noći koje su proveli zajedno uspeli su da izbrišu tugu koja je iz nekog razloga bila ušla u njihove živote. Sada mu nije dala vremena da dođe do smislenog odgovora na njen zahtev ali odgovora nije bilo. Hteo je da kaže "verujem. Verujem u tvoju ljubav više nego u bilo šta drugo na ovom svetu"...hteo je da kaže....da kaže bilo šta. Šta god da je rekao bilo bi bolje u poređenju sa ćutanjem. Satima je kasnije razmišljao o svemu što je mogao da kaže...

Sve što je rekla na tu njegovu ćutnju  je bilo -"onda nemoj izaći sutra na bojno polje" a zatim ga poljubila, okrenula se i otišla.

Tog jutra na čistini ispred prestonice skupila se ogromna vojska koju je on predvodio. Vojska koja je nameravala da odbrani stare načine življenja. Staru tradiciju. Religiju. Običaje.  Čekali su suparničku vojsku za koju su svi znali da će biti gotovo iste snage u svakom pogledu. Ista u svakom pogledu sem njenom klanjanju drugome bogu. Naizgled mala razlika ali ta mala razlika je donosila sa sobom velike promene. Promene kojima se moralo stati na put. Prestolonaslednik je bio taj koji bi trebao da donese prevagu u ovom boju. Njegova veština i umeće su već mnogo puta bili stavljeni na test. Test koji je svaki put položio sa najvišim ocenama. Već u svojim ranim tridesetima je važio je za legendarnog heroja čije ime je ulivalo strah u kosti protivnika. Mnoga druga kraljevstva su i odbijala da razmatraju mogućnost rata samo zbog njega...činjenica koja je mnogo puta uspeško upotrebljavana u pregovorimo...alli njegov današnji protivnik...nešto je tu bilo drugačije...njegov današnji glavni protivnik je za tako kratko vreme stekao reputaciju nemilosrdnog ratnika čijoj veštini još ni jedan čovek nije ni na trenutak uspeo da parira. Munjevita brzina i refleksi...lakoća kretanja sve to kao da nije bili ljudski. Naravno, tu reputaciju je stekao jer se još nije oprobao protiv nekog ozbiljnijeg protivnika. A ozbiljnijeg od ovog nema.
Dve vojske su se sukobile u surovoj borbi na smrt. Bitka je započeta bez ikakve uvodne reči. Čim su se dve armije ugledale, pojurile su jedna ka drugoj i sudarile se kao dva ogromna talasa. Tela su padala na sve strane. Od broja mrtvih i načina na koji su umirali ledila se krv svima koji su to videli a do tada uspeli da ostanu živi.
Ali u trenutku kada su se dve vođe ugledale i krenule jedan ka drugom, svi ostali su postali kao ukopani u mestu. Nekima je oružje ispalo iz ruku. Nemo su posmatrali.
Prvi udarac je preduzeo prestolonaslednik ali zlatni ratnik je za dlaku uspeo da izbegne i uputi kontra-udarac koji međutim sa lakoćom biva odbijen. Na trenutak su stali, odmerili se a zatim u istom momentu i jedan i drugi mač su krenuli u udarce iz sve snage... udar koji je odzvanjao u daljinu kao da mu neće biti kraja... Prestolonaslednik pada na jedno koleno ali i mač i kaciga zlatnog ratnika su prepolovljeni. Sirova snaga je pobedila hitrost u ovom okršaju. Već sama činjenica da se radilo o udarcima iz sve snage je išla u korist prestolonaslednika. Leva strana lica zlatnog ratnika biva po prvi put vidljiva i znatno okrvavljena. Pobednik ovog sukoba se podiže sa kolena i okreće ka svome protivniku kojem će konačno videti lice pre nego mu okonča život i još jednom donese slavu i svome i imenu prestonice.... skida svoju kacigu sa namerom da bude oči u oči sa osobom koju će za par trenutaka da liši života... a zatim...ispušta mač iz ruku....neverica prema onome što vidi. Potresen prizorom, suze mu teku iz očiju, zubi se grče...želi da se prodere iz sve snage ali glas ga je napustio. Ovoga puta zaista šta god da kaže neće pomoći. Ćutanje je ovoga puta zaista jedina mogućnost. Zatvara oči. Čovek slomljene duše. Prihvatio je svoju sudbinu. Svoj poraz. - "Rekla sam ti da ovu bitku ne možeš da dobiješ. Ali ja moram...previše je bitno." ZLATNA RATNICA uzima mač svog dragog...svoje ljubavi...svog "protivnika" i jednim hitrim udarcem završava bitku. Prestonica je osvojena.

[Stipan]

Miloshe, pročitao sam prvu priču. Suviše sporo, suviše nepotrebnog detaljisanja. Potraži SuperSintetikove (posebno novije) priče da vidiš kako se ovakve teme pišu.

Edit : Sad sam pročitao i poslednju. Vrlo neobično, ali ovde mi je primedba potpuno suprotna - ovde si previše brzao, to je epska tema.

Uopšteno gledajući ove dve priče - fali ti pre svega osmišljenost i orginalnost u temama koje pišeš.

O prepričavanju, pravopisu i tipfelerima radije ne bih. I ovako sam te očepio. 

[angel011]

Poslednji.

----------------

Tog dana se probudila ranije nego inače. Digitalni sat na ormariću kraj kreveta je upravo prebacio poslednji broj tako da je vreme koje je sada pokazivao svojim crvenim svetlom bilo 6:37. Drugim danima bi se budila ne pre 8 ali uvek definitivno pre 10. Svakako nikada ni nije imala naviku da namešta alarm.

Posle ovoga sam prestala da čitam.

Ako se neko ne probudi pored leša ili pored osobe koju ne poznaje, i to ne vidim u prvoj rečenici, ič me ne zanima da čitam detalje o tome kad se i kako neko budi.

[pokojni Steva]

Al si nakrivo nasađena

[SuperSynthetic]

 Ovde na Sagiti sam pročitao, pa posle razmišljao šta to znači, pa onda počeo i da se trudim da možda uspem i da pišem po tom savetu. Ova poslednja rečenica nije napisana tako kako sam naučio ovde da treba. Znači da prepoznajem? A? Naučio sam?
Dakle ovde sam naučio - NE OPISUJ! POKAZUJ! NE PREPRIČAVAJ! PRIČAJ!-


P.S Opet. Ovaj gore prvi tekst pokazuje koliko je prazan taj svet koji opisuje. Nema ništa u njemu sem kartije satova, boss gaćica, police naočara, prada cipela i ostalih dipon upaljača na dve tri strane gusto kucanog texta.
Text je to uspeo da pokaže. Ako mu je to i namena onda je odličan. Zar ne?

[Tex Murphy]

Poslednji.

----------------

Tog dana se probudila ranije nego inače. Digitalni sat na ormariću kraj kreveta je upravo prebacio poslednji broj tako da je vreme koje je sada pokazivao svojim crvenim svetlom bilo 6:37. Drugim danima bi se budila ne pre 8 ali uvek definitivno pre 10. Svakako nikada ni nije imala naviku da namešta alarm.

Posle ovoga sam prestala da čitam.

Ako se neko ne probudi pored leša ili pored osobe koju ne poznaje, i to ne vidim u prvoj rečenici, ič me ne zanima da čitam detalje o tome kad se i kako neko budi.

What's with you and the corpses?

[angel011]

Poslednji.

----------------

Tog dana se probudila ranije nego inače. Digitalni sat na ormariću kraj kreveta je upravo prebacio poslednji broj tako da je vreme koje je sada pokazivao svojim crvenim svetlom bilo 6:37. Drugim danima bi se budila ne pre 8 ali uvek definitivno pre 10. Svakako nikada ni nije imala naviku da namešta alarm.

Posle ovoga sam prestala da čitam.

Ako se neko ne probudi pored leša ili pored osobe koju ne poznaje, i to ne vidim u prvoj rečenici, ič me ne zanima da čitam detalje o tome kad se i kako neko budi.

What's with you and the corpses?

Heh. Samo primer toga da, ako će da prikazuje nešto toliko obično kao što je buđenje, bolje da u to ubaci nešto zaista neobično. Recimo, k'o onaj kad se probudi pored odsečene konjske glave.

Mislim, koga je briga da čita o nekome ko ustaje, umiva se, pere zube, tušira se, brije se, doručkuje (uz detaljan opis potpuno nezanimljivog doručka), i tako na pet strana na kojima se ništa ne dešava?

[SuperSynthetic]

Ovo sa satom bi bilo uzbudljivije da je rekao i marku istog. - Rolex - od 5 soma dolara na primer. Jel sad uzbidljivo? A?

[Savajat Erp]

Прочитао прву, заморно, брате...и зар поруке на мобилном могу бити пропуштене? Ваљда позиви су пропуштени, а поруке стижу тако те тако. Ко је главни лик, Ј. Карлеуша?

[Stipan]

Sintetik, to što sam te pohvalio ne znači da moraš da zbunjuješ Milosha.
Miloshe - ne obraćaj pažnju na Sintetikove zajebancije. On je jednostavno takav. Ali je zato opako dobar u temama koje si upotrebio u prvoj priči.
Savet - ono što ti Angel kaže uvek uzimaj vrlo ozbiljno!
Pitanje : ono 024 u niku me kopka - jesi li ti iz Subotice?

[Plut]

Prestolonaslednikovica - negde sam pročitala da je ovo naša najduža reč.

Dakle, Milloshe, pročitala sam tvoju poslednju priču (Pobedu ljubavi). Meni je ovo jako usporeno, sve prepričano, previše dug uvod, a sam kraj mi je, nekako, ne znam ni ja kako bih rekla, bez veze. Cela priča, u stvari, kao da je istrgnuta iz nečeg većeg. Ako nije, onda mi ništa nije jasno.

Rečenice bi ti morale biti lepše.
"Ali u trenutku kada su se dve vođe ugledale i krenule jedan ka drugom, svi ostali su postali kao ukopani u mestu." Kako to misliš postali?

Prečesto upotrebljavaš povratne zamenice, čim se desilo nešto, onda su oni uradili to, pa su uradili ono, pa su se pogledali, pa se desilo ovo, pa se okrenulo ono... sad banalizujem, ali to je, otprilike, to. Rečenice, po meni, mogu biti lepše izbacivanjem po koje povratne zamenice, tako im se daje na brzini, manje zapinju i sl.

[Third Eye]

Hvala na feedback-u. Cenim.

Odgovoriću sve na jednom mestu.

- NE OPISUJ! POKAZUJ! NE PREPRIČAVAJ! PRIČAJ!-

Ovo sam i ja negde čuo. Jedan od najboljih saveta.  

Prva priča bi trebala da bude ispunjena neočekivanim obrtima za čitaoca na osnovu onog što je do tada zamislio. Da promeni prethodno stečenu sliku. Na primer, sitnice...logično je da se budi u svom stanu, pa ispadne da nije tamo, možda se nije očekivalo da je neko pored nje, saznanje da je neko poznat (pa posle i ko je tačno) pa iznenadni sudar... i tako te, kao što rekoh, sitnice. Možda meni drugačije deluju nego čitaocu...
---------
Još pre 10 godina sam dobio kritiku da previše opisujem i da je sporo...odnosno da sam umeo da u 300 reči imam samo oko 5 rečenica. Nedostatak self-control-a I guess. Definitivno nije "Vidite kako moćno umem da pišem" trip.  
-------
Namerno je opisan svet kao "prazan", površan, plitak i šupalj (šuplji?   )....jer takva je glavna "junakinja" (ili ajde bar njen public image  ) i u vezi koje u ovoj priči nije ništa slučajno.  Eto, ako baš moram da spoil-ujem, ako provalite ko je glavna "junakinja", kao što je Savajat Erp provalio,  možda vam drugačije budu delovali ti "sitni i detaljni" opisi.   Meni su delovali nekako cinično smešno.

Da, to sa porukama je malo nelogično.   Mada, ako vidite poruku od juče u kojoj piše "imaš dobar film na prvom" onda je propuštena.  
-----
Druga priča je isto posvećena obrtu na kraju. Početak jeste spor (spora kratka priča...hehe) ali mu je cilj da uspostavi atmosferu i da da težinu onome što se dogodi na kraju. Jbg....volim mnoge filmove iz 70ih koji su po današnjim standardima prespori...  
-----
Neke rečenice bi zaista trebalo doraditi. Priznajem. Previše sam se oslanjao na "brainstorming" nego na pažljivo osmišljen tok.
---------
Jeste, najduža je reč i namerno je iskorištena.
--------
Druga priča (pa i treća) pogotovo znam da nema jaku kičmu...više su neki "mental images" nastali od određene spoljne inspiracije. Možda kada bi se produbila... možda bi od kratke priče mogla nastati malo duža pa i bolja i smislenija priča.


da, iz Subotice sam.

U svakom slučaju, jako sam zahvalan na svim komentarima, savetima i kritikama. Pogotovo negativnim jer sam baš zbog njih tu.  

[pokojni Steva]

Pogotovo negativnim jer sam baš zbog njih tu. 

Na pravom si mestu 

[Third Eye]

Znači, kada uspe(m) sročiti nešto na šta niko ne bude imao išta negativno da kaže...

[Stipan]

To ti najverovatnije ovde nikad neće uspeti - da si i najobjavljivaniji autor na kugli zemaljskoj. Ovo je Sagita.

Jesi li razmišljao o tome da učestvuješ u majskom krugu?

Hah - sad nas je dva Subotičanina! Drž'te gaće Sagitaši!

[scallop]

Mogli biste da napravite nezavisni lobi.

[Stipan]

Dobro jutro Scallope! Prijala kafica?

[scallop]

Aha.

[Third Eye]

Objasni mi šta je majski krug.  I am a n00b here after all. 

[Stipan]

Pa ovako - mi svakog meseca pišemo na zadatu temu, i to ti je čitavo takmičenje, pogledaj malo najaktivniji topik na književnoj radionici i biće ti jasnije.
Tema za maj se upravo dogovara, a naćićeš je ovde :

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10106.0

[Third Eye]

I'll give it a try.

[SuperSynthetic]

Just do it.

[Stipan]

Ajd' onda - dobrodošao u pakao.

[Third Eye]

Ok. sva nada napuštena. xD

[Savajat Erp]

Пре учешћа на радионици не заборавите да учините неколико ствари...
Прво, сваки свога убите субашу...

[pokojni Steva]

Što bi ja dirao Subu?

[Savajat Erp]

Желим да останем једини који пише ћирилицом на овом форуму и не бирам средства да то и остварим.

[Plut]

Pa kad po ceo dan pičiš ćirilicu, ne što je voliš, neg što moraš.

[Savajat Erp]

Грешиш, овај, грешиш силно, Плут...пичио сам је и пре него што ми је постала обавезна стручно. Моћно изгледа овако у мору латинице. А и у питању је и мало контрирање од пре 5-6 година...

[Plut]

A i ja da u nečemu pogrešim.

[Savajat Erp]

Било је крајње време. Нећемо рачунати оно "самном" у причи, то је очигледно грешка у куцању...or is it?

[Third Eye]

i mene je*e to sa.....mnom. Pre svega ovaj "mnom" deo. 

[Plut]

Било је крајње време. Нећемо рачунати оно "самном" у причи, то је очигледно грешка у куцању...or is it?

Aha! Dočepao si se i ti nečega! Ts ts ts
Znam da ti je teško da poveruješ, ali i ja samo samo čovek.

[Stipan]

Plutice ne ruši mi iluzije. Nisi valjda?

[Plut]

Ma nisam, ali pssttt...

[Stipan]

Pssttt...

[Savajat Erp]

Било је крајње време. Нећемо рачунати оно "самном" у причи, то је очигледно грешка у куцању...or is it?

Aha! Dočepao si se i ti nečega! Ts ts ts

Ђавола сам се дочепао (не мислим буквално и даље се држим свог "српског Риста")! Нисам ни приметио, него сам видео да други то помињу, а ко сам ја да им не верујем? Уништиће ме искреност, знам...

Znam da ti je teško da poveruješ, ali i ja samo samo čovek.

Ово је скоро већи шок од сазнања да је Суба написао Бег.

[Lilith Lee]

Ha ha ha!

[Stipan]

i mene je*e to sa.....mnom. Pre svega ovaj "mnom" deo.

Ne brini. Niko ovde nije imun...

[Mica Milovanovic]

Jebu te i ove tačkice. Toga nema u našem pravopisu... 

[Third Eye]

To je više radi dramatičnog efekta.... neizvesnost. Lični pečat

[Third Eye]

Inspirisan jednom brutalnom pesmom. Nema veze ako je očigledno kojom. Omaž.

Ulazim u njenu sobu kroz prozor. Ko bi rekao da će doći do toga da ću na ovaj način ulaziti ovde?
Ona spava. Posmatram je. Prsti su mi slomljeni. Ruke su mi slomljene ali znam da je neću probuditi.  Nema veze što je ljuta na mene. I dalje je tako lepa. Došao sam ovde samo da bih je zamolim da mi se vrati. Bez obzira što znam da to nije moguće.  Ne samo zato što je i dalje ljuta na mene. Prosto ne znam kako to da učinim. Nema veze jer dalje je tako ludo volim. Ova ljubav nikada neće umreti. Toliko toga mi je i dalje u sećanju. Kao dan kada smo se sreli u antikvarnici njenog oca. Kada me je ugledala kroz durbin koji je čistila. Lepši prvi kontakt nije mogao biti. Kada sam u toj radnji kupio staru gitaru. Kada sam joj poklonio nacistički bodež koji je od tada uvek nosila pored sebe. Svega se i dalje sećam. Čudno je to. Ljubav prema starim stvarima nas je spojila a sada naša ljubav preti da postane stara. Možda se bodež i sada nalazi ispod njenog jastuka?  Sećam se i kada smo zajedno ležali na ovom krevetu. Kada mi je šapnula "možeš leći pored mene ali molim te da ideš...ideš dalje sa mnom nego sa bilo kojom drugom" a ja se naježio kao nikada pre. I sada stojim kraj ovog kreveta koji obasjava mesečeva svetlost. Mesec koji sada mogu da dosegnem ali bez nje to ne želim. Samo želim da mi se ona vrati. Toliko toga što me seća na nju i dalje čuvam. Malog čoveka od snega kojeg smo napravili prošle zime; čuvam ga u frižideru. I dalje liči na sebe. Sada živi u frižideru na kojem je venac moje pokojne majke koju je ubio moj pokojni otac. Otac koji je zbog toga što je učinio bio osuđen na smrtnu kaznu.

Kako bih voleo da mi se vratiš. Grešio sam, znam. Nema opravdanja.  Čak i mače koje smo zajedno odgojili od trenutka kada je došlo na svet. I njega sam sačuvao. Zamotanog u papir i u istom frižideru pored snežnog čoveka. Ponekad otvorim vrata i ugledam jadnu životinju. I to me rastuži. A ipak sam to uradio. Zbog tebe. To je poslednje što sam uradio pre nego što sam sebi prerezao vene. Zbog tebe. Našli su me nakon nekoliko dana. I zakopali su me. Pored mojih roditelja. I mislio sam na tebe. A večeras sam se vratio u sobu po kojoj smo tako često zajedno šetali goli. Dok sam bio živ. Molim te, vrati mi se.
---------------

meni je ceo koncept takav da se naježim.  

[Savajat Erp]

Ех, можда је мало препатетично, али је и некако...слатко. Да, ја сам романтична пичкица, па шта?! 

[Third Eye]

U suštini svi smo ali to ne želimo da priznamo. 

[Savajat Erp]

Ево ја сам направио први корак. Надам се да ће након овог мог храброг геста и остали иступити. 

[Суба]

Да, заиста провејава нешто болесно и изопачено. Ако је то био циљ-успео си. Прочитао сам пажљиво али заиста нисам фан оваквих ствари. Наравно, нема ништа лоше у склоности ка помало уврнутој романтици, ако се сналазиш у томе само напред. Али ово је баш црњак ради црњака, сем тога некако већ виђено. Можда зато што ниси сам себи инспирација. Дај нешто лично, из сопствених размишљања и ставова.

[Third Eye]

Tek to bi bio crnjak. 

Ali, da. Imaš pravo. Dobar savet. Sećam se da je neki muzičar rekao nešto na fazon -ja jebeno danima sedim u uglu sobe, kopam po duši i uništavam se da bih nešto napisao a tamo neka plavušica sklopi neku lalala pesmicu i to bude hit.

[Суба]

Па онда нека буде црњак, бар је твоје и само твоје. Пази, то за плавушицу је тачно али увек је квалитет битан, не квантитет. Кажеш да ти је инспирација Ник Кејв. Па има ли ишта боље и суманутије од његових раних радова, а колико га је људи тад слушало? Е, али каквих људи? 

[Third Eye]

 

The mercy seat. 

[Суба]

Или "Six strings that drew blood".