Škola, problemi dece i problemi sa decom

[Mme Chauchat]

Dacko, šta da kažem sem da kad nije tako, verovatno je gore. Bliska mi osoba godinama radi u osnovnoj školi i sve više besni na povećavanje suludih zahteva ministarstva uz smanjivanje para koje bi omogućile da se ti zahtevi ispune. Drugi problem su roditelji, a treći sam nastavni kadar iz koga se razbežalo sve što bilo iole sposobno a nije patilo od teškog idealizma.

Re disleksija i druge slične stvari: trenutno u srpskim školama imamo inkluziju, što je kao ideja lepo, ali bez ikakve podrške nastavnicima i učiteljima koji nisu osposobljeni a često ni voljni da se sa tim izbore, niti su im na onim čuvenim seminarima edukatori od pomoći, a koliko sam čula često ne dobijaju ni posebna učila koja su neophodna deci sa raznim posebnim potrebama, i sve to na razrede od po trideset petoro dece.

Ili kraće: aaaaargh. Škole, braćo, škole, a ne zvona i praporce!

[Josephine]

Sada će da ispadne da opet nešto napadam Dacko i pokušavam da je isprovociram, ali ja moram ovo da kažem: mislim da treba pronaći rešenje za "žrtvu sistema". Ne mislim da je ona kriva što će njegove kolege i klijenti biti žrtve. Štaviše - kolege i klijenti podjednako su učestvovali u tome da mladić bude žrtva sistema kao i škola ili lekari, jer smo, u sistemu, svi društveno odgovorni što je sistem takav kakav je. Meni ta rečenica prosto ne zvuči pravedno.

Na primer, radila sam neke seminare o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom su me zvale sa molbom da organizujem seminar o podizanju svesti o njihovom teškom životu. Bilo je tužno. I onda razmišljam: niko o njima ne misli, nad njima se vrši mobing, osobe bez invaliditeta ne shvataju njihove probleme, oni su žrtve sistema. Podjednako je teško njihovim poslodavcima i klijentima jer možda sporije rade, nisu podjednako efikasni i slično. I šta da radimo? da ih pustimo da crknu od gladi jer nisu 100% osposobljeni za rad?

Ne, o njima je trebalo ranije da mislimo, pre nego što smo došli u situaciju da, po Zakonu, moramo da ih zapošljavamo. Poslodavci mržnju pogrešno prenose na osobe sa invaliditetom, jer treba da se ljute na sebe što nisu ništa učinili da pomognu ovim osobama da se obrazuju, da se osećaju prihvaćeno itd. E, tako i nastavnici i lekari, klijenti i kolege treba da se ljute na sebe jer nisu ništa učinili da mladić ne postane žrtva sistema.

Takođe, ne mislim da je disleksija samo roditeljski problem. Nastavnici su predavači i pedagozi. U nekom boljem svetu, morali bi da budu obučeni da prepoznaju disleksiju, i moralo bi da postoji odeljenje koje pohađaju osobe sa problemima u čitanju.

Osoba koja odraste sa stalnim osećajem da nije voljena i koja stalno pati, počinje da osuđuje druge ljude, da se od njih distancira. To izaziva istu povratnu reakciju i uzajamne osude. A budimo fer - prva osoba možda ima veće pravo da se ljuti na svet i okolnosti, ona nije dobila ono što ogromna većina ljudi ima i uzima to što ima zdravo za gotovo. Oni koji imaju treba da vole i da ne osuđuju, čak i kada im se uzvraća mržnjom i osudom. Odrasli smo, zreli, znamo otkud tolika mržnja i frustracija u nekome.

[Dacko]

Dacko, šta da kažem sem da kad nije tako, verovatno je gore. Bliska mi osoba godinama radi u osnovnoj školi i sve više besni na povećavanje suludih zahteva ministarstva uz smanjivanje para koje bi omogućile da se ti zahtevi ispune. Drugi problem su roditelji, a treći sam nastavni kadar iz koga se razbežalo sve što bilo iole sposobno a nije patilo od teškog idealizma.

Re disleksija i druge slične stvari: trenutno u srpskim školama imamo inkluziju, što je kao ideja lepo, ali bez ikakve podrške nastavnicima i učiteljima koji nisu osposobljeni a često ni voljni da se sa tim izbore, niti su im na onim čuvenim seminarima edukatori od pomoći, a koliko sam čula često ne dobijaju ni posebna učila koja su neophodna deci sa raznim posebnim potrebama, i sve to na razrede od po trideset petoro dece.

Ili kraće: aaaaargh. Škole, braćo, škole, a ne zvona i praporce!

Pa dobro, nas to sad i vrlo lično pogađa, jer nas čeka to dragoceno iskustvo đačkog roditelja, gde ne znaš hoćeš li više strahovati od  toga da će neko tvom detetu gurati glavu u WC šolju, ili da će ono to raditi drugima. A obrazovanje? Dok je nama knjiga i interneta, gledaću samo da prođe kroz savremenu školu sa što manje upijenih gluposti.

Inkluzija je strahovito naporna za sve uključene, i mnogo je bolje da se deca sa posebnim potrebama (ili kako god da se to danas ispravno zove) sa ostalom decom imaju zajedničke časove samo iz predmeta gde to ima nekog smisla, recimo plesa, fizičkog, muzičkog i likovnog, da zajedno idu na izlete ili se prosto igraju u školskom dvorištu, ali nije moguće uključiti ih u redovnu nastavu – kao što mi je nemoguće da svoje petogodišnje dete, koliko god napredno bilo, kvalitetno uključim u čas koji bih držala šestacima, tako ne mogu ni ma koje drugo dete na toliko nižem razvojnom stepenu. Deca čiji zdravstveni problemi nisu u vezi s razvojem ili inteligencijom išla su oduvek u redovnu školu kad god je to moguće, obično su ih ostali lepo prihvatali, pomagali koliko je potrebno, mada su to ipak bile neke starije generacije koje se nisu izrugivale tuđim manama, što je sad sve popularnije - kao da nam je u škole uveliko ušlo ono što smo nekad s gnušanjem gledali samo po američkim filmovima o školskim klikama

[Josephine]

Deca su samo ogledalo odraslih.

[Perin]

Re disleksija i druge slične stvari: trenutno u srpskim školama imamo inkluziju, što je kao ideja lepo, ali bez ikakve podrške nastavnicima i učiteljima koji nisu osposobljeni a često ni voljni da se sa tim izbore, niti su im na onim čuvenim seminarima edukatori od pomoći, a koliko sam čula često ne dobijaju ni posebna učila koja su neophodna deci sa raznim posebnim potrebama, i sve to na razrede od po trideset petoro dece.

Dve prijateljice mi rade kao asistenti u nastavi, sa autističnom decom. Dakle, budu sa njim(a) na času, materiju koju nastavnik zadaje oni na neki način prilagođavaju toj deci, itd, itd. E sad, na stranu to što su to dve devojke koje su završile psihologiju sa 9 zarez nešto prosekom; na stranu i to što za taj rad primaju mizernih 190 evra mesečno; ali kad mi pričaju šta se sve dešava u školi, ja ne mogu da verujem. Znači, one nemaju, što Jevtra lepo primećuje, nikakvih posebnih učila, nikakvih definisanih koncepcija rada, nego moraju same da se snalaze, da traže po internetu šta one mogu da učine. Na kraju se ta inkluzija u nastavi dece sa posebnim potrebama svela na to da su one tu samo da smiruju tu decu i ako mogu nešto da urade sa njima da ne budu toliko nemirna. Čak i nastavnici maltene na tome insistiraju.

Treba se nad ovim zamisliti....

Malo sam skrenuo sa teme, ali mislim da je to problem itekako vredan pažnje.

[Melkor]

Ja znam za slucaj (u toku, u lokalnoj O.S.) gde je dete gurnuto u zadnju klupu, nastavnica se trudi da ga ignorise, ne moze samo kada ga maltretiraju druga deca ali i onda staje na stranu "normalnih", majka vec vise od mesec dana ne moze da ugovori sastanak sa direktorom.

[Josephine]

Ja znam za slucaj (u toku, u lokalnoj O.S.) gde je dete gurnuto u zadnju klupu, nastavnica se trudi da ga ignorise, ne moze samo kada ga maltretiraju druga deca ali i onda staje na stranu "normalnih", majka vec vise od mesec dana ne moze da ugovori sastanak sa direktorom.

A gde to?

[Midoto]

Ja znam za slucaj (u toku, u lokalnoj O.S.) gde je dete gurnuto u zadnju klupu, nastavnica se trudi da ga ignorise, ne moze samo kada ga maltretiraju druga deca ali i onda staje na stranu "normalnih", majka vec vise od mesec dana ne moze da ugovori sastanak sa direktorom.

Šta bi po tebi trebalo da radi nastavnica - da prevaspitava tridesetoro dece? Da se pravi kako je vrlo normalno da "dete sa posebnim potrebama" uključi ravnopravno u časove "dece bez posebnih potreba". To je licemerno.

[Josephine]

Dobro, sada znamo šta ne treba da radi, ali šta TREBA da radi? To je ključno pitanje ovde.

[M.M]

Ubi nas srpsko, selektivno, tumačenje demokratije. 

[Perin]

Ja znam za slucaj (u toku, u lokalnoj O.S.) gde je dete gurnuto u zadnju klupu, nastavnica se trudi da ga ignorise, ne moze samo kada ga maltretiraju druga deca ali i onda staje na stranu "normalnih", majka vec vise od mesec dana ne moze da ugovori sastanak sa direktorom.

Šta bi po tebi trebalo da radi nastavnica - da prevaspitava tridesetoro dece? Da se pravi kako je vrlo normalno da "dete sa posebnim potrebama" uključi ravnopravno u časove "dece bez posebnih potreba". To je licemerno.

Vidiš, i Midoto ima pravo. Pre neki dan sam sreo u autobusu jednu učiteljicu koja je govorila koliko je teško raditi sa decom koja su, ako ništa, ono na granici. Kaže da većina roditelja, na predlog odlaska kod psihologa skače na nju i tužakaju je direktoru, tvrdeći da su njihova deca posve normalna čeljad. I šta ona da radi?

Ali, na stranu to, meni je bila fascinantna njena rečenica: "A šta je sa ono dvoje-troje dece koja su prepametna za svoj uzrast? I njima bih trebala organizovati nešto, da napreduju ako mogu, jer su i oni deca sa posebnim potrebama."

Kad kažemo "deca sa posebnim potrebama", često zaboravljamo da postoje i deca koja su posebna na pozitivan način.

[Midoto]

Da se ne pravimo svi blesavi. Da ne očekujemo od nastavnika da "objasni deci" kako je sasvim prirodno da dete koje ne može da preskoči kozlić, nauči note, uradi zadatak iz matematike, napiše odličan sastav iz srpskog - treba da ima "isti" tretman kao dete koje će zbog toga imati smanjenu ocenu. Možda da krenemo od objašnjavanja roditeljima da njihova deca prosto nemaju jednake šanse kao ona koja su, da ne preterujem - obdarena, već - bez smetnji.

[Josephine]

Ja nekako mislim da je teže deci sa posebnim potrebama nego deci sa posebnim potrebama. Prvi su oštećeni za ceo život, drugima daš stipendiju.

A kada govorimo o posebnosti na pozitivan i negativan način... Ne znam, to je meni već vrednosna odrednica koja automatsku prednost daje "pozitivno" posebnim.

Sve je to meni zamena teza.

@Midoto

Da ne očekujemo od nastavnika da "objasni deci" kako je sasvim prirodno da dete koje ne može da preskoči kozlić, nauči note, uradi zadatak iz matematike, napiše odličan sastav iz srpskog - treba da ima "isti" tretman kao dete koje će zbog toga imati smanjenu ocenu.

A zašto da ne? Zašto deci ne objasniti da nemaju svi jednake mogućnosti i šanse? Zašto deci ne razvijati empatiju umesto surovosti?

[Josephine]

ali kad mi pričaju šta se sve dešava u školi, ja ne mogu da verujem. Znači, one nemaju, što Jevtra lepo primećuje, nikakvih posebnih učila, nikakvih definisanih koncepcija rada,

Perine, zar se te koncepcije rada ne uče na fakultetu?

[Midoto]

Empatija je jedna stvar, a kazna i nagrada su druga (ocene). Deca su prirodna bića i nisam sigurna da im to treba totalno ubijati.

[Mme Chauchat]

Ja znam za slucaj (u toku, u lokalnoj O.S.) gde je dete gurnuto u zadnju klupu, nastavnica se trudi da ga ignorise, ne moze samo kada ga maltretiraju druga deca ali i onda staje na stranu "normalnih", majka vec vise od mesec dana ne moze da ugovori sastanak sa direktorom.

Šta bi po tebi trebalo da radi nastavnica - da prevaspitava tridesetoro dece? Da se pravi kako je vrlo normalno da "dete sa posebnim potrebama" uključi ravnopravno u časove "dece bez posebnih potreba". To je licemerno.

Licemerni su nadležni koji se prave da inkluzija može da se sprovede tako stihijski. Ne samo da ne može nego se umesto željenog cilja stvara opšti animozitet između dece, roditelja i nastavnika. Pretpostavljam da se u mnogo čemu deca i roditelji dece sa posebnim potrebama sada nalaze u gorem položaju nego ranije.
Ako se želi tolerancija, integrisanje dece u zajedničko društvo itd, mora na tome da se radi planski i sistematski a ne ovako. U školi za koju ja znam nisu angažovani ni defektolozi ni dodatni psiholozi za rad sa decom ili makar sa nastavnicima. Na seminaru nastavnica krene sa konkretnim pitanjima "a šta u ovoj situaciji, ili u ovoj" i edukatorka ne ume da joj odgovori. Pa naravno da se onda neće snaći i naravno da će patiti najviše deca.

[Josephine]

Empatija je jedna stvar, a kazna i nagrada su druga (ocene). Deca su prirodna bića i nisam sigurna da im to treba totalno ubijati.

Ne znam šta znači "prirodna bića". To mi je previše apstraktno. Ako se misli na "prirodna selekcija, najjači opstaju" fazon, tek sam onda protiv koncepta "prirodna bića".

Ostajem pri mišljenju da deci treba da se objašnjava da ne mogu svi da imaju jednak tretman jer nisu svi jednaki. I da treba da pomažu, umesto da se rugaju. I da im se tako razvija solidarnost i empatija.

Za inkluziju je potrebna motivisnost i ljubav prema ljudima, nadljudska upornost. To, nažalost, retko ko ima. A iz kanalizacije u kojoj smo, nikada se nećemo izvući drugačije nego besplatnim radom i besplatnom ljubavlju. Treba ulagati u budući dobitak. Ali koga to interesuje, ako postoji mogućnost da nije on taj koji će dobiti?

[Albedo 0]

tako je, prirodna bića su nešto apstraktno, a solidarnost, empatija i inkluzija nisu. Bravo.

[Perin]

ali kad mi pričaju šta se sve dešava u školi, ja ne mogu da verujem. Znači, one nemaju, što Jevtra lepo primećuje, nikakvih posebnih učila, nikakvih definisanih koncepcija rada,

Perine, zar se te koncepcije rada ne uče na fakultetu?

Draga D., moj udžbenik iz OPŠTE PSIHOPATOLOGIJE deli mentalnu retardaciju na debile, imbecile i idiote, homoseksualizam još svrsava u bolest, a o samoj mentalnoj retardaciji (tako definisanoj!) govori na 5 strana. Ne spominju se nikakve tehnike.  Bre, ja sam išao na psihijatriju 15 dana za ove 4 godine fakulteta ( i to sam psihijatriju odabrao sam!) i za tih 15 dana sam naučio više o šizofreniji, sumanutim idejama, destrukciji ega i ostalom nego za 4 godine fakulteta. A udžbenik prema kojem učim je iz 1980te godine. Zar stvarno misliš da smo mi spremni za rad sa autističnom decom, ili sa decom sa posebnim potrebama, čim napustimo fakultet? Da eto, imamo teoriju u malom prstu, pa hajde, primenite to? To meni izgleda kao da si sve što si pročitala negde u udžbeniku, čim si to videla, znala si šta je, kako je, šta treba uraditi, kako lečiti, i to sve lepo primenila za tili čas i izlečila ljude kao kad mahneš čarobnim štapićem. 

Kažem - učimo po udžbenicima starim 30-40 godina, imamo malo prakse, i hteli ne hteli, moramo na neki način i samoinicijativno da radimo i učimo nove stvari. Mislim da je to što te devojke rade hvale vredno, i hvale vredno je što se trude da odrade svoj posao skroz profesionalno (iako primaju MIZERIJU od plate) i žele da pomognu i POMAŽU, a ti odmah osipaš drvlje i kamenje po tome da su to "učili na fakultetu i da im, bože moj, ne trebaju nikakva učila (ma šta će im!!) i da se koncepcije rada tek tako primenjuju iz teorije u praksi, pa to svako zna odmah da radi i primenjuje, mislim, išle su na fakultet za to."

[Josephine]

O, bože, sa mnom mora da nešto nije u redu, čim mi se uvek upisuju zle namere. 

Gde vidiš drvlje i kamenje? Gde? Pitala sam lepo, nisam pretpostavila da treba odmah da znate praksu, nego sam pretpostavila da imate teorijsku potkovanost i da ne treba sve da tražite po netu.

Sa druge strane (nije drvlje i kamenje!!!), ako ste svesni da su vam udžbenici stari i pogrešni, uvek ostaje mogućnost dodatne edukacije u biblioteci, na Internetu, sa mentorima (ako se već nema para za stručne seminare), na praksama, volontiranjima itd. Nismo mi tu da fakultet ima pasivan uticaj na nas, već da mi imamo aktivan odnos prema njemu. Čini mi se.

Nego, da se razumemo, znam ja da one žele da pomažu. Samo sam istakla da to "traženje po netu" pripada konceptu celoživotnog učenja i da je sasvim normalno i zahteva se u poslu kakav je psihologija.

[Dr00d]

Za loš rad i divljanje na času su najviše krivi roditelji. Malo tu šta nastavnik može da ispravi za tih par časova nedeljno, a može i da se desi da zbog toga uđe u sukob sa roditeljima, a ovi (upravo ovi što su izbezobrazili decu) jedva čekaju tako nešto, pa je za nastavnike to uzaludna borba i ne može čovek ni da ih krivi što su odustali od ispravljanaj krivih Drina.

A deci sa posebnim potrebama nije mesto među normalnom decom, em zbog gradiva koje nikako ne mogu da savladaju, em zbog loših socioloških uslova, jer nema šanse da se drugim klincima objasni da ne treba da ih maltretiraju zbog toga.

[Josephine]

Ima šanse, naravno. Treba biti uporan i treba da ti je stalo.

[Midoto]

@jevtropijevićka - Mene najviše nervira što se sva deca (i obična i neobična) konačno osećaju rđavo, dok se neki politikant oseća izvanredno - zato što je propisao da se deca sa posebnim potrebama ravnopravno uključe u nastavu. A tada - cvrc, dobija političke poene što ulaže u školu za darovitu decu! Što, onda, i u takve škole ne ukopi decu sa posebnim potrebama?

@D - Prirodna bića: trku na 400 m dobija najbriži; stvarno nije fer što neko ne može da trči, ali - tako je to. Znaju klinci ko može da bude maneken i nema te empatije koja bi im objasnila da to može da bude i neko ko uopšte nije lep i zgodan, ali bismo se svi radovali da jeste. Valjda je prirodno da isto razumeju i kada je um u pitanju. Nemamo svi iste šanse. Zašto je tako teško reći ono što svi znamo?

[Dr00d]

Ima šanse, naravno. Treba biti uporan i treba da ti je stalo.

Da, da 

[Josephine]

@D - Prirodna bića: trku na 400 m dobija najbriži; stvarno nije fer što neko ne može da trči, ali - tako je to. Znaju klinci ko može da bude maneken i nema te empatije koja bi im objasnila da to može da bude i neko ko uopšte nije lep i zgodan, ali bismo se svi radovali da jeste. Valjda je prirodno da isto razumeju i kada je um u pitanju. Nemamo svi iste šanse. Zašto je tako teško reći ono što svi znamo?

Nije teško reći, to je najlakše, zapravo. Teško je postići da se onaj koji ne može da trči oseća dobro sam sa sobom.

[Dr00d]

Ne, nego je teško postići da se drugi osećaju sa njim dobro 

[Josephine]

Drugi se, u našem sistemu vrednosti, sa njim osećaju dobro već kada ga omalovažavaju i ponižavaju. Ne zamenjujmo teze.

[Perin]

Pitala sam lepo, nisam pretpostavila da treba odmah da znate praksu, nego sam pretpostavila da imate teorijsku potkovanost i da ne treba sve da tražite po netu.

Sa druge strane (nije drvlje i kamenje!!!), ako ste svesni da su vam udžbenici stari i pogrešni, uvek ostaje mogućnost dodatne edukacije u biblioteci, na Internetu

Nego, da se razumemo, znam ja da one žele da pomažu. Samo sam istakla da to "traženje po netu" pripada konceptu celoživotnog učenja i da je sasvim normalno i zahteva se u poslu kakav je psihologija.

Izvukla si se poslednjom rečenicom.

Elem, to devojke i rade, dakle, edukuju se preko neta, preko nekih organizacija, seminara i ostalog.

Možda je moj kratki fitilj izazvan još nekim stvarima, prvenstveno magijskim mišljenjem većine naroda da su psiholozi ti koji mogu popraviti stvari, koji treba samo da pucnu prstima i da klijenta prođe problem. Takođe, sa praksom sam završio pre neki dan i ZGROŽEN  sam stanjem psihijatrijske klinike u mom gradu; kancelarija devojke koja mi je bila mentor i koja radi kao klinički psiholog prokišnjava, psihijatrijska klinika je smeštena u staćare, to jest u nekakve barake, zid kuhinje, to jest skroz na dnu je OLJUŠTEN, unutra smrdi od vlage, a čitav taj reon je ograđen ogromnim drvećem i nekakvim korovom i živicom, da to izgleda kao cigansko naselje. Mislim, ako se država prema psihičkom životu čoveka odnosi tako, šta mene ovde čeka? Šta NAS ovde čeka?

I onda se pitaju što mladi ljudi žele da odu odavde....

[Dr00d]

Drugi se, u našem sistemu vrednosti, sa njim osećaju dobro već kada ga omalovažavaju i ponižavaju. Ne zamenjujmo teze.

To je zato što se oni ne osećaju dobro sa samim sobom, znači njih treba naterati da se oni osećaju dobro sa samim sobom, da bi se ljudi sa posebnim potrebama osećali dobro sa njima, a samim tim i sa samim sobom 

Ekstra, možemo ovako do sutra 

[Josephine]

Mentalna higijena je nazapostavljenija oblast psihologije na ovim prostorima. I sve za šta je potreban trud i dugotrajno ulaganje ovde ne raste. Grabi šta možeš i gazi preko leševa, koga briga šta će sa drugima biti sutra.

A mentalna higijena može da preokrene ovo društvo za 180 stepeni. I to u samo jednoj generaciji.

Dr00de, ništa te ne razumem, a i nisam sigurna da želim. Već kada se pojavi misao da neko treba da bude ostavljen da umre na kiši zato što ne može da hoda, ja se uznemirim.

[Midoto]

@D - Prirodna bića: trku na 400 m dobija najbriži; stvarno nije fer što neko ne može da trči, ali - tako je to. Znaju klinci ko može da bude maneken i nema te empatije koja bi im objasnila da to može da bude i neko ko uopšte nije lep i zgodan, ali bismo se svi radovali da jeste. Valjda je prirodno da isto razumeju i kada je um u pitanju. Nemamo svi iste šanse. Zašto je tako teško reći ono što svi znamo?

Nije teško reći, to je najlakše, zapravo. Teško je postići da se onaj koji ne može da trči oseća dobro sam sa sobom.

Koje dete se oseća dobro kada uloži mnogo više truda nego vršnjaci, vrlo je pristnojno, čak nečujno, a često ne može da zasluži ni dvojku? Ili drugo dete: uradilo je duplo više nego ono prvo dete, a samo zato što je pametnije - dobilo je keca, dok su onom "glupom" poklonili dvojku i još ga pohvalili?

[Dr00d]

Perine, pomiriš se sa činjenicom da je tvoje samo da prepisuješ ksalole i bromazepame i biće ti ok 

Edit: Ček ti si u stvari psiholog, ova priča o psihijatriji me odvukla na tu stranu, znači vi ne prepisujete recepte? (kako mi reč "prepisivanje" sad zvuči neskladno ovde)
Ok ništa onda, jel ima neki psihijatar ovde treba mi nešto 


@ D.
Ma ni ja više ne znam šta pričam 

[Josephine]

Koje dete se oseća dobro kada uloži mnogo više truda nego vršnjaci, vrlo je pristnojno, čak nečujno, a često ne može da zasluži ni dvojku? Ili drugo dete: uradilo je duplo više nego ono prvo dete, a samo zato što je pametnije - dobilo je keca, dok su onom "glupom" poklonili dvojku i još ga pohvalili?

Nisam sigurna da razumem i ovo? Da li je prvo dete iz primera dete sa posebnim potrebama? Ako jeste, ono ne oseća da nije zaslužilo dvojku. Bar nastavnik treba da se potrudi da ono to ne oseti na ružan, već na motivišući način.

Sve je stvar motivacije učenika. Nekome je poklonjena ocena motivator i tako treba da bude predstavljena. Nekome je motivator jedinica. Ako mu se tako predstavi.

Drugo dete, koje je uradilo duplo više, a opet dobilo keca - ne zvuči kao dete koje nema problem, zar ne?

[Midoto]

Nema problem, ali nije naučilo tu lekciju. Zašto misliš da je jedinica automatski znak za problem? Moje mišljenje je da problem imaju oni koji smatraju da jedinica nije za đaka.

[Josephine]

Ali zašto bi se to dete osećalo loše ako je jednom dobilo jedinicu i ako zna da kada nauči dobija zasluženo bolju ocenu?

Rekli ste ovako, Midoto: dete radi duplo više i dobije jedinicu. Niste rekli - dete ne radi ništa (tj. nije naučilo lekciju).

[Midoto]

Lično iskustvo: imala sam drugaricu u OŠ koja je imala vrlo mali IQ. Radila sam sa njom danima, ne bi li dobila dvojku iz matematike. Bila je vrlo ljubazna i tiha. Ona se osećala grozno, jer je sve vreme znala da je gluplja od drugih; ja sam se osećala grozno, jer nisam mogla da joj pomognem; moj drug se osećao grozno, jer je imao istu ocenu kao ona; nastavnica se osećala grozno, jer nije mogla da joj da veću ocenu, mada je želela.

Da, niko da mi odgovori - zašto onda deca sa posebnim potrebama ne idu i u škole za darovitu decu? Ako možemo da prenebregnemo razliku u jednom stepeniku, što ne bismo mogli i u drugom? Možda bi se i tamo osećala zadovoljno sama sa sobom.

[Josephine]

Ona se osećala grozno, jer je sve vreme znala da je gluplja od drugih

Zato što joj je tako natuknuto. Čovek može da se nauči da bude zadovoljan sobom. Drug se osećao grozno zbog svog nerada, jer tvoja drugarica je zaslužila tu dvojku, čim je danima radila, a nastavnica joj nije poklonila.

Dvojku je trebalo predstaviti kao uspeh, ne kao muku. Osećanje je bitno.

[Mme Chauchat]

 
Šta se dogodilo sa pravopisom?
Braćo i sestre, ja sam za sve kriva što sam prva pomenula inkluziju. Zače, kad i ako ovo budeš čitao, kad ti prođe festival, kumim te, prebaci ovo u neku drugu temu.

[Josephine]

Uostalom, svako ima neki talenat. Treba pronaći taj talenat kod svakog deteta sa posebnim potrebama i razvijati mu samopouzdanje na osnovu podstrekivanja razvijanja tog talenta. Ma kako sitan on bio.

[Perin]

Lično iskustvo: imala sam drugaricu u OŠ koja je imala vrlo mali IQ. Radila sam sa njom danima, ne bi li dobila dvojku iz matematike. Bila je vrlo ljubazna i tiha. Ona se osećala grozno, jer je sve vreme znala da je gluplja od drugih; ja sam se osećala grozno, jer nisam mogla da joj pomognem; moj drug se osećao grozno, jer je imao istu ocenu kao ona; nastavnica se osećala grozno, jer nije mogla da joj da veću ocenu, mada je želela.

'Vako kažu u pomenutom udžbeniku:

"Debili su sposobni za šablonske poslove. Mogu i školu da završe, tim prije što roditelji i nastavnici imaju prema njima protektivan stav." (IQ 50-70)

[Josephine]

Užas.

[Perin]

Šta se dogodilo sa pravopisom?

Ode mast u propast!

Ali smo stvarno skrenuli sa teme...sorry Jevtro, evo neću više dok se tema ne prebaci u poseban topik.

Gomenasai.

[Josephine]

Ma lako će zakk da prebaci temu.

[Midoto]

Vraćam se temi

Šta ako dete na testu napiše:
Gorski vijenac je napisao petarpetrovićnjegoš? Računa li se u grešku, pola greške, ili sve u redu?

[Perin]

A šta kad ti dođe seljak, pokaže na određeni deo tvoje glave i kaže:

"Hej, šta ti je to u u'u?"

Je l' to srpska reč sa tri u?

[Vampirella]

Drug se osećao grozno zbog svog nerada...

Ne pratiš na satu, D. Drug se osjećao grozno zato što je imao istu ocjenu kao i ona glupača.

@Jevtra

Ne budite baš takav birokrat...

[Josephine]

Ne pratiš na satu, D. Drug se osjećao grozno zato što je imao istu ocjenu kao i ona glupača.

O, dođavola, naježila sam se od ove izjave. I to od transfera blama.

Recimo, vampirela, da ti od sveg srca želim da nikada nemaš problema sa svojom decom.

[Midoto]

To ti nije pitanje sa testa. Zvanično, čovek iz Ministarstva na dnevniku RTS obrazlaže da je odgovor prihvatljiv, dok zvuči kao ispravan, tj. tada se ne gleda pravopis. Druga stvar bi bila da si pitao:
Hejštatijetouuu
(Ne moraju ni navodnici, ni interpunkcija.)

[Perin]

Htedoh da ispadnem šaljiv, ali vidim da mi ne ide. Stoga, laku noć! 

[Josephine]

Laku noć (ja sam se nasmejala).