Ispravljene verzije priča iz Radionice

[Stipan]

Hvala bogu da me je bar neko provalio. Već sam poverovao da pričam Papuanski...

[M.M]

Scallop te nije pohvalio na ovom topiku. Ovde nam je samo objasnio šta si želeo da nam kažeš .

[Stipan]

Pa dobro, ali je makar shvatio o čemu pričam, za razliku od one Po Pufnice. 

[Savajat Erp]

Шта ту има да се схвати? Кристално је јасно да свака реченица може да се напише на више начина...и да не пропева.

[Stipan]

Pravnici...

[Savajat Erp]

Где, где?! Иди, бре, човече, немој ме штрецати...

[Stipan]

MRAČNIJE OD NOĆI

Sedi tako Sunčica u ljuljašci  i seća se događaja prohujalih. Suze joj već presušiše i pre svanuća mora doneti odluku.

  Sve je počelo onog jutra kad Ljutko nestade. Izleteo kroz kapiju i nikada se nije vratio. Nedugo potom po prvi put ugledala je ljuske po dvorištu razbacane, k'o da je ribu kogod čistio. Tada to i nije bilo preterano čudno, ali potom su one danima osvanjivale uvek na istom mestu. Najbliža obala beše daleko, a riba retka roba, pa ju je ljubopitljivost izluđivala.
   Njiše se Sunčica i priseća se događaja kojima tada, onako uznemirena Arsenovim ponašanjem, nije mnogo pažnje poklanjala,. Izlazio bi u sitne sate bez pozdrava, a dolazio tek pred zoru, uvek mrgodan. Postelja im se hladila, a jaz među njima postajao je sve dublji. Ozlojeđena time gotovo da nije ni primetila učestale nestanke što su se zaređali po selu. Čak i kad su vesti o tome doprle do nje, verovala je da se bezizgledno selo potajno napušta. Jednostavno, sele se ljudi na jug, tamo gde je zemlja blagorodnija.
     Odupire se Sunčica nogama o tlo i priseća se noćnih putešestvija u kojima je Arsena uhodila, ne razumevajući kako joj svaki put izmiče u šumarcima oko sela. Ljubomora ju je izjedala, pa je besnela, plakala, pretila i molila – uzalud.  Arsen je majstorski izbegavao svaki napad i nikada joj  nije smisleno odgovorio, nego bi je svaki put zagrlio i u postelji umirivao.     
   Zatvara Sunčica oči, pokušavajući da sračuna kog li je dana na mesto ljubomore stigao užas. Kad se to tačno selom proneo glas o oglodanim ljudskim kostima? Kojeg je ono jutra glasnik iz sela izjahao grabeći ka prestonici sa jezivim pronalaskom u bisagama?
   Kroz glavu joj potom prolaze noći što uslediše. Vrata bi se noću zaključavala, a vile i sekire su postavljane uz postelje. Više ni ljubitelji dobre kapljice nisu po mraku u mehanu navraćali. Arsen je i dalje nenadano odlazio, a još iznenadnije se vraćao. Nije ga više pratila.  Iščeznuća su se nizala, a od glasnika ni traga ni glasa. Nekoliko porodica je natovarilo stvari na kola i u žurbi su napustili selo.
   Lagani drhtaj prođe Sunčicinim telom kada se setila one izbegličke grupe koja se vratila urlajući. Kola, stvari i krv prethodnih begunaca nalazili su se svega par kilometara niz drum, a nedaleko od njih viđene su čizma i rukavica otposlatog glasnika.
      Bili su pod opsadom.
   Sećala se  pokušaja da se zver uhvati, ali nesuđeni heroji bi svaki put netragom nestajali. Posle nekolicine takvih junačenja, očaj je nadvladao. Zabarikidirani i naoružani onim što su imali, čekali su svoju sudbinu. Noću bi osluškivali lomljavu i vrištanje, ne promaljajući nos iz skloništa.       Mesec dana kasnije stanovništvo se svelo na trećinu.
   Sedi Sunčica u ljuljašci  i seća se kako je jedino Arsen noću lutao, ne obazirući se na Sunčicinu kuknjavu. Sve njene sumnje su tada već nestale. Strah ih je učinio bledim i nevažnim. Uskoro je samo po noćnim vriskovima poznavala da u selu još ima živih. Arsen bi izjutra donosio sve što im je bilo potrebno i gotovo je i zaboravila kako izgleda život izvan četiri zida. Sve do one noći...
   Zaustavlja se Sunčica u njihanju i ramena joj se povijaju kao da ih težak teret pritiska. Sećanja joj se vratiše na poslednju noć u kojoj Arsena nije bilo. Škripanje dasaka na tremu privuklo joj je pažnju i prišunjala se do prozora. Napolju nije bilo nikoga. Priseti se čudne slike: zvezde su s leva na desno nestajale, a zatim se pojavljivale - kao da ih je nešto zaklanjalo. Naglo se odmakla od prozora, a tren potom vrata su se rasprsnula u ljubičastom bljesku. Stala je da se povlači, ali niko nije ulazio. Tren kasnije hoklica se prevrnu, naizgled sama od sebe. Sada je već znala ono što onda nije razumela - nešto se kretalo prostorijom!
   Čudovišnog stvorenja koje se potom pojavilo na dovratku jasno se sećala. Iznad prenisko usađenih očiju na snažno izbačenim čeonim kostima, štrčao je rog savijen poput ovnujskog. Sa obe strane zatupastog nosa izbijaše zakrivljeni očnjaci nestvarne veličine. Mišićavo telo beše prekriveno plavkastim krljuštima, koje je smesta prepoznala kao ljuske koje je svakodnevno nalazila po dvorištu. Udovi su odavali utisak zastrašujuće snage, a kandže snažne poput medveđih činile su dugoprste šake pretećima. U njima je nosio neobičan predmet nalik višestrukoj cevi. Ruke joj se trgoše kada se prisetila kako ih je podigla ne bi li se zaštitila od munje što je iznenada prema njoj sunula. Kada se pretnja zaustavila na nečemu dotad nevidljivom, u seriji plavkastih bljeskova pred očima joj se pojavilo zdepasto zeleno stvorenje. Činilo joj se da ponovo pogled ukršta sa očima bez beonjača, tamnim poput noći, koje zauzimaju najveći deo ogromne jajaste glave. Obrazi prekriveni dubokim borama u parodiji podočnjaka, tanani nosić, majušne usnice i oštri podbradak bili su izrugivanje ljudskoj fizionomiji. Stvorenje se naglo okrenulo i iz spravice u šakama ka neprijatelju sunu plamen. Ruka monstruma naglo se pretvorila u buktinju, a iz grla zveri ote se urlik. Idućeg trena sve se pretvorilo u kovitlac. Zver se bacila na protivnika i pandže i zubi stadoše da ga rastržu. Po povremenim bljescima znala je da ljigavo stvorenje koristi svoj plameni mač, ali brzina sukoba sprečavala ju je da zapazi detalje. Najzad se oba protivnika sručiše na patos. Ono što je iz njih liptalo i natapalo tle nije bilo krv.
   Sunčicino lagano njihanje se zaustavlja u trenutku kada joj u mislima ponovo odjeknu  poznati glas iz  zverinjeg grla. Glas što izgovara njeno ime. Trže se vrativši se mislima u trenutak strašne spoznaje kada je zver pogledala u oči. Tako poznate oči. Oči koje je volela.
      Arsen!
   I seti se najzad njegovih jedva razumljivo promrmljanih poslednjih reči:
- Morao sam otkriti gde je ljigavčeva jazbina. Ne znaš kakve su užase videle ove oči, niti možeš zamisliti prostranstva preko kojih sam stigao. Znaj, kad odsanjaš svoj poslednji san i ovog sveta više ne bude, ja ću te i dalje voleti.
   Ljuljaška se pomera pod Sunčicom dok rasejano posmatra opustelo selo i sveže grobove drevnih neprijatelja. Oseća se poput nanovo rođenog deteta. Duboko uzdiše, pa odlučno ustaje.

Vreme je da krene. Ovde više nema ničega za nju.

[Midoto]

Prepravila sam svoju priču sa prošle radionice (ne da bih je okačila ovde, već da ne ostane onako krnja, srezana na 6000 karaktera). Stvarno je vrlo, vrlo teško postići sve na tako malom prostoru: izgraditi uverljive likove, zalaufati priču i izgraditi je da bude više od proste skice. Potrebno je majstorstvo. Ja nisam uspela – da bi mi bila prihvatljiva priča koju sam napisala, morala sam da je proširim na gotovo 7500 karaktera.
Zato verujem da je vrlo bitno za sam zanat – proceniti šta i koliko može da se ostvari na zadatom prostoru. Možda da se uvedu kazneni poeni za prekoračenja?

[scallop]

Da bičujemo? Cilj je uspostavljanje samokontrole.

[Midoto]

Da bičujemo? Cilj je uspostavljanje samokontrole.

Prihvatljiv predlog

[Boban]

Bičevanje ili uspostavljanje samokontrole?

[Midoto]

Pretnja je najbolji načina za uspostavljanje samokontrole. Ja sam bila za kaznene poene, ali može i drugačije.

[angel011]

Stvarno je vrlo, vrlo teško postići sve na tako malom prostoru: izgraditi uverljive likove, zalaufati priču i izgraditi je da bude više od proste skice. Potrebno je majstorstvo. Ja nisam uspela – da bi mi bila prihvatljiva priča koju sam napisala, morala sam da je proširim na gotovo 7500 karaktera.

Svojevremeno, na jednoj drugoj radionici, zadatak je bio napisati priču u kojoj je opisan nečiji kompletan životni ciklus - i da to sve stane u 1500 reči. Moja priča, od koje je kasnije nastala Krilčica, je imala  oko 2000 reči, i bila sam sigurna da to ne može kraće. Onda mi jedan lik sa radionice izbaci ono bez čega je priča mogla - zapravo, tako kraća je bila još bolja - i svede je na tih 1500 reči, i kaže mi da pogledam i da ću videti da može još i više da se skrati a da sve bitno bude tu.


Tamo nije bilo nikakvih penala za viškove, osim što niko nije glasao za priču koja je dužinom prekoračila limit. Za tu moju priču su ljudi rekli da im je među najboljima u tom krugu, ali joj niko nije dao ni bod, zbog dužine. Ako priča ne ispuni sve zadate uslove, računajući tu i dužinu, ništa od bodova, i to mu je to. 

[Savajat Erp]

Svojevremeno, na jednoj drugoj radionici

Рече Анђелија (`ћи најмилија) по 258-и пут...

[NdZodiac]

Svojevremeno, na jednoj drugoj radionici

Рече Анђелија (`ћи најмилија) по 258-и пут...

Sad si me podsetio na film "American Pie" i onu devojku koja je započinjala rečenice sa: "And one time, at band camp..."

[angel011]

Svojevremeno, na jednoj drugoj radionici

Рече Анђелија (`ћи најмилија) по 258-и пут...

[NdZodiac]

Unapred se izvinjavam zbog formatiranja, ali ne ide mi na ovom forumu  . Osvrnula sam se na sve komentare, i potrudila se da ih primenim. Pre svega Jevtrino i scallopovo, a kasnije i još nekoliko zameranja na naslovu, kao i ostale korisne kritike. Nadam se da je sada prikladnije, i da će vam se više dopasti 

Nakaza

Sutra će kiša, osećam po slanom mirisu vetra. Blatnjavi putevi lov će mi otežati a ostalo mi je još tri vrste. Mesec se ponovo približio, preda mnom je duga i nemirna noć, ali izdržaću do jutra i tada odspavati da budem spremniji za napad. Motivacija mi jenjava, čula otupljuju, izazov se svakim danom umanjuje, ali glad se neće utišati dok mi nepce ne dotane krv poslednjeg.
Mrak je. Počinak bez snova nije osvežio moju snagu. Sunce nije uspelo da osuši tlo, koje kao da je pokušalo odjednom da nadoknadi svu vlažnost koju je u toku godina izgubilo. Zemlja mi se lepi za noge dok se približavam mestu na kojem sam ih posmatrao kako prolaze. Lišće šuška. Pokušavam da naslutim kretanje protivnika. Mesec je crven, kao i oklop koji jasno prepoznajem blizu žbuna. Ne bi mogao da se sakrije, sve i da je pokušavao. Ubrzo me je primetio, ne trudeći se da pobegne. Pomirio se sa sudbinom a ipak ostao prkosan do poslednjeg trenutka. Podrugljiv pogled mu je dugo mirovao na mojim čeljustima.
,,Ti si zaista izrod! Bila je u pravu kada je rekla da si odvratan! Ali nećeš još dugo postojati, svi znaju šta radiš!",  govorile su mi njegove misli.
Zubi su mi se sklopili na mestu gde mu se  trup spajao sa glavom, koja se u sledećem trenutku otkotrljala u stranu. Telo je nastavilo da se grči dok je šest nožica nekontrolisano mlataralo u prazno. Živeće još bezglavih nedelju dana, to nam je svima zajedničko. Ovaj primerak je bio hrabar i bezobrazan, pre svega je znao ko sam i šta mi je poslednje rekla. Vest o mom postojanju se brzo širila, ali to mi je i bio cilj. Uskoro će i ona da čuje za mene, više neću biti sramota i nesposobni izrod. Prošlo je mnogo vremena otkad sam je napustio, ali znao sam da me nije zaboravila, osećao sam to. Kada me ugleda znaće ko sam, kao što je znao svaki od njih. Znaće kako se sada zovem i razlog zašto sam među preživelima drugog Velikog Pomračenja, jer moje ime će se spominjati sa strahom u mislima i divljenjem u očima.
Tog dana nisam spavao, približavanje dugo očekivanog trenutka ubrzavalo je sve moje telesne funkcije. Prisećao sam se onih koje sam ubio. Njihovih pogleda, ispunjenih vrtlozima osećanja, mržnje, straha, iznenađenja, prkosa, ponosa. Nisu se branili, jer im konstitucija to nije ni dozvoljavala. Ne bi ni bili u stanju da me povrede i da su uspeli da se izmaknu mom napadu, jer su mogli da jedu samo leševe. Prvo Veliko Pomračenje je progutalo Sunce na period od nekoliko meseci, poništivši mnogo živih bića, primoravajući preostale da se prilagode novim uslovima. Drugo je trajalo samo dve nedelje i kao da je promenilo samo mene i tlo po kome smo hodali. Postao sam još krvoločniji,  moju žeđ više nije mogao da ugasi samo jedan za jednu noć, trebalo ih je biti najmanje petoro. Bio sam ubeđen da su ovoga puta preživeli samo odabrani, zadržavajući svoju originalnu fizionomiju. Kako sam znao da je i ona još među živima? Nisam, ali nešto u meni je govorilo da me čeka.
Ono što je mene iznenadilo bila je izmena u karakteru. Nisam očekivao da su se toliko promenili, da su međusobno toliko različiti, a često sam razmišljao o sledećem, o reakciji koju će pokazati. Da li će me moliti, ili se suočiti sa borbom kao najhrabriji naše porodice? Govorila je da su ostale vrste mnogo bolje i snažnije od naše, ali iznenadiće se kada joj izložim svoju stranu priče.
Sledeći se uspešno sakrio, ili je to barem umislio. Crni oklop mu je olakšavao da se gotovo stopi sa ugljenisanim zemljištem. Opirao se dok sam ga pritiskao uz tlo i žvakao mu jedan od pipaka. Bio je manji i slabiji od mene. Sa gađenjem sam ispljunuo ostatke pipka i zagrizao glavu. Telo mu je zadrhtalo.
Sutra je konačno noć koju toliko dugo čekam, bila mi je jedina misao dok sam gutao poslednji zalogaj svog protivnika. Ispuniću ono što sam postavio kao svrhu života, dokazaću svoju moć ili ću uginuti kao ostali bezvredni pripadnici šest hiljada vrsta, završiti zaboravljen kao bačeni kamenčić na dnu okeana.
Poznata okolina je povećavala neugodan osećaj u meni. Sakupili su se u sred čistine koja je zauzimala prostor od nekoliko metara, grupica od tridesetak, nekoliko porodica, činilo je pravilan polukrug. Prepoznao sam je iz daleka, ništa se nije promenila. Oklop sličan mom, samo za nijansu svetliji, telo dva puta manje od mog i naravno - razlika zbog koje me je odbacila. Zubi. Tridesetak pari očiju je, s mržnjom i gnušanjem zurilo u njih, sa iščekivanjem koje je napetost u zraku činio opipljivim. Samo jedan znak i krenuće napad. Brojnost je bio njihov adut, njihova jačina, iako nisu mogli da me povrede ni blizu onome koliko sam ja mogao njih. Prišao sam bliže a oni su me okružili, čineći sada krug, sprečavajući time svaku pomisao bega.
Iz same sredine kruga gledala me je prekorno i ljuto, sa trunkom razočaranosti u očima, signalizirajući ostalima da je ovo stvar koja se tiče samo nas.
"Zašto si se vratio?", misli su joj bile jasne.
"Da te ubijem!" ,bez razmišljanja sam odvratio biću koje me je rodilo. Stvorenju niže vrste koje me je odbacilo samo zato što sam se razlikovao, potajno se nadajući da sam odavno napustio ovaj svet.
,,Nakazo!". Jasno sam čuo urlik iz njene glave koji je kao eho odzvanjao i u mislima ostalih prisutnih. ,,Ti svakako nisi u stanju da me ubiješ! Nećeš to uraditi! Ne smeš! Kukavice! Izrodu!".
,,Ne! Ja sam osveta! Osveta svih onih koji se razlikuju!", odvratio sam momenat pre nego što sam joj zario zube u mekanu glavu, osećajući dugo priželjkivani ukus pripadnosti.

[Midoto]

Sad je stvarno bolja, a vidi se da možeš još da je doteraš. Mnogo mi se više sviđa nego u prvom čitanju

[NdZodiac]

Hvala Midoto 

[Josephine]

Imam pitanje za Džona, ako me udostoji odgovora: da li si voljan da produžiš Poliksenu i oneobičiš je/dodaš joj/utkaš sf/f/h deo?

[Джон Рейнольдс]

Imam pitanje za Džona, ako me udostoji odgovora: da li si voljan da produžiš Poliksenu i oneobičiš je/dodaš joj/utkaš sf/f/h deo?

Једва сам нашао где је ово питање. Та прича која је, иначе, без наслова је већ хорор, егзистенцијални  . Нисам је читао одонда и не сећам се да постоји простор за проширивање, а ако бих нешто исправио, исправио бих почетак и само средио текст. Шире не бих ишао, свакако, где би ту ушао СФ елемент? Да дрпим идеју из епизоде Доктора Хуа са Адипозама АКА Салчићима? 

[Josephine]

Pa dobro, meni je bitno da imaš volju da sređuješ tekst. Samo to sam htela da znam...

[Stipan]

Priča je dorađivana po Scallopovim sugestijama za "radioničarski" ZS. Ako ima primedbi molio bih vas da budete što nemilosrdniji.

Hvala.

[Stipan]

Isto popodne, isti dan

Popodne je uveliko odmaklo kada je Mirjana napustila selo i poznatom se stazom zaputila ka reci. Utonula u misli koračala je gotovo ne primećujući krajolik.
   Lako je laži izgovarala, lako izgovore nalazila. Ponekad je to bila šetnja pokraj reke. Drugi put bi radila u bašti ili posećivala Biljanu u susednom selu. S proleća na proleće obmane behu sve uverljivije i niko u njih više nije ni sumnjao. Uvek isto popodne, na isti dan.
   Trava je bila vlažna i prsti nogu su neprijatno zebli. Eh, da bar proleće nije toliko kasnilo. Možda bi sedela za stolom i spremala se za praznik.
   Začudo, hodala je lagano i ravnomerno. Vazduh je bio prepun slađanih proletnjih mirisa, ali to čudesno uskrsnuće nije za nju nikakvog značaja imalo. Iza sledećeg prevoja ugledaće cilj.
   Osvrnula se. Krovove kuća i dimnjake nazirala je nejasne i daleke. Kao kletva, nad selom se nadvijao sasušeni bagrem o koji je onomad matori Ciganin obešen. Uzdahnuvši duboko, skrenula je pogled ka ugaženoj stazici pred sobom. Donela je odluku još dok su se poslednji repovi zime povlačili.

   Svi su njeni prijatelji odavno kuće skućili. Sve su njene prijateljice već o svojoj deci brinule, a Mirjana je sporu smrt, koju je tek proleće blažilo, brižljivo od suseljana skrivala.  Sav je nespokoj potrošila predugu zimu preboljevajući.

   Praznik što će ga zora doneti i bučni vašar koji ga prati mislima joj je provejavao. Zalud su to gomilanje lutalica vlasti zabranjivale. Putujući trgovci, cirkuzanti i torbari skupljali bi se na čistini kraj reke, s proleća na proleće, u isto popodne, na isti dan. Nomadi svih vrsta za zakone nisu marili. Ringišpil i šećerna vuna. Roštiljdžije i bučna dečurlija. Gomila stranaca sa šarenim džidža midžama poput sirotinjskih svetinja prostrtih. Pogađanje i zadah rakije. Šarene suknje i marame. Čizme visokih sara i plamen iz tamnih očiju. Vašar kojeg nikad više istim očima neće videti.
   Koliko puta ju je majka pitala koji joj je vrag? Koliko momaka ju je klelo jer usne nikom nije davala? Odgovor je bio koliko težak, toliko i jednostavan. Ležao je zapreten koliko u prošlosti, toliko i u budućnosti. Uvek isto popodne, na isti dan.
   Lazareva subota je bila kad je prvi put te vučje oči srela. Pogled koji ju je smesta sažegao. Bio je tamo, sa ostalim nomadima, nekako po strani. Drugačiji od svih. Visok i naočit. Lenih pokreta. Vatrenog pogleda. Ogledalce na tezgi pred njime nije joj bilo potrebno. Njegov baršunasti glas i toplii dodir ruke jesu.
Hodali su istom ovom stazicom, nasmejani i srećni. Slabost što je prožimala telo skrivala je oslanjanjem na snažnu podlakticu.

— Kolja, ljubavi moja!

   Pamtila je skaredno živopisne kočije, kljusine što brste tek izniklu travu i teški zadah dugog putovanja. Sećala se popodneva u znoju. Divljih ruku i nemirnog tela. Uzdaha i vriskova. Dahtanja i nežnog umiranja. S proleća na proleće male su prevare bile sve uobičajenije i niko više nije u nju sumnjao. Uvek isto popodne, na isti dan.
   Nozdrve zapahnu miris vode i pred oči izroniše trstika i ševar pritisnuti maglom. Srce se snažno otelo i vrtoglavica je odlučnost nadvladala. Na gorostasno stablo kraj staze se oslonila i iz grla krik joj se ote:

— Kolja, nesrećo moja!

   Bol ju je sve više obuzimao. Kroz uzburkane misli proletela su predvečerja u kojima bi je terao od sebe.
Tako... Tako... Grubo. Nemilosrdno. Tako očajno! Koljin vapaj kao da još odjekuje pustom obalom:
— Ne znaš kakvo je prokletstvo na meni, Mirjana! Ne smeš dočekati noć kraj mene.

   Lagani koraci vodili su je postojano i pred pogledom puče izmaglica nad rekom. Utroba joj se stegla. U glavi su joj iskre davnog pogleda igrale, poput izbledelih odbljesaka vatre u kojoj je sagorela. Koliko je samo laži izgovoreno i još gore – koliko ih je oćutano.
   Pamtila je komšinice koje uteruju decu u kuće i kletvi bačenih na strance. Sećala se krvi i sahrana. Zatvorenih kovčega. Kuknjave i plača. Nedoličnog prežderavanja ožalošćenih po sahranama. Uvek isto jutro, na isti dan i jutro za njim.
   Setila se prepodneva kad su maske pale i divljaštvo je nadvladalo. Prepodneva kad su se mirni zemljoradnici u zveri pretvorili. Setila se grubih Koljinih ruku što su je neumorno vukle za sobom i sakrile je u isti ovaj ševar. Jezive bahanalije baklji i konopca. Kočije su gorele, Ciganke su vrištale, konji umirali. Matori se Cigo  na bagremu zanjihao. A ona je sve to gledala - skrivena, nemoćna, skamenjena...

   Reka je tekla ravnodušno i mirno. Onako kako je oduvek proticala. Kroz sve ove preduge godine Mirjanu je vodio nemir što se ne preboljeva, ali sada...
   Sada je znala kuda ide. Magla nad rekom željno ju je čekala.
— Ne, Kolja, sada me nećeš oterati. Više ne mogu lagati. Ne mogu onako kao što to činim godinama zbog tebe, uvek na isti dan, s proleća na proleće. Ovoga puta ću dočekati noć, ljubavi. Sačekaću noć sa tobom!

   Konačno se zaputila svome usudu i ni najmanje se nije kajala. Sumrak se hvatao na jove što su oivičavale moćnu vodu i kroz glavu joj sinu sumorna slika svakog božjeg jutra po vrbici.
   Prvi iskasapljeni komšija beše nasilnik čija je žena prečesto masnice pod odećom krila. Sledeći ništa bolji – previše je suza njegova poćerka prolila.
   Svake noći za Lazarevom subotom zver bi nekog rastrzala. Uvek na istu noć, s proleća na proleće. Smrt i plač, krv, dopola proždrane iznutrice

   Nije zaboravila. Nije marila. Nije plakala — Neka vreme prolazi.

      Najzad zastade, stigavši na cilj. Sela je pod drevnu vrbu i uperila je pogled ka reci.

         Veče se spuštalo lagano i neumitno.

   Telo uzdrhta od strasti. Kolja noćas dolazi! Mesec joj se bledo nasmešio sa neba, tek probuđen i još mamuran. Otpozdravila mu je kao starom prijatelju.

   Ove će noći iz magle izroniti karavan. Začuće se škripa točkova, njištanje konja i pucanj biča. Noćas će podeliti prokletstvo sa svojim draganom i pojuriće duž reke, divlja i slobodna. Pridružiće se čoporu i loviće ono što su nomadi oduvek tražili.

   Jer nomadi noćas dolaze na gozbu, kao i svakog proleća. Na istu, bogom nepogledanu noć.

      Baš kao što to i treba da bude.

   A kad sve bude gotovo, kad noge postanu umorne, a utroba puna, poći će sa njima u maglu.

      Tamo odakle su nomadi oduvek i dolazili.

[scallop]

Dobro jutro, Stipane. A, da sam frkneš par prideva kao što su "slađani" ili "jezivi"? Moraš sam da se boriš protiv tih svojih opsesija i da pridaviš višak prideva. Nisam ti ja Ghoul da se pozivaš na mene. Ja sam vrlo nepouzdana osoba.

[Midoto]

Prvi utisak (po pitanju nastavka sređivanja): zamenila bih baršunast glas i nedolično prežderavanje po sahranama. Oba ova prideva mi čine priču manje iskrenom, posebno drugi.

Dalje: kažnjavani i iskasapljeni ljudi - nasilni muž i zli očuh... Stavila bih drugačiju metu osvete, ovo je prečesto korišćeno.

I - uvek mi smeta reč iznutrice kada je čovek u pitanju, čak i kada je jestiv čovek.

Inače je lepo.

[Stipan]

@Scallop - Ghoul?! Ko je taj?
Hvala za prideve

@Midoto - hvala

Poradiću na tome...

[scallop]

Znam da nećeš. Otvori priču i markiraj žutom sve prideve. S V E !!!!! Pa, kad vidiš koliko ti je žut tekst, valjda ćeš shvatiti. Ne mogu ja da ti pokazujem prstom na svaki suvišan pridev.

[Stipan]

 

[Stipan]

ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU


   Godine su prohujale, a srce kao da je postalo kamen. Predugo sam bežao od istine da čudovišta prošlosti ne nestaju, već uporno čuče po mračnim uglovima i senovitim raskršćima, sa namerom da me zaskoče kad se najmanje nadam. Nema drugog puta nego vratiti se na početak.

   Svetla naselja naglo izranjaju iza prevoja i za trenutak ostajem zaslepljen. Zatreptah kako bi privikao oči na promenu, pa dodajem gas. Prošavši glavnom ulicom zaustavljam se pred zdanjem sa zapadne strane.
   Siđoh s motocikla, snažno protegnuh utrnule udove i sigurnim koracima zaputih se ka oguljenim drvenim vratima. Sve je igra i sve je krug.

   Umesto tople dobrodošlice osupnu me duvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Ošamuti me zaboravljeni miris civilizacije. Stražnjice još uvek bolne od predugog putovanja, prilazim šanku.

- Pivo!, kažem.

- Nneenee želim nevolje. – izgovara šanker mucavim glasom.

- Pivo!!– ponavljam jače. Šanker stade da me uslužuje drhtavim rukama, nemirnih misli. Tek što dohvatih piće, krigla se nenadano razleti u hiljadu parčića, povređujući mi šaku. Kao da je srča pronašla put ravno do srca. A sve sam mogao unapred da znam. I pre no što pogledah, tačno znam ko je to učinio. Naglo se okrenuh. Većinu gostiju nenadani prasak ne nagoni ni da se osvrnu. Kukavice i slabići. Oni drugi samo se podmuklo cere. Šakali. Čekaju da prožderu lešinu. Niko se neće staviti na moju stranu. Sve guzice mirno počivaju na stolicama. Što je sigurno, sigurno je.

- Zašto Karla? - pitam tiho.

   Gledaju me prazne protivnikove oči.

- Zato što si trula jabuka koja uznemirava ostale.- glas joj deluje mehanički, odbojno. Bez emocija. Šuplje.
- Vratio sam se, Karla. Vratio sam se da ostanem.

   Od samog početka znao sam šta će uslediti. Od kad sam primio prvi šamar. Od prve zajednički popijene rakije. U stvari, oduvek sam znao da me niko ne vidi. Da me niko ne primećuje.

      Čak ni Karla.

Zašto sam se onda zavaravao? Kao da ljubav možeš kupiti poput krigle piva.

   Nema tih jebenih para. Ne kad je srce u pitanju.

- Ne želimo te ovde! – reče Karla.

- Možda drugi ne misle što i ti - uzvraćam. Da li uopšte postoji mesto na svetu gde pripadam, pomišljam - Nemam gde da odem, Karla. Tu mi je dom – završavam.

- Dom? Misliš na Sunčani Salaš? Odavno smo sravnili sa zemljom tu sramotu! - stomak mi se stegnu na te reči. Onda zastajem i glavom mi proleti da je možda bolje tako. U temeljima Sunčanog Salaša postojalo je nešto. Nešto neizrecivo drevno, neki atrefakt davno mrtve civilizacije. Prokletstvo koje mi je razorilo porodicu. Generacijama unatrag tamo su se rađali i umirali moji arkunđeli, upijajući pogubno isijavanje uklete ledine. Samo trenutak nedostaje da bih se predomislio.

- Nakazo jedna! – pritisak stiže istovremeno sa režanjem. Samo tren je nedostajao. Trenutak koji nikada neće doći.

- Ne, Karla! Ne ovog puta! - za to joj treba vremena. Previše vremena. Pokušao sam, učinio sam sve što mi je bilo u moći. U gradovima na Jugu, u hramovima zapadnog sveta. Medicina i vradžbine ostadoše nemoćne.
- Ne čini ono što ste uradili mojoj familiji! Poslednja opomena! - još uvek se teško obuzdavam.

- Tvoja familija? Noćni soj? Usuđuješ se da ih pomeneš? - pritisak ne prestaje. Namerila je da me izbriše. Ali ne zna, ne može da zna. Proterali su dete, vratio se muškarac. Ruka mi kreće ka boku i uzdah se gotovo u isti mah otima prisutnima.

      Više se ne maskiram.

   Sunce koje im je otvorilo psihu oduzelo im je vid. Mogu mi videti misli, ali ne i ono što mi visi o boku. Ono što sam pronašao u pustinjama istoka. Već idućeg trenutka u šaci mi je hladni držak oružja. Pritiskam oroz i Karla pada. Pritisak dolazi sa svih strana, ali niko od njih ne razume brzu smrt. Oni što govore mislima. Oni što ubijaju umom. Oni što su zaboravili prošlost.

   Okrećem se, pritiskam oroz. Ponovo i ponovo. Svaki put precizno darujem spokoj. Nema greške, predugo sam vežbao. Naučio sam da sakrijem misli. Naučio sam da koristim brzu smrt. A negdašnje komšije i krvnici nisu više nemi.

   Ne interesuje me kakve poruke razmenjuju u svojim glavama. Želim da čujem njihov glas. Ako to već nisu mogle biti reči za koje sam tako dugo molio, onda neka budu krici. Oštar vonj baruta potiskuje smrad mehane i ispunjava me zadovoljstvom. Onda oružje škljocnu u prazno. Dok neprijatelji navrat - nanos napuštaju poprište, pažljivo punim revolver. Našao sam sasvim dovoljno municije tamo dole u podzemljima istoka. Izlazim na ulicu i osmatram. Osećaju mi misli, pa ipak me ne vide. Zato ja vidim njih. Još jedan pucanj odjeknu, još jedan Novorođeni pade. Ne zovu nas zalud noćnim sojem. Vrsta prezrenih. Gotovo uništena vrsta.

   Kroz mnoga naselja sam prošao i svuda video isto. Istrebljenje sopstvene vrste. Olako, kao da su insekti.
   Ali ja sam osetio vetar u kosi i sedlo što žigoše butine i spustio sam se u ruševine drevnog sveta.
   Pronašao sam stare zapise i saznao za drevno iščeznuće nebeske filtracije. Otkrio sam priče o suncu što ubija i naučio sve o tajnama izvitoperene vrste. Pronašao sam brzu smrt i savladao veštinu rukovanja njome.

      Shvatio sam čudovišnost laži u koju sam verovao.

   Novorođeni slepci nisu naslednici stare rase. Stara rasa je moja vrsta.

   I u mnoga sam se naselja vratio donoseći smrt.

         A sada...

         Vratio sam se kući.

[Skalar]

 

[Stipan]

Jel' to znači da je malo bolje? Ili ćemo da pijančimo od tuge što ništa ne valja?

[Skalar]

Jel' to znači da je malo bolje? Ili ćemo da pijančimo od tuge što ništa ne valja?

Боље, боље!

[Stipan]

SPUŠTANJE NOĆI
   Nebo je somotno plavo, a sunce mi u lice iz sve snage bije. Trava, letnje zelena, oivičena je žutim obrubom kadifica. Sa one strane travnjaka u nedogled se prostiru redovi jabuka u punom cvatu i pogled je beo i roznjikav. Kao iz neizmerne daljine dopire Janjin glas i čini mi se da doziva moje ime, ali nisam siguran. Onda se između stabala pojavljuju Sandra i Švrća. Toplina me prožima dok posmatram igru devojčice i psa, a onda nebo bez ikakvog prelaza počne da se smrkava i nemir me obuzima. Podižem pogled i shvatam da stiže oluja...   
   Jednolično kloparanje najednom se pretapa u škripu i zveket. Ruka mi jurnu pod kaput i pre no što što se tržem iz sna. Navika. Smirujem nervozni pokret, osvrćem se oko sebe i prisećam se gde se nalazim. U vozu, ali gde se zaustavio? Virim kroz prozor utrnulih udova i još uvek u polusnu vidim duge perone neoštećene željezničke stanice. Rosuljica vlaži mnogo naroda što se tiska kroz sumrak. Neravnine po betonu postale su jezerca. Kišilo je. Trljam bolnu šiju, a pogled mi luta u zaludnom naporu da pronađe tablu sa nazivom mesta. Tren potom odjekuje treskanje vrata i žagor gomile provaljuje duž kompozicije. Nervozna lica na tren zvirnu kroz navučene zavese, pa nestaju nastavljajući niz hodnik.
   Uspravljam se, poravnavam odeću, provlačim prste kroz kosu i trljam snene oči. Iz daljine dopire tutnjava, ali znam da to nisu gromovi.
   Vrata kupea zaškripaše. Spuštam niže štitnik kačketa i buljim u patos. Ne gledaj ih u oči. Nikad ih ne gledaj u oči. Nozdrve mi zapahnuše mirisi mladenačkog dezodoransa i laka za kosu. Mirisi koje sam skoro zaboravio.
- Slobodno? - sopran, gradlijski izveštačen. Klimnuh glavom. U vidokrug mi ulaze elegantne čizmice visokih i tananih potpetica, pomalo kaljave. Ono što je u njih obuveno seda naspram mene. Suknjica kliznu naviše i pojaviše se savršeno oblikovana kolena u zategnutim mrežastim čarapama. U hodniku je gužva među novoukrcanima sve gora.
- Neću ovako, Pajo. Mogli smo lepo autom... - dopire iz prolaza oštri ženski glas dok se vrata kupea otvaraju. Znoj, naftalin, zadah vlažne odeće predugo odstajale u ormaru.
- Imal' mesta, braćo? - bojažljivi bariton, pa tanušni falset:
- Mamaaa booliii me noogaaa!
- Slobodno uđite. - kaže devojka, očito preuzevši na sebe ulogu starosedeoca.
- Mir Jovana! - zaglušuje je nervozni ženski glas. Utapkava par iznošenih poludubokih muških cipela, pa gomila kofera pada na patos uz težak uzdah.
- Nema goriva, ženo, koliko još puta da ti ponovim. - teško uleganje sedišta daje mi do znanja da je nevoljnik seo kraj mene. Teško diše, od njega bije zadah duvana i rakije.
- Mamaaa gde mi je Mica? Hoću Micu! -  pojavljuje se par malenih baletanki na nemirnim nožicama
- Mir Jovana! Da ti, Pajo, nešto vrediš nabavio bi gorivo, ne bi nas ovako maltretirao. - najzad stameni marševski korak uvodi i razgažene ženske cipele na stubastim nogama. Žena se spušta kraj muža, devojčica seda nasuprot roditelja, držeći se najdalje što može od devojke što sedi kraj prozora. Žena neprestano zvoca i počinjem da sažaljevam njenog muža.
- Sa severa? - obraća mi se muškarac uzdahnuvši, valjda tek da prekine bujicu ženinih prigovora. Klimnuh glavom, kao da nisu posvuda po vozu table sa "MÁV" oznakama. Maša se za džep, vadi kutiju klasika i pruža je prema meni.
- Cigaretu? - uzimam. Odavno već nisam zapalio. Kresnu pozlaćeni zippo i željno povukoh, nagađajući odakle li je taj upaljač. Tren potom shvatam da razmišljam o glupostima. Verovatno poklon za godišnjicu ili se pravi važan. Haos dovde još nije stigao. Vrata se širom otvaraju i težak miris mošusa iz afteršejva udara me ravno u stomak. Glanc nove martinke preskaču kofere i gotovo me nagaziše. Vlasnik zastaje, okreće se i čujem škljocaj brave. Zaključao je vrata kupea.
- Ovo je popunjeno, evo ima nas šestoro. - dubok, samouveren glas - Jebote, ovo još uvek ne funkcioniše, kurac ću da im platim! - spušta se na sedište između devojčice i leponoge devojke, pa vidim da u negovanoj ruci drži telefon. Nokia, najnoviji model. Pečatnjak mu blista na srednjem prstu. Ekran telefona žmirka, signala nema. Nisam drugo ni očekivao.
- Ja sam Lazar - pruža ruku ka curi. Cura prekršta noge i podižem pogled. Nešto poput osmeha spušta joj se na oblo, uglavnom bezizražajno lice.
- Kako je tebi ime lepojko?- bljutavo izgovara došljak. Pomalo mi je muka od tog idiota.
- Marija - odgovara mekano devojka. Zainteresovana je. Pridošlica lukavo pritiska laktom podignuti oslonac za ruke i pomera se bliže. Strah dovde još nije stigao.
- Baš se radujem, Marija. Retko viđam takve lepotice, posebno otkad... - neko pokušava da otvori vrata. Jednom, pa još jednom. - Zauzeto, stoko! - viknu pridošlica.
- Otvaraj, Kontrola! - odjeknu bespogovorno naređenje spolja. Žena se maši brave, škljocnu, pa se vrata otvoriše i dva para vojnih čizama umarširaše. 
- Dokumenta! Ti, u ćošku, odakle dolaziš? - Sa armijom nema zezanja. Pa opet, vojnik preda mnom nije onakav kao oni na koje sam navikao. Mislim da se tek popeo na voz. Mlad momak, sav se uneo u ulogu mirotvorca. Nema prošlosti u njegovim očima. Onaj iza njega već je druga priča. Taj je na vozu još od linije razdvajanja. Širok ožiljak preko obraza, kroz zavoj preko čela pomalo probija krv, a pogled mu je prazan.  Frontovac, pas čuvar. Tih je, ali M 70 je podignut i neće oklevati da potegne obarač.
- Tavankut. - odgovaram. Dustabanliji to ništa ne znači. Frontovcu pogled krstari preko putnika, a oko mu seva.
- Tavankut? Gde je to? - pita prvi. Budala. Pratilac je sve nervozniji.
- Zona. - kažem. Frontovac uzdahnu. Dobro taj zna zašto je voz ovamo stigao gotovo prazan i zašto sam ja još uvek ovde.
- Je li? Onda znaš šta ide. - zavrćem rukav, pružam ruku. Kratak ubod i pištanje. Ne moram videti displej da bih znao da je indikator zelen. Čuo sam taj zvuk već milion puta. Dobar zvuk. Privremeni mir. Viđao sam ljude ustreljene zbog neispravnog test uređaja.
- Imaš li oružje? - pita, a ja umesto odgovora raskriljujem kaput. Držak zastave 7,62 proviruje ispod pazuha. Dustabanlija se štreca. Frontovac izučava devojku.
- Moram ti ga uzeti. - kaže žutokljunac. Posežem u džep, pružam mu rukom ispisan papir. Ne mogu mu dozvoliti da mi uzme pištolj. Srastao sam s njime kao s draganom. Gadljivo dohvata garavu i poprilično umušenu potvrdu i oči mu se šire dok je važno pred oči podiže.
- Šta je ovo? - viknu tren potom, a kolega ga hvata za ruku.
- U redu je Nikola. General Milojević je to potpisao. Što on odobri, samo bog opovrgava.
   Dustabanlija gunđa, ali mi ipak vraća potvrdu i ostavlja mi pištolj. Čak i ta budala zna da nije mudro raspravljati s veteranima. Testiranje se nastavlja. Sprava jednog po jednog saputnika  identifikuje negativno. Problem nastaje kad stignu do klinke. Plaši se igle, vrišti, otima se.
- Mir Jovana! - umeša se najzad matera i hvata je za ruku. To deluje i igla najzad pogađa. Negativno. Vojnici napuštaju kupe. Nastaje tišina, a onda mi pater familijas ponovo pruža kutiju sa cigaretama. Grešim i uzimam. Sad pažljivije osmatram svoje saputnike. Dete je simpatično, crnokoso i kudravo. Duri se u ćošku i tiho cmizdri. Majka joj je očito stara škola. Raskrupnjala domaćica. Otac je tipični paćenik, potkresanih brkova i telećeg pogleda. Ništa. Bezvezna ljudska vrsta, nezanimljiva po svim osnovama. Posebna priča su dvoje preostalih putnika. Cura je crnka, doterana kao za večernji izlazak. Lepa, visoka i tanana. Noge su joj prekrštene i sabila se u ugao kraj prozora. Očijuka sa mamlazom što se pribija uz nju. Taj je, opet, napadan, sav preplanuo i glatko izbrijan. Sve na njemu deluje skupo. Ruka mu malo pomalo grabi preko naslona sedišta i samo što nije zagrlio devojče koje još uvek glumi nevinašce. Neko vreme svi ćute, a onda se vrata odškrinuše, tek toliko da propuste očajni pogled čoveka dubokih podočnjaka i drhtavog glasa.
- Molim vas, možete li napraviti malo mesta? Supruga mi je bolesna, u groznici je. Ne može da stoji.
- Marš napolje stoko, vidiš da je popunjeno! - izdire se zavodnik. Uljez spušta pogled i zatvara vrata. Gospođa majka spušta bravicu i namešta zavese.
- Tako! Dosta je bilo gnjavatora - izjavljuje zadovoljno i dohvata časopis iz tašne.
- Dobro ste uradili mladiću - podržava je muž - pa gde bismo stigli, molim vas, kad bi svakog ko je smislio kakvo opravdanje pustili unutra? Na vrh glave bi nam se popeli.
   Hodnik vri od žamora, mora da je gadna gužva. Pažnju mi privlači devojčica koja prstićem pritiska mesto uboda i nešto tiho mrmori. Usne su joj ljutito napućene i mada više ne plače, obrazi su joj vlažni. Bože, pomislih, koliko li samo sličnosti sa Sandrom to dete ima! Stomak mi se steže u bolnu hrpu uspomena. Nije to ni tako davno bilo, pa opet, kao da je u međuvremenu ceo život prošao. Okasnili smo, s Janjom smo se iz obilaska vraćali. Tek što smo Sandricu na sigurno mesto smestili, pošli smo da popunimo zalihe. Sumrak se hvatao. I dan danas se pitam kako nismo videli? Zašto nismo shvatili da nešto sa tim mestom nije u redu? Bili smo, verujem, previše zadovoljni. Vojska nije očistila mesto kao što to obično čini. Magacini su bili puni svega i svačega. Toliko smo bili sretni da smo čak i pevušili posmatrajući izobilje što nam se našlo na dohvat ruku. A onda...
   Dete podiže glavu, primećuje moj pogled i uzvraća. Pokušavam da zamaskiram osećaje osmehom. Onda joj se obrve podigoše u čudu i ustašca joj napraviše jedno savršeno "O".   
- Mamaaa, čika nema nogu!
- Mir Jovana! - skresa joj mati, ali mene zaglušuju sećanja. Bezglasno sopstveni urlik ponavljam:
- Beži Janjo, beži! - izgovorivši to zastao sam. Troje. Tri noćna lovca izletela su iz mračnog haustora. Izvukao sam pištolj, pucao, pogađao. Trzali su se, ali nisu zastali. Prošli su. Ustremili su se za Janjom kao da me nema. Pucao sam sve dok mi oružje nije škljocnulo u prazno. Dok sam menjao okvir, oni su je sustigli. Okvir je legao na mesto i podigao sam oružje slušajući Janjino vrištanje. Rastrzali su je na moje oči, a ja sam pucao, pucao, pucao...
   Prekasno. 
- Bili ste u borbama? - prekida mi pater familijas misli, ne bi li zataškao ćerkinu ljubopitljivost.
- Mina. - kažem, pa dugo povlačim poslednji dim. - Stao sam na minu. - pojašnjavam, osećajući neizgovoreno pitanje i u preciznom luku kažiprstom lansiram opušak kroz otvoreni prozor. Ionako ne bi shvatili.
- Kako... Kako je tamo? - trepće devojka i na tenutak se otrže iz zagrljaja novostečene simpatije. Podižem pogled na lepo lice već zaustivši odgovor, ali se predomišljam. Šta ove savršene loknice mogu znati o stezanju sopstvene potkolenice i bauljanju kroz maglu? O bolu koji tek dolazi? O besmislenoj nadi da će sve biti dobro? Šta curica u zategnutim mrežastim čarapama zna o noćima u zemunici i podrhtavanju dok noć ispunjavaju  lomljava i dahtanje? Kako lepojki u zavodljivoj odeći predočiti pogled sopstvenog deteta koje te moli da ga ubiješ, a ti znaš da je to manji užas od onoga u šta će se premetnuti?
- Da se izdržati. - kažem, pa se okrećem prozoru. Na peronu je nekakva strka. Narod se komeša i primećujem klinca unezverenog pogleda koji se probija kroz masu. Trenutak potom sapliće se i pruža se koliko je dug. Sustižu ga dva vojnika, grabe mu ruke i podižu ga. Prepoznajem njihove crne beretke. Vojna policija. Vukući mladića za sobom, grubo razmiču ljude i nestaju u gomili. Mali će se koliko sutra naći u prvim borbenim linijama. Šareno odelo, velike čizme i parče beskorisnog čelika u rukama. Nije bez osnova pomisao da će se ovamo vratiti izmenjen. Kao jedan od Njih. Vraćam pogled na razgalamljenog mamlaza. Sad već grli curu koja se privila uz njega. 
- Ne boj se Marija, sve je pod kontrolom. Moj drugar, tukao sam ga mnogo (ha, ha, ha) kad smo bili mali, jebiga, sad je nekakav pukovnik i kaže mi neki dan da je vojska krenula u ofanzivu, jebiga, pa samo što ih nisu istrebili. - dok to govori (Lazar li beše?) ruke mu ne miruju, jedna je pod sukjnjom, drugom joj kosu miluje. Cura se smejulji obgrlivši ga oko struka. Govedo ne prestaje da lupeta:
- Ma daj, jebiga, kakve šanse šačica zaraženih ima protiv armije (ha, ha, ha)! - spuštam pogled, sećanja me sustižu. Armija! Silovanja u mračnim skloništima, presretanja i ubijanja zbog zlatnog zuba ili prstena. Granate što desetkuju izbegličke kolone. Osluškivanje urlika nesretnika koje žive proždiru na kraju kolone što čeka da im nadrndani desetar overi papire, pre no što ih propusti na drugu stranu. Stresam se. Marija se najednom zacereka i prekida mi misli. Sasvim neprikladno. Postajem svestan došaptavanja bračnog para kraj sebe. Ne razumem ih baš najbolje, ali i ono par reči razaznajem. Bezobraznici, sramota, kurva. Sasvim dovoljno Skrećem pogled ka njima i po ratobornom izrazu lepše polovine shvatam da se ta oštrokonđa nimalo ne bi ustezala da zaustavi noćnog lovca u punom naletu kako bi ga nagrdila zbog neurednosti. Dvoje mladunaca se ljube, ali devojka ima dobar sluh. Mršti se. Onda se oglašava:   
- Joj Lazare, je li to pištolj?- glas joj je previsok.
- Saberite se mlada damo, ima ovde i dece!- matora rospija ne okleva.
- Bestidnice!- pridružuje se i pater familijas.
- Kučko matora!- odbrusi devojka.
- Pa jedna od nas dve jeste kučka radodajka, a to nisam ja.- ne da se Majka Tereza.
- Idi crkni negde matora!- vrisnu cura.
- Gospođice, ta molim vas! Nije vam ovde mesto za takve stvari. Osamite se negde...- muž pokušava da bude razuman. Slaba vajda od njega.
- Ma odjebite drtine omlitavele! Marija nije ništa loše mislila, ovo ovde jeste pištolj, pravi pravcati, a ne ono na šta ste pomislili. Mogli bi vi malo na lečenje!- odseče govedo (Lazar, ako se ne varam) i vadi iza pojasa niklovani brauning.
- Niko ti ništa ne može dok sam ja tu - pištolj je sav u rezbarijama, držak mu je od slonove kosti. Niko normalan ne bi poverovao da takva budaletina ima oružje. Najverovatnije mu služi samo za razmetanje. Bračni par se duri i nastavlja da se domunđava, ali klinci ih ignorišu. Govedo nastavlja sa promocijom:
- Ništa ne zaustavlja devet milimetara! Je li tako? - pitanje je upućeno meni i sećanje me preko grudi kao oštrica preseca. Pred očima mi promiču slike najezde i ukrcavanja. General Milojević baš i nije spadao u sentimentalne ljude, ali je znao da razluči bitno od nebitnog i da istina nije za svačije uši. Sećam se poslednjeg pogleda koji sam bacio za sobom, pre no što me je Milojevićev ađutant ukrcao u voz, a četri su nam mrguda iz vojne policije otvarali put. Tek tada sam razumeo da je ono što mi je ubilo porodicu bilo samo prethodnica užasa koji mi je pukao pred očima. Tek su prvi redovi bezumne gomile bili otkrivemi snopovima moćnih reflektora, ali i to je bilo dovoljno da mi utera jezu u kosti. Najezda! Beskrajni plimni talas Noćnih Lovaca lagano je gutao prostor, nezaustavljivo prelazeći preko bodljikave žice, prepreka, zgrada i automobila. Međutim, pravi užas tek se nazirao u tami iza njih. Kao mračno more, horizont se pomerao i talasao, tu i tamo osvetljen eksplozijama granata i mina. Tela, tela i tela, na hiljade i hiljade preplitala su se, migoljila i valjala kroz noć, sve vreme nesmiljeno napredujući. Artriljerija i mitraljeska vatra zaglušivali su galamu i vrištanje uspaničene mase, ali sva ta vatrena moć delovala je naspram najezde poput petardi u novogodišnjoj noći. Napredovanje Noćnih Lovaca je bilo sporo, ali nezaustavljivo.
- Šta ste ono pitali? -  trzam se iz misli.
- Ništa ne zaustavlja devet milimetara! - ponavlja onaj klipan (Lazar li beše?) glupost od malopre. Izgleda da on u to zaista veruje.
- Naravno. - odgovaram dok govedo trpa svoj kicoški pištolj Mariji pod nos. Pogled mi opet pada na devojčicu i sećanja naviru kao razbesnele ose kad štapom tresnete po osinjaku i kao mravi pod ašovom što grabi u mravinjak. Slike što naviru, bez želje, bez poziva i bez reda. Sandrica! Da li sam dobro učinio? Ili sam se trebao jednostavno okrenuti i otići? Kao da je ponovo vidim.
- Gladna sam tata. Gladna sam. - stenjala je dok je žutilo zenica postajalo sve izraženije, a prsti se grčili tvoreći privid kandži u grabljivice. Zakasnio sam. Skot ju je već ujeo kad sam ga upucao. Uzalud sam plakao, uzalud se nadao. Ujedena za vrat, spasa joj nema. Ne mogu joj amputirati ujed kao sebi. Transformacija se odvijala brže od misli. Dolazila je previše naglo, previše bolno. Nijednog trenutka nisam imao vremena da razmislim. Uvek je lakše povući obarač.
- Jel' to istina da otimaju mlade cure, pa ih onda siluju? - prekida mi misli pater familijas. Podižem pogled i vidim da mu oči blistaju i da su mu usne vlažne. O bože! Zar i taj ovan, taj sluga pokorni? Okružen sam idiotima! Mlohavim umovima opustošenim televizijom i lagodnim životom! Kružim pogledom po kupeu. Svi bulje u mene i čekaju poput lešinara ne bi li nahranili fantaziju nekim pikantnim detaljem. Nestrpljivi da čuju uzbudljivu priču. Zar oni stvarno veruju da ih Noćnici posmatraju ikako drugačije nego kao svinje ili pse? Jedina priča koju im mogu ispripovedati je da će biti proždrani ili preobraćeni. Nema trećeg puta. Bezukusna smo i prezrena lovina.
- Zaboga Pajo! - snebiva se žena, ali oči joj blistaju.     
- Nije istina. - odgovaram. Neće vas silovati, poješće vas, mislim u sebi. 
- Mamaaa žeednaaa saaam!
- Mir Jovana!
- Šta se toliko čeka? Voz je krcat, zašto ne kreće? - pita Marija i baca kratak pogled kroz prozor. Peron je opusteo. Svi koji su uspeli da prođu kraj dežurnih već su u vozu. Oni koje policajci nisu propustili vratili su se da drhtureći čekaju u tami svojih domova.
- Uzimaju vodu, tovare ugalj. Potrajaće.- kažem.
- Jebem ti organizaciju. Ovo je neozbiljno. - oglašava se opet ono govedo (Lazar li beše?), milujući devojčinu kosu. Ona je nervozna. Nogom lupka o patos, a stopalo podignute noge sve joj se nervoznije pokreće. Najednom primećujem da joj je đon umrljan krvlju. Previsoko drži glavu, neoprezna je. Nije ni primetila da je zagazila. Na pamet mi pada Joso. Još nedavno je sedeo preko puta mene, osmehivao se i tiho razgovarao sa Irenom. Sada više nema ni njega ni Irene. Ne mogu, a da se ne zapitam da li je to njihova krv. Vojska se uvek presporo pokretala. Prekasno za Josu i Irenu. Onda toptanje i lomljava, pa nestvarna tišina. Ježim se od tih uspomena. Hoće li i ova cura umreti poput Irene? Hoće li i njen leš sanitarci u pokretu izbaciti iz voza? Tok misli prekida mi devojčica što po patosu gurka lutku, ko zna odakle stvorenu.  Gledam dvoje mladih kako se ljube i na trenutak zaboravljam ponor što nas deli. Možda tako i treba da bude. Ljubav oslobađa.   
- Mamaaa, teti su noge krvave!- oglašava se nenadano devojčica. U kupeu nastade muk. Poznato zatišje pred oluju. Tako je bilo i tamo dole.
- Dođi mami, zlato moje. - dvoje mladih prekidaju razmenjivanje nežnosti.
- Zaraza! Unela je zarazu!- viknu pater familijas.
- Kučka! Sve će nas pobiti!- ciknu žena.
- Napolje! Izlazi napolje!- prodera se gospo'n ljubavnik.
- Ali Lazare...- zamuca devojka.
- Marš napolje kučko!- osovi se Lazar na noge.
- Kurvetino!- trijumfalno vrisnu žena - Videla sam ja da sa njom nešto nije u redu!
- Napolje!- govedo grabi curu za kosu, grubo je podiže i zakoračuje ka izlazu. Dohvatam štaku i preprečih mu njome put.
- Krv nije zaražena!- rekoh glasnije no obično.
- Otkud znaš?- brecnu se zalizanko zastajući pred neočekivanom preprekom.
- Jednostavno znam.- curica se uvija. Govedo je opako čupa.
- Odjebi! Zašto bi ti iko verovao?- slobodnom rukom dohvata štaku i pokušava da je skloni.
- Zato što ja kažem!- munjevito podižem štaku i udaram ga u lice.- Ima li primedbi?
Povređena ponosa maša se pištolja. Snažno ga udaram štakom po ruci i brauning pada na patos. Sad ja potežem oružje, dok usput krajičkom oka primećujem da je matora aktivirala alarm. Nebitno. Ne ispuštam potivnika iz vida. Lice mu se iz nadmenosti pretapa u zbunjenost. Susretu sa cevi pištolja mu očito ne prija. Dođe mi da se nasmejem.
- A sad lepo pusti devojku.- podsećam ga budući da je curica još uvek bolno povijena pod njegovim nasiljem. Najzad otvara šaku i cura se nenadano oslobođena strovaljuke u sedište. Idućeg momenta vrata se otvaraju i frontovac uleće u kupe. Oružje mu je spušteno, a po izrazu lica vidim da je već bilo besmislenih incidenata. Baca kratak pogled na krvavo Lazarovo lice, pa na moj pištolj. Osmotri me prekorno, pa skrete pogled na uplakano devojče.
- Šta se ovde dešava?- viknu.
- Nesporazum. Ovi fini ljudi veruju da je krv u koju je mala ugazila zaražena.- kažem sklanjajući oružje. Frontovac zakoluta očima i znam šta misli.
- O sranja! Ajde budite mirni više, još malo pa krećemo.- rekavši to izlazi i zatvara vrata za sobom.
   U kupeu nastaje tišina i jedino još Marija šmrca. Izraz joj je kao da joj se golub na glavu pokakio. Smiruje se, pribija bliže prozoru i prekršta ruke na grudima. Nešto kasnije osećam njen pogled na sebi. Podižem pogled i vidim da zuri u mene. Pogledi nam se ukrštaju i ona se nasmeši.
- Stvarno veruješ da nisam zaražena?- pita me nesigurno.
- Naravno da nisi. U vozu nema zaraženih.- lažem je.
- Ali kakva je ovo krv.- uporna je. Zuri u mene i spuštam pogled. Ne gledaj ih u oči. Nikad ih ne gledaj u oči.
- Noćni prepad. Balvan preko šina, škripa, zaustavljanje, tresak, vrisak i pucnjava. To je otprilike to.
- Oh? Bilo je poginulih?- naginje se prema meni i kroz izrez majice nazirem blede polulopte dojki.
- O, da. Jako mnogo poginulih.- pokušavam da ne zurim, ali to postaje sve teže. Isuviše je lako zamišljati sebe među njenim nogama.
- Ali možda je ipak krv zaražena. Bojim se.- Stopalo joj je okrenuto prema meni. Klipan (Lazar li beše?) nadureno izučava svoj telefon, bračni par se umusio, a devojčica je zabavljena lutkom.
- Svi poginuli su bili sasvim normalni ljudi. Kao ti... ili kao ja...- najednom shvatam da je Marija zainteresovana za mene.
- A napadači?- pući usne, muklo naglašava svaki slog, a ruka joj je zabavljena nameštanjem kose.   
- Svi su bili zdravi. Napadači takođe.- presecam je oštro. To je utišava, ali ne skida pogled sa mene. Sklapam oči i vraćam se svojim mislima.
   Čudan je čovek Joso bio. Krupan, trom, konjski izduženog i uvek zamišljenog lica. Jasno se sećam našeg poslednjeg razgovora i kao da mu ponovo vidim zenice koje bi povremeno bljesnule u odgovor nekoj  svetiljci što bi promakla kraj voza. Tada bi mi se za tren ukazivalo njegovo senovito obličje, sa Irenom na ramenu mu usnulom. Bio je više filozof i pametnjaković nego borac, pa opet, siguran sam da nije bio naivčina.  Svoju je Irenu nepovređenu do voza doveo preko mračnih teritorija s one strane najezde. Dobričina je taj čovek bio. Čim je Irenu bezbedno ukrcao, svu je svoju hranu po vozu razdelio. Nikada nisam uspeo da pohvatam smisao njegovih postupaka, ali siguran sam da je mnogo toga video. Bilo je to vreme ludila i te sam noći bio posebno nadrndan.         
- Kako smo bili glupi!- brecnuo sam se tada na Josu kao da je on krivac za sve što nas je zadesilo.
- Mogli smo pobeći! Znali smo za eksploziju u Češkoj, novine su pisale o širenju zaraze, TV je pominjao nerede i paniku...
- Bilo je daleko.- prekide me on.
- Ne i dovoljno daleko. Slušali smo političare kao bogove.- nastavio sam sa žalopojkom.- Sećaš li se: stanovništvo ne treba da brine, snabdevanje se normalizuje, granice su zatvorene...
- Ali bar je bilo veselo. Sve se orilo od šlagera, šou predstava i nagradnih igara.- nasmeši se Joso. 
- Ma daj, nismo se prenuli ni kad su izbeglice počele da naviru.- iritirala me je njegova smirenost. 
- A zašto bismo? Plaćali su zlatom i nakitom, nisu pitali za cenu.- uvek razložan, uvek smiren.
- Istina. Nije sa njima bilo problema. Zastali bi sat ili dva i nastavljali ka jugu.
- Znaš li da su iste te izbeglice nedugo potom nalažene mrtve u poljima?- upitao je mirno.- Toljaga ili nož. Vredne stvari uvek su nedostajale. -  klimnuh glavom i nije mi bilo važno da li je u tami to primetio. Bilo mi je neprijatno. Ta ubistva su počinile moje komšije.
-  Razboritiji su pobegli kad su vojne kolone zatutnjale ka granici. Ja sam predugo oklevao.- rekoh.
- Svi smo predugo čekali, inače ne bismo bili tu.- odgovorio je Joso tiho.
- Noćni lovci su bili brži.
- Gladni su, užasno gladni. Iza njih ostaje pustinja. Glad ih goni. Kad hrane ponestane nastavljaju dalje šireći infekciju.
- Odakle dolaze?- pitao sam, ni sam ne znajući zašto. Nisam očekivao odgovor.
- Odakle? Iz naših glava. Eto odakle.- reče on sigurno.
- Kako to misliš?- čudak, pomislio sam.
- Igrali smo se boga, pomerali nukleotide, prekrajali DNK. Umesto blagodeti stvorili smo pošast koja će nas jednom za svagda zatrti. Gramzivost i radoznalost, eto, to nas je ubilo.
- Nas?- to uopštavanje me je ljutilo.
- Nas.- odgovorio je bez imalo ustezanja.
- Šta sam ja tu kriv? Sve sam izgubio u najezdi!- uzviknuo sam uvređeno.
- Ne razumeš jel'da? Pa onda da te podsetim. Svi smo mi varali na kartama i pljačkali izbeglice.
Noćni su lovci tek naš odraz u ogledalu, izvrnut kao rukavica u blato bačena. Kad nestane tanane skrame reda i zakona i civilizacija se u drevno bojište uruši, bitna je samo glad. Svi smo mi, u stvari, najbliži rod Noćnih Lovaca. Njihova krv, duhovni oci, njihovo ishodište i svršetak...
   Najednom, zver se trza i šumni uzdah prožima kompoziciju. Potom kroz sumrak odjekuje vrisak lokomotive. Pod guzicom osećam napor zamajca i sa olakšanjem čujem prvi udar točka o šinu. Lagano taka - tak podamnom donosi olakšanje i umor prevladava. Nema više Jose i teško je poverovati kako je taj čovek skončao. Preživeo je Noćne lovce i najezdu, ali ne i pohlepu finih stanovnika nekog bezimenog mesta. Lovaca sasvim druge vrste. Kad je voz napadnut, naivno je otvorio vrata kupea samo da bi mu sekira raspolovila lobanju. Valjda je nameravao da pomogne saputnicima. Grizla ga je savest, šta li. Čovek koji ga je upokojio izgledao je poput brižnog oca. Dežmekast, mlohavih obraza i suznih očiju. Upravo sam između tih očiju metak smestio. Irena se prepala i pokušala je da beži. Nestala je u hodniku i nedugo potom njeni urlici pridružili su se opštem metežu.
   Dok mi se oči sklapaju i san me polako svladava, pogled mi na Mariji počiva. Pažljiv sam, ne dozvoljavam da primeti žutilo što noć u mojim zenicama otvara. General Milojević nije bio mnogo nežan kad mi je otkrio da amputacija ne zaustavlja infekciju, ali njegovi ljudi su znali šta traže. Nisam bio jedini čiji geni obuzdavaju infekciju i varaju indikatore, ali sam jedini koga su pronašli i još uvek je živ. Njegovi planovi o ispitivanjima na vojnom institutu do malopre su mi delovali sasvim razložno, ali sada, posmatrajući ta snažna bedra, vitak stas i bujna nedra, počinjem da se kolebam. Negde u sigurnim zemljama mora postojati neko usamljeno mesto, neki podrum ili ruševina. Negde gde bih je mogao odvesti.
- Mamaaa booliii me rukaaa!
- Mir Jovana!
   Jasno čujem sve bliže gruvanje artriljerije i bacam poslednji pogled kroz prozor.
      Napolju pada noć.
         Mračnija no ikada.

[saturnica]

Stvarno si uporan u tome da se drzis tih iritantnih pridjeva. Ne znam da li drzis do moga misljenja, ali ja bi pocela ovako.
Izbaci prvu recenicu. Cijelu! Pa onda i drugu. Cijelu! Pocni s tim jabukama u cvatu, ali izbaci pogled beo i roznjikav.
Dalje nisam ni isla, ali sam uocila da si zadrzao i munjevito jurcanje ruke pod kaputom, a ni to mi nije bas nesto.

[Kimura]

Izbaci makar somotno nebo, molim te!

[scallop]

Povuci štrufne sa glagolima na kraju rečenica unapred. To zarozavanje ti se skoro redovno događa u blizini ženskih osoba. Pokojnik to bar radi svuda.

[Stipan]

Slušam Vas. Biće izbačeno...

Ipak, smisao cele priče je izmenjen, ovo su sitne primedbe...

[saturnica]

Slušam Vas. Biće izbačeno...

Ipak, smisao cele priče je izmenjen, ovo su sitne primedbe...

To ti mislis da je sitno!!

[Džek]

najbolje bi bilo od price ostaviti samo tacku. Onu zadnju.

[M.M]

Umesto da se izležavam, odvojio sam pola sata da vidim da li sam kadar da "minimalnim" izmenama učinim "čitljivim" prvi pasus Stipanove priče. Istina, nisam ga oplemenio kao što to Hrundi ume, ali sada je pasus barem "čist".


Prljavo:

Nebo je somotno plavo. a sunce mi u lice iz sve snage bije. Trava, letnje zelena. oivičena je žutim obrubom kadifica. Sa one druge strane travnjaka u nedogled prostiru se redovi jabuka u punom cvatu. I pogled je beo. I pogled je roznjikav narandžastocrven. Kao iz neizmerne daljine Do mene dopire Janjin glas. i Čini mi se da me doziva moje ime, ali nisam siguran. Onda se Između stabala pojavljuju se Sandra i Švrća. Toplina me prožima dok Posmatram igru devojčice i psa, a onda na nebo se bez ikakvog prelaza počne da se smrkava navlače crni oblaci. i Nemir poče da me obuzima. Podižem pogled i Shvatam, da stiže oluja...   

Čisto:

Nebo je plavo. Trava zelena. S druge strane travnjaka prostiru se redovi jabuka. I pogled je beo. I pogled je narandžastocrven.
Do mene dopire Janjin glas. Čini se da me doziva. Između stabala pojavljuju se Sandra i Švrća. Posmatram igru devojčice i psa, a na nebo se navlače crni oblaci. Nemir poče da me obuzima. Shvatam, stiže oluja...


Naravno, može bolje, ali od koga je, i ovo je previše.

[saturnica]

Neravnine po betonu postala su sada su jezerca natopljena kišom. Kišilo je. Trljam bolnu šiju., a Pogled mi luta u zaludnom naporu da pronađe tablu sa nazivom mesta. Tren potom odjekuje treskanje vrata i žagor gomile provaljuje duž kompozicije. Nervozna lica na tren zvirnu kroz navučene zavese, pa nestaju nastavljajući niz hodnik.
   Uspravljam se, poravnavam odeću, provlačim prste kroz kosu i trljam snene oči. Iz daljine dopire tutnjava, ali znam da to nisu gromovi.

[Stipan]

Hvala svima na sugestijama..

P.S. - Džek okani me se. Sledeći put ću odgovoriti.

[Džek]

moja kritika je bila objektivne prirode, pricu je nemoguce napraviti valjanom a ti, takav kakav jesi, jadan i patetican, to ne mozes prihvativi, al' ti godi paznja, nedostaje ti,..

[Džek]

u stvari, od govana se pita ne pravi i zali boze truda koji su dobronamerni clanovi pokazali, kada mazgov ponavlja iste stvari. Cini mi se a njemu nije cilj da se poboljsa (a rekoh da se od govana pita ne pravi) nego da bude u centru paznje, da se o njemu prica i da ga se miluje po glavici.

[scallop]

Sami ste napisali, mislim da si ti bio među takvima, da bi priča, u nekom boljem izdanju, mogla da bude dobra. Neću trpeti da mi ovde isterujete svoje nedostatnosti. Nije nikakav problem da vas pošaljem tamo gde pacovi gmižu. Želim topik na kome nešto zaista može da se nauči, a ako ne može ja mogu i da odustanem. Dovoljno vrednih ljudi sarađuje sa mnom izvan ZS. Pun mi je torbak Džeka i Stipana. I još nekih ali mi od vas ne stižu na red. Zato, ili kušujte ili nestanite.

[Džek]

jesam, napisao sam da bi bila prihvatljiva u nekom boljem izdanju, onda on nakaci to 'bolje izdanje' koje i nije bolje. Kada sam napisao sta mislim o tome, vredjao je na temi torte. I dalje tvrdim da prica moze 'da ide' ali samo ako je napise neko drugi.

[Stipan]

Izvini Scallope, nisam hteo da ti ruiniram radionicu.
Ovde ću se ponašati kulturno, a na uvrede odgovaram tamo gde im je mesto.

[scallop]

Najpre, ne tolerišem nikakve uvrede. Vas dvojica imate najmanje razloga da vređate jedan drugog. To je sramno ponašanje. Šta je tebe povredilo? Nisi na Lonijevom spisku? Bože, Lonijev spisak!!! To je merodavno koliko i svi njegovi drugi stavovi na ovom forumu. Sprdaju se sa time. Da ti pravo kažem, debelo si se zajebao šurovanjem sa D. Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se olupaju. Tu nestaje priča o tome koliko je "Torta" loša ili nije. Ostaje samo bljutav ukus u ustima da niste u stanju da se suočite sa neočekivanim. A mogli ste da očekujete zbog načina kako je sve izvedeno. Traljavo, sa preteranim međusobnim kompromisima. Lekturu vam radi osoba koja nije u stanju ni svoju priču da napiše kako treba. Organizuje vas Anomander koji ni sebe nije u stanju da kontroliše. Žalibože truda pojedinih učesnika u projektu. A projekat je dobar, samo sadržina ne valja. I sad treba da se cimate dok se svim potencijalnim čitaocima ne ogadi? Dosta, bre!

[Josephine]

Da ti pravo kažem, debelo si se zajebao šurovanjem sa D. Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se olupaju.

Iz nečije perspektive, vi ste đavo.

Mogu li da vas zamolim da me ne pominjete? Vi mene jeste i ja vas više ne pominjem. Zloupotrebljavate situaciju?

Džaba vam svi pokušaji i kukanja da upostavite kontrolu i da se neko banuje. I sada ponavljate ono što sam odavno rekla o torti.

Ova radionica uvek je bila plod hemije između Bobana i mene, a sve posle toga samo su vaši neuspešni pokušaji da se postavite kao autoritet.