RADIONICA B - TABAK PRIČA

[Anomander Rejk]

Meni je za sada izvrsno. Priča nije zapala u kliše, već na jedan vrlo suptilan način daje pogled na svet jednog bića koje je toliko često svuda oko nas da ga uzimamo zdravo za gotovo, i ne razmišljajući puno o njemu. Sviđa mi se što se daje naznaka da psi njuše jedan nevidljivi svet-zapravo dušu. Od početka do kraja ovog bloka, priča me je potpuno držala.

[Kaa]

Volim ovakve početke lišene klasičnog uvoda i opisa, vuče na čitanje i nenasilno uvodi aktere. Dinamična je ta smena perspektiva 2 lika, duhovito je i klizi do jednog dela koji mi je malo zasmetao: "Pas je čudno reagirao na rastanak... Godilo je mojoj taštini takvo ukazivanje povjerenja na prvu, premda me nikada u životu nije vidio." Ovo je prepričavanje i komentarisanje koje izlazi iz perspektive lika koji to izgovara. On ne bi smeo o svojoj taštini. Više bi odgovaralo sveznajućem pripovedaču.
Zanimljiv mi je taj lik psa koji zna sve o svemu i svakome -  eto misterije koja traži dalje čitanje...

[Plut]

Uz izvinjenje svima, ali mene ovo nije dotaklo. Videćemo kakve će biti druge dve trećine, ali ovde je mnogo prostora potrošeno na ne znam ni sama šta, na razmišljanja, prenemaganja, filozofiranja... nemam ništa što bi mi dalo naznake kuda bi ova priča mogla otići. Ok, početak je ali previše rastegnut ničim, nije ovo roman.

Drugo, skakanje sa nje na njega i pripovedača mi smeta i prilično me baca tamo-amo, a i nekako mi sve zvuči previše izveštačeno.
Na džukca ne bih da trošim mnogo reči jer ja u ovom liku psa skoro nisam ni videla, ladno je mogla biti i mačka. On ima sve karakteristike čoveka i da nije bilo nekoliko pominjanja lajanja, njuškanja i sl. zaboravila bih da autor misli na psa. E sad, i to može biti ok, ali do sada nisam videla opravdan razlog za takvo prikazivanje psa.

I, jednostavno, ne dopada mi se pisanje. Ne mogu se oteti utisku da nam je autor jako napet, da odmerava svaku reč i razmišlja šta ćemo mi misliti o njemu upotrebi li je. Možda rečenice teku, ali pisanje ne, previše je utegnuto, fino na oko, pristojno i na kraju hladno i suzdržano. Kao što rekoh, nije me se dojmilo.

[scallop]

Evo i drugog dela priče:



Da sa Švrćom nešto nije u redu primijetila sam već sutradan. Pronašla sam ga kako bezvoljno leži kraj nedirnute porcije hrane i upire vrelo tijelo poput krpe duž kuhinjskih pločica. Jedva sam ga izvukla van da obilježi prvo drvo i zapiša travu u parku. Poslije je klonuo i na povratku sam ga do trećeg kata nosila na rukama. Iz njega je izbijala vrelina kao iz mene sumnja i brige.

Zar već drugog dana moram nazvati njegovu vlasnicu da je obavijestim kako s psom nešto nije u redu? A što ako mi kaže da sam ga zanemarila, zapustila? Što ako bude pitala ono što je trebala u početku a nije, imam li ja zapravo ikakve kvalifikacije glede životinja?

Nemam, priznat ću.

Što znam o njima?

Ništa, reći ću.

Zašto sam se prihvatila ovog posla?

Zbog novca, priznat ću još jednom.

Odabrali ste broj koji se ne koristi, odabrali ste broj koji se ne koristi... zujalo je s druge strane slušalice umjesto umiljatog glasa Švrćine gazdarice. A to je moglo značiti svašta i ništa.

Smrvila sam dva andola u čaj i dala Švrći da pije. Oboje smo zaspali sklupčani na fotelji, ja s njim u naručju kao s bolesnim djetetom.

Opet kašljem! Pluća mi se kidaju! Naravno da sa mnom ništa nije kako treba, ali kako si mogla znati? A i da si znala, što bi bila poduzela? Odbila jedini posao koji ti se u tom trenu nudio! Malo morgen.  Premda mala, da budemo na čistu, nisam siguran kada i kako ćeš ti ovo naplatiti. Znaš li ti u kakvoj su oni financijskoj gabuli? Danima nisu spavali misleći kako će im netko staviti nešto pod auto. Znali su me nekada kad je bilo najkritičnije i kad je meni bilo dobro, ostaviti cijele noći u garaži da ga čuvam. S kaputićem na sebi. Jebem li im kaputić. Koga bi ja mogao takav  zaustaviti? I veterinara su mi pred kraj zbog nestašice novca uskraćivali. A ja ti bez lijekova više ne mogu. Znaš? Mislim da si odabrala krivog psa za čuvanje. Namjerila si se na krivi posao. Pa na krive ljude za suradnju. Moram ti reći da si pogriješila i što se tiče andola, to se ne daje psima za bolove. Isto mi je sve nekako prošlo, nikad bolje rekao bih, a mislim da znam i zašto. Najviše mi je godila ona stara ofucana fotelja bez federa, ona u koju smo onako zagrljeni oboje propali sve do parketa. Lijepo je bilo s tobom propasti. Ne sjećam se gazdarice u toj pozi sa mnom. Nepoznat mi je čaj kao piće. Ostario sam, ali nisam mislio da će mi se ovo dogoditi. Ne bolest. Već. Ovo. Fotelja. Pažnja. Ti.

Pomalo mu je bivalo bolje, pa se petog dana činilo da je sve opet u redu. Zato sam i zaključila da psa na par sati mogu ostaviti samoga u stanu dok gospođi Bartolović, šest katova povrh mene, pospremam stan. Takva prilika se ne propušta. Ne kad nemaš posla. Čula sam ga preko svih naslaga cementnih ploča kako zavija i tuli. Kako me zove. Nije prestao sve dok se nisam vratila da bi potom slinavu sreću sa svoga dugačkog jezika ostavio svuda po meni.

-Pa ovo ja za poludjeti Švrćo, prestani, govorim mu a zapravo cvatem, širim se od zadovoljstva.

-Nisi ti moj, ne postoji niti jedan razlog za ovakav ispad. Jer ja te ne volim, razumiješ? Ne-vo-lim!

Možda sam bila neuvjerljiva jer on na to nekoliko puta veselo zalaje, kao da kaže, hajde ne laži, o čemu pričaš?

-Onu što nam se ne javlja na mobitel, nastavljam dalje sa smijehom, onu s brojem koji se više ne koristi, nju trebaš voljeti. O tome govorim! I odmah shvatim, čim to izgovorim, kako glagol voljeti i trebati nikako ne idu zajedno.

Istina. Ne idu. I nas dvoje se po logici stvari ne bi Trebali Voljeti. Ja bih trebao gazdaricu, a ti? Ma, nabavi si drugog psa! Zanimljivo je i kako, kad sam ja u pitanju, lažeš čim zineš. Nesvjesno doduše. A lažem pomalo i ja, svjesno. Meni može biti. Uvijek se mogu izvuć na senilnost i reći da sam pobrkao gazdarice. A na što ćeš ti? Obilje sline govori o tome da sam sretan i zadovoljan dok tvoje brbljanje i obrambeni stav pričaju o tome da se i pod tvojom mirnom površinom nešto u dubini mreška. Ne valja se braniti unaprijed, kao da sam ti ne znam što učinio. Nisam. Ali i da jesam, ti ionako slabo vladaš jezikom kojim se ja izražavam! Sama si znači došla do ovakvih zaključaka. Znaš, jednom sam gledao jednu muško-šovinističku emisiju na tv-u, skupa s onim papučarom od gazdarice. Sve što sam od toga upamtio bilo je ovo; kad žena kaže ne, to znači, da! Tako i ti. Tako i gazdarica. Rekla je papučaru da je glup i da ga ne voli, da joj je upropastio život, ali poslije su se izmirili u sobi. Dugo su se mirili. Od svega u životu najbolje su im išla ta mirenja. On doduše nikada nije izlučivao ovoliku količinu sline kao ja, osim prema novcu. Ne može to biti isto, jel'da?

Skače kao pomahnitao oko mene, gura mi njušku u lice. Takvu euforiju oko vlastitog bića nikada nisam doživjela. Sad shvaćam onu ,,jedino mi se pas veseli, jedino me on voli". Švrćo ne sluša što mu govorim, iako vjerujem da sve savršeno dobro razumije. Pravi se lud, znam ja te pseće fore. Znam po drugima, po njihovim pričama. Životinje ti se zavuku pod kožu, tako kažu, pa poslije ne znaš ni sam što ćeš i kud ćeš.

Silazimo stepeništem, on jurca, ja za njim, a onda zagazimo mekim travnjakom, čekam da ju opet označi kao teritorij kojeg nema namjere više napustiti. Čeka da mu bacim štap, čeka da potrči na moju naredbu, čeka da mu istresem sadržaj konzerve, čeka da se sklupča u mom naručju, čeka da mi poliže lice... a ja čekam da me nazove žena s Biroa ili Švrćina gazdarica. Prošlo je već petnaest dana. Dani nam prolaze u zajedničkom čekanju.

Samo ti čekaj. Ja ti ne vjerujem u onu, tko čeka taj dočeka. Tko čeka, izvisi na kraju. Jednom smo ja i papučar čekali neku pošiljku na nekoj vjetrometini. Ovo, ,,neku" i ,,nekoj" samo znači da ne želim ni znati gdje smo bili i što smo pri tome radili, koga čekali. Nije mi dao da stavim kaputić jer da će ispasti kakav pas, takav gazda. Dva idiota. Jebote, smrz'o sam se. I znaš koga smo dočekali na kraju? Momke u plavom! Sa psima. Nemoj me pitati jesu li bili obučeni. Prvi put mi je u životu bilo drago da nisam bio ni ja! Gazda se poslije izvukao s dobrim vezama i lovom, a ja s još jednom upalom pluća. Pa sad, ovo, jedino ti se pas veseli, to je točno, ne vidim da ti itko dolazi doma, osim mene. Jedino te ja volim? Dobro, jutros su mi sline poprilično splasnule i ono malo što je ostalo u meni, slegnulo se. Ne znam što se događa pod površinom tvoje kože, ima li me igdje, ali kad bi samo mogla znati koliko tebe ima pod mojom. To je dobro. Ne to što te ima, već to što nikad nećeš znati.

Prođe tako i cijeli mjesec. Švrćo se usidrio na fotelji. Nema više onih dobrih trenutaka, samo loših i lošijih. Od andola i čaj nema ništa. Gotov je, kaže mi Silićka s prvog kata. Tako je i njen kutrio i bolovao, i na kraju su ga morali uspavati jer se previše mučio, i pita me što mi je došlo da sam uzela psa i još starog i bolesnog? Tko me nasamario? Gdje mi je pamet bila? Zna li gazdarica za psa?

Čemu ta znatiželja?, mislim se. Nije li došla samo posuditi šalicu šećera? Tko bi svima sve objašnjavao. A i zašto bi? Odgovaram joj protupitanjem.

-Niste li vi imali mačku prije nego što ste ovamo doselili? Gdje ste ono s njom?

-Nije ti to isto draga, brani se ona brzo. Mačka može bez gazde, pas ne. Osim toga, naša mala je postala alergična na dlaku, a i mačka je u međuvremenu postala ljubomorna. Ispišala nam je svu tehniku po stanu, počela raditi štetu. Nije više išlo. Ali ne bojim se ja za nju. Umjesto gotove hrane na koju je damski navikla, sad lovi guštere i miševe. I ptice ako joj se posreći. Sa psima je drugačije, shvaćaš?

[Stipan]

Postaje življe. Čekam kraj

[ALEKSIJE D.]

Ma kako čudno bilo, meni se ovo sviđa. Lako za čitanje, priča fino ide, ne deluje pretenciozno... Ako ne zabrlja na kraju, ko što svi znaju.

[Kaa]

Opet ja o prepričavanju:
"Obilje sline govori o tome da sam sretan i zadovoljan dok tvoje brbljanje i obrambeni stav pričaju o tome da se i pod tvojom mirnom površinom nešto u dubini mreška."
"Jednom smo ja i papučar čekali neku pošiljku na nekoj vjetrometini. Ovo, ,,neku" i ,,nekoj" samo znači da ne želim ni znati gdje smo bili i što smo pri tome radili, koga čekali."
Čitalac voli sam da domišlja, ne da mu se servira, ne da se vuče za rukav. Solilokvij svesti na najpotrebnije informacije. Čekamo završnicu, što reče Aleksije, od nje sve zavisi... 

[Kimura]

Slažem se sa Aleksijem : treba videti kraj.
Za sad mi se priča dopada, mislim da je vredna doterivanja.
Kao dete sam čitala priču Virdžinije Vulf o prelomnim događajim u životu jedne mlade žene, koji se daju iz ugla njenog malog koker španijela. Ne sećam se kako se ta priča zove, čini mi se po imenu psa, koje sam takođe zaboravila. Virdžinijina priča je ''više kučeća'', Plut je već primetila da je glavni junak ove naše priče bliži čoveku nego što životinja može da bude. Virdžinija je više pažnje poklonila nekim pojedinostima vezanim za pseće ponašanje. To može i ovde da se učini mada, što se mene tiče, nije neophodno.
Zadržala bih dva pripovedača. To je mnogo bolje nego da priču priča samo žena ili samo pas.
Najveća zamerka : autor se ponavlja, istu misao varira na različite načine. To malčice nervira, stiče se utisak da nam drži slovo.
Inače, emotivnost koju ova priča nosi meni lično pogoduje, bliska mi je i to me, možda, čini neobjektivnom.
Da vidimo kraj.

[Plut]

Mišljenje mi se nije promenilo. I dalje previše objašnjavanja i idenja u krug uz mix prošlog i sadašnjeg vremena koji mi nije baš najjasniji.

[scallop]

Zbunjen sam zbog "prepričavanja" i "objašnjavanja". Nisam siguran da je to baš to. Moraćemo da pitamo nekog ko to sa sigurnošću zna. I ima pouzdan detektor.

[Kaa]

U slučaju ,,taštine" reč je o višku informacija koji kao da dolazi iz trećeg lica. Ovo bi mogla da bude perspektiva psa, ali jasno piše da je izgovara devojka. Lik, uglavnom, ne treba tako surovo i objektivno o sebi, osim ako nije parodija u pitanju. Tamo je poželjno.
U ostalim primerima, u koncepciji rečenica, jasno se nešto objašnjava čitaocu, odnosno previše je uočljiva ta figura čitaoca kao lica kome se obraća. Npr. ovde tome doprinosi zamenica : "Jednom smo ja i papučar čekali neku pošiljku na nekoj vjetrometini. Ovo, ,,neku" i ,,nekoj" samo znači da ne želim ni znati gdje smo bili i što smo pri tome radili, koga čekali."
No opet, sve je to subjektivno.. Tako se bar meni učinilo.. A danas je bilo jako sunce 

[scallop]

Nema to veze sa suncem, ali ima veze sa time što smo se na Radionici prečesto služili odrednicama: učitavanje, prepričavanje i objašnjavanje. I to u pežorativnom smislu. Moguće je da su radioničari, izbegavajući takve komentare previše uprostili svoj rukopis. Već sam primetio da je jedan od načina bilo bekstvo u dijaloge. Kao, dijalog nije učitavanje. Pomislite da pisac uvek nešto objašnjava čitaocu. Kaže mu koliko je lik visok, da li pije, kako se odeva... Priča o okolini u kojoj se priča dešava, o vremenu, o drugim ljudima, o prolaznicima. Naprosto, imam utisak da bismo sve mogli proglasiti prepričavanjem. A to nije tačno, zar ne?

[Kimura]

Nije. U ovoj priči autor nam malko ''soli pamet''. Ne prepričava, propoveda. Ali, ti delovi bi se mogli znatno ublažiti (izbrisati?)

[Kaa]

Slažem se. I dijalog je učitavanje. Samo, onaj primer me setio na Bovin tekst koji ste spomenuli, kad kaže ,,Pisac ne može stajati iza leđa svakog svog čitatelja i objašnjavati šta je ovom ili onom rečenicom želio reći". Nekako sam imala takav utisak tokom čitanja nekih delova priče.

[scallop]

Bova je mislio na proces čitanja. Kad jednom priča dospe u ruke čitalaca, onda pisac nema mogućnost da na uvce šapće šta je "teo da oće". Sve mora da bude u priči.

[Kaa]

Naravno, razumem ja to, samo htedoh reći da ovaj pisac ponekad voli da šapne još jednom nešto što smo već pročitali i shvatili. 

[Stipan]

surovo i objektivno o sebi, osim ako nije parodija u pitanju.

Što se ove storije tiče, ja stičem jedan sve jači utisak kako priča odmiče.
Oba aktera su razočarana u sopstveni život. Osećaju se usamljenima i odbačenima.
U takvim situacijama pojedinac itekako oštro sudi sebi i to je daleko od parodije.

Pošto mi je jasno ko je autor, a pratim ga iz vremena pre nego što je došao na Sagitu, znam da mu je ovo jedna od omiljenih tema.

U stvari, ovo je ljubavna priča.

[scallop]

Hajde, da završimo i sa ovom pričom.

Ni nakon dva mjeseca Švrćina se gazdarica ne javlja. Sad je sasvim jasno da su mi ga uvalili. Elegantno su ga se riješili. Bezdušni kreteni, da ih je samo pronaći i reći im sve što o tome mislim. Cijeli dan sam podredila njemu. Ujutro obavim dućane i tržnicu, ako imam sreće nekome očistim stan, zatim napravim doručak, a njemu čaj, pseći krekeri i poneki andol. On se ne diže s fotelje s koje, primijetila sam obožava gledati tv. Tko zna razumije li on išta, ili samo prati slike na ekranu. Zatim ga kratko odnesem do balkona, pa opet fotelja i spavanje. Švrćo plitko diše stopljen s foteljom, očima budno prati svaki moj pokret. Podsjeća na one nepokretne bolesnike koji olakšanje pronalaze u promatranju tuđih pokreta. Malo pije, jedva da što pojede. S njega visi koža i sve mislim, proviriti će mu kroz nju rebra. Ja ne mogu platiti veterinara. Štedim na svemu čak i na hrani.

Ni najam još nisam podmirila. Jučer su došli iz elektre isključiti mi struju, pa se sada nas dvoje dobro sklupčani jedno oko drugoga na fotelji grijemo tijelima i pokrivamo dekama. Danas sam otvorila zadnju riblju konzervu. I kao da to nije dovoljno ili kao da sam od svega skrenula pameću, odbijem ponuđeni posao konobarice u obližnjem kafiću. Ne mogu Švrću ostaviti cijele noći samoga, čini se da ga tada najviše boli i ne može bez moje prisutnosti.

Lako za to što će meni kroz kožu proviriti rebra, ali zamisli da proviri ono drugo, ono o čemu smo sa šapatom pričali? Što bi onda? Što bi tek ja? Možda bi ti to saznanje poremetilo životne planove! Ja planova više nemam, za mene je lako. Zato, da poništim sve ono što možda umišljaš, da ubijem u tebi i zadnju trunku pomisli kako ti je stalo do mene, kao najgora sirovina i kreten, ispišam našu fotelju, izgrizem olinjali štof s nje, ostavim čuperke dlaka posvuda a poslije se za kraj i ispovraćam. Iživim se na njoj k'o manijak. Eto ti pa čisti, mala.  A onda me voli, ako imaš više što. Pipaj mi rebra, to je jedino što ćeš naći pod mojom kožom. I kakve su to gluposti da noću ne mogu bez tebe? Volim kad se grijemo i kad smo zagrljeni, ali mogu ja bez tebe. Mogu i bez sebe. Moraš samo dovoljno ostarjeti da to shvatiš.

Nakon dugo, dugo vremena napokon zazvoni i moj mobitel. Pomislim na Švrćinu gazdaricu, kad ono, gospođa s Biroa!

-Napokon!, zakrešti mi njen glas u uhu. Želite li vi još uvijek draga moja, onaj posao o kojem smo zadnji put pričali?, pita me.

-Želim! Naravno, kakvo je to pitanje?, odgovaram joj iz trbuha slijepljenog za kičmu.

-E onda dobro, nastavlja ona. Ne znam gdje ste bila svo ovo vrijeme kad se niste javljali na telefon, a vaš sam broj mobitela nekako izgubila s ekrana, ne pitajte me koliko sam se namučila da bih ponovno došla do njega. Sva sreća da vas već dugo poznajem i da mi je bilo žao da zbog toga sve propadne, zbog najobičnije greške u komunikaciji. Zamalo sam odustala od vas. Morat ćete odraditi određena testiranja i edukaciju od nekih mjesec dana ali u drugom gradu. Ako sve bude u redu, a nema razloga da ne bude, ja vjerujem u vaše sposobnosti, posao je vaš. Eto, jeste li sretni?

Da sretna! Plačem od sreće. Skačem od veselja. Van sebe sam. Hvala, hvala, hvala odgovaram u slušalicu, dobro je što ste me se sjetili. A kad je spustim jedva da od uzbuđenog lupanja srca mogu čuti cvilež koji dolazi iza mojih leđa.

Okrenem se, Švrćo!

Nekako se uspio dovući s fotelje sve do hodnika i osoviti na noge. Stoji bez drhtanja i bez problema, kao onda kada sam ga prvi put ugledala. Stoji a iz njega se cijedi neki kiseli cvilež. Skrenem pogled jer se i moja usta počnu puniti istom kiselinom, i dođe mi muka i želudac se penje prema gore. Jurim na wc. Povraćam dugo i temeljito. Kiselinu, što drugo! Kao da se misli koje mi se motaju umom mogu izbljuvati. Zatim potežem vodu i dugo plačem. Kao da se ono što vidim da će se dogoditi, može isplakati. Nemam izbora.

Kad izađem iz wc-a, Švrće više nema. Kroz odškrinuta vrata ugledam ga kako mirno leži na fotelji. Na tren sam sigurna da sam sve to umislila kako je pred samo nekoliko minuta stajao na nogama, cvilio i gledao me kao da zna što se događa i pitao se, i što sad?

Ništa. Nemam izbora. Možda ni njegovi bivši vlasnici nisu imali. Eto dokle sam došla i na što sam spala. To mi je palo na pamet dok sam se dugo vozila tramvajem sve do udaljene veterinarske stanice. Postoji li mogućnost kako je i njima netko ovako uvalio Švrću, pa je to sve postalo kao neki ludi i bolesni lanac, ne sreće već nesreće. Možda sam i ja mogla tako, trebala ga predati drugome. To bi bilo najlakše. Ali, sve mi se čini da se Švrći više ništa ne da. I da ne bi više mogao podnijeti još neku novu kariku u životnom lancu. Ugurala sam ga u vunenu nosiljku, pokrila dekom da ga nitko ne vidi, pa ni ja. Tih je, miran i dobar. Dva put je provirio njuškom samo da mi lizne ruku i kaže, tu sam.

Nije to. Nego, ne bi povjerovala, opet su mi navrle sline prema tebi, i mene je iznenadilo, ali mi se učinilo da nije u redu da nastavljam dalje s tom aktivnošću, pa sam se zaustavio. Pobojao sam se da ćeš se možda predomisliti pa odustati od ovog plana. Tek onda ne bi znala što ćeš i kako ćeš? Ne bih da budem krivac u tome, nit bih da ti stojim na putu. A neću ni tamo gdje napušteni psi seru i pišaju na istu hrpu. Mislim da je i papučar na slično mjesto smjestio i svoje starce. Znači, ideš u dobrom pravcu, ne brini. Samo da mi se ove obilne sline povuku i sve će biti u redu. Gurala si mi glavu prema dolje, nisi me više ni pogledala, i što sam drugo mogao nego se ponašati u skladu s tvojim očekivanjima, biti miran i dobar. Ne pretjeruj s gazdaricom, nije bilo baš tako, samo tražiš izliku za ono što sada trebaš učiniti. Pazi samo kako ovdje glagol ,,trebati", savršeno pristaje. To je zato što nema veze s radnjom srca već mozga. Imaš pravo u jednome, ne da mi se više. Priznajem i da si mi ti tek druga karika u lancu. Istina je da si mi došla na kraju, zadnja, ali zamisli kolikima ne dođe ni tada!

Napokon sam pred vratima ambulante. Švrćo i dalje leži skutren unutra, ne daje glasa od sebe.

Veterinar ga vadi iz nosiljke dok ja pričam i objašnjavam bez kraja i konca.

-I? Što bi ste vi? Ako sam vas dobro razumio, uspavali ga?

-Da.

-Zašto? Pa samo je bolestan, da se to zaliječiti. Neće nikada biti kao nekada, ali pobogu, nije još za baciti. Hoćete li da se još malo potrudimo oko njega?

Neko vrijeme šutim. Ali ne zato što ne znam što ću. Dileme nemam. Nitko ne zna koliko je komplicirano. I Švrćo bi se složio s tim da može govoriti.

-Ne.

-Što ne?

-Uspavala bih ga.

-Kako vi kažete. Pas je vaš ali, razmislite još jednom... Možete i u ratama plaćati. Nije problem.

-Koliko dođe uspavljivanje?, pitam odlučno.

-Želite li biti dakle s njim, sada na kraju, ili ćete pričekati van?

-Vani ću.

-U redu, sa sestrom ćete riješiti sve oko troškova.

Okrenem se još jednom prije nego što izađem. Švrćo leži sklupčan kao fetus, kao svi fetusi svijeta, nema tu razlike među skvrčenim nogama i glavama okrenutima k vlastitim utrobama. Kao da opet želi unutra, nazad k sebi, na početak, ha Švrćo? Jel' tako?

Kad izađem, pitam sestru za cijenu.

Tristo kuna, kaže ona ni ne podižući pogled s papira. Uzdahnem i kažem, dobro.

-Novčanik mi je ostao u autu, sad ću ja.

Čim zamaknem za uglom, potrčim što me noge nose. Što dalje od svega. Što dalje od sebe. Letim do kuće kao da su mi se i ruke i noge pretvorile u krila. A zapravo tonu, duboko tonu dok se rastaču ljepljivim i prljavim asfaltom grada.

Kad stignem kući, svugdje mi se pričinja Švrćo, a najviše na onoj izneređenoj fotelji. I čujem ga, kao cvilež bez izvora koji se vuče, šulja negdje za mojim leđima.

Odjednom, mobitel! Pomislim na gospođu s Biroa, kad ono... kad ono... Švrćina gazdarica! Na ekranu se ukaže poruka.

,,Znam da ste svašta misli, ali sad smo opet tu. Objasnit ću sve kad se vidimo. Za sada, pomnožite 60 dana puta 100 kuna, pa ćete vidjeti koliko ste zaradili. Hvala vam na strpljivosti. Jedva čekamo da vidimo Švrću. Nedostaje nam!"

[Stipan]

Da, baš kao što sam i mislio, ovo je ljubavna priča.

Opšte je poznato koliko sam osetljiv na sentimentalne teme i postoji opasnost da zbog ovog komentara učvrstim svoju titulu kralja patetike.

Dakle ovako:

Vrlo potresna priča, priča o ljubavi, o mogućnostima i nemogućnostima, o diktatu materijalnog sveta nad duhovnim. Presecanje priče na tri dela mi je u početku zadalo ozbiljne glavobolje, jer prvi deo je vrlo lagan. Tek čitanjem cele priče vidim da to drugačije i nije moglo biti. Ne bih se upuštao u tehnikalije, stručniji će to znati mnogo bolje od mene.

Završnica je sjajna. Spas, spas koji nikada neće doći. Izbavljenje koje dolazi prekasno. Koliko smo ga samo puta videli u životu.

Vrlo dobra priča.

[ALEKSIJE D.]

Dopalo mi se. Mada...
Čini mi se (a to ne mora i ne znači baš ništa) kako bi efekat tragičnosti i surovosti bio jači kad bi kuče razmišljalo više kao dete, lišeno pretranog intelektualizma. Na primer, ima onaj deo o glagolu, to malo odbija, umanjuje pucanje u emociju koju pisac ( ona ili ona, svejedno) želi postići. Ovo je jeftin trik, priznajem.
Kad bi znao gde moj labrador razmišlja o glagolima, pridevima i upotrebi aorista, odmah bih ga udavio i poslao u Švajcarsku. [size=78%]Tamo spremaju specijaltete od pasa. Verovali ili ne, tačno je.[/size]
Ozbiljno, od svih tabak pripovedanija do sad, ova me najviše dojmila.

[SuperSynthetic]

Sumorno beznađe socijale. Autorica je prepoznatljiva. A čuj, ovo je njena druga priča koju sam si dao sebi pročitati. Ovo je bio kompliment.
Jel se hrvatski pravopis razlikuje od našeg ili to ja nešto tripujem?

[ALEKSIJE D.]

Ako si možeš priuštit čitanje naznočnog uratka, sukladno tome ga i razumiješ, onda tripuješ, ne?

[Stipan]

Je li Sintetik, kad ćemo videti neku tvoju novu priču?

[Plut]

Nije ovo ljubavna priča, Stipane. Pre bih se složila sa Sintetikom oko beznađa socijale. Ok, u ovom delu su se izdešavale neke stvari, a i red je bio. No, priča je mogla biti kraća bar upola, ako ne i više. I dalje mi se ne dopada lik psa. To što nam autor opisuje nije pas, to je čovek koji glumi psa i nije mi uverljiv. Jednostavno, nema razloga za njegovo takvo ponašanje i priče i ja to ne mogu da prihvatim. Ko je pratio seriju Wilfred (nešto više od prvog dela serijala) seća se sigurno nenormalnog kera koji ima karakteristike čoveka, ali se u mnogome ponaša kao pas i čoveka u njemu vide samo gledaoci, za sve ostale je on pas. To je žešća zajebancija i sve to ima smisla, a taj ko je izmislio Wilfreda očito zna sve o psima i genijalno nam je preneo kereću psihu. Švrćo neprestano svojim mislima odgovara na njene, kao da ona naglas misli, a i to što nam priča se vrti u krug i ne priliči mu.

Takođe, ne dopada mi se prezent, znam da sam dosadna s njim, al' šta ću kad me nervira. Opet suvo nabrajanje šta se radi. Može se to mnogo lepše opisati a ne da mi se crta. Evo i primera: "Jurim na wc. Povraćam dugo i temeljito. Kiselinu, što drugo! Kao da se misli koje mi se motaju umom mogu izbljuvati. Zatim potežem vodu i dugo plačem." Ioako zvuči bolje od većine drugih koji vole ovakav prezent, lepše bi bilo da su se osećaji opisivali ili upotrebile druge reči. Još nešto me kopka u ovom primeru, ako se sve dešava ovog trenutka i ona povraća dugo, izmučena je i teško joj je, nema šanse da u takvom stanju može još i da lamentira nad kiselinom i mislima.

Dalje, ova priča u mnogome liči na dnevnik i lakše bih je prihvatila kao takvu.

Pa onda još dalje, osećam se prevarenom na kraju. Sve vreme mi se nameće, i to vrlo jasno, otvoreno i uporno, ideja da je pas napušten i ja sam je prihvatila da bi na kraju ispalo da je sve to laž i namerna zamka u koju sam uvučena verujući autoru samo da bih na kraju rekla "u jebote".

Što se tiče izbavljenja, Stipane, mi ne znamo da li je stiglo kasno. Iako nas autor navodi na to, moram reći da se eutanazija pasa ne obavlja na opisan način, ili barem ne bi trebalo. Veterinar, za početak, to ne radi dok ne utvrdi pravo vlasništvo nad psom, a što se plaćanja tiče... pa ok, možda i odrade nešto dok ti odeš po novčanik, ali eutanaziju sigurno ne.


E sad, ako je autor zaista ona na koju svi mislite, sa žaljem ću reći da to nije to i da od nje očekujem bolje jer je pokazala da ume.

[scallop]

O prezentu možemo dugo, ali i ti možeš dugo, pa neću. Mislim da nigde ne piše da je uspavljivanje obavljeno, pa bi bilo zgodno da se o tome ni ne raspravlja. Devojka je pokušala da zbriše, ali joj sve, očigledno, slabo polazi za rukom. Isto tako, prividno navođenje da je ker utrapljen nema valjanog dokaza, jer ljudi znaju da urade nešto, pa se predomisle. Ukupno, to bi bilo učitavanje nečega čega nema. A kako kerovi misle je za specijaliste i, mada je moglo da bude kraće, više mi liči na simboliku.

[Anomander Rejk]

Ja sam video psa u priči, od početka. Poznato je da psi posmatraju i oponašaju ljude. Takođe, na samom početku priče, imamo ono upoznavanje njušenjem-ne sećam se da me je iko pri upoznavanju, sem psa, njušio  . Možda se desi, ne kažem, svašta je danas moguće, ali barem do sada nije. Što se tiče razmišljanja...ne verujem da iko može u potpunosti, prilikom opisivanja misli drugog živog bića, životinje, vanzemaljca, koga god, izbeći trag ljudskog. To je nemoguće, samim tim što je onaj koji piše-čovek. Čak i najveći majstori pisane reči ne mogu to u potpunosti izbeći. U delu ,,Bogovi lično'' Isak Asimov dao je možda i najbolji i najupečatljiviji prikaz jedne tuđinske rase, koja čak ne živi ni u istom svemiru sa nama, već u drugom, paralelnom univerzumu. Briljantno je oslikao, ali čak i u tom opisu, mi jasno vidimo ljudski pogled i ljudsko razmišljanje-pominje se porodica, potomstvo, veze između članova porodice. Sve su to ljudske kategorije. Izbeći ljudsko u opisivanju neljudskog-naprosto nije moguće. Bitno je da se to svede na najmanju veru i da ne kvari uverljivost.
Btv, pismeno, rečenice uverljive i tečne, i za mene je ovo dosta dobra priča.

[Džek]

Upravo tako. Verovatno autor ne haje ili nije svestan motiva ovakve price, ni da je pas personifikacija socijalno odbacenih clanova savremenog drustva i pokusaj njihove percepcije toga, sa jedne strane, a sa druge nemogucnosti humanizma da se odrzi u ovakvom svetu. Da je autor bio svestan motiva, ne bi pricu nagrdio onakvim krajem, pustio bi psa da umre, prica bi se lepo zaokruzila. Dodao bih jos, al' me mrzi sa mobilnog.

[Džek]

da me autor ne razume pogresno, prica nije plicak, mnogo me dojmila, i smatram je vrlo dobrom. Samo bih kraj izjurio usranom motkom. Moji komplimenti autoru, jos mi se prica vrzma po glavi.

[angel011]

Još nešto me kopka u ovom primeru, ako se sve dešava ovog trenutka i ona povraća dugo, izmučena je i teško joj je, nema šanse da u takvom stanju može još i da lamentira nad kiselinom i mislima.

Ima šanse. Baš kad je neko izmučen (povraćanjem, bolovima...) dešava se da se mozak delom distancira i zamajava sebe svakakvim mislima.

[saturnica]

Švrćo i ja.

Rekla bih da je ova priča donekle bio jedan moj mali eksperiment. Koliko uspiješan ili ne, govore vaši komentari. Početno, priču je u prvom licu pričala samo glavna junakinja, Švrće nije bilo ni čut osim samo za vidjeti. Priča je imala oko 10.000 karaktera, i vrlo bljutav  i predvidljiv kraj. Kad je znači sve već kao bilo gotovo, krenula sam ponovno s iščitavanjem teksta i s ubacivanjem Švrćinih misli unutra. Možda sam to odradila nekakao naopako i van svih pravila pisanja. Ne znam. I zaista je na kraju bilo bolje od prve verzije, ali sam u međuvremenu i sama ostala iznenađena koliko su pseće misli potisnule misli i riječi glavne junakinje. Priča se time raširila na nekih 23.000 karaktera. S obzirom da sam pseće misli s ljudskim karakteristikama dopisala u samo jednom danu, priznajem i sama da tu ima nesuglasica i prepričavanja i štošta drugoga, o viškovima i ponavljanjima da i ne govorim. Ispravit ću, jer od Švrće nemam namjere odustati. Puno mi se sviđa.

Znam da je glupo prepričavati vlastitu priču, ali za one koji  možda nisu razumijeli ili sam ja to loše odradila, da kažem, istina je, priča govori o ljubavi, i to neobičnoj, onoj između psa i čovjeka, iako je to samo dobro uobličena metafora da bi se izrazili ponekad komplicirani ljudski odnosi. Na kraju priča govori i o starosti, nadam se da je i to bilo vidljivo.
Inspiracija za ovu priču nije roman Virginije Woolf ,,Flash", iako je i ta odlična, već knjiga ,,Umijeće trčanja po kiše", gdje glavni junak, pas, pripovijeda od početka do kraja cijeli roman u vrlo dinamičnom i slikovitom tonu.
Znam da možda nije novina, i da ste se kao i ja nagledali i načitali ovakvih tekstova, ali, mene toga nikada dosta, i već me veseli sljedeća ,,pseća" koja slijedi na Tabaku.
Hval svima na čitanju i kometiranju

[saturnica]

Dopalo mi se. Mada...
Čini mi se (a to ne mora i ne znači baš ništa) kako bi efekat tragičnosti i surovosti bio jači kad bi kuče razmišljalo više kao dete, lišeno pretranog intelektualizma. Na primer, ima onaj deo o glagolu, to malo odbija, umanjuje pucanje u emociju koju pisac ( ona ili ona, svejedno) želi postići. Ovo je jeftin trik, priznajem.
Kad bi znao gde moj labrador razmišlja o glagolima, pridevima i upotrebi aorista, odmah bih ga udavio i poslao u Švajcarsku. [size=78%]Tamo spremaju specijaltete od pasa. Verovali ili ne, tačno je.[/size]
Ozbiljno, od svih tabak pripovedanija do sad, ova me najviše dojmila.

Da, istina Aleksije, ovo s glagolom ide van, pretjerala sam.

[saturnica]

Upravo tako. Verovatno autor ne haje ili nije svestan motiva ovakve price, ni da je pas personifikacija socijalno odbacenih clanova savremenog drustva i pokusaj njihove percepcije toga, sa jedne strane, a sa druge nemogucnosti humanizma da se odrzi u ovakvom svetu. Da je autor bio svestan motiva, ne bi pricu nagrdio onakvim krajem, pustio bi psa da umre, prica bi se lepo zaokruzila. Dodao bih jos, al' me mrzi sa mobilnog.

Nisi u pravu Dzeki, nisam baš tako nesvjesna kako misliš, zapravo je to moj stav, a azili za pse i nisu neki đek potovi za iti jednog psa. Osim toga, mislim da sam sasvim precizno pred kraj priče rekla iz kojeg razloga i pas i žena žele učiniti to što su odabrali. Možeš ovo sad preslikat i na sve one osobe na samrti koji žive samo zato jer iz "humanih" razloga aparati dišu za njih.

[saturnica]

... više mi liči na simboliku.

Da.

[saturnica]

Sumorno beznađe socijale. Autorica je prepoznatljiva. A čuj, ovo je njena druga priča koju sam si dao sebi pročitati. Ovo je bio kompliment.
Jel se hrvatski pravopis razlikuje od našeg ili to ja nešto tripujem?

Na što se ovo točno odnosi?

[saturnica]

U slučaju ,,taštine" reč je o višku informacija koji kao da dolazi iz trećeg lica. Ovo bi mogla da bude perspektiva psa, ali jasno piše da je izgovara devojka. Lik, uglavnom, ne treba tako surovo i objektivno o sebi, osim ako nije parodija u pitanju. Tamo je poželjno.
U ostalim primerima, u koncepciji rečenica, jasno se nešto objašnjava čitaocu, odnosno previše je uočljiva ta figura čitaoca kao lica kome se obraća. Npr. ovde tome doprinosi zamenica : "Jednom smo ja i papučar čekali neku pošiljku na nekoj vjetrometini. Ovo, ,,neku" i ,,nekoj" samo znači da ne želim ni znati gdje smo bili i što smo pri tome radili, koga čekali."
No opet, sve je to subjektivno.. Tako se bar meni učinilo.. A danas je bilo jako sunce 

Pas ne može nikako ni u najluđim mojim fantazijama biti tašt. Tu osobinu prepuštam ljudima. Svi smo tašti, neko više neko manje, biti svjestan vlastite taštine ne smatram surovim. Pozitivna je to kvaliteta, biti toga svjestan. Ne vidim grešku u tome, a i ne držim je viškom informacija. Sve drugo izrečeno Kaa, uvažavam. Hvala na njima.

[Džek]

ti si pricu skuvala i servirala, ne ide da mi stojis vis' glave dok zvacem i ubedjujes me kakvog je ukusa trebalo da bude. Drugo, nisi me razumela. Pisci cesto misle na jedno, a nesvesno napisu drugo. Smatram da ti je kraj kao peti tocak, smeta, tu je da bi ispunio zadatak i deluje mi kao majonez u pasulju. Ostavi psa da umre i pas ce biti olicenje svih drustveno neprihvatljivih i odbacenih ljudi (starci, hendikepirani i bolesni) a junakinja kolektivni obrazac ponasanja drustva, pogodjen u tancine. Sa ovakvim krajem, deluje kao vic crnjak a prica to ne zasluzuje.

[saturnica]

I što sam ja po tebi trebala učiniti s psom da ne bude crnjak?

[Džek]

po treci put: pusti ga da umre. Pazi, prica je tvoja, govorim ti kako bih je ja doterao, da sam urednik. Cak, sa zadovoljstvom bih je objavio kada bi je preradila i izbacila suvisni poziv gazdarice. Spas nikome ne dolazi u zadnji cas, jednom odbacen je zauvek odbacen, radja se rezignacija i prihvatanje i to je to, to je zivot a ne spanska serija.

[Kaa]

Pas ne može nikako ni u najluđim mojim fantazijama biti tašt. Tu osobinu prepuštam ljudima. Svi smo tašti, neko više neko manje, biti svjestan vlastite taštine ne smatram surovim. Pozitivna je to kvaliteta, biti toga svjestan. Ne vidim grešku u tome, a i ne držim je viškom informacija. Sve drugo izrečeno Kaa, uvažavam. Hvala na njima.

Nisam mislila da pas tako vidi sebe, već da je to možda njegovo viđenje devojke. Nešto kao ukrštanje perspektiva.
Inače, ima zaista dobrih komentara. Aleksijev o svođenju intelektualiziranja i ono što su Plut i Džek rekli o izbegavanju te dvostruke završnice. Da je kraće, bilo bi efektnije, ali priča mi se svidela. Nema na čemu 

[Coffin Annal]

Nemoj tako, Džek! "U životu prolazi samo vjeran pas!"

[scallop]

End line je malo više punch line nego open end. Sad se i ja malo pravim pametan.   Govorio sam o otvorenim krajevima i klifhengerima. Čim smo počeli da dopričavamo kraj priče, to upućuje na klifhenger. Ne znamo kako se priča o Švrći i devojci završila. Lako je moguće da iza kraja sledi još jedna deonica o "vađenju štete" ili kajgod.

[Džek]

samo ako je mlad i zdrav, Coffine.

[Coffin Annal]

Dabome. Oni čekaju vreme kad će ljudi "umesto da govore, početi da laju".

[saturnica]

po treci put: pusti ga da umre. Pazi, prica je tvoja, govorim ti kako bih je ja doterao, da sam urednik. Cak, sa zadovoljstvom bih je objavio kada bi je preradila i izbacila suvisni poziv gazdarice. Spas nikome ne dolazi u zadnji cas, jednom odbacen je zauvek odbacen, radja se rezignacija i prihvatanje i to je to, to je zivot a ne spanska serija.

Reče čovjek koji je pobio pola sela i sahranio ih u vlastitom voćnjaku. Idi bre Dzeki, u smokve!! 

[saturnica]

End line je malo više punch line nego open end. Sad se i ja malo pravim pametan.   Govorio sam o otvorenim krajevima i klifhengerima. Čim smo počeli da dopričavamo kraj priče, to upućuje na klifhenger. Ne znamo kako se priča o Švrći i devojci završila. Lako je moguće da iza kraja sledi još jedna deonica o "vađenju štete" ili kajgod.

Tako je, otvoren kraj... pa zamišljajte dalje sami.

[Džek]

ne brkaj babe i zabe, Saturnice. Moja prica se bavi sasvim drugacijim stvarima i pogone je drugaciji motivi. Ne kontam zasto se uporno branis od mog hvaljenja tvog uradka?

[saturnica]

ne brkaj babe i zabe, Saturnice. Moja prica se bavi sasvim drugacijim stvarima i pogone je drugaciji motivi. Ne kontam zasto se uporno branis od mog hvaljenja tvog uradka?

...evo, sad si učinio da sam se zamislila nad tim...

[Kaa]

Pohvalila bih još tu paralelu između likova; oni su, zapravo, jedan te isti lik u jednom te istom problemu. Nije otud to ljubavna priča. Pre je priča o nerazumevanju čak i onih koji su nam po sudbini bliski. Večito se čeka taj spasonosni poziv - poziv Biroa, poziv gazdarice i tom osećaju beznađa doprinosi upravo stizanje tih poziva u pogrešnom trenutku. U tom smislu i razumem zašto ovakav kraj.

[Stipan]

Ne lupetaj Plut. Priča me je zarobila iz dva razloga.
Kao prvo, naš pas se zove Švrća, ali to nema veze sa tvojim pametovanjem.
Ono što ima veze je da sam pre mnogo vremena vodio psa na eutanaziju i ubili su ga smesta, pred mojim očima, injekcijom koznačega u srce. S obzirom da sam to vrlo teško prebrodio, ova priča me je gadno štrecnula.

Prema tome, teorija o otvorenom kraju otpada. Jebena džukela je mrtva, da mrtvija ne može biti.

[scallop]

Priča je itekako otvorena. Kad bi ti Stipane znao koliko je 6000 kuna.