RADIONICA B - TABAK PRIČA

[Mica Milovanovic]

Ja sam tu bliži scallopu nego bobanu, mada, kao što kaže jevtra, ima i izuzetaka.


Trebalo bi da kad izbaciš delo pred publiku, da to bude nešto kao proslava 18. rođendana. Dostigao si punoletstvo i pustio dete u život.
Nek se samo bori dalje.


Problem je što danas većina pušta u svet decu u trećoj godini, a zabeleženi su i slučajevi nedonoščadi... Internet posle služi kao inkubator...

[scallop]

Evo i poslednje trećine.Izvinjavam se zbog brauninga i Irene koje se tek u ovom delu pominju. Meni finale ne prija zbog onoga šta mi je cela priča ponudila, ali je kraj božanstveno otvoren.



- Šta se toliko čeka? Voz je krcat, zašto ne kreće? - pita, i baca kratak pogled kroz prozor. Peron je opusteo. Svi koji su uspeli da prođu kraj dežurnih već su u vozu. Oni koje policajci nisu propustili vratili su se da drhtureći čekaju u tami svojih domova.

- Uzimaju vodu, tovare ugalj. Potrajaće.- kažem.

- Jebem ti organizaciju. Ovo je neozbiljno. - oglašava se opet ono govedo (Lazar li beše?), ponovo dodirujući devojčinu kosu. Curino stopalo se sve nervoznije pokreće i primećujem da joj je đon umrljan krvlju. Nije ni primetila kad je zagazila, pretpostavljam. Previsoko drži glavu, neoprezna je. Pitam se da li je to Josina krv. Noćni prepad, balvan preko šina. Joso je preživeo Noćne lovce, ali ne i pohlepu finih stanovnika nekog bezimenog mesta poput ovog. Neku drugu vrstu lovaca. Sve zbog bedne imovine unezverenih izbeglica. Škripa voza, zaustavljanje, tresak spoljašnjih vrata. Zatim vrištanje i pucnjava. Joso je bio prijatan lik, svu je svoju hranu razdelio po vozu. Ali nije bio baš pametan, Otvorio je vrata samo da bi mu sekira raspolovila lobanju. Čovek koji ga je upokojio izgledao je poput brižnog oca. Dežmekast, mlohavih obraza i suznih očiju. Baš između tih očiju smestio sam metak. Irena se prepala i pokušala je da beži. Nestala je u hodniku i nedugo potom njeni urlici pridružili su se opštem metežu. Onda vozom stade odjekivati štektanje automatskog oružja. Vojska se najzad pokrenula. Potom toptanje i lomljava, a onda nestvarna tišina. Hoće li i ova curica umreti raskrečenih nogu poput Irene? Hoće li i njen leš sanitarci nezainteresovano izbaciti iz voza u pokretu? Posmatram kako pokušava da izmakne drkadžiji što je spopada, ali više
nema kuda.

- Niko ti ništa ne može dok sam ja tu - Govedo vadi niklovani brauning. Sav u rezbarijama, držak od slonove kosti - Ništa ne zaustavlja devet milimetara! Je li tako? - pitanje je upućeno meni i sećanje me preko grudi kao oštrica preseca. Pred očima mi promiču slike najezde i ukrcavanja. General Milojević baš i nije spadao u sentimentalne ljude, ali je znao da pokaže zahvalnost za informacije o neotkrivenim magacinima koje sam mu doneo. Sećam se poslednjeg pogleda koji sam bacio za sobom, pre no što me je Milojevićev ađutant ukrcao u voz, a četri su nam mrguda iz vojne policije otvarali put. Tek tada sam razumeo da je ono što mi je ubilo porodicu bilo samo prethodnica užasa koji mi je pukao pred očima. Tek su prvi redovi bezumne gomile bili otkrivemi snopovima moćnih reflektora, ali i to je bilo dovoljno da mi utera jezu u kosti. Najezda! Beskrajni plimni talas Noćnih Lovaca lagano je gutao prostor, nezaustavljivo prelazeći preko bodljikave žice, prepreka, zgrada i automobila. Međutim, pravi užas tek se nazirao u tami iza njih. Kao mračno more, horizont se pomerao i talasao, tu i tamo osvetljen eksplozijama granata i mina. Tela, tela i tela, na hiljade i hiljade preplitala su se, migoljila i valjala kroz noć, sve vreme nesmiljeno napredujući. Artriljerija i mitraljeska vatra zaglušivali su galamu i vrištanje uspaničene mase, ali sva ta vatrena moć delovala je naspram najezde poput petardi u novogodišnjoj noći. Napredovanje Noćnih Lovaca je bilo sporo, ali nezaustavljivo. Bili su gladni, užasno gladni. Iza njih je ostajala pustinja. Glad je bilo ono što ih je gonilo i kao skakavci bi obrstili sve što bi im padalo pod ruku. Kad bi hrane ponestalo nastavljali bi dalje, šireći infekciju i pridružujući svojim redovima nove nezajažljive utrobe.

- Šta ste ono pitali? - trzam se iz misli.

- Ništa ne zaustavlja devet milimetara! - ponavlja onaj klipan (Lazar li beše?) glupost od malopre. Izgleda da on u to zaista veruje.

- Naravno. - odgovaram dok govedo trpa svoj kicoški pištolj Mariji pod nos. Pogled mi opet pada na devojčicu i sećanja naviru kao razbesnele ose kad štapom tresnete po osinjaku i kao mravi pod ašovom što grabi u mravinjak. Slike što naviru, bez želje, bez poziva i bez reda. Sandrica! Da li sam dobro učinio? Ili sam se trebao jednostavno okrenuti i otići? Kao da je ponovo vidim.

- Gladna sam tata. Gladna sam. - stenjala je dok je žutilo zenica postajalo sve izraženije, a prsti se grčili tvoreći privid kandži u grabljivice. Zakasnio sam. Skot ju je već ujeo kad sam ga upucao.
Uzalud sam plakao, uzalud se nadao. Jednom ujedenom spasa više nema. Transformisala se. Sve je bilo brže od misli, dolazilo previše naglo, previše bolno. Nijednog trenutka nisam imao vremena da razmislim. Uvek je lakše povući obarač.

- Jel' to istina da otimaju mlade cure, pa ih onda siluju? - prekida mi misli pater familijas. Podižem pogled i vidim da mu oči blistaju i da su mu usne vlažne. O bože! Zar i taj ovan, taj sluga pokorni? Gadovi bezosećajni! Šta vi znate o osluškivanju udaljenog vrištanja, šta o nemoćnom stezanju pesnica dok vam se grudi od tuge cepaju? Mlohavi umovi opustošeni televizijom i lagodnim životom! Gramzive budale prljave fantazije! Takvi su i stvorili noćni soj. Gramzivost i radoznalost, eto šta nas je ubilo. Igrali smo se boga, pomerali nukleotide, prekrajali DNK. Umesto blagodeti stvorili smo pošast koja će nas jednom za svagda zatrti. Kružim pogledom po kupeu. Svi bulje u mene i čekaju poput lešinara ne bi li nahranili fantaziju nekim pikantnim detaljem. Nestrpljivi da čuju neku uzbudljivu priču. Idioti! Zar oni stvarno veruju da ih Noćnici posmatraju ikako drugačije nego kao svinje, pse ili kokoške? Jedina priča koju im mogu ispripovedati je da će biti proždrani ili preobraćeni. Nema im trećeg puta. Tek smo bezukusna i prezrena lovina.

- Zaboga Pajo! - snebiva se žena, ali oči joj blistaju. Ni ona nije ništa manje pokvarena od ostalih.

- Nije istina. - odgovaram na besmisleno pitanje. Neće vas silovati, poješće vas, mislim u sebi, ali to im ne govorim.

- Mamaaa žeednaaa saaam!

- Mir Jovana!

Najednom, zver se trza i šumni uzdah prožima kompoziciju. Potom kroz sumrak odjekuje vrisak lokomotive. Pod guzicom osećam napor zamajca i sa olakšanjem čujem prvi udar točka o šinu. Lagano taka - tak poda mnom donosi olakšanje i umor prevladava. Dok mi se oči sklapaju i
san me polako savladava, misli mi čudnim stazama hode.

Noćni su lovci tek naš odraz u ogledalu, izvrnut kao rukavica u blato bačena. Kad nestane tanane skrame reda i zakona i civilizacija se u drevno bojište uruši, bitna je samo glad. Svi smo mi, u stvari, najbliži rod Noćnih Lovaca. Njihova krv, duhovni oci, njihovo ishodište i svršetak.

- Mamaaa booliii me rukaaa!

- Mir Jovana!

Jasno čujem sve bliže gruvanje artriljerije i bacam poslednji pogled kroz prozor.

Napolju pada noć.

Mračnija no ikada.

[Mme Chauchat]

Kao što vidiš, može da bidne, ali ne mora da znači. Ja se uvek setim Bradžisove "Paklene pomorandže". Kad je delo postalo jako poznato, uvrteo je u tintaru da mu je izdavač izbacio krucijalno poslednje poglavlje. Tako smo dobili priliku da to poglavlje pročitamo i uverimo se da je izdavač u pravu.

Neće biti baš "uvrteo". U pitanju je razlika između britanskog (originalnog) i američkog (naknadnog) izdanja, čiji je izdavač insistirao na tome da izbaci poslednje poglavlje. Dakle, Evropljani su sve vreme imali na raspolaganju kompletan tekst, a Amerikanci (pa i Kjubrik) nisu.

[scallop]

Hvala što si me ispravila. Na sreću, te britanske verzije smo bili pošteđeni.

[Mme Chauchat]

Ne bih rekla. But now as I end this story, brothers, I am not young, not no longer, oh no. Alex like groweth up, oh yes.


PS
Autoru priče poručila bih da malo oladi sa silovanim devojkama koje umiru raskrečenih nogu, to je već i ranije koristio. Neka nađe neku drugu "sličicu". -.-

[M.M]

 

A ka'će saznamo ime autora?

[scallop]

Kad pročitate.   I postavite komentare kao urednici u ovoj igri.

[hidden]

Što se otvorenosti tiče, nije moglo više. Ovo bi moglo da bude prvo poglavlje nečega, a to je valjda i traženo u zadatku. Sve vreme sam očekivao kraj, ali to je moj problem - previd.

Ako posmatramo ovu celinu kao poglavlje, pitam se šta smo saznali? Osim usiljenih informacija koje štrče u ovom poslednjem fragmentu. Irenu silovali, Joso najebao...Izgleda da su obični civili informisani i upućeni u DNK eksperimente i sve ostalo osim u to da se lovci ubijaju metkom u čelo.

Pisac je propustio da upotrebi odsustvo noge u junaka. To je mogao da bude adut. U drugom delu junak tokom razmišljanja o odgovoru koji bi mogao dati Mariji više ističe ozlojeđenost zbog gubitka noge nego deteta...

Najveća zamerka, ponovo kliše. Sve je kliše. Već sam rekao da nemam ništa protiv stereotipa ako su opravdani, ali ovde se stereotipi pravdaju stereotipima. Kruna od trnja ove priče je pokušaj kritike društva, tako što se ono poredi sa bezumnim lovcima. Oni su samo slika naše prirode, mi smo ispeglana verzija njih, oni su slika nas kada se oduzmu laži - takođe je kliše.

Ovo ipak mora biti celina, kakva takva, a otvoren kraj ne sme biti izgovor. Autor nije iskoristio čak ni trapavo postavljene likove.

Kako očekuje da Lazar oslika hohštapleraj svojstven svakoj kriznoj situaciji ako ovaj neprestano miluje Marijinu kosu?

Da li je devojčica mogla da podstakne sećanja, ili smo morali da ih dobijemo prostom, krvlju umazanom cipelom? Šta je od ovo dvoje bolji katalizator?

Kojim argumentima će pisac da me ubedi da ženine oči pohotno cakle na pomen silovanja? Sve i da joj je to fetiš, može li se on ispoljiti tako lako, u takvim okolnostima?

Koja je Marijina uloga, osim te krvi na cipeli? Da li je potrebna u kupeu?

Koja je uloga oca, osim da bude simbol podređenosti ženi?

Mrežaste čarapice, prekrštene noge kojima smemo da diramo kosu samo dok imamo utoku. Ako smo mirni, mlakonje, žena dominira nad nama. Ista ta žena podsvesno mašta o silovanju. U detinjem obliku ona je razmažena i nevaspitana, ukazuje drsko na junakov hendikep. Ne bih da uvredim, ali stiče se utisak da neki stavovi dominiraju nad samom pričom.

[Hrundi V. Bakshi]

Pročitao sam prvi rečenicu i odmah pomislio na Stipana.

[Stipan]

Magare lajavo!!!!

[pokojni Steva]

Sad još umisli da te je "stil" odao 

[Stipan]

Ajde, kaži i nešto korisno, nemoj samo da zajebavaš.

[M.M]

Kadašnje ti je ovo pisanije?

[Stipan]

Poslednje što sam napisao. Što?

[Mica Milovanovic]

Pa, kao što hidden kaže, suviše klišea. Ja sam generalno slab na patetiku, pa nekako mogu da dočitam ovakvu priču, ali je ovo, sve u svemu, loše...

[saturnica]

Tko je Joso?
Ali, i tko je Irena? Kako su ta dva lika tako naprasno ušla u priču, kao udar groma u sunačnom danu, odnosno, vozu.
Da li mi je nešto promaklo što vama nije?

[hidden]

Tko je Joso?
Ali, i tko je Irena? Kako su ta dva lika tako naprasno ušla u priču, kao udar groma u sunačnom danu, odnosno, vozu.
Da li mi je nešto promaklo što vama nije?

Nije ti promaklo. Na Irenu je scallop juče skrenuo pažnju.

[Kimura]

Hidden je rekao gotovo sve.
Ja bih dodala da je trći deo malo bolje napisan. Treba izbegavati ovo :
'' Šta vi znate o osluškivanju udaljenog vrištanja, šta o nemoćnom stezanju pesnica dok vam se grudi od tuge cepaju? Mlohavi umovi opustošeni televizijom i lagodnim životom! Gramzive budale prljave fantazije! Takvi su i stvorili noćni soj. Gramzivost i radoznalost, eto šta nas je ubilo. Igrali smo se boga, pomerali nukleotide, prekrajali DNK. Umesto blagodeti stvorili smo pošast koja će nas jednom za svagda zatrti.''

[Hrundi V. Bakshi]

Magare lajavo!!!!

Da si bar rekao konju, to se čak može shvatiti kao kompliment. 

Pročitaću, valja učestovati u evoluciji radionice.

[Stipan]

Ajde pročitaj. Tvoje i Stevino mišljenje mi je zaista važno.

[Boban]

Ja menjam zbog sebe a ne zbog čitalaca ili dodatne prodaje.
Recimo, "Crni cvet" ima bar pet verzija na srpskom i sve se razlikuju; od prve do zadnje dopisano je desetak strana ukupno, ali to su tu i tamo poneki pasus, možda neka usputna slika da malo uspori gde se prošlo prebrzo.
"Poslednji Srbin" je u nekim segmentima pregust, previše informacija i događaja na malo strana (plus je Alnari insistirao na sitnom slogu, pa je prvobitnih 550 strana presloženo na 415 što je dodatno pružilo mogućnost da čitalac s lakoćom preskoči nešto bitno. Ja smatram da na svim ključnim mestima pisac treba malo da ubaci usporene atmosfere i usputnih dijaloga kako bi dao čitaocu šansu da uzme vazduh i pohvata sve što treba. Ponekad sasvim malene izmene (rečenica-dve) drastično poboljšaju stvar.
Računam da knjiga pripada večnosti i da je bolje promeniti i učiniti boljom za sva vremena nego je ostaviti okrnjenu jer je tako ispalo u tom trenutku.

Nastojim da u postavci svog dela smenjujem ritam pripovedanja i spoznaje: negde se mnogo događa, a ponegde ništa sem što osvetljavam likove i okolnosti pod drugim uglom; takve neočekivane promene daju posebnu dinamiku i drže pažnju čitalaca. Imamo dosta pisaca u našem okruženju koji vrcaju od potencijala ali ih ubija ravno pripovedanje i predvidljivost izrečenog. Želim da moji čitaoci ni na tri četvrtine dela ne mogu da naslute kuda će stići. Ta doza neočekivanosti i promene ritma pripovedanja daju posebnu draž. Bar ja tako mislim i radim. Ukusi mogu biti različiti, ali svakako verujem sebi i svom instinktu. U tom smislu i ove izrečene stvari treba posmatrati kao moj doprinos "obuci" nadolazećih naraštaja pisaca u pokušaju.

[Mica Milovanovic]

Imajte u vidu da je danas Nacionalni dan knjige, pa iskoristite Bobana u prazničnoj, samarićanskoj atmosferi...
Već sutra će to biti dobri, stari boban...

[Mme Chauchat]

Izgleda da si u pravu. Šteta što mi danas ne treba ništa... e, da je ovakav bio juče...

[pokojni Steva]

Šteta što mi danas ne treba ništa... e, da je ovakav bio juče...

Šta, juče ti stigao nameštaj od čiste orahovine pa usfalio samo njegov par ruku? 

[scallop]

Hoće li neko napisati nešto o završnici priče i celoj priči?

[Džek]

napisacu kada dodjem kuci.

[Kimura]

Nemamo ovde celu priču, zar ne?
Izgleda da neki značajni momenti nedostaju, a bez njih ne možemo da odgovorimo na osnovno pitanje : zašto je ovakva priča napisana?Možda se isplati doterivati je, a može biti i da je sasvim beznadežna. Ako nema neku osobenu crticu, nešto što bi je odvojilo od mnogih štiva na istu temu - onda ne vredi.

[scallop]

Imamo. To je sve. Već sam napisao da ima sasvim otvoreni kraj i to je, za sada, jedino pozitivno mišljenje. Osim volje nekolicine da pročitaju do kraja. Ne želim da namećem svoje mišljenje, mada ću to, svakako, učiniti kad svi koji su, na ovaj ili onaj način, pročitali tekst. Očekujem sledeće:


1. Ocenu celine priče;
2. Mišljenje o sadržini;
3. Mišljenje o karakterizaciji;
4. Utisak o stilu pisanja;
5. Ocenu pismenosti;
6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; i


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da;
- da uz ozbiljnu doradu;
- da uz male intervencije; i
- ne.


Pored toga, poželjno je da se izjasnite o eventualnom učitavanju i digresijama, ako ste nešto slično primetili.

[saturnica]

Najozbiljnije pitam tko je Joso, i tko je Irena? I kako se to pojavljuju u zadnjem poglavlju a da prethodno o njima ništa nismo znali, a ni sada na kraju ne znamo. Ja ovaj uradak nisam razumijela, a čak sam se potrudila i još jednom ga pročitala od početka. Nije pomoglo.
Tako da se ne bih upuštala u procjene vrijednosti istog. Nadam se da me to oslobađa ovog neugodnog zadatak.
Hvala na razumijevanju.

[scallop]

Joso i Irena se javljaju kao digresija koja ima funkciju dodatne informacije o zlu.

[saturnica]

Joso i Irena se javljaju kao digresija koja ima funkciju dodatne informacije o zlu.

Hvala.

[Mica Milovanovic]

1. Ocenu celine priče;
Priča je, generalno, loša. Ima pojedinih dobrih momenata, ali ukupan utisak je negativan.
[/size]2. Mišljenje o sadržini;
Ako pod sadržinom misliš na generalnu ideju, ona je prihvatljiva, ali način na koji je iskazana je nedovoljno dobar.
Strukutura priče takođe nije dobra. Likovi se pojavljuju i nestaju, ne vidi se smisao njihovog boravka na sceni, itd.


3. Mišljenje o karakterizaciji;
O  čemu[size=78%]?[/size]
4. Utisak o stilu pisanja;
Povremeno ima dobrih pasusa, ali ukupan utisak je negativan.
Pisac nema strpljenja da ne udara čitaoca porukama. Nedovoljno suptilno.


5. Ocenu pismenosti;
Osrednja.
6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; iMala.Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:- da;- da uz ozbiljnu doradu;- da uz male intervencije; i - ne.


[/size]Ne, u ovom obliku. Moralo bi značajno da se izmeni gotovo sve u priči...[/size][/font]

[scallop]

Mićo, ja jesam trapav sa copy/paste, ali kad su mi objasnili ide. Ctrl c željeno, otvoriš ekran za poruku, čukneš na [ h ], iznad smalija desno, pa ctrl v. Proveriš u Preview, pa uneseš ono šta želiš.

od 6. naniže mogu samo da naslutim.
Pod sadržinom mislim na to ima li u tekstu priče, ima li glavu i rep.

Ovo važi za sve: Kad napišem karakterizacija mislim na karakterizaciju likova u priči.


Ovo sam zaboravio: Zahvaljujem što si se potrudio da nam pomogneš.

[Džek]

Kao što sam i pretpostavljao, priča završava tamo gde počinje, na stanici. Postalo mi je jasno prilikom čitanja drugog dela.

Autor je imao (neuspešan) naum da nas zadrži unutar okvira jedne slike. Da bi se to uspelo, potrebno je mnogo veštine koje ovde nisam video.
Opisi zombija, infekcije i same zaraze su za ovu priču sasvim nebitni i suvišni detalji. U stvari, zombi cirkus je tu ubačen radi samih zombija i to je jako pogrešno.
Vrlo lako menjamo zombije za neku drugu pretnju pred kojom ljudi beže. Napad spoljnog agresora, divlje horde mutiranih pasa, vanzemaljska invazija... sve to uspešno može da zameni zombije i priča bi bila ista, tako da konkretna pretnja nema veliku ulogu za funkcionisanje radnje. Dakako, pred nečim ljudi beže ali je apsolutno nebitno zbog čega, akcenat priče je na međuljudskoj interakciji i unutrašnjoj drami pojedinca u datim okolnostima bežanije koja je po meni apsolutno zakazala zarad navedenog insistiranja.
Sasvim je dovoljno, uveren sam u to, da je autor pretnju dao u jednoj maloj naznaki kao usputni detalj, otkriven kroz dijalog, čisto da se uokviri slika.

Karakterizacija je takođe omanula; ponašanje pred pretnjom mi nije verodostojna.
Autorov junak je na dobrom putu da se ostvari u profilisanju ali i tu je zakazano zarad besmislenih i nebitnih detalja koji samo otvaraju umesto što odgovaraju na pitanja. 
Ni sa jednim likom nisam uspeo da se identifikujem i tu je priča, po meni, pala. Besmisao ponašanja putnika se jasno ocrtava kroz skoro ravnodušan odnos ka situaciji i kroz oštar kontrast sa protagonistom.

Priča nije video igra da pisac džojstikom upravlja karakterima, protagonisti moraju da ožive i žive kao ljudska bića sa svim svojim psihološkim tikovima i klikovima u verodostojnim obrazcima ponašanja. Barem to nije teško, dovoljno je posmatrati ljude oko sebe i što da ne, poći od sebe.

Junak priče je posebna priča. Karakterizacija je pokušana kroz ružno sećanje; goli kliše. Nemam ništa protiv klišea ako su izvedeni dobro ali ovo nije. Previše vraćanja na to ne daje prostor za daljnu karakterizaciju junaka. Sve što o njemu znam je da se vraća sa fronta i da je izgubio voljene. Kao neki sporedni lik u priči.

Insistiranje na erotici u kombinaciji sa nasiljem je vrlo klizav teren i u većini slučajeva daje lošu sliku priče. Jedna scena i nekoliko protagonista čine sliku. Zašto u nju unositi nešto nakaradno? Da se šokira čitaoc? Ok, može, ali u maloj dozi, lako svarljivoj. Prevelika izaziva gnušanje, kao što je i izazvala.

Priča takođe može da se odradi bez toliko likova. Nema fokusa, nema perspektive; već sam napomenuo da glavni junak deluje bledo, kao sporedni lik, a to je rezultat navedenog insistiranja da se sve odjednom prikaže a nije se prikazalo ništa. Mnogo toga se mora izbaciti, sve ono što navodi čitaoca na mrtvi kolosek.

Motiv za pisanje mi je jasan. Stvoriti sliku različitih ljudi i njihova međusobna interakcija kao i odnos prema pretnji.
Sve nula do nule.
Možda, kada bi se priča raširila, izbacila gomila nepotrebnih i apsurdnih detalja, kao i nekoliko likova, priča bi imala šansu da osvane onako kako je autor zamislio.
Naravno, uz enormne korektorske zahvate.     


Da odgovorim:

1. Ocenu celine priče;  -nije dobro
2. Mišljenje o sadržini; -zanimljivo
3. Mišljenje o karakterizaciji; -loše
4. Utisak o stilu pisanja; -dovoljan
5. Ocenu pismenosti; -ne bih da se izjasnim
6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; -jedva


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da;
- da uz ozbiljnu doradu;
- da uz male intervencije; i
- ne.

[Kimura]

Evo ocene po stavkama :
1. Ako ćemo kao u školi, ocena za priču u celini je 3
2. Što se sadržaja tiče, čini mi se da priča nije osmišljena do kraja. Možda grešim, ali verujem da prvo treba smisliti, pa tek onda pisati.
3.Karakterizacija je izrazito slaba.
4. Stil se meni ne dopada.
5.Pismenost nisam stručna da cenim, ali deluje mi podnošljivo.
6.Priču sam čitala samo zato što je ovde, na radionici.

Ovu priču bih uključila u neku svoju zbirku samo uz najozbiljniju doradu.

[hidden]

Pokušaću da ne ponavljam.

1. Ocena celine priče

Ne mogu baš da joj zameram na nedostatku celine, ako je autor pisao sa namerom da se nastavlja. Možda bi drugi tabak vezao stvar. Ipak, kao što smo već konstatovali, omanule su mnoge stvari pa tako ni nema celine.

2. Mišljenje o sadržini;

Ono što je trebalo da se upotrebi nije, a razrađivani su neki nepotrebni detalji. Ono što je trebalo da nam se prikaže, objašnjeno je.

3. Mišljenje o karakterizaciji;

Napisao sam opširno u prethodnom postu.

4. Utisak o stilu pisanja;

Prejaki kontrasti, malko i nesinhronizovano, Golub kaki, ženu siluju.

5. Ocenu pismenosti;

Ne bih ovo. Sve greške koje sam video, pripisao bih žurbi u kačenju.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče;

Iskreno - čitao bih. Zanima me da li bi se utisak promenio nakon drugog poglavlja.


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da;
- da uz ozbiljnu doradu;
- da uz male intervencije; i
- ne.

[D.S.B.]

1. Ocena celine priče; prema Kimurinoj skali ocena 3.
2. Mišljenje o sadržini; neorginalna ideja, nedovoljno ispeglano, stiče se utisak nedovršenosti na kraju.
3. Mišljenje o karakterizaciji; Vrlo dobro, to je najbolje urađeno u priči, i tome je posvećena najveća pažnja od starane autora.
4. Utisak o stilu pisanja; stil je dobar, nemam zamerke.
5. Ocena pismenosti; po meni sasvim pismeno (pročitali smo bez zapinjanja zar ne?)
6. Ocena poticaja za čitanje nekog narednog dela priče; čitao bi jer ni ova priča nije bila nezanimljiva uprkos manama.

Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča - da, uz intervencije;

[scallop]

Pošto su naši urednici, osim Miće i Džeka (pardon, dok sam ja ovaj tekst drljao i usput bio na pijaci, bilo je još komentara), nikom ponikli, preostaje meni da iznesem utiske o priči ,,Spuštanje noći". Naš pisac ima jedan veliki kvalitet jer piše brzo i lako, na ustaljenom nivou stila i pismenosti i jedan ogroman nedostatak jer piše brzo i lako. Posebno, zato što u protekle dve godine ništa nije naučio, odnosno usvojio, da bi unapredio oskudnu sadržajnost svojih dela. Ako se povodi za relativnim uspesima na raznoraznim konkursima za priče u zemlji i okruženju, onda je to slabo uporište, jer ti konkursi počivaju na slabim motivima i ad hoc žirijima na nivou SMS glasanja.

Džek je dobro najavio da će, a i jeste, priča završiti tamo gde je i počela. Priče za koje sam tražio da budu otvorene i da se okončaju klifhengerom koji će pozvati na dalje čitanje, moraju sadržavati i radnju i događaje koji će to dalje čitanje opravdati. Na udicu se mora staviti i mamac.  Tog mamca nema, udica blešti od golotinje i rasteruje ribu. Složio bih se sa opravdanjem da je teško u bilo koju priču uneti i informacije o okruženju i likove i ispričati događaje koji se odigravaju, ali to je kao i u vizuelnoj umetnosti – mora postojati i set i casting i story. Pre svega story, a priče u našoj priči nema. Priča bez priče je nemoguća misija.

Dakle, evo šta se dogodilo.

Jedan od poslednjih vozova koji vodi u bežaniju od najezde zombija se puni izbeglicama. Posmatramo jedan kupe i grupu od šest osoba osuđenih da jedno vreme provedu zajedno. I voz najzad kreće.

Možda ovih par redova deluje ogoljeno, ali oni jasno ukazuju gde se omanulo.

Okruženje u koje je priča postavljena je potpuno jasno – beži se od najezde Noćnih lovaca (čitaj zombija). Poslednji voz. To saznajemo iz tu i tamo postavljenih segmenata, koji kao da računaju da mi već znamo sve o takvim situacijama, da smo odgledali ili pročitali bezbroj priča o toj pojavi: infekcija, mrtvi ustaju, jedu svoje žrtve, nezaustavljivi su, ubija ih samo metak u glavu... Previše mi je bio i Bruksov ,,World Z", da bi me sad privukao jedan opskuran tekst o istom. Pročitao bih ja to, jesam gadljiv ali još ne povraćam, ali sve naznake o najezdi u priči su krajnje pojednostavljene, golo prepričavanje, pa čak i kad dobijemo segment o ličnom paklu protagoniste, on je viđen, izoran i prekopan kao Diamond Crater u Arkanzasu, koji svake zime zaseju sa šačicom dijamanata da bi radoznale platiše imale šta da nađu. Ovde ni toga.
U samoj priči nema klimaksa, ni subklimaksa, ni klimaksića. Pustinja u kojoj samo Sunce prolazi sa jednog na drugi kraj horizonta. Ako Hidden podrazumeva da bi se u nekom narednom Tabaku nešto moglo pojaviti, greši u polazu. Kad smo govorili da je i roman samo niz kratkih priča, onda svaka takva priča mora imati svoj zaplet, rasplet i poentu, a ovde toga nema.

Neko je ovde napisao da je karakterizacija najubedljiviji deo priče. Protagonista, osim što je narator, ničim ne pokazuje da to jeste. On je goli zvučnik pisca i znamo da ima kačket, ali nema nogu (stao na minu, paz', ma nemoj!), spava mu se i povremeno nam saopštava autorovo filozofiranje (kao to je drugi sloj priče!). Jedina radnja u priči je da smo ustanovili da ima pištolj. Pritom mu ruka jurne, umesto da njome posegne, ima trista načina da se to pokaže ubedljivije, ali autor nema vremena za gubljenje. Ostali likovi su najopskurnija galerija stereotipa, ženska je oblovina u mrežastim čarapama i tragovima krvi na potpeticama. Precrtana iz nekog stripa. Da je bar ta krv povela subklimaks u priči, ali nije. Mogla se na tome izgraditi sumnja i dilema je li to zaražena krv i da li je unela propast u kupe, ali pisac ni za to nema sluha. Napominjem da je imao bar još 6 do 10Kk rezerve, ali njemu se žurilo. Opšti dojam kod svih priča ovog autora je da se prežuruje iz ko zna kog nesuvislog razloga. Baja (dal' se zove Lazar), nosi kajlu i niklovani brauning (nekim čudom njega nisu pretresali), nametljiv je, budala i voli da miluje žensku kosu. Kliše nad klišeima. Ni druga polovina kupea nas ne pomera nigde. Tu su da bi mogli da odbiju još nekoga ko bi poželeo da uniđe.

Sad nešto što je više savet nego komentar. Nikada ne smetnite s uma da radnju priče ne nosi pisac, on je samo ,,objektivni"posmatrač, nego njegovi likovi. Ako vam likovi nisu živi onda je priča mrtva. Kad ulazite u priču najpažljivije birajte ko će vam je nositi. Kad omanete nema fajde da se molite Bogu.

Kad je stil u pitanju ja nemam velike zamerke na autorov rukopis, zato i gubim vreme s njim. Malo previše prideva, prejako insistiranje na rečenici u kojoj se glagoli nalaze na kraju, kao da to podiže poetiku, a ne suprotstavlja se osnovnoj formi rečenice: podmet, prirok, pa dodaci, a šta smo učili u najosnovnijoj školici. Najviše postiže sa atmosferom, ali ona mora da bude pričina, a ne njegova. Voleo bih kad bi Hrundi preoblikovao neki njegov pasus, da vidi da se može biti ličan, a da tekst bude mnogo, mnogo bolji, on to tako dobro radi.

Na kraju, samo da ja ne bih objavio ovu priču. Autorov postupak u pisanju tu i tamo dobija pozitivne odgovore, ali ne i kod ijednog relevantnog izdavača ili urednika. Oni ne vole da se bave redakcijom tekstova i to čine samo ako im neko sečivo sedi za vratom.   

[Stipan]

Hvala na čitanju i na uloženom trudu oko komentarisanja.
Ovo se posebno odnosi na "Staru Gardu".

Toliko od mene. 

[scallop]

Izgleda da smo iscrpli prvu rundu i preživeli. Radnja je otvorena za sledeću priču. Dakle, postavljanje u tri runde nije iscrpljujuće. Broj urednika bi mogao da bude već.

[Boban]

Možda grešim, ali verujem da prvo treba smisliti, pa tek onda pisati.

Ovo je lepo zapažanje koje se poklapa sa mojom vizijom pisanja.
Posebno važi za početnike. Kakav virtuoz može da svira napamet i da kompnuje na sceni dok traje koncert, ali netalentovani početnik treba da bulji u raskriljenu notnu svesku ili drnda naučeni ritam.
Zato pričam godinama da je kontraproduktivno savetovati ljude da pišu pa će nešto već da ispadne. Neće ništa da ispadne, posebno neće rezultat biti veći od uloženog u pripremu.

[PTY]

Možda grešim, ali verujem da prvo treba smisliti, pa tek onda pisati.

Ovo je lepo zapažanje koje se poklapa sa mojom vizijom pisanja.

Pa zašto onda vazda iznova dorađuješ svoje već odavno napisane i objavljene romane, u svakom novom izdanju?


(vizije su odveć... neuhvatljive? (retoričko pitanje ))

[scallop]

Legitimno je i poželjno da pisac bude nezadovoljan svojim postignućem. Duboko u sebi verujem da je dobar pisac najnezadovoljniji. On poznaje sve kompromise koje je u pisanju dela načinio. Intervencije na svom delu nisu u koliziji sa vizijom pisanja, one su najčešće usmerene boljem razumevanju kod čitalaca. To što neki pisci to čine, a neki ne je stvar izbora, a ponekad zavise i od mogućnosti da se izdanja ponove.

[Boban]

Dorađujem detalje.
Brušim oplatu, farbam zamackane delove, podmazujem škripave spojeve...

[Джон Рейнольдс]

Прочитао причу. Опет препричани филм, ово је сјајан пример. Прочитајте поново, можете тачно одредити где су резови. Сваки покрет ликова описан је у причи (ови прескачу, онај тамо прилази, овај се вата за утоку), рез, рез, рез. Све је пренесено из визуелног медија.

Кад сам већ код филма, овде се налази и класична филмска омашка која одбија да умре - испражњен пиштољ је кликнуо.

Не кажем да се ово не може исправити, али потребно је много рада. Прво, зашто ти досадни шемблери (мислим на зомбије)? Могу да буду убијени само пуцњем у главу? Кад се већ дрпа, дрпите из "28 дана", па нека зараза буде неко хипер-беснило, пи-си-пи овердоз беснило, па да су заражени брзи као муње, френетични у нападу и да падају упуцани и главу или груди јер остало не осећају? Ајдемо тако и онда бих још у ову варијанту заразе још и поверовао.

Од ликова у купеу, женска у мрежастим чарапама причи стоји ко пилету сисе. Али само с онаквим понашањем. О томе је већ било речи, неће поштено чељаде бежати од зомбија у мрежастим чарапама па се још устезати од миловања по коси; али курва хоће и то нека хардкор дропља. Па зар није боље да онај блимез почне да приватава неку такву (а крв је од убијеног или поједеног последњег спонзора и заштитника), што она здушно прихвати, вата га међу ноге док онај досадни брачни пар с иритантним дететом згрожено гледа? Ето инстант друштвене критике, како поштен свет мора да се гура с полусветом, невоља их зближила, а сличан се сличном и даље радује. Овако је шајзе.

(koji je i siledžija jer nosi martinke - kliše?)

Ех сад... Носим мартинке или нешто слично мартинкама већ скоро тридесет година и нисам силеџија. Чим сам видео (не прочитао, видео) мартинке у овој причи, рекох - де си брате, ти ћеш бити битан и занимљив лик, кад оно... дај чича да пипне и штипне. А ова тврди пазар. Пих.

[hidden]

A jes' vala, mogla mu je makar namignuti...

[saturnica]

A jes' vala, mogla mu je makar namignuti...

To čvrste žene ne rade, tako da...
Osim toga pipkanje nije u funkciji price...

[scallop]

Bolja ti je ideja o Todorovoj suboti. Mogli bismo da pokušamo. Hoćemo li s demonima ili samo sa konjima? Vidim da si u stvaralačkoj groznici, samo mi nije jasno šta će ti drugačiji zombiji, kad se ni ovi ne pojavljuju u priči? Jes' Hidden pogrešio (i ja sam sinu kupovao martinke), sigurno ima neki drugi naziv za tipa kakvog je Stipan opisao? I smeta mi što stalno vidiš neke parčiće filmova. Jel' to neka profesionalna deformacija? Mrdaju likovi i u knjigama, samo se za to koriste slova. Mora se, nema druge.

[hidden]

Ček malo...imam i ja jedan par negde. Da li mislite da su martinke u ovoj priči upotrebljene zato da bi upotpunile sliku "žestokog momka"? To sam nazvao klišeom...

[Джон Рейнольдс]

Размишљао сам то о професионалној деформацији и могуће је да ту има зрно истине. Али већ сам писао, управо сам прочитао све Прилепиново објављено код нас и ту и поред неких веома упечатљивих и филмичних секвенци, ниједном нисам имао утисак да препричава неки филм, пре свега зато што су ликови уткани у те сцене. Кад Саша одлучи да по цичи зими вуче очев ковчег до села, ја видим тврдоглавог и непромишљеног Руса и још ми је јасније зашто је активиста екстремистичке партије, не гледам филм о томе и поготово ме ни у једном тренутку не подсети на Ђанга (Корбучијев Ђанго, да не буде забуне, не ово Тарантиново срање). Нисам писац нити сам теоретски довољно поткован да сад могу да објасним како би то требало писати, али рецимо да то на радионици много чешће срећем него по књигама, биле стране или домаће.

А што се зомбија тиче, па ево... "Пуцај у главу" је толики клише да сад крене зомбијска апокалипса, не би била толико апокалиптична јер би свако знао шта треба да ради. Макс Брукс је у оним својим глупостима од књига убо једну добру - у рату није циљ побити непријатеље, него их убити толико да се остали разбеже или им се растури нека структура (ланац командовања, формација, итд). Код безумних зомбија тога нема и зато су брзи зомбији или оболели од беснила заправо веома застрашујућа појава. Могао бих да замислим фрку ветерана из рата против зомбија који зна шта је противник и како је на фронту, а наглашено нам је да топови грувају у даљини, па чак и да осетим фрустрацију гурања с онима који немају појма. Некако in this day and age стари патетични клецавци нису више толико страшни, а ова прича нам нуди управо такве. Чему ти класични зомбији? Нејасно. Осећај претње био би израженији и да не знамо против чега и кога се ратује. Ноћни ловци. Чему додатно објашњавање у присећањима? То само умањује страву и претњу.