ŠANGAJSKI DEMIJURG

[Hrundi V. Bakshi]

Radionica će, očigledno, teško zaživeti. Nakon dve i kusur godina, moram da kažem da mi je bio izazov da pišem o temama koje zadaju drugi, iskakanje iz toka projekcija sopstvenih razmišljanja, i uskakanje u tuđe cipele, predstavljalo je dobru vežbu, nešto kao otvaranje vidika i mogućnost da se vidi preko horizonta.

Za pisanje o ubici, serijskom ili bilo kakvom, potreban je uverljiv motiv, ili poriv, kako bi taj ubica bio verodostajan. U stvarnom svetu, a novine su toga prepune, motivi su uglavnom banalni, što nije čudo, jer je čovek do banalnosti usavršena životinja, ili pojava. Mahom su to zločini iz strasti, neostvarenih ljubavi i ambicija. Tri priče koje su pristigle, labave su po pitanju takve jedne motivacije, i ubice u njima ubijaju iz nekih "viših ciljeva", želeći nešto "da poruče". I tu nema istine, nema uverljivosti. Čovek, uvek, i uvek, ubija samo zbog sebe, zbog svojih slabosti, strahova, frustracija. Moja priča bavi se upravo time - banalnim razlozima za orazloženje banalnog sveta.



ŠANGAJSKI DEMIJURG

   Nije se to desilo u Kini. Šangajem su zvali, dok i tamo nisu podigli crkvu, jedan kraj jednog predgrađa naše prestonice, preko pruge.
   Tamo ljudi mnogo misle, malo rade, kiše imaju prljavu boju žuči, a vozovi, koji nikad nisu postigli obećavane brzine, večito kasne u svojim sporim brzanjima za Budimpeštu, Prag i ostale nedođije sveta.
   Našli su je prevaljenu preko klupe, u zaraslom parku kraj pruge, prerezanog vrata. Poštar u prolazu, koji je otkrio leš, odmah ju je prepoznao – Natja, lokalna lepotica, doktor psihologije, koji su svi muškarci voleli, a ona volela pogrešne.

   Pogrešne ljubavi dovode do pogrešnih, promašenih života, koji su,  kao  nekim savršenim satnim mehanizmima vođeni, samo opsena nalik dugotrajnom i polaganom umiranju. Dobrom se smrću može smatrati ona koja plaća sa mnogo krvi. Ovde je bilo suviše krvi, uverio se novinar, bivši panker, sada ljubitelj kvalitetnih italijanskih cipela. Došao je na mesto zločina da napiše članak o tome. I da vidi nju. Mrtvu. Nju koja mu je, pre deset godina, rekla – ne, kada ju je zaprosio. Bio je tada drugačiji, i ona ga je odbila – ti si panker. Kao da zaobilazi govno. Zgazio je u lokvu njene već skorene krvi, svojom skupom cipelom, tik uz njenu opuštenu, sivu glavu prekrivenu mokrom, prljavom kosom. Nije osećao ništa. Samo je vrškom cipele razmazao malo krvi, kada ga niko od prisutnih nije gledao, i nasmejao se. Jesen. Pravo vreme za pravu smrt...

   Kasno te noći, ostavši poslednji u redakciji, predao je uredniku članak na proveru. I otišao – tražeći tamo zaborav godinama – u kafanu. Seo je i mrzeo sve: grad, sto, konobara, sebe. Popio je, tražio još. Doneli su. Doneli opet. Znao je dobro da čavrlja sa prazninom, i pričao je, samo sebi, u neki zamišljeni diktafon, kao da piše poslednji članak – sudbonosno ,,da" ne postoji. Čovek prezire one koji ga prihvataju. Odbijanja određuju kakvi smo ljudi. Biti odbijen, odbačen tek kao upotrebljen kondom, ostavljen kraj puta kao kauč koji je primio previše guzica, biti sa one strane zatvorenih vrata. To rađa pokojnike, i ponekad, heroje. Viči ,,da", klimaj glavom, odobravaj, ma šta da te pitaju, i eto te, u žabokrečini društvene prihvatljivosti. Ne. Odjavljujem se. Pank je, ionako, crkao...
   
   Tri dana se otezao život, tri dana su vozovi tutnjali za nedođije sveta sa lepim imenima, i pala je žuta kiša. A onda su, u zoru četvrtog, kraj lokvi, nedaleko od šina, našli neki leš. Odmah se saznalo za ime ubijenog, ali se niko nije usuđivao da ga glasno izrekne, jer je bilo čuveno. I taj je mrtvac bio prerezanog vrata, prevaljen preko klupe, dok se uprazno ljuljuškala, kraj njega, zarđala ljuljaška koju su samo strujanja prohujalih vozova mogla zanjihati. Novinar je bio tu. Imao je nove cipele, skuplje, mirisao je dobro i pero mu je bilo oštro. Riblji pogled. Protokol u rečima: gospodine inspektore, možete li... Rekao mu je. Otac nedavno ubijene. Zar? Da. Znači, reč je o povezanim ubistvima, o jednom ubici? Molim, bez daljih pitanja...
   Otac. Natjin. Novinar je bio siguran da ju je taj koščati, brđanski čovek, nagovarao da se ne uda za njega. Sad može da se nadgovara sa mrtvima, i njoj mrtvoj, ako takvi uopšte govore, da bira pristalog verenika. Sigurno će taj brđa baciti oko na nekog svežeg, mladog mrtvaca, koji bi njenoj, još toploj Natji, odgovarao. Biće to velika bahanalija, na groblju, kada se u čast mladenaca zakoli kolo pokojnika, praćeno orkestrom sovuljaga i pevačicom gavranicom. A on, novinar, napisaće članak o tome. I smejati se. Ljubavi, mrtvoj ljubavi...
   
   I opet, sledećih dana, iza vozova, iza pruge, iza poslednjeg u redakciji, iza poslednjeg gosta i poslednje čaše, počinjala bi utrka sa jednim ,,da" i jednim ,,ne". Sve se nastavljalo, iz dana u dan, sa pružne stanice na pružnu stanicu, od redakcije, do kafane, do dalekih mesta gde dešavalo štošta vredno njegove novinarske pažnje. Ubistva. Niko se nije obazirao.
Kući je došao posle sedam dana. Žena ga nije ništa pitala. Očistila mu je cipele, italijanske, ispržila kajganu, poslala decu na mu požele dobar dan. A on je ćutao, gutao jaja i gledao u prazninu. Desetine puta rekao je ,,ne". Oče, da li si nam nešto doneo? Ne. Da li si umoran? Ne. Imaš probleme na poslu? Ne. Da li si bolestan? Ne. Srećan? Kod ovog pitanja ništa nije vredelo. Prećutao je. I zavukao se u sobu. Izvukao je ispod kreveta, iz stare kutije za cipele, ploču omiljenog pank benda. I više nije znao šta je to. Žena je ušla. Ja sam rekla ,,da", kazala je. Nije je pogledao. Zavukao se pod ćebe. Njoj je bilo hladno, sa njim, ostalo je tako, i nije prestajalo. Oprala je sudove. Pomogla deci oko školskih zadataka. I znala da ni noćas neće zaspati, i da je kraj pruge, tamo, mračno i vlažno...

Treću su našli, te iste noći, daleko od šina. I ta žrtva je imala rez na vratu, ali, mesto zločina je na to ukazivalo, ubica nije posao obavio glatko. Žrtva se, bar sudeći po mnogobrojnim posekotinama na rukama, branila. Našli su nož. Evo dokaza!, šepurio se glavni inspektor pred novinarima, i novinarem u italijanskim cipelama, kojeg je žena smerno i ljubazno, ali sa teškom tugom, ispratila na novi žurnalistički pir. Pisao je revnosno, po službi, i cerio se u sebi – ubijeni je bio momak Natjin, u kraju poznati lepotan, gospodin Alen jebeni Delon, rođen da za njim uzdišu žene, pa i Natja, koje misle da se lepim muškim kezom može nešto kupiti. Na kraju, misli žurnalista, po visokoj ceni kupili ste – jeftinoću. Vašu ljubav sa – buvljaka. Šta da napišem o tebi, Alene? Više nisi lep. Imaš divnu ranu, za celu smrt, da u njoj budeš nakaza. Da, u Londonu su huligani, prvi pankeri, nosili ,,stenli" noževe, kao što ja u džepu nosim olovku, kao što si ti nosio češalj, ,,Lovci na glave" sa Stamford Bridža njihovom oštricom potpisivali su se na licima žrtava – ostavljali su im rezove od uha do uha, i one su do smrti nosile umetni osmeh. Ti, i Natja, i njen otac, ponećete samo ćutnju. Sve ono što stane između prve i poslednje – da i ne – reči. Matrica je tu. Ovde je reč, zapravo, o svođenju računa sa jednom negacijom. Vi ste kolateralna šteta jednog neprihvatanja. Zašto tako dugo pamtimo odbijanja? Pank je umro.

Opet nije dolazio kući, ženi i deci, po nekoliko dana. Mrtvi su sahranjeni, opojani, prežaljeni. Za Natju se, u kafanama, prolivalo iz čaša pre prvog gutljaja. Takav je običaj. Najviše su prosipali oni koje nije volela. Policija ih je istrerivala, kada bi se ponapijali i počeli da šenluče, hteli su osvetu. A vozovi su išli, i putnici, žmirkajući iz kupea, jedva nazirući kroz prozore ime mesta na pružnoj stanici, spuštali su zastore i, kao da se nečega groze, okretali glave. Jedino što se može učiniti sa prošlošću...
Novinar je menjao cipele. Izbegavao ljude. Pio. Plata je ostajala u kafani, u bordelima, u kockarnicama. Žena je držala kuću, ona nije znala da kaže ,,ne", njeno jednom izrečeno ,,da", trajalo je, bilo je postojano, mada nešto tiše, ne slabije, ali dalje, kao da je bilo okrnjeno nečim, ili zatomljeno svojom suprotnošću, isto tako snažnom, iskrenom, trajnom.
Hvalili su njenu decu. Njeno pokućstvo. Zazirali su samo od njene povremene mrzovolje, od žaoke koja bi joj se pojavila u rečima kada bi se pomenuo njen muž. I kada su je pitale, prijateljice, o njemu, odgovori su uvek imali kruto ,,da". Da li pije? Da. Da li je često odsutan? Da. Da li mnogo troši? Da. Da li zapostavlja decu? Da. Da li te vara? Da. Da li ćeš tražiti razvod braka? Ne. Takva je, eto, bila novinareva žena. Prevarile su je reči. Jedno ,,da", i jedno ,,ne".
A on nije mario. Ništa više nisu morali da mu potvrđuju, ili negiraju. Sve je znao. Jedno ,,ne" premnogo je i za pola života, a ono, njeno, Natjino, još uvek odzvanja. Nije više panker. Da li je to prestao da bude zbog nje? I zašto je, budala, toliko dugo verovao da će, ako išta postane, išta značajno i veliko, to njoj biti dovoljno da ga... ludost, zavoli? Mrtva je. Pokopana. A njeno ,,ne" još uvek živi. Reči, nekako, uvek nađu put, kao kuršumi. Od hiljada, hiljada koje je za novine napisao, ni jedna nije imala snagu Natjinog ,,ne". Ali, on je skinuo ,,martinke" i u italijnskim cipelama naučio da hoda po vrlinama i kobima taštine. Predugo istražuje značenja reči,a još uvek ne može da se oslobodi trnja jedne dvoslovne, negirajuće, uvredljive i, istina, ponekad oslobađajuće rečce. Ne, nikada se ne može zaboraviti. Nikada oprostiti. Napokon, kafana će uvek biti, ali ne da se u njima ublažuje nekakva precenjena i izvikana tuga, koja počesto se pretače u patetiku, već da se urla na Mesec, da se pljuje na pristojan, miran život. Jebite se, građani! Šta, u stvari, postižete? Vaše lutanje od odbijanja i prihvatanja određuje cenu vaše istrajnosti, vi se cenkate, neprestano, rasprodajete, trampite, pozajmljujete, kradete. Jebite se! Novinar je u pravu. Napisaće on članak o tome...

Otišao je kući, dana kada su našli četvrtu žrtvu, Natjinu stariju sestru, kraj čijeg je leša ridala mlađa. Skupila se rulja, hteli su da linčuju vozovođu, večitog sumnjivca, čoveka zbunjenog koji je lepo svirao gitaru pružnim ptičurinama. Policja je pendrečila. Nastala je gužva, gaženje po cipelama, cokulama, čizmama, čak i po jednim kućnim papučama, po svakakvoj obući iskaljanoj blatom, po kineskoj, italijanskoj, onoj iz Borova. Novinar je bacio svoju beležnicu, u blato. I otišao. Kući. Dugo nije bio. Zagrliće decu. Iščačkati nešto bombona iz džepova. Pogledaće ženu. Zaista je pogledati. Njene oći će mu reći ,,da", ili ,,ne". Više nego prazno mesto u setu noževa u njihovoj kuhinji, više nego išta, njen će pogled reći. A ona, sirota, uvek je govorila ,,da", još od onog prvog puta, u crkvi, tog prokletog, mrskog pristanka kojim je hteo da zaboravi i zbriše jedno odbijanje. Naposletku, nije ni važno. Ona se samo branila. Branila se i tim ,,da", kao što će se, sutra, možda braniti nekim ,,ne", kada dođu po nju. A doći će. Nož za upražnjeno mesto u setu će kupiti kod Điua, koji, došavši iz Šangaja, u šangajskom kraju, preko pruge, trguje. Izglancaće svoje italijanske cipele i pustiće neku ploču. Nije važno. Šta se, uopšte, može reći da pitanje da li je pank mrtav? 

[Stipan]

Pa da, ovo je priča. Mogao si uneti malo više neizvesnosti, odmah si pokazao ubicu, ali ni ovako nije loše.

[scallop]

Odlično. Super napisano. Spotakao sam se na četiri mesta, ali to su više omaške nego greške.

[Karl Rosman]

Meni je dobro, nikako odlicno.

Ali poprilicno dobro. 

(za odlicno preporucujem Harlana Elisona: NEKO SE ŠUNJA U GRADU NA RUBU SVETA)

[Kimura]

Spotakao sam se na četiri mesta

Što ne napišete gde -  za opšte dobro. Osim ako vam nije baš dojadilo to opšte dobro.

Ja se nisam spodicala, priča mi ide glatko. Dobra je, ali se meni ne dopada. Naravno, to je samo do mene.

Od ovakvog početka, sjajnog početka za priču : ''Nije se to desilo u Kini. Šangajem su zvali, dok i tamo nisu podigli crkvu, jedan kraj jednog predgrađa naše prestonice, preko pruge. Tamo ljudi mnogo misle, malo rade, kiše imaju prljavu boju žuči, a vozovi, koji nikad nisu postigli obećavane brzine, večito kasne u svojim sporim brzanjima za Budimpeštu, Prag i ostale nedođije sveta.'' očekujem nešto više i jače no što je ovaj obični (mada sasvim korektan) ljubić-krimić.
Ima još sličnih rečenica, rasute su svud po priči, a zajedničko im je da odudaraju kao bele vrane ili kao aristokrate u gomili prostog sveta.

Imaš pravo, Hrundi, pisanje po zadatku može da te uputi tamo gde ti sam ne bi ni pogledao i nekada je to na korist, ali mislim da ''serijski ubica'' jednostavno nije tvoja tema.

[Hrundi V. Bakshi]

Stipane, jesi li siguran da znaš ko je ubica?

Da, bilo bi poželjno da gosn scallop ukaže na ta četiri mesta spoticanja, ali kimura, ovo je daleko od ljubića - krimića. Može da bude i priča o panku. Upravo ti je promaklo nešto, između aristokratije i prostog sveta.

Meni ostaje da pročitam Rosmanovu preporuku.

[Kimura]

Šta se uopšte može reći na pitanje da li je pank mrtav?

[pokojni Steva]

Hrundi ovakve vinjete može vezanim rukama, vascelog dana i poluzainteresovan, koliko da se protegne.
Sviđa mi se kad insistiranje na "kratkim rafalima" ima smisla, pa se takve rečenice nanižu da bi bilo lepo. Ono što mi se ne sviđa su Andrić-Selimović bistrenja životnih istina ( Pogrešne ljubavi dovode do pogrešnih, promašenih života; Čovek prezire one koji ga prihvataju), tu je vazda skliska razlika međ' Habjanovićkom i Andrićem. Jedino ako se ne ceilja upad u "Velike misli još većih mrsomuda", pedesetpeto dopunjeno izdanje.
Sviđa mi se i što je ispis kod Hrundija u svakoj priči za nijansu drugačiji, ali specifičan i prepoznatljiv. Čovek će naći srednju liniju, da bi bilo još više "hrundijevsko", kad tad, ali hoće. I koliko ga znam sa radionice, neće odustati od daljnjih "vrludanja". Nemirna je duša i nastaviće da istražuje. Recimo da mi je zasmetalo što sam čitajući priču osetio da su svi likovi hladni na dodir, galerija ledenih umjetnina. Tačno su postavljeni, ali mi nekako fali još zerica da se "očoveče". Moj lični utisak.
Tek da dodam, učinilo mi se još da je priča u nekoliko brojeva manjem odelu. Nisam brojao karaktere, ali bih rekao da bi gro mojih zamerki nestalo da je barem duplo duža.
Ah da, prva polovina mi je jača od usleđujuće.


Nije bre Hrundi panker, kao i svi normalni ljudi on je:


The Clean - Beatnik

[Stipan]

Stipane, jesi li siguran da znaš ko je ubica?

Ako ne znam, onda si me prevario. Veliki plus za tebe.

[Hrundi V. Bakshi]

Stevo, likovi su hladni, jer su im izneverena očekivanja, ona voli njega, a on voli drugu, a ta voli nekog tamo, a pride je mrtva. Lik supruge je, zapravo, vrlo živahan, iako se o njoj piše iz drugog plana, iz prevelike i bolesne ljubavi prema mužu, ona ubija sve one koje smatra predmetom njegove patnje, najpre Natju koja ga je odbila, pa njenog oca i ljubavnika, i sve to ne zato što očekuje da će tim činom zavrediti muževljevu ljubav, već zato što uklanjanjem njih, želi da mu olakša. Naravno, besmislenost takvog čina je očigledna, i ljubav je ovde samo jedna projekcija, umišljaj, zatvoreni krug, trougao, četvorougao izneverenih očekivanja. Bolest.

[Stipan]

Pa eto vidiš, ipak sam znao ko je ubica...

[Kimura]

Dakle, ljubić-krimić!
Ne ljuti se, nije mi bila namera da ti ovim rečima nipodaštavam čedo. Pisao si o ljubavi i zločinu, sadržaj priče si upravo, u nekoliko rečenica prepričao. Nisi morao. Skontali su svi osim Stipana, koji verovatno nije pažljivo (ili nije do kraja) čitao, ali to sad neće priznati ni za šta na svetu.
Ja sam, doduše, nakon uvoda (koji je, radi svih ovo ističem, sjajan primer brzopoteznog ''hvatanja'' čitaoca), očekivala nešto sasvim drugačije, tako da onu kiselu primedbu možeš pripisati izneverenim očekivanjima. I slobodno zanemariti.
Pišeš ono što ti se piše, a ne ono što se nekome čita. Isto kao što voliš onako  (i koliko) umeš, a ne ne onako (i koliko) bi neko da bude voljen. Ovo nije savet, samo konstatacija i uopšte ne pomaže, mada se zezne svako ko pokuša drugačije. I ovo slobodno zanemari.
A sad ozbiljno :
Tvoja bi priča mnogo dobila da je lik lepotice jače ucrtan. Novinar-panker je živ (možda i previše, priča vrvi od njegovih proživljavanja), njegova supruga ti je, po meni, savršeno uspela, dok si nas za Natju zakinuo. Ko je ona ustvari? Kakva je? Zašto voli pogrešne? Da li zaista sluša oca?
Lično bih volela da čitam scenu odbijanja, ne iz ženskog sadizma, već zato što bi zahvaljujući njoj izbegao mnoga objašnjavanja i umovanja.
Da ne bude zabune, boljim delovima smatram na primer :
''Novinar je menjao cipele. Izbegavao ljude. Pio. Plata je ostajala u kafani, u bordelima, u kockarnicama. Žena je držala kuću, ona nije znala da kaže ,,ne", njeno jednom izrečeno ,,da", trajalo je, bilo je postojano, mada nešto tiše, ne slabije, ali dalje, kao da je bilo okrnjeno nečim, ili zatomljeno svojom suprotnošću, isto tako snažnom, iskrenom, trajnom.
Hvalili su njenu decu. Njeno pokućstvo. Zazirali su samo od njene povremene mrzovolje, od žaoke koja bi joj se pojavila u rečima kada bi se pomenuo njen muž. I kada su je pitale, prijateljice, o njemu, odgovori su uvek imali kruto ,,da". Da li pije? Da. Da li je često odsutan? Da. Da li mnogo troši? Da. Da li zapostavlja decu? Da. Da li te vara? Da. Da li ćeš tražiti razvod braka? Ne. Takva je, eto, bila novinareva žena.''
A izbacila bih recimo :
''Prevarile su je reči. Jedno ,,da", i jedno ,,ne".''
Ovo bih drugačije, ne tako predavački :
''Reči, nekako, uvek nađu put, kao kuršumi. Od hiljada, hiljada koje je za novine napisao, ni jedna nije imala snagu Natjinog ,,ne". Ali, on je skinuo ,,martinke" i u italijnskim cipelama naučio da hoda po vrlinama i kobima taštine. Predugo istražuje značenja reči,a još uvek ne može da se oslobodi trnja jedne dvoslovne, negirajuće, uvredljive i, istina, ponekad oslobađajuće rečce. Ne, nikada se ne može zaboraviti. Nikada oprostiti. Napokon, kafana će uvek biti, ali ne da se u njima ublažuje nekakva precenjena i izvikana tuga, koja počesto se pretače u patetiku, već da se urla na Mesec, da se pljuje na pristojan, miran život. Jebite se, građani! Šta, u stvari, postižete? Vaše lutanje od odbijanja i prihvatanja određuje cenu vaše istrajnosti, vi se cenkate, neprestano, rasprodajete, trampite, pozajmljujete, kradete. Jebite se! Novinar je u pravu. Napisaće on članak o tome...''
Ne zameri mi ovo seciranje, ne bih se drznula da je priča slaba.

[scallop]

Recimo, prvo spoticanje je:


doktor psihologije, koji su svi muškarci voleli,

[SuperSynthetic]

Kao da je neko violinom odsvirao punk. Nema distorzije. Cini mi se da je prioritet na strukturi recenice koja je samim tim ispred same price.  Mislim malo je... sta znam...  Moze to i na gudackim instrumentima ali da pesma bude na prvom mestu. Ovako

http://youtu.be/jS826PwLHdQ

[scallop]

Ne razumem čemu zvocanje i traženje dlake u jajetu. Posebno me zbunjuje što zameraju na stilu oni koji na svom stilu insistiraju. Sintetik bi mogao da sedne i napiše dobru priču, u stilu svojih ranijih priča kratkih rečenica i visokog naboja. Pa da neko zajaše na njegov stil. Stil nije predmet za raspravu, on je deo i pečat pisca. Isto tako, motivacija i emocije koje su ga podstakle da napiše priču ne bih razmatrao. One su podložne sudu čitalaca tek kad je delo objavljeno. Ovde suditi o njima, posebno kada to rade oni koji sud svojim motivacijama ne dozvoljavaju, je apsurdno.

[M.M]

Dobro je da je priča dobra. A i nadrkani naslov priče. Al, šta ćeš, kuburimo s inspiracijom ovih dana, a imamo veštinu, neosporno, pa daj malo da drljamo D.S.B-ovu temu. Malo mu tužno to dođe.
Inače, interesantno je da je autor bezobrazno svestan koliko je dobro uvezao priču, kom žanru ona pripada kao i u kojoj meri je oživeo likove pa mora Stevi da čuči na ramenu i objašnjava mu šta je 'teo da 'oće, a i Kimuri, tako da, ne mogu a da se ne zapitam šta ovakav talenat traži na forumu, odavno nas je prerastao.
Ruku na srce, u nekom smislu i jeste, ali pankeri Šangaju! Genijalno! Sjajno! Vraški dobar detalj!!! Toliko je do jaja da ne znam šta bih dao samo da mogu da se setim tako nečeg dok pišem!
I za kraj, autoru ću zameriti jednu stvar. Mogao je Soatlasa da kosultuje da mu nađe neka originalna imena koja je sam osmislio.

[pokojni Steva]

Stevo, likovi su hladni, jer su im izneverena očekivanja, ona voli njega, a on voli drugu, a ta voli nekog tamo, a pride je mrtva. Lik supruge je, zapravo, vrlo živahan, iako se o njoj piše iz drugog plana, iz prevelike i bolesne ljubavi prema mužu, ona ubija sve one koje smatra predmetom njegove patnje, najpre Natju koja ga je odbila, pa njenog oca i ljubavnika, i sve to ne zato što očekuje da će tim činom zavrediti muževljevu ljubav, već zato što uklanjanjem njih, želi da mu olakša. Naravno, besmislenost takvog čina je očigledna, i ljubav je ovde samo jedna projekcija, umišljaj, zatvoreni krug, trougao, četvorougao izneverenih očekivanja. Bolest.

Razumem ja zašto si ti "rashladio". I slažem se da je lik supruge najživahniji, ali ne dovoljno. Spuštena je do nivoa pralje, što, čini mi se, je bio lakši put za odabrati kako bi se oko njene uloge (Biljka) plela krimi drama. " Njoj je bilo hladno, sa njim, ostalo je tako, i nije prestajalo", rekao bih da se trebalo zadržati na ovoj jasnoj i dovoljno emotivnoj rečenici, a njoj dozvoliti da pokaže nešto od svog "predserijalnog" karaktera.
Sad sam pobrojao i karaktere, njih nešto preko 10K. Da je priča bez kriminalnih momenata, koji traže pažnju i Kk sami po sebi, pa da bi se sve učačkalo. To odbijam na radioničarsko "dresiranje" spram 6Kk, koje će nam se pokazati kao veći problem (osećam slične a nesvesne strahove u prekoračenju te granice). To nam trenutno zalama likove, pa se njihova "uverljivost" pojavljuje na bljeskove. Markna od 20 do 30Kk je sledeća za osvojiti je, i ne bi smo je se smeli bojati.
Ovo je u radionicom određenim okvirima odlična priča. Van toga, solidna.
Da imam para, bacio bih na Hrundija. Šta još čekam je da se odluči, hoće li pisati prave priče, ili se okrenuti taštoj "Vimenštini". Za sad je od oba, balansira, ali će se vremenom morati oprostiti jedne svoje polutke. Gre'ota bi bilo izgubiti pripovedača koji prepoznaje priču.

[Karl Rosman]

pankeri Šangaju! Genijalno! Sjajno! Vraški dobar detalj!!!

Aj cisto da mi udovoljis - na koji Sangaj ti mislis? 

[scallop]

Svi sa stilom na stil. Niko da se zapita čemu četvrta žrtva? Ko je ubio i čime, ako Natji fali samo jedan nož?


Na drugoj strani, ponudio sam vam Tabak, ali tamo se niste snašli. Moguće je da vas ometa uslov da priča sadrži fantastiku, ali ovo je forum fantastike i tu vam ne mogu pomoći. Razlog za posrtanje je odsustvo pripreme i pisanje na mišiće. Kad bude pripreme biće i priča dužine oko 25Kk.

[Kimura]

Da li još važi ponuda za tabak?

[scallop]

Jel' postoji topik?

[Kimura]

Čini mi se da postoji, mada se jedva razaznaje od đubreta koje je tamo nabacano 

[Stipan]

Poslednje đubre je bila Stipanova priča. Veruješ da možeš bolje?

[Josephine]

Pocinjem da mislim da je Steva bio u pravu za kimuru.

Hrundi pise bolje od vecine nas ovde. Steva ce vec da mu ukaze i kako da pusti stegnutu emociju. Kao i mene sto je.

[Stipan]

Opak je Hrundi, i ne samo to... Sve je bolji i bolji...

[scallop]

Toliko o nabacivanju đubreta. To ni Herkul ne bi počistio.

[Stipan]

Šta? To što mislim da Hrundi napreduje?
Ili što mislim da je među najjačim autorima ovde?

[Kimura]

E, moj Stipane, tebi nedostaje ne samopouzdanja, već samopoštovanja!
Poslednja priča sa TABAK topika je najbolja tvoja priča, bar od onih što se mogu pročitati ovde. I to ne samo da je najbolja tvoja, već je i zaista dobra.
Kada sam govorila o ''đubretu'' nisam mislila na priče, već na ono što ti i D. upravo nabacujete ovde.
D, svoja ogovaranja sačuvaj za one koji u njima uživaju.
Hrrundi je, pretpostavljam, ovaj topik otvorio da bi čuo kakav utisak ostavlja njegova priča, a ne šta ti ili Steva mislite o meni.
Zaboga, devojko, pa to ni mene ne zanima!

[Stipan]

Ovo je već bolje zvučalo.
Nisam ja ništa nabacivao ovde, samo sam ti odgovorio.
Na Tabak Radionicu si TI počela da pljuješ.

[Kimura]

Ovo je već bolje zvučalo.
Nisam ja ništa nabacivao ovde, samo sam ti odgovorio.
Na Tabak Radionicu si TI počela da pljuješ.

Izvini, drgar, ali mogao bi da čitaš onako kako je napisano. Ni kap pljuvačke ne ide na radionicu, već na ono drugo, baci pogled ako si zaboravio šta... Upravo to drugo, po mom sasvim skromnom mišljenju, ubija želju za bilo kakvim zajedničkim radom ovde.

[Plut]

Ma volim ja Hrundija, leži mi njegovo pisanje i to je to. Najčešće, osim kad me ispizdi određenim pričama, koje doživljava kao da su njegov otkinuti deo i ne da na njih ni trunčica da padne, a u stvari su slabe. Moje skromno mišljenje.
Elem, slažem se da mu je ova priča tesna i što je kraj bliži ona sve ubrzanija i naguranija. Kao da mu se negde mnogo žurilo. Krenuo fino i lagano, dao sebi na volju, a onda skontao koliko je sati i da će uskoro mnogo kasniti pa se dao u trk.
Elem, o Natji nema potrebe išta više da se zna. Znamo taman toliko koliko je i potrebno; on i njegova osećanja su bitna a ne ona. Vrlo dobro se zna šta je ona učinila, a kakve je to posledice ostavilo na njega, i njegove najbliže, saznajemo lagano.

Naprosto ne mogu da se odlučim kako bih volela Hrundija da čitam, kao da mi ovde malo fali one njegove uvrnutosti i igre rečima (mada se sve iovako vrti oko "ne" i "da"), a opet... nekad mi je to prenaporno. Neka sredina bi mi najviše pasala. Ne mogu da se ne osvrnem na njegov stil kad je veliki deo onoga što volim kod Hrundija, upravo stil.

Žena - ćutljiva supruga, majka, oslonac, odlučna trpiteljka, ubica. Moguće da smo malo zakinuti na njenom liku, ali mislim da Hrundi nije imao hrabrosti da se njome pozabavi više jer je iovako pre vremena skrenuo pažnju na nju, kao mogućeg sumnjivca.

E da, malo manje prosipanja zareza bi mi godilo.
U svakom slučaju, vrlo fina priča, daleko od toga da bi se mogla okarakterisati kao ljubić-krimić. I u pravu je Hrundi, najčešći motivi ubistava su toliko banalni da treba čitava umetnost da se to ispriča na zanimljiv način. No, fali joj dužine i razrade. Mada, na momente sam čak i u ovako okraćaloj verziji videla prazan hod, sreća pa je bilo samo nekoliko koraka. A opet, da je priča duža, te delove uopšte ne bih smatrala praznim hodom.
Sledeći put se ujednači i odluči kojom brzinom ćeš pičiti kroz priču.

[M.M]

pankeri Šangaju! Genijalno! Sjajno! Vraški dobar detalj!!!

Aj cisto da mi udovoljis - na koji Sangaj ti mislis? 

Karle, ja mislim, odnosno ne mislim. Niti me zabole koji je Šangaj u pitanju. A tek me pakneri ne zanimaju. Jes da sam bio umoran i pospan, ali da li misliš da bih, i da nisam, čitao dalje od "kauča što je ugostio bezbroj guzica"? Što je poprilična šteta, s obzirom da sam tako tretirao neke odavde, sada, priznate autore. Hrundijevo pisanije je čitko, lepo, pitko, prelepo, al za moj ukus - previše. I pored toga što se autor trudi da me impresionira svojim znanjem i poznavanjem geografije i prilika, to je ono što meni najviše smeta u njegovom pisanju. On nabije bezbroj dobrih slika u priču, bezbroj sjajnih rečenica, a neko bi to razredio i lepo rasporedio u jedan dobar roman. Al za tako nešto treba imati ideju, a i snage.

Po meni, Hrundijevo pisanje je kao lažni zlatnik.

A što se tiče ovih što bi da dobiju neki poen i ukažu nam koliko je Hrundijevo pisanje dobro, kao mi smo glupi i neuki, ukazao bih na Scallopov post.

Odlično. Super napisano.

A sad, nek oni malo dokoniji prelistaju forum Znaka Sagite i nađu još neki njegov sličan post. Sumnjam da takav postoji, a to onda mnogo govori o kvalitetu Hrundijevog pisanja. Pametnom i toliko dovoljno.

[Kimura]

Evo, mišljenje sasvim suprotno mom :

Elem, o Natji nema potrebe išta više da se zna. Znamo taman toliko koliko je i potrebno; on i njegova osećanja su bitna a ne ona.

Žena - ćutljiva supruga, majka, oslonac, odlučna trpiteljka, ubica. Moguće da smo malo zakinuti na njenom liku

U svakom slučaju, vrlo fina priča, daleko od toga da bi se mogla okarakterisati kao ljubić-krimić.

Mada, i ja u načelu mislim da je ovo fina priča. Teško je, teško ugoditi ženama!
Neke od nas to otvoreno priznaju:

Naprosto ne mogu da se odlučim kako bih volela Hrundija da čitam

Zato, Hrundi, ne slušaj nijednu. Budi čovek i ugodi samome sebi! 

[Plut]

Svi sa stilom na stil. Niko da se zapita čemu četvrta žrtva? Ko je ubio i čime, ako Natji fali samo jedan nož?

Ne fali Natji već ženi njegovoj, al' dobro, omaška. Čisto da ne bude zabune.
Dakle, zapitala se i vidim tri moguća rešenja. E sad, zašto nam je ostavljeno otvoreno, da li namerno il' što je Hrundi na to zaboravio u žurbi?
Dakle, moja nagađanja:
1. Da se skrene pažnja sa njegove žene - novinar
2. Da skrene pažnju sa sebe - novinarova žena
3. Da iskoristi priliku - vozovođa

Ko zna, možda i najmlađa sestra ili neko deseti... može mi se prebaciti da nisam pažljivo pročitala te mi je nešto promaklo, ali ja najviše tipujem na novinara. Žena je čistila razloge njegove patnje, a on njene krivice.

Što se tiče želja, znam da imam puno pravo da Hrundiju kažem šta bih bolela ili ne. On me razume.

Miljane, alo drugar, niko ništa ne dokazuje nego mi njemu ukazujemo!

[Kimura]

Žena je čistila razloge njegove patnje, a on njene krivice.

Gle, tu se slažemo!
Samo, jedno mi osta malko nejasno : zar zaista misliš da je motiv kod zločina iz ljubavi-strasti banalan?

Što se tiče želja, znam da imam puno pravo da Hrundiju kažem šta bih bolela ili ne. On me razume.

Ja ne znam, ali računam da je time što je postavio priču svima dao pravo da kažu šta misle o njoj.

[Plut]

Samo, jedno mi osta malko nejasno : zar zaista misliš da je motiv kod zločina iz ljubavi-strasti banalan?

Na neki način da, jer je toliko čest u stvarnom životu da je već poprilično izraubovan. U pravu je Hrundi kad kaže da stalno očekujemo neki uzvišen motiv zločina, a ono u životu bude nešto tako obično. O tome treba pisati, ko ume. Mada, nemam ništa protiv ni uzvišenih motiva, ako mi se prikaže na zanimljiv i životan način.

Dobro, bre, ljudi... zašto svaki put moram prvo ctr-c da tresnem ili zauvek izgubim tekst? Ako je neko, u međuvremenu, nešto postovao. Kako se to rešava?

[Kimura]

Može biti da umiranje (ili ubijanje) iz ubeđenja deluje uzvišenije, ali meni ni ovo ljubavno nije sasvim nisko.
Pre bih rekla da je to drama na privatnom planu i da je Hrundi izabrao ubicu koji ništa ne želi da poruči svetu (kako se često pripisuje serijskim ubicama), već da ovde poruka ide bliskom čoveku. Upravo zato što nije moguć običan razgovor.
Mnogi ljudi (i mnogi pisci) poznaju i priznaju samo taj privatni plan, pa o ''o onome što se događa u zatvorima, bolnicama, ludnicama ili sudnicama ne pišu zato što su videli samo spoljašnjost tih ustanova'' . A ''privatna'' priča može da bude i dobra i loša, isto kao i ona ''od opšteg interesa''.

[Josephine]

Bice da je Steva u pravu. Buranija umislila da je cvece.

[Kimura]

 

[SuperSynthetic]

Znaci, ko je ubica?

[Plut]

I to je tačno. Nama, u stvari, nije rečeno ko je ubica. Sve je ukazivano na to, a rečeno nam je šta novinar misli i mi smo to prihvatili kao da smo sami došli do istog zaključka.

Sad ja možda već i tripujem, ali me zanima da li su kućne papuče iz poslednjeg pasusa pomenute onako ili imaju cilj? Hajde Hrundi.

[SuperSynthetic]

http://youtu.be/3FsXmX93wGk

[Karl Rosman]

...

Ma ne bre...nisam na to mislio. Ja sam mislio na Batajnicki "Sangaj" (sa Sangajcima), pa rek'o vidim da l' se poklapamo. 

Ovo ostalo nisam razumeo, ako je uopste bilo upuceno meni, tj.

[Plut]

I vi imate Šangaj?

[Karl Rosman]

Zar si sumnjala? 

[M.M]

...

Ma ne bre...nisam na to mislio. Ja sam mislio na Batajnicki "Sangaj" (sa Sangajcima), pa rek'o vidim da l' se poklapamo. 

Ovo ostalo nisam razumeo, ako je uopste bilo upuceno meni, tj.

Karle, naravno da ostalo nije tebi upućeno. I, sranje, nisam znao za postojanje Batajničkog Šangaja!

[SuperSynthetic]

Nisam ni ja.


Шутка и Топаана имаат една мана
Што не се во Индиjа
За да види Кришна што е тоа живот
На весела долина

[Stipan]

Ko kome ovde šta upućuje? I zašto?

[scallop]

Uputi i ti, baš te briga. Važno je da ne prođe bez tebe.

[SuperSynthetic]

Pevamo Stipane. Pevamo.

Jас сум шетал, jас сум бил на запад
Дури до Германиjа
За да наjдам парче леб за мене и за
Моjата фамилиjа