Čika Perina kutija

[hidden]

Poželeh da svoju kratku storiju položim u čeljusti radionice, dok čekamo da počne komentarisanje priča iz poslednjeg kruga. Radi se o ideji koja se rodila na zadatu temu nasledstva, ali nije uspela da se u zadatom roku pretoči na papir. Pošto me je mučila, gnjavila, čačkala i pretila da bude posebno istrajna u tome, jutros reših da je izbacim iz sebe. Eto joj sada, sama je tražila  .  A lepo sam joj rekao da ćuti, i sačeka januar.

ČIKA PERINA KUTIJA

Ana dodirnu glatku površinu stranice. Znala je da tamo nema ničega osim papira, ali ipak oseti razočaranje. Dama na slici delovala je toliko uverljivo, njene guste lokne činile su da izgleda kao princeza.

Sestra Marija joj uze magazin i nežno položi ruku na njeno glatko teme. .

,,Jesi li gladna?", upita je.

Devojčica odmahnu glavom, i skrenu pogled ka noćnom stočiću, ne želeći da objašnjava svoju odluku. Svetlost lampe beše sterilna, poput svega ostalog u bolnici. Kada su je doveli i ostavili samu, poverovala je da se nalazi na mestu koje će učiniti da se oseća bolje. Kako je vreme prolazilo, njihova lica samo su potvrđivala ono što je osećala nakon prvog odlaska na terapiju. U svetu koji joj je darovao bolest, nije bilo mesta za nju.

,,Nemoj biti tužna.", šapnu Marija. Bilo je iskrene brige u njenom glasu, ali to joj nije prijalo. Tog jutra, njena majka nije mogla da sakrije suze, a ona je bila isuviše slaba da bi je tešila. Bol dragih osoba bio je teži od onoga koji je do skora osećala. Želela je da joj pomogne, ali nije znala kako. Umesto da se trudi, strpljivo je sačekala da se završi poseta. Ništa je više nije zanimalo, osim onih koji  su spavali pod drvenim poklopcem kutije, čekajući noć da ožive i otkriju svoje prisustvo pred umornim očima jedine koja je mogla da ih vidi.

,,Onaj gospodin sa slike...", reče Ana.

,,Koji dušo?", upita sestra.

,,Onaj u hodniku...kada idemo na snimanje."

Marija se na trenutak zamisli, pokušavajući da se seti. Shvativši o kome se radi, ona objasni uz osmeh. ,,To je čika Petar Tonić. On je osnovao ovu kliniku."

,,On mi je doneo kutiju."

Marija uzdahnu. Ana je znala da joj ne veruje, ali to nije bilo važno. Oni nisu mogli da vide jedini poklon koji je u moru plišanih igračaka i slikovnica imao smisla. Drveni sandučić je postojao samo zbog nje. Koliko god da su negirali njegovo postojanje, sažaljivo slegali ramenima ubeđeni da zbog bolesti vidi ono čega nema, odrasli su uvek zaobilazili maleni prostor stola na kome je ovaj nesvakidašnji predmet osvanuo, darujući joj razlog da se raduje svakoj narednoj noći.

,,Odrasli umeju da budu nepažljivi kada razgovaraju. Neke stvari deca ne bi trebalo da čuju."

,,Na šta misliš?", pogleda je Ana začuđeno. Možda su ipak znali?

,,Nemoj da se opterećuješ blesavim pričama."

,,Reci mi.", beše uporna devojčica. ,,Molim te."

,,Čika Pera je bio lekar. Davno, još pre nego što smo se ti i ja rodile. Lečio je samo decu. Volela su ga zato što je umeo da pravi divne igračke, kojima bi ih zabavljao. On više nije živ, ali nam je ostavio ovo mesto. Da svi mališani mogu da pronađu lek, i ozdrave kada im je teško."

,,Ali, ja sam ga videla."

,,Jesi dušo, njegov portret nam se smeši sa zidova. Ono što si ti čula, i što te je zbunilo, je priča o jednom dečaku koji nije imao sreću da ozdravi. On je govorio o kutiji, i o tome kako ju je dobio, pa su se mnogi zabrinuli. Naravno, to se njemu samo bilo učinilo, ali je priča o tome zaživela, pa često stigne i do druge dečice koja je prihvate kao svoju."

,,Jesu li i ta deca umrla? Kao što ću i ja?"

,,Ne govori tako ludice, da te više nisam čula.", Marija je tobože prekorno pogleda, pa se hitro pognu i poljubi joj čelo. ,,Kakve su te to ludosti obuzele? Šta bi bilo da te čuje mama? Ti ćeš ozdraviti, porašćeš velika, pa ćeš jednog dana doći ovde da sa nama pomažeš bolesnicima. I imaćeš lepu kosicu, kao teta iz magazina."

,,Možda.", odgovori Ana, želeći samo da udovolji sestri. Znala je da razgovor ne vodi nikuda, već samo odugovlači željno iščekivani trenutak. ,,Spava mi se.", slaga ona. Njena negovateljica, kao da je i sama jedva čekala, bez reči ustade i ugasi svetlo.

,,Laku noć lepotice. Sutra moraš pojesti doručak, nećeš se provući ovako lako."

,,Laku noć."

Nekoliko minuta je ležala u mraku, sakupljajući snagu da se okrene na bok. Kutiji obično nije trebalo dugo da bi oživela. Ali, šta ako nije smela da otkrije svog dobrotvora? Možda je to bila tajna koju veliki nisu smeli da znaju? Ako se čika Pera naljutio, mogao bi da joj oduzme poklon. Bilo bi to strašno, strašnije od bolesti, od svega. To nije htela, nije mislila ništa loše, nije bilo razloga da je toliko strašno kazni. Ona izvi svoj slaba leđa u pokušaju da prevagne na pravu stranu, i nasluti obrise onoga što bi trebalo da joj je smešteno kraj uzglavlja.   

A onda mehanizam škljocnu, i Ana sa olakšanjem sačeka da joj dolebdi u krevet. Težina predmeta joj nije smetala, dok je sa nestrpljenjem posmatrala kako se podiže poklopac. Prostoriju ispuni bledunjava svetlost, i prve lutke promoliše svoje glave. Predstava je mogla da počne.

Najviše je volela bajku o Zlatokosoj, ali su je podjednako zabavljale i ostale izvedbe vesele družine. Priču sa večerešnjeg repertoara nikada nije imala priliku da čuje. Lepršava haljinica glumice od papira, ličila je na onu koju joj je poklonila baka poslednjeg rođendana koji je dočekala zdrava. U ovoj priči, nije bilo vuka niti maćehe, samo igra i veselje. Maleni akteri predstavljali su joj se u sve većem broju, ne napuštajući scenu. Koliko je samo snage bilo u njima. Ana se sa tugom prisećala svih dogodovština koje su je pratile dok joj je još bilo dopušteno da se druži sa vršnjacima. Neko razvuče lastiš, i svi pohrliše da preskoče gumu u divljem ritmu, ali već u sledećem tenutku odnekud iz dubine iskoči lopta i stade da prelazi iz ruke u ruku. Lutka dečaka, skoro za glavu manja od ostalih, pokuša da se premetne preko glave  što ostali podržaše tihim aplauzom. Novi akteri su stalno pristizali na scenu, koja ih je dočekivala sa velikim odobravanjem, i odmah žurili da se pridruže bezbrižnoj bujici života. Čudila se kako ne ispadnu, plašeći se da ih dodirne kako ne bi raspršila čaroliju. Koliko god da se kutija činila malom, u njoj je bilo dovoljno mesta za sve. U njenom svetu, nisu važila ograničenja stvarnosti koja su je toliko sputavala u svemu što je želela da iskusi. U kutiji nije bilo mesta jedino za tugu.

Kao da može da joj pročita misli, razigrana gomila zastade, i pazeći na svaki korak napravi mesta za figuru čiji dolazak učini da gotovo cikne od radosti. Izraz na njenom nemom licu, beše blag i ohrabrujuć. Nije bio ljut, takve osobe to nikada ne bi mogle ni biti. Čika Pera se nakloni, poput pravog džentlmena, i pruži ruku dozivajući je. Ana mu se osmehnu, osećajući se življom nego ikad. Večerašnji nastup neće imati kraj, a sve što donese sutra biće nemerljivo lepše od onoga kroz šta je navikla da prolazi.

Nakon što se poklopac zatvori, sklopiće se i njene oči. Posle toga, ostaje samo igra. 

[Dacko]

Imam ozbiljnu zamerku na stil jer pišeš na maternjem jeziku a to deluje kao slab prevod. Zar ti nije lakše da umesto ,,njene guste lokne su činile da izgleda kao princeza" napišeš kao što bi valjda i rekao – ,,zbog gustih lokni izgledala je kao princeza"?  Vrlo brzo u priči nailazimo na sličnu konstrukciju – ,,na mestu koje će učiniti da se oseća bolje". Dalje neću, mnogo je rogobatnih, maltene veštačkih rečenica, a ovakva priča bi mogla da prođe samo da je divnim jezikom ispisana.
Tačka se nipošto ne piše ispred navodnika posle kojih sledi nastavak rečenice u vidu neupravnog govora.
Ne može:
,,Nemoj biti tužna.", šapnu Marija.
Pravilno je:
,,Nemoj biti tužna", šapnu Marija.

[Kimura]

Podseća na ''Devojčicu sa šibicama''.

[saturnica]

Ovo je priča bez radnje, bez zapleta, kulminacije, raspleta...Sve se događa u jednoj te istoj jednoličnoj crti, ni gore ni dolje, nekako, kao da se ništa i ne događa ili je vrlo nespretno ispričana.
E da makar podsjeća na Djevojčicu sa šibicama, ja bih i suzu ispustila, ovako, ništa...
hidden, ne zamjeri.

[pokojni Steva]

Gustih lokni, uvojcima na princezu ličila je.


Pokušao sam da pročitam priču. Kako nije radionica, niti imam obavezu da glasam, tu sam i završio. A, pa pa!

[hidden]

Ovo je priča bez radnje, bez zapleta, kulminacije, raspleta...Sve se događa u jednoj te istoj jednoličnoj crti, ni gore ni dolje, nekako, kao da se ništa i ne događa ili je vrlo nespretno ispričana.
E da makar podsjeća na Djevojčicu sa šibicama, ja bih i suzu ispustila, ovako, ništa...
hidden, ne zamjeri.

Nema zamerke, udri samo!
Hvala i ostalim komentatorima

[scallop]

Hidden, zamerka Dacko je izuzetno važna. Ona govori da nemaš dobar kontakt sa maternjim jezikom i da pišeš pod uticajem prevoda strane literature.

[hidden]

Hidden, zamerka Dacko je izuzetno važna. Ona govori da nemaš dobar kontakt sa maternjim jezikom i da pišeš pod uticajem prevoda strane literature.

Ozbiljno sam je shvatio. Prvi put sam dobio opasku tog tipa, i pošteno se zamislio...

[Kimura]

[quote

A onda mehanizam škljocnu, i Ana sa olakšanjem sačeka da joj dolebdi u krevet. Težina predmeta joj nije smetala, dok je sa nestrpljenjem posmatrala kako se podiže poklopac. Prostoriju ispuni bledunjava svetlost, i prve lutke promoliše svoje glave. Predstava je mogla da počne.

Najviše je volela bajku o Zlatokosoj, ali su je podjednako zabavljale i ostale izvedbe vesele družine. Priču sa večerešnjeg repertoara nikada nije imala priliku da čuje. Lepršava haljinica glumice od papira, ličila je na onu koju joj je poklonila baka poslednjeg rođendana koji je dočekala zdrava. U ovoj priči, nije bilo vuka niti maćehe, samo igra i veselje. Maleni akteri predstavljali su joj se u sve većem broju, ne napuštajući scenu. Koliko je samo snage bilo u njima. Ana se sa tugom prisećala svih dogodovština koje su je pratile dok joj je još bilo dopušteno da se druži sa vršnjacima. Neko razvuče lastiš, i svi pohrliše da preskoče gumu u divljem ritmu, ali već u sledećem tenutku odnekud iz dubine iskoči lopta i stade da prelazi iz ruke u ruku. Lutka dečaka, skoro za glavu manja od ostalih, pokuša da se premetne preko glave  što ostali podržaše tihim aplauzom. Novi akteri su stalno pristizali na scenu, koja ih je dočekivala sa velikim odobravanjem, i odmah žurili da se pridruže bezbrižnoj bujici života. Čudila se kako ne ispadnu, plašeći se da ih dodirne kako ne bi raspršila čaroliju. Koliko god da se kutija činila malom, u njoj je bilo dovoljno mesta za sve. U njenom svetu, nisu važila ograničenja stvarnosti koja su je toliko sputavala u svemu što je želela da iskusi. U kutiji nije bilo mesta jedino za tugu.

Ovo ti je prilično zbrkano, teško je shvatiti o čemu upravo govoriš. A reč je o bitnom delu priče, onom koji treba da deluje na emocije čitalaca.
[/quote]