RADIONICA B - TABAK PRIČA

[Kimura]

Ček malo...imam i ja jedan par negde. Da li mislite da su martinke u ovoj priči upotrebljene zato da bi upotpunile sliku "žestokog momka"? To sam nazvao klišeom...

Žestokom momku bi prikladnije bilo obuti patike.

Džone, imam utisak da se ti u svojim tumačenjima trudiš više nego Stipan dok je ovu priču pisao.

[scallop]

Neće biti jedno zrno, ima kod tebe i za dva leba. Ali, nek bude zrno. Nego, brale, u ovoj priči ništa ne puca, nego se priča da puca i kao "čuje se artiljerija na frontu". Videli smo čak dva pištolja i nijedan nije pukao. Čehov bi plakao. A literarni narativ se uvek trudi da bude vizuelan. I u onome šta sam ja pisao, trudio sam da se vidi pročitano. Stvarnost je da neki umeju, a neki ne umeju. I ja frkćem kad na Radionici vidim da mi pišu bioskop. Da ne govorimo šta radim kad mi oslikaju igricu.

[scallop]

Stigla nam je druga Tabak priča sa naslovom "Opština". Do sutra ću je pročitati i postaviti prvu trećinu. Očekujem konstruktivne komentare.

[scallop]

I, evo, ovo je otprilike prva trećina:

OPŠTINA

-Mislili smo da su Đukićevi. - ponavlja klinac i krši prste. Plaši se da pogleda u Lazara, pa šara pogledom po stolu. Ovaj ga je trpeo dok tehničari nisu potvrdili da je pucao, a onda ga je propisno izlemao. Jedva sam ga odvojio, malom je trebalo sat vremena da prestane da plače.

- Sine, ovde ćemo sedeti dok ne daš normalnu izjavu. – kontrolišem glas da ga ne uznemirim. Još uvek nismo blizu ni da naslutimo šta se to prethodne noći dogodilo u Lapanju. Blokirali smo prilaze, ali stvar svakog trenutka može da počne da curi. Dajem znak Lazaru da ne preteruje i napuštam prostoriju. Službenica me gleda bledo, u srodstvu je sa jednim našim iz Beograda pa smo je ostavili da nam pomogne.

- Sve u redu? – pitam je kao da bi ona mogla to da zna.

- Dolazio je komandir – počinje ona usplahireno. Uplašena je, što je dobro. Znači da mu nije ništa rekla.

- Znam, pozvali su ga moji. Neće te više uznemiravati, dobio je slobodan dan. – Idiot mi je išao na živce. Jutros smo se smestili u Svilanje kao najbližu opštinu, nismo mogli da se stacioniramo na lokaciji dok se ne utvrdi da li je bezbedno. Pored sve muke, našao je za shodno da se buni. U malim sredinama svaki kreten misli da je bogom dan. Srećom, delovali smo dovoljno brzo pa niko ne može da mrdne. Internet postoji samo u stanici, a veze su prekinute. Samo mi imamo satelitsku vezu, dok ne nađemo objašnjenje, ostali će morati da se strpe.

Ulazim u klozet i pozivam broj. Stanislava se odmah javlja.

- Izvolite.

- Stanka jeste li stopirali medije?

- Urađeno pre sat vremena. Iz Glasnika su se taman spremali da puste saopštenje. Ovi iz Nedeljnih su povukli vest sa sajta.

- Jebiga kako se to desilo, još sinoć smo se dogovorili?

- Znam, ali...- snebiva se ona.

- Glupi Dragan je opet zajebao, jel tako?

- Šefe, nije. Kaže da im je javio.

- Nov je Stanka, ne shvataju ga ozbiljno. Odakle vam ideja da pustite njega? Znaš valjda kakvi su lešinari u pitanju? – drago mi je što smo ih zaustavili, ali besan sam zbog nepotrebnog rizika.

-Znam, oprostite.

- Ništa sad, šta je tu je. Molim te, prati situaciju. Ovo je ozbiljnije nego što smo mislili.

- Jasno.

- Zdravo. – prekidam, pa se predomišljam da li da pozovem ekipu koja je otišla da potraži svedoke. Nestrpljiv sam, i krivo mi je nisam krenuo sa njima. Snebivam se da li da zovem šofera i krenem. Ipak, odlučim da im dam prostora, ali telefon zvoni trenutak pre nego što ću kročiti u kancelariju. Stojan je.

- Ima nekoga u opštinskoj zgradi. Procenjujem situaciju. – kaže kratko. – Uhapsili smo još dva lica. Jedan od njih je sinovac predsednika. Šaljem ih vama.

- Odlično, ko je u zgradi?

- Tvrde da je unutra predsednik opštine sa svojim ljudima. Kaže da imaju eksploziv. Milane...- glas mu odjednom postaje neodlučan.

- Reci.

- Pominju i nekog stranca. Ne znam šta da ti kažem, brdo gluposti je u pitanju.

Nešto u stomaku me probada, kao i uvek kada znam da mi stvari izmiču kontroli. Nadao sam se da mali laže. Sada je očigledno da u njegovoj priči ima nečega.

- Stojane ima li ljudi?

- Tražimo, ali plašim se da ih nema mnogo.

- A leševi? Šta radite sa njima? - najgore je to što ni u vrhu nisu sigurni kakvu direktivu da izdaju. Plašim se šta bi se moglo dogoditi ako jedinice budu prinuđene da reaguju po sopstvenom nahođenju.

- Čekam još izveštaja. Ne smem još ništa sa sigurnošću da tvrdim.

- Daj barem nešto.

- Ima ona grupa na trgu, pred zgradom. Tu se vide rane. U nekoliko kuća smo pronašli još mrtvih, ali nismo konstatovali povrede. Kao da su po dogovoru umrli.

- Jebem ti. – sve je što uspevam da odgovorim.

- Najgore mi je što nemam dovoljno maski za ljude.

- Znam. Ne dirajte ih. Ne daj ljudima da dolaze u kontakt. Tražite preživele, negde su se morali skloniti. Jeste li gledali šumu?

- Nismo. Još rešavamo opštinu. Zovemo ih preko razglasa, ali niko se ne odaziva. Pre oko sat vremena uočili smo kretanje u jednom od prozora na spratu. Za sada osmatramo, brine me naoružanje koje smo zatekli na licu mesta. Možda i imaju eksploziv.

- U redu. Ostanite na mestima dok ne ispitamo privedene. Javljam ti se.

- Razumeo. – kratko uzvraća Stojan. Kvaka mi klizi u ruci dok otvaram vrata. Lazar puši i gleda u klinca.

-Koliko ti je godina. – dodirujem ga po ramenu.

- Dvadeset i pet. Rekao sam vam...

- Neka, ponovi mi. – u glasu mu se oseti očaj. – Jel rekao naš drugar nešto, dok me nije bilo? – pitam Lazara. On izvije obrve, pa ga tobože zabrinuto gleda.

- A rekao je, ali bolje da nije. Ništa mu ja ne verujem.

- Kako ti je ime? – pokušavam da ga još malo sludim. Ovo je barem deseti put da ga pitamo isto.

- Dejan.

-Dejane, hajde da ti verujem. Slažeš li se da si pucao?

-Slažem se.

-Zašto si nas onda lagao?

Klinac krajem oka motri na Lazara. Do sada je shvatio da je on taj koji bije.

- Plašio sam se...

- Čega si se plašio? Da ćeš u zatvor?

- Svega.

- Dobro. Evo ovako. U Lapanju ima bar dvadesetak mrtvih. Ti si jedini koga smo pronašli, a da imamo dokaze da si pucao. Više nam ništa nije potrebno. Sad ćemo lepo da ovo privedemo kraju, nas dvojica idemo kući, a ti ćeš u pritvor. Može tako?

Sa zadovoljstvom primećujem da ubrzano diše.

- Pojela ti maca jezik? – ruga se Lazar. Ovaj samo odmahuje glavom. Ponovo će da brizne u plač.

- Jesi li ti pobio sve te ljude? – gotovo da mu šapućem u uho

-Nisam! – jecaj prati navala suza i on spušta glavu u ruke. – Nisam!

- Smiri se, smiri.- guram mu rolnu toalet papira u šake. – Isprazni se, neka.

- Pucao sam ali nisam ubio. Napali su nas, pucao sam da se branim.

- Od koga? Od Đukićevih? – kratko ubada Lazar.

- Da...Otkud znam, mrak je bio. Njegovi su valjda bili...Nisam sam pucao, svi smo pucali...

- Smiri se. Kolega i ja ćemo sada da zapalimo po jednu, a ti ćeš da dođeš sebi. Onda ćemo polako da prođemo kroz sve što si nam rekao još jednom. Ako nisi kriv, onda nam moraš pomoći da sklopimo čitavu sliku. To je u tvom interesu, razumeš?

- Da. – klima glavom poput deteta i briše slinu. Svi liče jedni na druge, kada im razvališ masku. Pravim se da nezainteresovano gledam u telefon, dok šaljem Lazaru poruku : Dovode još dvojicu. Stranac postoji. Odgovor sam mogao da pretpostavim, već dugo vremena radimo zajedno: Majku im jebem.

Dejan uzdahne, pa gleda čas u mene, čas u kolegu. Podižem obrve u znak pitanja.

- Počinjemo?

- Odakle da krenem?

- Ime, prezime, čime se baviš?

- Dejan Perović, ugostitelj.

- Gde radiš?

- Držim kafić u Lapanju.

- Čime ti se bave roditelji?

- Majka je umrla davno, otac pre dve nedelje.

- Od čega?

- Rak.

- Šta se to sinoć dogodilo?

- Išli smo da odbranimo predsednika opštine.

- Od koga?

- Demonstranata.

- Đukićevi? – frkne Lazar.

- Da.

- Ko je Đukić? – pitam ga.

- Srboljub Đukić, bivši predsednik.

- Šta se tačno dogodilo?

[Kimura]

Svima koji veruju da se tekst u kom dominira dijalog lako čita - evo dokaza da nisu u pravu. Rečenice su kao od ruke nekog kasapina.

''Još uvek nismo blizu ni da naslutimo šta se to prethodne noći dogodilo u Lapanju. Blokirali smo prilaze, ali stvar svakog trenutka može da počne da curi.''
''Službenica me gleda bledo, u srodstvu je sa jednim našim iz Beograda pa smo je ostavili da nam pomogne.''

To je prvi utisak.

[scallop]

To je od prpe da se ne uđe u prepričavanje i hiljada odgledanih saslušanja na TV.

[pokojni Steva]

Prvo i osnovno, gde to piše da se svaki jedan lik mora imenovati hristijanskim imenima? Lazar, Stanislava, Đukićevi... I ostali Srboljubi. Imena su pričice sama od sebe, u raspričavanjima se gubi snaga ako neko ispadne samo Lazar. Taj Lazar može imati brkove, a i ne mora, a možda su mu retki pa kad ih takve pusti, dobro mu pašu uz ćelu. Jer tamo kapilari kao prstima pružaju, onda kad pobesni. Tanka mu koža, a pri ispitivanju jednostavno mu se na da sakrije uzbuđenje. Još po prirodi i inače voli da bije pa to pride dobro radi. Kad takvom liku daš ime, uskratio si ne sebi, neg' priči da se razleti. Tako je lakše, razumem, svako 'oće da piše, al' nije svrsishodno.


Napadanje čitaoca ovako suvim dijalozima je čista pakost. Tu je stvar jednostavna, jer se autor nije potrudio da izgradi svet koji bi ponudio i na bezobrazluk tek prosipa reči. "Zdravo; Jasno; Reci; Slažem se; Dejan Petrović (?!?)", bez ikakvih jačih naznaka dešavanja a iza znakova navoda su čista provokacija da na ništa čitalac popizdi.


"Znam, ali...", snebiva se ona - dokaz da autor jednostavno nema gde da se razmaše, jer i ne zna kako. Ili neće da nam jače opiše lik koji je rečenicu izgovorio. Šta lik pod navodnicima kaže, iza njih mora biti potkrepljeno nekakvom reakcijom. Snebivanje nije reakcije neg' tek nešto što će da posle izluči reakciju.


Da ne dužim, čitav "tekst" je ogoljen od bilo kakvih emocija koje bi mogle čitaocu da približe likove. Možda da ne ispadnu papirnati kakvi trenutno jesu? Dijalog je opasna forma, iz tog minskog polja retki izvuku glavu.


Da podvučem - "Dodirujem ga po ramenu", " Kratko uzvraća", "Sve je što uspevam da odgovorim", "Ruga se Lazar", "Kratko ubada Laza" - to su sve idiotske poštapalice, nabijanje broja karaktera i ništa više.



Sveukupno, ako je ovo uvod u priču - nema šanse da se išta pametnije u nastavku pojavi.

[Džek]

umalo da batalim citanje. Pocetak price treba da me zgrabi kao kinderjaje. Znam da je nesto lepo unutra, i znam da cu saznati sta ako skinem lep celofan i smazem ukusnu cokoladu. Ovde ni ambalaze ni cokolade, samo gola kapsula koja me ne mami da je otvorim. Dijalozi jesu zanimljivi, daju nadu za interesantnu radnju i nista vise. Nema lepog pripovedanja, servira mi se hladna snicla na kartonskom tanjiru. Kao da mi autor iznosi ideju za pricu kroz dijalog, a ne samu pricu. Mnogo nabacanih cinjenica bez povezivanja u pripovedackoj formi. Bez stila.

[scallop]

Mnogi komentari na Radionici su bili zbunjujući i netačni. To je razlog devijacija na koje sada nalazimo. Loni je u svom neznanju dao prioritet dijalogu, kao da i dijalog ne može da bude prepričavanje. Dijalog nije bolje rešenje. Mada su tek sutra Zadušnice ipak ću danas dati za pravo prvom pokojnikovom pasusu. Mislim da i Hrundi daje karakterizaciju na sličan način. Tako se postiže više nego sa dijalozima, mada i dijalozi imaju svoju dobru stranu. Već sam napomenuo o prpi od prepričavanja, ali ćemo je polako ukloniti.

[Kimura]

Čemu prpa?
Uverena sam da se u zamku zvanu prepričavanje ne pada slučajno. Najčešći uzrok padu je želja da se ceo svet nacrta u nekoliko poteza ili (što je za mene mnogo gore) pokušaj da se određene ideje nature čitaocu.
Verovatno ćete reći da pravi majstori crtaju svet u nekoliko poteza  i to jeste tačno, s tim što treba napomenuti da oni pažljivo biraju svet koji će crtati, kao i poteze koje će povući.
Momak koji je pisao O zlatnicima iskupljenja upotrebio je nekoliko pravih reči na pravom mestu u eto - dobili smo uverljiv prizor iz IV veka. Međutim, on je izabrao kulise koje su relativno poznate i bilo je dovoljno da ih dobro postavi.
Autor priče Opština ne samo da ne vodi računa o predznanjima ili imaginaciji čitaoca, nego se uopšte i ne obazire na njega. Osim ličnih imena, koja mogu, ali ne moraju da budu od pomoći, nemamo nikakve naznake o mestu i vremenu u koje je udenuta priča.

[scallop]

Slabo mi nešto komentarišete prvu trećinu, a sutra postavljam drugu trećinu. Kao ohrabrenje neka bude to što posle gungule od dvanaest pomenutih likova, do kraja se pominju još samo pet. Nadam se da će autor večinu da pobije i obezimeni kad bude doterivao napisano. Sumorno je što do kraja postoji jedan narativni pasus i možda još par rečenica koje nisu dijalog.


Ako neko ipak čita, a znam da su oni koji su čitali već zaboravili, priča od jednog tabaka trpi dva do tri (četiri) lika. Čitalac ne može više da isprati. Ako se u priči pojavljuje više osoba, onda se one ne imentuju i ne karakterišu. Pisac postupa kao crtač stripa: likovi u prvom planu se iscrtavaju u detalje, vidimo ožiljke i bore, u drugom planu su ovlaš iscrtani likovi, a statisti su crta, crta, crtica, tačka, tačka, tačkica...


One koji su pročitali, a ćute, molim za komentar.

[Stipan]

Pismeno. Suvoparno. Dosadno. Nedostatak emocija već pomenut.

Sreća pa niko ne postavlja pitanje da li bih nastavio da čitam.

[saturnica]

Naravno da cemo nastaviti s citanjem. Premda je onakvo kakvo ste napisali da jest.

[hidden]

Prethodni komentatori su sve rekli. Dodao bih samo da je autor mogao da se veštije posluži dijalogom, pa nam predstavi likove kroz isti. Zašto junak nije progovorio koju sa Lazarom, pa da saznamo nešto o obojici? Postoji toliko opcija, a jezgrovita konverzacija može da nam pruži uvid u likove ako je dobro izvedena.

Ovako gologuza, bez opisa, deluje kao očerupano pile. I to neuhranjeno.

[scallop]

Još dva sata i postaviću drugi deo priče. Budući da priču nisam čitao do kraja, upravo zato da budemo u istoj poziciji u raspravi, prilično sam iznenađen, ne nekim skokom u kvalitetu nego ogromnošću zabune koju je pisac uneo u priču. Ništa nije onako kako smo pročitali u prvom delu, čak ni protagonista nije policajac!   Standardno sukobljavanje lokalnih "političara", koje je pisac preterano podcrtao je samo uzgredna digresija.   Međutim, kako ovaj topik nije namenjen ocenjivanju priča nego potraga za boljim sopstvenim rešenjima, pojavilo se nekoliko zanemarenih mogućnosti u kojima ću moći još jednom da ukažem na značajnost dobre pripreme.

[scallop]

OPŠTINA - drugi deo

- Milan mi je došao u kafanu. On je rod sadašnjem predsedniku Slavoljubu. Rekao je da je Đukić preterao i da sa svojim ljudima hoće da provali u opštinu i zauzme zgradu. Pošli smo da ih rasteramo.

- Sa oružjem?

- Pa..da. Đukić je opasan, jedva smo ga smenili.

- Kako misliš vi?

- Mi iz stranke. Njegova partija bila je na vlasti već dva mandata. Upropastili su opštinu.

- I zato ste naoružani pošli da je branite?

- Znali smo sa kim imamo posla. Nisam mislio da će sve to da se desi, bio sam ubeđen da ćemo ih samo malo isprepadati. Od kako su prošli izbori, oni stalno nešto opstrukc...opstru...

- Opstruiraju.

- Jeste. Rade nam o glavi.

- I, šta se dogodilo?

- Neko je pripucao. Od njihovih. Nas je bilo petorica. Slabo se sećam, opalio sam nekoliko puta u vazduh. Pogodili su malog Radića, video sam kad se zateturao i pao. Pokušao sam da pobegnem ali me je neko udario. Izgubio sam svest. Sledeće što znam je da su me vaši pokupili.

- Šta ti je tačno rekao taj Milan?

- Rekao je da je Đukić preterao i da hoće da na silu preuzme opštinu. Da izbaci iz zgrade upravu i traži nove izbore.

- To je glupost. Zašto niste zvali policiju?

- Bogoljub je bio u zgradi. Nemamo mi mnogo policije, samo njega i još jednog bosanca. Taj je otputovao kod svojih, na godišnji.

- A stranac? Šta sa njim?

- Oko njega je valjda sve to ispalo. Ne znam mnogo. Miloš mi je pre neki dan rekao da ga očekuju i da će doneti novac za opštinu. Pričao je da treba da se gradi velika fabrika, i da će svi glasati za nas. To nam je bilo jako bitno jer Đukićevi stalno pričaju kako smo ih srušili na prevaru.

- Jesi li ga video?

- Koga?

- Tog stranca.

- Nisam. Ali čuo sam da su ga videli drugi. Stigao je dan ranije, valjda.

- Gde je odseo?

- To ne znam.

- Dobro, evo kako ćemo. Tamo ima jedan poljski krevet. Donećemo ti ga, pa malo lezi. Odmori se, pa ćemo nastaviti. Odvešću te da pišaš. Jesi li gladan?

- Malo.

- Donećemo ti neki sendvič. Naspavaj se.

- Samo hoću da se sve ovo završi.

- I mi. Razmisli dobro o svemu, nećeš imati još mnogo prilike da menjaš priču. Jel jasno?

- Jeste.

Kada su doveli dvojicu, zatvorili smo ih u improvizovanoj laboratoriji, a tehničare poslali u šetnju. Izgledali su još jadnije od Dejana, gotovo izbezumljeno. Lazar je otišao da obavi prvi razgovor, dok sam ja preko veze proverio predsednika opštine. Bio je čist, ali to sam i očekivao. Privreda u Lapanju bila je nerazvijena, šanse da bi se nazovi funkcioneri stavili pod prismotru bile su isuviše male. Upravo ta činjenica mi je zadavala najviše briga. Zašto bi strane službe bile zainteresovane za takvu zabit? Ta zaostala opština nije se čak ni nalazila blizu strateških ciljeva.
Sačekao sam da Lazar napravi prvu pauzu, prethodno mu naglasivši da ne preteruje. Dan je odmicao, i sve su prilike govorile da ćemo zanoćiti u vukojebini.

- Nećeš verovati, onaj mlađi je Miloš. Sestrić Slavoljuba Mitrovića, predsednika opštine. On je pokupio našeg Dejana.

- Super. – Na osnovu razgovora sa Stojanom, slutio sam da bi mogli da imamo organizatora, ali nisam smeo unapred da se radujem. – Jel priča?

- Ko navijen.

-Šta kaže? – ne dopada mi se zbunjenost na licu kolege.

-Bolje da sam čuješ. .

- Toliko loše?

- Ne znam. Isprepadani su skroz. Hajde unutra..

Čim smo ušli, okreću se ka meni. Vidim da nemaju nameru da prave probleme, i odmah prelazim na stvar.

- Miloše, pa gde si ti čoveče? – na pomen imena ovaj pokušava da se osmehne. Ne mogu da se otmem utisku da im je drago što su ovde sa nama.

- Hajde pričaj, šta se to dogodilo?

- Išli smo da rasteramo demonstrante. Napali su nas. Ne znamo ni mi, sakrili smo se u štali.

-Đukićevi demonstranti? – Iznenađen sam kada Miloš odmahne glavom.

– Nisu to bili Đukićevi.

- Nego?

-To su...- zastaje u pola rečenice pa gleda u brku kog su doveli sa njim. Mogao bi otac da mu bude.

- Nisam se predstavio, ja sam Dragutinović. – stežem mu žuljevitu šaku pre nego što mi je pruža.

- Popić. – odgovara on.

- Popiću, hoćeš li mi ti reći sa kim ste se sukobili?

- Gospodine, to su...ne znam kako da kažem, ali...

- Životinje. – konačno govori Miloš. – Predsednik me je zvao, i na brzinu sam sakupio ekipu. Nije on mogao iz zgrade da vidi, imali su šalove omotane oko glave. Čika Ljubu sam sreo dok sam bežao, zajedno smo se sakrili na njegovom imanju. On je video još gore stvari, selo je poludelo.

- Slušaj ovako. Od jutros smo ovde i pokušavamo da shvatimo šta se dogodilo. Moj kolega i ja smo mnogo nervozni. – Ne lažem ga. Najviše od svega me nervira to što pouzdano ne znam sa kog nivoa su nas aktivirali. Šef je bio zabrinut, i veoma škrt na rečima. Na meni je bilo da stabilizujem situaciju. – Pričaj polako. Ko je taj stranac?

- Gospodin Folksvil. – odgovara Miloš, a Popić se krsti. – Investitor. Stiglo je pismo na engleskom, da hoće da dođe da pregovara o poslu.

- Kakvom poslu?

- Ne znam ja to. Slavoljub me je zvao pre nekoliko dana, kada je stiglo pismo, da mu prevedem. Nije verovao nikome, jer svako šuruje sa svakim, a ja najbolje znam engleski od njegovih saradnika.

- I šta je pisalo? – primećujem nesigurnost na njegovom licu, kao da se plaši da odgovori. – Miloše?

- Ne znam.

- Kako ne znaš?

- Pre dve godine sam išao u Beograd da studiram, ali sam se vratio. Nije mi se svidelo. Nisam naučio engleski, ali su svi mislili da ga znam. Mislio sam da me neće proveravati.

- Znači nisi uspeo da prevedeš pismo?

- Nisam...ovaj...jesam.

- Kako?

- Pretpostavio sam šta bi moglo da piše. Slušao sam opozicionare, oni znaju to oko stranaca, u svoje vreme su stalno sa njima nešto petljali. Mislio sam da neće biti problem ako slažem da sam preveo ono što je sigurno pisalo. Đukić je počeo pregovore sa tom firmom, a mi smo ih nasledili. Hvalili su se u kampanji da je sve privedeno kraju, računao sam da sada sigurno dolaze. Oni uvek vode prevodioce sa sobom, pa nije bilo razloga da priznam kako ne znam engleski. Ujak je hteo da me postavi za šefa kabineta, pa nisam hteo da ga naljutim. Problem je nastao kada sam izgubio pismo. Đukićevi su ga se dokopali i počeli da šire priču kako je investicija propala. Naravno, lagali su kako bi nabedili krivicu na nas.

- Otkud znaš, kada nisi pročitao pismo?

- Gospodin Folksvil je juče ujutru stigao u Lapanje. Video ga je Stanoje Brkić i dotrčao da javi ujaku. Iznenadio nas je sve. Dobio sam zadatak da ga pronađem i smestim. Čitav dan sam lutao, a on kao da je u zemlju propao. Uja je spremio koktel i okupio opštinsko veće. Čekali su da ga dovedem. Uveče su me pozvali da mi jave da su one budale pred opštinom. Zato sam skupio ekipu i požurio da ih rasteram, da čovek ne vidi. Bio sam nervozan, oni koji su ga sreli dok šeta rekli su mi da je sam.

- Znači on se šetkao, a ti nisi mogao da ga pronađeš? Nije Lapanje baš toliko veliko Miloše.

- Ma veliko je naše Lapanje.- ubacuje Popić, ali smesta ućuti kada mi sretne pogled.

- Izgleda je veće nego što se čini. – kaže Miloš. – Ali, i meni je bilo neverovatno da ne mogu da ga pronađem. Kao da se igrao sa mnom. Na kraju sam seo u kafanu da se malo smirim, i tada me je pozvao ujak. Mislio sam da će da me grdi, ali bio je sav u panici. Na brzinu sam pozvao drugare i otišli smo da sprečimo budale da naprave haos. Čim smo im prišli, video sam da su čudni. Sve se desilo tako brzo...

[Stipan]

Primedbe ostaju iste. Nezanimljivo pripovedanje.
Takođe imam utisak i o zavidnom talentu autora.
Sačekaću finale uz nadu da će se iz ovog nešto iskobeljati...

Makar trunčica ikakvog osećaja, ili saznanje da se sve vreme radi o robotima.

[Džek]

Ovo tone u sve kompleksniju zavrzlamu koju je tesko ispratiti. Autor je sasvim pogresno pristupio pripovedanju ovakve strukture. Konstantan niz dijaloga umesto da daju dinamiku, vezu citaoca i bajpasuju zamke prepricavanja, rade upravo suprotno i odbijaju me od daljnjeg citanja. Prica mora da se prosiri van dijaloga da bi me upecala.

[saturnica]

Milijarda likova koje ne mogu pohvatati ni za glavu ni za rep. Na primijer, odjednom ispliva Bogoljub u drugom dijelu i to se da naslutiti da je neka faca u prici. Ali nista, nakon toga opet slijede neki drugi likovi...o Bogoljubu vise ni rijeci.

[scallop]

Pola sela je nabrojao bez potrebe i nijednu ženu, osim Stanislave (Stanke) na telefonu. Ima i jedna pokojna supruka koja se diže iz mrtvih, ali to je, verovatno kasnije. Nemojte se osvrtati na brojnost imenovanih likova, to smo apsolvirali. Ko je naslutio o čemu se radi? Roboti ili...?

[saturnica]

Po nicemu ne bih rekla da su roboti u pitanju. Nego lose ispripovijedana prica o ljudima. Ne moze se samo na osnovu izostanka emocija reci da su u pitanju roboti.

[Kimura]

Kao što rekoh, autor ove priče ne haje za čitaoca!
Morala sam ponovo da pročitam oba odlomka kako bih uopšte povezala o čemu se radi i to nije bilo baš nikakvo zadovoljstvo.
Ako mi je Stipanova priča na momente izgledala kao koncept za priču koja tek treba da se napiše, za ovo ne mogu da kažem ni toliko.
Suvi tekstovi iz novina ostavljaju  jači umetnički dojam, a  bolje informišu.
Scallop je pomenuo problem ličnih imena, kojih je ovde previše -  to je tačno. Lazar, Stanislava, Đukić i komp. maltretiraju čitaoca. Te podatke valja pamtiti, a nemaš ih za šta vezati. Ličnosti nema nijedne.
Nema ni emocija ni interesantnih zapažanja. Nema napetosti, nikakve drame. Sve se odvija u pravoj, veoma dosadnoj liniji.
Budući da je priča ispričana kroz dijaloge, trebalo bi da možemo da je zamislimo na sceni. Ja ne mogu.
Kako bi glumac predstavio dvadesetpetogodišnjeg konobara Dejana, na primer, kad o njemu nismo saznali gotovo ništa, a družimo se od prve rečenice ? 

[Kimura]

Pa među robotima bi se moralo naći makar jedno živo čeljade, koje bi imalo i osećanja i zapažanja, a bogami i karakter!

[Džek]

slutim da se tu krije neka parodija ili slican cirkus. Ne verujem da je ovo sve. Ako sam u pravu, opet ni kao takva ne fercera. Mrka kapa.

[Kimura]

Džek, večni optimisto! Ne verujem da će do kraja biti nekog smeha.
Ta neće valjda ustajati mrtvi, opet?! Pokojne žene? Taman si ih se rešio, a njih evo nazad? To bi bio horor!

[Džek]

[scallop]

Džek, večni optimisto! Ne verujem da će do kraja biti nekog smeha.
Ta neće valjda ustajati mrtvi, opet?! Pokojne žene? Taman si ih se rešio, a njih evo nazad? To bi bio horor!

  Hoće.

[hidden]

Ako, neka ustaju. Čemu umiranje, ako nema vraćke? Kada može dragi Bogo kad mu se ćefne, tome treba da teže i ostali.

Mimezis ko suza.

[saturnica]

Ako, neka ustaju. Čemu umiranje, ako nema vraćke? Kada može dragi Bogo kad mu se ćefne, tome treba da teže i ostali.

Mimezis ko suza.

[scallop]

Ispsovao sam Saturnicu, jer mi zbog njenog piva pukao čitav post. Tako mi i treba.


A hteo sam, da se posle neugodnih primedbi osvrnem i na nešto što bi moglo da se zaturi u hrpi. Naš pisac je ponudio i dve digresije: palanačko strančarenje i seljački nepotizam (koji se od gradskog razlikuje samo načinom poimanja protagoniste. Nažalost, digresije su pojele priču, umesto da u njoj budu samo spisateljski ukras, što digresije i jesu. Mada bi selo moglo da ima i važnija posla u svojoj svakodnevici, vide se samo Đukićevi i Mitrovićevi, čak i kad se nad selom nadvija uragan. Na drugoj strani, klinac ne vidi zašto bi morao da zna strani jezik, ako će u selu biti glavni njegov ujka. Zbog imena, dijaloga i tih digresija, tokom dve trećine teksta priču ni ne vidimo. Sutra ću pokušati da je kao kuče za vrat izvučem iz kaljuge i pokažem vlasniku kako da je opere i osuši da može ponovo da trčka.

[saturnica]

Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu!

[hidden]

Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu!

Urek'o ga autor 

[saturnica]

Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu!

Urek'o ga autor 

Hocemo jos jednu... ...pa kud puklo da puklo!

[hidden]

Ma taman posla da je to zbog mog piva puklo. Neke druge vradzbine su u pitanju. Moje nisu!

Urek'o ga autor 

Hocemo jos jednu... ...pa kud puklo da puklo!

[scallop]

Verujem da je svima dosta priče o dijalozima, pa neću o njima. Sinoć sam razmišljao o digresijama i koliko je pokazivanje prstom na dve u našoj priči jasno. Digresija nema direktnu vezu sa čitavim tekstom, dopušta piscu da odluta u nekom drugom pravcu, u nekoj varijanti priča može i bez nje. Ako je tako, onda digresija nije obavila svoje. A cilj joj je da ukrasi priču, da za trenutak skrene pažnju na nešto completely different, ali je i dalje čvrsto utkana u osnovnu radnju.

Nemojte me uzimati preterano ozbiljno, ja nisam književni teoretičar i bolje obavešteni sigurno imaju preciznija i različita tumačenja. Viđenje digresije je privatno moje i dobro me služi poslednjih tridesetak godina. U ovakvim situacijama je poželjno dati primer, dobar primer, a ja ne raspolažem sa drugim digresijama osim svojih. Boban me je godinama proglašavao preteranim korisnikom istih, ali se u romanu ,,Poslednji Srbin" i sam se priklonio njima.

Kako bih i ja imao neku vajdu okačiću vam ovde jednu digresiju iz svog romana ,,Legija Ida", a Boban nek pukne zbog moje samopromocije. Taj roman je čista spejs opera, sa nešto više napora da i rukopis bude dobar, tako da će vam se digresija učiniti neprirodno umetnutom, ali one uvek tako izgledaju na prvi pogled. Ova mi je omiljena, deo mog života i ,,tako mi liči na mene".

(digresija)

U potpunom mraku najpre odbijam da vidim svetlu mrlju koja je možda samo odraz sive mrlje na kojoj se u dnu moga oka oblikuju slike spoljnog sveta. Zatim svetla mrlja postaje intenzivnija kao da me doziva da njoj posvetim svoju pažnju, a ne da je guram u perifernu zonu pogleda. Ona raste i više ne mogu da je zanemarujem. Raspoznajem da je u pitanju više pojedinačnih svetala i da tama oko njih počinje da se boji sivom bojom. Svetla dobijaju dimenziju i sad znam da je iznad njih nastrešnica, krov, štagod. To je zgrada, jer su svetiljke obrubljene pravougaonikom, gornja strana je krov, a donja tlo.
Kada u višestrukom odbljesku lampi ugledam dve osvetljene linije znam da je u pitanju pruga i shvatam da vidim železničku stanicu. Među stubovima se nalaze dve prilike, pribijene jedna uz drugu. Viša je devojčica, a niža dečak. Plaču. Za trenutak se pitam odakle meni to znanje i kako to da ih prepoznajem, da znam zašto plaču i da je krajnji ishod dobar. Oni koji su ih izbacili iz voza vratiće ih u njihov vagon i put na koji su krenuli završiće lepim letovanjem. Podižem pogled iznad staničnog trema i tražim naziv stanice da potvrdim jasno sećanje.

Tabla još ne nudi jasna slova, ali ona su grčka i znam da na njima piše - Idumeni. To je deo moje pseudoistorije, ali ja tamo nisam želeo da odem i pitam se zašto sam upravo tamo stigao. Jednostavno, nije bilo potrebe da tamo zalazim. Kako to da moj unutrašnji svet određuje bez moje volje gde ću da budem i koga da susretnem? U svakom slučaju, mora da sam ja tako odlučio, ali ja se toga ne sećam, nisam svestan kako se dogodilo i ne znam da li je to dobro za mene ili ne. Odlučio sam da jeste i tražim po slici njena značenja.

Železnička stanica u Grčkoj (šta je to Grčka?), a na njoj dvoje uplakane dece koje držim u svom sećanju... Ništa što bih mogao da prihvatim kao povod za ovaj susret. Onda, ponovo podižem pogled ka natpisu, ali ne voljno, već privučen njegovim nametljivim isticanjem, tako da ostali detalji tonu u mešavinu sivog. Natpis na grčkom se pretapa u jezik kojim govorim i postaje jedino važan za moj život. Idumeni... Idumeni... Id-u-meni...!

Id u meni!

[scallop]

Ja ću svoje da obavim, a vi kako vam drago. Dr Zoran Živković nam je, u LK negde 1986-7. uputio izazov da nismo u stanju da napišemo roman, a da bi ga on objavio da jesmo. Boban i ja smo prihvatili rukavicu i napisali. Naravno, dobili smo šipak, Boban je kasnije svoj roman objavio u X-100 sveskama, a moj se i dandanas kiseli. Nemojte dozvoliti da izazov Tabaka pokaže da vi niste u stanju ni priču od 16 strana da napišete kako treba. Tako bi bilo depresivno da u pravu budu oni koji su ubeđeni da ne možete.


Evo i poslednje trećine OPŠTINE:





- Ima li tvoj ujak eksploziv kod sebe?

- Nema. To sam jutros rekao vašima jer sam bio nesiguran. Ima samo jednu bobu u fioci, to znam sigurno. Suvenir iz rata.

- Dobro. Nastavi da mi pričaš. Šta se tačno desilo kada ste stigli?

- Nisu nas se plašili, samo su išli prema nama. Pucali smo u vazduh, ali oni kao da to nisu primećivali. Jedan je imao motiku, nisam uspeo da ga prepoznam, bili su maskirani. Opalio sam u njega, morao sam. Ubio bi me. Ali on nije pao, samo je nastavio...pobegao sam na kraju.

- I sreo Popića? Gde si ti bio u to vreme? – pitam seljaka.

- Gospodine, ja sam izašao na ulicu. Živim blizu opštine. Nisam ništa loše radio, ali bog da nas sačuva imao sam šta da vidim. Ono su đavolja posla.

- O čemu ti to?

- Mi u našoj stranci smo pošten svet. Ne znam šta taj prokleti Đukić uradi, ali ono je strašno. Ja sam svojim očima video mrtve....


Telefon zvoni pre nego što uspevam da mu odgovorim. Oni koji imaju broj, ne pozivaju ako nije hitno.

- Reci Stojane.

- Napadnuti smo. Ovo je loše.

- Gde ste?

- U opštini.

Streljam Miloša pogledom.

- Jeste li ih eliminisali?

- Nisu nas oni napali, pustili su nas da se sklonimo unutra. Iz sela je došla grupa od njih desetak, naoružani motkama. Sasvim sigurno su od nečega oboleli. Agresivni su. Čujem vatru i iz drugog pravca, nemamo gubitke ali sam zbunjen. Javljaju mi istu stvar koju smo i sami videli.

- Dolazim tamo. Šta planiraš?

- Ti mi reci. Evo sada vidim još trojicu kako teturaju preko trga. Bilo bi dobro zbog ljudi da dođeš na položaj. Nas je petorica naoružanih, moći ćemo da se nosimo sa pretnjom ukoliko se situacija ne pogorša.

- Stižem. – Prekidam vezu, i odmah ustajem. Lazar ćutke izlazi za mnom.

- Slušaj, idem tamo. Izgleda ćemo morati da očistimo teren.

- Šta je?

- Pojma nemam. Drži ovde sve pod kontrolom, imaš jedinicu na raspolaganju. Niko ne sme da napusti Svilanje.

- U redu. Pazi se.

- Molim te proveri mi tog Folksvila. Šta god uspeš da saznaš dobro je. – dobacujem mu preko ramena i mašem vozaču da spremi terenac. U Lapanju ćemo biti za pola sata. Molim boga da stvari ne zateknem gorim nego što se sada čine.
...
Čim smo ušli u mesto, zatičemo naše. Stojan je postupio školski, blokiravši sve prilaze. Primećujem civile kako stoje kraj njih i razgovaraju. Nije dobro. Bezuspešno pokušavam da odagnam strah od zaraze. Ako je to u pitanju, svi smo se izložili.

Mladić u uniformi mi raportira.

- Ko su ovi ljudi? – čovek u mantiji, očigledno pop, istupa i pruža mi ruku. Mahinalno je prihvatam.

- Otac Predrag. Dobro je što ste ovde.

- Na drugom punktu su eliminisali sedam lica. Pružili su otpor u pokušaju da napuste mesto. – objašnjava vojnik. – General Stojan Barić nas je obavestio da ćete doći. Stojimo vam na raspolaganju.

- Koliko ima do njega? – obraćam se više prisutnim meštanima, nego njemu.

- Deset minuta pešice. – dobacuje debeljko dok se gura da izbije u prvi red.

- Vi ste? – pitam ga.

- Srboljub Đukić.

- Bivši predsednik?

- Taj sam. – odgovara sav bitan.

- Đukiću gde ste vi bili kada se sve ovo sinoć dešavalo?

- Po kućama gospodine. Jutros smo shvatili da se nešto zbiva pa smo se okupili u stranci. – pokazuje rukom na tužni skup iza njega. Na brzinu prebrojim osmoro. -U selu nigde nikog. Kao da su u zemlju propali.

- A vi oče?

- Spavao. Jutros me zvao Srboljub na sastanak.

- Svi ste iz stranke? – pitam ih. Klimaju glavama.

- To je naše rukovodstvo. – objašnjava Đukić. Primećujem da su neki u suzama, ali to pripisujem strahu.

- Oče vi ćete poći sa nama. – Neko mora da nam pokaže put, a računam da će kada pristignemo najmanje loše reagovati na popa. Na brzinu biram desetak vojnika.

– Ostali ostaju ovde. Zabranjeno vam je kretanje dok ne rešimo situaciju. Smestite ih u vozila a ako ispolje otpor pucajte. Za svaki slučaj ih pretresite.

Pričekam da ih potrpaju, pa kad se uverim da je stvar pod kontrolom, dajem znak da krenemo.

Selo je sablasno pusto. Strašan je osećaj praznine, nigde nema ni psa da zalaje.

- Gde su mogli da se sklone? U šumu? – pitam popa, a znam odgovor.

- Sigurno. – potvrđuje on. Zadrhtim od strpnje šta bi se moglo dogoditi ako stignu do drugih naselja. Priželjkujem da se vrate u selo. Hodamo oprezno i polako.

- Ja nemam nikoga svog, ali mnogo ljudi je pomrlo. – šapuće on. – Toliko različitih priča, a od svake bog da te sačuva.

- Sada moramo biti pribrani. Koliko još?

- Evo tu do kraja ulice, pa levo. Izbićemo na trg.

- Budite spremni da otvorimo vatru. – kažem momcima, pa lagano ubrzam tempo.

Potpuno smo zatečeni prizorom. Sve sam mogao da očekujem, osim praznine koja se ukazala pred nama. Gotovo da se osmehnem kada shvatim da bi me Stojan sigurno obavestio o pogoršanju situacije. Zgrada opštine Lapanje deluje smešno u poređenju sa sličnim objektima u većim mestima. Naređujem trk i vrata se otvaraju da nas propuste.

- Na spratu su. – pokazuje mi dugajlija prstom ka stepeništu. Pored njega mirno stoje još dvojica i klimaju glavama.

- Zabarikadirajte vrata nečim, vi ostanite dole. – kažem ljudima. Stojan se tužno osmehuje kada me ugleda.

- Uspeli ste vidim. Smirilo se. Ona trojica su produžila dalje, nisam pucao da ne skrenem pažnju na nas.

- Slutiš li šta bi moglo biti u pitanju? – vučem ga u stranu.

- Pojma nemam. Ovi se kunu da su videli pokojnike kako šetaju. Jedan je dotrčao u zgradu nakon što smo se t ii ja čuli. Sekretar njihove stranke. Kaže da mu je žena pred jutro umrla, pa ustala kroz sat vremena. Naredio sam da ga vode u podrum da ne širi paniku. Zvuči idiotski, znam. Problem je što nema dovoljno svedoka.Ispada da su skoro svi poumirali tokom noći, pa naprasno oživeli.

- Neko je pustio virus. Taj stranac. Ovo je ozbiljno sranje.

- Može biti.

- Tamo na ulazu u selo sam sreo bivšeg predsednika i njegove. Isto svi stranački kao i ovde. Izgleda da se svi bave politikom. – Tek nakon što izgovorim tvrdnju, postajem svestan njenog značenja.

- Stojane, ovde je Slavoljub? Sadašnji predsednik?

- Jeste. – potvrđuje ovaj. – Da ga zovem?

- Zovi.

Ostajem u hodniku, ispred sale. Ubrzo mi ga dovodi, sitan čovek nemaš ga šta videti.

- Jeste li svi ovde članovi stranke?

- Jesmo.

- Ima li ikoga u zgradi, a da to nije? Osim nas koji smo došli? – On kratko žmirka kao da nabraja u sebi, pa zatim odgovara.

- Nema.

- Da li je žena od ovog vašeg sekretara, ta što je umrla jutros, bila član stranke?

- Nije.

- Bog te jebo. – psujem, pa pozivam Lazara.

- Evo upravo hoću da te zovem. – kaže mi čim se javio. – Proverio sam ti ono.

- I?

- Nećeš verovati. Imamo jednog direktora iz opštine Grabivo, slušaju mu telefon već par meseci. Juče je pominjao nekog Folksvila svom najbližem saradniku. Isto investicija. Onda ima i predsednik skupštine opštine Mutna Voda, isto je pod istragom pa mu presreću mejlove. Zvuči skroz ludo, ali postoji prepiska sa Folksvilom.

Zaustim da odgovorim, ali me prekine buka iz prostorije. Čujem Stojana kako me doziva.

- Moram da prekinem. – kažem Lazaru i žurim unutra. Svi su se postrojili oko prozora.

- Šta se dešava? – vičem i prilazim da i sam vidim. Toliko ih je da su popunili čitav trg. Sumrak doprinosi da deluju još jezivije nego što jesu. Slika ravna jeftinim zombi filmovima. Teturaju u talasima. Nema sumnje, cilj im je zgrada.

- Budi bog sa nama! – viče sveštenik. – Mrtvi ljudi hoće da zauzmu opštinu!

Nema vremena za oklevanje. Imam dovoljno indicija da shvatim da se nalazimo pred katastrofom. – Pucajte! – vičem i nadam se da su me čuli i u prizemlju. Oslanjam se na prozor pa i sam otvaram vatru. Padaju kao muve ali su uporni, puze i grabe sve pred sobom ne bi li se domogli cilja.

- Zovi ostale! – dobacujem Stojanu. - Neka napuste položaje!

-- Već sam zvao! – odgovara on. I zaista, nakon nekoliko minuta snage stižu i odmah počinju sa dejstvom. Sve je jedna velika klanica, daleko smo spremniji od njih, i nikako ne mogu da se otmem utisku da kasapimo civile. Čini mi se da su prošli sati, i tek kada i poslednje telo prestaje da se trza shvatam da je sunce još uvek na zalasku.

- Majko moja - šapuće Stojan. – Šta ovo bi?

Ne odgovaram mu, svestan težine koja mi se sručila na pleća. Znam koga treba da pozovem.

- Reci. – pozdrav po običaju izostaje.

- Šefe imamo crveno. Moramo sazvati državni vrh. Biće neophodna tesna koordinacija svih političkih faktora.

- Siguran?

- Potpuno. Umešan je i spoljni faktor.

- Kolika oblast je ugrožena?

- Plašim se da ne možemo da odredimo. Mogla bi da bude i država.

- Za koliko stižeš?

- Krećem odmah. Na lokaciju i okruženje moramo udariti strogi karantin. – Svestan sam da je spaljivanje najbolja opcija, ali će se sigurno primetiti. Nemamo vremena da lažiramo katastrofu. - Instrukcije za stanovništvo ću pustiti dok budem putovao. Svakako treba poslati još ljudi.

- U redu. Zakazaću sastanak.

Zažmurio sam čim sam seo u džip. Otvorio sam oči tek pred Beogradom. Šta god da se desilo u Lapanju, možda se već dešava i u drugim opštinama. Ne znam ko je Folksvil, ali se nadam da ćemo imati dovoljno razuma i snage da ga shvatimo i zaustavimo. Nisam lud, ono čemu sam prisustvovao nije stvar nesreće, niti skandala.

To je stvar opstanka.

[angel011]

Prvo zbog zbrkanog pripovedanja ne kapiram šta se dešava (verovatno autorova namera, što pripovedanje ne čini dobrim), a onda dođe otkrovenje na kraju: "Jao, neko nam pustio zombi virus!"

Jao, pa on je zapravo vampir!

Jao, pa ona je zapravo vila!

Jao.

[Stipan]

Nemojte dozvoliti da izazov Tabaka pokaže da vi niste u stanju ni priču od 16 strana da napišete kako treba. Tako bi bilo depresivno da u pravu budu oni koji su ubeđeni da ne možete.

Koliko miliona godina će ti trebati da shvatiš da u ljude koji nemaju talenta za pisanje ne vredi ulagati?

Jebite se sa svojim talentima.

[Mme Chauchat]

Stipane... zašto moraš da budeš toliko jadan?

[scallop]

Šta mogu očekivati od Stipana, ne moram da dobijem i od tebe.

[Mme Chauchat]

A što? Baš sam pristojna. Sedim ovde i ujedam se za jezik kad god hoću nešto da otkucam. Pod ovim okolnostima, treba duplo da mi se računa ta suzdržljivost.

[Stipan]

Jadan? Ti to ozbiljno?

[M.M]

A što? Baš sam pristojna. Sedim ovde i ujedam se za jezik kad god hoću nešto da otkucam. Pod ovim okolnostima, treba duplo da mi se računa ta suzdržljivost.

[scallop]

Ipak me više nervira zloupotreba smajlija. Tražiću od administratora da ih ukine. Bre, Miljane, tvoje čitanje vredi za jedan pritisak prstom? Garantujem vam da se više nauči iz neuspelih priča. Kada su mi, 1986, iz novosadskog Dnevnika tražili za X-100 seriju neku spejs operu, tražio sam od njih odbijene romane da vidim kad nije za objavljivanje. Poslali su mi desetak i sve sam ih pročitao. Nekada je važnije znati kako izgleda kad nije dobro napisano nego kad jeste.


Takođe, izvinjavam se autoru ako ima utisak da sam ga zloupotrebio. Da ovde ima više zainteresovanih svi bismo nešto pazarili.

[saturnica]

Totalna zbrka od price, ne zna se tko koga i zasto. Steta sto jos malo likova nije uvedeno bez svrhe i smisla. Toliko besciljinih likova koji sluze samo da sjebu mirnog i postenog citaca!
I da ne ulazim u samu sustinu i bit, sto je autor htio rec s ovom pricom, postavit ce jednostavno pitanje, kao sto sam ga postavila i na prosloj prici.
Tko je na primijer Bogoljub? Kako se moze dogoditi da se necije ime spomene u samoj jednoj recenici, a sve je upucivalo da je to neki mocan tip, a poslije, nista. Ni traga ni glasa.
I nije dovoljno to, nego sad jos na kraju dobijemo i popa Predraga. Koja je njegova funkcija osim da se cudi i zaziva Boga? Sta ce nam pop? Jel mogao tako biti i bili tko? Mogao je.
A imamo i opstinu zvana "Mutna Voda" Gotovo da mi zvuci kao zajebancija, a znamo da nije.

[Džek]

Bogoljub i mutna voda. Kod mene se ta voda bistri, namera autora, svakako neuspela, mi je jasna. Nacionalni park Srbija nije lavirint likova i dijaloga, nego smislena i dobra zajebancita. Autoru treba izvuci usi i u cvor ih vezati, jer moze mnogo bolje. Porucujem mu da pisanje zajebancije nije zajebancija vec ozbiljna rabota.

[scallop]

Na kraju uvek se pojavi pitanje: O čemu je priča?

Volim da onima sa kojima bliže sarađujem, a žele da se bave dužom formom literarnog dela, dam zadatak da mi na jednoj stranici ispričaju svoju priču. Piš i kake, zar ne? E, pa nije tako. Po pravilu se upetljaju u detalje koji nisu priča, a često mi poruče da im je jedna stranica malo.

Da ne verujem u Bernarda Šoa i njegovog Pigmaliona sve bih vas u vodu bacio. Međutim, ako je njegov protagonista uspeo da jednu cvećarku, sa groznim kokni jezikom, uvede u visoko društvo, nema nikakvog razloga da i mi, na ovaj ili onaj način, to postignemo. Naravno, nemaju svi ono voljno zrno da istrpe sve što ih na tom putu očekuje. Ja ni ne računam sa njima. Ne računam ni sa onima kojima je potrebno par detalja i dodatno samopouzdanje da se otisnu dalje. Ti odlaze sa Radionice i srećno im na putu iskušenja kojim su krenuli. Računam sa onima koji veruju da mogu da budu bolji, i sam sam tako počinjao, i veruju da im ono o čemu raspravljamo koristi.
Naša priča ,,Opština" je imala nameru da nam pokaže kako bismo se mi suočili sa hipotetičnom Zombi najezdom. Jeste li primetili da mi je bila dovoljna jedna rečenica da prepričam priču? Priča ,,Opština" je poginula na ,,kako bismo se mi". Raspala se na suvišnim objašnjenjima naših naravi. Nešto se oporavila kad se napast konačno pojavila, ali je već bilo kasno. A zašto Zombi story nikad ništa ne rešava? Zato što naš pisac veruje da se saspensom sve rešava, zato što Zombije uzima ,,zdravo za gotovo" i ne pripremi se čak ni u tom delu priče. Ne volim mnogo horor, posebno mi ide na nerve ta Zombi story, ali i tako sam bolje pripremljen od svih koji veruju da im je samo to potrebno da privuku pažnju.

Za početak, savetovao bih autoru da pročita maestralan roman Richarda Prestona ,,The Hot Zone", po kome je snimljen i film ,,Outbreak" s Dustinom Hofmanom. Proverio sam, postoji i pdf verzija na internetu. Eto, već sam ispred svih koji se zamajavaju hororom.  D ali znaju da su Zombi karipska ujdurma i da nemaju veze sa virusnim infekcijama? Da li znaju da je virusna infekcija ufuljana u horor zombifikaciju samo zbog falš argumentacije? Ništa od svega. samo: turim ja zombije u priču i biće prpe.

Hajde sad da vidimo šta je moglo da bude da se pisac pripremio.

Najpre, protagonista Milan Dragutinović nije pandur i sve pandursko, zajedno sa Lazarom je naopako. Milan je načelnik odseka za epidemije u agenciji za bezbednost Srbije. Lapanje je u sanitarnom kordonu i prpa iznojava iz svake pore onih koji su zaduženi za kontrolu. Strančarenje je dodatni problem u zahvaćenom području. Potreba za izolacijom nadmaša potrebu sumanutog lokalnog sukoba. Paranoja od mešanja spolja je činjenica koja se ne sme zanemariti, a lokalci sve čine da bude komplikovanije. Eto, ti je trebalo da bude smeštena priča. Lokalna sranja da prate osnovnu priču i sve bi se složilo tamo gde i treba.

Dakle, kad bi sve u priči došlo na svoje mesto imali bismo šta da čitamo. Ostaje dubioza da li tako postavljena priča može da se strpa u tabak. Mislim da može kad bi end line bila umerenija i zagonetnija. Ovako, ni kraj nije dobar, nego ostaje utisak da pisac nije imao šta da doda.

[hidden]

D ali znaju da su Zombi karipska ujdurma i da nemaju veze sa virusnim infekcijama? Da li znaju da je virusna infekcija ufuljana u horor zombifikaciju samo zbog falš argumentacije? Ništa od svega. samo: turim ja zombije u priču i biće prpe.

The Serpent and the Rainbow zafrkancija, ako na to misliš...

[scallop]

Ne mislim. Ne čitam horor.

[Mme Chauchat]

Hajde sad da vidimo šta je moglo da bude da se pisac pripremio.

Nije moglo mnogo više. Ova priča ne pada na pripremi nego na tome što je potpuno prazna. Svi pominju kako pretežu dijalozi, ali nije problem (samo) u tome već, mnogo važnije, što su ti dijalozi slabi. Ne možemo da razlikujemo govornike po tonu i izrazu, "dobrog" i "lošeg" pandura razlikujemo samo po batinama, imena se samo nižu a da ni o kome ništa pobliže ne saznamo (e, on je predsednik opštine, e, ovaj ne zna engleski...), rečenice su iskidane, redundantne, svaka stvar se ponavlja triput, na skoro isti način, ekonomija dijaloga - ništa. Nema ni izrazitosti, ni minimuma duhovitosti ni kod koga od likova.
Delovi između dijaloga - isto ili gore, čitala sam sočnije didaskalije u pozorišnim komadima. Evo jednog od dužih odlomaka:

Potpuno smo zatečeni prizorom. Sve sam mogao da očekujem, osim praznine koja
se ukazala pred nama. Gotovo da se osmehnem kada shvatim da bi me Stojan sigurno
obavestio o pogoršanju situacije. Zgrada opštine Lapanje deluje smešno u
poređenju sa sličnim objektima u većim mestima. Naređujem trk i vrata se
otvaraju da nas propuste.

I šta smo saznali? Da je mesto prazno (celo mesto, ili samo trg pred opštinom, to se ne kaže). Da zgrada deluje smešno; ali ne saznajemo ništa drugo, ovaj trenirani operativac nije potrošio ni reč na to kako je zgrada sazidana, da li pogoduje dužoj opsadi ili se može zauzeti na juriš, da li ima npr. dosta staklenih vrata ili stakleno pročelje, kako su raspoređeni prozori, ništa, čak ni koliko spratova ima    Saznajemo da je dramatično rasejan i da zaboravlja osnovne stvari o svojim saradnicima: "Gotovo da se osmehnem kada shvatim da bi me Stojan sigurno obavestio o pogoršanju situacije." Ako je autor hteo da pripovedača predstavi kao totalnog fušera, čestitam.

Priča ima milijardu takvih manjih propusta... svi zajedno, ostavljaju izrazito loš utisak. Kad se setim saslušanja onog klinca koji "klima glavom kao dete" - kako deca to osobito klimaju glavom? Klimaju i odrasli. Da ne pominjem kako posle dve-tri godine učenja engleskog mora bar da bude u stanju da raspozna neke reči iz famozne prepiske, neki kontekst, makar i naopako. Ali i to je izostavljeno jer je autor bio lenj da smisli ikakvo opravdanje za "stranca" koji dođe i raširi zombijevsku pošast u korumpiranoj palanci. Kao što je bio lenj i da bar minimalno upečatljivo prikaže korupciju, pošast, svoje likove, sam grad... ništa nismo dobili.