Radionica broj 12 - decembar 2011 - DVOSTRUKO GLASANJE

[Stipan]

Evo, evo, hitam. Ali što da hitam kada iz njih ljudi ionako neće saznati ništa korisno?

Pa ja sam saznao. Kao i iz svih ostalih komentara. Sa posebnim naglaskom na "SVIH OSTALIH".

[Josephine]

Ma ni scallop se nije pretrgao od komentarisanja... Izgleda da je ustao na levo peraje. 

[scallop]

Da si na mom mestu ustala bi na osam pipaka.

[scallop]

Nekako mi je nepravolinijski da komentarišem ono što ne prepoznam. Ispalo je da Vera Santo ima priču, a meni bila prilično neujednačena iako je pamtim po jako dobrim pričama. Ne prepoznam Džeka, a on napisao vrlo dobru priču, refleksivna, do jaja. Ustvari, dopala mi se. Onda, opet sam glasao za Hrundija. Sećaš se kad smo komentarisali onu Stevinu, skoro suvislu priču, kad je imao onog crvenog kanarinca, šta li, kao na japanskim slikama gde je ta crvena tačka na skoro bezbojnoj slici, jedino važna. Ovaj mi uvalio da se navatam na ptičje govno. Baksuz sam i to ti je. Ne znam šta si ti napisala, ne znam gde je ovoga puta Plut plutala... Ono nekoliko basni nije ni trebalo komentarisati. O mojoj priči da i ne govorimo. Kao da pišem za nemušte. Da nije bilo nekih komentara, ja završih na poslednjem mestu.

[Josephine]

Tjah, nije izgovor znam, i mnogo mi šteti takav pristup, ali ja, u poslednje vreme, pišem samo da bih učestvovala. Čak ni broj karaktera ne iskorišćavam do kraja... Ostali su me prepoznali. A i vi ste mi dali bod...

Vaše priče uvek balansiraju na granici između atmosfere i sadržaja. Ovog puta malo se nagnula na stranu atmosfere. Neko je i primetio da je sumorna. Atmosfera je genijalna, ali šta vredi kada otima od sadržaja? Zapravo, ja sam to i napisala: toj priči ne vidim svrhu postojanja bez zadatka, i u tome joj leži glavna mana. Sadržaj je vezan za zadatak, a to je tanka nit za vezivanje...  No, kako sam sklona impresijama i osećanjima u pričama, meni ni to ne smeta. Priča mi je zaokružena. Ali mislim da je drugima zato zasmetala... Pa vidite da je najviše priča ovde ima pravolinijski tok i jednostavan jezik?

[Josephine]

9. Završni ispit


Nekako nemam strpljenja za priče koje počinju iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Ona je najlakši izbor da se radnja nacrta i primerenija je romanu, nego kratkoj priči.


Kratka priča je specifična, ona nema vremena da se aka sa mnogo likova, da prebacuje fokus pripovedanja, da luta i vodi čitaoca na sve strane; a kada se odabere ovakva pozicija pripovedača, lako se iz fokusa izgubi junak i njegove misli i osećanja.


Ni ova priča nije izbegla tu zamku. Na kraju se iz fokusa na treće lice prebacujemo na pilota i tu se gubi svaka nada da ću ikada sažaljevati dečaka. Ali tek kada se završila sa fokusim na grulfa? Majčice mila...


Ovih nekoliko poslednjih priča u nizu imaju isti problem. Veoma je bitno da priča ima cilj pripovedanja, inače nagrada za čitanje nije adekvatna ni zadovoljavajuća. Ja ga ni ovde ne vidim. To prebacivanje iz ugla na ugao moglo je i da prođe, da je autor/ka vešta/a u pripovedanju, ali se dečak ovde prečesto pominje, a priča ima jednostavan, ravan i pravolinijski ton da je samo smorila...


A promašila je i zadatak.






10. Abominacija


Da krenemo od naslova i akcenta priče: ovaj izraz mi se ne sviđa pre svega jer je tuđinski, ružan i odskače od jezika ostatka priče. A jezik ostatka priče je jednostavan i čitljiv. Sa previše kliše prideva, doduše (krvavo crveni mesec itd.). Radnja je pravolinijska, jednostavna, vodi čitaoca poznatim putevima do kraja. Na sreću, ovde je izabrano prvo lice, za razliku od prethodnih nekoliko priča, što vadi stvar, ali samo dotle dok se ne pomenu nožice, čeljusti i onomatopeja (ovde ubaciti vimenov komentar na istu stvar).


Ova priča ima nešto jači kraj od prethodnih nekoliko, tim pre što ubistvo majke privlači više pažnje od grulfa koji odlazi na hrkanje. Ne znam da li je neko uopšte skapirao da su u pitanju bubašvabe? Ili Zemlja posle ljudi? Sa te strane priča je omašila zadatak.

Oklop sličan mom, samo za nijansu svetliji, telo dva puta manje od mog i naravno razlika zbog koje me je odbacila. Zubi. Niko ih nije imao sem mene. Stotinu očiju zabadalo je svoj oštar pogled u njih, iščekivajući događaj koji je napetost u zraku činio opipljivim. Samo jedan znak i krenuće napad. Brojnost je bio njihov adut, njihova jačina, iako nisu mogli da me povrede ni blizu onome koliko sam ja mogao njih. Prišao sam bliže a oni su me okružili, čineći sada krug, sprečavajući time svaku pomisao bega.

Ovaj pasus je problematičan iz više razloga. Činjenica da junak ima zube nam se natura. Zašto jednostavno, kada već opisuje razlike, nije rekao "Zubi. Ona ih nema". Ovo je odličan način da se inteligentno ukaže da ih on ima, a da ih svi ostali, ne samo ona, nemaju.


Stotinu očiju je množina. Dakle, može da se radi samo o pogledima.


Da li iščekivanje ili događaj pojačava napetost? Rekla bih iščekivanje, jer događaj se još nije desio. No autor je izabrao pogrešnu mogućnost.


I, na kraju, jedna nedoslednost i nelogičnost: zašto je majka odustala od odbrane? Zašto se prepustila smrti? I ako nije htela da ubije sina, sa toliko saveznika mogla je da ga zarobi živog?


Osim blagog viška u vidu zamenica i predloga (što se vidi i u ovom pasusu), jezik je dosta pročišćen i jednostavan za čitanje. Sasvim ok priča za nekoga, za mene je previše jednostavna i nezahtevna. 

[scallop]

   Moju priču nisi komentarisala. Zapravo, čini mi se da je niko nije komentarisao. Ni čitao. Ni našao kvalitete. Ni nedostatke. Ni da govori o Zemlji posle ljudi. Ni da ima priču. Ni likove. Ni zaplet, rasplet i poentu. Moja priča postoji da bi se zaključilo da ne postoji.

[Josephine]

Nije O prirodi riba? Onda su visibabe? Stići ćemo i do njih. Meni su se veoma dopale...

[scallop]

I meni. Glasao sam za njih.

[scallop]

Uzgred, glasao sam i za "O prirodi riba". I naglasio da srednji deo, o Kornjačonu, nije dobar.

[NdZodiac]

O prirodi riba je vimen, koliko sam ja skontala...

[Josephine]

@scallop

Vi ste mnogo teški kada se probudite mrzovoljni. 


Ma ne merkam ja ko je za koga glasao... Neko vas je lepo iskopirao sa tim ribama.    Ako ispadne da niste ni poslali priču, smatraću da ste kvarni. 

Jel vidite kolike komentare pišem? Treba mi po pola sata za dve priče jer obe čitam ponovo... I posle ste nezadovoljni.

[Midoto]

Izvinjavam se na uopštenom komentarisanju – pitanje nedostatka vremena.

Utisak mi je da bih malo koju od ovih priča svrstala u SF. Ono što su, vidim, i drugi zamerili – prečesto su junaci Veliki ili Mali, a mi imamo toliko reči koje bi isto opisale, čak i snažnije (krupan, grdan, ogroman, sitan...) Dalje, u mnogim pričama je ustrojstvo toliko ljudsko, da nije bitno jesu li to dabrovi, sunđeri ili bića nepoznatog porekla - osećaj je kao da čitam o porodici Petra Petrovića (i komšiluku). Koriste se izrazi kao što su – raj ili mantra – teško shvatljivo u društvu koje ne poznaje našu civilizaciju.

Nekoliko priča mi se izdvojilo: Fosil; Dugine zmije; ZSD i stena; Doba vatre, pa i Bol koju neću spoznati (mada mi je za ekavicu i srpski čudno što je – ta bol, a ne – taj bol). No, krenuću od Gabre...
Prvo, pomislila sam – Evo opet Steve sa Povratkom bagre (lični doživljaj prevoda). Zasmetao mi je koktel naših, engleskih i cincarskih reči: Num ne daut neg praud da bid mentatsveta. Ali – da je bilo zabavno za čitanje – jeste. Što je dalje odmicala priča, to je autoru ponestajalo snage, pa je postajala razumljivija. Zasigurno bi bilo više poena da je bilo umora od samog početka (neke iscrpljujuće vežbe pre starta pisanja, možda?) Nisam glasala, ali ne bih dala 3 boda (možda ni 2, kad se samo setim Kvočke Ma dala bih 2.)
Zvezda, senka, drvo i stena: Baš sam se oraspoložila. Čak i ono: Senko, nisi drug – sasvim je u funkciji ograničenog lika. Dopao mi se i kraj, kao da kaže – ma nosite se svi u PM (ne mislim na perpetuum mobile).
Doba vatre ima puno nežnosti i vrlo mi je prijalo čitanje. Kada bi se sredila, mogla bi da bude odlična priča.
Dugine zmije su, rekla bih, najmaštovitija priča ovog kruga.
Bol – potpuna suprotnost onim ogoljenim duhovima. Moglo je štošta da se izbaci i da postane bolja, verovatno i puno da se doda – pa da bude još bolja (samo ne znam šta).

Nisam glasala, jer nisam stigla sve priče da pročitam na vreme. Ovo je samo utisak, ali na osnovu svih pročitanih priča.

[Loni]

Igleda da je Garba Skalopovo čedo.

To je ona priča za koji se ispostavilo da je biser.
A mi, u strahu da ne ispadnemo kao podanici koji se dive carevom novom ruhu,
ispasmo svinje.
Grok!

Lepo kažem da je to moralni pobednik.

[Josephine]

11. Garba kamagen


Ako sam dobro shvatila ovo je Jevtropijevićka?


Na prvi pogled se vidi da ju je pisala pismena i vešta osoba. Prelaz između jezika je suptilan i veoma lep, inteligentan, ali spor. Njena mističnost izdvaja je od ostatka kruga. No, već sam objasnila zašto za nju nisam glasala. Ovakve priče imaju tanku granicu između genijalnosti i totalne gluposti. Granica nije napuštena, ali odaje taj utisak lelujanja na istoj, te odmah gubi sve čitaoce koji nemaju poverenja u pisca, strpljenja ili prosto čitalačke kondicije. Zato je prošla loše.

Da sam glasala za nju, morala bih da redefinišem kriterijum glasanja, a to mi se nije radilo. Uostalom, postojala je mogućnost da Steva opet serenda.


A kada smo kod serendanja:



12. Fosil


Jel ovo opet Hrundi? Imao je sreće što je ovog puta zaličio na Stevu, zato sam priči dala tri boda. Da li se to Hrundi poboljšava, izbacuje pretencioznost, ubacuje dobar humor? Još malo pa će mi staromodan izraz dosaditi i više neću glasati. Lični savet Hrundiju - čuvaj se za naredne priče, nemoj sve da trošiš odmah i sad. Smorićeš stilom i ljudi će potražiti osveženje.


Stipan da nauči o melodičnosti iz ove priče:

Ja nemam usta. Ali mogu da govorim. Moje su reči tek struganje ivera pod munjom, šuštaj lišća i sazrevanje proleća.

Ovde, zapravo, hvata odnos drveta i ptice, koji je vrcav, simpatičan i vedar. Iako se tenzija diže sve vreme, kraj je razočaravajući, kao ubačen da bi priča pojačala elemente fantastike...


Inače, da je samo do ovog pasus primera, za ovu priču ne bih ni glasala, ali je serendanje na kraju neodoljivo.

Nemam ja ruku. Ali umem da napipam i nebesa i zemlju. Glagoljam o svemu samo kroz dodir. I o meni samom zna se kroz stomake i sečiva, hladovinu i pentranje. Pipam. Ali slutim, praznina je prevelika. U zemlji, koja hrani me, više ničega nema, ni ostataka kostiju onih koji živeše ni delanija njihovih i tvorevina. Zbilja je čudno vreme, mreškam se. Kad eto, pade ptica. Ona jednokrila, što serenda okolo. I reče: ,,Zaseni me, o ti! Stižu!"

Ovaj pasus folira ispunjenje zadatka i to na nelogičan i neobjašnjen način. I uopšte, mnogo šta, kao što je nedostatak čvrstog zapleta ili pravog raspleta, ovde je zamaskirano odnosnom između drveta i ptice, sećanjima drveta i serendanjem. 


Tri poena za dirljivost odnosa, doduše.

[scallop]

Nemoj tako. dobra je to priča. Već sam napomenuo da u njoj ima nešto sa japanskih slika. Važan je taj detaljčić koji, bilo da je slika, bilo tekst, vraća poverenje u delo. Realistična, uverljiva fraza, je bitna stavka u umetnosti. Lakše poverujemo kad se dogodi nešto u šta ne želimo da sumnjamo.

[Josephine]

Ma serendanje je to koje je duhovito...

[scallop]

Ti si u totalnom haosu. Jevtropijevićka je najobimnije komentarisala priču "Garba kamagen".

[Josephine]

Jesam. Oprostite. Bar se koncentrišem na komentarisanje... 

[scallop]

Izvini. Koncentriši se ti na komentarisanje, a ja ću sad da pitam šta se dogodilo sa Miloshem. Pitao bi ja i za Hrundijeve napore da prevaziđe drugu priču i nastavi sa komentarima, makar i bez opširnih uputstava kako biti koncizan. O tome govorimo više od pola godine i ne ide nam. "Koji", "kao", a posebno nepotrebni pridevi nam se stalno pletu pod noge. Da li znate da sa find/replace obavezno proverim te karakteristične omaške. I, uvek su na broju.


Često zameramo na količini prideva. Jeste to muka živa, čini nam se da tako podižemo poetiku žanra, da ne pominjem literaturu uopšte, ali su pridevi, u višku, uvek prisutni. Preko granice pristojnosti. Sinoć sam počeo da čitam jedan novi roman našeg pisca fantastike, koji ih je napisao i objavio, zajedno sa svekolikom palp literaturom, preko 150 komada. Opet to njegovo pripovedanja vuče kao sumanuto, ali prvi put posmatram i koliko troši prideva. Ma, taj je prvak sveta! Upotrebljava i one koji ne postoje, ali radnja fura bezglavo napred. Odvratno je kako nas vreme menja čak i u čitanju. Treba me satrti koliko sam zakeralo. Ali, ne upotrebljavam previše priveda, majke mi. Možete da proverite. Kod mene ih ima tek da ne zaboravimo da postoje.

[Josephine]

A kada smo već kod serendanja, da opičim malo i po O prirodi riba. Sve sam se uzdržavala, ali sad me Hrundi inspirisao.


Ova priča ne poštuje čitaoce jer nema druge svrhe postojanja osim zadovoljenja spisalačkog nagona svog tvorca. Ona je nesumnjivo lepo ispisana, od mene je, samo zbog zanata, dobila dva boda, ali je otuđena.


I kada prođe neko vreme od njenog čitanja, radnja se zaboravlja. To joj je glavna mana. Oba pisca (Hrundi i vimen) uvereni u svoje nesumnjive veštine, često zanemaruju čvrst zaplet, već grade slike oko sitnih događaja i karaktera. To nije nužno loše, ponekad daje sjajne rezultate, ali se uglavnom svodi na samodovoljnost. Na primer: čemu srednji deo o Kornjačonu? Šta je njegov cilj, osim da zaseni igrom rečima?


Priča ima ravan i melanholičan ton. Uspavljuje. Nema klimaksa, nema padova. Samo ravna linija. Kao uspavanka.


Jel ovo namerno?

Njihova hladna sjajna tela i tupa lica bez osmeha. Njihova čista sjajna krljušt

Valjda postoji i drugi opis za tela i krljušti osim "sjajna"?

Kornjačon je silazio u svoje mračno skrovište i sedao za svoj kameni sto. Potom je uzimao veliki crni koral i zabijao ga u svoje čelo. Tanki crni mlaz krvi bi se rastočio u vodi kao dim u vazduhu. Pored sebe je uvek imao tri malena pomoćnika koji su umeli da čitaju zvezde. Oni su mu govorili na koju stranu da napravi rez.,,Rez. ,,Najmlađi Kornjačonov pomoćnik je mrzeo rezove. Okean bi posle njih postajao tih i smeten, stanovnici bi se ušuškavali u toplinu i sigurnost svojih jazbina, vodeni svet bi postajao prazan i nem. Na celom Dnu nije bilo ničega što je moglo da uznemiri hladnu dušu ribastog pomoćnika kao tišina i mir i bahatost oklopnog kralja.

Ovaj pasus primer je nepostojanja svrhe postojanja.    Osim što se određena zamenica ponavlja u beskraj... Kao da je svaka rečenica pisana zasebno, pa ne postoji uvid u celinu. A tu su i neki pridevi i imenice koji obično, u kliše modu pripovedanja, i idu u paru.


Šta ovo znači?

Najmlađi pomoćnik je promenio poruku zvezda

U sebi je čuvala biće bez krljušti.
Ružičasto. Crvene krvi. Ne može.
Lako nas je ugledati dok se vraćamo.

Nije ovo naročito upečatljiv ni originalan kraj. I postoji samo da opravda ostatak priče, koji se sve vreme vrti oko starčeve pohotljivosti i junakovih rana.


Neka mi autor/ka oprosti, ovde sam se grohotom nasmejala. Čisto serendanje. 

Iz ponora nad skršenom planinom grozni urlik je strahom ispunio praznine moje percepcije.

Dakle, koliko shvatam, zaplet se svodi na putovanje bića sličnih ribama. Kornjačon ima veze sa njima utoliko što je on uzrok njihovog bekstva/migracija? Na kraju, reklo bi se da ribolika bića pobeđuju, tim pre što nose biće bez krljušti, da živi na kopnu i izbegava mračni okean.


Ali...


Veoma je slaba veza između središnjeg dela i prvog i trećeg. Ovde pisac piše za sebe, mrmlja sebi u bradu, a mi ostali moramo da se napregnemo da bismo ga čuli:

,,Nije mogao da se smiri. Plan do kog je došao bio je nepogrešiv. Jedna zapostavljena zvezda. Samo jedna i ceo sklop se menja. Rogovi postaju bodeži, a krici crni kao slepilo. Najmlađi pomoćnik je promenio poruku zvezda. Kornjačon je zario koral u čelo. I pravo preko očiju. Koral je postao besnilo, a krici crni kao slepilo."

Hoćemo li mi ostali ikada saznati o tom planu, ili je plan van naših skromnih mogućnosti poimanja?




Eto, ne zavara nas uvek lepota priče, iako ova učesnica gotovo uvek više glasa za zanat, jer smatra da radionica tome služi, nego za sadržaj. A kada se malo pogleda sadržaj, često ispada da ga nema. Ili je labav. Ili je tu da opravda prisustvo autora i začudnih prideva, samostalnih i promišljenih rečenica, ali neuvezanih u celinu, koja se, na kraju, jedino i računa.

[scallop]

Sad mi se čini da je ovo ipak moja priča. Osim dela o Kornjačonu. Odričem ga se. Sledeći put ćemo neki veći autoritet da turimo. Kao Cevkana, na primer.

[Josephine]

Eto. Inspirisana sam sada. 

Sledeći put ćemo neki veći autoritet da turimo. Kao Cevkana, na primer.

hihihihihi 

[Loni]

   Jednu od najvećih nepravdi nosi slab plasman priče ,,Odbačeni''.

Priča o delovima mesa izumrle inteligentne vrste koja opstaju sama i zadržavaju inteligenciju
polazi od fakta da svaka naša ćelija nosi kompletnu informaciju o nama (osim polnih ćelija).
Kao ideja je zaista najoriginalnija.

[Boban]

taman sam hteo da objavim imena autora, ali odoh da sačekam još malo.

[scallop]

Čekaš da konačno pogodi?

[Josephine]

Ma možda ja foliram da ne znam, ko bi to znao... Ponekad foliram i sebe. Čisto da iznenadim druge. 

[Milosh]

Sačekaj još malčice, sad ću ja da probam da skuckam nekoliko komentara u jednom postu...

[scallop]

Mnogo dobro to radiš. Čisto mi dođe da pojedem topa.


Evo ga i ovaj!

[Milosh]

Nekoliko puta već sam krenuo da nešto napišem, ali onda pročitam neke od tuđih komentara i onda mi se sve učini toliko razuđenim u smislu kako ko posmatra šta je bitno u pisanju, pa odustanem, a vreme samo prolazi i priče blede...

Meni je zanimljivo ne primer kako je ko shvatio ovaj zadatak, odnosno kako to meni deluje na osnovu priča, i rekao bih da sam tu u manjini, pošto je meni bilo najbitnije da neko makar pokuša da prodre u tok misli (ili dela) nečeg neljudskog, tuđinskog, a da to opet ne isklizne u neku apstrakciju već da postoji i neka sveza sa ljudskim koja ipak nije na prvu loptu. I čini mi se da je malo ko ovo uopšte i pokušao. Zato sam u ovom krugu pri čitanju svesno odlučio da u drugi plan potisnem to koliko je neko vešt sa rečima i ume da se igra dok piše, i sve te "šarmantne" priče koje su meni bile nalik na Diznijeve odnsono Piksarove crtaće (koje inače volim) sam redom eliminisao a neke od njih sa naporom i dočitao pošto mi je sve vreme u glavi bilo to na šta bi ova tema trebalo da se odnosi. Evo komentara na neke od priča, prvo one kojima sam dao bodove.

"Doba vatre" je za mene odličan primer za priču čiji je protagonista biće koje očigledno nije ljudsko a opet se pronalazi veza sa ljudskim po liniji roditeljskog instikta. Sam svet dovoljno liči na Zemlju (lično, ovaj deo zadatka sam ja smatrao manje bitnim) a da to nije nigde i napadno sugerisano i meni priča sasvim fino teče od početka do kraja; i ne bih rekao da je ovo pisao neki početnik, možda neko iskusniji koji je malko zbrzao samo pisanje pa tu ima delova koji bi se mogli još peglati.

"O prirodi riba" umalo da ne dobije ništa ali na kraju dadoh dva boda na atmosferu. Drugi su već naveli šta im je tu smetalo a ja mogu da im se pridružim s tim što su mi slike bile dovoljno žive i upečatljive (a ujedno i u temi, iako na mišiće) pa da to prevagne; za neku temeljniju analizu šta bi moglo da se popravi na nivou pojedinih rečenica morao bih ponovo da pročitam priču (što važi i za ostale).

"Abominacija" ovde je donekle presudilo i to što ja volim ovakve priče gde je glavni junak negativac za koga možemo da navijamo, koji je takav u dobroj meri ne svojom voljom. To što se sve dešava među bubašvabama meni je bilo još zabavnije. E sad, ova priča je ispričana jednim prilično jasnim i jednostavnim jezikom i to joj je sa jedne strane plus a sa druge u problem što dolazi do nekih nepotrebnih ponavljanja i pojašnjavanja onog što je već jasno, tako da je priča efektnija kao celina nego li na nivou detalja. I mislim da je ovaj naslov dobar i da je ovde bolja strana reč obzirom na to da za junake ima tuđine, Zlotvor bi bilo potpuno mašenje poente, a Izrod bi bio prikladniji za neku drugu, ljudskiju priču.

"Legenda o zaštitniku" Bod za koncept, pre svega. Sama izvedba nije neka, ali na njoj se može još raditi. Drvene kugle i metalne kugle sam ja doživeo kao dva kolektivna lika i mislim da je autor trebalo to još više da naglasi, ali da ih ne učini previše ljudskim, da, znam da to nije lako postići na ovom konkretnom primeru, ali vredi pokušati.

"Neophodno zagrevanje" Jedini vic koji je od mene dobio bod zato što 1) je kratak 2) usputno se trudi da donekle ispuni zadatak i 3) ne pravi se da je nešto mnogo više od vica.

"Dugine zmije" Za ovu sam se odlučio u poslednjem momentu a presudio je koncept priče gde se izlaže jedan princip, koji je više nego poznat, smešten u jedno novo, drugačije okruženje; prvo smo upoznati sa jednom neljudskom ali očigledno inteligentnom vrstom sa kojom je moguće minimalno se identifikovati, samo da bi usledio obrt uvođenjem druge vrste koja nije neljudska samo za nas čitaoce već i za prvobitnog junaka ove priča, meni je to sjajno rešenje. Što se same realizaije tiče pamtim da jesam zapinjao na par mesta, ali ne mogu sad konkretno da ukažem gde.

To je to, po sećanju, a u sledećem postu još malčice o nekim drugim pričama i još malo uopšteno...

[Milosh]

Sad još malo o nekim pričama koje sam razmatrao za bodove...

"Fosil" je priča za koju sam procenio da će se visoko plasirati, dobro je tehnički napisana, ima ritam, autor ume sa rečima, ima i centralnog junaka, ali i neke za mene iritantne viškove koji se ne mogu tek tako izbaciti pošto su sastavni deo priče, ta preterana ljudskost koja bi možda mogla biti simpatična da je ostavljena na samo par reči koje se tu i tamo provuku ali ovako ja sam krenuo da zamišljam one Entove iz Gospodara i samo sam čekao da drvo prohoda, a tu je i ptica koja remeti fokus i iritira... Ali da ne tupim dalje, pošto to što je meni smetalo je verovatno razlog što su neki ovu priču visoko vrednovali...

"Garba Kamagen" Jevtropijevićka je već rekla šta joj je smetalo, a ja se slažem, s tim što ja nisam bio baš toliko dobre volje da ostavim po strani sav taj mazohizam koji se očekuje od čitaoca. Deluje mi da je autor znao šta radi, ali je komunikativnost nedovoljna, plašio sam se da će biti više ovakvih apstraktnih priča, ali na kraju smo dobili samo dve, ovu koja me je podsetila na novije Bakićevo pisanje i jednu lošu o kojoj nemam šta da kažem ("Dispozicija duše").

"Smrt ne dolazi rekom" Za ovu niti jednog trenutka nisam hteo da glasam, ali izdvajam je ovde pošto ova priča ima jedan (ne i jedini) problem koji se može baš lako rešiti. Neki su pominjali da im je kraj deluje nekako nedovršeno, besciljno, kao da priča tad treba da počne... Rekao bih da je ovde u pitanju neuspešni pokušaj obrta, pri čemu taj obrt i da je bio uspešan nije ne znam kako genijalan, ali kada je spojlovan u naslovu priče onda nije ni čudo što sama priča deluje besciljno. Dakle, ma koliko neki naslovi sami po sebi zvuče dobro (kao ovaj), ipak bi ih valjalo posmatrati u kontekstu priče, a ovaj joj samo smeta.

"Sanjao sam kako krhka ljuska puca" Plus za dve perspektive koje se smenjuju, a minus za ponavljanje (za moj ukus preterano bombastičnog) naslova u samoj priči.

Razumem potpuno što su nekima "Visibabe", "Duhovi", "Zvezde..." i slične pošalice bile zabavne, ali ja sam to doživeo kao neozbiljno shvatanje zadatka, ma koliko da pojedini autori tu pokazuju da imaju izvesnog talenta za pripovedanje.

Meni je zanimljivo što su skoro svi zamerili mojoj priči nešto što uopšte nije rezultat lenjosti autora već je u pitanju jedan vrlo smišljeni potez, koncentrisao sam se na to da verno dočaram neljudsku perspektivu i da to ima neku poentu, a potpuno sam svesno gurnuo u stranu lepotu pripovedanja, pa i lakoću čitanja (doduše, u ovom slučaju je Plut dala jednu zamerku koju ću razmotriti); koliko vidim iz komentara jedini je Loni tu priču doživeo na onaj način kako sam ja to zamislio (moguće i Jevtropijevićka), i rekao bih da je sad jasno o kojoj je priči reč. 

Eto toliko od mene.

[Savajat Erp]

Мени и даље није јасно о којој причи је реч...него, ај да ја бацим још који свесно несувисли коментар пре него што се објаве имена аутора...даклем, идем по сећању, немам времена ни живаца да читам и трећи пут...

Корални град - идеја са сунђерима је добра, мада без неке мистичности, већ на самом почетку се каже која је врста у питању...сама изведба је праволинијска и без динамике, ја нпр. нисам извалио разлику између вође и учитеља...и зашто је уопште тај клинац изабран на крају за вођу пута или шта већ?

Диспозиција душе - оооооооо, боже...мени убедљиво најнапорнија и незанимљивија прича у кругу...не могу да смогнем снаге на било какав осврт.

Бол који нећу спознати - без обзира колико ми се кокошасти стил допао у тој причи, у овој и другим сличнима је уморио...и ова прича ме је уморила и без тога...зачудо, и после другог читања и временског отклона, ову причу, која ми и није лоша, најмање памтим.

Дугине змије - занимљиво, добар крај...али помало досадњикаво у пич...

Легенда о заштитнику - ок, ја сам се конектовао са овом причом јер сам се као мали у недостатку играчака и уз вишак маште често играо са свакојаким предметима (алат, лишће, перје итд)...али...шта су кугле уопште? јесу ли живе, да ли су свесне, управља ли неко њима, неко је морао заврнути те завртње....и шта? Испаде да дрвене су као неки плод као неке биљке? А зашто ће дрвенима гас ако су већ...дрвене? Добра идеја са, како сам схватио, магнетом...али да би се дошло до тога потребан је напор.

Завршни испит - баш не знам шта бих рекао...није ме ни прстом такла...и као што су сви приметили није требало почињати са очигледно људским одредницама...

[Stipan]

A kada smo kod serendanja:

Stipan da nauči o melodičnosti iz ove priče:

[Plut]

Eeee Midoto... pa zar tako?

[Savajat Erp]

Ух...још шест...

Гарба Камагаден - остајем при изјави датој на записник од...пре неки дан.

Фосил - добар је Фосил....на прво читање нисам уопште сконтао да се ради о дрвету...једнокрила птица ми је један од готивнијих ликова ове радионице...ипак, из неког разлога предност сам дао другим причама.

Одбачени - овде је атмосфера више гадна него мрачна...симпатичан крај....ипак је нисам сконтао, ако ћемо право...

Сањао сам како крхка љуска пуца - њах....факинг презент ми је овде најмање одговарао...и наравно као што су сви приметили, опет Велики...крај неубедљив скроз....а како је ово Земља?

Смрт не долази реком - ужасан ред речи у реченици и збрзан крај...није довољно објашњено ко, како и зашто? Недостатак карактера?

Глас немих - из неког разлога ме је подсетила на Ларушове златнике....занимљива поставка, лепо написано, али ипак....јбг.

То је то....непомињем да сам оба пута приче читао онако успутно док сам радио још једно шест ствари истовремено...мада, не би било неког напретка у коментарима и да није тако. Можда је стварно паметно писати коментар одмах по читању приче...јебем ли га

[Midoto]

Eeee Midoto... pa zar tako?

Nisam uspela da se organizujem, čak je i san skresan na pola. Sledi odbrambeni napad:
znam neke koji treba da glancaju svoje priče, a puštaju da se na njima nahvata prašina

[Anomander Rejk]

Dajte imena, da večeras sa Džekom u kafani u miru ogovaram autore 

[Stipan]

Plećkuše.

[ivica]

Evo za koga sam ja glasao:

10 — Abominacija - 3 – ova priča mi se najviše svidela zbog čistog doživljaja i dinamike čitanja – brzo hvata, ne ispaljuje jeftine trikove o praznini taštine, već zaršava filmski-nasilno, baš kako je postavljena. Voleo bih da vidim priče iste osobe o drugim temama sa sličnom količinom nasilja.

09 —  Завршни испит –  2 – ovo mi ima tipičan oldschool šmek naučne fantastike. Nekako blago i mirno, pomalo tužno. Svidelo mi se, iako je istovremeno i nekako dečije naivno.

17 —  Doba vatre - 2 – lagano prenesene veoma grandiozne slike, postavljene u jako privlačan i sasvim drugačiji svet.

03 — Dispozicija duše - 1 – malo post-ljudske (ili šta već) ljubavi i metafizičkih razmišljanja. Skapirao sam = 0, ali stil mi je zadržao pažnju.

02 — Koralni grad - 1 – od svih priča kojima sam dao bodove, ova mi je stajala na najtanjim nogama, ali sam glasao za nju zato što se neko potrudio da dočara svet bića koja su drastično drugačija od svega ''kao'' ljudskog.

15 —  Sanjao sam kako krhka ljuska puca - 1 – očigledno ove lovina-lovac duple perspektive pale kod mene. Zabavila me je priča, iako mi uber-poetizacija nije toliko lega. Lik ''lovine'' mi je bio vrlo upečatljiv.

[Plut]

Sledi odbrambeni napad:
znam neke koji treba da glancaju svoje priče, a puštaju da se na njima nahvata prašina

I nisam mislila na tvoje neglasanje...

[Savajat Erp]

Увуци панџице...

[Josephine]

13. Repić


Evo kako sjajno može da se napiše priča koja uopšte nema zaplet.    Ne smeta, pripovedanje je tako vedro, viskasto i lepršavo, da drži pažnju do kraja. Tačnije, možda bi nepostojanje zapleta i smorilo, da kraj nema finu erotsku konotaciju, zavijenu u nestašnu igru, da prosto oduševljava.


Krivo mi je što je pdf verzija izmenjena u odnosu na word, pa više nije budala sa velikim b. I krivo mi je što je ova priča potpuno omašila temu i ignorisala zadatak. Svejedno, glasala sam za nju, iz nekih unutrašnjih, sasvim ličnih, dečijih razloga. Ova je osoba zadržala senzibilitet i radost deteta.


Zato neću da naklapam ništa o tehnici i grešakama, ne bih urušavala utisak koji je priča na mene ostavila. Tek ako me autor/ka fino zamoli.


Osim ovoga:

Postoji li ovde makar jedan vrh do kojeg se ne moraš probijati kroz visoke motke i upleteno šiblje?

Ne, ne, ne! Nikako infinitiv! Oh, kako svojom grubošću narušava melodičnost priče... Ima još par takvih primera. 






14. Odbačeni




Ova priča me nijednim delom nije zainteresovala. Pročitala sam je, a kao da nisam. Ništa me tu ne zanima. Ni ko je junak, ni šta mu se dešava, ni kako se završava. Znam i zašto.

Amorfna grudva mesa puzala je niz glatki, vreli kamen. Zraci koji su nežno milovali Malog, spržili bi insekta dovoljno nemarnog da izviri iz neke rupe, Mali je opipavao stazu i poput mrvica koje se bacaju ispred umesto iza sebe, ,,pričao" je o tome šta ,,vidi", čekajući da se njegove misli upletu u nečije tuđe. Mali je ponovo sanjao loše stvari. Još uvek je o tim snovima razmi-
šljao — iako to nije voleo da radi — prosto kao o ,,lošim stvarima". Stvorenja koja su mu se javljala u snovima nije mogao da prizove iz svojih budnih sećanja jer ih tamo nije bilo.

Ne počinjati priču stranim izrazom, koji, tako zahvalan, postoji u srpskom jeziku (bezobličan). Zrake koji su nežno milovali pripisaću trenucima ludila koji se javljaju usled osnovnoškolskih trauma. 


Uopšte ne mogu da zamislim kako to izgleda kada neko "priča poput mrvica koje se bacaju ispred umesto iza sebe".


A "Mali" se toliko puta ponavlja u toku priče, da potpuno narušava ritam teksta.


Osim što smo opet dobili pogled sveznajućeg, koji sve zna i sve vidi, i crta nam sliku sa kojom ne možemo da se saživimo.


Pažljivo, pažljivo, pažljivo birati ugao pripovedanja. Cilj je (po stoti put danas, iako ima 20 priča!) da čitalac uživa, a ne da vi pisanjem izbacite šta ste hteli reći. To vaše nikoga ne zanima, ako nešto svoje ne pronađe u tome.






16. Zvezda, senka, drvo i stena


Moram da priznam da me ni ova nije zainteresovala. Pre svega zbog prve rečenice, zbog koje sam prevrnula očima:

Zvezda izroni na horizontu i oboji obzorje crvenkastom svetlošću

Opet traume iz osnovne škole?


Ja kada ne znam ili nemam vremena da pišem, a rok se približava, osmislim neku akciju, jurnjavu i dobar rasplet/pančlajn. Nikada ne pomišljam da napišem suludu konverzaciju sa malo značenja. Ova priča opet nema cilj, pa me je zato, najviše od svih iznervirala.


Ne ispunjava zadatak nijednim aspektom. Ovo je kvazi bajka, ne ozbiljna fantastika. A konverzacija između raspoređenih elemenata teče i teče i teče, u ravnom ritmu, bez smisla i plana. Tako se i završava.






Reklo bi se da mi raspoloženje u komentarima varira od doba dana. 

[scallop]

Još ćeš da stigneš na vreme. Navijam za tebe. E, slažem se za Repić. Retka je prilika da oblak padne na zemlju, a da pre toga ne postane kiša. Osim kad ga ufleka vulkanski pepeo.

[Stipan]

Ova priča opet nema cilj, pa me je zato, najviše od svih iznervirala.

Koliko je tebe u stvari priča ovog puta iznerviralo? I kako, uopšteno uzevši, tvoji živci stoje posle decembarske kataklizme? 

[Josephine]

 

[Stipan]

To bubučikanje ne rešava ama ništa, oštrokonđo jedna!

[Josephine]

A šta treba da se rešava?

[Savajat Erp]

Ајде, ти мала Матовићева, настави са коментарима и не причај много!

[pokojni Steva]

Samo da prijavim kako mi je od 'više sile' najstrože zabranjeno da komentarišem dve priče. Najstrože i pred kastraciju. A baš bih se zabavio, šmrc i dur dur...
Kako ne želim da mi se privatni delovi proteraju kroz osmica šajbu sve do bezličnosti, a pride sumnjam da posedujem išta mesinga u kuglicama, odo da razlivam piktije i smerno ćutim.

[Savajat Erp]

Мислио сам да ти не подлежеш притисцима, кад оно....