RADIONICA B - TABAK PRIČA

[saturnica]

A, Stipana i Hiddena ne?

Hidden neka svoju okaci macku o rep!

[saturnica]

Ne. Stipanova priča je bez trunke originalnosti, a Hiddenova nije osmišljena u dovoljnoj meri da bi imalo šta da se ispravlja.

[hidden]

Ne. Stipanova priča je bez trunke originalnosti, a Hiddenova nije osmišljena u dovoljnoj meri da bi imalo šta da se ispravlja.

Ujedate me za nejako srce 

[Kimura]

Zašto    Hidden? Znamo da možeš bolje.

[hidden]

Zašto    Hidden? Znamo da možeš bolje.

Našalih se malo...za ovo bolje ćemo da vidimo.

[scallop]

Samo da javim da su mi danas stigle dve priče. Očigledno je da se niko nije prepao kritika. Nadam se da ću sutra stići da postavim jednu trećinu.

[saturnica]

Samo da javim da su mi danas stigle dve priče. Očigledno je da se niko nije prepao kritika. Nadam se da ću sutra stići da postavim jednu trećinu.

Koliko je to dugo, ako se smije pitati...

[scallop]

Sme. Prva je 23Kk, a druga 29Kk.

[scallop]

Prva trećina:



PUT KROZ EDEN

Tanka skrama leda stvorila se na površini bazena čim ju je Tajrel dodirnuo stopalom.

Ništa nije osećao, baš kao što su mu objasnili, ali je video kako sa svakom proteklom sekundom led postaje sve deblji. Para se podizala, kovitlala i mutila mu pogled.

Zato je skočio u mali bazen; njegove noge probile su belu koru, a ogroman paket koji je nosio na leđima odvalio dodatni komad.

Voda je bila crna. Gledajući pravo u mračni ambis, Tajrel je bez ustezanja zaplivao nadole, pravo u tamu. Posle nekoliko jakih zamaha osetio je da se njegova tunika zateže u stranu; odmah zatim, struja ga je uhvatila i povukla duž tunela koji je jedva nazirao.

Nije se ni trudio da zauzme stabilan položaj, već je dozvolio da ga voda nosi i okreće kao odbačenu lutku. Usput, kačio je glavom i rukama grubi zid; svaki treći udarac puštao je krv, a nekoliko svojom silinom lomilo kosti lobanje ili mu izvrtalo prste.

Ni jedna od tih povreda nije ostala u njegovoj svesti duže od prolazne zanimljivosti. Paket koji je nosio onemogućavao je da se bilo koja zadrži, već ih je odmah sanirao.

Sve vreme Tajrelove oči zurile su u uskomešano ništavilo. Vreme je prolazilo, ali on nije obraćao pažnju na to – možda sekunde, možda minuti, možda solarni dani – Eden je bio ogroman, a njegov cilj nedefinisano daleko ili blizu; niko nije imao ni najmanju predstavu koliko dugo će plutati u servisnim tunelima koji su snabdevali lekovita jezera i bazena, pošto nikom od gostiju nije palo na pamet da se kreće kroz njih pre nego što je nastupio Užas.

Dah mu je nestajao, ali Tajrel nije pao u iskušenje da udahne puna pluća vode; sav kiseonik i azot koji mu je bio potreban stizao je iz paketa. Morao je da se koncentriše na svetlo koje će najaviti njegovu izlaznu rampu.

U daljini, crni neksus naglo je postao ogromna igla šprica, posmatrana iznutra. Mnogo brže nego što je pretpostavljao, Tajrel je jurio ka njegovom osvetljenom kraju.

Odmah pored njegovog cilja, slabo svetlo otkrivalo je desetine drugih tunela, razgranatih sferno u svim pravcima. Ukoliko promaši izlaz, Tajrel je znao da ništa nije sigurno; bilo je samo vrlo verovatno da će umreti sam, nakon što paket zakaže. A to nije bila ni približno najgora sudbina koju je mogao da doživi.

Nekoliko desetina metara od izlaza, zaplivao je iz sve snage. Njegovi zamasi približili su ga zidu, ali mu je izlaz i dalje prilazio kao svetlo koje će ga pregaziti svakog trenutka.

U pravom momentu, njegova glava i trup uleteli su u bočni tunel, a otupele oči oblila meka svetlost. Udar mu je na trenutak polomio nekoliko rebara, što je u njegovom umu proizvelo samo blago golicanje. Rukama se uhvatio za prvu izbočinu i izvukao noge iz struje.

Uspeo je - pokret ga je ubacio u željeni servisni bazen. Unutar mirne vode, Tajrel se ispravio, i njegov pogled susreo je oči mladog sluge, udaljenog svega nekoliko centimetara. Duge cevi koje su se spuštale iz njegove lobanje lelujale su polako u polumraku bez ijedne brige na svetu, a samo telo bilo u čudnoj pozi, kao da ne može da se odluči između sedenja i stajanja.

U Tajrelovim mislima, medicinske rutine potvrdile su ono što je govorio i njegov zdrav razum. Sluga je odavno bio mrtav. Nema svrhe ni skidati paket sa leđa.

Bez jasne ideje zašto to čini, Tajrel je uzeo mali leš u ruke i gurnuo ga prema otvoru kroz koji je došao. Struja ga je uhvatila i povukla u mrak servisnih tunela, a cevi sa njegove glave kao da su mahnule Tajrelu u pozdrav.

Zadovoljan ovom improvizovanom sahranom, okrenuo se ka izvoru svetla.

Lampa, iako je nije video, nalazila se iznad njegove glave, na kraju dugih hromiranih merdevina. Doplivao je do njih i počeo uspon prema površini.

Na vrhu, izronio je samo toliko da može da vidi i čuje. Oslušnuo je svet van vode veoma pažljivo, i izašao napolje tek kada je bio siguran da će on sam biti koliko-toliko siguran.

Nalazio se unutar jedne od Edenovih Bašti razuma.

Prostorija je bila više desetina metara visoka, sa zidovima boje slonovače niz koju se slivao med. Stubovi su bili postavljeni na svakih nekoliko koraka, nemajući nikakvu funkciju osim one estetske. Njihova tela bila su izvajana kao snopovi kamenih cevi, složenih u nevidljivoj šemi i sabijenih tako jako da su se delimično spojili u jedan.

U skrivenim uglovima i vrhovima stubova, zeleni bršljan stidljivo se širio, razbijajući belo-zlatne nijanse kao da sam čin njegovog rasta predstavlja bogohulje prema tom prostoru.

Tajrel se spustio na kolena i skoncentrisao na svoja osećanja. Bio je uznemiren, ali nepovređen. Nuspojave spajanja sa paketom nije primećivao.

Napravio je nekoliko koraka u praznoj dvorani. Šljapkanje njegovih stopala proširilo se između stubova; u daljini, jednako neprepoznatljivi zvuci stigli su kao da im je neko odgovarao.

Starog Tajrela, onog koji je video svanuće Užasa među prvima na Edenu, ti zvuci bi smrtno preplašili; mogli su da najave samo ono što je i dalje imalo samo improvizovano ime: infekcija.

Ovaj Tajrel, međutim, nije bio ništa hrabriji; razlika je bila u tome što je njegov um bio ispunjen mehaničkim glasom fiziologije, anatomije, kinetičkog nervnog podražavanja i stotina hiljada sličnih podnaslova. Takođe je bilo moguće da je program paketa jednostavno istisnuo sve nepotrebno što je zauzimalo prostor između zakrivljenih kosti njegove lobanje.

Zvuk se približavao; ubrzo, Tajrel je odredio pravac iz kog je dopirao.

Naglo, okrenuo se oko sebe, a mokra tunika razbacala vodu unaokolo; sa leđa mu je skliznuo crni paket i spustio se na pod. Otvorio ga je, pomerio kablove i cevi i izvadio drugi paket, takođe crn i kockast, ali veličine manje torbe.

Polegao ga je pored većeg i otvorio.

Ceremonijalno oružje zasjalo je pred njim u bojama prljavog srebra i zlata.

Negde pozadi, nešto je kročilo ili se dovuklo iza obližnjeg stuba i tu zaustavilo.

Tajrelova šaka se sklopila oko drške bodeža; potegao je debelo sečivo pre nego što je ustao, s namerom da ga uperi prema još nevidljivom protivniku.

- Nema svrhe.

Nepoznati glas ga je sprečio da sprovede svoj napad. U sebi, znao je da je glas u pravu. Nije bilo nikakve svrhe da učini nešto tako budalasto. Opustio je mišiće i okrenuo se ka glasu lagano, iako mu je bodež ostao u šaci.

- Šta to imaš kod sebe? – upitala ga je žena.

Tajrel nije osećao gađenje pred ovim prizorom, bez obzira na njegovu neporecivu ogavnost i sumanutost.

Žena je bila savijena, oslonjena na ruke i noge, iskrivljene glave i lica zaleđenog u grotesknom osmehu. Telo, naduveno i prekriveno borama koje su se usecale duboko u meso, izgledalo je kao dečji crtež. Iskidani ostaci njene tunike vijorili su se oko nje kao latice cveta uhvaćenog u oluji.

Njene oči, međutim, bile su samo tužne.

- Nešto što možda može da im naudi – izgovorio je Tajrel prema nakazi, iako u opšte nije mislio na staro, ponekada efektivno oružje, već na veliki, crni paket koji je nosio.

- Uzvrati kome? Njima? Oni nisu neprijatelj, nisu čak ni zli – žena je počela strpljivo. – Oni su nešto van nas ili bilo čega što možemo da zamislimo. Spram njih, mi smo čestice prašine koje zure u zvezde i misle da gledaju braću.

U sebi, Tajrel se takođe rastužio. Ono što je jednom bila žena moraće zauvek da ostane na Edenu, baš kao i mrtvi sluga unutar bazena.

- Kako izgleda... biti to? To što jesi?

- Oh da sine, to je samo previše... Previše svega – kada je to izgovorila, osmeh se dodatno raširio a uglovi usana su pukli po šavovima usled rastezanja – Stvarnost se topi, ali ne staje – rascepljeni osmeh širio se kao pukotina preko njenog lica – Postoji samo nada u njihovu dobrotu, koju ne razumem, pošto sam mizerna čestica...

Reči više nisu bile ljudske, a njeno lice prepolovilo se na dva jednaka dela.

Tajrel je ispustio bodež i umesto njega uhvatio objekat nalik na pozlaćeni skiptar. Pri prvom dodiru, Tajrel je osetio vibracije u sebi.

Pritisnuo ga malo dugme na kraju drške i bacio skiptar prema ženi koja je stenjala tiho i ritmično.

Njene oči su pobesnele čim se skiptar zaustavio na staklenom podu. Iz razvaljenih usta počeli su da dolaze zvuci brbljanja i potmulog rikanja; koža joj je izgledala kao testo koje raste u pećnici.

Uspravila se na noge i raširila ruke u položaj raspeća. Sve vreme, ostaci tunike komešali su se oko nje, čak i kada se podigla sa poda.

Skiptar ratnika, sa zvaničnim imenom induktora ofanzivnog mentalnog polja, relikvija iz prošlosti i vremena u kom su ljudi još odlazili u ratove, dao je njenom umu želju da se bori. Ona je imala samo jednog neprijatelja na Edenu – sebe samu, oskrnavljenu nakon svanuća Užasa i infekcije koja je nije mimoišla.

Da je žena mogla da eksplodira i raznese sebe u milijardu komada, Tajrel je bio siguran da bi to učinila. Na žalost, nije bilo sile koja je mogla da je povredi u ovom stanju.

Ovako, pomogao joj je kako je najbolje umeo. U košmaru koji ju je očekivao ukoliko on bude neuspešan u svom zadatku, žena će bar zauvek imati borbeni gnev, srž generacija palih ratnika, kao svog saputnika.

Tajrel se spakovao i bacio paket na leđa.

Mučnina koju je obuzdavao kada je prvi put ugledao ženu pretila je da će da se vrati. Napustio je Baštu razuma gotovo sasvim suv od vode iz servisnih tunela.

[saturnica]

Za sada imam samo dvije primijedbe.

Najprije, izbaciti slomljena rebra. Covjek s njima ne moze nista, ni trcati ni sjediti ni plivati a jos manje nositi kutiju na ledima. Ako su rebra citava, i njegov hod postaje bez svake zamjerke.

I drugo, opis prostorije u Basti razuma, gdje med tece, a stupovi(tijela?)izvajani su tako da imaju samo estetsku prirodu. Ne znam zasto, ali mi ovaj opis smeta. Zasto ja moram znati da oni nemaju drugu funkciju osim estetske. Pisac mi je satrao mastu u samom startu. I voljela bi znati zasto bi med tekao niz zidove, zar opet bezveze, bez smisla? Jel to zemlja meda i mlijeka...mozda.

[Džek]

Budući da je ova radionica zamišljena kao uređivačka, da pokušam da uredim:

Tajrel ovo, Tajrel ono. Suvišno je da se protagonista toliko imenuje; jedini je (za sada) lik u priči i besmisleno je imenovati ga toliko puta. Preterano je, 22 puta se spominje kako se junak zove! Jednom je sasvim dovoljno, čisto da znamo ime junaka, uprkos što o njemu ništa drugo ne znamo, ali se nadam da ćemo saznati.

Tekst lepo ide, ritam mi je ok, ali ima mnogo stvari koje bih izbacio ili preformulisao a koje baš zapinju.


Sve vreme Tajrelove oči zurile su u uskomešano ništavilo.
Uskomešano ništavilo? Ne mogu da predočim takav koncept, ne treba čitaoc tu da zastane i razmišlja o tome, uvlači u misaonu mrtvu petlju i gubi nit sa pričom.

U daljini, crni neksus naglo je postao ogromna igla šprica, posmatrana iznutra.
Ovde čitaoc gubi perspektivu protagoniste. Nezamislivo, ne mogu da nagađam kako izgleda igla iznutra.


Šljapkanje njegovih stopala proširilo se između stubova; u daljini, jednako neprepoznatljivi zvuci stigli su kao da im je neko odgovarao.

Ovo mi mnogo škripi. Zašto šljapka? Ako je bos, i ako je Tajrel čovek, neće šljapkati. A on šljapka. Nadam se da ima opravdanje u sledećem delu za ovo, a ako nema onda bih ja to preformulisao ili izbacio. Šljapkanje mi ruži celu sliku, ne uklapa se.


Ovaj Tajrel, međutim, nije bio ništa hrabriji; razlika je bila u tome što je njegov um bio ispunjen mehaničkim glasom fiziologije, anatomije, kinetičkog nervnog podražavanja i stotina hiljada sličnih podnaslova. Takođe je bilo moguće da je program paketa jednostavno istisnuo sve nepotrebno što je zauzimalo prostor između zakrivljenih kosti njegove lobanje.

Ovaj pasus je rogobatan, iskače iz ritma i opasno naginje prepričavanju. Nadalje, gubi se pripovedanje i na pojedinim mestima se sklizava u spomenuto prepričavanje. Imamo i ponavljanja reči koje dodatno kvare ostatak dela priče, zajedno sa silom bespotrebnih prideva a sama naracija mi je suvoparna, ne bi škodilo da se začini sa malo karakterizacije i opisa okoliša.

Toliko, za sada. Zanima me nastavak.

[scallop]

Nisam dobre volje i zato samo jedno: Urednički posao nije da tekst izgleda kao da ga je napisao Džek. Urednički posao je da se tekst pisca očuva, ako je već dospeo do ozbiljnog čitanja, a predlažu se izmene samo tamo gde gde pisac ispušta sopstvenu priču. I, naravno da šljapka, ako curi na sve strane i naravno da su zidovi, podovi, zavese i sve ostalo onako kako je zamislio pisac. destruktivnost nije cilj uređivanja jednog teksta.

[Džek]

Nije mi namera da uništim tekst. Izneo sam ono što mi ne štima, ne znači da sam u pravu.

[scallop]

Big vas maz'o, kako vidite uvek trn u oku drugog, a u svom deblo vam ne smeta? Smeta ti i Tajrel ovo, Tajrel ono, a Ljubišu si zazivao da je dojadilo svakom ko je čitao priču. Ne ide to tako.


Saturnice, Tajrel nosi sa sobom regenerativni pribor. To je najavio i mene ne čude rebra. Čude me druge stvari, ali o tome kasnije.

[Sinlen]

'Ajd da se i ja ubacim, mada se ubacujem kod priče za koju imam malo zamerki..

Dopada mi se vođenje priče do sada, opisi su mi kratki, ali precizni, baš kakve volim da čitam (mada ne i da pišem  )


Ta scena sa zauzdavanjem žene-nečeg pomoću skiptra je mogla biti i jasnija, nisam baš siguran šta se tu zbilo, mada će to verovatno postati jasno kada priča odmakne.


Nisam do sada ama baš ništa saznao o Tajrelu, više se stvar vodi oko dešavanja, pa mi to malo smeta. Mada, ovo je moguće priča sa nekom opasnom forom na kraju koja bi trebalo da mi izazove "U jeeee!" reakciju. Ali to je malko igranje po žici, jer ako se nastavi na ovakav način, a na kraju ne bude "U jeee!" izraza na mom licu, biću jako razočaran.

[Hrundi V. Bakshi]

U vezi Stipanove priče Spuštanje noći,

Stipane, rekoh jednom prilikom da ti je volja za pisanjem i blagoslov i zla kob u isto vreme. Ne znam, možda je potrebno naći balans, da, baš onda kad misliš da "imaš nešto u peru", što vredi zapisati, ostaviš to u sebi, ako je vredno, vremenom će sazreti, ako nije, svenuće.
Da ne ponavljam ono što su drugi rekli o tvojoj priči, reći ću da si opet stvorio jednoobraznog protagonistu, a to su kod tebe, najšešće, gubitnici, ljudi koji u sebi nose teret prošlosti, mučenici, bez obzira da li su mučeni ljubavlju, traumama, gubicima svih vrsta, ludilom ili nečim desetim, oni, zapravo, najviše bivaju mučeni od tebe, od Stipana. Ne daš im da dišu. Ne daš im oduška, i u tome počiva tvoja čuvena patetika. Ne u broju i kakvoći prideva, već u likovima koji vrište iz tvojih priča: Gušim se! Otvori mi prozor! Nauči me da se služim crnim humorom. Daj mi moć da budem sarkastičan, da se sarkazmom branim od demona u sebi. Daj mom mučeništvu neki kontrapunkt, kako bi me čitaci zavoleli, ili bar, prihvatili, razumeli. Neka budem gubitinik, ali sa stilom.
Time što "oslobađaš" svog junaka, ti otvaraš vrata svojoj priči, utireš nove puteve. Ti radiš suprotno, zatvaraš junaka u njega samog. Ne daš mu izbor. Započinješ ovu priču prošlošću, sećanjima junaka, i to se provlači kroz celu priču, tokom celog putovanja vozom. Stvrorio si protagonistu - posmatrača. U takvoj postavci, njegova sećanja, njegovo mučeništvo prošlosti, ne mogu da utiču na druge likove u priči. Čemu onda služe? Kakva korist od njih? Da se besomučno ponavljaju? E, tu leži tvoja, nazovimo je, patetika.

[saturnica]

Big vas maz'o, kako vidite uvek trn u oku drugog, a u svom deblo vam ne smeta? Smeta ti i Tajrel ovo, Tajrel ono, a Ljubišu si zazivao da je dojadilo svakom ko je čitao priču. Ne ide to tako.


Saturnice, Tajrel nosi sa sobom regenerativni pribor. To je najavio i mene ne čude rebra. Čude me druge stvari, ali o tome kasnije.

Pa dobro onda, nisam shvatila.

[scallop]

Ova priča je čist SF. Eden je vasionski brod. Autor nije pisao horor.

[saturnica]

Da, to sam razumijela svakako. Ali onaj med sto curi, tako...steta.

[scallop]

Da ti skrenem pažnju: kad vi napadate priču meni dođe da je branim, a kad je hvalite, ja ću naći neku manu. Recimo, više od meda, (zašto ne bi curio med sa zidova?) meni smeta što se nisam povezao sa mrtvim kelnerom, pa i sa ženom pretvorenom u crva. Sad ja očekujem nešto od ta dva lika, a lako je da bude i mrka kapa, nego mali subklimaksi kojima je ovaj autor vičan.

[saturnica]

Zato sto ja volim med, i steta je da tece samo tako bez svrhe i cilja. Ja pricu nisam napala. Nimalo. Spomenuh rebra, pa ste me ispravili.

[Džek]

Nisam je ni ja napao, nego izneo šta meni ne valja u njoj. Ostale likove nisam dirao, čekam nastavak da vidim njihovu funkciju u priči.

[Kimura]

Nekako nemam želju da komentarišem ovaj odlomak. Ne zato što je izrazito slab ili isuviše dobar, pa nemam nijednu primedbu, nego zato što mi se čini da u ovom slučaju moram da vidim celinu.
Za sada se može reći da se čita bez napora i da budi interesovanje.

[scallop]

Pošto je u toku napad na mene i moj pristup bilo čemu, tvrdnja da je pogrešno postovati i komentarisati dužu priču postavljanu iz delova. Jeste, ja sam odgovoran što je svaka priča u delovima, ali je za to krivo moje "pogrešno" uverenje da se 16 strana teško čita odjednom i kad su na papiru, a kamoli na ekranu. A ne može se saviti uvo lista, niti markirati gde se stalo. Sa druge strane, nigde nisam tražio komentare nego utiske i zapažanja. Iz moje obimne empirije, a sa malo teorijskog znanja o tehnikama čitanja, sledi da svaki put kad nešto prekinemo sa čitanjem, da bismo nastavili, premotamo u glavi šta smo pročitali i kako se to nastavlja na prethodno pročitano. Rizikujući da ću vam naneti još zla, pomenuću da sam često stavljao prst u knjigu na mesto gde sam zastao i razmišljao šta bi mi pisac mogao još ponuditi do kraja čitanja. Finese o držanju papira i plajvaza kraj knjige (da ne bih ružio samu knjigu svojim opaskama), naročito od kada su cvikeri počeli da mi smetaju čitanju u krevetu, ću da izbegnem. One nisu obavezne.


Mogu ja da vam postujem sledeću priču u celini, ako mi pisac da mig da želi i da ne misli da zlonamerno želim da masom odbijem čitaoce. U suprotnom ćete i nju dobiti u delovima.

[saturnica]

Nemojte, tko god kaže da na kompjuteru može bez problema pročitati 16 strana sitno ukucanih slova bez problema, laže.

[Džek]

Blah, ne obaziri se toliko, samo peglaj dalje. Ova Tabak je odlična, daje mnogo više prostora da se sagledaju mogućnosti autora. Kome nije po volji, uvek ima "staru" radionicu da se pokaže.

Za postovanje priče u delovima nisam pametan, meni je i ovako dobro, daje vreme za razmišljanje o pročitanom, ali drugima nije. Ne znam da li se može okačiti .doc kao atačment, za nestrpljive?

Meni samo nije jasan obim komentarisanja, tj, utisaka i zapažanja, da ne gledam preko svojih balvana u tuđe trnove. Ostalo sa stare radionice. 

[Kimura]

Ja ću, Scallope, pročitati priču kako god da je postavite.
Ovde se isuviše razglaba o raznoraznim pravilima - sad je došlo na red i postavljanje priče! Mislim da je bolje kada su pravila malobrojna, lakše ih je poštovati.

Moj prethodni post (o tome da želim da vidim celinu) odnosi se na ovu i za sad samo ovu priču.

[scallop]

Evo i drugog dela. Molim vas, nikako sudove, samo utiske. (Nisam razdvajao paragrafe, jer ima puno dijaloga.)



- Ne, ne, ne! Ostani sa nama, preklinjem te! – zaurlao je Tajrel na čoveka koji se opirao u njegovom zagrljaju.
Pored njega, mlada devojka sa velikim stomakom jecala je u uglu male prostorije.
- Pusti me. Želim da vidim šta je tamo.
Tajrel i čovek valjali su se na podu; pored njih, široki panel bio je skinut sa dna zida. U mračnom prostoru koji je otkrivao, sve površine bile su prekrivene masom u nijansama crvene, crne i bolesno bele boje. Izgledalo je kao da pulsira i migolji se, iako se činilo da ima dovoljno mesta da se jedan osoba potrbuške provuče.
- Postaćeš njihov crv! Da li znaš šta to znači; šta će ti učiniti? – Tajrel je pokušavao da urazumi čoveka, ali ovaj nije prestajao da se opire.
Nakon što je otišao iz dvorane Bašte razuma, Tajrel je danima lutao, ne nalazeći nijedno živo biće u pustim hodnicima; voda u svim bazenima bila je mirna kao ogledalo, a jedini zvuci koje je čuo bili su njegovo disanje i koraci.
Nemajući kome da pomogne, napredovao je ka svom krajnjem cilju.
To se promenilo kada je u jednom apartmanu slučajno naišao na ženu i polumrtvog čoveka. Na tom mestu, par se skrivao otkako je nastupio Užas, nesposoban da se pomeri budući da je muškarac izgubio obe noge ispod kolena u početnom haosu. Bez previše muke, Tajrel je problem rešio pomoću svog crnog paketa.
Međutim, čim je bio u stanju da stane na svoje nove noge, čovek po imenu Ko rekao je da želi da uđe u inficirani međuprostor Edena i dovede pomoć.
Tajrel ga je bezuspešno ubeđivao da je on bio ta pomoć i da niko drugi neće doći. Takođe, pokušao je da objasni Kou da će tamo naći samo neopisivu agoniju. Ipak, Ko nije odustajao, čak ni dok ga je preklinjala žena koja je nosila njegovo dete. 
Na kraju, Ko je skinuo panel sa zida dok su Tajrel i žena spavali, ali nije uspeo da uđe pre nego što ih je probudio.
- Ja sam prosvetljen – napokon je rekao, opuštajući se u Tajrelovom rvačkom stisku – Mo um je u stanju da proizvede snagu rascepljenih atoma. Ako me crvi odvuku do energetskog jezgra broda... ili se sam probijem do njega... sve će se okončati. Razneću Eden i Užas zajedno sa njim.
Tajrel je napokon razumeo.
- Nećeš uspeti. Mnogi su pokušali, kasnije, kada je sve ostalo propalo. Kapetan, a kasnije i savet admirala započinjali su samouništenje nebrojeno mnogo puta. Nekada je jezgro detoniralo, nekada ne, ali nijednom nije imalo nikakvog efekta. Užas bira da li će poštovati fizičke zakone; infekcija ne može da se razreši direktnom akcijom.
Ko je signalizirao Tajrelu da se više neće opirati pa ga je ovaj pustio. Ustao je polako i zagrlio uplakanu ženu.
- Da li to znači da je istina da inficirani ne mogu da umru? – pitao je Ko.
- Da. Koliko za sada znam, ništa nije uspelo.
- Ovaj svet, ovaj život... Postoji li od sada samo patnja? – zapitao se, a žena ga je pogledala kroz suze. – Nas dvoje nismo dodirnuti Užasom. Uvek sam se pitao kako izgleda trenutak kada nada umire. Sada znam.
- Biće lakše sa tobom ovde, Tajrele. Hvala ti na svemu – rekla mu je žena sekundu pre nego što je Ko eksplodirao. Detonacija njegovog uma bila je poput dečije igračke u poređenju sa onim što je kao prosvetljen bio u stanju da učini, ali je ipak raznela njihova tela u male komade mesa. Tajrel je sleđeno posmatrao svoju krvavu tuniku i zidove isprskane tamno-crvenom bojom i mesom.
Crni paket mu nije dozvolio da se dugo užasava; u prostoriji je jedan život i dalje tinjao.
Iza kreveta, našao je isečen fetus; plod je do pre nekoliko trenutaka bio u materici žene čije ime Tajrel nije ni saznao. Mali dečak, gotovo potpuno razvijen, nekako je uspeo da preživi eksploziju koja je ubila njegove roditelje.
U narednim časovima, on, zajedno sa medicinskim rutinama i crnim paketom, vredno je radio na maloj bebi. Nije bilo jednostavno održati je u životu, ali kada je to jednom uspeo, ostao je samo zadatak sklapanja sve rastresite smeše kostiju, kože, mišića i organa u živo biće.
Kada je završio, pred njim je ležalo zdravo novorođenče.
Umoran od razmišljanja i rada, Tajrel je zurio u prazno.
- I šta sada? Vratio si me. Šta ćemo sada? – progovorio je dečak piskavim glasom.
- Ne znam.
- Hoćeš li da me ostaviš da bespomoćno čekam trenutak kada će i mene Užas prožeti kao i ceo Eden? Ne želim to,. Želim da spavam, baš kao u maminom stomaku.
- Ni tamo nisi spavao. Slušao si njihove misli i učio, spremao se za život koji ti je podaren. Zato sada možeš da govoriš i misliš.
- I odlučujem, ne zaboravio to. Znam šta me očekuje napolju. Ovo genetski podstaknuto učenje je loša stvar; zavidim bebama koje su ranije dolazile prazne i blagosloveno nesvesne šta ih čeka. Ja imam i tu nesreću da sam rođen, ni manje ni više, nego u epicentru svega ovoga. Zna li se šta je uopšte taj ''užas''?
- Niko nema ni najmanju predstavu.
- Vanzemaljci?
- Možda.
- Satana? Đavo? Kazna za sve naše prošle grehove, možda? Bog, naš tvorac?
- I to je moguće.
- Samo znamo da je užas, je l' tako?
- Da, samo to... – odgovorio je Tajrel nežno.
- Da li je bilo gore sudbine za novog čoveka? Sumnjam. Zato želim da spavam, Tajrele.
- Život je svetinja.
- Nemoj mi pričati bajke. Možeš li me vratiti na polovine iz koje sam nastao? Mislim da bi mi bilo lepše ako bih ponovo bio dva nepotpuna entita, kao kod mojih roditelja. Ovaj sklop nije dao ništa pametno, ništa dobro; samo svest. A ona je briga, strah i očaj povodom nastupajućeg života u koji sam uguran. Reci, zar nisam u pravu?
Tajrel nije mnogo mislio oko svog odgovora.
- U pravu si, bebo. Samo užas postoji na Edenu.
Beba nije videla kada je Tajrel izvukao srebrni bodež, a paket nije dozvolio da oseti ni najmanju naznaku bola ili patnje povodom toga.
- Ne mogu da te vratim tamo, bebo. Ali mogu da učinim ovo. Spavaj mirno, bebo mala; znaj da si dobila ono što i sam želim.
- Hvala – ispustio je glasić sa svojim poslednjim izdahom.
Tajrel je ustao i prišao panelu koji je otvarao prostor uz pod. Organski mrak u njemu zvao je na osvetu, baš kao što je vukao i Koa. Svako ko nije bio mrtav ili inficiran na Edenu želeo je da uzvrati užasu, ali je košmar iza panela Tajrela zvao ispraznim glasom – nije ga ni malo privlačio. On bi možda, samo možda, mogao nešto i da učini.

Hodao je kroz dvorane čiji vrhovi su se gubili u magli kondenzata, daleko iznad njegove glave. Neke je prošao za nekoliko časova, kroz druge se probijao danima.
Sve vreme, Tajrel nikoga nije sreo. Užas je bio proizvoljan kao što ništa ljudsko ne bi moglo da bude - bilo je jednako verovatno da nije primećen kao i da nešto namerno ne želi da se sukobljava sa njim.
U krhotinama svog sećanja, prve stvari koju su medicinske rutine izbacile, Tajrel je mogao da prizove pojedine prizore; za većinu je verovao da potiču iz perioda prvog nastupa užasa.
Pre tog nedefinisanog momenta, život je bio blagostanje, ili bar nehaj, ako ništa drugo. Svi gosti, uključujući i Tajrela, bili su na Edenu, a to je bilo najbolje mesto; svako je mogao da istraži ili upozna sebe, kao i ceo univerzum. To mu je zvučalo kao zlatno doba, izgubljeno zauvek

[Kimura]

Autor nam daje dijalog, a odmah zatim objašnjenje o čemu je tu govorilo! Zašto???

[saturnica]

Autor nam daje dijalog, a odmah zatim objašnjenje o čemu je tu govorilo! Zašto???

Osim što se u ovome slažem s kimurom, dodala bi još. Da fetus preživi na način kako je preživio, i da odmah potom i priča kao filozof.... Jesam li ja ovo dobro razumijela?

[Kimura]

Naučen se rodio.  Ustvari, nije se baš ni rodio. Dorađen je.

[saturnica]

Naučen se rodio.  Ustvari, nije se baš ni rodio. Dorađen je.

Ne mogu to probaviti....ne ide.

[scallop]

Izbor autora. Možete to nazvati i dopunskom informacijom. Sve u ovoj priči je nadnaravno. Ni Tajler ne bi mogao u Eden da time autor nije hteo nešto da kaže. Ne znamo ni kako je izašao da se opremi, a moguće je da nećemo ni saznati.

[scallop]

Za pola sata postavljam poslednji deo priče o Tajleru.

[hidden]

Pročitao sam, pa da kažem koju.

Svako se češe tamo gde ga svrbi. Utisak nakon čitanja je taj da autor veruje u svet koji je stvorio i da ga izuzetno dobro poznaje. Sigurnost se oseti u svakom opisu: cevi, tuneli, med, pulsirajući zidovi - tu smo i ne mrdamo nigde.

Možda je to filozofiranje sa detetom malčice usiljeno, ali ne mogu još da sudim.

Ovo nije nešto što sam navikao da čitam, ali lagao bih kada bi rekao da mi nije zanimljivo.

[scallop]

Ja bih sigurno znao šta bih savetovao piscu, ali to je samo jedan savet. Nije cilj da to budem samo ja nego svako ko misli da ima na umu zbog čega bi neka priča bila bolja. Uz uslov da ste spremni da izdavaču saopštite da potencijala za objavljivanje ima, ali... Negde posle prve priče sam ponudio neke kriterijume, ali su se istopili, jer je neko provalio da je to Stipan. Urednik mora da se zameri, ako će se, zbog početnog nezameranja zameriti izdavaču. Jasno? Pogledajte malo ta pitanja. I, nemojte mi ispravljati rečenice, ako se nismo odlučili hoćemo li priču objavljivati.


Evo poslednjeg dela:



Sećanja su se za njega nakon toga sužavala do jedne tačke, a iza nje se nalazio samo preplavljujući strah. Tajrel je verovao da je taj trenutak bio onaj kada je užas i osvanuo u njihovim životima; nije mogao da bude siguran, jer su ga usađene rutine zamutile do neprepoznatljivosti. Nije žalio zbog toga.
Nakon erupcije, linije sećanja su se razilazile – sukob, otpor, suprotstavljanje. Sve besmisleno.
Ili je možda to bila pokoravanje, očaj i prihvatanje čiste smrti kao bolje alternative? Toga se jasno sećao: mnogi su se ubili kada su shvatili šta ih očekuje.
Ali ni to nije bilo sasvim tačno. Tajrel se bez sumnje sećao glavne odlike užasa, koju je još bolje upoznao otkako je pristao da preuzme paket i krene na svoj sumanti put.
Užas je bio neshvatljiv u svojoj arbitrarnosti i sveprisutnosti. Neki bi pali, drugi umrli, a treći bili pušteni da pobegnu. Bilo je kao da se nešto poigrava sa njima.
Mnoge kapsule za spasavanje uspele su da napuste Eden odmah po izbijanju infekcije. Vest se proširila, a ratna flota admiraliteta ubrzo stigla lokaciju gde se brod nalazio. Bio je to trenutak nade za putnike i goste Edena: komunikacija sa spoljašnjošću, vojnim zapovednicima, naučnicima i prosvetljenim vođama koji su u nosačima okruživali inficirani Eden. Velike reči koje su tešile.
Nije mogao da se seti koliko su bili napolju. Onda su jednostavno nestali.
Većina na brodu mislila je da je užas uspeo da savlada flotu, ili da se ova povukla da bi bolje razmotrila situaciju. Tajrel nije bio siguran, ali je verovao da se flota jednostavno rasturila na sve strane. Prizor inficiranog broda i značenje šta tačno infekcija užasa nosi bilo je previše za bilo kog slobodnog čoveka. Da je bio u stanju, on bi takođe pobegao najdalje što može. SSD – spasite svoje duše.
Užas ih je verovatno pustio da idu. Da li je turistička krstarica Eden zaista bila mesto gde se smak sveta, apokalipsa, naizgled okotila iz ničega? Tajrel nije imao pojma.
Pored traumatske amnezije i konfuzije, dobro se sećao lekcije koju je naučio nakon osvita Užasa - misliti o tome bilo je kao zuriti u paralelna ogledala. Sve je bilo stvarno u istoj meri koliko je bilo iluzija.
Infekcija je bila Užas, nazvana tako zbog nepostojanja boljeg termina.
On nije želelo da im naudi u nekom ljudskom smislu te reči, da im nanese fizički bol ili neku opipljivu patnju. Tajler je osećao da je užas došao iz mesta koje počiva duboko ispod koncepta dobra i zla.
Šačica neinficiranih među kojima se on nalazio dugo je razmišljala šta da učini. Toliko dugo, u stvari, da je većina u međuvremenu umrla ili podlegla Užasu. Rešenje koje je izglasano i samo je predstavljalo ludilo, ne previše udaljeno od onog koji je infekcija predstavljala. Tajrel je izvukao kratku slamku, a njegova sećanja postala su smeša medicinskog znanja i ličnog iskustva.
Crni paket bio je težak na njegovim leđima, ali ni približno toliko kao odgovornost koju je povlačio sa sobom.
Na samom kraju njegovog putovanja, zamišljen i tih, Tajler se napokon, neočekivano, našao licem u lice sa Užasom.

Veliki, objekat u obliku jajeta stajao je ispred ulaza u dvoranu sa biokontrolnim sistemom.
Tajrel nije trepnuo kada ga je ugledao, već je skinuo pakete i izvukao onaj u kom se nalazilo ritualno oružje.
Oblik mu se obratio, ili je to Tajrel samo umislio. U svakom slučaju, razgovor između njih je počeo jednostavnim rečima.
<<Zdravo>>
- Zdravo – odgovorio je Tajrel obliku.
Spustio je manji paket ispred sebe i šutnuo ga. Mnogobrojno drevno oružje poispadalo je na pod, ispunivši hodnik zveketom metala i stare plastike.
Ništa više nije bilo rečeno. Pomislio je da će ga Užas obuzeti, ali se to nije dogodilo. Jaje je stajalo nepokretno i tiho kao što je i izgledalo.
Vratio je veći paket na leđa i pažljivo ga zaobišao.
Bio je to njegov jedini susret sa Užasom; iz njega je izašao neinficiran, ali preplašen baš zbog toga. Užas je bio arbitraran i sveprožimajući: da li je bilo moguće da je već inficiran, a da je njegov zadatak baš ono što užas želi, bilo je pitanje koje mu je zaledilo srce.

Unutar kontrolne sobe, Tajrel je osećao rešenost. Uprkos sumnji pri susretu sa jajem, nazad se nije moglo.
Proverio je sisteme za održavanje života na Edenu i zakačio kompjuterske veze svog paketa za njih.
Kada su rutine u njegovom umu pojurile magistralama hiljada podsistema, Tajrelova svest se nekako zakačila i malo putovala sa njima. Proces nije bio težak.
Njegov mozak bio je samo skladišni prostor koji je nosio znanje neophodno za upotrebu crnog paketa. U njemu, mehanizmi predviđeni za saniranje života prešli su u novi modalitet funkcionisanja i počeli da menjaju stvari. Medicinske rutine u Tajrelovim sinapsama bile su samo medijator između paketa i svemirskog broda.
U deliću sekunde, mreža bioloških sistema Edena pretvorena je u ono što je, u suštini, predstavljalo mnogo veći regenerativni centar, a kompjuteri preuzeli ulogu Tajrelovog mozga. Transfer je ga je podelio, i deo njegovog uma ostao je u telu, a deo, nalik vernoj kopiji lišenoj emocija, prešao je u kompjuterske sisteme broda.

Posmatrao je kako se Eden povinuje novim medicinskim rutinama koje su promenile parametre nivoa kiseonika, pritiska, vlažnosti i drugih uslova za opstanak života. Bioreaktori na svim palubama, predviđeni za stvaranje hrane počeli su da proizvode velike količine protobelančevina koje su ubrzo počele da se prelivaju i ispunjavaju u bazene, hodnike, prostorije i dvorane Edena. Tajrel je video kada su prešli preko čela žene u Bašti razuma, ispunili kabinu u kojoj su Ko i njegova mlada porodica bili smešteni, opkolili i prekrili jaje ispred biokontrolne sobe, kao i druge razbacane anomalije Užasa. Protobelančevina počela da ispunjava i mračne, vlažne međuprostore zidova, a ubrzo potom pronašla i mrtvog slugu, duboko u servisnim tunelima.
Kada je Eden počeo da liči na košnicu napunjenu gustom masom, rutine koje je Tajrel doneo zadale su novi zadatak: sintetiši nanite.
Milijarde mikronskih robota počelo je da buši sebi put kroz Eden, ne razlikujući protobelančevinu od metalnih zidova, neobjašnjivih predmeta Užasa poput od tela neinficiranih putnika – robotima je bilo svejedno – sve dok su stvari bile sačinjene od atoma, oni su bili sposobni da rade svoj posao.
Kako su jedni završavali, drugi su punili male tunele drugim biološkim materijama, bušili nove i povezivali stare. Treći su menjali mase u predznake kostiju, mišića i nervnog sistema. U protobelančevini, veliki brodski resursi poput reaktora, impulsnih motora, pa i same bio-kontrole spajani su sa rastućom organskom strukturom; mozgovi živih inficiranih žrtava vezivani su sa kompjuterskim arhivama i procesorima.
Proces se odvijao po preprogramiranoj šemi, a Tajler je uvideo da Užas nije pokušao da spreči ni jednog jedinog nanita.

Tajler je znao šta sledi. Posle mnogo meseci rada, zamrznut u vakuumu, Eden će se pretvoriti iz turističke krstarice u prvu ćeliju bića koje tek treba da se rodi, delimično dizajniranu, delimično izraslu iz čistog slučajnog spajanja. U sebi, ono će voditi poreklo u jednakoj meri od čoveka, mašine i nepoznatog entiteta koji su ljudi nazvali Užas. I nastaviće da raste, sve dok se ne zaustavi i pokrene.
Dok se to ne dogodi, Tajler je pretpostavljao da će ostatak čovečanstva morati da reši samo jednu dilemu: da li će ovog novog boga prihvatiti kao spasioca, ili će sa njim ući u sukob do istrebljenja?

[hidden]

1. Ocena celine priče;

Zaokružena je, može da funkcioniše samostalno, iako je ostavljen prostor za nastavak. 

2. Mišljenje o sadržini;

Atmosfera me je ugrabila. Na momente imamo delove koji opterećuju, ali to je nešto što će autor otkloniti radeći na rukopisu i u šta se ne bih upuštao.

3. Mišljenje o karakterizaciji;

Tajrel funkcioniše kao mašina. To je možda najslabije u svemu, ali valjda je autor tako hteo. Ipak, imamo naznake da je zadržao ljudskost, pa bi ga stoga trebalo produbiti. Paket, Užas, viši cilj i nesposobnost poimanja ne moraju biti  opravdanje za svaki postupak. .

4. Utisak o stilu pisanja;

Stil je dobar. Nemam zamerke.

5. Ocenu pismenosti;

Ima grešaka, koje se u većini slučajeva svode na tipfelere.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče;

Definitivno bih čitao sa zadovoljstvom.


Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:
- da uz male intervencije;

[saturnica]

Ja nisam stručnjak za fantastiku, niti sam ikada išta napisala u tom stilu a da izgleda dobro, stoga možda nisam mjerodavna da dajem sudove. Po mom ukusu ima i previše fantastike, toliko da sam ostala zatrpana od svih mogućih slika, kao da sam se ugušila u onom medu za kojeg sam se uhvatila još u samom početku kao pijan plota. Da se mene pita, s obzirom na obilje materijala i fantastičnih slika kojima priča obiluje, ja bih to raširila na duplo, troduplo, pa onda pisac možda ne bi imao toliku potrebu da nam sada u trećem dijelu objašnjava što, zašto i kako. Sada mi ovaj zadnji dio odskače u odnosu na onaj prethodni sav napisan u dijalogu. Previše tumačenja u ovom zadnjem dijelu mi govori o tome da je možda autor i imao na pameti dulju formu, ali da se zaustvio zbog ograničenja Tabak forme.
Griješim li?

[Kimura]

Ovakvu priču ne bih nikada napisala, ali to ne znači da ne bih rado čitala. Dopada mi se i pored sijaset nedostataka.
Prvo i najvažnije : priča treba da se doteruje.
Autor bi mogao još malo da razmisli o tome šta je tačno želeo da ispriča, kojim redom i na koji način. Ceo tekst je nekako haotičan. Kao da ga je samo napisao i poslao, bez čitanja.
Rečenice nisu loše. Ja bih ponešto menjala, ali to je možda stvar ukusa. Na primer, kaže se da je Užas ''arbitraran''. I to čak dva puta. Ovu bih reč zamenila.
Možda grešim, ali čini mi se da je zbrka u ovoj priči napravljena zato što se nije vodilo računa o redosledu po kom se čitaocu daju informacije. Taj redosled je itekako bitan, utoliko više ako je reč o apsolutno fantastičnom okruženju.
Izbegla bih pominjanje boga poslednjij rečenici (jasno je da se radi o nadmoćnom biću) - to nekako banalizuje priču.

[Kimura]

E, da, slažem se sa Hiddenom : ne smeta mi odsustvo Tajrelove ličnosti.

[Mica Milovanovic]

1. Ocena celine priče;
Pa, generalno, priča mi se ne sviđa. Da nije na radionici, ne bih je pročitao - ostavio bih je mnogo ranije.
Priča je sastavljena od celina koje se ne uklapaju; razrešenje priče ne proističe iz prethodnog teksta, kao je
je kraj veštački kalemljen.

2. Mišljenje o sadržini;
Rađanje novog božanskog entiteta je toliko poznato u SF-u da bi pisac morao da mi ponudi nešto zaista spektakularno da bih mu poverovao...
Pogotovu što ovakvo razrešenje nema nikakvo utemeljenje u prethodnom delu priče.

3. Mišljenje o karakterizaciji;
Karakterizacija je ovde prilično nebitna...

4. Utisak o stilu pisanja;
Postoji određen osećaj za pripovedanje, ali ima i mnogo loših, nepreciznih i nepravilnih rečenica.
5. Ocenu pismenosti;
Prilično nepismeno.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče;
Pa, ovo je zaokružena priča i ne ostavlja mogućnost za nekakav nastavak.
Ja ovo ne bih objavio.

[scallop]

2. Mišljenje o sadržini;
Rađanje novog božanskog entiteta je toliko poznato u SF-u da bi pisac morao da mi ponudi nešto zaista spektakularno da bih mu poverovao...
Pogotovu što ovakvo razrešenje nema nikakvo utemeljenje u prethodnom delu priče.

Generalno bih mogao da se složim, ali bih, ipak, malo polemisao sa tačkom 2.


Jest' izorano stvaranje božanskih entiteta, ali ovo mi je uverljivije od većine. Hajde da pogledamo zašto. Gde god bih prikopao o poreklu bogova svuda i uvek su nastali iz Užasa. Zbor siline groma, zbog straha od smrti, iz negostoljubivosti šume, od podzemlja od kojeg zaziremo, od suše, od potopa, od... pa, jel' treba da nastavljam? A, onda, taj Užas pokušavamo da zamenimo slikom nadnaravnog koja će nam biti bliža, više ličiti na nas, biti pobediva kao što smo i mi pobedivi. Da Zevs ne liči na nas ne bi imao onoliko ljudskih slabosti. I ovog našeg, sadašnjeg, verujemo da možemo umilostiviti, da zahulim - prevariti, izvući se i onda kad zaseremo do kraja. Zašto? Jer nas je napravio po svojem liku, aha! Ima naša priča drugih slabosti, kao što su podvaljeni subklimaksi, ali je rukopis svež (jest' da nije na engleskom) i bliži mladima nego što je, recimo, moj rukopis ili tvoje čitanje.

[Mica Milovanovic]

Tokom čitanja povremeno osećao kao da se nalazim u nekoj od igrica. Ako je to prednost, onda si u pravu... 

[scallop]

Hajde, ne razvlači me ustranu. Imao sam komentar na formulaciju novog Boga.

[Džek]

Priča mi se generalno dopala ali me pompezan kraj razočarao. Čitajući je, nehotice su mi se javljale slike odličnog francuskog sf filma Eden Log. Verovatno me dojmila slična, nedefinisana havarija habitata (u filmu je podzemna istraživačka laboratorija)

Nedostajalo mi je da bolje upoznam Tajrela i sam brod, uvek me fasciniraju tehnološki opisi. Autor je bio na dobrom putu da mi pričini to zadovoljstvo, ali verovatno zbog ograničenog broja karaktera se stiskao. Šteta, mislim da bi priči dalo dodatnu draž.

Ovo bih mnogo voleo da vidim prošireno, sa dorađenom karakterizacijom i izgrađenom atmosferom koja mi je izmicala, na papiru, u nekoj zbirci čistih SF priča. Naravno, da ispoštuje kompletnu izdavačku proceduru. 

[scallop]

Pa, sad si pokupio nedostatke na gomilu. Da su likovi dobro razrađeni, uz pokazanu naraciju Edena i kretanje kroz njega, ali i tvrđi kraj, kao rešenje bez rešenja, vagnuo bi bar duplo i troduplo karaktera. Tako bi i subklimaksi mogli biti bolje postavljeni, svaki sa delom bezizlaznosi sa kojom se protagonista suočava. Oni moraju da utvrde cilj ka kome je nedovoljno ubeđen krenuo. Dakle, 70-80 Kk.


Inače, vreme je da se autor predstavi, jer već sutra postavljam deo nove priče.

[Džek]

Bezizlaznost, tako je! Sve vreme čitanja me pratio taj osećaj (u stvari ne na početku) i ako je to bila autorova namera, čestitam mu.

[ivica]

Hvala svima na čitanju i komentarima, "Put kroz Eden" je moja priča - mislim da shvatam šta su čitaoci primetili i verujem da ću pomoću tih zapažanja biti u stanju da poboljšam delo.

[scallop]

Ej, uvek tako napišeš. Jel' misliš da je to kul? Ja mislim da bi mogao još malo da se napneš. Recimo: Sa čime se ne bi složio?

[Hrundi V. Bakshi]

SPUŠTANJE NOĆI

1. Ocena celine priče;

    Priča ima precizan narativni tok, ne vrluda, ali nije "izbalansirana", zbog prenaglašenog patosa kojim je "darovan" glavni protagnista, te stoga, nažalost, ostali protagonisti služe samo kao ogledalo u kojem se glavni ogleda. U suštini, priča je previše lična, tako da zombiji, ili kako je već pisac zamislio te noćne lovce, mogu slobodno biti zamenjeni nekim drugim entitetom/zlom/bolom/pojavom itd., oni su tu samo kao medijum preko kojeg nam se saopštava tužna sudbina jednog čoveka. A ako se već težilo ličnoj drami, ona se onda morala pretočiti u mnogo sadržajniji i dublji odnos glavnog, i ostalih protagonista. Zašto niko u kupeu nije pucao? Bilo je iha haj oružja. Tolike nesrećne, uplašene duše? U begu. Sa sećanjima. Krv! Krv! Krv!

2. Mišljenje o sadržini

    Nagovestio sam gore, užas je, zapravo, morao da se odigra u kupeu, kao posledica užasa koji dolazi sa severa, u talasima, od zombija ili čega god.

3. Mišljenje o karakterizaciji

      Zapravo, nema je. Ugušena je patosom čoveka bez noge.

4. Utisak o stilu pisanja

     Stipanov stil je takav. Ne znam da li čitaš naglas, ono što pišeš, Stipane, ali bi ti pomoglo. Čitav prvi pasus napiši ponovo, i ponovo, i ponovo. Ako ti i dalje "roznjikavo" ne bude paralo uši, onda je to... dobar pasus... za tebe... Mislim da su ti opisi najslabija karika, zbog koje često puca i ono dobro, ili ih se otarasi, ili biraj reči, slike, metafore.

5. Ocenu pismenosti

    Ako je kao u školi, dao bih 4.

6. Ocenu poticaja za čitanje nekog narednog dela priče

   Pošto sam čitao priču u celini, ovo preskačem.
     
Stav da li biste ovu priču uključili u neki svoj izbor za zbirku priča:


   Da uz ozbiljnu doradu