RADIONICA B - TABAK PRIČA

[scallop]

Znavši je jedan od problema sa participima. Ima ih još nekoliko. Ja bih napisao - ne znajući. Mada to bolje znaju jezičari.


Ne treba smetnuti s uma da je priča posvećena:


http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[Kimura]

Dajte nastavak.

[saturnica]

Znavši je jedan od problema sa participima. Ima ih još nekoliko. Ja bih napisao - ne znajući. Mada to bolje znaju jezičari.


Ne treba smetnuti s uma da je priča posvećena:


http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Da, i prije komentara sam ugugla da vidim kome je prica posvecena, pa znam. Da samo razjasnim, nezanimljivost teme koju sam spomenula, nije se odnosila na to. Cisto da mi se ne gura u usta nesto sto niti sam rekla a niti pomislila. A znam da se jedva ceka da mi se izmjeri svaka rijec kao na apotekarskoj vagi.
Toliko.

[Džek]

Ja ne cekam niti vagam, verujem ni Scallop ni vecina clanova. Licno, volim kada se prica posveti nekome, daje joj neku toplinu.

[scallop]

Saturnice, niko ne čeka sa apotekarskom vagom. Pokušaj da se prema priči odnosiš neutralno. Kad bi nezanimljivost bila presudna, ja bih bio prvi koji bi neke priče zaobišao. Radi se o tome da prepoznamo šta je dobro, a šta nije, pa da popravimo sebe, a pisac kako mu drago.

[pokojni Steva]

Eto primera šta se dobije kad se pretera u insistiranju da je čitanje viđenijih klasika pisane reči najbolji put ,,opismenjavanja" novih autora. Jeste, savet je drugarski i uglavnom dobar, al' onda i počesto se dobije, šta – da ,,opismenjavani" zapamti jedino kako rečenica ne sme da bude kraća od pasusa i da se problem s narastujućim brojem reči lako rešava jednom šakom prosutih zareza.

"Mlaz svetlosti rasuo je, iznenada, svoj fokus na veću kružnicu, otkrivši zidove, i u senci, oblo, gotovo žensko lice ispitivača, koje kao da je izmicalo, krijući se u tupim uglovima vida, skriveno iza plavičastog dima cigare i masivnog brega fascikli".

Ovakve konstrukcije su mi povećale dioptriju za barem 0,25. Ja volim barokne kićanke u rečenici, no gornje više sliči onom kad majstor dercuje plafon pre malterisanja; vidim ja šta je autor hteo da kaže, da se ne pravim blesav, al' to je tek nacrt onog o čemu se htelo pisati, ne i gotova rečenica. I još jedno ne – to nije stil.
Ima toga podosta, insistiralo se:

"Mrki, očito seljačkog porekla, oštri i neumoljivi, krupnih šaka, lako se uklapaju u memlu ćelije, pokreti su im u toj skučenosti prirodni, graciozni, gotovo da liče na pokrete artista na bini, a u polumraku, njihove oči vide sve".

"Preko žarulje lampe, gmizao je poput zmija pregriženih glava, dim iz istražiteljeve cigarete, a iz mraka, slamajući se u sebe same, spuštali su se zidovi, crni, teški, hiljade njih. Zidovi".


Pomenuti "nemušti let iglom probodenog komarca", je urnebesan jer ne znači aman baš ništa. Čemu to, šta se time htelo kazati? Da je barem bila muva, il' kakva zolja...

Razumem i zašto neki iščekuju preostala dva dela, od ovde postavljanih priča ova je najbolje vođena, i pored kaldrmisanih rečenica vuče u dalje. Pročitaći i ja nastavke. Svideo mi se prelaz sa štafete na podrum i robiju, uz ogradu koju je Saturnica već pomenula.
Dijalog je pravovremeno smešten tamo gde mu je i mesto (u ovakvoj formi), čitalac je uveden u priču pa razgovor dolazi kao logičan sled.

"Oženjen. Žensko dete" je najbolja rečenica u celom segmentu – barem meni, slika je potpuno jasna. Čovek koga se želelo slomiti do tad zorno pokazuje zube, no uz oženjen naznačava i da mu je dete žensko. Ja sam tu video i molbu da mu ne diraju porodicu, i njegovo lično olakšanje što nema muško dete – šta bi mogao u životu da očekuje sin ražalovanog majora, kakvu šaru u propratnom kartonu Udbe? Znači tu je i dodir prošlih vekova, ćerka je "strana kost" pa kad se uda muž će joj određivati pamet, i možda se ne bi morala smatrati opasnom po društvo i uređenje. A možda mi je samo bujna mašta, ne znam.

[scallop]

Ne razumem. Zameraš autoru ono šta ti radiš!?? Smeta ti duga rečenica, a sam strpaš ceo prvi pasus u dve? Zameraš mu na stilu, a sam nas utepavaš sa svojim? Sačekaću ja da rezurektuješ, a onda ću ti svući kožu preko ušiju. "Nemušti let iglom probodenog komarca" nije manje značajan od "čvorka žutim prevučenim preko kljuna". Kulovska je to rabota iz tuđeg oka vaditi trun. 

[pokojni Steva]

Ni ja tebe ne razumem već neko vreme, pa šta sad. Ja ne zameram na stilu, jer, kako sam već rekao, u nakačenom nema stila. Ni u naznakama. Dugačke rečenice, kad su uspešne, su odraz autorske inteligencije i protoka koliko je već vremena potrošeno da bi reči jedna s drugom disale. Ne kažem da moje isijavaju suvim zlatom, al' one iz priče a koje sam naveo grebu očni nerv. Ti kaži da je suprotno.

"Nemušti let iglom probodenog komarca" nije manje značajan od "čvorka žutim prevučenim preko kljuna". Kulovska je to rabota iz tuđeg oka vaditi trun. 

Čvorak kad je prevučen žutim preko kljuna je jasna asocijacija svakom prosečnom ljubitelju prirode, da spustimo niže - i ispodprosečnom gledaocu Animal Planet-a. S druge strane, komarac se jednostavno ne može nabosti na iglu. Na iglicu možda i može, onu iz Loonieve nanotehnološke radionice, al' i sa njom sumnjam da bi poleteo. Muva bi, kao mali sam s tim nesrećnim bićima baš svašta radio.


Priče ovde komentarišem kako bih nekad i na radionici (da ste je sačuvali). Ni u koga ne ciljam kad kažem šta mislim. No, vidim Džek hvali, Scallop brani, na kraju će autor priče biti neko od "Vimeniziranih" spodoba autora skoro pridošlih na radionicu. Kulov vam se zahvaljuje na eventualnoj pažnji.

[scallop]

Ne može ni mak na konac, pa ga ipak nižemo. Ne branim ništa, jer ništa do sada nisam  ni odbranio. Samo poredim uporedljivo, naglašavam, meni uporedljivo, a kome nije nema veze.

[saturnica]

Shvacate li vi da ja jednostavno pocinjem imati kompleks od toga, sto reci i kako reci, a da to ne kraju ne bude protumaceno i ocijenjeno kao provokacija i podjebavanje na politickoj osnovi?
Mislim, ne bi bilo prvi put.
Kad prica bude cijela objavljena, ja cu vam reci sto mi tematski smeta u njoj.

[scallop]

Pročitao sam još jednom prvi deo priče. Da se podsetim pre nego što postavim drugi deo. U vreme Titovih štafeta, jedan pilot RV i PVO JNA imao je incident na test letu remontovanog mlaznjaka, jednog dana u septembru. Čini se da ga je više priča o razlozima katapultiranja i pada   aviona nego sam gubitak aviona, dovela Feliksa Jugovana u ćeliju vojnog zatvora. U ćeliji je opsednut onim šta je njegovo sećanje, na saslušanju, priča o tom sečanju je apsurdna.


Prija meni autorov stil, pričali smo o pripovedanju negde, e, to jeste pripovedanje, malo previše pretenciozno, smeta mi upiranje prsta na "kafkijansko", poneki izraz nezgrapno upotrebljen, ali, to je to. Kao urednik bih bio spreman da zasučem rukave i krenem u bitku sa piscem.

[Kimura]

Istina, ova priča je znatno bolja od prethodne dve.

[Boban]

Ova  priča ima problem sa građenjem atmosfere. Sav taj spori ritam, sa asocijacijama i opisima i preteranim ponavljanjem... treba da nas uvede u atmosferu teskobe; no, pisac je ipak nedovoljno vešt, i svaki čas nas remeti u tom ritmu nekim čak i smehotresnim metaforama. Pisac propušta priliku da nas uvuče u glavu protagoniste već stalno pravi izlete u dohvat nečega što bi trebalo da ostane izvan protagonistovog vidokruga i time nas udaljava od sebe.
Ovakvoj priči potreban je utisak beznađa, te u tom smislu preporučujem nanovo čitanje Kafkinog Procesa.
Inače, ispitivanja u kazamatima ne idu ovako; uvek se prvo priča o potpuno neobaveznim stvarima, da se čovek opusti i na posredan način dođe do informacije. Pa i domaćica kada kolje pile, prvo ga zagrli i pomazi. Najčešće te pitaju gde si odrastao i da li znaš toga i toga iz tvog kraja, ali to su već opasna pitanja jer te zapravo pitaju da li se družiš sa "takvima"... postoji tu čitava procedura ispitivanja i ona nikako nije pravolinijska kao u priči.

Sve u svemu, ovo je neuk pisac i mada ima ambicije i čak određenog potencijala, mislim da mu treba možda i previše da bi ovo "proradilo" na pravi način.

[scallop]

Hvala na komentaru. Gde je smajli onog popa što se krsti? Ipak, isleđenje u vojnim ustanovama je malo drugačije nego što je tebi poznato. Slažem se sa ostalim zapažanjima.


A, sada, drugi deo. Malo je duži, ali nisam želeo da sečem tamo gde nije prirodno:



# # #

Bila je, nesvojstveno ostalim ženama, iskrena i poverljiva prema njemu, neznancu. Svidelo joj se njegovo ime: Feliks. Rekla mu je svoje: Lodovika Đenaro. Novinarka. Sedeli su na terasi malog kafea, predveče, dok je pred njima, poput golubijih krila u letu, tihovao Jadran. Čovek je sedeo u uniformi Jugoslovenske avijacije, žena, neproporcionalnog, ali milog lica, prekrštenih nogu u haljini koja se lako skidala. U ruci je držala olovku i s vremena na vreme, ponešto, zapisivala. Činilo se da više gleda u oči pilota, nego što obraća pažnju na ono što on govori. Mada je u njenoj porodici, bilo nekoliko članova koji su ostavili svoje kosti u fojbama, pa se prema jugoslovenskoj državi održavao stalni talog nepoverenja i gađenja, čak mržnje, ona je, letujući u prvoj mladosti od Raguze do Spalata, otkrila da Sloveni imaju nešto što crnomanjastim Italijanima manjka – plave, zelene oči, smeđe, sive, da su visoki i... mračni. Ovaj pred njom, major senovitog lica, posebno je bio takav, iako je znala da njegov mrak potiče iz onoga što je pričao, ne iz osobenosti karaktera, privlačio ju je, ovaj sastanak, na kojem je iz njega trebala da izvuče sve detalje onoga što mu se desilo prilikom jednog leta, bio je samo izgovor da ga odvuče u – krevet. To će joj biti veća nagrada od dve milijarde lira koje će joj uredništvo ,,Galassije" dati za članak o bliskom susretu treće vrste na nebu iznad Jugoslavije.

,,Ranog predvečerja, trećeg septembra, prošle godine, izvodio sam probni let avionom vraćenim sa remonta."

Novinarka je zapisala. Major je zaćutao i zagledao se u pučinu. Pod šapkom su mu se nazirale, na prstohvat sitne, graške znoja. Skinuo ju je, i obrisao čelo. Osvrtao se oko sebe, prsti su mu stiskali praznu čašu u kojoj je, do malopre, trnulo dalmatinsko vino. Dvoumio se. Nije znao čini li pravu stvar time što govori o ,,slučaju". Žena pred njim je, lako podigavši haljinu, prekrstila noge. Na pučini, daleko, crveno Sunce topilo se u tegetof nijansi mora. Konobar je doneo novu flašu vina.

,,Avion koji sam leteo te večeri, naleteo je tek četvrtinu od dozvoljenog ciklusa radnih časova, dakle, bio je relativno nov, i nije bilo za očekivati da se desi ono što se... ipak, desilo. Posle iskakanja na visinu od devet hiljada metara... ja sam, znate... klaustrofob, ali sam uspešno to prikrivao, čistom snagom volje, još od Akademije... i za mene, biti u visinama, kao u beskrajnom ovalu izvrnutog jajeta u kojem se prelivaju hiljade boja, nad oblacima, na dohvat sunčevim prizmama svetlosti, znači – osloboditi se, prepustiti se volji mašine i samo leteti. Znate li da Sunce, na nekim visinama, kada je ,,ispod", ima plavičastu boju? Znate li da nebo, koje ste, zapravo, u letu – vi, ima miris, da prožima svaki delić vašeg uma? Nije trebalo, ali... ipak se desilo. Najpre mi je otkazao sistem VOR. Za avion koji se ispituje posle remonta, nije neuobičajeno da određenim sistema treba vremena da ,,prorade". Ali, to se nije desilo. Dobio sam indikaciju da mi ne funkcioniše sistem ILS. Radio vezu sam izgubio. Ubrzo, na radarskom ekranu dobijao sam nerazgovetne, nemoguće signale, desetine, stotine svetlih tačkica palilo se i gasnulo, ali u perimetru neba, nisam video ništa. Ipak, ubrzo, sistem IFF upozorio me je da sam ozračen radarskim snopom. Preduzeo sam manevar izbegavanja. Nije pomoglo. Nešto me je pratilo i... bilo je svuda oko mene. Tada se svetlost raspukla, a horizont se pocepao i više nisam znao za pojmove gore – dole, izgubio sam orijentaciju, a potom je sve stalo. Sistemi u kokpitu su zaćutali. Kiseonik u masci imao je tvrd ukus, nalik mirisu amonijaka. Avion je stao. Nisam bio sam..."

Major Jugovan otpio je gutljaj. Žena nije mogla da odredi da li grč na njegovom licu potiče od osmeha zadovoljstva koje je vraćao u sećanje, ili od jeze od nepoznatog. Crvena zvezda ulila se u more, prvi noćni pipci crnog već su obuzimali razlominu vode i neba. Sa obližnjeg balkona čula se muzika. Rahmanjinov. Bio je to odličan preludijum za nastavak priče:

,,Čini mi se da sam tada, tamo, na devet hiljada metara, izgubio nakratko svest. Oko mene je bilo nešto, ni dan ni noć, pojavnost vremena koju ne mogu da opišem do kao – klimaks nadsvesnog. Prenuo sam se iz tog limba, ali više nisam bio u avionu. Sedeo sam na gigantskom, nepoznatom drvetu, koje se nadvisivalo visoko nad korenje planine čiji su se vrhovi gubili u zelenkastom, uglačanom nebu. Disao sam zelen vazduh, ukus amonijaka osećao se, ali mi nije smetalo. Uživao sam u prostom činu sedenja, posmatrajući kako se baklje prvih, nepoznatih zvezda pale. Daleko poda mnom, stotinama metara niže, šumilo je more. Iznenadilo me je odsustvo pitanja – gde sam, zašto. Tada je, umesto očekivane noći, iznad horizonta porasla zvezda, njen crven porub izdigao se lagano i oskrnavio zeleno neba, stočivši ga svojim rumenom. Znao sam da treba da siđem. Ali, svaki pokušaj silaska na tle, bio je samo prelazak sa jedne na drugu granu. Dešavalo se nešto neobično – išao sam dole, ali sam se svakim pređenim metrom, sve više penjao po ogromnim granama nepregledne krošnje. Disk crvenog sunca obasjavao je svod. Lutao sam granama, koje kao da su, tek što pomislim da im dolazi kraj, rasle iznova, produžavale se i listale novim, trouglasitm raznobojnim lišćem i plodile se okruglim, sočnim, nepoznatim voćem bez boje. Pokušao sam da uberem plod. Ali, u mojoj šaci on je dobijao formu nepojmljive, savršene krugline, i rastao je, rastao u novo drvo. Svaki moj pokušaj završavao se isto – već nekolicina ubranih voćki raširila je svoje krošnje, pa još toliko, sve dok se nisam našao u senovitoj, blagoj šumi neograničenoj prostorom, nezavisnoj od prostora. I dalje me nije morilo pitanje – gde sam. Kao da sam znao gde se nalazim, kao da je upravo to gde jesam, jedino mesto na kojem je potrebno da budem. Grane, debele i duge, pružale su se i ukrštale preda mnom, i ja sam hodao po njima, prelazivši sa drveta na drvo, kao da osvajam nove svetove, astečke hramove pune tajni; sve dok, hodivši u neprostor tog čarobnog luga koji je visio od nebesa ka dole, i od zemlje ka gore, nisam primetio da mi je iz pupka, i sa svih ulegnuća golotinje, nikla mladica.Na mah, obuzela me je panika, pa sam počeo divlje da kidam izrasline sa sebe. Bilo je uzalud. Postajao sam drvo. Jedan od svetova. Hodao sam i dalje. Crvena zvezda, krupnija od ostalih, blistala je, ali sam imao jezovit osećaj da je njena svetlost mrtva, i da je posmatram kao u ogledalu, kao eho nekog mraka, koji dolazi iz onespokojavajuće večnosti. Tada je jedna grana poda mnom pukla..."

Odnekud dopiravši, klavirski koncert Rahmanjinova, zamenio je setan zvuk gitare. Sada već potpuno crno, ovde – onde sljušteno mesečinom, more se talasalo, blago se tarući o plaže i stenjake. Lodovika Đenaro više nije mislila o odlasku u krevet sa čovekom, koji je, držeći pod šakom čašu vina, ćutao i hvatao dah za nastavak priče, već je s pažnjom koju nije očekivala, slušala neobičnu storiju, za koju je verovala da je izmišljena, bilo da je proizvod mentalno obolelog čoveka, ili, u najboljem slučaju, lažova, ali koja ju je prožela svojom tananom senom pripovedanja, bajkovitošću za kojom svako biće čezne. Neko je, u daljini, pevao pesmu Steliosa Kazancidisa, neki Grk, nesumnjivo, i na vibrama gitarskog zvuka, priča se nastavila:

,,Grana je pukla. Ali, nisam pao, nisam iskusio dobro poznati osećaj propadanja. Bila je to samo nagla, trenutna promena medijuma u kojem sam boravio, kao kada skakač u vodu, poznato stanovište vazdušastog propinjanja, zameni podvodnim svetom. Obreo sam se u maloj, četvorouganoj prostoriji, sa jednim vratima. Bila je osvetljena, ali izvor tog svetla nisam nazirao. Osećao sam, u udahu, plesan, crvotočinu kakvu su, verujem osećali u Bastilji, ali je osećaj klaustrofobičnosti sa kojim sam rođen, nestao. Prišao sam vratima i video natpis – ,,izađi". Goli, glatki i prazni zidovi nisu mogli da me zadrže. Izašao sam. izašao sam nadajući se da ću, ovoga puta ipak zapitan o tome, saznati gde sam. Našao sam se u četvorougaonoj prostoriji istovetnoj onoj iz koje sam izašao. Na suprotnom zidu, nasuprot vratima na koja sam ušao, stajala su jedna druga, sa istim natpisom kao sa one strane ulaznih – ,,izađi". Pitanje ,,gde sam", dobilo je novo značenje. Otvorio sam i druga vrata. Saznanje da sam se obreo u trećoj, prethodnim prostorijama istovetnoj, nije me obeshrabrilo. I tamo su bila vrata, i izašao sam. Izašao sam opet, i opet, prolazivši kroz ko zna koliko jednakih, praznih, skučenih prostorija, otvorivši i za sobom zatvorivši ko zna koliko vrata sa natpisom ,,izađi". Ne znam koliko je sve to trajalo. Možda nekoliko minuta, časova, možda je trajalo čitavu večnost i bilo jedino što se sa životom može činiti – otvarati i zatvarati nekakva vrata, ka nečemu. U neko doba tog neprekidnog izlaženja u isto, začuo sam iza sebe lupu, treskanje vratima, kao udaljenu škripu. Ubrzao sam. Kameni pod bio je odveć hladan za moja bosa stopala, ali, više od toga, gonilo me je prisustvo hladnog besmisla čina kojem sam bio predat i čiji sam protagonista bio, besmisla koji je, znao sam, imao neku matricu, svrhu koja se krila iza jednih od vrata. Samo, kojih? I posle koliko vrata ću naići na ta vrata? Nisam znao. A onda... u nekim prostorijama zaticao sam zapise: KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI! I, na svakim narednim vratima, ispod ,,izađi", dodato, pesniči ludo – ,,usta su vrata", ili ,,oči su vrata" ili ,,um je vrata". Izlazio sam i dalje, izlazio, a za mnom su se otvarale i otvarale dveri kroz koje sam prošao, možda koliko pre nekoliko sekudni, a možda u dalekoj, dalekoj prošlosti. A onda je došao kraj izlaženju. Bio sam u prosotriji, potpuno istoj kao onoj prvoj, ali, na njenim suprotnim vratima, stajao je natpis ,,uđi". Osetio sam blagi drhtaj srca. Dohvatio sam kvaku pun iščekivanja, očekujući da uđem u... Nisam zatekao ništa. Ništa. Samo još jednu novu prostoriju sa vratima na kojima je stajalo novo ,,uđi". Očekivali su me eoni istovetnog ulaženja, i ulaženja..."

Italijanka je slušala, nogu sklopljenih jednu do druge, glave položene na dlanove, zaboravivši svoju neutaživu ertosku glad za slovenskim milovanjima, i posao zbog kojeg je sela za sto, članak za ,,Galassiju" i lire koje su joj bile isuviše potrebne. Slušala je. Više nije sumnjala u ludost čoveka pred njom. Bila je sigurna u nju. Ali je želela još, još od te ludosti, uredno zapisane u svoj novinarski notes. Nešto je ugušilo Grkov napev, možda mesečina koja se razlila po toploj noći, ili blagi lahor povetarca, a tada, pred ponoć, smenio ga je bolni, gotovo plačni trzaj fada, dole, sa plaže. Pripovest je tekla:

,,Ušao sam, ili, izašao? Kao što novorođenče izlazi iz majčine utrobe, izlaskom koji je, ujedno, i ulazak u jedan novi svet. Nisam saznao ništa o tom svom prelasku. Sve se odigralo u jednom blesku i ja sam se našao na običnom, velikom biciklu. Pedalao sam po dugom, šljunkovitom putu koji je vijugao kroz polja kukurizišta pred zrelošću, toliko zelenim, da je plavo nebo nad njim, gubilo dah u bici dve boje, i krzavši se, uzmicalo. Ništa nije postojalo više, do tri realnosti – kukurizište, nebo, put. I ja, na biciklu, u odlasku. Vrteo sam pedale sa dečjim ushićenjem. A onda začuo za sobom zvonjavu, i brzo jedenje šljunka malim točkovima malog bicikla, koji me je stizao. Zvonjava mi je bila poznata, i ja se nisam okretao. Postao sam svestan da zvoni kraj mene, tik uz mene, i da više nisam sam. Kraj mene je vozila moja kći, ista onakava kakava je bila kada je prvi put, sama, bez pomoćnih točkova, vozila bicikl. Ali, to nije bila ona. Hoću reći, imala je njen lik, njenu haljinicu, bio je to poznati bicikl koji sam joj kupio za rođendan, ali, na njemu, nije bila moja kći. Iznenadilo me je odsustvo ljubopitljivosti – ko je to? Nisam želeo da saznam. Možda, zato što sam znao?

Devojčica kraj mene smejala se. Gledala me, ne obazirući se na put. Put? Da li je to bio – put? Beskrajna traka šljunka vodivša u nepovrat. Autostrada za snove, za sećanja. Magistrala zaborava. Vozili smo ka crenoj zvezdi koja je delila zeleno kukuruzišta i plavo nebesa. Tada je prošaptala: KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI! Pitao sam je šta to znači, rekla je da znam, da je samo potrebno da se setim. Zamolio sam je da mi pomogne. Odgovorila mi je – prestani da okrećeš pedale. Prestao sam. Ali, bicikl nije stao. Ne može da stane, rekla je, inercija našeg dugog putovanja nas vodi, toliko dugo pedalamo da više ne možemo stati. Ali, gde idemo?, pitao sam. Ka crvenoj zvezdi, daleko od nje, usledio je odgovor. Kada ćemo stići? Kada kukuruz sazri, i ponovo nikne, kada izgubimo pojam o rađanju, sazrevanju i umiranju. Ponovo sam zavrteo pedale, sve brže i brže, želeći da što pre stignem, ali što sam brže pedalao, išao sam sve sporije, kao da me je nešto vuklo nazad. Devojčica je bila daleko ispred, i mahala je. Čekala je da je stignem. KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA SMRT DOLAZI..."

Priča je zamrla kako sve priče zamiru – u tišini. Novinarka je zatvorila notes. Bila je zadovoljna, čitaoci ,,Galassije", ljubitelji paranormalnog, NLO otmica i neobjašnjivih fenomena, biće zadovoljni, a njen džep puniji. Priliku da se poigra u krevetu sa nekim od plavookih Slovena, potražiće sutra. Ustala je i uljudno se pozdravila sa pilotom, koji je, i dalje držeći punu čašu vina, gledao u mrak. Obećala je da neće otkriti njegovo ime, da će njegovo iskustvo, u časopisu biti predstavljeno kao ,,slučaj neindentifikovanog jugoslovenskog vojnog pilota". Njemu je bilo svejedno. On je bio ,,tamo", ne ona, poznati pojmovi za njih su imali sasvim različita značenja. Pred njim, ostala je samo pučina, nebesa, putevi, zidovi, različite pojavnosti jedne te iste stvarnosti...

[Boban]

Ja sam proveo u vojnim pritvorima i bio podvrgavan ispitivanjima neuporedivo više od tebe.
Sva isleđivanja su prilično slična, malo pričaju s tobom, ponude ti cigaru, pitaju za devojku, za koga navijaš, a onda odbiju bubrege, pa ti donesu kafu i vajkaju se kako ni oni ne uživaju u ovome...

Zar ne bi bilo bolje u funkciji priče da ga, umesto generalija na početku, pitaju "Za koga navijaš?" pa onda "Sećaš li se utakmice..." To je neophodan sastojak
verodostojnosti. Ako pisac već pravi digresije i aluzije na stadion, možda bi bilo vrlo dobro da ima provučeno još malo stadiona, kroz razne aspekte, čak i vizija zatvorenika na stadionima. Mogao je oko tog detalja da izvrti celu postavku.

[scallop]

Sa drugim pasusom se slažem. Sa prvim ne. Jugovan je major RV i PVO JNA i procedura se razlikuje. Tvoja pritvaranja i ispitivanja su bila za tupadžije koji misle da mogu da isfoliraju ludilo, a Jugovan je izgubio avion, imao bezumnu priču, koju je na kraju podelio sa nekim sa kim to nije smeo. Priznaj da ima razlike.

[Mme Chauchat]

Upad sa strane: u alternativnom univerzumu u kome rudar iz Trepče predaje štafetu razlupane lobanje, može se i ovako voditi ispitivanje... ili ovakvim rečenicama novinarski intervju...

[scallop]

Samo nemoj zaboraviti da sam ja i tada bio zaposlen u JNA. Evo, u ovom drugom delu se pominje Jugoslovenska avijacija. To nije postojalo.

[Boban]

Ma jasno je da je alternativna stvarnost u pitanju (Stadion JNA nema 120000 mesta), ali nema teorije da iko ikada igde misli da će samo strogim ispitivanjem doći do odgovora.
To nikada nigde nije bilo, čak ni u nacističkim logorima. Plus mislim da ovde upravo neobičnost situacije nalaže alternativniji pristup.
U krajnjoj liniji, moj način je uverljiviji dramaturški i zanimljiviji. Jebeš stvarnost. Mi pišemo priče...

[Mme Chauchat]

Kako sam dobro raspoložena, reći ću da su faktografske greške manje bitne stvari "Glavnije" je ono što je Steva pomenuo, a najglavnije ćemo kad se završi priča (da, najbolja je do sada, al da se ne lažemo, to ne govori mnogo)...

[scallop]

Potpuno se slažem, ali sada raspravljamo o plauzibilnosti. Ona se narušava samo onoliko koliko priča ostaje prihvatljiva čitaocu. Rudar nije imao "razbijenu lobanju", sa razbijenom lobanjom se ne ustaje, stadioni ne moraju imati 120000 gledalaca, jer nema alternativne stvarnosti, suštinski, najmanje imam primedbi na ispitivanje, kako ga je autor rešio. Nemam ni na stil, napisao bih da svaka budala ima svoje veselje, ali se bojim da autor to neće shvatiti pozitivno kao ja. I ja, kao i ostale budale, imam svoje veselje. Sa druge strane, autor se ne brani dok se čitava priča ne postavi, a možda neće ni kasnije, pa, u ovoj fazi to moram ja. Raduje me što su se Jevtropijevićka i Boban javili, ali me ne raduje što su se ostali ućutali. Budući da je ova priča obećavajuća, možemo pomoći autoru do konačne, prihvatljive verzije.

[Boban]

Koliko god malo da nedostaje do kraja puta, ako se nema mudrosti, snage ili volje da se to savlada, posao neće biti završen.
Ja sam shvatio da su te razlike u nazivima i kapacitetu stadiona odraz ne gluposti i nemarnosti autora nego sitnica koje treba da nam ukažu na alternativnu stvarnost.

što se tiče "razbijene lobanje", ja mislim da je pisac imao u vidu zapravo "razbijenu glavu", tj, površinsku povredu a ne lom lobanje. Doduše, moj brat od ujaka je pretprošle godine sa teškom frakturom lobanje ustao i otišau u kafanu, sedeo celo veče, a sutradan pao u komu i nakon dva meseca umro, sa kako su doktori rekli, nezabeleženim nagnječenjima mozga u smislu da je hodao. Adrenalin čini svašta.

[scallop]

Autoru je bila sasvim nepotrebna alternativna stvarnost. Stranputica. A bosanske tintare su čudo.

[Boban]

Jedan drugi moj brat, peo se na vrleti gde im je otac zabranio da idu, pao i slomio rebro. Onda nije smeo da prijavi i nastavio da radi sve što se od njega tražilo (čuvanje stoke, donošenje vode, drva...) dok to nije zaraslo. Život je čudniji od naše mašte.

[scallop]

Ma, slažem se. Nego, daj ti nama reci da li je autoru bilo potrebno 9Kk ispraznog pričanja o događaju koji bi bilo koju novinarku oterao. To je ključna slabost drugog dela priče.

[Boban]

Ček bre, drugi deo nisam čitao.

[scallop]

Eksploatišem tvoju dobru volju.

[pokojni Steva]

Izvinjavam se autoru, pokušao sam a sad dižem ruke. Ja ovo ne mogu da pročitam do kraja. Čak sam i skrolovao ne bi li me nešto potkačilo pa mi se prikačilo kako bih se vratio. Ja jednostavno konstrukcije tipa "Devojčica kraj mene smejala se. Gledala me, ne obazirući se na put. Put? Da li je to bio – put? Beskrajna traka šljunka vodivša u nepovrat" ne mogu da svarim. Sad idem u ćošak da sebi prospem kanticu kukuruza, i da se stidim, jer je to po Scallopu verovatno špic pripovedačkog umeća.

[Džek]

Drugi deo mi nije 'legao' kao prvi. Autor tu povlaci nit za koju se drzi citaoc. Intervju mi nije verodostojan, pilot je upamtio svaki detalj situacije u kojoj se nasao, i kako se nasao, kao da je imao kamere umesto ociju. Dodatno opterecenje citaocu daje prenaglaseno opisivanje spomenutih detalja. U takvom setingu ocekujem 'sta ce biti dalje' a ne 'sta je sada'. Naravno, autor treba da izgradi trenutak kao odskocnicu za naredni, ali ne ovako. Bio sam na rubu smaranja dok je pilot izlagao. Zelja novinarke za balkan bojom jeste klise, ali dobrodosao da razbije ambiciozno i pre-detaljno izlaganje pilota. Kako god, prica je interesantna i dobra.

[Boban]

Kada kažeš da ti drugi deo nije legao kao prvi, to zapravo znači da si manje iskusan čitalac i da ti je potrebno više "materijala" za zaključak.
Previše si otvorenog srca i dobre duše, te autoru daješ kredit koji on ne verovatno ne zaslužuje. Praksa je pokazala da ako prva rečenica škripi, a u nju bi trebalo da je uloženo najviše, onda šta očekivati od ostatka...
Mislim da ću se držati svoje ideje o prvom pasusu kao dovoljnom i reprezentativnom.

[Džek]

Priznajem, nisam neki citalac a ni kriticar, ili imam problem sa definisanjem onog sto mi smeta. U losim pricama mi nista ne smeta, nista ne strci, sve je jednako slabo, a u dobrim lose bas odskace. Obrazlozio sam sta me zulja u drugom delu, ukratko, pilot sedi i analizira svaki kadar koji je doziveo a to mi ne pije vodu.

[Hiperhik]

Uz očit napor, koji je najudaljenijem gledaocu na suprotnoj tribini, mogao izgledati kao nemušti let iglom probodenog komarca...

Autor je, pretpostavljam, ovde pokušao da nacrta sliku. Iz perspektive najudaljenijeg gledaoca stepenice do Maršalove lože (a koje su, ko se seća, bile prilično uzane) mogu izgledati kao igla po kojoj nešto gamiže. `Let` je, ipak, preteran.

Sto dvadeset hiljada očiju očekivalo je njegov ustanak.

Kad to podelimo sa dva, izađe na šezdesetak hiljada ljudi. Dakle, moguć je i nealternativni stadion JNA.



Kakobilo, prvi deo me je držao jače od drugog, i lakše sam ga pročitao. U drugom delu sam se na nekim mestima vraćao, e da bih shvatio kog vraga major govori.

Dopada mi se i čekam treći deo.

[Mme Chauchat]

jer je to po Scallopu verovatno špic pripovedačkog umeća.

Ja bih vas obojicu na kukuruz što ste se pokarabasili ko deca!!! More, i jače nego kukuruz!!!   Da me ne nervirate ovoliko, verovatno bi mi bilo mnogo smešno!!!1!

[scallop]

Molim te, nemoj mene na kukuruz.    Ne mogu ja stalno da budem dežurni krivac. Vidi ti s Pokojnikom koj' mu je andrak.

[Plut]

Pročitala oba dela i rekla bih da nema još mnogo do kraja, a izgleda mi kao da bi moglo trajati još duplo koliko do sada. Malo nezgrapno napisan kraj rečenice, ne? E takav mi je drugi deo priče, no da krenemo da početka.


Ima ovde materijala, ima tu nečega, ali pošto znamo gde smo tako ćemo se i ponašati i gledati na sve previše kritički. Lažem, da me je priča baš raspametila verovatno ne bih imala šta da kažem osim da kratko pohvalim.
Priča ima neki red i redosled, tu se ne možemo mnogo sporiti. Ono što mi najviše smeta je osećaj nervozne rastrzanosti dok čitam, poređenja i ponavljanja, ponavljanja. Ok, to nekad ume da bude i više nego efektno, ali mi ovde liči na kombinaciju ekstazija i apaurina (pardon - tako ja to zamišljam, iskustva nemam) kreni-stani, trči napred-nazad. Ponavljanjem reči, nabacivanjem prideva, imenica i glagola (koji nisu loši) se daje na intenzitetu priče, a onda se ista zaustavlja nepotrebnim, usiljenim i dugim poređenjima. Uopšte ne razumem potrebu da se tako nešto radi i bude istrajan u tome.


Evo nekih od poređenja koji mi baš baš smetaju, a ne nalazim im ni svrhu, vrlo često ni logiku, a da nemušti let preskočim:
"Spolja, iz grotla dugog hodnika, čuli su se koraci, nalik na zveket razbijene košnice." - Zaista ne znam kako zvuči kada se razbija košnica. Verujem ni mnogi drugi tako da mi poređenje i nema nekog smisla.
"Mrki, očito seljačkog porekla, oštri i neumoljivi, krupnih šaka, lako se uklapaju u memlu ćelije, pokreti su im u toj skučenosti prirodni, graciozni, gotovo da liče na pokrete artista na bini, a u polumraku, njihove oči vide sve." - Meni barem, pokreti artista ne izgledaju prirodno, a i nikako ne mogu da zamisli tabadžije gracioznog pokreta. Ovakvi tipovi suprotnosti su mi uvek delovali neuverljivo.
"To nije hodnik, to je pregnojno crevo, bez početka i kraja, neke odvratne životinje, to nije mrak, već stanje svesti." - Šta je pregnojno crevo? Neke životinje? Pa još odvratne? Koja je mera za odvratnost? Ništa mi ovo poređenje ne govori.
"Čovekov glas bio je loman, pred pucanjem, istezao se preko svih kadenci, ličio na paučinu izvađenu tananim kukama sa dna dubokog bunara." - Apsolutno preterivanje i nabacivanje usiljenih poređenja. Nepotrebno.


Da sada i ja ne bih preterivala, ovde ću stati sa ovom temom mada toga ima još. U drugom delu nema toliko, ali ima drugih stvari.


Moja strepnja, ali imam veru: devojčica će se pojaviti ponovo.


Drugi deo jeste malo drugačiji od prvog, ali nisam imala nekih većih problema. Možda sam malkice povremeno vrtela da vidim koliko ima do kraja, ali ništa strašno.
Elem, autor nam se ovde potpuno raspištoljio i dao sebi na radost i volju. Ne dopada mi se što su nam lik i autor u istom tripu. Ne vidim razliku u pripovedanju ali ok, možda je to namerno.
Malo mi tu škripi novinarka. Lepo je opisana njena haljina koja se lako skida, pa sam tako skontala da je ona s namerom stigla na intervju, a to je zadihano ludovanje po krevetu. Međutim i još jednom, međutim... ovaj lik joj valja neko ludilo koje ona baš i nije u stanju da definiše, ali je zato opčinjava i ona zaboravlja i krevet, a biće i intervju koji treba da joj donese gomilu preko potrebnih para. Nešto mi tu debelo škripi. Previše lako njegova priča nju očarava, a pre bih od novinara časopisa koji očito nešto znači, očekivala da ga vrati na pravi put, da barem pokuša ili da jednostavno ode. Ono što on njoj priča nije za novine, možda stanje njegovog uma jeste, priča nikako.


Ne slažem se sa Džekom oko neuverljivosti intervjua. Kada novinar najavi intervju, tema se danima unapred zna, često i pitanja pošalju tako da je normalno da se osoba koja će biti intervjuisana vrlo dobro pripremi pa se i seti svega. Drugo, on je sve zapamtio, pa naravno kada mu je izuzetno bitan događaj, a treće ko zna o čemu on, u stvari, priča u tom ludilu.


I sad, da baš ne bih zagušila topic, malo mi je diskutabilna njegova klaustrafobija. Ne razumem se baš najbolje, ali zar bi on mogao da postane pilot da ima fobiju bilo koje vrste, naročito ove? Kaže da je krio snagom volje, a na drugom mestu da je ima od rođenja. Ako je tako, to je moralo biti lečeno, moralo je biti zapisano u nekoj istoriji bolesti, ne verujem da bi se moglo sakriti. I da se nije lečilo, teško da bi mogao da nastavi normalan život posle takvog detinjstva. Palo mi je na pamet da to nije prava klaustrofobija nego neugodnost koju on tako naziva, ali me on sam demantuje pričom o detinjstvu.


E tako, videćemo kakav će treći deo biti, ali moj kompletan utisak do sada je da bi priča mnogo bolje funkcionisala kada bi bila kraća i kada bi to ludilo bilo smislenije. Potrebno mi je da osetim u kakvom je on to ludilu, ne da se i ja osetim ludom.


Uf, još nečeg se setila, ali od frke da neću moći da editujem, zaboravila.

[SuperSynthetic]

Dobro jutro Scallope. Probudi me ovo sunce. Izgleda da ce biti lep dan.

[scallop]

Draga moja Plut, tvoj komentar me je baš razdrmao.    Nadam se da će autor prepoznati šta mu se zamera u delu preterane potrebe potcrtavanja stilskih akrobacija. Potreba da se ostavi utisak o posebnosti sopstvenog ispisa ume da rezultira lošim prijemom celine. To se dobrom voljom da podesiti da uđe u prihvatljive okvire.


Začudilo me je da si pomenula Džekovu primedbu na intervju, mislio sam da sam ja na to ukazao. Ali, i Džek jeste, pa ako. Budući da pisac postavlja priču u vreme pre četrdesetak godina, trebalo je da i intervju strpa u te godine. A on to uopšte nije. Pomenuo sam da je Jugovan ispričavao svoju priču, a da ništa prihvatljivo nije rekao (valjda je pisac tako hteo) na ravno 9Kk. Kako god intervju bio pripremljen, ono šta je novinarka čula ne bio objavio nijedan list. Sve bi okončala posle desetak minuta natezanja i uhvatila maglu. Drugo, pilot ma koje armije nema šapku na glavi kad sedi za stolom, posebno ne sa damom, tako da nije mogao da se oznoji, da skine kapu i briše znojno čelo. Uopšte, on sigurno nije bio debil da ne zna šta ga čeka. Ako je zbog gubitka aviona i naknadnog trabunjanja (tako to vide vojske) bio ražalovan, a sigurno nije tek kad su ga uhapsili zbog komunikacije sa stranim novinarom, onda je znao da je nadziran, da će ga pokupiti odmah posle razgovora i okolnosti susreta nikako nisu mogle biti onakve kakvim su prikazane. To je pitanje uverljivosti koju toliko zanemarujemo kad pišemo fantastiku.


Posebno mi smetaju velika slova. I u literaturi su ona nepristojno upiranje prstom, kao su čitaoci blesavi. No, danas u podne poslednja trećina, pa ćemo dubioze kuda ide priča raspraviti.


Hej, Syntetic. Tek ćeš da vidiš kako budi kad ti kapci otanjaju kao moji.

[Plut]

Ja sam shvatila da Džek zamera u intervjuu na uverljivosti onoga što naš lik priča. Na šapku sam zaboravila sve dok je ti nisi pomenuo. I naravno, pa i ja sam rekla da to što je ona čula niko ne bi objavio, stanje njegovog uma možda bi, ali bi to bila samo štura informacija. Što se tiče smeštanja priče u određeno vreme, uopšte o tome nisam razmišljala jer nisam ni mogla baš da utvrdim o kom vremenu se radi, pa rekoh 'ajd nek bude na duši fantastike.

[scallop]

Sad ćemo saznati šta se dogodilo sa pilotom Feliksom Jugovanom. Treći i poslednji nastavak:



# # #

Soba. Paklica cigareta ,,57" do pola je ispražnjena. Svetlo sa lampe i dalje bije fokus u lice Feliksa Jugovana. VSI 44 sedi, sa nogama na prenatrpanom stolu, i premeće u ruci olovku, što odaje bes, čiji se plamičci, vidljivi na nabrekloj veni iznad istražiteljevog oka, gase tek kada čovek treba da otrese pepeo sa cigarete, što je za njega napor koji ga sili da zaboravi sve ostalo. Pospan je. Ali, služba je služba. Čuo je ovu suludu storiju desetine puta, i uvek je bila ista, ali svaki put ga je sve više i više obuzimala, kao faustovsko tkanje natprirodnog, nadčulnog i nadsvesnog. Ipak, on se ne da zavarati. Gasi poslednju cigaretu za noćas. Ustaje. Staje naspram pritvorenika, u kružnicu žute, umorne svetlosti. Smeje se, blago, ali nepopustljivo. Pomalo ga svrbe prsti, trnu pred saznanjem da će uskoro, ponovo, morati da otkuca izveštaj, svedočanstvo o saslušanju. Unosi se u lice pospanom, izmoždenom majoru, koji deluje kao da spava, a zapravo je budan kao šti nikada nije bio, u stanju savršene, usredsređene pažnje.

,,Vi ste izdajnik, druže!"

Feliks Jugovan podiže glavu. Osmatra čoveka nad sobom. Oseća tromo, neumoljivo približavanje zidova, cikot senki, hladnog i mračnog. Ne želi više da govori. Devojčica, vidljiva samo njemu, sedi mu u krilu, i smeje se. Crveno sunce, samo što nije izgrejalo...

,,Izdajnik i šarlatan! Da. Vaša priča, druže, ma koliko se činila ludom, i ma koliko vi ludilom pokušali da se odbranite od odgovornosti, one odgovornosti koja kazuje da ste neprofesionalnim izvršenjem pilotskog poziva, izazvali pad aviona, ja znam pravu pozadinu vaše pripovesti. Znam šta se krije iza nje. Izdaja! Pre nekoliko noći, nakon jednog od saslušanja, sinulo mi je, pred očima, dok sam sedeo u svom automobilu čekajući da semafor pokaže zeleno. Crveno svetlo, kao crvena zvezda, pokazalo mi je istinu. KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA DOLAZI SMRT! Kako baš, druže, crvena zvezda, petokraka, da donosi smrt? Je li nam smrt donela, našem naraštaju, ona petokraka koju su nosili naši očevi na Neretvi i Zelengori, dok su tukli dušmane? Vi biste, možda, druže, da crvenu zvezdu zamenite kokardom, ili, slovom ,,U". Vi sanjate, možda, kontrarevoluciju? Da li vam smeta crvena zvezda koju je na šapci nosio Maršal, vodeći naše narode u slobodu? Alegorija. U dobrom, nušićevskom stilu, vi ste hteli da ismejete, ukažete, prokažete, i to, pred inostranim novinarom, našu socijalističku revoluciju, našu državu. Sva ta priča, o beskajnom drvetu, o sobama iz kojih se ulazi – izlazi, o dugačkom, putu bez kraja, nije li vaša težnja da se menja ustavni poredak, vaša metaforična predstava nekakve slobode o kojoj sanjate, kao da mi, već, nismo slobodni, u Socijalističkoj Federativnoj Republici. Saznanje da je major avijacije, jugoslovenski oficir, imenom Feliks Jugovan, pod izgovorom fatnazmagoričnog iskustva, popljuvao svoju državu, svoje vođe, sistem kojem i sam pripada, duboko nas je, sve nas, mene lično, potreslo. Umesto da prihvatite odgovornost za srušeni avion, vi izmišljate fantastičnu priču kako bi se opravdali pred gnevnom javnošću, i, na vašu žalost, otkrivate svoje tajne porive i sklonosti, svoje namere. Mislili ste, druže, da je Država, da sam ja, glup, da neću shvatiti? CRVENA ZVEZDA... DONOSI SMRT... Sigurno sanjate o svetu u kojem život donose eksploatatorske, kapitalističke svinje i kulaci? Šurujete sa stranim obaveštajnim službama? Recite! CIA? KGB? MOSAD?"

VSI 44 nervozno se ushodao prostorijom. Koraci su mu teško sekli pod, spremao se da zatraži priznanje. Priznanje je jedino što se računa. I više od toga, morao je da iskamči kajanje. Plač. Izvinjavanja. Nastavio je monolog, uveren u pobedu:

,,Novinarka, izvesna Lodovika Đenaro, ubijena je. Naše službe su se postarale za tu kurvu. Kladim se da vam je obećala anonimnost? Ha! Novinarska gamad... ništa opasnije nego njima dati slobodu da pišu kako hoće i šta hoće. Priznaćete mi sve, druže. Vaš pasoš, koji ste poneli na svoj poslednji let – utvrdićemo sa kojom namerom – pronađen je u izvesnom prtljagu na amsterdamskom aerodromu Šiphol. Na koji način je tamo dospeo, premda ste se vi katapultirali iznad Peštera, otkrićemo. Takođe, u istom prtljagu, zatečeni su detaljni planovi jugoslovenskih vazdušnih i pomorskih baza, radarskih stanica, kasarni i karaula, fabrika namenske industrije. Gde ste to nameravali da odete, druže Jugovan, i sa kojim ciljem? Kome ste se prodali? Kome izdali svoju domovinu? Kome je bilo važno da se obznani da CRVENA ZVEZDA DONOSI SMRT, da pod njenim sjajem nema slobode? Ćutite? Nevažno... progovorićete... progovorićete..."

Feliks Jugovan je znao da više nema šta da kaže. On je bio ,,tamo". On je video. Podmetnute laži o nađenom pasošu, palom avionu, sabotaži i izdaji, bile su daleko zavijanje bezubih vukova. On je bio ,,tamo". Namera režima, isrtažiteljeva namera, da ga diksredituje, ismeje, optuži, ništavna je. Ma koji im porivi bili, bilo da su podstaknuti željom da od javnosti sakriju nešto što je u njegovoj priči istinito, ili potrebom da speru sopstvenu savest, ili izbegnu odgovornost za ono što se desilo na večernjem letu trećeg septembra, neće nikada doznati istinu. Oni nisu bili ,,tamo". Oni ne mogu znati. Nevažno je da li u arhivima ratnih vazduhoplovstava svetskih zemalja postoji odrednica – ,,NLO otmice, istiniti slučajevi", i da li vlade tu spoznaju žele da prikriju od masa, on, major Jugovan zna da je sve to laž. Postavka čitave scenografije ,,otmica" laž je. Pravo pitanje je: ko otima, a ko je otiman? I gde je ono ,,tamo"?

Stražari su došli i vezanog čoveka odveli natrag u ćeliju. Hodnik, spoljni, neutaživi hodnik sada se, pred zoru, činio još dužim. Vrata su se otvarala i zatvarala, ali niko nije ulazio, niko izlazio. Hodali su ćutke, a za njima je išla devojčica, čijeg je prisustva samo pilot bio svestan. Bio je pospan, gladno pospan. Skljokao se na krevet čim su ključevi zaškljocali u bravi, i predao se, istom onom zidu na koji je naslanjao čelo, ili je, to bilo čelo neoboženog Boga na koje je prislanjao zid sosptvenog razuma, i ubrzo, zaspao, slušajući u snu kapanje teških, sporih kapi, o ćelijski lavabo. Spavao je dugo, spavao je sporo, unazad, iz REM faze koja je doša naglo, trenutno, vraćao se u polusan pospanosti. Zvuk kapanja iz slavine bio je drugačiji. Kao da su kapi padale na nešto živo. Meko. Toplo. Okrenuo se. U lavabou, kao oformljena, uobličena živa, bleda i krhka, sedela je devojčica, njegova kći koja to nije, dok joj je voda kapala na sklopljene butine, sa svakom kapi golemom kao svemir, kapala u okean beskaraja koji je tvorilo ulegnuće u njenim spojenim nogama. U šaci je držala crveno sunce, pred čijom su se svetlošću zidovi krunili i rasipali u ništa, u poroznu sliku usporenih kretanja, lica, svetova, životinja, zvukova, mogućnosti...

Jedne noći, dva čoveka ušla su u ćeliju, i stavili lisice, trećem. Poveli su ga niz kafkijanski hodnik u kojem su se sazdali svi hodnici sveta, i sva vrata sveta. Koračali su do vrata 2112. Tamo su ušli, i dvojica su trećeg poseli na stolicu. Fokusirana svetlost, zaražena močvarnom ustajalošću, obasjala mu je lice. Jedan čovek, iza svetla, pomerio se, iz paklice ,,57" izvukao cigaretu i pripalio. Dim je oskrnavio već oskrnavljenu svetlost. Znoj je kapao na pod.

,,Ime?"

Čovek na stolici je ćutao.

,,Ime!"

,,Zdeslav Bešlin."

,,Zanimanje?"

,,Vojni sudski istražitelj."

,,Službena oznaka?"

,,VSI 44."

Čovek iza svetlosti, stao je pre čoveka na stolici. Isključio je lampu. U prostoriji nije bilo ničega. Zidovi, i jedan prozor, lampa, stolica. Dva čoveka. Mrak je bio slabašan, neočekivan i raspadao se. Ujedalo ga je nešto crveno, spolja. Čovek koji je postavljao pitanja, skinuo je propitivanom lisice. Izveo ga je napolje, u hodnik.

,,Idi."

,,Gde?"

,,Hodnik nema kraja. Vrata su bezbrojna. Biraj da li ćeš da uđeš ili izađeš."

Nesigurno, kao dete koje čini prve korake, čovek je pošao, okrećući se nakon svakog, od prvih koraka. Onda je nestao, u mraku, čiju je vladavinu već opovrgavala crvena, crvena krv svetlosti dopiravše iz pukotina zidina, a čovek koji ga je ispratio, zatvorio je za sobom vrata, urezavši potom, noktom, NE ULAZI, i seo, na ono mesto gde je bezbroj puta bio ispitavan, i ispitivač, u hiljadu različitih pritoka stvarnosti, živ u stotinama drugačijih dimenzija, u desetinama različitih formi i obličja, ali, sa jednim umom, jednim sećanjem, jednim znanjem. Crveni disk virio je iz okna malog prozora. Prišao mu je i pogledao ,,napolje". Duboka brazda praznine kosmosa prostirala se u svim pravcima, očekujući seme velike eksplozije. Imao je još svega dvadeset jedan zemaljski dan da odabere jednog Zemljanina kojeg će povesti u beskraj...

KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA...

[Mme Chauchat]

Elem, ispada da nemam snage i koncentracije za detaljniji razgovor. Nije važno.
Ovo je najbolja priča do sada... teško nama.
Osnovne zamerke:
- ton priče: isuviše patetike. Od početne slike pa nadalje i sve do kraja, sa "dubokom brazdom praznine kosmosa".
- stil: nezgrapna poređenja, kao onaj zlosrećni komarac; direktno vezano za patetiku i preterivanje. Slike hiperbolisane do neukusa. Uporedi: "...dok joj je voda kapala na sklopljene butine, sa svakom kapi golemom kao svemir, kapala u okean beskaraja koji je tvorilo ulegnuće u njenim spojenim nogama..."
- zapravo, ova rečenica može da posluži i kao primer za sledeće: kad je stil ovako pretenciozan, greške i nezgrapnosti su još izrazitije i više smetaju. Glagolski prilozi, recimo... ako bude trebalo, navodiću primere.
- faktografija: ok, složili smo se da ovde zamerke tog tipa nemaju šta da traže. Pa ipak mi smeta što se niko u ovoj priči ne ponaša "normalno", tj. svi likovi su u nekom podignutom raspoloženju, govore knjiškim, neuverljivim rečenicama... ne delaju mnogo, niko od njih, i kad se sve sabere, ni islednik ni novinarka nisu "ličnosti" već samo "sagovornici" za jedinu "ličnost"... i da, "crvena zvezda", godine 1975, bila bi dovedena u vezu sa komunizmom u roku od odmah, o čemu vi, druže isledniče, pričate, setio sam se pred semaforom... kakav semafor, to je prva i sasvim automatska asocijacija, optužba za veleizdaju bila bi iskucana još pre prvog saslušanja...
- zaplet i rasplet: priznajem da me je autor izgubio pri kraju. I prva i poslednja slika jednako su proizvoljne, bez jasne narativne veze sa ostatkom priče.

Plusevi: eh. Ambicija je očigledna, izvestan trud takođe, pojedine slike (posebno Feliksove vizije) zanimljive, ali ukupan utisak jeste da je ovo pisano aljkavo, na brzinu.

[scallop]

Glagolski prilozi, jel' se tako zovu? Ja ih nabrojah šest-sedam i to je katastrofa. Da je autor bar malo pročitavao naglas osetio bi da nešto nije u redu.


Napominjem da mi je stigla još jedna priča i da ću početi da je postavljam u četvrtak u podne. Dotle imaju vremena oni koji su pročitali ovu priču, a i autor da kaže koju i da se predstavi.

[Kimura]

Imam utisak da nas autor onim ''KADA CRVENA ZVEZDA ZABLISTA'' prosto udara po glavi! To se moglo izvesti mnogo suptilnije.

[scallop]

Udara i sa malim slovima.

[дејан]

Shvacate li vi da ja jednostavno pocinjem imati kompleks od toga, sto reci i kako reci, a da to ne kraju ne bude protumaceno i ocijenjeno kao provokacija i podjebavanje na politickoj osnovi?
Mislim, ne bi bilo prvi put.
Kad prica bude cijela objavljena, ja cu vam reci sto mi tematski smeta u njoj.

ти, заиста. не би требало да се устежеш због појединих слепаца.

[scallop]

A što se ti ustežeš?

[дејан]

мислим да нисам дорастао задатку

[scallop]

Koliko ja znam čitaš fantastiku bar dvadeset godina.

[Džek]

Poslednjim delom mi se gubi kompletna verodostojnost price. Islednici, narocito u vreme SFRJ, nikad ne persiraju zatvorenika (drugovi) i ne drze govore nit' implementiraju u proces svoju nacitanost, a narocito ne govore o smaknucima. Islednik mi je totalno nestvaran. Prica je generalno dobra, ali pogresno pripovedana. Opterecuje svim nabrojanim bravurama. Namere autora su mi jasne ali da li su njemu? Porucio bih mu da smanji kicenje i bolje profilise likove koje moze mnogo bolje da vodi. Dinamika je otisla na ustrb fantazmagoricnih i prenaglasenih opisa mentalnog stanja protagoniste. Mislim da ovaj autor ume mnogo bolje.

[дејан]

читам је и више од 20 година, но, у мојој књизи то није довољно. потребно је талента и много знања и добре воље да би коментар имао икакав смисао, тежину и вредност ономе коме је упућен. ја сам са талентом веома танак, са знањем можда нешто конкретнији, због тих година читања, а од добре воље ми је полазило да бар неко време учествујем у читању и оцењивању радионичарских прича.

[saturnica]

Shvacate li vi da ja jednostavno pocinjem imati kompleks od toga, sto reci i kako reci, a da to ne kraju ne bude protumaceno i ocijenjeno kao provokacija i podjebavanje na politickoj osnovi?
Mislim, ne bi bilo prvi put.
Kad prica bude cijela objavljena, ja cu vam reci sto mi tematski smeta u njoj.

ти, заиста. не би требало да се устежеш због појединих слепаца.

Hvala dejane!