Radionica broj 21 - septembar 2012 - DVOSTRUKO GLASANJE

[Plut]

Ako je njemu lepo nek plaća kaznu! Bolje da se sklonio u wc, ali to onda ne bi bilo to. Džaba sve, mora neko i da vidi!!!

[Lord Kufer]

Ovde imamo čoveka koji opasno masturbira i ne krije na koga štrca svoju pasterizovanu spermu.

[Plut]

Čekaj malo, pa koliku to on temeraturu fura da bi stigao do pasterizacije?

[Lord Kufer]

Ne znaš ti, Plut, šta je to uzavrela strast 

[Plut]

Da proste deca, ako ih ima ovde, otopio bi sedište... u stvari, bolje da ne širim temu...

[Lord Kufer]

Mislim, kad neko zasedne na usijani tron, onda je normalno da se jajca tvrdo skuvaju a belančevine skakuću okolo ko žabice 

[Plut]

No, da se vratimo komentarima.
I Pustom ostrvu sam dala bod, ali nisam baš najsrećnija zbog toga. Ideja je skroz dobra, aiko ne nova, ali to ništa ne smeta. Ispunjenje zadatka je na mestu, priča je zaokružena i ima sve delove. Izvedba me, međutim, nije ni dohvatila, a ne uhvatila. Sve je pravolinijski ispričano, nema nekog iskakanja koje će da me ponese ili obori, pa ponovo vrati, sve je ravno i nekako hladno.


Zaista mi je zasmetala tolika upotreba imena glavnog lika, Rile ovo, Rile ono, Rile gleda, Rile kaže itd. Apsolutno je nepotrebno jer se sve i vrti oko njega, on ide, gleda, doživljava, misli, razgovara, shvata. Mislim da bi priča mnogo dobila na dinamici da je pisana iz prvog lica. Iovako je pola nje potrošeno na njegova razmišljanja, uočavanja i osećanja. Barem bi meni tako više godilo. I sam Rile bi mi bio bliži da sam o svemu saznavala direktno iz njegovih usta i glave. Ovako, ostavilo je prilično mlak utisak na mene.
A što se tiče utegnutih butina i sl. ni ja ne vidim baš neki žešći razlog za ovom rečenicom, pretpostavljam da je trebalo da nam oslika deo Riletovog karaktera, ne znam. E sad, nije mi ni nešto specijalno zasmetala.

[Josephine]

pa to je zato što autor više i voli da pripoveda iz prvog lica. 

[saturnica]

Samo da napomenem, nemam pojma tko se krije iz koje priče, i o tome mogu samo nagađati. Onu jedinu koju sam znala, niti sam bodovala a niti ću je komentirati.

[Lord Kufer]

Neki očigledno znaju koja je čija priča i to iz poverljivih izvora...

[Plut]

Ma da, kao što i ja znam kako se pasterizuje... nego, da ne širim temu.

[Josephine]

Neki očigledno znaju koja je čija priča i to iz poverljivih izvora...

Iz pretpostavki... Kada poznajete nekoga, pogodićete mu i priču.

[Lord Kufer]

Bojim se da se profesionalni kockari ne oslanjaju na pretpostavke.

[Josephine]

ja nisam profesionalac. dokazalo se toliko puta dosad da grešim kada pretpostavljam autore, ihaj.

[pokojni Steva]

82LJ – Sasvim mi je popravila utisak celog kruga. Mogu samo da cenim ko je autor/ka, a biće mi drago ako sam trefio. Jer, standardno insistiranje na ,,ogoljenim", kratkim rečenicama, dobija smisla – nisu više samo obične informacije neg' i prilično vešto saterivanje čitaoca u priču. Vrlo je moguće da je 82LJ i najbolja radioničarska priča iz gorepomenutog pera (OK, prisećam se još jedne, blizu su, al' ovoj bih dao prednost).
Elem, da. Priča je okrutna. Ne daje čitaocu laserske pištolje, očekivane mrmljove iz nekih bednih ćoškova zaboravljenih galaksija, spejs kafane il' vile s peruškama međ' guzovima - znači ništa od očekivanog SF/F pevanja s pucanjem. Priča je i bezobrazna, zahteva pažnju, ne ređa slova dok se ne potroši kol'ko je još preostalo. Najviše je bezobrazna jer je dobar deo nje čist osećaj slobode, a to mnoge vređa da sve cokću, i glavom vrte.

,,Na izlasku, prodavačica gleda u njenu divlju suknju. Jana joj se smeši. Namiguje. Maše. Nema veze što je roman, naočigled razrogačenih prolaznika, porodila tu, na nekoliko koraka od ulaza u knjižaru. Uspela je. Pre toga je odlučila da ukrasti knjigu nije zločin. Pre toga je spavala."


Dubok naklon i zlatan zub! Pokazna vežba Bobanovog pravila ,,prvog pasusa". Dobro, nije baš prvi no blizu, ali je ipak ono papirče što umočiš pa vidiš dal' bi dalje. Sve je na svom mestu, izjava jasna, emocije na svom mestu. Efektno zaokruženo šta se htelo kasti, minimalnom količinom potrošenih karaktera.

I dalje, priča je san. Nanizano u nisku, sve od po pet sekundi, da su prelazi bliski, u nijansama se tek razlikuju. Dosta nade iza otuđenosti ja vidim.
Sve je u priči prenesenog, onog, značenja. PMS – ženski odraz duševne boli; autobuske linije – potreba za begom (u ljubav); crvena boja – požuda; pesak – zamagljuje vid kao nepotreban (ako se drugim vodi)... Ja to tako osećam dok je čitam, mada sumnjam da je autor/ka te finese baš toliko planirao/la. Što je poen više, pustiš pa šta iscuri.

Da ne preterujem u gomilanju gurabija, priča najverovatnije i jeste najkvalitetnija u ovom krugu, možda i šire. Jezik je jednostavan samo dok se reči prepoznaju, a one su birane štimung da narade. Mislio sam da ću u pregledu priči više zameriti, otad (juče) pročitao sam je još 4 + puta, jedino što mi štica su navodi i tekstovi pesama. Jest' da su nekad u funkciji priče, nekad baš i nisu, to jest, ne znače mi ništa. A fala na pitanju, više je čitati neću, nek' to ostane da nisam skontao (ako išta jesam).

3 pozitivna brojanja.

[Stipan]

Neki očigledno znaju koja je čija priča i to iz poverljivih izvora...

D. i Saturnica znaju koja je moja priča jer sam im ja to rekao.
S obzirom na to koji sam magarac ispao, mogu da zaborave da ću to ikada više uraditi.

[Lord Kufer]

Neki očigledno znaju koja je čija priča i to iz poverljivih izvora...

D. i Saturnica znaju koja je moja priča jer sam im ja to rekao.
S obzirom na to koji sam magarac ispao, mogu da zaborave da ću to ikada više uraditi.

Tvoje priče na blogu su mnogo bolje od ovih vežbica...

[saturnica]

Kuća bola – da, bila je to dobra ideja za ispričati priču ali ona svakako ovdje nije baš kako treba obrađena. Nije se to sve uspjelo zgurati u 6000K. Jako mi se dopalo ovo s pogledima kroz prozor i mogućnošću da svatko vidi upravo ono želi, i da se slike koje se nude mijenjaju prema tome. Ha, kao da tako nije i u životu, na tuđu sreću ili nesreću, niti će se svatko nasmijati a niti će zaplakati, sve je to relativno i ovisi o kutu osobnog promatranja. Dakle, slažem se i sa skalarovim mišljenjem da jedan plaćeni ubojica, pa bila to i žena, ne bi sigurno bila tako osjetljivog želuca pa vriskala od zaprepaštenja na krv i bol. Što tek reći na kraj priče. I kako je to zapravo završilo, ljubavlju ili smrću...možda s oboje?
Jedan bod ovoj priči.

[Stipan]

Tvoje priče na blogu su mnogo bolje od ovih vežbica...

Oh, ali naravno.

Ovo je radionica, na nečemu moraju da vežbaju ovi analizatori i komentatori...

[saturnica]

Tvoje priče na blogu su mnogo bolje od ovih vežbica...

Oh, ali naravno.

Ovo je radionica, na nečemu moraju da vežbaju ovi analizatori i komentatori...

Stipane, molim te ne glumi sad tu neku žrtvu...

[scallop]

Stavi kera umesto vuka, jer voliš da laneš bez potrebe, a vuci ne laju.


Nego, pročitao sam još tri priče i nisam nezadovoljan.


Protago Nista samo da se nije toliko motalo sa anagramima bila bi sasvim OK. I, mislim da bi end line bio tvrđi bez poslednje dve reči - zauvek nestao.


Noć kada sam se vratio je dobra radioničarska priča, pristojno napisana i ja nemam toliko primedbi koliko su neki drugi komentari imali. Nije mi preterano ni što dosta toga treba podrazumevati.


Ćelava igračica spada u priče kojima sam zamerao da mi pisac nije dozvolio da uđem i vrtim se sa protagonistkinjom. Ako mi je pretpostavka ( ) na mestu, to je pomalo razočaravajući povratak na stari način pisanja.

[Stipan]

Kakvu žrtvu Saturnice?

Je li mi uskraćuješ po drugi put komentar iz "subjektivnih" razloga?
Je li me D. proglasila skribomanom?
Je li se Plut raspituje za moje mentalno zdravlje?

Sve same pobedničke stavke, ako se ne varam....

[saturnica]

Da Stipane, ako nisam u stanju biti objektivna na Radionici u donošenju sudova, već subjektivna, onda radije šutim. Što je tu loše? I znači li to da te manje volim, blento?...

[pokojni Steva]

IZGUBLJENI KONOPCI -  u mojoj klasifikaciji, ovo je priča iznad kategorije ,,u naznakama", mada tek koji stepenik više. Sasvim je OK što se odmah ne znaju imena autora, evo ja sad imam problem jer (Bože moj, svi znamo čija je) imam nekakvu sliku u glavi pa upoređujem.
Stil je tečan, ali zagađen po meni besmisleno-nepotrebnim delovima rečenica/rečenicama. Tipa:
,,Kakav blesavi natpis, ime bez smisla, mislio je Vito svaki put o tome kad bi ga iznova pročitao".
ili, dok merka šta bi zgepio, a sve kabasto, pa se vajka:
,,Što da radi s tim?"
Takve stvari se podrazumevaju, ako 'oćeš da mi crtaš, daj jednog čiča Glišu.
Čitam, kad evo ga i opet:
,,Do malo prije suhi dlanovi od povišene tjelesne temperature, oznojiše se. Srce zatutnji".
O tome pričam. A u vezi sa tim...
Dužina je propast. To se nije smelo desiti. Ne što to mene nešto iritira, gazim i ja al' kao nešto pazim da bude do 5%, neg' što smeta priči. Da su karakteri opisa prodavca, i ostali ,,očiti momenti", bili potrošeni da ukline junakovu priču, ja bih sad sve tašio. Previše je toga, osećam se kao da ja šetam mega-gvožđarom, sve u grombi kaputu, a neki je julski ožež. Osta deda da klamće na tavanu, ni kriv ni dužan.
,,svijet sjena kojima korača", je više od boljeg naslova, osećam da je priča to htela da nam kaže, a odvukli je buntovi fosni i šaškasta prepričavanja.
Draga mi je priča, no, bojim se da ju je autorka ispustila. 2 pozitivna brojanja (u ovom krugu. U nekom jačem možda tek 1, ali zagarantovan)

[Boban]

Mali test: vidite li ovu fotku kao erotiku ili kao horor?

[ALEKSIJE D.]

Horor, bajo, samo takav.

[Plut]

Aman Stipane, zar sam i ja nešto pogrešila?! A bila ubeđena da ćeš to prihvatiti skroz dobronamerno. Biće da sam se previše opustila pa manje pazim, ali šta da radim. Sad sam barem sigurna u svoju pretpostavku (scallope ćut tamo!) da je tvoja!

No.

Kuća bola – da, bila je to dobra ideja za ispričati priču ali ona svakako ovdje nije baš kako treba obrađena. Nije se to sve uspjelo zgurati u 6000K. Jako mi se dopalo ovo s pogledima kroz prozor i mogućnošću da svatko vidi upravo ono želi, i da se slike koje se nude mijenjaju prema tome. Ha, kao da tako nije i u životu, na tuđu sreću ili nesreću, niti će se svatko nasmijati a niti će zaplakati, sve je to relativno i ovisi o kutu osobnog promatranja. Dakle, slažem se i sa skalarovim mišljenjem da jedan plaćeni ubojica, pa bila to i žena, ne bi sigurno bila tako osjetljivog želuca pa vriskala od zaprepaštenja na krv i bol. Što tek reći na kraj priče. I kako je to zapravo završilo, ljubavlju ili smrću...možda s oboje?
Jedan bod ovoj priči.

Meni je ovo potpuni bućkuriš svega i svačega. Nisam sigurna čak ni za ideju. Volela bih od autora da čujem tačno šta je bila ideja pa da budem sigurna šta sam pročitala. Slažem se i ja s tobom i Skalarom, da plaćeni ubica takvog kalibra kao što je Šela ne bi smela da pada u nesvet od malo krvi, ljudskog mesa i kostiju oko nje. Aman, ko nije (nema takvih, je l' da?!) neka pogleda Kil Bil pa da vidi šta je ubica, okrutna a nežna i krhka da je pod stakleno zvono staviš i u džep gurneš.
Nisam se srodila sa junakinjom, ne osećam što i ona, rezervisana sam, možda pre hladna prema njoj, prema onome što oseća, njenoj sudbini.
I kakav je to kraj?! Šta, pogledao je, ona se predala u nadi da će se maziti pod crvenim fenjerima? Izvinjavam se na banalizovanju.
A tek rečenica: "Gavran se nadneo nad nju, visok, crn i ogroman." Ne znam da li su mi misli već toliko prljave ili još nekome ova rečenica deluje malo... al' da ne širim temu, doćiće Kufer i vrag odneti šalu.

[Lord Kufer]

Hahaha, pa ubica je samo izgovor...

[Stipan]

Aman Stipane, zar sam i ja nešto pogrešila?!

Ludače jedne, da vas ne volim toliko bolelo bi me dupe što blebetate ko singerice...

[scallop]

Kuku, Saturnice, Stipane! Hajde, peemujte to negde drugde.


Priča Uvek poslušaj sebe je prilično trapava. Na njoj bismo se mogli podsetiti svih loših mesta u pisanju koje smo već prevazišli.


Najpre, ispunjavanju zadatka se prišlo krajnje površno, preko čega sam prešao u priči Noć kada sam se vratio, jer nisam očekivao da će se ponoviti više puta. Pomeranje u vremenu kao ispunjenje zadatka VI STE TU je najbanalnije moguće. Moglo se potruditi i naći finije rešenje.


Ponovo pitam: Čemu upotreba prošlog vremena u P.V. "su bili"? Valjda jesu?
Dalje: "zvuk vetra koji je šištao". Zar nije bolje i jednostavnije "šištanje vetra"? Šta će tu reč "zvuk"? Zar šištanje nije zvuk?
Ima tamo ispred tunela: "na ruti od posla do kuće" Zar se nismo setili da je kraće i jasnije "na ruti (putu) do kuće?
Pa, sledeća rečenica počinje sa "Tu se osećao..." Mnogo je bolje napisati: "U njemu se osećao..."
I, na kraju, ubrzo nailazima na konstrukt: "...njih dvoje zajedno radili..." Ako su zajedno radili, čemu naglašavanje "njih dvoje"? To je za mene pleonazam.


Ima toga još, osim tipičnog prepričavanja onoga šta je trebalo da bude napisano u vezi sa promenom koja je dovela do poremećaja u društvu, pa ću pretpostviti da je autor jedan od novih učesnika Radionice. Ukupno, priča mnogo odudara od prethodno pročitanih.

[scallop]

Za Riznicu imam nagradno pitanje: Gde je tu priča? Dobro se čita, ali ostao sam paf! na kraju. Hoću tu priču, ali sa zapletom, raspletom i poentiranjem.

[Plut]

Kako je umro Protago Nista
Čini mi se da autor ove priče ume da piše i drži ritam i pažnju, ali ovo... tako moje društvo i ja nekad sednemo, podobijamo se pa šoketamo onako na angro i bude baš dobra zajebancija, ali samo nama. Ovi okolo il' nas ne gledaju il' okreću glavu od nas.
Često su se ovde priče poredile sa vicevima, e ovo ne može biti vic ali sam ga, zato, ja doživela kao skeč. Nije loše odrađen, ali ni nešto preterano zabavan ili smešan.
Zato ga utuši količinom anagrama i skraćenica.

Edit: Sećam se da sam i ja imala neka pitanja za Riznicu, al' to ću kad je ponovo pročitam.

[Boban]

Za Riznicu imam nagradno pitanje: Gde je tu priča? Dobro se čita, ali ostao sam paf! na kraju. Hoću tu priču, ali sa zapletom, raspletom i poentiranjem.

Ali bitno je da je autor Riznice svima podelio packe sa arogancijom dostojnom Nobelovca. To je ono što upropašćuje ovu radionicu; najslabiji pisci, potpuno netalentovani i beznadni u svakom literarno relevantnom smislu drže banku i dele lekcije šta i kako treba. Sasvim je na delu ono: došli divlji i oterali pitome. Očigledno prirodna selekcija uvek ode na tu stranu.

[Stipan]

OPA!
Ko li je autor riznice, pitam se ja sada u sebi...

[Plut]

Znaš šta, ja Bobanu već odavno ništa ne verujem. On samo voli da kreše šibice i pali...

[saturnica]

Paaaa, ne piše vas puno ovdje ćirilićnim pismom...

[pokojni Steva]

NOĆ KAD SAM SE VRATIO – Priča s gomilom problema. Prvi i osnovni, 'vata na baš niske eemooocije. Te video je svašta nešto, jezivo najverovatnije, te tumor na mozgu i trosed, ,,ihihanja" da se čoveku i poslednje H ogadi. Pa Vrsar i svadba, nepokošena trava, i kao grand finale, otkazali živci. Muka jedna, znam ja to. I razumem. Al' nije pristojno. Uvek je lepše s kulturnom.
Stil. Ovo nije ni prepričavanje već čisto nabacivanje slika. A ne može se reći da autoru/ki manjka oko posmatrača. Zdravo jako me je iznervirala, tačno ne znam odakle početi. Kaz'o sam, oko posmatrača. Ko ima ,,oko", oće i da ga omiljenom stazom na stranputicu odvede. Jedno je ,,videti", nešto sasvim drugo (bi moralo biti) i viđeno predočiti.
Priča je iritantno predvidljiva. Bar da je jabuka napolju otpala pa vrapca uplašila, sve bi nas prenulo.

Čitam...
,,Zakoračih preko zapuštenog dvorišta, osećajući se nepristojno zbog vojnih cokula na umornim nogama".
Vojne cokule imaju svoje višeznačenje i na pravom su mestu. Nepristojnost naročito. Umorne noge ovde smrde.
,,Jedna stvar mi je ipak smetala. Korov do kolena. Kao da je ovde, još nedavno, bio uredno održavani travnjak oivičen cvetnim lejama".
Neprikladno, i meni smeta. Sve zajedno. Čime to ranije izrečeno potkrepljuje treću rečenicu? ,,Kao da je ovde...", ne razumem.
,,Mislima poput filmskog klipa prolete popodne sladostrašća i tvoji roditelji što nenajavljeno banuše".
Poput filmskog klipa, madre de Dios i svi sveti!!! Ovakva poređenja Domestosom briši iz glave.
,,Kao bena sedoh u gaćama i osvrnuh se po pustoj kući"
Gaće, kao odevni objekt najbliži sedalnom delu, ne idu uz ,,Oh, Uh, Ihanje". Potkrepljeno jednom benom, definitivno - nikako.
,,Kratko obaveštenje od komšije. Nije dobro sa suprugom. Živčani slom. Psihijatrija. Obilaziće kuću. Beše to za vreme kratke pauze dok sam čekao na semaforu. Suludo. Čekao sam zeleno vozeći provijant u opkoljenu kasarnu. Znao sam da smo okruženi snajperima koji vrebaju sa krovova. I jasno se prisetih kako sam poželeo da neko zapuca i reši me muka".
Recimo da bi se trebalo usredsrediti na ovakve rečenice. Jasne su, ne dopuštaju da trava izraste do mesta ispod pasa. Količina emocija je sasvim dovoljna, i plus više, lepo si ispričao lavovski deo u jednom kratkom pasusu.

Voleo bih da ovo pročitam sređeno.
Treće mesto, jedno pizitivno brojanje.


edit -
Da, rođena kuća ume često da zamiriši na plesan, uredna il' neuredna bila. To su one pomenute "oči", ili nos u ovom slučaju. I nešto duševne pameti.

[pokojni Steva]

Au, dobri ste mi, tek poneko prati ovaj topik ulogovan. Sve šeret do šereta, virkaju iza tarabe. 

[saturnica]

Au, dobri ste mi, tek poneko prati ovaj topik ulogovan. Sve šeret do šereta, virkaju iza tarabe. 

Ja s visokom pozornošću!!

[Hrundi V. Bakshi]

 

[Josephine]

 

[scallop]

Znaš šta, ja Bobanu već odavno ništa ne verujem. On samo voli da kreše šibice i pali...

Ali ne puši.

[saturnica]

  , koji cirkus....

[Josephine]

Mali test: vidite li ovu fotku kao erotiku ili kao horor?

erotiku, naravno

[scallop]

Kad se zavirite u pakao i pakao gleda u vas.

[Plut]

Di si, bre, Hrundi?! Sredi li ti one avione da se izlete pa smire, konačno?

[pokojni Steva]

PUSTO OSTRVO –
,,Hodamo nogu pred nogu, prašnjavim putem, utabanom stazom bezbrojnih prethodnika, mi mrtvi, umrli, poginuli... u poslednjem mimohodu svetom koji napuštamo, jednako nespremni na ono što nas čeka kao i dete dok se rađa".
Zbog ovog, zamal' da ne dobije ni to jedno pozitivno brojanje. Mislim, jedenje gurabija.
Recimo da mi se sviđa štimung priče, ne vidim tu ništa revolucionarno, ali mi se sviđa. Stil štuca pa sve zvoni, al' i takav ne iritira preterano. Potreba Rililikanje mi ne ide u glavu.
,,Rile diže pogled na tablu pored koje stoji. Devojka prati njegov pogled".
Voleo bih da mi se objasni zašto ova rečenica uopšte postoji. Ono, kao, možda mi i ostale dobiju na smislu.
Priča je i predvidljiva, splavar koji je čamdžija, i tako to.
Ne smeta mi merkanje tela u trenerci, o Bože!
Iskreno, priča je kantarila, ipak sam morao namiriti četiri glasa. Primer onog što zovem ,,potencijal". Ima tu nečega, ničega previše.

[Plut]

Jesmo li pričali o ovoj?
Uvek poslušaj sebe
Jeste, scallop je pominjao i slažem se sa detaljima koje je naveo, pa ne bih ponavljala. Priča se lako čita i ništa više, a ne bih rekla da je to dovoljno. Ne bih ulazila u paradoks hodanja kroz vreme, susretanja sebe se i prepravljanja budućnosti, a onda i prošlosti i da li bi se prošlost desila ako bi se budućnost izmenila i blablabla, jer smo to već imali u prošlom krugu, ako se ne varam i nigde se nije stiglo.
Nešto drugo mene tu muči. Došao je dan kad je on prolaskom kroz tunel otišao u budućnost i vratio u sadašnjost. Istog dana, bez ikakvog objašnjenja? Ili je objašnjenje na kraju, kada odlučuje da spali laboratoriju? Fali mi tu svašta nešto, opet ne bih znala šta. Mislim da je taj tunel odabran usled nedostatka nekog valjanijeg rešenja. Aj' napravićemo mehaničku prepreku/prolaz i to je to. Odlučio je da spali posao i vrati se kući? Kako zna? Pretpostavlja? Istim tunelom? Ne boji se da će otići dublje u budućnost ili prošlost ili na neko treće mesto? (ah, Vremeplov će mi ostati za vijeki vijekova omiljen film) Il' će mi opet reći da zakeram!!!
E sad, iako je u budućnosti on telefonskom vezom razgovara sa svojom draganom iz sadašnjosti, ili i to spada u paradoks?
Početak razvučen da razvučeniji ne može biti, onda na brzaka razrađen kao zaplet i cap! kanta napunjena sa! benzinom i ode sve u žar, a on u vrelu kadu na maženje s dragom. Opet prljave misli!!!
A da ne pominjem prepričavanje, na brzaka se tu ispričalo ko je kome uradio šta, kako, kad i zašto, ko umro, ko ostao, ko imao osećanja, ko neimao i rešen problem, čitaoci sad već sve znaju.

[scallop]

Pusto ostrvo


Pa, nije Rile sve vreme Rile. U poslednjoj trećini je priznao da je - ja. Nevolja sa ovom pričom, uvek sam govorio da mi je stil negde na trećem mestu u komentarisanju, je što do kraja ne saznajemo šta pokreće zaplet, a poentiranje je suvo objašnjavanje šta je pisac hteo pričom. Čitalac mora negde podsvesno da zna šta je pokretač i kad se u poentiranju pokaže, da trijumfalno zaključi: "To sam i mislio da je! Dakle, uvod je nejasan, a poentiranje učitano.

[Skalar]

Кажу да је сујета омиљени ђаволов грех. Ономад рекох да се неки овде, мислећи да су примадоне, у ствари понашају као нове сеоске снајке, које се надуре и читав дан мргудају по кући ако им сви укућани тог јутра нису за доручком уделили комплимент лепоти и руменилу лица.
Али, ни укућани нису више што су били, па већину заболе патка што снајка мргуда кад јој се не каже да је најлепша, или, на дај боже, ако јој се стави нека примедба. И сва срећа па неким сеоским снајкама није дата већа власт, иначе би Стаљин био мала маца - увело би то, бре, деликт мишљења! Какав велики брат, какви бакрачи, какве антене код Барајева, имало би да се мисли наглас, да из свих глава кроз уши све звони исто мишљење! Иначе у гулаг!