RADIONICA B - TABAK PRIČA

[Džek]

U radionici su svi komentari dobrodosli jer se to duguje autoru, da dobije misljenje o svom uradku. Radionica nije profi krug kriticara ni pisaca, nego skola. U suprotnom bi se mogli pozvati na moj potpis, pa bi ovo mesto bilo pustos.

[Plut]

Da budem iskrena, na kraju sam se zduvala. Ne znam šta sam očekivala, ali se nadala jesam. Jevtra je potpuno u pravu, autor nam je baš zabrazdio u patetiku i to potpuno nepotrebno.
Ono što mi i dalje smeta (a da se okanem poređenja) jeste što nam i islednik govori istim jezikom kao narator i Feliks. Svi su u istom tripu i svi se na sličan način izražavaju, pokazuju nam koliko su pametni, načitani i da znaju pametne reči.
Ne znam šta bih više rekla. Ne bih znala ni da li je ovo najbolja priča jer prethodne nisam pročitala, ali ako je tako onda samo jedno "uf".


Mogao bi nam se autor već i otkriti pa da se još malko izrazgovaramo.

[Mme Chauchat]

Volim kad se sa tobom složim. -.- Mogla bi i Saturnica da se okane ustezanja i kaže šta ima, pa da idemo dalje. Mene od autora zanima samo da saznam da li je (kao što mi se čini) onu rečenicu sa Zemljaninom pri kraju ubacio jer se poplašio da mu priča neće biti dovoljno fantastična bez nje.

[Plut]

Evo smajli!

[scallop]

Tako ljudi zamišljaju tanku vezu sa fantastikom.

[Hiperhik]

Mda.

Kako je priča odmicala, tako me je `puštala`, da bi me, pred kraj, potpuno izgubila.

Previše namolovano, previše prenategnutih i nemuštih poređenja (ili ih ja nisam baš pojače razumeo), i previše nekako...svega.

Al, opet, ko god da je pisao - ume da piše.

Ubeđen sam da se priča itekako da srediti.

[Kimura]

Ubeđen sam da se priča itekako da srediti.

I ja mislim da može.

[saturnica]

Volim kad se sa tobom složim. -.- Mogla bi i Saturnica da se okane ustezanja i kaže šta ima, pa da idemo dalje. Mene od autora zanima samo da saznam da li je (kao što mi se čini) onu rečenicu sa Zemljaninom pri kraju ubacio jer se poplašio da mu priča neće biti dovoljno fantastična bez nje.

Zao mi je, al iz principa je vise nisam citala do kraja, pa onda ne bih ni pricala.

[scallop]

Nismo rekli da ne može ni za prve dve. Mnogo ste mi mekani. Prijavite se da pomognete kod sređivanja.

[Kimura]

Ali, već smo pomogli! Ako se autor odluči da primeni sve što je rečeno, priča će biti znatno bolja.
To bi značilo otprilike ovo :
- rasteretiti test (napolje s mnogim kićenjima i praznim umovanjima)
- svesti patetiku na podnošljivu meru
- razmotriti uverljivost opisanih situacija(isleđivanje, novinarka), ispraviti greške (šapka na glavi), skratiti i preraditi opisivanje fantastičnog događaja
- poraditi na diijalogu - Plut je u pravu kada kaže da svi likovi govore istim glasom
- moja zamerka : nema likova. Ko je Feliks? Kakav je čovek? Kakva su njegova ubeđenja, pogled na svet? Da li je komunista ili protivnik režima (u duši, naravno)? Da li je hrabar, ima li poroka?
- suptilnije koristiti motiv ''crvene zvezde'' (i mala slova, razume se)
- razmotriti Jevtropijevićkinu primedbu vezanu za završetak
Da li je ovo sve?

[scallop]

Što nisi za prethodne dve napravila ovakav spisak? Sad bismo znali kako autori reaguju.

[Kimura]

Sada ćemo saznati. Ako nema više saveta?

[scallop]

Za sat i po postaviću prvi deo nove priče. Autor mi nije ostavio mogućnost da je ravnomerno izdelim na tri dela, pa će prvi deo biti duži nego do sada. Nadam se da neće biti previše.

[M.M]

Hoćemo li saznati ko je autor Feliksovog poslednjeg skoka?

[scallop]

Od mene nećeš saznati. Ali, evo obećanog prvog dela sledeće priče:



LJUBIŠA DOLAZI NOĆU

Posmatram mreškanje vode koje povetarac izaziva svojim nevidljivim prstima. Dunav mi je od uvek drag vidik, često odmaram oči na reci koja promiče kao što godine to čine. Vraćam pogled na put kojim retko ko prolazi; nova magistrala ka Mitrovici je preuzela sav saobraćaj. Možda je tako bolje, nisam više mlad i snažan, ne bih mogao sve da postignem.
Nameštam suncobran i sedam na fotelju koju mi je Ljubiša doneo. Nedostaje mi. Nadam se da će uskoro doći, sa svojim belim autom, svojim pričama i brigom za mene. Valjalo bi da orežemo jabuke, ovu godinu neću sam uspeti.
Sedeći, prebiram po gajbama, birkam natrule sećajući se šta mi je jednom rekao, dok je bio mali:
- Tata, ako ljudi vide da je jedna trula, misliće da su sve pa će da odu!
Sećanja plave kao Dunavska voda u proleće. Smešim se.

Sinoć je vetar prevrnuo tablu koju je Ljubiša napravio. Natpis na njoj je izbledeo, crvena slova –jabuke na prodaju- se tek naziru. Završavam sa prebiranjem i ustajem da namestim pano i nabijem stopu u zemlju koliko god mogu.
Lepet krila iz voćnjaka, koji se prostire duž puta, mi odvlači pažnju. Sigurno su kokoške ponovo odlutale i naišle na divlje svinje sa planine koje znaju da se spuste tik do sela. Uzimam karabin i krećem među stabla da ih potražim, odavno nisam ulovio neku, ali me izdužene senke zadržavaju u mestu. Sunce se spušta iza brda, uskoro će mrak a sa njim i zlo koje se skriva među drvećem.   

Odustajem od nauma, nabacujem pušku na rame i širim ceradu preko uredno poslaganih gajbi da zanoće tu gde jesu, pokraj puta. Da je Ljubiša ovde, preneo bi ih kolicima do trapa a ujutro ih dopunjene vratio. Onda bi upalio kola i otišao na posao. Moj vredni Ljubiša.
Uvezujem ceradu a pogled mi beži ka krošnjama stabala. Pokreti su mi užurbani, noć samo što se nije spustila, kao usporena lavina nadire sa brda. Užurbano grabim duž puta, prema kući. Strah me da pogledam u nadolazeću tamu među stablima jabuke, nije me briga za kokoške ni šta će sa njima da bude. Neka im je bog u pomoći.
Konačno stižem, ulazim u dvorište i taman da zamandalim kapiju, zaustavi se, uz trenje guma po šljunku, veliki policijski kombi. Vozač iskače u podignuti oblak prašine.
- Pomaže bog, stari!
- Bog ti pomogao- Odgovaram začuđeno. Ceo dan niko da stane, makar da upita za cenu, da kupi koje kilo ili gajbu. Bude takvih dana.
- Treba nam voda, kuva motor a valja nam do Mitrovice.
Razočaran, pokazujem rukom česmu u dvorištu. Suvozač se pojavljuje, noseći kantu.
Obojica gledaju kuću na kojoj tamni prozori nagoveštavaju prazninu i skrivaju osamu.
- Sam si ovde, stari?- Pita suvozač dok kači kantu na česmu.
- Jesam, za sada, dok se Ljubiša ne vrati.
- Tvoj sin?
- Da.
Kanta se napunila, voda pretiće. Policajac zavrće slavinu i kreće prema vozilu.
- Kako ide prodaja, kupuju li ljudi?
- Slabo bogme, slabo... Narod nema para, nekad su nosili na gajbu, sad retko, traže kilo, dva...
- Nije nikome lako danas.
- A vi, vozite osuđenike u Mitrovicu?- Merkam kombi,  šacujem koliko su ih potrpali u maricu i otvaram kapiju da propustim vodonošu. Drugi policajac diže haubu i odvrće čep na hladnjaku. Psuje i duva u prste.
- Vozimo stari, vozimo...
Vozač, isplaženog jezika i namrštenog lica,  pažljivo uliva vodu u hladnjak, usredsređen da ne umakne ni jedna kap. Kao što je Ljubiša činio, kada bi radio nešto pipljivo.
- A da kupite jabuka, da se zanimate usput? Imam slatkih, kiselih, kakve volite. Imam i rakiju, domaću.
- Hvala, nećemo. Mrak pada, žurimo da stignemo na vreme - govori mlađi; njegov kolega nazire moje razočaranje, verovatno se sažalio:
- De, spakuj nam po kilo slatkih a i rakiju bi da probamo, uskoro će slava, valjala bi koja litra. Može da se proba?
Onaj drugi se pokorava, na licu mu čitam da se ne sme suprotstaviti, iako bi hteo.
- Ne bismo smeli da stajemo, ali kada smo već morali, ajde...
Jurim do trapa, silazim niz stepenice i trpam jabuke u kesu pa točim rakiju iz bureta u lonče koju je Ljubiša bog zna kada tu ostavio.
Na kapiji, dva policajca puše. Pružam im voće i lonče. Stariji se krsti,  naginje i dodaje kolegi.
- Bogme, dobra. Prava. Nego, gde ti se dade sin, je l' na poslu ili juri ženskinje po gradu?
- Ni jedno ni drugo. Odveli su ga, znate...
- Ko ga je bre odveo? -  stariji će - I gde?
- Došli takvi kao vi, u uniformama, samo zelenim, i rekli – Ajde Ljubiša, mora se, nisi se odazvao, potegli smo po tebe.
Obojica me gledaju razgoračenim očima.
- A kada je to bilo, kada su ga odveli?
- Pa onomad, kada su sve momke iz sela pokupili, kada su pametni zanemeli a oružje progovorilo.
Stariji se mršti, pogled mu beži sa mene.
- Mislim da ti poznajem sina, još iz škole. Visok, plave oči, izduženo lice, uvek ošišan na keca? Iz ovih sam krajeva, malo niže niz Dunav...
- Jeste, to je moj Ljubiša. A čiji si ti, sinak? -  Neka radost mi se uselila u njedra, drago mi da se ovaj setio Ljubiše, da se poznaju.
- Jovanov, iz Banoštora.
- A tako, dete... znam ti ćaću, domaćin, dobar čovek. Nego, 'ajde u kuću, da prezalogajite nešto, nek' se motor hladi.
- Nego starino, moram da te pitam, nezgodno je...
- Dosta priče!- Osorno će stariji – Idemo odmah. Kasnimo debelo!
- Ali, moram da ga pitam, znaš li kada je...
- Ulazi! - Naređuje i vadi buđelar iz košulje. Pruža mi novčanicu i lonče. Uzimam novac i zahvaljujem se, nesiguran i začuđen njegovim ponašanjem.  Rakiju mu vraćam.
- Ponesite, neka se nađe usput... navrati pre slave, dogovorićemo se, neće biti skupo...
- Dobro stari, ajd' u zdravlju!
Zadnja svetla kombija se gube na usponu, među šumom Fruške Gore. Samo oblak prašine svedoči da su bili ovde. Onaj mlađi je hteo nešto da me pita, nešto važno da mi kaže a eto, nije bilo vremena, zadržali se, čekaju ih u Mitrovici. Policija je to, sve mora na vreme. 
Mrak se spustio.
Osvrćem se i gledam planinu obavijenu tamom. U selu se, kilometar udaljenom, pokoja sijalica nazire a magistrala kao da se skupila pred nadolazećom noći.
Naposletku se, uz muku, okrećem voćnjaku koji se prostire duž puta, sve do početka uspona i šume. Trnci mi gamižu oslabljenim nogama, penju se uz kičmu i donose strah. Previše sam se zadržao sa onom dvojicom, ponela me priča pa mi se mrak prikrao. 
Zaključavam kapiju najbrže što umem. Iz česme curi u tankom mlazu, nisu dobro zavrnuli slavinu ali ne mogu sada da je dotegnem, ne smem, blizu je ograde do voćnjaka. Ujutro ću, kada se sunce pomoli. Vetar pojačava i nosi kišu, čujem ga kako fijuče oko kuće, huče oko štale i čardaka. Kišne kapi mi se lepe za lice, u naletima kako ih vetar donosi kroz tamu.
Još nekoliko koraka do trema i sigurnosti kuće.  Nekoliko kilometara, nekoliko dugih godina.
Vapaj me zaustavlja u mestu, čini me nepokretnim. Doziva me, dubok i podrugljiv:
- Radomire... dođi Radomire... da vidiš! Dođi da vidiš! Dođi!
Vetar raznosi glas ali on i dalje odjekuje u meni, drži me na nevidljivim uzdama. Očajno se batrgam da zakoračim u kuću ali želja da se okrenem, da se zaputim u voćnjak i stanem ispred onog što me vreba noćima među stablima je jaka, nagoni me na ludost da odem tamo i prekinem dozivanje aveti koja me progoni. 
Novi glas odjekuje, ženski. Kao i prvi, podrugljivo me doziva, vabi me među stabla. Sada oba dozivaju, izmešani.
Osvrćem se. Voćnjak se pruža pogledu svom dužinom.  Želja da se prepustim je suviše snažna.
Taman da krenem tom usudu u susret, čujem novi glas, tik do uva, kao šapat:
- Idi Radomire, idi i pogledaj!
- Ne!- Odgovaram glasno, trgam se iz obamrlosti i prepuštanja, pokrećem se i trčim do vrata, otključavam ih progonjen vriscima. Ulazim u kuću i jedva zaključavam, ruke se tresu a dozivanje nestaje, kao da ga nikad nije bilo.
Skidam kaput i čizme, palim svetla i u kuhinji nalazim flašu. Rakija klizi niz grlo, pali utrobu i odagnava talase drhtanja.  Nekoliko trenutaka gledam u kuhinjski pod i smirujem se tišinom koju mi je kuća pružila. Stomak mi krči, vraća me u kolotečinu. Zavijam duvan, sipam rakiju u čašu i pijuckam je dok režem komade sa poslednje šunke koju sam jutros izneo iz pušnice.
Od kako je Ljubiša otišao, prestao sam da držim svinje. Ne mogu da postignem, voćnjak oduzima mnogo vremena a nisam više mlad kao pre.
Zatvaram frižider, opsujem, spuštam jaja i hitam ka prozoru. Jaja se kotrljaju sa stola i razbijaju o pločice.
Otvaram prozor da dohvatim šalone. Kako sam mogao da zaboravim? Nedopustivo, gde mi je pamet? Dok pružam ruku, pogled mi se vraća na voćnjak. Vetar je stao, a krošnje jabuka se pružaju kao zgrčeni prsti umrlih ka nebu. Ponovo čujem ono:
- Dođi da vidiš Radomire, dođi da vidiš...
Ne dopuštam da me ponovo zarobe, da ne mogu da mrdnem i da mi isprazne um, potčinjavajući me svojoj volji. Odlučno zatvaram šalone i prozore, namičem zastore i hitam da počistim nered koji sam napravio. Srce mi tuče, još jedan gutljaj rakije mi se sliva niz ždrelo.
Brišem rukavom usta i nastavljam pripremati večeru...

* * *

- Dobro jutro, Anice.
- Dobro jutro, čika Radomire - Odgovara devojčurak – Sad će mama.
Gledam drum kroz izlog dućana. Meštani pristižu po hleb i potrepštine. Ne volim da se susrećem sa njima, a kamion jutros docni.
Ulaze i pozdravljaju, pitaju za zdravlje a ja im uljudno odgovaram. Ćaskamo i čekamo hleb. Žale se na penzije i težak život. Vele da će suša i da će rod da podbaci.
Stiže i kamion. Vozač unosi hleb, seljani, dokoni, dobacuju i šale se.
- Jeste čuli da se Mirkov ženi? – Govori Mara i uslužuje mušterije – Sad u subotu će svadba.
- E nek' mu je sa srećom - Neko će od meštana – Ne bi bogme odavno svadbe u selu! Nego, odakle je mlada, zna li se?
- Iz Erdevika, tako Mirko kaže.
- Čija je? - Neko pita.
- Ajde, šta te briga čija je...
- Pa pitam, imam pravo da pitam...
Žamor meštana bledi, kao da se udaljava, jedva ga čujem.
Moj Ljubiša će da se ženi čim se vrati! Ima da mu spremim svadbu kakvu selo nije zapamtilo! 
Zamišljam ga u odelu, nasmešenog i srećnog. Sedi sa mladom na vrhu stola, drži je za ruku a mlada sva u belom, naslonjene glave na Ljubišino rame. I ona se smeši; pred njima velika torta, svadbena, onakva kakvu je prave u Novom Sadu, a svatovi im nazdravljaju...
- Radomire crni, pa gde odluta?- Marin glas me trga iz maštanja – Kaži, šta ćeš?
Govorim joj šta mi treba, ona pakuje u ceger koji držim i kuca na kasi. Plaćam, pozdravljam i krećem ka izlazu.
- Dođi, biće celo selo... - Mara će, umesto pozdrava.
Zastajem na izlazu iz dućana, jednom nogom sam već na stepeniku , i odgovaram:
- Ako dođe Ljubiša. Mora neko bit' kraj jabuka.
U radnji žamor utihnu; pogledi upreti u pod, samo poneki u mene.
Još jednom pozdravljam i izlazim. Niko ne odgovara.

Koračam drumom pokraj tuđih voćnjaka. Lepi su, orezani. Prija mi miris pokošene trave i jesenje sunce koje greje obraze. Razmišljam kako svoj da uredim; veliki je to posao, neću uspeti sam, moraću da zovem ljude, da pomognu a radije ne bih. Valjda će dotle Ljubiša. 
Ulazim u dvorište i brojim kokoške. Sve su na broju.  Sipam im vodu, punim hranilicu i napokon ulazim u kuću.
Čujem muziku iz Ljubišine sobe, svako jutro je čujem a znam da Ljubiša nije stigao. Potrčao bi mi u susret, javio bi se on svom ocu. Zastajem pred vratima i uz napor ih otvaram. Muzika prestaje. Radio ne svetli onim čudnim lampicama, ugasio sam ga onog dana kada su ga odveli.
Krevet je uredno spremljen a orman otvoren, da se garderoba lufta. Sve stvari sam mu oprao i uredno složio. Otvaram prozor.
Za pisaćim stolom, ispred kompjutera prekrivenim belim stolnjakom, sedi Ljubiša i smeši mi se. Kao i svako jutro.
- Dobro jutro sine, jesi se naspavao?
Ne odgovara, samo me gleda.
Odlazim iz sobe i dok pritvaram vrata, Ljubiša nestaje.
Nikome nisam zborio o njegovim jutarnjim posetama, a nisam ni o onom zlu koje me noću pohodi iz voćnjaka. Seljani me izbegavaju, ne dolaze više predveče na pivo i divan. Doduše, jesu iz početka, kada su ga tek odveli, ali su proredili da bi naposletku prestali. Teška su vremena, svako svoju muku nosi pa im dojadilo da slušaju moju pokraj sopstvene.
Nedostaje mi Ljubišin ker. Nikad ga nisam voleo, a eto sad mi nedostaje. Negde se denuo pa nikako da se vrati.
Završavam poslove po kući i krećem put štanda a tamo neki kamion stoji, čeka me.
Prilazim i vidim čoveka naslonjenog na karoseriju.
- Dobar dan, gazda! - veli.
- Dobar dan! - odgovaram i prepoznajem nakupca koji lešinari po selu da preprodaje Rusima. Dolazi svaku godinu; nekada smo mu prodavali jabuke, Ljubiša ce cenkao sa njim.
- Hoćemo da trgujemo? - pita, uz osmeh.
- Rekoh li ti prošli put da od toga nema ništa?
Skidam ceradu sa poslaganih gajbi i slušam šta mi govori:
- Voćnjak ti propada, stari, trebaće ti pare da to središ...
- To nije tvoja briga!
Nudi me cigaretom i sam pali jednu.
- Kada ćeš prodati toliko, vidiš da nema namernika, idu novom džadom...
Nameštam suncobran i odbijam dimove. Donekle je u pravu, trap je pun do vrha, do sada bi trebalo da je do pola ispražnjen a novci da se hlade u slamarici.
- Malo plaćaš. Budi normalan pa da trgujemo.
- Rekoh ti stari, ne može više, nisam humanitarni radnik. To ti je...
Sedam u fotelju i osećam kako mi se telo opušta. Godine čine svoje, jutarnje obaveze mi sve teže padaju. Jabuke su nedavno obrane, jedva sam isplatio nadničare a valja se spremiti za narednu sezonu. Sedim tako i razmišljam a kicoš kao da sluti o čemu pa se ne oglašava. Onda se setim. Najbolje da Ljubiša odluči, brzo će on, za koji dan, osećam to u kostima. On će znati bolje.
- Kada dođe Ljubiša, za koji dan, kazaću ti. Neću bez njega.
- Ljubiša? Onaj tvoj? – Pita u čudu, razrogačenih očiju.
- On će da odluči, njemu sve ovo ostaje, vreme je da donosi odluke.
- Čoveče...   

[Mme Chauchat]

   Felikse, vrati se, sve ti je oprošteno!!!

[scallop]

Da te povede sobom kad crvena zvezda pukne?

[Mme Chauchat]

Kod njega sam bar imala čemu da se iznenadim i da se nadam!!! Ovaj em telegrafiše "poentu" naslovom i prvim pasusom, em kad oće nešto da sakrije, radi to nevešto do bola, mislim, vidite vi ovaj dijalog:

- Došli takvi kao vi, u uniformama, samo zelenim, i rekli – Ajde Ljubiša, mora se, nisi se odazvao, potegli smo po tebe.
Obojica me gledaju razgoračenim očima.
- A kada je to bilo, kada su ga odveli?
- Pa onomad, kada su sve momke iz sela pokupili, kada su pametni zanemeli a oružje progovorilo.

Ej, pa ne kaže se tako nego: pre dve godine, ili o Maloj Gospojini, ili četres prve, ili devedeset treće, kad god, nije bitno, a ne "kad su pametni zanemeli", ljudi lepo pitaju "kada" a on filozofira, a filozofira da se mi čitaoci ne bismo snašli i provalili kako je Ljubiša odavno pokojni.
Plus, ako su ga odveli, jesu li mu i beli auto oterali pa da se vraća u njemu?

A cela priča, sav ton pripovedanja, škripi na lažno, ne znam kako drugačije da kažem. "Radio ne svetli onim čudnim lampicama", a u sledećoj rečenici kompjuter. Pa ni mojoj pokojnoj babi nije bila čudna kamera, a ovom je čudan radio. Ma idi. Ko ovo dalje da čita?

[scallop]

I, čemu si se nadala i čemu si se iznenadila? Ja sve više sumnjam u svoje čitanje, ali i dalje mogu da sumnjam u tuđe. Šta tebe vuče u čitanju? Lepe reči ili dobra priča? Ova jeste jednostavnija, vidi se da je pisac nesiguran, pa gura hintove i gde treba i gde ne treba, ali ja bar imam osećaj da je na svom terenu. Molim samo da se ne odustaje, ovo nije sasvim neobavezno čitanje.

[Kimura]

Priča o Ljubiši : odmah izbaciti ono o svadbi! To je već patetika koju ni ja ne mogu podneti, a u tom pogledu sam veoma trpeljiva.   

[ALEKSIJE D.]

Da li se to meni nešto čini ili ne, kod gotovo svih radova "tabak priče", autori udaraju po dijalozima. Kao da time žele ispuniti broj stranica. Dijalog, sam po sebi, nije zanimljiv ako se preterano haba. Malkice zamara. Pisac, kod okačenog rada, stalno se vrti oko imena: te Ljubiša, te Mara, te Mirko, pa iznova. U pet redova, pet pominjanja imena. Malkice zamara, odvlači pažnju.

[saturnica]

Posmatram mreškanje vode koje povetarac izaziva svojim nevidljivim prstima. Nevidljivim prstima povjetarac mreška....
Sinoć je vetar prevrnuo tablu koju je Ljubiša napravio. Sinoć je vjetar prevrnuo tabelu učinjenu Ljubišinim rukama.
Lepet krila iz voćnjaka, koji se prostire duž puta, mi odvlači pažnju.Lepet krila iz voćnjaka, odvalači mi pažnju.

Ne kažem da sve mora ovako kako sam ja napisala, ali previše je; koji, koja, kojeg, kojemu...
Nisam ni ja za velike dijaloge, al kad ljudi to vole, što da se radi. Teško je zadovoljiti svačiji ukus.
Čitam i čekam dalje.

[scallop]

Eh, Saturnice, ti si napravila više grešaka nego pisac.

[saturnica]

Eh, Saturnice, ti si napravila više grešaka nego pisac.

[Hiperhik]

Ovo je pismeno.

[scallop]

Sigurno da je pismeno, ali nategnuto. Autor će morati debelo da se potrudi oko suštine priče, koja još nije vidljiva i zbog čega se čudim ranim primedbama.

[M.M]

'Oćemo još.

[Mme Chauchat]

Pa da. Postavite celu priču odjednom, a ne da se iščuđavate što komentarišemo ono što smo dobili... a i nije da moram

[scallop]

Nisam sklon da postavim priču koja će dužinom da odbije čitaoca. Ova priča po konstrukciji ima četiri dela i več su dva, na gomilu, malo mnogo.

[pokojni Steva]

Priča me je izgubila posle "Posmatram mreškanje vode koje povetarac izaziva svojim nevidljivim prstima. Dunav mi je od uvek drag vidik..."
Mesto toga, insistirao bih na:

Hoćemo li saznati ko je autor Feliksovog poslednjeg skoka?

Šta je bilo, autoru okraćalo ono što obično visi u gaćama? (izvinjavam se drugaricama, prostak sam, znam. Ipak, zaličilo mi je kao da je priču napisala "muška ruka").

[Hrundi V. Bakshi]

Čekaj, zar niko nije prepoznao autora? Folirate me, znam bar troje koji jesu...
Ne znam odakle da počnem sa ispravljanjem vašeg ispravljanja Feliksa, tako da je najbolje da ovde završim. Moja jedina greška je što sam postavljao nešto što je sa posvetom, i što ide uz ovomesečnu temu o vanzemaljskim otmicama.Da bi se čitao i razumeo Feliks, potrebno je imati informacije, a vi ih niste mogli imati, kriv sam zbog zatvorenosti.

[Plut]

Pa čuj, pretpostavljali smo, ali treba ipak biti siguran. Što se mene tiče, umeš bolje i žao mi je što se nisi više posvetio ovome. Imam utisak da je ovo previše lično bilo i da nisi uspeo da se iščupaš i otvoriš prema čitaocu.

[Hrundi V. Bakshi]

Ja sam izuzetno zatvoren čovek. Možda ću večeras dati kritiku na vaše kritike. Hvala vam na čitanju.

[Plut]

Ma budi zatvoren koliko hoćeš, to ne sporim, ali me pusti u priču.

[scallop]

Hajde, Hrundi, ne obmanjuj nas. Tvoja osnovna slabost je slaba faktografija. Ne znaš dovoljno ono o čemu pišeš. Objasni nam kad se RV i PVO zvala Jugoslovenska Avijacija.

[Hrundi V. Bakshi]

Čim vi meni objasnite zašto bi italijanska novinarka jugoslovensku avijaciju zvala RV i PVO. Srbiju je 1999 bombardovao, između ostalih i Armee de l' air, ali su to za nas bili samo avioni francuskog vazduhoplovstva. Faktografija mi je u ovom slučaju toliko dobra, da je ne možete podneti.

[scallop]

Koješta. Ja sam bio u vojnoj službi čitav radni vek, a ne ti.

[Hiperhik]

`Čoveka u uniformi Jugoslovenske avijacije` je pomenuo pripovedač, a ne novinarka.

Ali nebitno; prepoznao sam te po stilu i tematici, i utisak mi je da si imao priče koje su me držale jače od ove, nevezano za imanje ili nemanje informacija.

[pokojni Steva]

Oho ho tico, zaćurlikalo iz brdi-num-num kaveza! A nismo ga ni dugo vabili 


Kao prvo:

Hajde, Hrundi, ne obmanjuj nas. Tvoja osnovna slabost je slaba faktografija. Ne znaš dovoljno ono o čemu pišeš. Objasni nam kad se RV i PVO zvala Jugoslovenska Avijacija.

Vidiš, na to ne obraćaj pažnje. Faktografija koju Čiča traži je od minorne važnosti za ono što smo pročitali. Ja se ne sećam kako se "to" u JNA zvalo, iskreno ne sećam se ni tačne težine svakog jednog dela MBUB 120mm na kojem sam se zadesetario. Znam i da iz njega nisam ispalio ni jednu jebenu minu jerbo je kapetan nešto zasrao u kalkulacijama, pa smo dan ranije mesto mete uzorali iz brdskog topa (vidiš, ni tom topu se ne sećam vojne oznake) nečije hektare isklijale pšenice. Znači, s nametljivcima iz ondašnje "armije" se mora vrlo uslovno "hendlovati", jer su nepouzdani.


Ja lično imam i svedoka, al' kao da će mi to nešto pa značiti jer se on neće javiti. Čitao sam postavljeno i u više navrata rekao: "Samo da ne ispadne Hrundi, bilo bi da mu duža forma nikako ne godi". Ako lažem, samo mi je Bog svedok da sam dobar i u tom poslu.


Hrundi, potpuno si uspeo u rušenju svog ugleda stečenog na radionici. Šta si naumio posle toga? Da se sklanjamo ako još šta krene odgore da otpada? Znaš, meni je moja glava najdraža.

[scallop]

Za one koji ne spadaju u izuzetno talentovane, pa im se može sve što zamisle, savet da je uverljivost dela jedno od osnovnih očekivanja od pisca. Možda bih mogao da uprem prstom na mesto gde je Pokojnik ipak napomenuo da ne zna činjenice o minobacačima, ali da zna svoja sećanja, što je legitimno za jedan rukopis. Dakle, ako nešto ne znate, slobobodno napišite da ne znate, čitalac će vam poverovati.

[hidden]

Naslov Ljubiša dolazi noću mi miriše na horor. Konačno ćemo da dobijemo zombiku, diku i priliku, vrati se u selo pa ih sve izede.

Složiću se da je ono mreškanje vode i nevidljivi prsti usiljeno i nepotrebno. Ipak, ovaj staac mi deluje ubedljivo.

Rečenica: Pa onomad, kada su sve momke iz sela pokupili, kada su pametni zanemeli a oružje progovorilo, odlično funkcioniše bez dela koji nije boldovan, i daje nam dovoljno informacija. Očigledno je da je Ljubiša mrtav, jbg već na osnovu naslova se da naslutiti. Videćemo nastavak...

[Hrundi V. Bakshi]

`Čoveka u uniformi Jugoslovenske avijacije` je pomenuo pripovedač, a ne novinarka.

Ali nebitno; prepoznao sam te po stilu i tematici, i utisak mi je da si imao priče koje su me držale jače od ove, nevezano za imanje ili nemanje informacija.

E, ako je to pomenuo, jebem ja onda pripovedaču oca!

[Hiperhik]

Miran, Hrundi, i pusti pripovedačevog oca na miru.

Znaš šta sam hteo da kažem. Jugoslovenska avijacija nije izašla iz usta novinarke (koja naravno da ne mora da zna kako se to koj moj zove), već ju je pomenuo pripovedač pri opisu i postavci scene. Nije red da mu zbog toga tata strada, ionako je nebitno skroz, kako već rekoh.

[Hrundi V. Bakshi]

Ma ne, meni je umesto "dobro jutro" pripovedaču, prešlo u naviku da ga pozdravljam sa "jebem ti oca". Tako ja razgovaram sa njim. No, posvetimo se novoj priči.

[Josephine]

Hrundi, potpuno si uspeo u rušenju svog ugleda stečenog na radionici.

Misliš da je samo Hrundi kriv za to?   Ne zaboravi da je on hteo da živi. Na radionici. Nakon što su ga terali sa nje.

[pokojni Steva]

Hrundi, potpuno si uspeo u rušenju svog ugleda stečenog na radionici.

Misliš da je samo Hrundi kriv za to?   Ne zaboravi da je on hteo da živi. Na radionici. Nakon što su ga terali sa nje.

Niko za Hrundija nije napisao priču, nit' je iko kriv zbog nje. Svako čisti za sobom pa se ceni koliko preostane od zasranog.

[Hrundi V. Bakshi]

Je li ovo topik o Hrundiju ili o pričama? Ne vucite me za jezik.

Hvala Pokojnom na lepom mišljenju, nisam znao da sam bio ugledan, imam i za njega jednu, pokojničku priču, ime joj je "Kako pokopati mrtvaca, a da ti ne zameri".

[scallop]

Nije topik o Hrundiju. Najavio sam još u utorak da sledeća priča sledi u četvrtak u podne:

Napominjem da mi je stigla još jedna priča i da ću početi da je postavljam u četvrtak u podne. Dotle imaju vremena oni koji su pročitali ovu priču, a i autor da kaže koju i da se predstavi.

Ti si se javio juče, kad je prvi deo bio postavljen. Sam oceni ko je narušio ritam čitanja i komentara.

[Hrundi V. Bakshi]

Nemam vremena koliko vi, da sedim ispred računara.

[scallop]

Ako me išta nervira to je neistina. Pošto je tvoja priča postavljena do kraja, imaš skoro deset postova na raznim topicima. Razumem ja da ti je bilo pomalo neprijatno da se javneš, ali ne razumem zašto to treba da se prenese na moj "višak vremena" kraj kompjutera.