Петрија, газдарица

[betidejvis]

Петрија, газдарица

I

Од Костине жене Петрије не беше веће Симонића газдарице. Она преузе имање на себе када Коста предаде Богу рачуна. Како за њим оде и његова добра слушкиња Јевда, те немаде ко да надзире служинчад и кућу да води, тако се над Симонића домаћинство надвише црни облаци - тешка времена дођоше и велике одлуке беху донесене. Браћа Костина, чувени воћар Богдан и пркосни Михајло, за чудно чудо не полетеше за главном, настаријом кућом. Рекао би човек: браћа била сложна и добра у души, поштење и љубав владали, па где да се под старе дане завађају и јатагане да ваде. Како и беше. Ал на големо Симонића злато многи су жуте језике плазили и жутим очима сањали, па како не и они што су на њему седели и топлину његову осетили. Па ипак, два девера се не замерише снахи и успомени на брата већ је после сахране у руке пољубише па сваки својој кући. Остаде Петрија на великом имању са ћеркама и малим Грујом што га у старости беше родила, и са бројном послугом која се поче распадати а да се стара Јевда још не беше поштено ни охладила. Недељу дана након смрти старе слушкиње, а готово пошто месец прође од газдине, две девојке што су радиле у собама дођоше пред газдарицу, па је обавестише да напуштају службу.
- Да се растанемо ко људи, мајка. Турско време прође, да нас држиш на силу, где има? – рече једна од њих.
- А где ћете децо сад у рогата времена? Бољу кућу нема лако да нађете, а ја у свом веку руку не подиго на вас.
Девојке су гледале погнуте главе, али опанци им већ трчаше преко Боце-брда, а јелеци побацани где који.
- Добро, идите и нек је онај одзгодо уз вас.
Даде да им се обема сашију чисте кошуље па им у сваку убаци по неколко дуката – да им буде за бошчалук кад су лудоглаве, каже.
Спријатељи се Петрија поново са баба-Мартом, што им беше прва сусетка. Живела у кући на Боци-брду, па одозго гледала право на велику Симонића земљу. Она Петрији поможе да роди малог Грују, али се замери Кости кад му рече да ће имати пријатеља док имадне пара.
- А ти ми постаде кућевни пријатељ, је ли? – викну газда једном на њу.
- Мене твоји дукати не требају. Ја сам без твоји' дуката шесет лета живела, па могу још које.
И заповеди Коста жени да му бабу завидљиву више не доводи у кућу. Сад их Марта често посећиваше, али како и отац му, тако и Груја не имаде поверења у старицу. Она на капију, а он брже-боље трчи за нож па се крије по буџацима и замишља како искаче па је реже на пола, ко Обилић Мурата што пробурази. Гледао је дечак мајку како остаје замишљена када ова оде, како јој коса сваког дана све беља, а очи све дубље, некако се повлаче и беже у главу. Смршала Грујина мајка, лепо се жена осушила, а од њених меких, румених образа остадоше само јагодице, негде високо под очима, и усне, и даље крупне и црвене.
Богдан се са женом убрзо пресели на породично имање на Главици, два сата хода од родитељске куће. Дође време да вечито помирљиви старији брат Симонића, кога Бог не благослови сином, стане на своје ноге и преузме узде сопственог дома. Усели се старац у прастару кућицу што је давно изгради Периша, па је стаде поправљати и около ње сређивати и цвећем китити. Са собом поведе једног слугу да му у њиви помаже, а узе да обрађује саму Главицу. Сељаци се згрануше када видеше земљу на врху села изорану. Причали стари људи да на Главици многи морнари изгинуше. Кажу бабе, била некад Шумадија под морем, па вода била поврх Сојиних јаблана – све покрила! И велике рибе над Србијом пливаше, толике да их данас више нема. Кажу: а отвори ли уста, она силну воду у себе усиса. Како се рибе запатише, па тако и много под водом зеваше, тако се ниво легендарног мора смањивао. А Главица постаде довољно висока да врхом својим поче бродове парати и прве људе-морнаре давити. Због костију њихових врх села неким ноћима зеленим сјајем сија. А рибе море попише, месецима се на сунцу копрцаше и многе увале плодне направише па поцркаше све до једне. Због многих несрећних морнара што су на Главици живот изгубили, мештани Топлог дола су се плашили да највишу тачку села копачицом обрађују.
- Симонићи су старији од легенде - говорио је Богдан и брисао зној па настављао да преврће тврдо брдско тло.
Не прође пуно а и Михајло са својим кћерима напусти снаху. Данима су девојке плакале за стрином што им беше као мајка и сестрама са којима су одрасле, а Петрија их је тешила: ,,Де, де, па нисмо преко света. Летња кућа је близу. Ете мене сваке недеље." Неко време их заиста и беше посећивала, помагала им да се снађу и као четири одрасле жене поведу сопствену кућу, дивила се деверу на снази са којом је увећавао новостечену земљу, на елану са којим је радио на пошумљавању старих породичних њива и сађењу винограда. А када Михајло доведе слуге, жена се осети сувишном, те најпре све ређе и ређе, а на крају потпуно престаде да им долази и да им недељом готов ручак доноси.
Тешко бреме паде на Петријина леђа. ,,Где ће жена удовица кућу водити? Где има да без мушке руке на добро иде и да се богатство стиче?" Груја још увек беше дете, дечак пред опасним годинама, само што се није замомчио. А она да се преуда, о томе није било ни говора. Нити се ико усуди да тражи руку Петрије Симонић, најбогатије у селу. Осамљивала се газдарица па данима није излазила из собе. Слушкињи једној беше заповедила да јој храну доноси и пред вратима оставља. Бројила је Петрија дукате и за сваки месец одвајала колико устреба, па јој на крају све дође косу чупати и главом по сандуку тући.
Виде баба-Марта једаред где једно девојче, што Симонићима у послузи беше, узе два филџана па их метну у недра. Није се поштено ни крила – газдарица не би приметила да јој дете пред носем украдеш. Чула баба и кокоши где какоћу ко да их лисица тамани, па се искраде из куће: Да видим Петријо шта вам по кокошару копуња. Кад ли тамо један мали, последњи што га стара Јевда примила у службу, ухватио коку за ноге па замаче иза куће. Врати се Марта у собу, те поче, изокола.
- Идем ја Петријо кући мојој, уредила сам пиле да печем па да не стоји. Дођо' вако само да видим је л ти треба штогод.
- Ако, ако, хвала теби што дође.
- А... Ти... Је л би свратила код мене предвече? Млада пилеж, летошња.
- Па доћи ћу, оћу, нисам јела пиле још откад Кости мом дадосмо годину дана.
- А ти дођи. Нисам газда, ал' где има за једно, има и за два.
То рече па оде. Не потраја дуго, а Петрија повеза мараму па пође Богдану. Обрадова јој се девер, ал не могаде да остави посао. Посла је у кућу: да се мало поразговараш са јетрвом, а у том ћу и ја.
- Којим добро сестро? – питала је Богданова жена.
- Нема доброг, Маро, нема. Зло и наопако.
- Па што зло, злу не требало? А ти причај, ту смо, наши смо, да се помажемо.
- Ја дошла да видим може ли Богдан на дан-два до мене, ено му силна чељад на мом хлебу седи око куће – нек и' узме под своје, да буде нешто и од моје куће. Не могу сама, а не знам ни како. Па зар му дедови два века кућили, а ја дођо ниоткуда да раскућим!
- Па јесте, све лепо кажеш. Ал Богдану сад кренуло. Ене га ко дечак. Код твог Косте садио јабуке и радио к'о у послузи, а саднака, еве га, свој на своме. Усе, и у своје кљусе, каже бата Михајло. Он је рад да ти притекне, ал нема каде.
- А 'оће л' он скоро? Проџакала би' коју и с њиме.
- Неће он скоро, сејо. Нема каде. Ја му реко': што бедо не узе више слугу? Оставио и' сеји Петрији ко душман најгори, да јој седе на врату и једу јој из ћасе. Сад еве га све сам, готов д' издане. Лепо човек оматори пре времена. Немо' да седиш ако њега чекаш.
Оде Петрија и Михајлу, и млађи девер је лепо сачека. Девојке јој се порадоваше и послужише је медом и водом, па још и ручак приставише.
- Дуго нам ниси била – поче Богдан.
- Па нисам... Те, ето... – стидљиво ће жена.
- Дуго, дуго, кажем јутрос ето и ћерима: стрина ваша заборавила на вас.
- Ма каки црни, па нисам Мишо! Зар ја! – поче се правдати.
- Гледам и' јутрос каке су ми вредне и поштене, и лепе, дао их Бог лепима да буду, па се мислим: огреши се ти Михајло што си кук'о за сином. Четири паунице ти се шетају по кући, а теби жао што нема ко да те бије под старе дане.
- Па није тако Мишо. Ено, мој Груја...
- Не! – викну бркати мушкарац. Не! Одсад само на њи' има да пазим. Има да и' чувам ко очи у глави. И само за њи' ћу да стичем. Дођу људи па мисле: нема за кога да ради, па вичу: Ајд газда Михајло ово, ајд газда Михајло оно. Упрегли ме к'о вола. А ја не знам ку' ћу пре. Али нема више. Што сам помаг'о помаг'о сам. Усе па у своје кљусе, каже бата Богдан. Него, рец' де л' ми, којим послом ти код нас.
- А, ја бато онако, реко' да видим како сте, иде л' на напредак.
- Па иде, иде, како не иде. Остани на ручку снајка, ми смо наши. 'Де има д' идеш празна стомака.
- Нека бато. Обећала баба-Марти да ћу код ње, ено сиротиња заклала једино пиле што је имала.
- Не ваља ти што с њом леб делиш. Опасна је она. Сети се шта је мој покојни бата говорио. Сви су ти пријатељи док имаш пара.
Негде предвече дође Петрија до Мартине куће. Само што покуца, и старица отвори, жена ти паде преко прага старој у наручје. Не збуни се Марта већ је вешто посади на кревет па је стаде квасити водом и вратне јој жиле трљати.
- Од врућине, газдарице.
- Од јада, нано.
- Од врућине, од врућине. Знам ја. – тешила је старица.
Увече пођоше Симоновића кући, а Марта јој исприча шта је видела. Кад уђоше у авлију, млађи коњушар притрча газдарици плачући.
- Што ти је дете, шта си узловерило? – пита га баба.
- Нисам ја крив газдарице, ја нисам ни знао. Кунем се у гроб моје мајке. – викао је задихано.
- Ма шта ниси знао, смири се, за име Бога.  – узнемирено ће Петрија.
- Ја јутрос пош'о са њим, реко', стар је човек, не може више са коњима... А он ми каже: нека, сине, нека, остани ти пази на ове што су остали... Каже: ова два ми занемогла, ослабили од суве ране, па да и' изведем на испашу.
И побеже са њима, газдарице. Побеже са Јунаком и газдиним Гаравим. – па опет удари у плач.
А Петрију као да неко дланом опаучи преко лица. На трен остаде скамењена, гледајући празно у дете, па потом у Марту, а онда дугим, брзим корацима оде у кућу. Изађе са Костином камџијом, оном што пре шест година ошину нечастивог.
- Доведите ми Варошанку.
Девојка из Врбице, што се превари па украде два филџана, а касније и позлаћени млин за кафу, газдину буклију и ћилим који продаде у Топлом долу, али га баба-Марта откупи, дође сама, сва црвена у лицу, као да знаде шта је чека.
- Што вам требам газдарице? – питала је.
- Завежите је за топчидерку.
- Немојте, људи. Немојте! Све ћу да вратим! Све ћу да вратим газдарице. Немојте.
Два младића из послуге гледаше збуњено, у чуду не знадоше да ли да послушају или не. Суву газдарицу по први пут чуше да им се обраћа, а са враголастом Врбичанком већ се добрано упознаше.
- Рекла сам: везуј! – викну и пуче камџијом по земљи.
На звук бича они као да се освестише те је ухватише и поведоше је крушци. Када виде злих очију газдаричиних, друга девојка, желевши да се додвори ауторитету који само што упознаше, отрча у шталу и донесе уже да вежу несрећну девојку.
- Немојте газдарице, кунем се, вратићу вам и онај ћилим што сам га продала. Украшћу га поново ако треба.
- Везуј! – оштро ће жена.
Када девојка грудима беше наслоњена уз крушку, а руке јој завезане са друге стране, Петрија стаде тући.
Сва послуга што се на девојчин плач искупи у дворишту, сада, на први ударац бича преко нејаких плећа, окрете главу постранце. А Петрија је тукла и тукла док јој не спаде марама, па Марта притрча да је подигне.
Она што беше донела уже, наједном викну: Станите, газдарице! Чекајте! Па отрча ишибаној девојци и стрже јој кошуљу да јој црвена, сва у ранама леђа, плануше пред силним народом што се искупио.
- Дабогда ти газдарице у кући ништа не остало. Ни парче шећера да ти понесу за душу, ни перунику да те оките! – викала је и плакала.
- У мојој кући се не краде! У мојој кући се не краде! – викала је Петрија и помахнитало шибала девојку.
Када ова беше готово онесвешћена од болова, газдарица нареди: дајте ми сад ову моју добру помоћницу, завежите је.
Девојка која беше донела уже и касније Варошанки стргла кошуљу, не могаде да верује својим ушима.
- Али што ја газдарице!? Па немој мене, тако ти Бога, ја ти ништа нажао нисам учинила! Ја сам ти верно служила. – запомагала је док су је везивали истим, сада већ морким ужетом.
- У мојој кући се не издаје! У мојој кући нема издајника! – викала је Петрија и тукла из све снаге.
Равнотежа на Симонића имању се већ исте вечери вратила. О газдаричином бесу је већ цело село причало, а сутрадан стиже и до брата јој на Руднику. Симонића удовици се поново беху клањали и померали се да прође; уступише јој Костино место у цркви, пред самим олтаром, неке слуге напустише кућу, али нове дођоше. Симонића удовица даде да се испод куће, повише Придворице и шуме посади шљивик, од двеста стабала младих маџарки. Посаветовала се каже са неким домаћинима - од шљиве ће да порасте приход. На јесен тако и би. Симонића удовица убрзо удоми обе ћерке, а зетовима даде куће у којој су некад живели њени девери. И ништа јој браћа не рекоше. Симонића удовицу нико не смеде попреко да погледа. Нико, до сина јој, малог Грује.

II

Богдан се доста мучио са својом земљом. Бацали тако он и Мара пшеницу, сејали где год су стигли, а у вратинама маштали о највишем класу, што ће, како рече Богдан, надвисити цело село.
- То зрно, то зрно моја Маро, што буде на самом врху највишег класа, биће највиша тачка у селу.
- Мрав, мој Богдане, мрав што се попење на твоје зрно, биће највиша тачка у селу. – одговори му жена домишљато, па се стадоше смејати у глас.
Исте ноћи међутим пође облак од Космаја, пређе Топли дол и успе се уз Главицу. Окружи брдо па стаде севати и громовима у земљу тући. Стари Симонићи се побојаше за усев, али не изађоше из куће – ако је олуја, олуја је у целом селу. Када Мара сутрадан још пре петлова изађе из куће, поред степеника виде поточић што је ишао одозго са брда и носио тек посејана зрна пшенице.
После неколико недеља посади Мара парадајз, а када, као да наслути неко зло, ујутро оде да види је л зрневље на месту, нађе оџаке раскопане и жуте семенке разбацане свуда по градини. Сутрадан одоше Богдан и жена му код Петрије, а ова их прими седећи у Костиној наслоњачи, испод јатагана.
- Уђите, што сте се стисли. Па наши смо.
- Овај, ми ћемо кратко снашо, рече Мара. Дођосмо...
- Ћут! – прекиде је муж.
- Па како си нам ти, Петријо? – питао је снисходљиво.
- Па добро сам вам ја, Богдане. – одговори му умилно снаха. – А сад реци, којим добром?
- Нама је видиш, земља уклета. Кажу људи, не ваља Главицу дирати, а ова моја запела, па виче: брдовито, осунчано...
- Ма нисам ја! – побуни се Мара.
- Ћут! И овај, пропадоше нам усеви, ништа да роди како треба. Кажу бабе: било море, па се неки морнари подавили, закачио им брод за брдо...
- Кажу бабе, прекиде га снаха, велике неке рибе пливале тим морем. И сваки пут кад зевну, оне прогутају силну ону воду. Кажу бабе, кад се рибе напише воде, оне стадоше цркавати на сувом, и својим телесима земљу ђубрити и равнице правити. Многа родна земља од њи' настаде. Ено, и Топли дол, наше лепо равничарско село. Па што, мој девере, не потражиш доле једно парченце за себе и жену? – усправи се Петрија на столици.
- 'Оћу, 'оћу, потражићу доле. – устаде уплашен човек. - А ти ми остај у здрављу, снашо. – рече то па полете вратима.
- А ти ми остај у лепом здрављу, снашо. – подсмевала му се жена кад изађоше. – Толики човек а унередио се пред једном бабом. Мара је гунђала до Главице, а човек је ћутао. Исте 1906. године се у Топлом долу догоди чудо невиђено. Легенде су касније испредане о томе, многа поколења неожењених и неудатих, тешила су се том причом. Мара Богданова зачела под старе дане. Већ педесету навршила, а доби сина и даде му име Раде. Раде касније основа западни огранак Симонића, сиромашних Симонића који даваше потомке још наредних сто година, а онда се и последње девојке, поцепаних плавих панталона и голих пупкова удадоше куд која. На Богдановој земљи остадоше само две бабе: једна Црногорка, што јој народ затварао врата пред носем, јер на све стране беше причала о свом настрадалом сину, и друга Милена, која је умрла смејући се деснима, а која Бориса једном уштину за образ те му рече: Их, какво си жуто, Немче, дабогда се ушећерило!
И Михајло посети Петрију. Каже, с друге стране Боце-брда се пре десет година појавише неки Максићи, силан неки виноград засадише и сав му посао пропаде.
- Снашо, ја ти ево донесо' мало моје лозе, али бадава кад Максићи имају више. Когод дође да вино купи, а те скорашње газде стоје на путу па га све у своју авлији скрећу, кажу: немој доле, Бога ти, има неки Симонић, ем му грожђе кисело ем вино са водом меша, да ућари који литар. Ове моје треба удомити, а ја пропадо' ко последњи. Причо' сам са неким паметним људима, па ми веле да садим малину док још није касно. Кажу: брже Мишо, брже, од тога расте приход. Чак ме више ни газда не зову. Ја овде, а ови твоји сви газдарице ово, газдарице оно. А и шта ће нам то господисање. Нова су времена дошла, нови век, нови људи.
- Код мене, видиш, све по старом. Ништа ја не бих мењала. Шта ћу кад сам сељанка, волим кад ми кажу газдарице. Волим више него леба да једем. Све ме нешто целу усправи и укочи, ма лепо ми се нос сам подигне. А ја не чух за те малине. Имам овде, поред такише, неколико џбунова. А ти узми један па пробај. А за девојке се не брини, стрина ће да им нађе добре куће.
- Ти си узела моју кућу и дала је твојим ћерушинама, а мени дајеш струк малине, краво. – наједном плану девер.
- Напоље! – скочи старица пркосно. – Напоље или ћу звати слуге да те избаце к'о прашину са ђубровника.
Три Михајлове ћерке Петрија лепо удаде, а четврту остави на очевом имању и ту јој мужа доведе. Михајлова најмлађа ћерка доби сина а Симонића газдарица му даде име Бранислав. И помагала их до своје смрти. Касније се и Брана ожени. Доведе распуштену попадију и она му роди ћерку.
Само се Груја, који већ одавно не беше мали, стаде свађати са мајком. Пркосио јој сваки дан и све гледао да је изнервира. Једном га старица позва код себе, па покуша да га умилостиви: ,,Знаш ли ти сине колико тебе наследство чека? Не знаш, не знаш бедо. Ти да знаш, друкчији био. Било би човека од тебе. Знаш ли ти колико бреме Симонића носим ја на леђима већ двајес година, а све теби чувам? Је л мислиш да је мајци лако? Је л мислиш да мајка воли овако? Друкчије, дете моје, не може. Ил' си мачка ил' си миш. Али мајка је то теби сачувала, за тебе се мајка са алама борила. Осамнест слугу сам имала, десеторо изгубила, и десеторо нових добила – ништа ти нисам штетила. Злато сам ти шљивама увећала, нема да бринеш. Није мајка себи ни дуката узела. И све сам ја то закопала. Све за тебе и твоју децу, једног дана, кад нас Бог благослови."
- Шта ће мени твоје злато кад си ти татину браћу из куће отерала. – одговори нехајно Груја.
- Татину браћу! – викну старица. – Татину браћу! Па више ти стриц беше онај чичица што ти керове одгајио него Богдан и Михајло. Па више ти стрина беше она што нам у градини радила него Мара са Главице. Браћа татина! Е, дете моје.
Али Груја већ ни не хтеде да је слуша. Мало потом спакова своје ствари и оде некуд. Вратио се после годину дана, довео жену, Аустријанку. Пређоше Саву и на белом коњу дојахаше у Топли дол. Сва му се послуга поклони и младу стаде загледати. Плава коса, плаве очи, пегава – али сви вичу лепотица. Ана се звала, али је из страха пред њеним непознатим неким језиком прозваше Госпа Ана – и тако и остаде. Али Груја беше лепотан каквог не имаде село. Црн и висок, а очи опасне, преке, ко отац што му имао. Па напустио косу, почео да је носи као Аустријанац – дуга била, црна, везивао је у реп. На ухо заденуо минђушу, па на главу натурио фес, да народ подбада и зачикује.
Док је нова Симонића снаха гордо учила српски и загледала икону породичног свеца, Петрија је постајала све слабија. Тако те 1909. године, она осети да се крај ближи, те позва стару Марту да седи поред ње сваке вечери. Ова старица се пак није мењала. Груји беше иста онаква каквом је се сећао када се са ножем крио испод котарице. Никада није седео са њом, некако му била одбојна. А руку на срце, он ни не знаде зашто је мрзи. Оно јест', отац је није волео, па та мржња татина као да се пренесе и на њега, али и поред тога, беше у њој нешто мрачно, нешто злослутно и црно што је осећао макар само гледао у њену кућу на брду.
Једног дана и те куће нестаде. Он устаде тако једаред у пола ноћи, беше необично жедан. Само у чакширама, оде на бунар да се полије хладном водом и освежи од вреле постеље. Кад ли тамо, само што једанпут окрете вратило, виде да кућа стаде да клизи у јаругу. Он брже боље вргом захвати воду, не хтеде ни гледати на Боца-брдо, па је изли по телу и глави. Још једном опрезно погледа горе а кућа већ стигла на пола, али као да добила ноге, и то кокошје, са све канџама. Гребе ти кућа ноктима низбрдо а позади ње се све нека сјајна прашина просипа. Кад гле! Изнад колибе жена на метли лети ка јарузи. И још једном згодни газда захвати воде, и још једном је просу по дугој, црној коси и опет погледа ка брду. И опет колиба на птичјим ногама трчи у јаругу, подно Симонића куће, и још увек баба нека на метли лети низбрдо. Језа ухвати младог Симонића што се по турски носио. Језа стаде трести његово крупно маљаво тело и он отрча кући те узе очев јатаган и стаде шетати по дворишту. Из јаруге чу само лишће како шушти и један велики прасак што се проломи, као да нешто паде усред шуме.
Већ сутрадан Петрија беше на самрти. И ћерке јој све дођоше, и Михајлове девојке, а сад већ жене удате – цела кућа се женскињем испуни. А Груја шета по дворишту и код мајке не улази. А Петрија све шапуће да јој доведу сина, мора нешто важно да му каже.
На степеницама се појави баба-Марта – да је не погледа добро, Груја би рекао да се смеје и злу радује, али сада виде да је стварно нека туга ухватила и на трен јој поверова, али му се његова одбојност према старици и лоша воља опет вратише па је погледа мрко.
- Дођи сине, зове те мајка. 'Оће нешто важно да ти каже.
- Нисам ти ја син, ђаволе матори. Мислиш да ја не знам шта си ноћас радила? Не можеш ти мене!
- Шта сам ноћас радила, убио те Бог? Па ене ми је кућа на брду, где је и била. – рече то се па се насмеја, и опет тужна лица уђе у кућу.
- Ја га позвах газдарице, али оно сумануто, неће.
- Грујо! Грујо, сине мој! – запе Петрија из петних жила, а сва се презноји. – Дођи сине да ти мајка каже где је дукате закопала, дођи. – викала је а глас јој постајао све тањи.
А Груја је шетао по авлији и плакао, али брисао сузе од беса и стида.
- Дођи сине! Наслеђе твоје да ти дам. – било је последње што је чуо пре него што узе пушку и оде у шуму.
- Наслеђе. Ви могла и мени рећи за наслеђе. – приђе јој снаха љубопитљиво.
Петрија, газдарица, погледа је изненађено и последњи пут склопи очи.
- Бог да ти душу прости, нек ти је лака црна земља. – рече баба-Марта.
- Бог да јој душу прости. – рекоше слуге у глас.
- Ах. Умро газда. – рече Аустријанка.
Груја оде у јаругу, на само оно место где ноћас беше колиба са птичјим ногама. И заиста у земљи пронађе траг неколико дивовских ноктију и на средини виде лишће нечијом руком набацаном. И одмах му свану. Баба Марта, вештице матора – рече и погледа на Боца-брдо али њене куће не беше горе. Као омађијан, Симонић од беса и немоћи викну што је јаче могао, кажу људи, шума одзвањала седам дана и седам ноћи. Разгрну лепооки газда оно лишће и стаде рукама земљу копати. Не прође пуно, а он се дохвати нечег тврдог, неког ћупа рекао би. Свакојаке мисли му прођоше кроз главу. Његове на мајку пуне меснате усне разгрнуше се у осмех и он похлепно поче вући ћуп из земље. Када га коначно извади и отвори поклопац те полете да завуче руку у дукате, рука му се накупи хладне празнине, из ћупа искочи змија а он од страха паде на земљу. Када се прибра те брже-боље завири унутра, тамо беше само парче старе хартије, старинским рукописом исписано. Претпоследњи изданак последње капи турске крви у Симонића очисти цедуљу, на којој беше написано:

У право време доћи ће траг,
не може злату турски враг.
Кад млади писац крочи на праг,
злато добија који је драг.
Многи ће твоји тражити блага,
за сребром ће кукати женска снага.
Док крају не дође Симонића сага,
дукате вам чува Баба-Јага.

[betidejvis]

Овако... Прво, знам да сам рекао да више ништа нећу постављати овде, али то је једноставно немогуће. Моја љубав према критици је огромна.  Моја жеља да неко прочита оно што сам написао је заправо огромна.
Надам се да радња постоји, да су ред речи у реченици као и употреба глаголских времена ок, да је лакше за читање, да није досадно, да није превише архаично, да су правописне грешке смањене итд. 

[betidejvis]

Eh, da, još nešto. Ako je iko, ali iko, toliko besposlen da je zapamtio kako su se zvali pojedini likovi u Svetom Alimpiju, pa sad kaže: wtf! promenio imena...
Odlučio sam da ne koristim lažna. Opet kažem: AKO je neko toliko... 

[pokojni Steva]

Lepota arhaičnog govora 'oće da zamanta piscu pamet. Tad, vrlo lako se desi da ono što se htelo reći, jednostavno upadne u pojendostavljivanje, čisto da bi bilo u skladu sa stilom. Ostaje samo fasada, bez da se pozna ako je bilo nečeg pametnog u priči.
Ajd' je ti napiši u skladu sa sada važećim ,,normama", verujem da ćeš uvideti kako ti je podosta priče, i njenih pokrajnih delova, nestalo dok si se štimovao samo na ,,arhaično".

[SuperSynthetic]

 
  Moze titl pls.?

[betidejvis]

Pokojni Stevo, ima smisla to što pričaš. Ali ovo je moj stil pisanja. Ja uvek mogu da obogatim neke delove, ali da govorim savremenim jezikom, to ne. Bez obzira na to što je dosta priče nestalo u arhaičnim rečenicama.

SuperSynthetic, ne mogu da ti dam titl, ali imam zato kolekciju Bore Stankovića i nešto Glišića. Mislim da može da posluži, i da će se tvoj srpski pomeriti sa ''titl pls.'' 

[SuperSynthetic]

Thnx.