RADIONICA B - TABAK PRIČA

[scallop]

Nebuloze su neizbežne kad čitamo rukopise ambicioznih. Svako se divi sebi, a nama šta bude.

[Biki]

  meni se mnogo svidja. Jedva cekam treci deo!

[pokojni Steva]

Nebuloze su neizbežne kad čitamo rukopise ambicioznih. Svako se divi sebi, a nama šta bude.

Ova priča je minimalno ambiciozna. Šta više, prilično je loše napisana.

[scallop]

Volim kad procenjuju autoriteti.

[Hrundi V. Bakshi]

Priča je svakako rastegnuto testo, ali pitanje je da li će do kraja biti dovoljno višanja.

Uskoro ćemo početi da govorimo u šiframa, za simboličku priču, šifrovani odgovori. A kad se uozbiljimo - ova prva dva dela obuhvataju preširok opseg, kolektivne istorije, porodične, lične, ali, čovek nema za koga da se uhvati, svi se, sve se migolji i izmiče. Taman počne sa gluvonemim čičom, pa ode od njega, a nit se labavo nastavi, pa pukne. Ostaje mi jedino da se držim kuće...

[Kimura]

Od kuće je počelo, verovatno će se tako i završiti.

[pokojni Steva]

Volim kad procenjuju autoriteti.

I ja. Kao na primer ti.

[Josephine]

pojedinci su, konačno, uspeli da pretvore radionicu u borbu za moć i dominaciju. šugavog li ljudskog roda (ne, ne mislim na stevu, on je, bar, buntovnik).

[Stipan]

Čekajte malo, i ja sam ogorčen zbog nekih stvari, ali pokušavam da budem koristan.

Stevino mišljenje je validno, baš kao i svako drugo.
Dapače, ja njegove procene vrlo visoko postavljam na svojoj vrednosnoj lestvici.

O.K., meni se priča dopada, sa Hrundijem se razilazimo u detaljima, a u odnosu na Stevino mišljenje moj stav je dijametralno suprotan. Pa šta?
Razorićemo sad i ovaj patrljak Radionice samo zato što smo se zavadili?

Dajte malo uvažavanja i za tuđe stavove.

[scallop]

Pre nego što postavim treći deo priče, nekoliko napomena:


- Nećete naći mesto gde sam branio ovu priču. Branio sam jednu rečenicu i pravo autora na različitost;


- Priča nije poslata na topik Tabak, samo joj je dužina pogodna;


- Nastala je posle čitanja romana Ljube Damnjanovića "Vi što maštate o sreći". Autor ove priče je u toj knjizi našao nešto što ga dugo muči, a nije znao kako da tu muku iz sebe izruči. Priču o živoj kući;


- Meni je bila zgodna da prikažem jedan potpuno različit način pisanja.



Noć se spuštala polako, pipajući, dok su se senke dizale i protezale, ruke pružajući ka Zalazećem. Lapačko polje, bojište svih svetih, pozdravljalo je leden-mesec-trag. Sve su sile u tom rumenom sumraku, dok se rosulja cedila kroz čičkove plavetne cvetove, bile na oprezu, nervozne da već jednom šmugnu u mrak. Crv sumnje da povratnici neće opstati, da neće ostati, da neće vatru zapaliti sve ih je većma tušio kao udav, pa su nestrpljivo igrale u zveketavim verigama, u odsjajima sa kišnih kapljica, po senovitim budžacima, ispod kopriva do ramena čoveku razraslih. Na pošljunčenoj stazi ka zaraslom vrtu, jedva vidljivo, sitno seme belog luka, ispalo iz džepova Šumenkinih, dok je bezglavo bežala od srebrnog koplja,  vrpoljilo se i ponavljalo svoju mantru: ,,Ciciban, cicban, žene van, žene van, sadi luk, sadi luk, plevi luk, luk..." Treba luk beli ljudima da im krv pročisti ... tu ludu krv, koja masna i slatka ne pulsira više zdravljem i snagom.

Visoki stožac, pod izgorelim plastom sena, podigao je glavu. To Šumska majka je lelekala, pribodena za zemlju, spaljena ognjem, nemoćna da se svojoj šumi vrati. Sva trava njena lekovita, kraj šumskih potoka što se bere prije neg kukavica zorom zakuka, ostala neobrana.

Večno žensko, praznoglava kecelja puna želja da poleti u visine, da je dimom sa ognjišta obavijenu muško ugleda, za njom poleti i slijedi je kroz nedaće, anima naša, domaćica i čuvarkućica Savka, uosobljena u kuću i rod, da nikad porod svoje zdjelice ne iznese, narečena da čuva i štiti proročke snove, vidovita, osetljiva za moć prirode, zauzlana u vezu domaja i čuvarkućica ovog praga, ležala je hladna i neosvećena pod crnom mermernom pločom desno od ulaza u grobište, predaleko od Kuće koja joj jedini sin i jedina kćer bila. Jantarna svetlost njenih kandila nije sekla noć putem kojim su njene oči braću u povratku domu očekivale. Njen varav san o ljubavi, sreći, toplini Maaminog gnijezda škrgutao je u crnim krovnim gredama po rasutom malteru poleglim. I zmija čuvarkuća, pod rogljem zatečena, nije mogla svoj svlak sakriti. Izgorelo i seme i pleme.

,,Senka je ispred ili iza mene, nikada povrh" – tražeći ključ po džepovima, Blizanac, čoik deda Babov, napipavao je samo svoj žir. Mati mu je na rođenju tepala: "Ovaj te žirić čini rodonačelnikom, ti nećeš biti stegonoša, niti jurišnik, tvoja je domaja, ognjište! Snažnu si ženu moraš naći Blizanku, da može povuć i ralo i volove..."

,,Ženo!", viknuo je u polumrak, oko ugaonog kamena na kamenu ... ,,Ženo, ti ne znaš naše bajalice, naše ključe i kalauze, iz druge si mi se potke na paukovoj tananoj niti pod košulju podvukla, ali sve nam dopričanke znaš. Sedi ženo ovdije onkraj ognjišta, sedi pa tkaj priču tvoju-dopričanku".

Nikad poslušnija, u ovoj noći svega živog, sklupčala je Blizanka noge, kao zmije pod sebe, sela na njih, da ih i bez vatre ogreje, prste u krilu složila u preplet ličke šare i šapućući dimnjaku u oko, po ko zna koji put pričanu dopričanku svojim kao gusti dim plavim glasom počela ispredati.

"... Bila je sedamdeset i neka. Sina sam još u rukama nosila, kada me je dragi odlučio ipak pokazati ovom ognjištu. Krhku, plavooku. Nadao se samo manjem prekoru, dok trostruki kum za stolom nije oprost dao: "Da je samo malo podgojimo, i ako plavooka, moći će ona i kola i volove...", pa  smeh ugasio hladnom pivom. Nadpevali se njih dvoje, kumica četvrtom kolenu dovedena, sa bistrookim jedrim i rumenim porodom u krilu i on, starina, nimalo klimava, i nikako mu nije jasno bilo, otkud ovoj plavookoj iz peščare i ravnice baš sve pesme na vrh jezika, hitre i zvonke... ma morali joj preci daleki ovim vrletima ovce ganjati... al nezgodno da pita u prvom danu, nepristojno. Znao je on to kad joj je korak spretni video. Ne lomi se u struku kao frajlica. Naše dete! ... mislio je, iz ko zna kog vremena i plemena. A mnogi su se Ivri i prečani pod ovim našim bunjama ganjali.

A teta Savka vrisnula kada je snahu preko tarabe nenajavljenu videla: "Stani! Da nisi nogom u dvorište. Stani kad kažem. I stala snajka, zbunjena. Hoće li biti kako joj je baka-Ruža govorila, da je nenajavljenom gostu mesto iza vrata? Čangrljanje iz kuće, nekakva užurbana aktivnost mir pospane ulice talasa. Najednom tiha pesma ispod glasa  - kao neka bajalica da se čuje. Načuljila ja uši, zalud. Možda domaćica posprema nered i izvirkuje, očima govori: neka nje napolju, mirne, nek razgledala dvorište, baštu pred kućom, kićeno cveće nežnog zanovijeta koje se, grmasto, savilo oko bunara pred kućom, onog o kome joj dragi već pričao... ladna voda, zubi trnu, kada spuštiš dinju u njega, kao iz zamrivača hladna...

Sunce upeklo, a Savka se ne pojavljuje ... tek kroz odžak sunu beli dim... o Bože, pa ona je vatru zapalila! Zapucketale i zamirisale suve cepanice onim toplim mirisom ognjišta,  probudile sve domaće i Malika Tintilinića... nadvladale miris zanovjeta...

"Kroz bajku ću da prođem", pomisli građanka pa ruku pruži kroz tarabu i cvet u kosu stavi.  "Kao na venčanju ću!"
 
Da, trebalo ga je mladenki u kosu uplesti, za radost, dražest i ljubav.
Pojavila se Savka u dovratku. Prag ne prelazi ali pravo u oko gleda. U rukama joj klupko belog platna, domaćeg, na tari tkanog, neupotrebljavanog, u trake pocepanog, čvrstim čvorovima povezanog u nit, pa smotanog...

A... tu ti je Savka vreme otišlo, u to belo klupko.

"Sad dobro pazi!", najozbiljnijim glasom je naredila. "Klupko moraš uhvatit'. Ne smije ti na zemlju past'. Čvrsto drži a polako namotavaj, pa idi za njim. Pazi! Umeš da smotaš? Zamahnula je i bacila, pravo, kao da će je posred lica pogoditi. Podigla je ruke, savijajući se preko tarabe ... aj, aj! Klupko se u letu odmotavalo i do ruku tek krajičak dolete.

Zgrabi ga, kao da joj život od toga zavisi. Bela se nit razvukla, ko struna, između nje i nje, a nije je mogla videti, sakrila se pod strehu. Cimnula je nit... sva sreća! Čvrsto je već držala i oko prstiju namotavala. Povuče me nit kroz kapiju. Namotavala je svoje korake. Jedan po jedan. Sitni koraci. Polagano. Kroz dvorište, pored bunara. Samo je u nit gledala, pognute glave prag prekoračila. Struna između nje i Savke još napeta. Još jedan okret i ruke se dotakoše. Zanela se malo, ali je Savkine usne na čelu zaustavile. Vratašca na peći otvorena, plamen liže napolje, ka stropu, staru bužu tražeći. Savka joj zgrabi klupko iz ruku i jednim ga pokretom u vatru ubaci... zapucketalo, zaigrali Domaći, sve jedan do drugoga, kao iskrice u polumraku. Savka je već stajala u dovratku, između plavooke i slobode! Sunce iz dvorišta joj se u kosi zadržalo.

,,Da ti put zamrsim, da iz ovog doma izlaz ne nađeš! Sedi uz ognjište snaho najmlađa, i dobro mi došla! Plakala je dok joj je obraze ljubila, starica. Čuvarkućica i domaćica. Eh da nam je mama živa! Ala bi ti se plavookoj obradovala".

Sela je uz ognjište, a sin joj se u krilo uspuzao, pomalo uplašen. ,,Mama, šta je ovo"? Pokazivao je ručicom ka vatri, skrivajući glavu na mesto sa koga je još do nedavno mleko pio.

,,Ognjište, sine, domaće. Naše. Kod kuće smo sine"!

A Savka je na glas pevala: ,,Evo srcu mome radosti..."  i komšiluk je već sav bio u dvorištu. Iza kuće velika trpeza u hladovini stare jabuke. Janje pečeno, zlatno i mirisno prislonjeno uza zid pojate. Kupus iz kace, staklast, tvrd i hruskav usred leta, i palenta na stolu. Zamirisala rakija. Lička. Domaća. Grlo peče ko vatra živa. A mislili su da su nenajavljeni banuli!

,,Eh dete moje, čim ste u Zaleševicu zašli - meni Domaje javile"! namignula je Savka preko ruba čokanjčeta.

*

Dok je brbljiva svoju dopričanku rečima tkala, svo troje oči držalo zatvorene, da slike vide na kapcima... da ne vide što nije trebalo, kako se kuća živa sama iz sebe izvrće u postanju. Put joj se sam od sebe u kuću vratio.

Prvo je ptica kriknula od lepote. U Mesečevoj reci disale su, cele celcate, sve ženske odaje kuće! Kud god žensko čeljade poslom tabana, sve oživelo. I naćve, i peć krušna. U škrinji platna belog, tkanog, pod gredama žute slanine i koturovi sira škripavca.
Krik su zatomili i Blizanci i Primalja, među njih dvoje stisnuta.

,,Na tebe je red"! Čoveku je okom dala znak. ,,Nema na zidu kandila, ni tamjana".

Blizanac zanemeo. Duša mu se kao luk gulila, sloj po sloj, do nutrine, do praznine.

Alhemija slova nepoznata mu bila. Broju  je verovao. Ali ne valja brojeve u nezgodno vreme prizivati. Broj je mamac za skriveno. Kao i imena nad kojima vladaš znanjem, i brojevi kada se izgovore premeštaju sile. Ako je riječ objašnjenje, broj joj je skriveni koren, svaki sa jednom bojom povezan. Broj drži ravnotežu između znati, osjetiti i moći. Zlatni broj je u sebi tražio. Odnos uravnotežene dinamike i statične besmrtnosti.

Kuća Blizanca zgrlila. Natovarila mu se na dušu, na znanje. On će je na nogu osoviti. Šaputala je ona njemu, umesto on njoj: "Noga je, kao i spolni ud, simbol života. Pokazati golotinju noge isto je kao i pokazati svoju moć i muškost. Noga stvara društvene veze, a stopalo je njihov gospodar i ključ."

Zamišljen, na suhozid se naslonio iz raspertlanih cipela, trudna nabrekla stopala izvukao. Nogavice do kolena zavrnute, dok je kroz rosu i kal gazio, skupile se nekako i otežale. Pred prag žena Blizanac koritance vode ledene iz bunara donela. Sapirao je dane i mesece, eone hodanja, a gore navrh planine prasnu munja – iskra života, nebesko seme.
Tartor-vodenjak, patuljastog rasta, preskoči svoj šešir zeleni, prekobeči se preko glave, čas, pas, čas konj, čas dete uplakano kraj vode zelene, između Đurđevdana i letnje ravnodnevnice najopasniji, pa kao riba bezrepa potonu u svoj dvorac, bez ljudskog plena u kandžama.

Primalja savi ruke oko trbuha.: ,,Ti si munja, izbavi me od mog zla"

Kako je to izgovorila, kuća poskoči, okrete se oko sebe, i cela celcata, završena sede na kamenu svoju podlogu. Brava kvrcnu. Zakračuna se.

Zagrmelo planinom: ,,Sad ljudi svojim poslom odite. Ja više nisam vaša kuća. Nagledala sam se budućnosti koja postaje prošlost, crna i krvava. Zlom ste mi dobrotu vratili. U meni više mesta ljudima nema.", izgovori kuća i nestade negde u srcu planine.


Blizanac i Primalja nisu se ni okrenuli.

Okrenula se Bliznakinja, da još u jedan pogled stisne sve što je bilo.

Sve što je moglo biti.

,,Spavaj kućo! Spavaj. Vreme stoji, mi smo ti koji prolaze. Budućnost ne možeš ubiti."

Žirić je dobar posao obavio. Daleko odavde su i njegov lug i njegov dub. Prošlost smo preskočili, utkali ga u povesmo života.

[Stipan]

- Priča nije poslata na topik Tabak, samo joj je dužina pogodna;

U tom slučaju nemam više nijedan razlog da se njome nadalje bavim.

[Kimura]

Ja ne znam šta bih rekla, sem da ovakav način pisanja jednostavno nije po mom ukusu. Sve drugo bi bilo nepošteno.
Stipanu se, evo, dopala, ali on iz nekih svojih razloga, koji sa samom pričom nemaju nikakve veze, neće da obrazloži šta mu je lepo.
Možda će Hrundi biti objektivniji. Ja ne mogu, mene ova priča podseća na ružnu ženu koja koristi trista pomagala da bi se prikazala kao lepotica.

[Hrundi V. Bakshi]

Steva pomalo preteruje, ima u ovoj priči dosta od Steve, ali preteruje i autor. Verujem da je podosta ličnog utkao u priču, ali na jedan simboličan način, koji nas na mahove ostavlja ravnodušnim.

@kimura
kuću moraš posmatrati kao asocijaciju, ne samo kao - kuću, ona za tebe može biti nešto drugo, ali to zavisi od tvoje percepcije i osećanja

[scallop]

Sigurno da je priča izuzetno lična. Čak sam je dobio ukrašenu fotografijom razorene kuće. Ima puno pretencioznosti, ali ta pojava nije ovde strana. Meni se čini da je najveći problem što nam je rukopis stran. Nismo ga susretali na Radionici. Slično su nas iritirali neki drugi rukopisi, pa smo se navikli.

[Džek]

Meni ovo liči na pretenciozno naduvavanje simbolike u kojoj ne nazirem smisao. Arhaizmi su kontraproduktivni i samo ukazuju na autorov lični odnos ka priči.

Nisam je pročitao do kraja, neka mi autor oprosti, trudio sam se ali mi ne ide, kao da jedem presoljenu supu, uzmem nekoliko kašika u znak poštovanja prema kuvarici a više ne mogu da gutam. Očito je da se autor mnogo uneo i mnogo vremena posvetio priči, i to poštujem ali, barem meni, nije dao ključ te svoje simbolike, nikako da nazrem i povežem ono što bi trebalo da povežem.

Možda je do mene, nisam ljubitelj takvih zavrzlama, ali, ja ovo ne bih objavio, a ne bih ni terao autora da doradi i time mu uđem u motiv.

[scallop]

Izgleda da je zato ova priča stajala kod mene tri godine.

[Josephine]

Arhaizmi su kontraproduktivni i samo ukazuju na autorov lični odnos ka priči.

ala ti lupetaš, a ostali te puštaju, jebote. sad, nisam sigurna da li je to zato što ni oni ne znaju bolje, ili iz ljubaznosti

[Stipan]

Stipanu se, evo, dopala, ali on iz nekih svojih razloga, koji sa samom pričom nemaju nikakve veze, neće da obrazloži šta mu je lepo.

Izvini Kimura, ja sam svoje mišljenje već više puta obrazložio, ali ako je ostalo nejasno pokušaću ponovo.

Priča je bajkovita i atmosferična. Ponela me je.
Nebitni su mi događaji u njoj, nebitno mi je ispredanje radnje, nebitno mi je sve ono na čemu Radionica insistira.
Jednostavno, ovo je slagalica koju svako slaže prema svojim afinitetima. Mene je pogodilo, nekog drugog nije.

Uostalom, ko bre šljivi moje mišljenje. Teraj ti po svom, dobro ti ide.

[Kimura]

Stipanu se, evo, dopala, ali on iz nekih svojih razloga, koji sa samom pričom nemaju nikakve veze, neće da obrazloži šta mu je lepo.

Uostalom, ko bre šljivi moje mišljenje.

Ja.

[Stipan]

Retki su takvi u ovom izvitoperenom svetu, ali drago mi je da još uvek postoje.

[Džek]

Arhaizmi su kontraproduktivni i samo ukazuju na autorov lični odnos ka priči.

ala ti lupetaš, a ostali te puštaju, jebote. sad, nisam sigurna da li je to zato što ni oni ne znaju bolje, ili iz ljubaznosti

Neka si nam ti najpametnija, prknocelivačice. Aj sad, mrš, šibe, šic!

[Josephine]

hajd objasni šta si hteo da kažeš u boldovanoj rečenici, molim te?

[scallop]

Prema priči. Dobro znamo da Džek ima problem sa jezikom.

[Josephine]

I ne samo to. Koji je smisao boldovane rečenice?

[Džek]

Zini da ti kažem. Trc.
Kada bi imala gram mozga, tuko, skontala bi.

Uostalom, ko si ti bre, bez ikakvih dostignuća, bez referenci, sa imidžom koji te prati,  da ispituješ mene?

[Josephine]

 

a ko si ti?

molim te, ne ostavljaj glupe izjave, u strašnim naporima da zvučiš pametno, ovde ima dece. scallop je to davno rekao, ali u potpuno drugom kontekstu od ovog u kojem ga ti interpretiraš (ili ne, već samo ponavljaš). ujedno, eto i štetnosti scallopovih mistifikovanih izjava na delu. učenik pojma nema šta je rekao, ali "zna" da tako treba da kaže... 

[scallop]

Jesi li ti to sada mene pomenula?

[saturnica]

Prema priči. Dobro znamo da Džek ima problem sa jezikom.

Problem s jezikom ništavan je spram nekih drugih problema...recimo onih s mozgom.
Ovo s jezikom na svu sreću da se ispaviti.
S mozgom već ide malo teže.

[Josephine]

Jesi li ti to sada mene pomenula?

da, ali u radioničkom kontekstu. na to, svakako, imam pravo, kao i da se ne slažem sa vašim metodama rada.

Prema priči. Dobro znamo da Džek ima problem sa jezikom.

Problem s jezikom ništavan je spram nekih drugih problema...recimo onih s mozgom.
Ovo s jezikom na svu sreću da se ispaviti.
S mozgom već ide malo teže.

slažem se. hajde, onda, objasni šta je džek hteo da kaže, pošto pretpostavljaš da nemaš problem sa mozgom.


p.s.
garantujem da sledi gomila uvreda ove vrste, ali niko ZAPRAVO ne zna da objasni šta je rečeno.

[Kimura]

Jao, nemojte više, molim vas! Valjda ste se u uzajamnoj ljubavi već utvrdili.

[Džek]

Idiotkinjo glupava, boldovanim sam hteo da kažem da je autor pisao prenaglašenim emocijama i da se to reflektovalo na upotrebu arhaizama, znam to iz ličnog iskustva.

Ovo nije prvi put da sam ti crtao, očito da je svima bilo jasno sem tebi.

E sada, ko sam ja.

Ja sam Saša Robnik, autor knjige Anđeli na kocki šećera, autor koji nikad nijedan svoj rad nije poslao izdavaču, koji nije tepao istome, uvlačio mu se u dupe, celivao prkno, gazio preko drugih i koji se ni dan danas ne pravi pametan, ne nameće se, ne histeriše i upija ovde svaki savet koji može da pokupi. Mene ovde ne jure, ne psuju me (sem tvog kerića) ne vređaju me, trudim se da imam normalan odnos sa svakim članom Sagite.

I ponovo pitam, ko si ti da mene učiš? Ko si ti da mene propituješ? More, nosi se prostakušo, kao što si milion puta najavljivala, mrš!

[scallop]

Sačekaću Saturnicu da objasni probleme sa Džekovim mozgom. Posle ćeš mi ti objasniti sa kojim mojim metodama se ne slažeš.

[Josephine]

džek, o tome ko si ti dovoljno govori tvoj rečnik. niko i ništa sa slučajno objavljenom zbirkom u zabitoj i zamračenoj srbiji gde knjigu ima svako.

saturnica je mislila na moj mozak

a ne slaže se sa vašim mistifikacijama scallope, izjavama u jednoj vrcavoj rečenici koja većini ništa ne znači, jer nemaju iskustva koliko vi da je ukapiraju ispravno

[Josephine]

Idiotkinjo glupava, boldovanim sam hteo da kažem da je autor pisao prenaglašenim emocijama i da se to reflektovalo na upotrebu arhaizama, znam to iz ličnog iskustva.

dođavola, ovo je, u stvari, i mnogo tužno...

[scallop]

a ne slaže se sa vašim mistifikacijama, izjavama u jednoj vrcavoj rečenici koja većini ništa ne znači, jer nema iskustva koliko vi da je ukapira ispravno

Ko se ne slaže? Jel' može malo pismenije?

[Josephine]

oh, bože, ne može, šaljem poruku iz daleka, pravim typo greške sa razlogom

[Džek]

Prema damama se odnosim kao džentlmen, prema ženama sa poštovanjem, a prema fufama i prostakušama upravo onako kako zaslužuju. Ja nemam problem sa maskama, nisam od onih koji se smeškaju a misle deseto.

Dakle, slučajno objavljena zbirka? 

Zaista si mnogo drska kada sumnjaš u sud i odabir izdavača. Ali ti si tako iznad svih, sve sa svojim propupalim bradavicama.

Kada će tebe neko pročitati na forumu i predložiti da te objavi, a? Hoće, ali za neki porno časopis.

pravim typo greške sa razlogom

Džone, ovo je za tvoj novi potpis!

[scallop]

I Džek ih zato pravi. Potrošilo ti se dok je putovalo?

[Josephine]

citiraj mi rečenicu iz priče u kojoj sam pomenula propupele bradavice, džek

I Džek ih zato pravi. Potrošilo ti se dok je putovalo?

džek nije napravio typo, već gramatičku grešku. osim toga, ona je manje bitna od zbrke sa smislom rečenice

[saturnica]

Sačekaću Saturnicu da objasni probleme sa Džekovim mozgom. Posle ćeš mi ti objasniti sa kojim mojim metodama se ne slažeš.

Evo me scallope, pustite sad mozak na miru, naročito Džekov, nego mi naprije recite, da li se u ovom slučaju mislilo na krivu gramatičku postavu u Džekovoj rečenici ili zapravo što je to siroti Džek mislio kada je napisao ono što je napisao?

[scallop]

Džek ne zna razliku između ka i prema. Odrastao je u Nemačkoj, a predlozi su kasnije najveća prepreka u obnavljanju svog jezika. Mislim da je objasnio šta je hteo. Postavljena priča obilato trpi od pretenciozne arhaike. Dešava se to.

[saturnica]

Džek ne zna razliku između ka i prema. Odrastao je u Nemačkoj, a predlozi su kasnije najveća prepreka u obnavljanju svog jezika. Mislim da je objasnio šta je hteo. Postavljena priča obilato trpi od pretenciozne arhaike. Dešava se to.

Eto, pa to sam mu i ja rekla. A što se tiče ovog drugog, što je mislio s onim što je rekao, tako sam ga i ja shvatila kako je i sam objasnio. Znači, problema zapravo nema. Zašto se onda svađamo?

[Josephine]

ali džek nije rekao da priča "trpi od pretenciozne arhaike" (ma šta to značilo), već da "arhaizmi ukazuju na autorov lični odnos ka priči". pitam se kako to on piše, a da nema lični odnos prema svojim pričama?

evo kako gradite mediokritete, scallope. upravo odbranom potpuno besmislene (i gramatički neispravne) izjave. a ko ne zna srpski jezik, ne treba da piše (na srpskom).

[Kimura]

Vi ste napisali, Scallope, da nećete braniti priču, a mene zanima da li bi ste takvu priču slali na bilo kakvu doradu i objavili - da ste urednik?

[Džek]

Ne vadi se D. Sama si govorila o desenti nja nja prilikom pisanja a Scallop je davno pre tvog destruktivnog pojavljivanja ovde rekao da autor treba da piše o emocijama, ali nikako sa emocijama. Emocionalno distanciranje, kontaš?

Moja opservacija nije pogrešna ali ti uporno insistiraš da jeste, a mene pokušavaš da izvrneš ruglu, osporiš Scallopov dokazani autoritet i uništiš ovaj topik.

[Josephine]

smešno je sve ovo. komično. i tragično. u konačnom.

pa ti piši sa emocionalnim otklonom. da vidimo gde ćete tako svi da dogurate.

[scallop]

Pusti je. Vidiš da joj postovi dolaze iz daleka i ko zna šta je uopšte napisala. Njena je muka veća od tvoje. Eto, i dalje bulazni.

[Džek]

Hoću. Dosta mi je crtanja za večeras

[Josephine]

a, učite li vi, scallope, svoje učenike da se precizno izražavaju, ili da lupetaju imitirajući vas?

grozan učitelj je onaj koji u učenicima vidi ogledalo sopstvene veličine. zapamtite to.

[scallop]

Izgleda da je zato ova priča stajala kod mene tri godine.

Kimura, šta bi želela još da objasnim? Na usluzi. Mada bi mogla da pročitaš i moju napomenu kad sam počeo da postavljam priču. Reče D. da mistifikujem.