Шкољка

[Third Eye]

Nije da imitiram ali....ovo sam spremao za julski krug za slučaj da je tema bila putovanje kroz vreme. Dorađivao bih je još nedelju dana ali pošto je to palo u vodu....
Elem, nije još dovršena, ostalo je dosta nerazrađenih detalja kojima ću se posvetiti negde u budućnosti ali pošto u narednom periodu neću imati vremena...evo, neka se tu malo krčka.
-------------------------------------------

Шкољка   



-Одувек сам волео плажу. Све у вези ње. Не само шкољке.



,,Забога, брод ни име нема."...је била последња реченица унутрашњег монолога пре него што се сместио у седиште и везао појас. Знао је да ће непосредно пред полетање имати управо овакве мисли. Чак и након толико година, неке ствари остаjу исте. Са друге стране, далеко више тога се промени чак и за мање времена. И тога је био свестан. Дубоко је удахнуо, затворио очи и чврсто стиснуо наслон за руке.

Изабран је пре свега из једног разлога. Не зато што је био стандардно међу најбољима. Није имао иоле значајнију особу у животу која би га чекала. То је било кључно. Пар релативно пристојних пријатеља и много небитних познаника. И када се буде видео са њима након десет година, то ће бити уз осмех и шалу. Већина вероватно неће ни приметити да је отишао.
Многи су одустали управо због везаности за друге људе. Увек постоји незанемарљива доза одговорности према одређеним особама са којима смо повезани. А њега, неоптерећеног тиме,  је чекало десет година авантуре. Само он и бескрајно, од стране људског ума тек начето, пространство.

Мисија је била подељена на два дела. План је био да се након пет година окрене. Брод је имао посебну антену која је одржавала везу са земљом. На његов захтев није желео икакву напреднију ни звучну ни визуелну везу. Опрвдање је било да ће тако моћи боље да се посвети задатку. Постојао је само основни сигнал. Као код апарата за надгледање рада срца. Наравно, ретко ко је био десет година прикључен на један. Звучни сигнал се понављао једном ,,месечно".

Првих годину дана је, према очекивању, протекло ужасно споро. Сваки дан половина посвећена очитавањима и прорачунима а друга половина у физичким и менталним вежбама.  Далеко од напорног. Већи део живота се припремао за ово. У слободно време се повлачио у свој свет. Своје мисли. Створио је уметничка дела. Написао књигу о авантурама на мору, насликао прелепе призоре свемира. Игра шаха му је постала прелака. Побеђивао је рачунар на највећој тежини. Други људи му нису били потребни. Само би му одвлачили пажњу. Ово је било управо оно што је желео. Само он и његове мисли и његова муза.

Иронично, тек након пет година је заиста могао рећи да се искрено навикао. Да му је било удобно. Дани нису пролазили брже али се све чинило лакшим. Само једна помисао га је бринула,
-,,Половина је ускоро прошла. Брод ће да се окрене. Опет ћу бити тамо где не желим."
То је био проблем овог путовања. Само пола је било посвећено удаљавању. Оно што следи ће бити далеко мукотрпније. Имао је само пет година да смисли како да се понаша када се врати. Како ће наставити живот на земљи. Биће занимљиво видети шта се све догодило али знао је да ће га то држати пар дана а затим ће депресија да удари. Можда би могао да се пријави на нову мисију?

,,Нема смисла размишљати о томе. Бар за сада. Још ниси ни обавио оно због чега си ту а већ мислиш на следећи корак." прекорио је самог себе. Брод се зауставио на предвиђеном месту и у предвиђено време.


Сео је за контроле и проверио очитавања. Све је било савршено. Ма колико бесмислено би некима могло деловати, зацртани задатак је испуњен. Ово пловило са својим чланом посаде је дошло на већу удаљеност од земље од било којег другог у историји. Стари рекорд је у потпуности понижен и нови ће да влада дуго времена. Наравно, могло се ићи и дупло даље али би тада повратак био немогућ. Тешко је замислити да ће у  иоле скоријој будућности ико покушати да оде даље.


Десет година након почетка мисије, поново је дубоко удахнуо, затворио очи и чврсто стиснуо наслон за руке. Улазак у атмосферу је био насилан. Осећај је увек поредио са седењем у зубарској столици.
Изашао је из брода који је био слетео на тачно одређеном месту. Надомак обале. Нико га није чекао. Сагнио се и подигао шкољку. Посматрао је њен спирални облик а затим се следио. Приметио је да је небо друге боје. Зелене. Осетио је мучнину својсвену тровању радијацијом. Шта се догодило док је био одсутан? За само десет година. И даље укопан у месту. Отворених уста. А затим се тргао као кип који је наједном оживео. Испустио је шкољку и све више дрхтећи од мучнине, на песку написао два реда бројева:

1   2   3   4   5   6   7    8   9   10      
1   1   2   3   5   8   13   21   34   55

Док је гледао како их талас брише, сузе су му испуњавале очи. Сузе среће. Умирао је али је био први и по свој прилици једини човек да окуси мали део вечности.

[Lord Kufer]

Sve u vezi s njom

Ima dosta neotesanih rečenica.

Na kraju je dosta nejasno. Čemu služe ovi nizovi brojeva i šta znače? To treba objasniti.

[NdZodiac]

,,...последнја реченица унутрашнјег монолога пре него што се сместио у седиште и везао појас. Знао је да ће непосредно пред полетање имати управо овакве мисли. Чак и након толико година, неке ствари остаju исте. Са друге стране, далеко више тога се промени чак и за мање времена. И тога је био свестан. Дубоко је удахнуо, затворио очи и чврсто стиснуо наслон за руке.

Odluči se hoćeš li pisati ćirilicu ili latinicu...

[Savajat Erp]

Не знам шта бих рекао, ова прича на мене није оставила никакав утисак...знам да ниси сређивао додатно, али Земља се ваљда пише великим словом...ако се уопште мисли на ову долину суза.

[Third Eye]

,,...последнја реченица унутрашнјег монолога пре него што се сместио у седиште и везао појас. Знао је да ће непосредно пред полетање имати управо овакве мисли. Чак и након толико година, неке ствари остаju исте. Са друге стране, далеко више тога се промени чак и за мање времена. И тога је био свестан. Дубоко је удахнуо, затворио очи и чврсто стиснуо наслон за руке.

Odluči se hoćeš li pisati ćirilicu ili latinicu...

знам, znam.

[Plut]

Takođe, ostala sam ravnodušna prema priči, ali me je samo pisanje blago poremetilo.
U prvom pasusu nelogičnost: iznenadio se, a znao je da će imati takve misli i sve je uvek isto. Pominjanje "unutrašnjeg monologa" je nepotrebno, valjda toliko možemo da shvatimo.

Slažem se sa Kuferom, rečenice su ti baš neotesane.
"Половина је ускоро прошла." Šta ovo znači? Mislim, pretpostavljam da znam, ali... uf.
"Побеђивао је рачунар на највећој тежини." I ovde mogu da postavim isto pitanje.
"Створио је уметничка дела. Написао књигу о авантурама на мору, насликао прелепе призоре свемира. Игра шаха му је постала прелака." Nabacao si sve i svašta, verovatno da nam dočaraš njegovu svestranost, genijalnost i protok vremena, ali je sve to nepotrebno jer nam za ovu priču ništa ne znači.

I poređenja su, po meni, nekako nesrećno odabrana: Као код апарата за надгледање рада срца. Осећај је увек поредио са седењем у зубарској столици. Осетио је мучнину својсвену тровању радијацијом. А затим се тргао као кип који је наједном оживео.

E da, a ko mu je muza? Nisam shvatila. Brojeve takođe.

[Third Eye]

Ах па....бројеви су главна ствар.

[NdZodiac]

Fibonačijev niz...

[Ygg]

U pitanju je Fibončijev niz, koji ima veze sa svim i svačim u prirodi, pa između ostalog i sa školjkama:



Ali meni poenta priče i dalje nije baš najjasnija. 

EDIT: Preteče me NdZodiac!

[Third Eye]

To je ono što nisam doradio priču. Za to mi ostade još oko 2k karaktera do 6k.

Za njega je prošlo 10 godina a na Zemlji 55.

[Stipan]

Pazi sad ovako Okce - što se priče tiče ona možda jeste dobra, ali mene nimalo nije dojmila, a evo i zbog čega.
Imaš nekako pregrub stil pripovedanja. Niti si mi dočarao osećaje protagoniste, niti si mi preneo atmosferu.
Vidim da pokušavaš, ali sve je to nekako nategnuto, rečnikom kao iz uputstava za upotrebu.
Pogledaj kako to rade Steva i Anomander. Steva ti je genije za osećaje, a Anomander ume da stvori atmosferu. Zato u njihovim pričama ima duha. U tvojoj to nedostaje.

Nemoj da se razočaraš. Sve što sam rekao, rekao sam u dobroj nameri. Nastavi da pišeš i pokušaj da uneseš osećaje u svet koji stvaraš . 

[Third Eye]

 

Teško mi je da unosim osećanja u tu neku atmosferu samoće. A većina priča mi imaju tu...više prazninu nego emociju. 

Možda da sam sve u prvom licu...kao stranice dnevnika.... i možda previše pišem za sebe a ne za one koji će da čitaju. 

U svakom slučaju,