RADIONICA B - TABAK PRIČA

[saturnica]

Kad će nastavak priče?

[scallop]

Za 45 minuta.

[Kimura]

Pre nego što postavite nastavak, evo jednog malog (čitaj:ne tako malog) priznanja autoru-zaista me zanima šta je dalje bilo.

[scallop]

Izgleda da je Bobanov časovnik još netačniji. Evo drugog dela. Ima tu i kurziva koji se sad ne vide, ali nemam volje da ih označavam:



* * *

Budi me sirena vozila. Mora da sam zaspao u fotelji. Sunce je već dobrano odmaklo. Iz auta izlazi žena a za njom dete, momčić. Vozač sedi, nezainteresovano gleda oko sebe.  Žele mi dobar dan i prilaze jabukama. 
- Pošto su vam?- Čujem pitanje dok se rasanjujem. Ustajem  i odgovaram. 
- Dajte nam taj sanduk.
Podižem gajbu na koju je pokazala i stavljam je na vagu. Kažem koliko košta a ona odlazi do vozača, verovatno joj je muž, i uzima novac.
Momčić gleda čas u mene, čas u voćnjak i mršti se.
- Kako se zoveš, mali? - Pitam ga. Ne odgovara i uzmiče.
- Odgovori čiki, šta si se pokunjio? - Majka ga grdi i pruža mi novčanicu.
Dete, prebledelo, ne odgovara i beži u auto.
- Oprostite, ne znam šta mu je - pravda se žena.
- Ma, u redu je, gospoja, deca kao deca...
Donosim gajbu i spuštam je u prtljažnik. Ona se zahvaljuje, seda u auto i odlaze. Mašem za njima.
Tek sada vidim da sam kaljav i umazan blatom, a mogu se zakleti da sam jutros očistio čizme, pre odlaska u selo, i obukao čisto radno odelo.
Odmahujem glavom i odlazim ka fotelji. Osećam se umorno, mora da sam nezgodno zadremao.
Stiže i drugi auto, zaustavlja se, a za njim još jedno. Ljudi izlaze iz kola i kupuju. Ovo će da bude dobar dan, ili šta je od njega ostao.
Osećaj me nije prevario. Zalomilo se bogme, ne pamtim da sam imao ovoliki pazar. Sunce samo što nije zamaklo iza brda. Još malo pa će mrak, ne bih da me zatekne van kuće, kao sinoć. Brojim novac, trpam ga u džep i krećem da navučem ceradu preko ono malo gajbica. Trebaće ujutro još dogurati.
Uzimam karabin, skriven iza fotelje, i krećem kući. Uz put se setim dečaka i pitam se šta ga je to nagnalo da pobegne u kola. Da nije naslutio ono zlo u voćnjaku?
Ubrzavam korak. Senke se ponovo izdužuju, nagoveštavaju buđenje onog tamo,  pritajenog među stablima.
Stižem do praga, ulazim i zaključavam vrata. Jutros nisam otvorio sve šalone na prozorima, neka ih, ionako ne boravim preko dana u kući. Kačim pušku o klin, skidam čizme i sipam rakiju.
Umakao sam glasovima na vreme i zbog toga osećam olakšanje. Ipak me, dok čistim povrće za supu, obuzima neka teskoba, uvlači mi se u umorne udove i obuzima mi svest. Ne mogu da dokučim razlog.
Sipam još jednu i dok je ispijam, pogled mi pada na vrata. Spuštam čašicu na astal, ruke počinju da drhte i strah me hvata.
Polako, da ne zaškripe daske na podu, prilazim vratima i prislanjam uvo. Kroz vrata ih čujem.
Izađi Radomire... izađi da vidiš... pođi sa nama, da vidiš...izađi... i vidi...
Glasovi mi se zavlače u svaki delić svesti i prožimaju svaku poru tela, oduzimaju mi volju svojim zovom.
Dođi Radomire, izađi iz kuće... da ti pokažemo nešto, da vidiš...
Samo da odmaknem glavu od vrata, da se povučem u kuhinju, glasovi bi nestali a oni me vode, ne daju da se otrgnem. Spuštam ruku na ključ. Jedan okret i videću ono što žele da vidim. Prepustiću se onima koji me dozivaju, završiću ovo jednom za svagda.
Okrećem ključ i otvaram vrata.
- Tata!- Čujem iza sebe, prestravljen. Glasovi nestaju, povlače se pred novim.
Okrećem se. Za stolom sedi Ljubiša u maskirnoj uniformi i zelenom beretkom na glavi.
Srce mi udara kao sumanuto, širim oči u neverici. Vazduh koji užurbano udišem izmiče mi iz grudi a crnilo se sakuplja pred očima. Držim se za dovratak da ne padnem.  Nekoliko trenutaka oklevanja, u kojima ne skidam pogled sa njega, me vraćaju u ravnotežu. 
- Ljubiša?- konačno progovaram a on sedi, ruku položenih na sto i smeši se.
Puštam dovratak i prilazim. Noge žele da otkažu ali se ne dam. On i dalje sedi, ne mrda. Zanemarujem upozorenja iz prikrajka svesti da nešto nije kako treba. Odbacujem misao da se ono zlo iz voćnjaka uvuklo u kuću i preuzelo Ljubišino obličje. Prizor mi je suviše drag da bih ga odagnao.
- Kada si došao? - pitam ga, zamuckujući. Čvrsto stiščem naslon stolice koja mi je u ovom trenutku jedini oslonac na stvarnost.
- Nemoj da izlaziš noću, ćale, ne slušaj glasove - odgovara mi, sada bez osmeha.
- Samo neka si se ti meni vratio!
Želim da mu priđem, da ga zagrlim i čvrsto stisnem uz sebe ali opet me spopada osećaj da nešto ne valja, da čovek koji sedi za stolom nije moj Ljubiša.  Kako je došao a da ga nisam zapazio, kako je ušao u kuću? Pitanja se roje, potiskuju razdraganost koju sam tako željno očekivao.
Pružam ruku da dodirnem njegovu. On svoju uzmiče i govori:
- Idi u selo, druži se sa ljudima, ne zatvaraj se u ovu osamu! Ne slušaj glasove!
Sad sam siguran da ovo što sedi ispred mene nije Ljubiša. Teskoba mi se vraća sa tom mišlju, strah me obuzima ali sam dovoljno pribran da hitam ka vratima i grabim pušku sa klina. Upirem je u ono što sedi za stolom. On se i dalje smeška a promena, koju vidim na njemu, me ostavlja bez daha.
Do malopre besprekorno čista uniforma je krvava, a na njegovom licu zjapi velika crna rana koja ga čini neprepoznatljivim. Trenutak docnije, nestaje.
Puška, uperena u praznu stolicu, mi ispada iz ruku. Klizim niz vrata i sedam na pod, nemoćan da se pokrenem. Suze naviru, teške, staračke, a jecaji me potresaju. 
* * *

Budim se sa glavoboljom na podu. Sijalica svetli a ispod vrata se ocrtava dnevna svetlost. Ustajem, sav ukočen, da u kredencu potražim aspirin. Pogled mi pada na stolicu na kojoj je Ljubiša, ili ono njegovog obličja, sedeo. Sećanje na sinoćne događaje mi se prostiru pred očima.
Prvi put su mi se glasovi uvukli u kuću.
Ako Ljubiša uskoro ne dođe ovo se neće dobro završiti, odvući će me u voćnjak, po mraku, a onda neka mi svi sveti pomognu.
Sipam rakiju i stavljam kafu. U poslednje vreme sve više pijem a opet, zašto ne bih. Nekako je lakše kada rakija zapali ždrelo.
Kroz dim cigarete mi se vraćaju njegove reči, kao eho koji luta glavom:
Nemoj da izlaziš noću ćale, ne slušaj glasove!
Da li je moguće da ono sinoć ne behu glasovi koji me pohode? Opet, siguran sam da nije Ljubiša. Ne bi se onako ušunjao, obradovao bi se on svom starom; naposletku, otkud bi znao za glasove iz voćnjaka? Nikom živom nisam pričao o zlu koje me vreba.
Sipam još jednu i pijuckam kafu. Glavobolja popušta.
Šta god da je, nije mi želelo zlo, sprečilo me da napustim kuću i pođem za glasovima. Reklo mi je da izađem među narod, da se manem osame. Ispijam, sipam još jednu i palim novu cigaretu.
Danas je svadba, tako je kazala Mara. 

Krećem u selo sav napirlitan. Memljivo odelo me žulja a kolonjska mi štipa nozdrve. Brojim vozila koja prolaze, neko bi se i zaustavilo, ljudi bi kupovali kao što su juče, ali ne hajem zbog toga. Dosta mi je sekiracije, poželeo sam se seljana i divana, da makar na tren rasteraju brigu za Ljubišom.  Zamoliću popa da mi svešta voćnjak. Ne moram mu kazati zašto; pare će ga više zanimati od razloga.
Mirkova kapija je otvorena a dvorište prekriva veliki šator. Seljani sede, pijuckaju, meze, svi nakinđureni i veseli. Zaista, odavno ne bi veselja u selu.
Pozdravljam domaćine, čestitam im i pitam se sa prisutnima. Žene me služe a i tamburaši se čuju.
Palim cigar i razgledam oko sebe. Zanemarujem podozrive poglede meštana, nešto šapuću, onako pritajeno, da ne vidim. Popa ću posle da nađem, sada ima pune ruke posla, venčanje samo što nije. Nadam se da ću uspeti da pričam sa njim, pre mraka.
Sa kraja dugačkog stola dopire smeh, a na drugom se ljudi bacili u ozbiljan divan, raspravljaju, od muzike jedva razabirem o čemu. Nešto oko preparata za prskanje. Da je moj Ljubiša ovde, poveo bi glavnu reč a ja bih ponosno slušao šta govori.
- Može kafa, čika Rade?- Pita me lepuškasta devojka, mislim da je Mirkova bratanica; pošteno i vredno čeljade. Zagledala bi se ona u mog sina, a i on bogme u nju.
Odbacujem misli na Ljubišu, ne dopuštam da me progone. Biće za to vremena kada se vratim kući.
- Može, dete, može!- Odgovaram i vrebam trenutak da se priključim raspravi. Obično, u dućanu, izbegavam ali sada je drugačije. Sada mi godi da sam među svetom, da ih slušam i da me slušaju.
Rasprava se naglo prekida, glave se okreću i svi gledaju u mene. Na licima im ne nazirem izraze sažaljenja sa kojima su me gledali od kada je Ljubiša otišao.
- Nisam te čuo, šta si rekao?- Napinjem se da odvojim reči od muzike.
- Pitam čime ćeš da prskaš!- Ponavlja Bogdan čiji je voćnjak najveći u okolini.
- Još ne znam, ne pratim... - naglo prekidam rečenicu. Malo je nedostajalo da dodam - ... od kako je Ljubiša otišao.
Nudi se da prska jabuke, kada dođe vreme, kaže, samo naftu da nabavim. Veli, deset litri će biti dovoljno a meni se neka toplina oko srca širi, nije me selo zaboravilo, hoće ljudi da pomognu, znam, malo je deset litri a gde još preparat... Nude se i drugi, da orežu stabla, znaju da je dosta zapušteno.
Zahvaljujem se i nazdravljam, ne primećujem kako vreme prolazi, raspravljam sa seljanima o politici i novom ministru poljoprivrede.
Navratila i dva policajca, stoje na kapiji i nešto govore Mirku. Mara ih nudi posluženjem, oni odbijaju i zagledaju ovamo. Sigurno ih zove na veselje a oni ne mogu, na dužnost su. Retko kada dođu u selo, zacelo su tu radi svadbe.
Neko ponavlja da je vreme, da se ide po mladu pa u crkvu.
Ustajemo i krećemo. Mara me zadržava:
- Radomire, nema mesta u kolima a biće naporno, ostani ovde i sedi sa starinama, pa kada dođu biće veselja tri dana!
Razočaran, kimam glavom. Radovao sam se izlasku iz sela, nisam godinama nigde mrdnuo, ali ne dozvoljavam da se to na meni primeti. Predugo vremena sam zanemarivao komšije i seljane, ne ide da sada prkosim.
- Dobro - odgovaram uz osmeh i dodajem – Imaš pravo, Maro!
Kolona auta se migolji iz sela, posmatram ih sa kapije. Sva lepa i okićena, a Ljubišin stoji u dvorištu, prašnjav i oronuo. Kupiću mu drugi kada dođe, prodaću oranicu. Neka ima.

[saturnica]

"Vazduh koji užurbano udišem izmiče mi iz grudi a crnilo se sakuplja pred očima"...ne valja, trebalo bi popraviti a možda i izbaciti sasvim.

"Nešto oko preparata za prskanje"...ni ovo ne valja, bolje bi bilo, nešto u vezi preparata za prskanje, jer ovako ispada da je preparat baš tu i da sada prtljaju oko njega, a zapravo samo pričaju. Ne znam da li griješim?

I da ne kvocam kao jučer, za sada toliko.

Nije loše, čekam nastavak.

[pokojni Steva]

...ali ja bar imam osećaj da je na svom terenu.

   

[scallop]

Još nema nikoga ko je provalio priču? Ako nema, Boban bi bio hepi.

[ALEKSIJE D.]

Šta? Treba da otkrijemo u čemu je štos? Ovo liči na onu, da l beše Bucati, kad majci dolazi mrtav sina napolju ga čekaju drugovi, on ima ranu ispod šinjela, tako nešto. Daklem, tati dolazi mrtav sin u posetu svako veče, da li kao halicnacija ili posledica delirijum termensa, možda duh?
Ju, ju...
Bumo vidli.

[saturnica]

ma gle ti ovog Aleksija, ubode i ode!

[scallop]

Pa, do sada imamo dva nagađanja.

[Savajat Erp]

ma gle ti ovog Aleksija, ubode i ode!

К`о комарац

[saturnica]

ma gle ti ovog Aleksija, ubode i ode!

К`о комарац

to i nije neki kompliment...

[Savajat Erp]

Зависи са чије тачке гледишта посматрамо целу ствар 

[saturnica]

Зависи са чије тачке гледишта посматрамо целу ствар 

tako je, istina...

[Kimura]

Imamo i nečistu silu u voćnjaku, koja na trenutke pušta ženski glas. A ni reči o Ljubišinoj majci.

Inače,  priča mi je (bar do sada) čudna kombinacija nekog nedefinisanog kvaliteta i opštih mesta koja su, da sve bude grđe, uvaljana u otužnu patetiku. Prosto ne mogu da kažem ni da li mi se dopada. Pomislim da ima ''ono nešto'' oko čega se vredi truditi, a odmah zatim da nije vredna ni čitanja. Ne znam. Rečenice su užasne, nemam volje da ih komentarišem. 

[hidden]

Imamo i nečistu silu u voćnjaku, koja na trenutke pušta ženski glas. A ni reči o Ljubišinoj majci.

Još uvek ne možemo biti sigurni da je nema (majke). Sa druge strane, zašto je ona bitna? Možda je umrla davno pre nego što će se javiti bilo koji činilac važan za našu priču. Otišla je sa švalerom u Nemačku npr.

Iskreno, bio bih razočaran ako se oko nje vrti priča, mada u ovom trenutku to ne mogu ni da naslutim.

Trenutak kada se pojavljuje mrtav sin podsetio me je na Kingovu novelu 1922. I njegovom ocu-mužu ukazala se mrtva žena i donela proročanstvo o propasti sina. Ako je ovde otac ubica sina, kao što je tamo muž presudio ženi, biće previše sličnosti.

Ne smeta mi patetika, da budem iskren nešto je ni ne vidim. Ono u voćnjaku je mnoštvo glasova, u prvom delu priče je koliko sam shvatio čuo i muški i ženski. Sin neće biti da je od njihove fele jer je došao da upozori. Ima tu neke niti - stari bi voleo da ženi sina, a sada odlazi na tuđu svadbu. Videćemo, imam utisak da će još jedan ovakav deo biti prekratak.

[Kimura]

Kako, bre, nema patetike?!
Starcu odvode jedinca u rat, pozivaju ga na tuđe svadbe, on tužno gleda devojku koja nije suđena njegovom sinu i misli na bela kola što trunu u dvorištu. A vrhunac je kada nesrećnog pustinjaka, koji je rešio da se vrati među ljude, ti ljudi oduševljeno prigrle. Šta reći, narodnjak sa horor elementima...
Sve ovo bi još i moglo proći (uz izvesna doterivanja, tj. izbacivanja) ako je sama priča dobra. A to ćemo tek videti.
Pošto do ovog časa praktično nemamo ženskih likova, verujem da bi Ljubišina majka morala odigrati neku ulogu.
I ja se pitam kako je sabio rasplet.

[scallop]

Mislim da je autor dobro ušio hintove u tekst, pa će sutrašnji tekst biti najkraći. Koga nije mučila patetika, taj je sigurno na pravom tragu. Nije patetika kad priča ima ovakvu sadržinu. Patetika je preterivanje, naturanje viška emocija. Možda bi trebalo da malo razmotrimo kako izgledaju patetične scene. Rečenica u kojoj je stvarno bilo patetike, već je izvučena iz konteksta i naglašena (ono kad su ljudi zaćutali...) Možda se prečesto pominje Ljubiša, ali poznajem dosta osoba koje su svoje gubitke uvek izvlačili pred sagovornike. Mogu misliti kako im je bilo u glavama, a naš autor priča iz glave jednog takvog.

[hidden]

Kimura, misliš da su ga prigrlili? Meni se čini da to samo čiča misli. Pusti ovog što hoće da prska voćnjak, on sedi u blizini. Ako ti nije promaklo - deo gostiju podozrivo gleda i došaptava se...

[Kimura]

Jeste, patetika podazumeva naturanje viška emocija. Ova priča je, bar za moje uši, ispričana u nepotrebno povišenom tonu.
Očevi vole sinove, ljudi imaju poštovanja za tuđu nesreću, ali u životu to nije ni nalik ovome što smo upravo pročitali. Emocije i međuljudski odnosi  jednostavno nisu dobro prikazani. Sve deluje lažno ili, ako više volite, prenaglašeno.
Uzgred, zaista ću se razočarati ako je otac zatukao sina negde u voćnjaku, a njegova svest sada ne može da se nosi sa zločinom.

[Kimura]

Kimura, misliš da su ga prigrlili? Meni se čini da to samo čiča misli. Pusti ovog što hoće da prska voćnjak, on sedi u blizini. Ako ti nije promaklo - deo gostiju podozrivo gleda i došaptava se...

Može biti da se došaptavaju zato što misle da je siromah poludeo od žalosti.

[hidden]

Tako da ce pre biti da su licemeri nego sve će to narod pozlatiti fazon.
Al dobro, videćemo izjutra. Neće valjati ako je zatukao sina, mada biće da je on svoju ulogu u priči ispunio pojavivši se kao prikaza.
Što je onaj mali prebledeo? Prerano smo saznali da je sin mrtav da bi nas sada prevario jeftinim tvistom.

[Mme Chauchat]

Tek sada vidim da sam kaljav i umazan blatom, a mogu se zakleti da sam jutros očistio čizme, pre odlaska u selo, i obukao čisto radno odelo.
Odmahujem glavom i odlazim ka fotelji. Osećam se umorno, mora da sam nezgodno zadremao.

*uzdah* Jel to to? I posle oni policajci na svadbi? 
Što se tiče patetike: naravno da je ima tj. emocije jesu povišene i, bar na ovu čitateljku, ostavljaju jak utisak neiskrenosti. Ovde je to malo manje vidljivo nego obično na radionici, jer se ne provlači kroz opise bujnih grudi i srnećih očiju, ali to ne znači da nije prisutno.

Vidim da se Scallop i Steva slažu kako je autor na svome terenu, milo mi je, ali meni ovaj falš škripi pod zubima kao pesak, tu ni poznavanje terena ne pomaže.

[ALEKSIJE D.]

Skalope, ovo što ti radiš ovde je kao kad bi pustio 1/3 od, recimo, epizode Dosije X i tražio komentar. Nekako mi nije jasno kako da komentarišem parče bez celine. "Pismeno", jeste, jak kompliment. "Patetično, da ili ne", otkud znam kad ne vidim celinu i ne mogu da procenim atmosferu? "Kako vam se dopada ideja" kakva crna ideja kad ne mogu da je sagledam? Nego adje pogađajte o čemu se radi...
Može komentarisanje ali posle celine. Osim ako autor u hodu ne radi priču i ne zeza nas, prilagođavajući je zavisno od komentara.

[scallop]

Hajde da završavamo sa ovom pričom. Malo podsećanje na dobru staru Radionicu - odeljak ima samo 6Kk. Prava mera za lako i brzo čitanje. Budući da nema naredne priče, za sada, pokušaću da se kasnije pozabavimo sa svim vrstama preterivanja u literaturi. Nisam siguran da taj osećaj kod čitaoca nije pomešan sa ličnim stavom. Dakle:



Žene spremaju stolove, odnose tanjire da ih dopune i metu mrve sa belih okićenih stolnjaka. I ona moja bi pomagala, samo da je ostala živa.
Rakija koju pijem mi otvara uspomene. Nisam ni jednom otišao na njen grob, a nisam ni na sahranu. Nisam mogao. Možda me zato glasovi progone? Možda je njen glas među njima? Možda žele da joj vidim grob pa me puste na miru?
Sipam još jednu i stresam je niz grlo. Reče mi ono sinoć da odem među narod, nije spominjalo groblje. Suza mi se potkrada niz obraz, brišem je da neko ne vidi, rešen da napokon odem tamo, na seosko groblje, gde počiva među mrtvima.
Mara se drži podalje od mene, kao da je naslutila o čemu razmišljam. Možda je videla suzu koja mi se otela pa neće da smeta.
Dva policajca ulaze pod šator i idu prema meni.
- Radomire, moraš sa nama! - Govori jedan od njih.
Prisutni, koji su ostali da dočekaju svatove, gledaju, bez iznenađenja na licima.
- Zašto?- Pitam, iznenađen. Pomišljam na dete dok me panika hvata. – Da se nije nešto desilo Ljubiši? - Policajci se zagledaju.
- Ajde, polazi! - Naređuje drugi. Žene izbegavaju da gledaju u mene ali im se otme koji pogled, pogled u kome sada nazirem mržnju.
Hvataju me pod mišku, stavljaju mi lisice i izvode. Flaša sa rakijom se prevrće, zakačio sam je kaputom i niko ne mari za to.  Miris jabukovače se širi dvorištem.
Izvode me na ulicu a tamo, pokraj dva policijska vozila, stoji još policajaca. Meštani se okupili i gledaju, onim istim pogledima mržnje.
- Ljudi, šta sam zgrešio, recite ako boga znate?
Smeštaju me u maricu i  zatvaraju vrata. Zaprepašćenje se povlači pred strahom od mraka u koji me strpaše.
Vozilo se naglo pokreće. Čujem sirenu. Osećam svaku neravninu i okuku puta, baca me po tvrdoj klupi na kojoj sedim i koju ne vidim.
Pitam se zašto me privode, šta sam zgrešio? Da nije zbog jabuka, da nije nekome pozlilo? Nemoguće...
Radomire, trebao si da vidiš... trebao si da vidiš, a mi smo te zvali...
Glasovi! Pohode me u mojoj muci. Napustili su voćnjak i sada me progone na putu za koji ne znam gde će se završiti.
Nisi nas slušao i sada te odvode... trebalo je da nas slušaš... da vidiš... da vidiš...
Strah me obuzima silinom koju dotad nisam iskusio. Nemam gde da pobegnem, ne mogu nigde da mrdnem, ništa ne vidim a slušam ih kako šapuću, tik do uha, ne vrište iz voćnjaka kao pre. U tami mi se ukazuju lica bez tela, samrtno bleda, praznog i ukočenog pogleda zure u mene. Prepoznajem ih. Ne mogu više da izdržim.

* * *

Osećam pljusak vode po glavi i drmusanje po ramenima. Dolazim sebi, kao kroz maglu vidim zidove ćelije i rešetke na malom prozoru. Dižu me sa dronjavog ležaja i vode niz hodnik, negde.
Ispitivanje je mučno, jedva sedim na neudobnoj stolici. Lice inspektora se unosi u moje i govori mi da priznam, da su dokazi neoborivi, galami o nekom blatu i krvi na čizmama i postavlja pitanja. Odgovaram kako znam i umem, govorim im da je greška, da nisam lopov ni kriminalac, kumim ga da mi kaže šta sam učinio. Govorim i o glasovima iz voćnjaka, otvaram dušu i olakšanje me obuzima dok zborim o onom zlu, a inspektor me gleda u neverici, razrogačenih očiju i odmahuje glavom. Završavam sa pričom, sav iscrpljen.
Islednik vadi fotografije iz fascikle i reda ih na sto ispred mene. Zurim u njih a crnilo mi sužava vidokrug, srce mi tuče kao sumanuto, gubim dah.
Gledam u lica na slikama, ista ona koja su se ukazala u tami marice. Njegov glas dopire negde iz daljine a fotografije gube svoj oblik. Odižu me sa stolice, nemam snage sam da ustanem. Vraćaju me u ćeliju u kojoj ne gase svetlo, nikad ga ne gase. Na ovom mestu nema tame.
- Sutra idemo na suočenje, Radomire!– Veli i odlazi. Ostajem sam.

* * *

Voćnjak je pun policije. Neki u belom, kopaju između stabala i slikaju kosti u zemlji. Inspektor me vodi od jedne humke do druge, pita me za leševe u zemlji a ja ćutim. Lisice me žuljaju ali se privikavam. Znam ko su mrtvi u voćnjaku i ko ih je ubio. A sada znam i zašto sam to učinio. 
Konačno progovaram:
- Inspektore,  ja sam morao da ih pobijem!- Dva policajca koji me čuvaju me gledaju sa prezirom ali ne marim.
- Znam Radomire, sve znam... sva ta nestala lica u poslednjih deset godina... Gde si sahranio onog nakupca?
Pokazujem glavom na kraj voćnjaka, prema šumi.
- Zašto si njega ubio?
- Zato što mi je rekao ovako: Čoveče... neka si ti živ i zdrav, Ljubiša je poginuo u borbi, ima tome deset godina, neće se on tebi vratiti. E tako mi je rekao.
- I onda si ga upucao?
- Upucao ga, odvukao u voćnjak i sahranio pa sam odvezao kamion u šumu.   
  - A ostale, zašto?
- Svi su me lagali za Ljubišu. Prvi je onaj vojnik koji je došao da javi Ljubišinu pogibiju. Onda su, vremenom, dolazili drugi da izjave saučešće, da me lažu u oči!
- Vojnik se vodio kao dezerter... - priseća se inspektor, odmahujući glavom a policajci se uzjogunili, oni bi da me biju.
U daljini, među redovima jabuke, gledam kako pretresaju kuću. Vidim i neke seljane, okupljene na blokiranoj cesti. Propuštaju samo kombije da prevezu ostatke u Novi Sad, u onu bolnicu.
- Znaš, dojava od sudske policije nam se učinila interesantnom. Poznavali su ti sina, zaključili da ovde nisu čista posla. Onda je majka dečaka, koja je kupila jabuke od tebe, prijavila da joj je mali video mrtvaca u voćnjaku a seljani prijavili napušteni kamion, sa dokumentima. Da li je dečak video mrtvaca, Radomire?
- Jeste. Spremao sam se da ga dublje ukopam, našle ga divlje svinje. 
- Osam leševa do sada. Ima li ih još?
- Ima, još tri - pokazujem gde su pokopani. Vodim ih od jednog mesta do drugog.
- Je l' ti žena znala šta radiš?
- Znala je za vojnika, pa se raskukala, htela da prijavi pa sam je gurnuo sa jabuke...
Čuvar me psuje i hvata se za pendrek, isti onaj koji me tukao u ćeliji da niko ne vidi, a sada bi opet. Inspektor ga zaustavlja, ne da mu, vodi ga u stranu i čita mu bukvicu.
- Ne tuci ga budalo, vidiš da je matori skrenuo sa uma. Jadno je to!
- A toliko mrtvih, inspektore? Toliko unesrećenih porodica? - Besno će policajac.
- Nije naše da mu sudimo, ali ipak...
- Šta?
- Kada padne mrak, ugasi svetlo. Ugasi sva svetla u istražnom.   

[scallop]

Aleksije, neću da se složim. Nije da ne bih mogao, ali siguran sam da većina vas prekida sa čitanjem bilo čega u nekom trenutku i iza tog trenutka neke impresije ostaju. A, ako ih saznamo, onde imamo uvid kako se priča u čitanju razvija i kako dolazi do trenutka kad nas nešto - smara. Usputni komentari su i uputstvo piscu šta da izbegava, a šta mu ide dobro.

[Mme Chauchat]

A kad ja dam usputni komentar, onda me se kritikuje.
Što se tiče patetike: jedva čekam da vidim koji je to moj lični stav od koga mi se priviđa patetika u ovoj priči -.-

[ALEKSIJE D.]

I tako sam došao do samospoznaje kako sam najobičniji magarac, pošto sam u priču učitao značenje koje ona nema, očekujući neki dublji smisao.
Ispade smandrljan kraj, sa neprihvatljivim i neuverljivim razrešenjem. Sve kao nekakva šizofrenija, naglo se magla u umu naratora razišla i mi, umesto napaćene i bolne duše, imamo psiha iz šljivika.
Naravoučenije: ne očekuj mnogo od svega ponuđenog.
U redu je što se ne slažemo. Bilo bi dosadno kada bi svi u iste diple duvali.

[scallop]

Neću s tobom da se svađam, od toga nema nikakve koristi. Imali ste svojevremeno raspravu o političarenju (sa boljim terminom od ovoga), gde su lični stavovi postavljani iznad činjenica u posmatranim delima. Mislim da se radilo o Ursuli LeGuin. Naravno, iz takvih rasprava teško je isključiti sebe. Naša opredeljenja utiču na posmatranje tuđih dela i tu je teško biti sasvim objektivan. Danas ćemo naći hiljadu obrazloženja za Filipa Dika, jer znamo o njemu i njegovom životu previše. Koliko znamo o motivima onih koji sada pišu? Koliko znate o motivacijama koje su mene ganjale da napišem ono šta sam napisao? Zato molim da se prema radovima kako na onoj, tako i na ovoj Radionici, odnosimo kao prema živom tkivu koje se da usmeravati ka boljem i uspešnijem.


Ova priča je prva koja je poštovala obim koji se očekuje od Tabak priče, malo mi je pravila probleme za razdvajanje na tri segmenta, ali ko je propisao da u takvoj priči ima samo tri poluceline? Zamerićemo joj višak "patetike", da ne napominjem koliko bi te patetike bilo da već nekoliko godina ne insistiram da je bude manje (pisac je emotivan i to je deo njegove prirode). Zamerićemo i malo previše "upiranja prstom", jer nije siguran da je sve na svom mestu. Isto tako, a to je nešto što se najteže leči, zamerićemo na oskudnoj pismenosti, posebno u upotrebi predloga, priloga i sveza kao vezivnog dela tkanja. Na konstrukciji nećemo, jer je održao tenziju pripovedanja do poslednje trećine priče. Toliko od mene, za sada.

[saturnica]

Ljubisa sine, vrati se kuci, tata te ceka!

Dakle, prica je dobra, meni, ma kakve god kritike padale, vuce na citanje. Ali ostaje cinjenica da se na stilu i recenicama MORA poraditi. Nisam htjela izvlaciti opet sve ono sto je meni u njoj smetalo, da ne budem dosadna i naporna. A mogla sam izvuc svasta.

Nisam sigurna hocu li sad izrec glupost ili ne, ali ako je u pitanju nekakav horror, da li takva prica automatski mora imati ne znam kakvu pouku ili poruku, na sto je aludirao Aleksije, ili ne mora?  Nije li horror naprost horror, pa se u njemu uziva jer je to zanr koji se voli i cijeni. Sjetimo se samo raznih horrora od filmova do knjiga. Treses se, jezis se, skrivas pod dekom, virkas ali i dalje gledas. Mislim, to je gust i bez icega drugoga.
Eto, toliko, hvala. Ako sam bubla glupost, pravite se da niste vidjeli nista.

[scallop]

Očekujem još dva-tri mišljenja o celini, a onda će nam se, valjda predstaviti autor, sutra pre podne, pa da ga odeljemo do kraja.

[hidden]

Ne mogu sa mobilnog da kuckam nadugacko. Prica je dobra, sve zamerke koje imam beznacajne su pred generalnim utiskom. Zanima me motivacija autora.
Ovo bukvalno samo treba da se izbrusi.

[Mme Chauchat]

Ali ostaje cinjenica da se na stilu i recenicama MORA poraditi. Nisam htjela izvlaciti opet sve ono sto je meni u njoj smetalo, da ne budem dosadna i naporna. A mogla sam izvuc svasta.

Nisam sigurna hocu li sad izrec glupost ili ne, ali ako je u pitanju nekakav horror, da li takva prica automatski mora imati ne znam kakvu pouku ili poruku, na sto je aludirao Aleksije, ili ne mora?  Nije li horror naprost horror, pa se u njemu uziva jer je to zanr koji se voli i cijeni. Sjetimo se samo raznih horrora od filmova do knjiga. Treses se, jezis se, skrivas pod dekom, virkas ali i dalje gledas. Mislim, to je gust i bez icega drugoga.
Eto, toliko, hvala. Ako sam bubla glupost, pravite se da niste vidjeli nista.

Ja bih se sa svime ovim citiranim složila 
Da, priča je zaokružena, odajmo joj to priznanje, prva koja ima i glavu i rep što se zapleta tiče. Ali stil! Ali ton! Plus: kako saznajemo do kraja, nije fantastika. Plus dva: kako takođe saznajemo, pripovedač je nepouzdan, krajnje, i onda prvo lice počinje još više da mi smeta, a naročito u završetku priče gde policajac mora manje-više da mu priča šta je on radio, da bismo i mi to saznali, i drugo, sam kraj, onaj razgovor koji deda ne bi trebalo da čuje ali ga čuje da bismo ga mi čuli... pa, prvo lice postavlja dosta problema pred pisca, koji ovde nisu najelegantnije rešeni, žalim.
Obaška što bi ga mnogo ranije skleptali da je stvarno kokao sve koji mu izjave saučešće...

Da dodam: nije mi cilj da se svađam, časna reč. Samo: molim da se pisci ne brane od mene time što su dobri ljudi, a ja ih eto rezilim. 

[Kimura]

Nije loš Ljubiša, ovako gledano u celini. Istina je da vuče na čitanje i da ima tenzije do kraja. Dakle, vredi da se doteruje.
Piscu emotivcu svaka čast, nemam ništa protiv emocija u priči, ali verujem da o velikom gubitku treba govoriti sa malo reči. Ja bih tu bila uzdržanija. Ne mora nam se crtati i podvlačiti očigledno. Isto važi i za radnju. Neko već reče da se isuviše upire prstom (u voćnjak).
Glasovi su dobri, lik starca gotovo sasvim uspeo (ako se ublaže pomenuta preterivanja).
Naslov mi se ne dopada. Možda je bolje samo ''Ljubiša''?
Uzgred, u kom je ratu Ljubiša poginuo? Ako je to bilo početkom devedesetih, treba imati u vidu da posedovanje računara tad nije bilo sasvim obična stvar. Taj detalj bih možda izbacila i ostala pri muzici koja dolazi s radija. Nema Ljubiše - nema ni muzike. Za mene dovoljno.
Sad, može biti da je računar tu da nam pokaže kako je Ljubiša bio pametan i moderan dečko. I na drugim mestima se naglašavaju njegovi kvaliteti, a ja bih od svega zadržala jedino ono kako pažljivo sipa vodu i ne prosipa ni kap. Tu su i Ljubiša i nežnost koju otac  prema njemu oseća dati u jednom potezu.
Završetak mi je pomalo sporan. Poslednja rečenica kao da otvara neku novu priču. Ne znam koliko je to dobro.
Inače, autoru ove priče bih propisala da svakog meseca pročita najmanje jednu domaću knjigu, po mogućnosti izdatu pre 1990. godine.
   

[Plut]

Preduhitrila me je Jevtra tako da baš i nemam šta puno da dodam. Sve se slažem, ali da li je moguće da samo meni smeta ovo prvo lice u prezentu? I to mi smeta toliko da sam nekoliko puta prestajala sa čitanjem. Samo moja urođena upornost me je naterala da stignem do kraja.
Elem, da pojasnim ovo oko prezenta. To je vrlo efektan način pisanja, ali se kod njega tako često greši i odvodi priču u faktografsko nabrajanje radnje. Prelazi se u suvoparno obaveštavanje ko je kome šta kada i kako uradio. Ovde je skoro cela priča na taj način ispričana, a od atmosfere ništa.
Autor je ovom pričom na mene ostavio potpuno hladan utisak. Ravnodušna sam prema glavnom liku, dešavanjima, njegovoj patnji i sve to zbog načina kako je pokušao da mi ih približi.
Da ne bi bilo da pričam i prazno evo nekih primera:
"- Ne!- Odgovaram glasno, trgam se iz obamrlosti i prepuštanja, pokrećem se i trčim do vrata, otključavam ih progonjen vriscima. Ulazim u kuću i jedva zaključavam, ruke se tresu a dozivanje nestaje, kao da ga nikad nije bilo. " - Dakle, dočaravanje atmosfere je apsolutna nula, nisam osetila njegov strah, paniku, nisam osetila ni trenutak jezovite atmosfere, ma ništa. Nije trebalo da mi objašnjava šta radi već šta oseća, to je ono što bi me trgnulo. Dalje, glasno odgovaranje može biti i uzvik, vrisak i sl. Pokretanje i trčanje su slične radnje, tj trčanja nema bez pokretanja. Ako je neko u panici i beži boreći se za život teško da će ulaziti u kuću. Upašće, utrčaće, uleteće i sl.


"Nekoliko trenutaka gledam u kuhinjski pod i smirujem se tišinom koju mi je kuća pružila." - Izvinjavam se autoru, ali mene ne zanima koliko trenutaka je naš junak gledao u kuhinjski pod i kako smo stigli do važnijeg dela. Bitnije mi je da saznam da ga pogled na kuhinjski pod smiruje. Takva rečenica bi mogla lepše zvučati.


"Zavijam duvan, sipam rakiju u čašu i pijuckam je dok režem komade sa poslednje šunke koju sam jutros izneo iz pušnice. " - Zbog čega je bitan red koraka? Sve smo to mogli saznati npr. dok mu je gutljaj natopljen duvanskim dimom žario grlo dok je rezao komade šunke i sl. Na milion načina se nešto može opisati, a da se ne nabrajaju radnje. Takve rečenice nisu ni lepe, da ne bih upotrebila neki drugi izraz.


"Zatvaram frižider, opsujem, spuštam jaja i hitam ka prozoru. Jaja se kotrljaju sa stola i razbijaju o pločice." - Opet mi se crta frka i panika koju ne mogu da osetim. Ovako nešto može u filmu, ali tamo imam sliku, vidim njegov izraz lica u trenutku kada shvati da je zaboravio da zatvori prozor, vidim paniku, pogled. Aman, ne može da spušta jaja i hita, jednostavno ne ide.


I da se zaustavim s primerima, niko neće više čitati šta sam napisala. Dakle, ovo mi je bila najvažnija zamerka, ali tako velika i jaka da mi je pokvarila ceo utisak o priči, čak i da je zamišljena bolje.
Kraj je sve upropastio. To je i Aleksije primetio, sve se nešto gradi, tenzija raste, očekuješ u najmanju ruku nešto "wow" i na kraju tras, ništa.
Nešto mi je i promaklo pa nek' mi se pojasni. Kako su odjednom vozila u tolikom broju počela da svraćaju i traže njegove jabuke, a do tada skoro niko. Tu sam negde izgubila nit.


Zaključak: Zbog svega što sam navela moje je mišljenje da bi priča bila mnogo bolja kada bi se ponovo napisala.

[pokojni Steva]

Grr, sad idem da doradim ono što sam predugo kitio o prezentu, pa okasnio.

[pokojni Steva]

Pročitao sam i ja priču.

Prezent valjda još nikome nije doneo ništa dobro, niti će. Rečenice deluju izveštačeno, stiskaju čitaoca za nos dok bi one, kao, da ga lakše uvuku u trenutnost dešavanja radnje. Ja nikako da razumem tu ,,pomodnu" potrebu za ,,letim, sanjam, dišem". Očito je defekt u meni, ja dok sam leteo nešto sam i odsanjao. Sad samo dišem. E, to je patetika!


Patetika, nemam ni ja ništa protiv nje kad se zove bol, ili žal, ovde guši pa priči ne daje nikakve šanse. Svadba, kojom je autor povukao patos do neslućenih dubina, kad sam stigao do tog dela iskreno sam očekivao da se i ringišpil zavrti do kraja. Al' ne u smislu žandara kao izlaza u stranu tamo gde je manji otpor. Sam pojam svadbe jeste ustvari bio idealno razrešnje da se u priči neko ko mora biti kažnjen i privede pravdi, al' da ju je sam za sina organizovao. Na nju bi bila pozvana familja pobijenih, Čiča ih služi, voćnjak okićen, oni čekaju mladence a ne znaju kome su došli na svadbu. Pa im se matori ,,predstavi" i stavi na ,,raspolaganje". Opalac, kad gle horora!


Likovi, svi odreda su mi ostali hladni na dodir. Da mi se sad dadne nekih sličnih, pa promeša, sumnjam da bi ih razlikovao.


Jezik je katastrofalan, u najmenjem. Kao da je pisano pod prisilom. Kad kažem jezik mislim na upotrebnu vrednost reči i njihovu snagu, zvučnost, šta god, u građenju rečenice. A one, rečenice, su uglavnom šture, tipa: ,,Hvataju me pod mišku, stavljaju mi lisice i izvode". Ovako bi trebalo da se pišu teze koje se kasnije sroče u jednu ili nekoliko rečenica, eventualno čak i čitav pasus. Možda i preterujem s tim "nacrtima" koje se predstavljaju kao rečenice, možda al' čisto sumnjam.


Beskrajni i dosadni dijalozi ne dopinose ritmu, toliko da bi smo se razumeli.


E, a ovo je dobro:
"Sinoć je vetar prevrnuo tablu koju je Ljubiša napravio. Natpis na njoj je izbledeo, crvena slova –jabuke na prodaju- se tek naziru. Završavam sa prebiranjem i ustajem da namestim pano i nabijem stopu u zemlju koliko god mogu. Lepet krila iz voćnjaka, koji se prostire duž puta, mi odvlači pažnju. Sigurno su kokoške ponovo odlutale i naišle na divlje svinje sa planine koje znaju da se spuste tik do sela. Uzimam karabin i krećem među stabla da ih potražim, odavno nisam ulovio neku, ali me izdužene senke zadržavaju u mestu. Sunce se spušta iza brda, uskoro će mrak a sa njim i zlo koje se skriva među drvećem".
Tako se, kad moram reći BRE!, pravi atmosfera. Autor ima problem da prepozna pripovednje, u ovom segmentu je spustio na papir jedan dobar komad.
Naslutio sam da bi se i od delova kad je Čiča sišao do radnje, cunjao usput, moglo upecati nešto od dobrog.

Priča kakva je sad, nije upotrebljiva na više od nekoliko nivoa. Ja sam već izderao grlo sugestijama da je ovaj autor krenuo lošim putem i da nazaduje. Ako sam u krivu, izvinjavam se svima redom.

[Džek]

Mislim da i ptice znaju čiji je ovo pokušaj.

Najveće packe sam popio radi pripovedanja a obrazložiću zašto sam odabrao tako:
Priča je smeštena na istinitoj lokaciji, odmah iza sremačkog sela Sviloš, koji se nalazi na magistralnom putu Novi Sad – Sremska Mitrovica (preko starog venca). Voćnjak, koji se spominje u priči postoji, moj je i često boravim tamo, gde me i klepila ideja za priču. Među meštanima imam poznanika i prijatelja, često sa njima besedim i dobro sam zapamtio njihov način izražavanja.
Budući da sam pripovedao iz prvog lica protagoniste, smatrao sam da treba upravo tako; narator mora da pripoveda književnim jezikom, ali u ovom slučaju narator je neuki seljak, čiča Radomir.
Možda jeste izveštačeno i falš, ali sam se potrudio da što vernije prenesem. Priprema očito zna da uzme danak ako se ne implementira pravilno. Moja želja, u kojoj sam previše zagrizao, bila je da se čitaoc identifikuje sa protagonistom. Očito, nije mi ispunjena.

Svadba je deo priče koji ne bi trebalo da je patetičan; služi da se matori trgne, vrati u realnost, da uvidi da život ide dalje a istovremeno da bude polazna tačka za suočavanje sa posledicama svojih nedela.

Nije mi bila namera da napišem horor priču, ali se može i tako posmatrati, kako kome paše. Nisam hteo, niti ću, da kažem da li duhovi (glasovi) pobijenih zaista postoje ili je to čičin odraz kajanja, manifestacija krivice i žalosti. Neka bude poštovan preporučeni klifhenger.
Poenta se može pronaći, simbolika voćnjaka bi trebalo da je jasna, kao i duhovi iz prošlosti, ali eto, nije.


Neću dalje da pravdam priču, nema smisla, ali i dalje mislim da joj je struktura i logika dobra, i znam šta mi je sa njom činiti, kada mi slike izvetre iz glave. Ima da je picnem, mislim da vredi.

Zahvaljujem na odvojenom vremenu i komentarima.

[scallop]

Auh!


Nekako imam utisak da su Stipan, Hidden i Hrundi još dobro prošli. Hajd' da smislim imam li ja šta da dodam, a sigurno da imam.

[angel011]

Neuverljivo mi je da ga ne bi uhvatili nakon što ubije svakog ko mu izjavi saučešće. Ti što mu izjavljuju saučešće imaju nekakve porodice, zna neko kod koga su otišli, prijavili bi policiji; a i pominje se da ga žene gledaju s mržnjom, dakle znaju. Ili bi ga uhvatila policija, ili bi ga neko ubio iz osvete.

[scallop]

Najpre o primedbi da nema ni F od Fantastike. Kako je ovo SF/F/H forum, pa i Radionica, sigurno ima H od horor. Malo je neuobičajeno da je serijski ubica narator, ali i to smo već videli u ružnoj TV seriji Dexter. Tako posmatrano ni prve dve zombi priče nemaju ni F od fantastike, ali ja horor mogu samo da ne volim, da čitam moram. No, to je manji problem.


Daleko veći problem je, izgleda, prezent. Plut je na to već nekoliko puta ukazala. Možda sam ja kriv što je Džek toliko insistirao na njemu. Meni je drag prezent, jer drži ritam pripovedanja. Da se poslužim muzikom, mada sam totalni analfabeta za nju. Vidim prezent kao ritam sekciju, a sva ostala glagolska vremena kao melodiju. Neko će reći da klasična muzika ne da pišivog boba za tročetvrtinski takt, ali nije sva muzika klasična muzika, niti je sva literatura klasična literatura. Naravno, nije ni sve u bubnju, mada se neki na ovom forumu ne bi s tim složili. Dakle, prezent je legitiman, ako ga nema previše. Zapravo, to važi i za dijalog i za naraciju i za ad hoc karakterizaciju. Mnogo je uvek previše. Kada sam ukazivao na preteranu upotrebu prošlog vremena, čak i u prisustvu priloških odrednica za vreme, uvek sam želeo da podstaknem i na upotrebu prezenta. Zašto bi se nešto pisalo u prolom vremenu, ako se događa - sada?


O kompoziciji priče i pismenosti malo kasnije. Niko nije savršen.


Samo za Angel: Čini mi se da nigde ne piše da je ubio svakog ko mu izjavi saučešće. Mogao bih da ispovrtim verziju o ubijanju prolaznika koji kupuju jabuke, ali time ne bih ništa postigao. Recimo, svi meštani su mu izjavili saučešće odmah pošto je vest stigla i zato je počeo da ih izbegava, a patologija se razvila kasnije, kad su i dokoni kupci jabuka počeli to da čine. Kad je horor uopšte bio smislen?

[scallop]

Sad malo o pismenosti našeg Džeka. Činjenica je da s tim kuburi otkako ga poznajem. Primetno je da se upotrebe infinitiva dobrim delom ratosiljao, a da mu je ukupni rečnik i dalje malo kilav. Međutim, moja osnovna primedba je na upotrebu predloga, priloga i veznika. To je boljka koja uništava priču. Ako imate glavu, telo, ruke i noge, a sve je obaška, teško da ćete u tome videti čoveka. Džek vezuje priču kao Frankeštajn svog monstruma. Kad se stalno kroz priču spotičete, teško je ne zaključiti da je put džombav. Moguće je da je jedan od puteva spasenja u čitanju knjiga, pre svega domaće literature. Taj savet ima već nekoliko godina. Ipak, neistina je da Džek nazaduje. To se pre može reći za onoga ko je tu primedbu napisao. Taj bi mogao da uzme ZS 19, a s Božjom pomoću i ZS 20, pa da uporedi sa onim šta sad drlja.


Na kraju, o onome zbog čega pišemo po Radionicama. Da pišemo priče sa glavom i repom. Priče koje imaju uvod, zaplet, rasplet i dobar kraj. Ne mogu da kažem da je tu Džek najviše napredovao, on od svojih prvih priča to ima u tintari. Zbog topga smo ga i posticali da piše.


Za sve jedno provokativno pitanje: Da ste urednik i da treba da odaberete jednu od četiri postavljene priče i pisca sa kojim biste radili do upotrebljive verzije, koju biste priču i kojeg pisca odabrali? Cic!

[saturnica]

Pitanje vam nije u redu scallope, jer svi znamo da i hidden a i hrundi imaju daleko boljih prica od ovih koje su poslali na Tabak. Dakle, nisam sigurna kako bih vam odgovorila s kim bi se ja trenutno kao urednica bakcala.

[scallop]

Pitanje je sasvim u redu. Sva četvorica sigurno imaju i boljih priča. Međutim, ovaj topik od početka nije postavljen komentatorski nego urednički i na njemu imamo ove četiri priče. I na te priče se odnosi pitanje s čim i s kim biste se nosili.

[saturnica]

Ali, ako se zadrzimo samo na ove tri price. Stilski je bolja Hrundijeva, logicki Dzekova. Ne znam sto je teze utjerati logiku ili stil u manjkavu pricu.

[scallop]

Četiri, draga moja, tri pominješ, a dve porediš. 

[saturnica]

Četiri, draga moja, tri pominješ, a dve porediš. 

Matematika moj scallope, nikada mi dobro nije isla!

[Kimura]

I Džeka i Hrundija bi trebalo naterati da iznova napišu svoje priče.

[scallop]

A, Stipana i Hiddena ne?

[Kimura]

Ne. Stipanova priča je bez trunke originalnosti, a Hiddenova nije osmišljena u dovoljnoj meri da bi imalo šta da se ispravlja.