The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Meho, ti me jedini razumeš!

Suština je u sledećem. Dakle, imamo efekat letenja. To je efekat koji je uasvršen i nije previše komplikovan da se snimi. To je efekat koji može jako dobro da se uradi i u Srbiji. Međutim, on i u najskupljem holivudskom filmu deluje neuverljivo zato što mi psihološki ne možemo da pojmimo da čovek leti. I zato nam SUPERMAN sa svojim arhaičnim efektom letenja stoji podjednako ubedljivo kao i neki najnoviji film.

Zato npr. u HANCOCKu, sudeći po traileru, oni unapređuju taj efekat time što Hancock demolira mesto sa koga uzleće i na koje sleće zbog snage potiska, i fizika njegovog letenja je drugačija, kako bi oneobičila taj kako već rekoh ukleti efekat.

S druge strane, gledalac će popiti neki apsurdniji efekat tipa tri kadra spojena da izgledaju kao jedan, iako se maltene vide šavovi gde završava jedan i počinje sledeći zato što mi psihološki možemo da zamislimo superiornog snimatelja koji uz dobru pripremu može to da snimi.

U HULKu postoji jedan kadar u kome može da se poveruje u to da zeleni monstrum postoji. To je jedan širi plan na livadi u kome Hulk hoda prema Betty. To je kadar bez akcije, Hulk je potpuno smiren, to je jedna potpuno off situacija u kojoj nemamo Hulkov krupni plan, dobro je postavljen prostorni odnos i pozicija kamere čak vuče na izvesnu dokumentarnost, gotovo format iz televizijskih vesti.

[Father Jape]

A, sad shvatam sta zelis reci. Nije da nije, ali sta tu moze da se radi...

[Meho Krljic]

Kako već rekoh, strip je medij koji svojom stilizacijom dopušta da prihvatimo mnoge stvari kao plauzibilne iako su one, kad se hladno razmotre, sasvim apsurdne.

Film je medij druge prirode. Pogovoto holivucki. Ja sam svojevremeno dosta rantovao protiv filma Sin City jer je on upravo demonstrirao kako su ova dva medijuma radikalno različita i kako transpozicija jednog u drugi, kada se radi bukvalno kao u slučaju SC daje veoma nezadovoljavajuće rezultate (ostatak sveta misli drugačije, ali to samo pokazuje da je ostatak sveta u krivu). Ono što je u stripu SC imalo snažnu emotivnu i simboličnu dimanziju, u filmu je delovalo namešteno i isforsirano.

Superherojski strip je sam po sebi neplauzibilan, iz perspektive biologije, mehanike, termodinamike, sociologije, ekonomije, politike itd. ali jezik kojim on priča je najčešće stilizovan tako da se kod konzumenta indukuje suspenzija neverice jer nam predstavlja vreme i prostor na način koji je nemoguć ali je vizuelno očaravajući. Mi znamo da je ono što vidimo nemoguće ali ga prihvatamo jer njegova prostorno/ vremenska dinamika igra na kartu energije apsurda (ponekad i eksplicitno, kao u slučaju poluhumorističkih karaktera kao što je recimo Deadpool) i ne pokušava da se prikaže kao 'realistična'. Naravno, ima oscilacija u ovome, ali je ovo generalna ideja.

Holivudski film, sa druge strane, pokušava da ide koliko toliko naturalističkim putem, da prikaže stvari kao da su one zaista moguće i tu gubi jer su stvari, naravno, nemoguće. On gradi svoju priču na dinamici koja je konvencionalna, ne koristi kondenzaciju prostora i vremena koju koristi strip i zato deluje nemoguće.

Sa svoje strane, i strip povremeno ide u naturalističke eksperimente. Watchmen je najpoznatiji i jedan od najuspelijih, ali ima ih koliko čovek hoće. Crippleu dragi Mark Millar trenutno objavljuje dva serijala za Marvel koji upravo tretiraju ideju superherojštine u 'stvarnom' svetu (Kick-Ass i Marvel 1985). Ima razloga zašto mejnstrim superherojština naprosto ne prihvata ideju naturalizovanog prikaza.

U filmu, verujem da bi se bolji rezultati postizali da se ide smerom koji su zacrtali određeni azijski filmovi, poput recimo Casshern koji jeste bio od strane skoro svih koji su ga gledali ovde proglašen za najgori film ikad, ali koji je s druge strane učinio superheroja plauzibilnim time što je ceo svet oko njega učinio apsurdnim.

[crippled_avenger]

Nije samo reč o kondenzaciji vremena u stripu i crtežu kao osnovnom vidu izražavanja već i u jednoj literarnoj tehnici koja je na filmu nemoguća a to je ekonomisanje realizmom. Naime, strip, čak i uslovno rečeno naturalistički kao WATCHMEN, ima tu mogućnost da ekonomiše realizmom, da istovremeno dotiče realističke tačke i od njih pobegne čim prestanu da mu odgovaraju. Film to ne može, zato što film pored same fizičke prirode onoga što je u kadru gde već ulazi u koliziju sa stripom zato što ga demistifikuje (pitanje od koje su tkanine kostimi heroja ne mora da se postavi u stripu, u filmu mora i već na planu kostima film pada, da ne govorimo o tome kakva je Hulkova koža i sl.), podrazumeva i nešto što se zove gluma, što u stripu postoji kroz crtačko umeće prikazivanja facijalne ekspresije, ali crtač to sam dozira. U filmu se vrlo lako sklizne u grešku upravo na nivou stila glume.

U HULKu je to na svu sreću ujednačeno. Jedini koji za nijansu štrči je Hurt (čiji je sin inače veliki buff za HULKa i napisao je teorijski rad od sto strana o ovom stripu) koji je za nijansu uštogljeniji od drugih i kome je kosa veštački prilagođena da liči liku iz stripa dok svi drugi imaju svoje prirodne fizičke atribute. I već tu, na tom malom, banalnom detalju perike (odlično urađene, no ipak svi mi znamo kakvu kosu ima Hurt) film zamiriše na lažnjak i upadne u koliziju sa vrlo solidnim i koherentnim ostatkom.

[Milosh]

U HULKu postoji jedan kadar u kome može da se poveruje u to da zeleni monstrum postoji. To je jedan širi plan na livadi u kome Hulk hoda prema Betty. To je kadar bez akcije, Hulk je potpuno smiren, to je jedna potpuno off situacija u kojoj nemamo Hulkov krupni plan, dobro je postavljen prostorni odnos i pozicija kamere čak vuče na izvesnu dokumentarnost, gotovo format iz televizijskih vesti.

Hm, zanimljivo i meni je upravo ovaj kadar ostao u sećanju iz identičnih razloga... Inače, meni se ipak za nijansu više svideo Iron Man pošto mi je daleko zanimljviji u scenama gde nema akcije, dok su u Hulku te mirnije deonice nekako rutinskije urađene, ali su okej povezane sa akcijom u smislu da sve fino teče (iako, prilično pravolinijski). Tim Roth je odličan, meni zanimljiviji od Nortona i omiljena mi je scena u kojoj se on šiba sa Hulkom dok je još u super-soldier modu i nije postao Abomination, voleo bih da je bilo još takvih scena, ovo na kraju kad imaš dve CGI kreature je nekako previše, i ma koliko da se efekti odrade dobro ne deluje dovoljno organski i involving. No, sve u svemu, zadovoljan sam filmom.

[crippled_avenger]

Pogledao sam HEAVEN Toma Tykwera. Godinama sam iz opravdanih razloga izbegavao ovaj film. Naime, spoj Tykwera i Kieslowskog bio je spoj ljudi na koje nikada previše nisam računao. Ako tome dodamo da je ovo neka euro-američka produkciona papazjanija u kojoj se oseća da se posthumno petljalo na poljskom scenariju, sve je delovalo još sumnjivije.

Uopšte, odluka da pogledam film došla je iznenada, pošto sam kao buff za Euro terrorist radove želeo fiks, što pre. U HEAVENu ga nisam dobio, no ono što jesam dobio je film koji je što se mene tiče ispao znatno bolje nego što sam očekivao, mada nisam siguran da su autori želeli da mu daju baš ove kvalitete. Naime, sasvim je jasno da je Kieslowski ciljao da HEAVEN bude neka vrsta kontempacije u ulozi slučajnosti u čovekovom životu, o pitanjima krivice, odgovornosti, osvete i sl.

Međutim, kada se film prepriča, vidimo da se radi o prilično naivnom vengeance zapletu maltene bronsonovske škole. Film govori o nastavnici koja odlučuje da ubije narko barona protiv koga policija neće da se pokrene. Prilikom pokušaja atentata ona greškom ubije neki nedužan svet. Odlazi u zatvor. Tokom ispitivanja pokušavaju da je nabede da je terorista a ona ih ubećuje da se bavila osvetom za svoj groš. Policija radi na strani dilera tako da njeni korumpirani pripadnici uklanjaju sve dokaze koji bi išli u prilog njenoj priči. Međutim, na njenu stranu staje naivni policajac koji joj pomaže da pobegne...

Ako ovo ne zvuči kao zaplet nekog B-filma iz 1994. sa Madeleine Stowe i Val Kilmerom, ne znam šta zvuči.

Sama scenaristička egzekucija ovog materijala je vrlo svedena, na granici naivnosti, ali Tykwer jednim odgajenim nemačkim sistemom prodaje muda za bubrege uspeva da održi celu stvar gledljivom na liniji upmarket euro krimića. Iza tog rudimentarnog krimi zapleta, usporenijeg filma o osveti i bekstvu, HEAVEN ne nudi apsolutno nikakvu konteplaciju o bilo kojoj temi što verujem da je bio cilj autora.

Isto tako, ako je krimić bio sredstvo da se ostvari pretenciozni cilj, onda je sredstvo postalo cilj i film se pretvorio u krimić. I to ne previše uspešan. Ali, uzevši u obzir sjajnih uvodnih desegt minuta i poneki lucidan rediteljski momenat, ne ni previše loš.

Film nose američki glumci, Cate Blanchett i Giovanni Ribisi, a čini mi se da im je smeštanje u Evropu samo smetalo i da njen engleski background deluje dopisano.

Tykwerov rediteljski postupak oscilira između preciznog i lucidnog u već pomenutom besprekornom uvodu do krajnje predvidljivog, skoro arhaičnog u scenama ispitivanja. Čini se kao da u tim manje inspirativnim scenama čitav film zanatski padne, i rediteljski i glumački, čak i scenografski, pa tu najviše i zaliči na Kieslowskog.

Ono što je nama u Srbiji naročito zanimljivo vezano za ovaj film jeste to što u njemu zapravo vidimo korene zablude iz koje su izrasli naslovi poput Srdanove KLOPKE, koja je naravno neuporedivo slabiji pokušaj ovako nekog spoja glossy krimića i tobožnje teške ljudske drame. Međutim, Tykwer je u ovom filmu uobličio vlažni san svih srpskih fancy reditelja koji bi da svima budu cool, da snime film koji će biti i žanr i art i socijalna kritika, a njima verujem HEAVEN uopšte nije slab filma i u njemu sigurno nalaze svašta zanimljivo.

* * ½ / * * * *

[crippled_avenger]

Objavljeno: Sre, 18. 06. 2008. 15:36 UŽIVAO SAM U DRUŠTVU FIDELA



Grupa Manic Street Preachers ukrala je, u Varaždinu, show Bobu Dylanu svojim emotivnim, politički angažiranim pjesmama, koje pomahnitalom konzumerizmu suprotstavljaju lijeve ideje. Preuzeto sa portala Jutarnji list, napisao Aleksandar Dragaš





Dio publike na varaždinskom ,,Radaru" smatrao je da su Manic Street Preachers ,,ukrali" show Bobu Dylanu. Kako bilo, ,,Motorcycle Emptyness", ,,Your Love Is Not Enough", ,,Ocean Spray", ,,You Love Us", ,,Design For Life" i ,,If You Can Tolerate This" bili su vrhunci uvjerljivog koncerta s najboljim osobinama benda Manic Street Preachers - grandiozni rifovi, himnične melodije, emotivnost i ljevičarski sociopolitički angažman. Ljubazni i razgovorljivi tekstopisac i basist Nicky Wire vrlo je rado progovorio o svom gorljivom političkom angžamanu.

*Lemmy iz grupe Motorhead, tada gitarist engleskog rhythm & blues benda Rockin' Vicars, bio je prvi rock glazbenik sa Zapada kojeg je u službeni posjet primio jugoslavenski predsjednik, Josip Broz Tito, 1966. godine. Vi ste bili prvi kojeg je primio Castro...

Nevjerojatno, nisam znao za Lemmyja, kakav bizaran podatak. Mnogo sam političara sreo, ali Fidel je definitivno najpametniji od njih. Bio je vrlo detaljno brifiran, znao je sve o Walesu i o nama, no bilo mi je jasno da je i nevjerojatno oštrouman. Doista sam uživao u njegovu društvu iako mi je jasno da nas je njegov sistem iskoristio. Kad govori, a sreli smo ga dva puta, ne možeš skinuti oči s njega. On je veliki intelektualac, još je uvijek zračio osobnošću revolucionara, unatoč godinama. Koncert koji smo 2001. održali u dvorani 'Karl Marx' bio je fantastičan. No, kad smo se vratili kući, žesto su nas kritizirali što smo svirali u zemlji u kojoj se gaze ljudska prava, što smo se rukovali s diktatorom. Ipak, nije sve tako crno-bijelo s Castrom i Kubom kako ljudi često misle, kao što to vjerojatno nije bio slučaj ni s Titom i Jugoslavijom koja se raspala u krvi.

*Zašto ste zapravo odlučili svirati na Kubi?

Samo dva mjesta koja sam posjetio u svom životu bila su posve drugačija od ostalih. Jedno je Japan, a drugo je Kuba. Koncertom na Kubi htjeli smo izraziti svoj stav, odaslati neku poruku. Tamo smo sreli divne ljude, velikodušne, nježne, tople. Zvuči poput fraze, ali tamo ima puno doista sretnih ljudi. Imaju izvrstan obrazovni i zdravstveni sustav, no bilo nam je ipak jasno da se tamo krše i ljudska prava i da ne žive u 'nirvani' i općoj sreći i zadovoljstvu. Osim toga, htjeli smo posjetiti posljednju zemlju komunizma kakav vjerojatno za naših života više nećemo vidjeti.

*Jeste li još uvijek toliko lijevo orijentirani kao nekoć? Koliko je danas moguće biti ljevičar u Britaniji poslije Tonyja Blaira ili u Europi koja sve više ostaje bez radničke klase? Ima li uopće danas prostora za socijalizam?

U Britaniji gotovo više nema ljevice, a ni radničke klase, osim ponešto u Walesu i na sjeveru Engleske. Imate brojnu srednju klasu, nešto siromaha i nešto bogataša. Gradovi su se zbog toga jako izmijenili. Prije dvije-tri godine, rekao bih da je u Britaniji bolje nego prije 20 godina, ali danas u to više nisam siguran. Tony Blair je u prvih pet-šest godina vladavine učinio mnogo dobroga, pokrenuo je veliki investicijski zamah, ali poslije su se pojavili problemi. Mi smo i dalje jako zainteresirani za politiku i još uvijek me privlače i političke knjige i politički intonirana glazba.

*Ima li danas uopće prostora za ljude poput Joea Strummera, 'ideologa' benda Clash, kojega pokušavate slijediti?

Nažalost, ljudi su danas najsretniji kad troše i ne žele osobe poput Joea Strummera koje bi ih podsjetile zašto je konzumerizam loš. Zagreb izgleda prelijepo, ali i ovdje se ljudi, generalno, više ne brinu ni o čemu osim o kupnji i provodu. No, neće ni to biti dovijeka, vidjet ćemo velike promjene kad nastupi recesija, a to bi se moglo ubrzo dogoditi. Tada će ljudi trebati 'Strummere'. Danas živimo u potpunoj dekadenciji.

*Kad ste počeli karijeru, isticali ste grupe Sex Pistols i The Clash kao glavne uzore, no kada biste morali odabrati samo jedno ime, tko bi to bio?

Smatram da su Sex Pistols snimili jedan epohalan album i otišli u povijest. Koliko god volim The Clash, mislim da su Sex Pistols nedostižni u eksplozivnosti, provokativnosti i energičnosti glazbe, imidža i tekstova.

*U početku ste i vi imali sličnu ideju: snimiti jedan album i raspasti se.

Da, ali s vremenom smo shvatili da bezgranično uživamo svirati. Reći sve jednim albumom i rasturiti bend bio bi sjajan umjetnički i politički potez, no jednostavno nismo mogli prestati pisati pjesme, imali smo toliko toga reći, svidjelo nam se putovati i nakačili smo se na to.

*Kakva je razlika između konca 80-ih ili početka 90-ih godina i danas?

Cijela glazbena industrija strahovito se izmijenila i nitko ne zna kakva joj je budućnost, ali nastupi na koncertima ostali su manje-više isti. U posljednje vrijeme, otvorilo nam se i tržište zemalja u kojima nikada nismo svirali poput Hrvatske ili Latvije i to nas jako raduje, obožavamo putovati.

*Jesu li stadioni uopće pogodni za rock'n'roll?

U doba naše najveće popularnosti, 1996. godine nastupili smo na Millenium stadionu u Cardiffu pred 60.000 ljudi i to je bilo savršeno. Cijeli je nastup bio prožet jakim emocijama, ali ponekad je jako teško emotivnost iz klubova i manjih dovrana preseliti u velike dovrane ili na stadione. Ali, ako to može Bob Dylan, možemo, valjda, i mi.

*Kako ste nastavili karijeru nakon misterioznog nestanka gitarista i tekstopisca Richeyja Jamesa koji je i vizualno vrlo snažno odredio Manicse? Jeste li se nadali da će on negdje ipak iskrsnuti? Kako to da ga nikada niste pokušali zamijeniti kao što su Stonesi zamijenili Briana Jonesa?

Sva četvorica bili smo prijatelji od školskih dana, a po Richeyjevu nestanku, nismo se raspali, ali kao bend doista nismo radili ništa šest mjeseci. Samo smo napisali 'Design For Life' i od toga smo počeli, no bilo je jako teško nastaviti. Richey je nezamjenjiv i fantastično je izgledao na sceni. U pisanju tekstova, nikada ga nisam pokušao kopirati, a na sceni ga je nemoguće zamijeniti, iako imamo koncertnog gitarista koji s nama nastupa. Ako sam ja bio neka vrsta Paula McCartneyja u Manicsima, on je bio moj John Lennon, nedostaje mi njegova mračna poetika i osobnost. Richey i ja, sva četvorica, išli smo u istu školu, zajedno igrali nogomet i ragbi, zajedno krenuli na fakultet, a takvog čovjeka ne možeš zamijeniti.

*Igrali ste nogomet... Kako ste se proveli u Zagrebu tijekom večeri u kojoj je Hrvatska pobijedila Njemačku?

James Dean Bradfield (pjevač Manicsa, nap.a.) bio je na Trgu i kaže da se sjajno proveo, a ja sam ostao u hotelu gledati utakmicu na TV-u. Doista sam uživao u igri Hrvatske. Kako dolazim iz Walesa, uvijek navijam za one koji nisu favoriti.

*Kako ste se osjećali kad je Hrvatska pobjedila Englesku?

Bio sam vrlo sretan. Nadao sam se toj pobjedi, zapravo sam je očekivao, engleski tim je čisto sranje. Čak sam se kladio na Hrvatsku u toj utakmici i zaradio neku sitnu lovu, a kako navijam za Tottenham, drago mi je što nam dolazi Modrić, kojeg smatram veličanstvenim igračem. Šesnaest milijuna funti je ogroman novac, ali nadam se da će ga Modrić zavrijediti. Mislim da je on u rangu igrača koji su 1998. za Hrvatsku osvojili treće mjesto na Svjetskom prvenstvu u Francuskoj.

[crippled_avenger]

Malo prljavog humora na jako ozbiljnu i tragičnu temu...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2008/06/trgovina-nevinou.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam CHAOS THEORY Marcos Siege, courtesy of Ginger.

Marcos Siega je privukao moju pažnju spotovima, a s potom i filmom PRETTY PERSUASION koji je zaista bio jedan od najboljih indie filmova koje sam gledao u proteklih nekoliko godina. Međutim, istovremeno Siega radi i na televiziji na serijama poput DEXTERa, ali i pokušava da se probije u mejnstrim.

Njegov prvi "komercijalni" film UNDERCLASSMAN koji je snimio za Miramax je bio derivativan ali gledljiv, ali dugo je odlagan i na kraju je propao na blagajnama. Sličnu sudbinu doživeo je CHAOS THEORY koji doduše stoji negde između indie i major filma jer ga je snimio za Warner Independent.

CHAOS THEORY je ekstremno derivativan pokušaj pravljenja indie romcoma, čija se nezavisnot ogleda u tome da želi da bude za nijansu inteligentniji i pesimističniji od redovne ponude. Međutim, CHAOS THEORY je besramno derivativan čak i za srpske uslove. Između ostalog kao prvi plotpoint koristi se situacija da čovek odvede trudnicu na porođaj, u blonici ga proglase za oca a onda kad ode na DNK pregled kako bi dokazao da nije otac, ispostavi se da je sterilan. Ovo je toliko passe urbana legenda da je imamo čak i u Vuletićevom bosanskom filmu NIJE TEŠKO BITI FIN.

Isto tako, koncept glavnog junaka koji je stručnjak za raspored vremena, jako liči na lik Ben Stillera u ALONG CAME POLLY gde je on ekspert za procenu rizika.

No, čak i ako bi apstrahovali ove detalje koje smo već videli, prilično je bilo jasno da od CHAOS THEORYja neće biti ništa kada je u međuvremenu izašao DEFINITELY MAYBE u kome isto glumi Ryan Reynolds i koji je upmarket romcom koji se odvija u flešbeku. Doduše, meni se čini da je CHAOS THEORY prvi snimljen i otud mi nije jasno zašto su toliko dugo čekali sa premijerom i na kraju dozvolili da posle simboličnog bioskopskog prikazivanja, film završi na DVDu odmah.

Čak i da nije derivativan, CHAOS THEORY je vrlo ravan film, sa sporadično duhovitim momentima i efikasnom Sieginom režijom, koji čak i sa trajanjem od ispod 90 minuta ostavlja utisak razvučenosti, i to ne zbog problema sa dinamikom koliko zbog mešavine scena koje odaju utisak da smo ih već gledali i melodramskih i komičnih momenata koji naprosto nisu zaigrali.

Međutim, zbog Siegine kompetencije i prilično kvalitetne glumačke podele, CHAOS THEORY je ipak podnošljiv film i ostaće kao dostojanstven promašaj u njihovim karijerama.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam BLAST OF SILENCE Allen Barrona, courtesy of Ginger.

Reč je o kultnom poznom noiru koji je poslednjih godina reafirmisan u više navrata.

Ono što je zanimljivo za ovaj noir je pre svega struktura scenarija. Ovaj film je praktično baziran na jednom diogom voiceoveru što je u principu i bila karakteristika niskobudžetnog filma tog vremena. Naime, izvesno je da su dramske scene bile suviše skupe za realizaciju tako da su filmovi bili bazirani na dugim, poludokumentarnim kadrovima junaka koji hoda kroz grad, kontemplira i sl. a iz voiceovera je išao njegov tok misli ili komentar okolnosti. Russ Meyer se često koristio tim rešenjem, a jedina od primera quickie niskobudžetne produkcije koja se koristila time iako joj žanrovski nije dogovaralo bio je CUBAN REBEL GIRLS Errol Flynna, jedan od njegovih poznih filmova.

Međutim, u BLAST OF SILENCE, kako zbog tradicije noira, tako i zbog same priče o melanholičnom hitmanu koji dolazi na svoj poslednji zadata, ovaj način pričanja priče sasvim odgovara.

U filmu postoji tek nekoliko pravih dramskih scena sa razvijenim sukobom i moglo bi se reći, opet uzevši u obzir noir koren da je BLAST OF SILENCE kao neka vrsta filmske slikovnice po noir romanu. Iako bi takav film imao tendenciju da bude dosadan, crno-bela fotografija, dobar glas naratora i trajanje od 72 minuta, čine da BLAST OF SILENCE bude hipnotično iskustvo.

Sasvim je jasno da ovakav pristup nije nešto što se može uzeti kao uzor, ali isto tako je činjenica da se povremeno pojavljuju reditelji koji ovako rade poput Wong Kar Waija, recimo...

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Intervju: Slavoj Žižek
Plasirali ste i tezu da je Milošević ,,liberalizovao" Srbiju, doduše na lažan način, dajući slobodu da se ratuje, siluje i sl. Da li ovaj politički gest možemo posmatrati isključivo kao formu pervertiranog liberalizama?

Milošević, pre svega, nije bio u pravom smislu te reči totalitarni vođa. I nije to liberalizam, koliko je u pitanju lažna transgresija i to je deo moje šire teze - da režimi koje mi prihvatamo kao nedemokratske, koji imaju neku populističku mobilizaciju, nisu jednostavno samo opresivni - žrtvuj se i slično - već da svi ovi režimi  nude, na nekom potisnutom nivou, opsceni užitak. Ja sam referirao na Aleksandra Tijanića, koji nije moj politički saputnik, ali je pre više od 10 godina ponudio zanimljivu analizu. Napisao da je Srbija za vreme Miloševića bila kao škola na stalnom raspustu, gde je sve dozvoljeno, može se krasti, itd, dakle jedan lažni karneval i to je zapravo moja teza: vlast, autoritarna vlast nije teror, da protiv nje ne možemo humorom ili karnevalom, već da ona sama ima opsceni humor, jedan svojstveni karneval koji je u samom jezgru totalirane vlasti. To je samo ilustracija jedne opšte teze - da kažem psihoanalitički, o ključnoj ulozi uživanja. Za mene je pravo pitanje, a to je velika enigma cele novovekovne misli - zašto se ljudi pokoravaju nedemokratskoj vlasti?  Mislim da psihoanaliza daje odgovor.

***

Subverzivni filmski festival (Zagreb, od 18. - 24. maja) ugostio je i Slavoja Žižeka, slovenačkog filozofa i teoretičara psihoanalize. Pored predstavljanja njegove knjige Pervertitov vodič kroz film (Antibarbarus, Zagreb, 2008), zbirke eseja o filmovima, uglavnom holivudskim blokbasterima, posetioci su mogli da posete predavnje Boj se bližnjeg svog kao što se bojiš samoga sebe, održanog i u Beogradu, doduše prilično različitog sadržaja. Kao i obično, Žižekov nastup bio je dinamičan, pun viceva, dijalektičkih obrta, tvoreći nestandardno filozofsko izlaganje - izlaganje filozofije koja nastaje u trenutku samog izlaganja, svojevrstan ,,napor uma", filozofiranje on stage. Jedno od sjajnih mesta bila je i analiza sreće, njenih potrebnih i dovoljnih uslova, kroz paralelu sa stanjem u SFRJ. Prvo, neophodno je da u materijalnom smislu imate dovoljno, ali ne previše - da jedete meso skoro svaki dan, ali da ima dana kada to ne činite, podsećajući se kako je lepo jesti meso; zatim, forma vlade mora biti nedemokratska, jer uvek za stanje u državi možete da okrivljujete nekog drugog, nikako sebe; konačno, neophodno je da postoji ideal-tipsko društvo, ne previše daleko i ne previše blizu (to je nekada za stanovnike SFRJ bio Zapad, posebno Nemačka), društvena organizacija o kojoj se mašta i koja se priželjkuje.

Razgovor sa Žižekom ipak je počeo na drugom mestu njegovog izlaganja, koje je spojilo skorašnju posetu Beogradu i Zagrebu, a to je analiza promene objekta libidne investicije - on je naveo primer prijatelja kome je žena preminula, a koji kao da nije zbog toga osećao ništa; tek kada je umro hrčak, njegov kućni ljubimac, on je pao u nervno rastrojstvo. Prosto, usled šoka gubitka žene, on je objekat seksualne želje izmestio sa žene u hrčka, a kada je i ovaj nestao, on je tada sa zakašnjenjem počeo da preživljava smrt žene. Govoreći protiv takve interpretacije, ustvrdio sam da ona uopšte nije žižekijanska - naime, dobro objašnjenje u duhu slovenačkog filozofa ide protiv njega samog: reč o autentičnom pervertitu koji je brakom prikrivao svoju libidnu investiciju u hrčka. Takva investicija u ženu zapravo nikada nije ni postojala. Žižek mi je, smejući se, dao za pravo, a nakon te intervencije i ovaj intervju (u kome se vraćam na SFRJ i njene delove) - što sam zapravo i tražio, više od slaganja sa tezom koja je pre spekulativna igra interpretacije, negoli ozbiljna tvrdnja.

Bili ste u Srbiji, sada ste u Hrvatskoj - šta se promenilo u poslednih 15 godina? Da li nalazite potvrdu za vašu tezu da Balkan nije ,,nesvesno" Evrope gde se istorija samo ponavlja, već da je ovde aktuelno postmoderno stanje, ,,istorijski ispred vremena ostatka Evrope"?

Moraću da vas razočaram svojim odgovororom. Ja sam bio u Beogradu, bio u Zagrebu i Ljubljani, i ja ne vidim ništa neočekivano, da budem veoma brutalan, a najviše sam kritičan spram svoje vlastite zemlje, Slovenije. Mislim da se ništa zaista interesantno ne dešava, ja mislim da svi, a najviše Slovenija, postaju dosadna provincija, polako se približavajući nekoj ,,normalnoj zemlji". Ono, što je bilo interesantno za Zapad, sve ove naše teškoće, ratovi i slično, to se polako smiruje i nismo više ni u u dobrom, ni u lošem, centar sveta. To može biti čak neka šansa - mislim da je jedini način da se nešto zaista produktivno uradi da se prihvati da nismo ništa specijalno zanimljivo.

Plasirali ste i tezu da je Milošević ,,liberalizovao" Srbiju, doduše na lažan način, dajući slobodu da se ratuje, siluje i sl. Da li ovaj politički gest možemo posmatrati isključivo kao formu pervertiranog liberalizama?

Milošević, pre svega, nije bio u pravom smislu te reči totalitarni vođa. I nije to liberalizam, koliko je u pitanju lažna transgresija i to je deo moje šire teze - da režimi koje mi prihvatamo kao nedemokratske, koji imaju neku populističku mobilizaciju, nisu jednostavno samo opresivni - žrtvuj se i slično - već da svi ovi režimi  nude, na nekom potisnutom nivou, opsceni užitak. Ja sam referirao na Aleksandra Tijanića, koji nije moj politički saputnik, ali je pre više od 10 godina ponudio zanimljivu analizu. Napisao da je Srbija za vreme Miloševića bila kao škola na stalnom raspustu, gde je sve dozvoljeno, može se krasti, itd, dakle jedan lažni karneval i to je zapravo moja teza: vlast, autoritarna vlast nije teror, da protiv nje ne možemo humorom ili karnevalom, već da ona sama ima opsceni humor, jedan svojstveni karneval koji je u samom jezgru totalirane vlasti. To je samo ilustracija jedne opšte teze - da kažem psihoanalitički, o ključnoj ulozi uživanja. Za mene je pravo pitanje, a to je velika enigma cele novovekovne misli - zašto se ljudi pokoravaju nedemokratskoj vlasti?  Mislim da psihoanaliza daje odgovor.

Kako danas vidite mogućnost da danas filozofija artikuliše alternativu liberal-kapitalističkoj paradigmi? Koji je odnos danas, opštije postavljeno, filozofije i politike?

Pre svega, veoma je popularno danas reći kako živimo u nekom postpolitičkom, ciničnom vremenu gde filozofija više ne igra nikakvu ulogu. Moje prvo zapažanje je - a kada je zaista igrala, kada je bilo to zlatno vreme kada su oni na vlasti zaista slušali filozofe? Mislim da ne živimo u vremenu kada se po tom pitanju nešto bitno menja. Ono što ja mogu da kažem je da filozofija nema rešenja, to je moja stara teza, filozofija ne može nuditi rešenja. Ljudi mi kažu - ima rasnih nemira, pretne ekloške katastrofe, šta da uradimo?, a ja im kažem da ne znam - i to je veoma važno da se uradi - ne da nađemo odgovore na pitanja, već da postavimo pravilna pitanja. Filozofija može lepo da nam pokaže, kada percipiramo neki problem, na primer veoma realan problem, recimo ekologija ili rat, da je način na koji mi formulišemo problem već je deo problema. Ovde je veoma skromna, ali ključna misija filozofije - da raščisti u čemu je problem. I to je sve što filozofija zapravo može da učini.

Da li filozofija danas, u XXI veku, može da napravi novi ,,sistem" i da li te konture sistema vidite u Badjuovoj filozofiji, s obzirom na vrlo ambiciozne zahteve koje sam Badju postavlja u Manifestu za filozofiju - povratak metafizici, ,,velikim pričama" i sl?

Ovde imam, iako je Badju skoro moj najbolji prijatelj privatno, nekih manjih problema sa njim. Pre svega - šta je sistem? Ja se slažem sa onima koji kažu da sistem u strogom značenju znači dedukciju iz nekog transcendetalnog principa celokupne realnosti. Sistemi u strogom značenju postoje samo u nemačkom idealizmu, sistemi su između Kanta i Hegela. To što Badju, ja mislim ipak suviše naivno, pokušava da rehabilituje jeste neka predkritička, predkantovska nevinost: zaboravimo sve ove velike kritike filozofije. Jer, šta je filozofija od Kanta, ako ne antifilozofija? Već Kant kaže u Prolegomeni - nećemo metafiziku, trebamo kritiku metafiziku, kao da je potreban neki meta, nadređeni gest da se rasčisti da li je uopšte moguće to što radimo. I to je sva filozofija posle Kanta. A Badju, zajedno sa Delezom, na sasvim drugom nivou, ipak misli da je to moguće zaboraviti, da se vratimo nekoj nevinosti filozofije, da sa svom nedužnošću i nevinošću možemo opet praviti velike ontološke konstrukte. Ja prema tome imam veliku skepsu. Ipak ostajem na liniji, da veoma naivno kažem, između psihoanalize i nemačkog idealizma, pre svega Hegela. Ja mislim da je za nas horizont preko koga ne možemo, koga nismo ni do kraja promislili, ipak horiznot subjektiviteta u hegelovskom smislu. Pokušavam da spasim ovu baštinu novovekovnog sbujektiviteta od svih kritika, a pre svega, paradoksalno, od hajdegerovske kritike.

Kad smo već kod Badjua, mediji su izvestili da ste ushićeni jednom njegovom tezom, a to je da danas glavni problem nije kapitalizam, nego demokratija.

To ljude šokira, i mene i Badjua su napali u mnogim francuskim medijima za ,,novu filozofiju terora" . Ja se sa njim slažem. Glavni problem, u smislu gde je potrebna promena, to jeste globalni kapitalizam. Ali to što nas sprečava da uopšte vidimo, taj pravi zadatak kao zadatak, to je da zapravo niko - okej, skoro niko! - nije spreman da dirne u svetu kravu demokratije, u sam princip demokratije - da li je demokratija zaista onaj poslednji horizont? Ako postaviš ovo pitanje, odmah ti se pripusje da ti hoćeš Gulag, hoćeš teror, ili ne znam šta. Ja mislim da je, paradoksalno, ono što nas u samoj borbi za demokratiju ograničava, to što nas sudbonosno ograničava, upravo to što uvek sve percipiramo iz horizonta demokratije, ne usuđujemo se da postavimo pitanje o tom horizontu. Ja mislim nema ništa užasno u tome, nema iza toga nikakav mračni, totalitarni plan, da hoćemo opet neko autoritarno, partijsko društvo. Demokratiju staviti u pitanje - to je moje prijatelje začudilo. Ovde ja potpuno solidaran sa Hejdegerom, kada je rekao da on nije toliko siguran da je demokratija politička forma ona koja je zaista najprimerenija sadašnjem istorijskom momentu.

Kako vidite situaciju u Kini? Dugo je vladalo uverenje da kapitalizam i demokratija idu ,,ruku-pod-ruku", ali izgleda da danas prisustvujemo rađanju jednog novog sistema - spoja kapitalizma i totalitarizma. Da li je, kako je Rorti najavio, XXI vek kineski vek?

Pre svega, prvo treba rasčistiti šta znači totalitarizam, totalitarizam je ipak precizan pojam. Bio sam dugo kritičan prema Hani Arent, a onda sam opet pročitao njenu knjigu Izvori totalitarizma i ona je mnogo preciznija nego što sam ranije mislio - jasno je da je za nju je jedini pravi totalitarizam nacizam. Povodom staljinizma, za nju je Sovjetski Savez totalitaran samo u doba ,,zrelog staljinizma", u rasponu od 1935. do 1948. Cela ona perioda Hruščev-Brežnjev, to za nju nije totalitarizam. Ali što se tiče Kine - da, pre svega je Kina za mene još uvek enigma, ni ne znam dovoljno i ne mogu da jasno odgovorim na pitanje šta se tamo dešava. Da li je to jednostavno pobeda kapitalizma, ili je nešto genuiono novo, kapitalizam u kombinaciji sa nekom formom nedemokratske vlasti? Ovde se slažem sa Rortijem: mislim da smo do sada uvek uvek imali određeni optimizam - možete misliti o kapitalizmu sve najgore, ali ipak, pre ili kasnije, kapitalizam traži kao svoju političku formu demokratiju. Iako mu kratkoročno može pomoći malo diktature, kao u Južnoj Koreji ili Kini, dugoročno kapitalizam ne ide bez demokratije. Pitam se nije li u tome tužna lekcija Kine i ostalih azijskih zemalja, da nije to lekcija tzv. ,,kapitalizma u azijskom duhu", da se ovo prirodno savezništvo kapitalizma i demokratije bliži kraju, da se sada otvara, neka prilično užasna - bar za nas - perspektiva kapitalizma, koji neće biti demokratski u političkom smislu, ali to neće platiti svojom neefikasnošću, već će to možda biti tehnološki još efikasniji.

Ne sanjate novu Komunističku partiju, ali ste delimično podržali ekonomske reforme Čaveza.

To je veoma ograničena podrška. Nemam nekih velikih nada za Čaveza, mislim da pravi katastrofalne ekonomske greške, i pre svega, ako gledate kontekst političke dinamike, on ipak ostaje u okvirima ovog tipično latinoameričnog, peronističkog pupulizma. Nije zaista ostvario neku novu društveno-ekonomsku formu. Jedino što kod njega cenim je da je zaista politizovao one isključene, ljude u favelama i sl. To je nešto što mu treba priznati. Ipak, mislim da je gotovo sa njim za 3, 4 godine. Za razliku od nekih mojih bivših prijatelja, kao što je Ernesto Laklau, ja ne delim njegovo oduševljenje novim formama radikalnog populizma, ja ne verujem u emancipacijski potencijal populizma. Meni je populizam a priori sumnijv.

Da li onda mislite da kapital apsorbuje svaku subverziju i da je otpor danas kapitalizmu principijelno nemoguć?

Ne, ja mislim apsolutno ne. Ja nisam paranoičar koji misli da je sve unapred kooptirano, ja samo misli da granice nisu tamo gde mi mislimo da one jesu. S druge strane, mislim da obične forme protesta, potrošačkog protesta, demokratskog protesta, da su mnoge od njih su već uključene u sistem, kao i većina kritičke misli. Za mene je pitanje mnogo preciznije: kako da se udari, gde je to mesto gde treba udariti? Čak bih ovde ponovio onu staru Ruzveltovu frazu: jedino čega treba da se plašimo je sam strah. Problem je gde locirati pravu usbverzivnost -  ja mislim da rat protiv terora simptom toga da je sam sistem sve više u panici. Ceo svet se približava nekom kontinuiranom vanrednom stanju. Ja mislim da se sada, pre svega u SAD, nešto skoro neviđeno oblikuje - pre 11. septembra bilo je barem manje-više jasno da li smo u vanrednom ili normlanom stanju. Sad se bližimo  u nekom čudnom momentu gde nam se vanredno stanje nudi kao normalno stanje, a vanredno stanje treba da traje neodređeno vreme. Nije više situacija takva da je sada vanredno stanje, a onda će biti mir, sam mir, samo normalno stanje poprima neke karakteristike vanrednog stanja - ne baš permanentna trockistička revolucija, nego permanentno vanredno stanje.

Šta mislite o nasilnim oblicima borbe kao legitimnom sredstvu otpora ovakvom stanju?

Nemam problema. Moja knjiga o nasilju, a nadam se da su to čitaoci primetili, zapravo je odbrana nasilja u smislu rehabilitacije nasilja. Moja teza je da uvek ključan kriterijum nasilja, kako mi nešto percipiramo kao nasilje, koja je norma, ona nulta tačka koju mi biramo da je bez nasilja, pa onda, kad se nešto promeni, kada neko interveniše - to je onda nasilje. Za mene je prva dužnost da se pitamo - i to je osnovno značenje moje knjige o nasilju - koje je nasilje potrebno ne zato da se stvari menjaju, nego koje je to nasilje koga nismo ni svesni, koga ne percipiramo kao nasilje. Nasilje koje je sve vreme ovde, nasilje koje je nužno da bi se isto stanje reprodukovalo. Mislim da ovog nasilja ima kolikogod hoćete, ne samo na nivou državnih aparata, na nivou ratova, itd, i protiv toga se ne može drugačije nego nasiljem.

Da li je tradicionalna revolucionarna upotreba nasilja iscrpljena tj. da li je vreme revolucija po ugledu na Oktobarsku završeno nakon '68?

Slažem se. I ne samo ja, Alen Badju, koga neki ironično nazivaju ,,poslednjim maoistom", jasno kaže da su za njega maj '68. i kineska kulturna revolucija završetak jedne epohe, koju on zove, možda se ja ne bih u potpunosti složio, epoha partijske države, države partije. Za njega je to aspolutno gotovo, ova formula je završena. Zato i Badju kao pravi levičar nema ove nostalgične simpatije - ipak Kuba, Severna Koreja, itd, vidi kako se oni još drže: to su nostalgični ostaci prošlosti, to nema potencijal budućnosti. Mislim da oni neće izumeti neku novu formu revolucije, ova priča je radikalno gotova. Ono što levica treba da uradi je da završi sa samokritkiom, da zaista do kraja, ne u smislu nekih hibridnih teorija totalitarizma, bezobrazno i bez ikakvih samozaslepljenja, analizira šta je bila naopako u konstrukciji leve politike tokom XX veka. To što će se desiti biće nešto sasvim drugo, naravno. Uopšte ne verujem ovim samoupravnim, miroljubivim pričama, Porto Alegre i sl, ja verujem da ni ovi oblici protesta nisu još uvek ono novo. Mislim da ovde treba da zaista budemo bez predrasuda, da nam XX vek sa tzv. totalitarizmom još uvek služi kao negativna referenca, pa sad treba da budemo protiv državnog terora, za neku vrstu mirne samoorganizacije ljudi, itd. To je za mene samo druga strana strana istog. Da vam apsolutno otvoreno kažem, mislim da treba da postavimo pitanje nasilja na drugi način: levica treba da se pita koji su nužni oblici nasilja, na primer eko-terorizam, digitalni terorizam, itd. Zašto? Nije stvar u tome da je situacija mirna i normlana, problem je u tome što je nasilje već ovde, to je bitna razlika u perspektivi. Kad ja zagovaram ograničeno nasilje, ljudi me čudno gledaju kao da je sada mir, a ja bih hteo da krenem da pucam! Zato kažem - pa zar ne vidiš nasilje koje je ovde, zar nismo svesni da živimo u neverovatno nasilnom vremenu? Koliko ljudi strada, koliko ljudi biva ubijano? Šta se danas dešava u Africi, Kini, itd? To je mit nas razvijenih da živimo u mirnom vremenu, stabilizaciji globalnog kapitalizma i sl, mi zapravo živimo u jednom od najnasilnijih perioda istorije.

Budite, za kraj,  profetski nastrojeni iako ne volite new-age, i recite nam šta nas očekuje u vrloj novoj budućnosti?

Ja se slažem da je danas najbolji opis stanja onaj koji se oslanja na Ničeovo razlikovanje pasivnog i aktivnog oblika nihilizma. Pasivni, reaktivnih nihilizam - to je onaj poslednji Čovek, potrošačko društvo, politička korektnost, samo sreća, samo da ne boli, itd, a aktivni nihilizam predstavljaju tzv. fundamentalizmi. Važno je da izađemo iz ovoga, zato smo i Badju i ja, i neki koji su nama bliski, kao Agamben, fascinirani sv. Pavlom. Da ne bude nesporazuma - svi smo mi radikalni ateisti, ali nas zanima ideja Svetog Duha kao zajednice ljudi koji veruju. U tome vidimo dimenziju kolektiva koji ne predstavlja liberalni, indivudalni svet, a nije ni fundamentalistička zajednica. Problem je ne samo politički, već eminentno društven: kako ostvariti novu društvenu vezu, novi tip kolektiva, ne kao političku organizaciju, već radikalnije, na nivou svakidašnjeg života? Ali ako me pitate kako će to konkretno da izgelda, ja apsolutno otvoreno kažem - ne znam. Ja sam pesimista, pesimista u smislu da vidim probleme zbog kojih smo sada u stanju koje ne može da traje u nedogled. Moja teza je da se, ako ne dođe do nečeg novog, bližimo autoritarnom društvu,  stanju stalnog latentnog građanskog rata.

Od kada ste došli u Zagreb vreme se prolepšalo, a do tada je padala kiša. Da li je Vaša planetarna popularnost tolika da možete da utičete i na vremenske prilike?

Ne, baš suprotno, ja sam veoma mizantropičan tip i ja više volim ono vreme od ranije, sivo vreme, jer onda je lepo sedeti unutra i čitati knjige. Sada je već suviše toplo, a ja volim loše vreme: loše vreme - dobra misao, lepo vreme - puno iskušenja, loša misao!

(Intervju u skraćenom obliku objavljen u nedeljniku NIN, 5. 6. 2008)

[Meho Krljic]

Odličan mu intervju. Spot on dijagnoza Miloševićevog vremena.

[crippled_avenger]

Zadnje vreme došlo kad je Crippled Corner postao mesto na koje se dolazi da se uhvati korak sa savremenim misliocima.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THREADS Mick Jacksona, courtesy of Ginger.

Ovaj TV film BBCa je zaslužio sav hajp koji dobija, i vrlo je zanimljivo da ga je Greengrass predlagao kao referencu kada je pripremao svoju verziju WATCHMENa. Mislim da bi Alan Moore sigurno bio zadovoljan takvom ekranizacijom koja bi tretirala njegov strip kao naturalistički prikaz nečega što se stvarno desilo. Moore i Greengrass dolaze iz iste 80s levičarske priče. Ipak, na kraju će WATCHMEN biti nešto sasvim drugo.

THREADS naime prikazuje kako bi nuklearni rat izgledao u Šefildu. Sama premisa da bi se nuklearni rat dogodio je politički dosta naivna pošto nuklearno oružje u suštini nikada nije projektovano da bi zaista bilo korišćeno. U tom smislu, nuklearni rat koji bi izbio oko Irana, o kome govori ovaj film jeste prilično naivna postavka, što bi bilo sasvim u redu da prvih 40 minuta ne govore o skliznuću sveta u nuklearni sukob.

Istovremeno, tih 40 minuta i jesu najbolji pošto se u njima elaborira kako bi se civilne vlasti polako pripremale za slučaj nuklearnog rata, kako bi te pripreme suptilno tekle, i kako bi se ljudi suočili sa činjenicom da se operacionalizuje neki plan za koji su mislili da će zauvek ostati zaključan u njihovim radnim stolovima.

Međutim, kad nuklearne bombe udare na Šefild, kako za sam grad tako i za ovaj film stvari kreću nizbrdo. Naime, Barry Haines želi da spoji neku vrstu globalnog komentara i naučnih činjenica o nuklearnom ratu sa time kako bi narod to podneo. Ne mora Haines da nam kaže da bi narod to teško podneo.

Naročito bi teško podneo ako bi se od nuklearnog udara sakrivali u tradicionalno trošnim engleskim kućama i to na nandzemnim spratovima kako čine njegovi junaci. Ja zaista ne znam kakva je situacija sa atomskim skloništima u Šefildu, ali verujem da bi se narod valjda sklanjao u atomska skloništa u slučaju atomskog rata. U svakom slučaju, narod se po ovoj verziji ne bi sklanjao u atomska skloništa, a čak i oni kojima je posao da budu sklonjeni, bivaju zatrpani, i nestaje im hrane i vode, što je potpuno suludo jer su ta skloništa uvek puna potrepština, plus napravljena su da imaju alternativne izlaze. Ako imamo u vidu da su se tu sklonili znajući da če biti nuklearni rat, nema opravdanja za ovakav rasplet njihove sudbine.

Što se tiče naroda gore, njima je naravno bilo teško. Još ako imamo u vidu da nam je glavna junakinja trudna. Haines smatra da bi posle nuklearnog rata izbio totalni haos, čovek bi čoveku postao vuk, nastupila bi histerija, iako nas istorija uči potpuno drugačije. Uostalom, sami Englezi su prošli ozbiljna bombardovanja tokom Bitke za Britaniju i sami znaju da rat budi osećaj za poštovanje reda. Iskustvo govori da traumatične situacije povezuju ljude a da se negativne pojave javljaju kada nestane neposredna opasnost.

Isto tako, iako vidimo da vojska sprovodi vanredno stanje i sl. čini se kao da je Britanija odustala od rata posle prvog udara. Niti usledi drugi udar. Šta se desilo sa ratom posle prvih salvi nuklearnih raketa? Očigledno su ga svi zaboravili, ili je barem tako u Šefildu. Koji je stav vlasti? Ne znamo ništa o tome. Izgleda kao da se cela Britanija okrenula preživljavanju kad su bombe udarile.

Uzeti trudnicu za glavni lik je dosta jeftino rešenje. Trudnice su u problemu i u filmovima koji ne govori o apokalipsi, a nekmoli kad dođe do kolapsa britanskog zdravstvenog sistema, kako sugeriše THREADS, u šta takođe ne verujem. Naime, osim ukoliko THREADS nije kritika nespremnosti Britanije za nuklearni rat, zdravstveni sistem u takvoj vanrednoj situaciji prelazi u jedan vrlo strog režim rada. Siguran sam da bi u tom slučaju pravili vrlo strogu trijažu koga će da leče a koga će da puste da umre ili da se leči sam. Uopšte scene u kojima ranjenici masovno dobauljaju do bolnice deluju prilično apsurdno. Haines sugeriše da se desi nestanak lekova. Zašto? Zar ne postoje rezerve koje su pripremljene? Naročito najvažnijih hardcore stvari? Nema vode. Kako nema vode? Zar ne postoje rezerve? Zar ne postoje sredstva za prečišćavanje vode?

To je sve dosta tanko. Naročito ako nam film vrlo otvoreno kaže da se zemlja spremala za rat.

Samim tim, vraćanje Britanije u Srednji vek je simpatična poenta ali je potpuno iracionalno pošto ako je nestalo struje, nije ljudima nestalo mozga. Sasvim sam siguran da bi ljudi sa znanjima koja sada imali napravili neko unapeđenje u odnosu na bazični srednji vek. Biološki osnov za poljoprivredu bi jasno opao, promenio bi se način ishrane, ali sigurno bi se napravio neki sistem organizacije, koji je možda još zanimljiviji za analizu. Da li bi se desilo nešto ka V FOR VENDETTA?

Konačno, situacija kada junaci jedu živo meso neke ovce, ma koliko da su moralno i ljudski degradirani i gladni je suluda. Nema razloga da ne upale vatru pa da ga malo zapeku. Uostalom, vatra barem nije problem u spaljenom Šefildu. U tom trenutku me je film potpuno izgubio.

Perspektiva da će se mladi međusobno silovati od 13. godine posle nuklearne apokalipse, krajnje liči na herc roman pošto to mladi rade i bez apokalipse.

Sve ove primedbe naravno ne znače da THREADS nije vredno delo pošto na vrlo ozbiljan način govori o temi koja se mahom tretirala kao neka vrsta petparačke postavke, što i jeste. Ipak, u tradiciji apocalypse filma, THREADS zauzima važno mesto, pre svega kao dobar uzor i primer koji su sve polazi mogući.

Isto tako, ideološka oštrica deluje malo tuplje kad se o njoj više razmisli. Naime, THREADS je više na klasičnoj pacifističkoj liniji da političari mlate gloginje tuđim polnim organom. Međutim, ni u jednom momentu, iako je smešten u working class milje, ne kaže da je način života koji vode baziran na maltretiranju nekih drugih, na ratovima koji se dešavaju na nekim egzotičnim mestima i sl. i da je pitanje vremena kada će se naći u "pustinji realnog", tako da "običan svet" uopšte nije nevin u širem političkom kontekstu cele stvari. Ali, naravno, THREADS se oslanja na liberalizam a ne na marksizam pa se ni ne može očekivati da pruži dublju analizu.

Voleo bih da vidim DIRTY WAR i SMALLPOX, savremene BBCjeve TV filmove koji se smatraju THREADSom za post 9-11 doba.

[crippled_avenger]

Фиделов наследник
Фидел Кастро је данас једини човек са којим Уго Чавес може да разговара и чије савете је спреман да послуша.– Како ће се Чавес снаћи без ,,старог"
Анализа вести

Пријатељство Уга Чавеса са оболелим лидером кубанске револуције Фиделом Кастром потиче из времена пре него што је ико и помислио да ће заиста венецуелански поручник падобранац постати председник и предводник венецуеланског боливарског социјализма. Чавес је још 1979. са друговима међу нижим официрима почео да говори о револуцији.

Три године после ,,Каракаса", масовних немира у главном граду Венецуеле пошто је тадашњи председник увео мере препоручене од Међународног монетарног фонда, Чавес је као потпуковник решио да је дошло време за пуч. Било је то 1992. године, Чавес је повео војне побуњенике, али, суочивши се са надмоћном одбраном, пристао је да се преда. Наставак борбе значио би веће крвопролиће а већ је покушај пуча однео 20 жртава. Чавесу су дозволили да се појави на телевизији и да објави предају. Била је то највећа грешка јер, како сви сада признају, данашњи венецуелански председник има посебан контакт, блиски интимни сусрет са камером.

,,Побуна је окончана, само засад", рекао је Уго Чавес, пре него што су га ставили у затвор. Али његова порука одјекнула је у народу и лансирала га у политичку орбиту. У затвору је заједно са својим саборцима провео две године, када је ослобођен пошто је бивши председник смењен због корупције. Поново на слободи, прву ствар коју је урадио Чавес је отишао код Фидела Кастра у Хавану. Кастро му је приредио срдачну и топлу добродошлицу, са протоколом који одговара шефу државе. Било је то 1994. године, а данашњи председник Венецуеле сетио се после свог последњег сусрета (17. јуна) са Фиделом како је Куба живела у немаштини после пада совјетског блока. Још у затвору је читао један Кастров интервју и у сећање суму се урезале оптимистичке речи кубанског лидера суоченог са колапсом економије:,,Пре или касније доћи ће нови талас.Народ Латинске Америке ће се пробудити, и сви ће тада гледати у тај нови револуционарни талас". Ево га сада тај нови талас, каже данас Чавес.

Још много Вијетнама у Латинској Америци

Пет година после првог сусрета са Кастром, коме се дивио још много раније, Чавес је постао председник и одмах је отишао да се поново види са својим ,,духовним оцем".

Од 2001. Куби је из Венецуеле испоручена нафта у вредности од двеи по милијарде долара, а хиљаде кубанских учитеља, тренера и лекара дошло је на рад у Венецуелу у оквиру Чавесових друштвених пројеката.Трговински споразум Алба (на шпанском ова скраћеница значи – зора), боливарска алтернатива за Америку, склопљен 2004. између Кастра и Чавеса, проширио се у међувремену на Боливију, Никарагву и неке мање карипске земље.

Венецуела је одавно постала три пута већи донатор за развој региона од САД. Уједно, слично као када су САД биле заузете Вијетнамским ратом, Велики брат је запоставио своје задње двориште. Левица је Америке престала да се боји, а десница је престала да је поштује. Јача у том вакууму утицај Уга Чавеса, а многи данас упозоравају да ће он Америци бити много опаснији противник од Фидела Кастра.

Као да се призивају некадашње прогнозе романтичног Че Геваре, који је покушавајући да распири револуционарни жар међу боливијским сељацима говорио: ,,Биће још Вијетнама по Латинској Америци, један, два, три..."

Није за оне који верују Фукујами

Али, они који познају Чавеса знају да је венецуелански председник искрено везан за кубанског легендарног лидера и да је једино његов савет спреман да послуша.

Када је у фебруару Фидел објавио да се повлачи са места председника, Чавес је остао лојалан до краја: ,,Он не подноси никакву оставку. Он се само померио у страну за друге". Он сам обећао је да наставља борбу на Фиделовој линији. Чак и Чавесови противници, какав је Теодоро Петкоф, који му је био такмац на председничким изборима 2006, тврде да је једино Кастро у стању да ,,ублажи" Чавесове радикалне ставове. У кубанском лидеру он види јединог равноправног саговорника, непресушни извор прагматичних савета млађем државнику. Сви други око Чавеса су медиокритети, тврде познаваоци венецуеланске сцене.Са њима се не може консултовати.

Чавес гаји адолесцентску оданост према Кастру.

Поједини аналитичари иду тако далеко да тврде да је са америчког становишта Чавес ,,опаснији" од Кастра.

,,Чавес и његови планови уопште не улазе у мозак оних који читају Фукујаму. Фукујама је предвидео крај историје, и да ће сви у свету почети да мисле на исти неолибералан начин", каже Роман Ортис, аналитичар у једном институту у Колумбији. Он сматра да људи још не схватају озбиљно како Чавес има ,,политички пројекат о стварању велике Колумбије, или сједињених држава Латинске Америке". ,,Морамо га обуздати, уколико желимо да избегнемо шири рат", додаје аналитичар. ,,Он је опаснији и непредвидивији од Кастра. У том смислу још ће нам недостајати Фидел", каже Ортис.

Заиста по тврђењу ретких инсајдера, упознатих са садржајем разговора између Фидела и Чавеса, оболели кубански ветеран често је саветовао свога наследника да се повуче из ватре. Тако је било и недавно после усијања са Колумбијом.

Чавес обожава Кубанце. Кад улази у свој авион, поздравља прво своја три кубанска лекара: ,,Где сте, герилци", ,,... крећемо у интернационалну акцију...". А када је реч о криминалу, који је свуда присутан и блокира Каракас, он и на то гледа на романтичарски начин. Све је то због тога што још има много сиротиње. Кажу да је Чавес направио праву митологију о сиротињи. По њему, ко год је сиромашан, тај је добар и поштен. Не схвата да и међу њима има лопова и убица.

Куд год да крене, шта год да ради, пред ким год да говори, Чавес не заборавља да помене старог Кастра. Уживо сваке недеље, док говори у директном преносу за милионе својих суграђана, он се сети свог пријатеља на Куби: ,,Здраво, Фиделе, хајте да поздравимо нашег друга у Хавани...". А народ аплаудира.

Зорана Шуваковић

[crippled_avenger]

Zahvaljujući Žiki, najzad sam se dokopao hrvatskog filma ŽIVI I MRTVI Kristijana Milića. Najzad da vidim i to čudo.

ŽIVI I MRTVI jeste film vredan pažnje. Ne bih mogao da kažem da je reč o naročitom proboju u bilo kom smislu, međutim ovaj film ima dosta toga da ponudi kako u denotativnom tako i u konotativnom smislu.

U parametrima tradicije ratnog filma na temu građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, ŽIVI I MRTVI je svakako slabiji naslov od LEPIH SELA kojima puno toga duguje. Prvo, sam polaz u kome se jedna jednostavna priča iz rata postavlja u širu značenjsku ravan, apsolutno ima veze sa LEPIM SELIMA, međutim u ŽIVIMA I MRTVIMA te šire značenjske ravni osim na nivou žanrovskog pristupa zapravo nema. Izvan dosta nategnute teze kako na terenu Bosne ratuju dve generacije Hrvata sa razmakom od 50 godina, ŽIVI I MRTVI nemaju neke razvijenije teze dočim LEPA SELA, iako je reč o kamernoj priči obuhvataju pogled na epsku širinu našeg sukoba.

Isto tako, ŽIVI I MRTVI kao i LEPA SELA se fokusira samo na svoje junake, ne prikazuje neprijatelja, ili ga prikazuje minimalno što je potpuno identično rešenje. U ovom filmu neprijatelji su partizani, koji se minimalno vide kako bi se očuvao utisak političke korektnosti, i o njima se minimalno govori, a kao da i sami junaci nemaju jasan odnos prema njima, i Muslimani sa kojima su Hrvati intenzivno ratovali u Bosni. Srbi se samo pominju kao neprijatelj iz nekih ranijih bitaka a rat sa Muslimanima ima mene tako da junaci na početku akcije kreću iz savezništva sa Muslimanima u eskalaciju. Slično LEPIM SELIMA, i u ŽIVIM I MRTVIMA, junaci imaju predistoriju sa nekim od svojih žrtava.

Izbegavajući da prikaže protivnike, ŽIVI I MRTVI pokušava da izbegne stvaranje klasičnog odnosa junaka i neprijatelja koji je svojstven ratnom akcionom filmu. Međutim, budući lišen kontemplativne ravni, on ostaje neka vrsta hendikepriranog akcijaša.

Konačno, sa LEPIM SELIMA, ŽIVI I MRTVI deli fascinaciju filmskim prikazom rata, naročito američkim ratnim filmom sedamdesetih i osamdesetih, naslovima APOCALYPSE NOW, DEER HUNTER i PLATOON. Međutim, LEPA SELA imaju još jednu ključnu filmofilsku liniju u sebi, to je linija odnosa prema jugoslovenskom ratnom filmu, koju odlično elaborira Tirnanić u svojoj knjizi. Naime, Dragojević se nažno oslanja na kinematografiju koje više nema i njegova grupa jeste zapravo ozbiljno apgrejdovana grupa iz nekog filma Hajrudina Krvavca. Milić ipak nema taj odnos prema našoj baštini u kome zapravo leži ključna referenca Dragojevićevog nadmoćnog opusa koji se bazira na konstantnom unapređivanju već formiranih i prihvaćenih matrica.

U kontekstu savremenih filmskih škola, ŽIVI I MRTVI je film kakav bi recimo u srpskim uslovima snimio Mladen Matičević. To je ta škola, zanatski arhaičnog ali preciznog oslanjanja na američki film sedamdesetih i osamdesetih, autore kao što su Clint Eastwood, Walter Hill ili John Carpenter. To je jedna vrlo ortodoksna priča koja može da proradi, i u ovom konkretnom slučaju radi. Ponovo se pokazuje da jugoslovenski film zapravo ima POZITIVNA iskustva sa žanrovskim matricama.

Nažalost, ono što ne odgovara filmu jeste prilično lapidarna struktura priče koja ipak nije svojstvena Milićevim uzorima. U tom smislu, iako bi se moglo reći da je ŽIVI I MRTVI u odnosu na ĆETVRTOG ČOVEKA negde autentičniji i energičniji film, Zečević od američkog uzora preuzima ključnu stvar, a to je jasna i zaokružena priča. U ŽIVIM I MRTVIMA je mi ne dobijamo. Integracija dva vremenska toka je slaba i u suštini sećanje na ustaše i domobrane 50 godina ranije je suvišno, i čini mi se da služi kako bi filmu dalo dubinu koju ne treba da ima, i sa tim dodavanjem je ne dobija. ČETVRTI ČOVEK kao uporediv primer regionalne euroamerikane takvu konfuziju, recimo, nema.

Na strani ŽIVIH MRTVIH u tom poređenju aktuelnih regionalnih euroamerikana je glumačka igra koja je sodlina na nivou interakcije, i dizajna junaka (iako i tu ima glumačkih izvedbi različitog kvaliteta), te karakteri u segmentu koji se dešava 1993. uspevaju da zažive.

Kad je reč o pokušajima horora, njih ima u tragovima, recimo u liku starog ustaše čiji je đedo napravio tabakeru. Njegov duboki glas i monumentalna figura sigurno da pokušavaju da evociraju neku vrstu dooma, ali su u suštini prazni.

Fotografija je bazirana na različitim koloritima između dva vremena. U partizanskom segmentu je više sepija (naravno) i ima poigravanja shutterima. Film sam gledao na DVD ripu tako da ne znam kako izgleda u bioskopu, ali fotka povremeno pokaže kao Milić i ekipa stilski lutaju. U tom smislu je recimo ČETVRTI ČOVEK konzistentniji.

Same inscenacije borbi su bolje u ŽIVIMA I MRTVIMA. Milić se dosta dobro služi time što ne prikazuje protivnika i sporadično uspeva da unese energiju u scene borbe.

ŽIVI I MRTVI je što je najvažnije vrlo pitak film, i efektivno traje 80 zaista vrlo solidnih minuta. Iako nema naročitu trajnu vrednost sasvim je u redu dok traje a svojim uspehom svakako ohrabruje neke dobre tendencije u hrvatskom filmu.

* * ½ / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE SUBURBANS, courtesy of Ginger.

Reč je o zaboravljenoj, potisnutoj komediji iz 1999. godine koja govori o one hit wonder bendu iz osamdesetih koji sticajem čudnih okolnosti biva reinventovan i pozvan da se vrati. Ovaj film je, iako je reč o major produkciji, i u njemu se pojavljuju Will Ferrell i Ben Stiller, u manjim ulogama, potpuno zaboravljen i to sa punim pravom.

Naime, oko SUBURBANSa se naprosto oseća neka bizarna atmosfera lošeg filma, već na nivou strukture gde je film vrlo nezgrapno postavljen, iako je savim moguće da je to posledica montaže, zatim u samim scenama koje su preduge, pune ponavljanja nesvosjtvenog holivudskom dijalogu, i naravno apsolutno lišene humora i romantike koji su potrebni za romantičnu komediju.

Iako se za film ne može reći ni da previše pokušava da bude komičan, zanimljiva je krajnja ambivalentnost junaka usled koje nikad nisam do kraja uspeo da dokučim ko je pozitivac, a ko negativac i za koga autor misli da bi trebalo da navijamo.

Konačno, čak ni taj sentimentalni momenat vezan za osamdesete i nostalgiju nije dobro urađen.

Iako je moga biti preteća MUSIC AND LYRICS, SUBURBANS teško da možemo pomenuti u istoj rečenici sa tim klasikom.

0 / * * * *

[crippled_avenger]

Moram da priznam kako odavno nisam gledao horor, naročito ne noviju produkciju. U tom smislu, obradovalo me je kad sam od Gingera dobio THE RUINS, novi horor koji dobija veliki hype i predstavlja veliki povratak hard R filma na velike ekrane.

Nažalost, izgleda da sam se potpuno odvikao od horora pošto mi je THE RUINS bio skoro pa nepodnošljivo iskustvo. Sumnjam na sebe pošto vidim da okolina vrlo lepo reaguje na ovaj film.

Prvo, film traje 93 minuta. To je sasvim lepa minutaža. Od toga, oko 25 minuta traje uvod u kome grupa mladih ide na iskopinu koje nema na mapi i meštani ih ubeđuju da ne idu. Ne šalim se. Prvih pola sata se bavimo ovom situacojom koja više priliči nekom SCARY MOVIE spoofu nego ozbiljnom savremenom filmu. Ja zaista više nemam strpljenja da gledam te šuplje obligatory karakterne delove u koje ne veruju ni reditelj ni glumci i sasvim je očigledno da ih otaljavaju. Smatram da je u novoj generaciji reditelja, ono što razlikuje majstore od ostalih upravo sposobnost da dobro reše te redundantne delove. Zato naročito izdvajam Rob Schmidta kao tipa koji je umešan baš u tom domenu. Iako mislim da je za horor reditelja horor invencija i vladanje žanrom još važniji segment, u domenu konfekcijskog horora okrenutog mladoj publici, izuzetno je važna veština snalaženja u okvirima postavki karaktera. Ponegde čak i važnija od horor invencije, pošto su to u principu filmovi u kojima karakteri dominiraju nad hororom. Carter Smith koji je režirao RUINS definitivno nije majstor hendlovanja karaktera.

Posle tih pola sata nisam zavoleo likove, niti sam išta o njima naučio. Štaviše, iako su to dva para, nisam zapamtioo ni ko je s kim, iako to posle tobože ima neki značaj.

Šta čeka junake u ukletoj ruševini? Čeka ih neka zla biljka koja je obrasla majansku piramidu i jede radoznale.

Šta je inovacija u odnosu na druge filmove tog tipa? Umesto nekog suspensea proisteklog iz borbe ljudi sa majanskom biljkom, ceo teror proističe iz self-mutilationa izazvanog zarazom.

Šta je problem? Hm, pa recimo self-mutilation izuzev što je gross, nije mnogo napet. Niti je neočekivan, niti je neopravdan, niti se dešava protiv ičije volje. Dakle, self-mutilation što se mene tiče, ne generiše ni suspense ni dramski sukob.

A bez dramskog sukoba i suspensea, samo sa osloncem na blede likove koji se čude nad bizarnom i zlehudom sudbinom, nažalost nema ozbiljnog filma.

* ½ / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ROGUE Greg McLeana, courtesy of Kunac.

McLean je pre par godina imao aktuelan horor čijeg imena ne mogu da se setim, ali sećšam se da je imao jednu dobru scenu i da mi je bio nepodnošljivo dosadan. Naravno, mogao bih dok ovo kucam otići na IMDb i konstatovati kako se zove (WOLF CREEK beše ili je to ono sa decom?), ali mislim da ovo dosta dobro ilusruje moj odnos prema njegovim slavnim danima koji su uostalom i omogućili da ovaj film bude pod Dimensionovom kapom.

ROGUE je kudikamo konvencionalniji film, u njemu igra Radha Mitchell i pojavljuje se Sam Worthington koga očekuje slava sa AVATARom i T4 pa samim tim ovaj film dobija i neki star power. McLean u ROGUE svakako ni na koji način nije reformisao oprobane formule croc filma. Ovo je klasičan monster film koji se fokusira na izolovani incident, gradi sukob između likova na osnovu zarobljenosti u opasnoj situaciji i suspense zahvaljujući zveri koja može da izleti i sredi ih svakog časa.

U samoj postavci zveri, film je prilično starinski. Dakle, krokodil se minimalno vidi sve do samog kraja kada se prikazuje kao prilično ridikulozna kreacija, a ako imamo u vidu da je u finalu filma krokodil mahom van vode, postavlja se pitanje zašto nije izlazio van vode i ranije već opasnost bila mahom vezana za vodu.

Isto tako, krokodil je tehnički prilično neuverljiv. Ako još imamo u vidu da HOST ima dosta krokodilskog u sebi, ROGUE ima jako ozbiljnu kopnkurenciju, i rekao bih da joj nije dorastao. ROGUE pored anatomije monstruma ima (uostalom zar nije HOST remix ALLIGATORa) i još jednu veliku slučnost sa HOSTom a to je zaplet sa ostavom u kojoj krokodil čuva nepojeden plen.

Međutim, McLean nema  revizionističku energiju da bi dobacio di Bong Joon Hoa, i ROGUE je u najboljim momentima prilično arhaičan monster film koji isporučuje solidne jump scares i oslanja se na već nepodnošljivu konvenciju da tamo gde je nevolja nema dometa mobilni telefon.

Ipak, ROGUE je barem dinamičan, nepretenciozan i traje 90ak minuta, tokom kojih nudi dovoljno jump scareova da bude barem pitak.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam DRILLBIT TAYLOR Stevena Brilla, courtesy of Ginger.

Reč je o poluflopu Judda Apatowa koji je posle KNOCKED UPa i SUPERBADa delovao kao da je nepogrešiv. Onda su došli WALK HARD i DRILLBIT koji su finansijski propali, manje ili više.

DRILLBIT je simpatičan film o beskućniku koga angažuju trojica bespomoćnih klinaca da ih brani od školskog bullyja. Međutim, sa trajanjem od 110 minuta, ovaj film ima dosta praznog hoda i nekih 20ak minuta je duži nego što bi trebalo. Iako, Apatow i ekipa pokušavaju da ponove strukturu klinaca iz SUPERBAD (uostalom jedan od scenarista je Seth Rogen) ova deca naprosto nisu dorasla da dobiu toliki screentime. S druge strane, Owen Wilson, Leslie Mann i ekipa u principu uspevaju da opravdaju vreme koje im je dato.

Međutim, čini mi se da je dužina svakako sama po sebi bila razlog koji je odbio mnoge klince od ovog filma. Isto tako DRILLBIT ima tween junake, a koristi se arsenalom teen komedije, tako da je sasvim logično da je bio preradikalan za tween market a suviše mlak za tinejdžere.

No, ono što je nesporna činjenica to je da uprkos svojim nedostacima, DRILLBIT ipak pokazuje da ima klasu, koju potvrđuje ne samo Apatow kao producent nego i činjenica da je John Hughes jedan od pisaca sinopsisa, što filmu daje pre svega određenu istorijsku dimenziju i oreol tradicije koja je misteriozno prekinuta. Isto tako sam Drillbit koga igra Owen Wilson, stoji kao odlična glumačka kreacija, koja je realno mogla da se pretvori u franšizu.

Iznenađuje da Brill koji je radio bolje Sandlerove filmove, dopušta da mu se tempo filma tako otme iz ruku, i da se tako zamuti ciljna grupa.

* * ½  / * * * *

[crippled_avenger]

Plane soars past destination as pilots doze: report Thu Jun 26, 8:27 AM ET



NEW DELHI (AFP) - An Air India flight headed for Mumbai overshot its destination and was halfway to Goa before its dozing pilots were woken out of a deep slumber by air traffic control, a report said.

ADVERTISEMENT

The high altitude nap took place approximately two weeks ago, the Times of India reported Thursday. The report, however, drew a furious denial from Air India.

Some 100 passengers were on board the state-run flight that originated from Dubai and flew to the western Indian city of Jaipur before heading south to Mumbai when both pilots fell asleep, a source told the paper.

"After operating an overnight flight, fatigue levels peak -- and so the pilots dozed off after taking off from Jaipur," the source, who was not identified in the report, said.

The plane flew to Mumbai on autopilot, but when air traffic there tried to help the aircraft land, the plane ignored their instructions and carried on at full speed towards Goa.

"It was only after the aircraft reached Mumbai airspace that air traffic control realised it was not responding to any instructions and was carrying on its own course," the source said.

"The aircraft should have begun its descent about 100 miles (160 kilometres) from Mumbai, but here it was still at cruising altitude. We checked for hijack."

Finally air traffic control buzzed the cockpit and woke up the pilots, who turned the plane around, the report said.

Air India on Thursday said a plane had overshot its Mumbai destination on June 4 but furiously denied it was because the pilots were sleeping, putting the glitch down to a brief communications breakdown.

"The report is absolutely incorrect, devoid of facts, misleading and irresponsible. It is a figment of imagination," Air India spokesman Jitender Bhargava told AFP by telephone from Mumbai.

"We have gone through the flight reports of the last 30 days. A plane did cross Mumbai for 15 kilometres because it had lost contact for a few moments. At those speeds 15 kilometres is covered in a very short time."

The plane quickly established contact with air traffic control and landed a short while later, he said.

Bhargava accused the Times of India, one of the country's biggest papers, of "batting for somebody." The daily has said in its report that authorities were trying to hush up the incident.

Indian papers also reported this week that a flight operated by private airline Jetlite to the central Indian city of Patna was grounded after the pilot was allegedly found to be drunk.

[crippled_avenger]

Pogledao sam KAD APOLIPSISA Vadima Šmeljeva, courtesy of Ginger.

Ovaj film je bio bez titlova, međutim na svu sreću imam prijatelja koji je u jednom periodu bio zaveo neku profesorku ruskog tako da je zavljajući pillow talku savladao neke osnove, pa sam ovaj filma gledao sa njim.

Međutim, i da nije bilo njegove ekspertize, ovo je film koji se lako razume. Reč je o ruskom pokušaju da se snimi globe-trotting international akcioni triler na tragu naslova kao što su serija o Bourneu ili PEACEMAKER. U konkretnom slucaju mesovita arapsko-internacionalna organizacija postavlja cetiri ili pet atomskih bombi u svetske metropole i planira da ih aktivira. Međutim, kod za aktiviranje je sakriven kod grupe raznih ljudi širom Evrope i Azije.

Junak koji treba to da reši je čulna agentica FSB (da, žena je junak, iako je Holivud u principu opet skeptičan prema ženama headlinerima akcionih filmova, očigledno Rusi nisu) koja je neka mešavina Lare Croft i Charly Baltimore koja se ne libi da na smenu primenjuje svoje borilačke veštine i ženske atribute. Inače, agenticu igra jedna besramno fuckable hottie.

Njen protivnik je Francuz koga igra Vincent Perez koji se posle neuspeha u Holivudu odlučio da svoju sreću okuša u Rusiji.

Globetrotting avantura je snimljena prilično raskošno, i vidi se da je ekipa imala uslove da putuje na razna mesta što reditelj Šmeljev besramno showoffuje.

Kad je reč o akcionim scenama, one su iznenađujuće dobre. To još uvek nije nivo najboljeg holoivudskog A-filma, ali je jako blizu tog nivoa. Jedan od problema je sporadično loša scenografija, i njen problem nije u budžetu već u samoj realizaciji. Đavo se krije u detaljima i jedna od stvari po kojima se B-film poznaje pored tona jeste i scenografija. U ovom filmu prosto ima deonica u kojima samo malo fali da sve bude zaokruženo ka vrhunski A-projekat.

Kad je o samoj inscenaciji reč, Šmeljev nije na nivou vrhunskih akcionih reditelja, upravo zbog toga što u njegovim akcionim scenama nema minucioznih detalja, karakternih vinjeta i sl. Međutim, na nivou hardvera i šire slike, Šmeljev apsolutno zna šta radi, i KOD APOKALIPSISA je u evropskim okvirima relevantan akcioni triler, kada se uporedi sa stvarima koje na tu temu isporučuju Francuzi i drugi.

Ono što je vrlo zanimljivo jeste da je KOD bez kompleksa koncipiran kao odgovor na američke filmove u svakom smislu. Iako su mnogi npr. Bessonovi akcijaši rip-offovi američkih ali na neki način pokušavaju da budu i sveži barem na nivou tehnika borbe i sl. KOD je apsolutno fokusiran na to bude ruski odgovor na američke filmove, i da se služi istim tehnikama. To mu u izvesnim momentima daje neku vrstu inferiornosti pošto na tržištu na kome sa ovakvim filmovima dominiraju Ameri ne nudi ništa novo, a Francuzi upravo na bazi "novog" nalaze svoje mesto. Međutim, s druge strane, u mnogim aspektima KOD zapravo manje zaostaje od Amera nego Francuzi.

Konačno, zanimljiv je i koncept kulturne hegemonije. Kao što u američkom filmu, svi govore engleski, tako i ovde, svi govore ruski, kojoj god naciji da pripadaju. To je mnogo dobra for a koja jeste na granici kempa ali s druge strane pokazuje koliko smo se mi kao gledaoci američkog filma navikli na kemp druge vrste.

KOD je zanimljiv film. Šteta je što ne vidim neku perspektivu da se pojavi kod nas u bioskopima gde bi možda kao curio bio čak i gledan pošto akcioni film ima svoju redovnu publiku.

* * ½ / * * * *

[crippled_avenger]

Gunnin' for That #1 Spot
(Documentary)
By RONNIE SCHEIBRead other reviews about this film

Powered By An Oscilloscope Laboratories release of an Oscilloscope Laboratories production. Produced by Jon Doran, Adam Yauch. Directed by Adam Yauch.

With: Jerryd Bayless, Michael Beasley, Tyreke Evans, Donte Greene, Brandon Jennings, Kevin Love, Kyle Singler, Lance Stephenson.
 Zeroing in on eight of the 24 top high school basketball players invited to the first "Elite" competition at Harlem's legendary Rucker Park in 2006, "Gunnin' for That #1 Spot" offers a snapshot of the kind of top players who one day hope to have a shoe named after them. After the gimmicky audience-shot concert film "Awesome ... ," Beastie Boy Adam Yauch proves he can make a comprehensive, state-of-the-art docu of interest to basketball aficionados. If, unlike "Hoop Dreams," the pic has little crossover appeal for nonsports auds, fans should nevertheless turn out in droves on June 27 for this limited release.
The eight athletes singled out by Yauch are Jerryd Bayless, Michael Beasley, Tyreke Evans, Donte Greene, Brandon Jennings, Kevin Love, Kyle Singler and Lance Stephenson. Yauch roves far afield to observe his phenoms on their home turf, from rural Oregon to Brooklyn, buttonholing friends and family along the way.

While some players yet remain relatively untouched by media coverage and imminent hoopla, others are obviously the pride and hope of their neighborhoods. Among the young men are several whose names now figure prominently in projected NBA drafts, while others are still in high school.

In New York, Yauch accompanies the players as they get acquainted with each other and with the big city, video-effects weirdly curving the skyline in subjective approximation of Gotham's overwhelming architecture. Yauch utilizes this fisheye-type distortion to assert the verticality of the city as well as to jazz up his coverage of the game.

Once on the court where Wilt Chamberlain, Kareem Abdul-Jabbar and Dr. J held sway, the kids get their first, unofficial taste of the big time.

During the game, Yauch manages to loosely keep track of his eight stars while still following the action. The level of basketball skill is so high and the teams so well balanced that the lead swings dramatically from one team to the next and back again in nail-biting fashion, though the viewer has no dog in this race, the eight players being evenly distributed through both teams.

Soundtrack samples freely from jazz, R&B, funk and hip-hop.

Camera (color, HD-to-35mm), Yauch; editor, Neal Usatin; sound, Al Zaleski. Reviewed at Tribeca Film Festival (Spotlight), May 1, 2008. Running time: 90 MIN.

http://www.variety.com/review/VE1117937120.html?categoryid=31&cs=1&query=gunnin+for+that+%231+spot

[crippled_avenger]

Pogledao sam FOR QUEEN AND COUNTRY Martina Stellmana, courtesy of Ginger.

Reč je o ranom filmu dveju instzitucija savremenog filma. Prvo, reč je o ranom filmu Denzela Wshingtona, snimljenom u Britaniji, u kome je on već pokazao kako ima kapacitete da bude leading man i da se snađe i sa drugim akcentom. Drugo, reč je o ranom filmu čuvene producentske kuće Working Title za koju kažu da je za savremenu Britaniju ono što je Merchant-Ivory bio za filmove o epohi.

Reč je o vlo zanimljivom, iako dosta neuravnoteženom trileru koji govori o penzionisanom britanskom padobrancu, svojevrsnom ratnom heroju koji s vraća u svoj hood i shvata kako se sve izmenilo, kako u njegovom kraju vlada rasizam, narko dileri, odusutvo perspektive i poštovanja za veterane i sl.

Ubrzo, on polazi stazom osvete, slično veteranima vijetnamskog rata u američkim vengeance filmovima. I tu negde film kreće da pada pošto su razne okolnosti u kojima se nađe glavni junak naprosto neverovatno nepovoljne. Što je još važnije, FOR QUEEN AND COUNTRY sasvim prirodno više pretenduje da bude socijalna kritika nego triler i teško podnosi ovako prejake melodramske obrte.

Međutim, Stellmanova režija je solidna, lokacije su izvanredne, glumci su dovoljno ubedljivi da celu stvar učine gledljivom, ali nažalost ne i trajno vrednom.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam sinoć LJUBAV I DRUGE ZLOČINE na otvaranju Festivala u Sopot(unu). Moram priznati da ono što sam sinoć doživeo jedino mogu porediti sa iskustvom od prošle godine kada sam na istom festivalu gledao HADERSFILD. Stanje kolektivne šokiranosti u sali, narod koji se naglas sprda sa filmom, ljudi koji izlaze i sl.

S tim što mi je ovoga puta bilo krivo pošto sam očekivao da će Stefan, iako se ja poetički nimalo ne slažem sa njim, snimiti dobar film. Kad kažem dobar film, mislio sam naprosto da će snimiti najboljeg mogućeg reprezenta te jedne poetike koja ga zanima, a koju ja više zapravo ne umem da definišem.

Pre ovog filma sam mislio da se Stefan bavi nekom vrstom hipertrofirane sentimentalne melodrame koja se u svojoj prenaglašnosti graniči sa parodijom, i da su sve to svesne namere. Međutim, posle ovog filma, nisam zapravo siguran šta je bio cilj ovog filma.

Reći za ovaj film da je loš je understatement. Ovaj film je pre svega bizaran. Bizaran je na nivou strukture. Naime, ovaj film izgleda kao DVD bonus feature na kome su izbačene scene iz filma koji ima tu istu priču. Prosto je neverovatno da 70% njih budu potpuno redundantne u odnosu na osnovnu priču filma, a da se neka ključna dramska čvorišta prenebregnu.

Ukoliko je na filmu glavno razdvajanje važnog od nevažnog, onda je u LJUBAVI I DRUGIM ZLOČINIMA to urađeno na odličan način, samo što je isključivo nevažno i snimljeno.

Kad je o glumačkoj podeli reč, Anica Dobra je odličan izbor za glavnu ulogu. Međutim, ona ne uspeva da se snađe sa ovim materijalom, tako da njen karakter kao i ostali u suštini ostaje konfuzan. Ono što je još strašnije jeste da film ovako jednostavnog zapleta, zbog tih nepodnošljivo dugih scena povremeno gubi nit i postaje nejasan, što je nedopustivo. Glumci u tim scenama gube fokus i ponestaje im ideja šta zapravo na kraju glume.

Milena Dravić u ulozi majke Vuka Kostića je recimo podela koja se graniči sa bizarnim pošto bi ona po godinama mogla da mu bude baba. Samim tim, njen odnos sa Vukom dobija jednu drugu konotaciju pošto imamo junaka sa irealno starom majkom, koji je zaljubljen u ženu stariju od sebe a ima i posban emotivni bonding sa četrnaestogodišnjom devojčicom. Siguran sam da ovo nije bila namera autora filma, ali kastovanje Milene Dravić je filmu dalu naročit psihoanalitički potencijal.

Konačno, postoje neke vrlo bitne emotivne tačke do kojih nisam uspeo da doprem i da ih razumem. Odnosi između glavnih junaka iako se čitav film bavi upravo ti  odnosima ostaju nejasni i nedorečeni. To je nedopustivo za film koji se žrtvuje upravo prikazivanju emocije i međuljudskih odnosa.

Kad je reč o političkom elementu filma, dilemi otići ili ostati, mislim da je ta dilema snažno oličena u permanentnoj upitanosti gledaoca da li da ostane ili da ode iz bioskopa. Što se ostalih političkih elemenata tiče, upečatljivo je to da u ovom filmu kriminalci prilično teško žive, slično kao i ljudi koje reketiraju, po čemu je ovo jedinstvena reprezentacija kriminala u našem filmu.

Isto tako, a što mislim da je ideološki neodgovorno, i prilično bizarno, junaci koji hoće da pobegnu od lokalne teskobe su upravo kriminalci, ili ljudi koji rade za njih. Ne mogu da kažem da mi je sasvim jasan ovaj ideološki monenat, pošto koliko sam ja shvatao ljudi odlaze odavde upravo zato što u ovoj zemlji vlada kriminal i ovo nije mesto za fine ljude.

Konačno, intervjui obiluju izjavama o tome kako nke generacije nisu išle van zemlje. Hm, koliko ja vidim ovim junacima izlazak van zemlje uopšte nije nedostajao, i oni ne reprezentuju neke vrednosti koje su u Srbiji sklonjene u drugi plan. Štaviše, malo mi je čudno da Stefan posle svog "evropskog iskustva" dođe ovde i pravi film o degenericima i marginalcima.

Dok su raniji Stefanovi filmovi imali neku vrstu autentičnosti ili iskrenosti, neku vrstu poznavanja karaktera ili situacije, ovaj film je poptpuno fejk. U njemu nema apsolutno ništa iskreno niti ima ičega što je Stefanu blisko. Kriminalni milje Novog Beograda koji je već godinama javno poznata klopka za srpke filmmejkere, ponavlja se po ko zna koji put. To su neke greške koje od Stefana moram priznati nisam očekivao. On t0oliko insistira na poznavanju Novog Beograda da mi je bilo potpuno apsurdno kada je snimio najistrošeniju moguću predrasudu o ovom kraju grada.

Ono što je ključni ideološki problem ovog filma nije pitanje tona, političke korektnosti, podilaženja Zapadu i sl. Sve to postoji kao problem ali ja se ne bih fokusirao na to. Meni je zanimljivije nešto drugo. Naime, ja nikada do sada nisam video OVAKAV srpski film. i to ne mislim u pozitivnom smislu. KLOPKA je počela tu tendenciju getoizacije našeg filma i pomeranja u pravcu tog nekog plačnog istočnoevropskog filma a LJUBAV I DRUGI ZLOČINI je to nastavio. I sada imamo nešto što nije dobro, ali nije ni srpski film. Kad kažem nije srpski film, onda hoću da kažem da je potpuno izgubio tu, često destruktivnu, dionizijsku notu, i zamenio je nekom lažnom smirenošću, tišinom, decentnošću koja je potpuno izveštačena.

I zbog toga, moram priznati da više cenim "tradicionalni loš srpski film" poput NA LEPOM PLAVOM DUNAVU od ovoga.

[crippled_avenger]

Pogledao sam HANCOCK Peter Berga.

Ovaj film mi je bio najočekivaniji ove sezone i moram priznati da me je iznenadio iako sam bio spreman na iznenađenja. Naime, sve najave su govorile da je film mračniji nego što se misli, da uopšte nije ono što očekujemo, međutim, to su najave koje studiji daju za svaki film oko koga geekovi istovrmeno imaju i očekivanja i dileme.

Međutim, HANCOCK zaista JESTE DRUGAČIJI, a samo gledanje filma će iznenaditi i one koji su pročitali sve kritike i spoilere.

Ja u spoilere neću ulaziti, iako mislim da će ovaj film sigurno generisati diskusiju među onima koji su ga gledali.

Ono što iznenađuje čak i nekoga ko je vrlo pripremljen za film jeste činjenica da je ovo zapravo ozbiljno koncipirana drama sa povremenim komičnim i akcionim deonicama, ali da je HANCOCK pre svega film krupnih planova, pre svega film oslonjen na glumce i karaktere, i smešten u krajnje kamerne okolnosti. Naravno, nema sumnje da je film koštao 150 miliona dolara i da se te kamerne okolnosti itekako prevazilaze, međutim, u suštini ovog filma bi bilo i bez 150 miliona dolara pošto su ključne situacije intimističke i vezane za odnos među karakterima.

Nema nikakve sumnje da je lepo što se karakteri izražavaju kroz glasnu fizičku akciju, i ja to volim, međutim, u ovom filmu ni po minutaži ni po rediteljskom fokusu to nije primarni vid izražavanja.

Unutar samog superherojskog filma, ja sam oduvek više bio sucker za preispitivanja mitosa poput SKY HIGH, INCREDIBLES, a evo i HANCOCK zapravo prati sličnu trasu. Međutim, HANCOCK je izrazito okrenut odraslima i uprkos akciji i humora u suštini tretira problem koji bi odrasle, obično vrlo cinično zanimao, kad je reč o superherojima.

Na neke od ovih dilema, odgovorili su savremeni stripovi, tako da čitaocima savremenih strip autora, HANCOCK neće pružiti ništa što već nisu videli, no ovakav bezobrazluk još uvek nije viđen u letnjem blockbusteru.

Troje glavnih glumaca, Smith, Charlize i Bateman su odlični, i Berg ih tretira kao u nekom Cassavetesovom filmu, sa dosta krupnih planova, scena snimanih sa više kamera a igranih u kontinuitetu, sa dosta improvizacija, i u tom smislu HANCOCK najdalje odlazi u približavanju suprherojskog filma realizmu. Štaviše, Berg ga u ovom slučaju približava najreakcionarnijim formama realizma.

U rediteljskom smislu, Berg prati liniju svoje serije i filma FRIDAY NIGHT LIGHTS. Kad je reč o scenarističkom konceptu, akcija je toliko prepletena sa melodramom da proprima dosta cameronovsih karakteristika što odavno nismo videli i što raduje.

Uprkos tome što akcenat nije na akciji, HANCOCK ima zaista moćnih emotivnih momenata u akcionim situacijama.

Ono što smeta filmu jeste izvesna sažetost u izlaganju brojnih ideja, od kojih su mnoge bile dovoljne da se na njima bazira čitav film. Usled toga, film ima tendenciju da postane epizodičan i da ne nudi kontinuirane dramske sukobe.

Međutim, imajući u vidu koliko dugo se radilo na scenariju i šta se sve na tom putu dešavalo, mislim da je HANCOCK do nas dospeo u pristojnom stanju.

Smatram da reditelji budućih superherojskih filmova imaju dosta da nauče iz HANCOCKa pošto je u njemu Berg zaista odlično smestio superheroja u popcorn movie realnost. Ove godine je i HULK pošao dobrim putem i nadam se da će studiji zadržati taj kurs.

Isto tako, nadam se da će HANCOCK biti uspešan, pošto ovakvo reinterpretiranje blockbuster materijala i jeste nešto na čemu je Holivud izgradio neke od svojih najboljih filmova,

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Još pre nekog vremena sam zahvaljujući Gingeru došao u posed filma PATHOLOGY čiji je calling card bio u tome što su mu producenti Neveldine i Taylor koji su radili CRANK. Tada sam ga odmah i gledao ali mi je trebalo vremena da se uopšte setim da sam ga gledao ne bih li ovde ostavio utiske.

Neveldine i Taylor su uradili CRANK kao jednu agresivnu hip reinterpretaciju akcijaša oslonjenog na dominantnu zvezdu. U tom konkretnom slučaju, zvezda je bio Jason Statham, glumac koji iako je večito na pragu prve lige ima odličan personality, može da iznese film i da ga dosta unapredi. U CRANKu su i autori i Statham imali sreće. On je njima omogućio da ovaj odlični film inicijalno ima dobro otvaranje i stigne do gledalaca a oni su njemu pružili inovativan projekat po kome se prepoznaju sve velike akcione zvezde.

U svom sledećem projektu Neveldine & Taylor su poslužili kao producenti i scenaristi. Ovog puta su se odmakli od akcije i pokušali da daju svije viđenje savremenog hip trilera. Možda su čak pomislili da bi PATHOLOGY možda čak mogao biti i horor. Ipak, bez zvezde, ispostavilo se da su triler i horor scenaristički zahtevniji žanrovi od star-driven high concept akcijaša.

I sam PATHOLOGY ima high concept. Reč je o infantilnmoj priči o grupi infantilnih mladih patologa koji u slobodno vreme ubijaju ljude i onda među sobom igraju kviz ko je kako ubio svoju žrtvu. Kad kažem infantilni, to nije u pežorativnom smislu već kroz tu kvalifikaciju naprosto pokušavam da definišem pristup karakterima koji su prikazani kao banalni MTV modeli sa naivnim težnjama, neutemeljenim tinejdžerskim elitizmom i odusustvom duhovnog sadržaja koji im omogućuje da budu ubice i kreteni.

Čak ni ovo što sam gore konstatovao nije negativna kvalifikacija sama po sebi. Međutim, kada imaš takve karaktere, onda mora da postoji priča koja će njihovo ponašanje učiniti zanimljivim. Ali, tu priču Neveldine i Taylor nisu izmislili. Kada se postavi bazična premisa, priča ulazi u ciklus ponavljanja u kome se jukstapozicioniraju seks i obdukcija, sve do momenta kada film ne počne da se završava, kojom prilikom se rasplete na najpredvidljiviji način.

Sa ovako praznim likovima, priča ne bi smela da bude prazna a jeste. Nezanimljivi likovi se u ovom konkretnom filmu nalaze u priči prepunoj opštih mesta, preopterećenoj stavom scenarista i reditelja koji su ubeđeni da nude nešto mnogo provokativno i mračno, iako je njihov film zapravo nešto najkonvencionalnije i najmanje hrabro.

Naime, moralni mehanizam razvoja priče se odvija na gotovo samoparodičnom nivou, gde se mračni hipness autora spontano sagoreva u potpuni moralni idiotizam. Naravno, niko ne gleda ovaj film zbog morala, koga briga za to, ali stvar je žanrovski postavljena kao morality play, i na tom nivou ne pije vodu.

Kad je reč o žanrovskoj postavci, reč je o izrazito nestručno postavljenom komadu. Naime, prvo reč je o trileru u kome nema napetosti pošto se dešava u obdukcionoj sali, dakle kada su karte podeljene. Moguće je da je likovima zanimljivo to što oni rade i način na koji otkrivaju uzrok smrti, ali nama nije, pošto mi niti imamo medicinsko obrazovanje, niti su nam leševi dati na uvid.

Zatim, film je dat iz vizure lekara ubica koja je gledaocu koji nije lekar ubica krajnje nezanimljiva. Bolnički horor ima mnogo više uspeha ako je dat iz vizure pacijenta ili barem lekara koji nije i ubica. Međutim, glavni junak ovog filma je u samom srcu tame. Njemu čak nidrugari, drugi specijalizanti ubice, ne rade o glavi pa da barem to generiše neki suspense.

Stoga, PATHOLOGY jedva da može da se gleda jer nema ni karaktere, ni priču, ni suspense. Jedino što ima je aura nekakvog hip horora koja tom pravcu samo šteti.

* ½ / * * * *

[crippled_avenger]

Od svih Cormanovih štičćenika i seventies B-reditelja, Mark L. Lester je dobio najmanji hype kada je krenuo revival Grindhouse filma. To je možda i očekivano ako se ima u vidu da je tokom osamdesetih dosegao solidnu major karijeru a potom utonuo u DTV iz koga nikada nije isplivao.

Samim tim, Lesterova priča nema u sebi elemente ekscesa koje su imali drugi Grindhouse reditelji koji su potom ili radili lucidan mainstream ili su radili art. Međutim, Lester koji je radio generic studio filmove na vrlo visokom nivou, naprosto nije privlačio simpatije i pažnju. To je šteta pošto Lestera treba vrednovati kao vrhunskog rutiniranog profija koji je prilično konzistentno isporučivao kvalitet.

Na njega me je podsetio film STUNTS iz 1977. godine, courtesy of Ginger. Naime, u ovom filmu Lester pokazuje kako se vrlo ekonomičnim sredstvima pravi jedan efikasan 70s car stunt film. Naime karakteristika tog podžanra je da su filmovi ili previše banalni ili previše pretenciozni i dosadni. Recimo, dosada iz Tarantinovog DEATH PROOF jeste preuzeta iz konvencije tog podžanra koju su postavili Starrett, Sarafian, Kaplan i ta ekipa. Lester je pak u svom filmu vrlo efikasan i smisleno opravdava demolition derby radi koga snima film.

Osnovni zaplet je whodunit o seriji misterioznih pogibija kaskadera na setu filma i pokušaju brata jednog od njih da pronađe ubicu.

Ova postavka, na čijem je osmišljavanju radio i Bob Shaye, čuveni osnivač New Linea (koji je radio ovaj film) nudi niz potencijala koje Lester odlično koristi.

Pre svega, iako se bavi demistifikovanjem procesa snimanja filma, fetišizuje profesiju kaskadera, dajući joj mitske dimezije, kodeks i sl. čime zapravo implicirtnio reafirmiše filmsku iluziju. U doba kada su gledaoci već znali da njihovi junaci ne rad svoje podvige sami već da imaju dublere, Lesterov filmkaže, "Jeste, ali ti dubleri zaista jesu junaci!"

Tim pransferom fascinacije, Lester kroz demistifikaciju filmske iluzije pojačava iluziu o filmu.

Konačno, smeštanje filma na snimanje čini da priča bude produkciono jednostavna, sa jednim setom lokacija koje se ponavljaju.

Rovert Forster donosi odličan leading man kvalitet u film i pokazuje da je bio sasvim dorastao da iznese B-film u svoje vreme. Lester mudro sve fokusira na Forstera i on uspeva da nas ubedi u sve, između ostalog i u to kako to niko ne zove policiju.

Stuntovi su, naravno, kao što se i očekivalo, impresivni. Lesteru uspeva da "stunt-unutar-stunta" ne bude lobovanje i konstituiše dosta ubedljiv suspense.

Kao dinamičan B-film STUNTS savršeno funkcioniše i nudi jednostavnu a efikasnu formulu, baziranu na dobrom konceptu, solidnoj zvezdi i pouzdanom reditelju. Međutim, današnji B-film to nema zato što se suviše opterećuje imitiranjem skupih major filmova na nivou koncepta (iako je rip-offove prvi uveo Corman, on je znao kako da ih učini kompetitivnim), ima zvezde koje su mahom samo-parodični istrošeni major otpadnici i ima rditelje koji se ničemu ne nadaju jer znaju da ako odu u DTV od theatrical filma nema ništa.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pošto je ovo sedmica bavljenja dekonstruisanjem superheroja, odlučio sam da vidim šta na tu temu kažu Rusi.

Oni su snimili film MEČENOSED Filipa Jankovskog koji se bavi snalaženjem jednog čovega sa natprirodnim borilačkim moćima u tranzicionoj Rusiji. U ovom konkretnom slučaju, iako ruska situacija sigurno pogoduje takvom zapletu, junak nije kostimirani superheroj, kreće se obučen skromno po margini društva. međutim ima snažne sudare sa tranzicijom.

Naime, glevni junak ovog filma voli lepe devojke, i zbog njih upada u sukobe sa onima koji imaju lepe devojke u tranzicionoj Rusiji a to su krimosi i deca oligarha. Posle sukoba sa sinom jednog oligarha njegova porodica angažuje henchmana da ga nađe i sredi, a posle ubistva jednog krimosa čiju je devojku zaveo, i policija se daje u poteru za njim.

Film međutim uopšte nije napeti akcijaš kako ovaj zaplet sugeriše iako nudi dosta vrlo energičnih i krvavih scena. Više je reč o jednoj ambicioznoj, neobaroknoj kontemplaciji u kojoj se dosta ide tragom francuskog neobaroka osamdesetih, reditelja kao što su Besson i Beineix, sa akcionim prizorima na tragu korejskih i japanskih filmova, bizarnom krvoločnošću kakva se sreće kod Takashi Miikea recimo.

Iapk, tempo filma, što je i osnovni problem je pre svega ruski, MEČENOSEC je sporiji i od Japanaca i od Korejanaca pa i od mnogih Francuza tako da sporost filma šteti konačnom utisku pošto se ne bazira na kontemplativnosti bilo koje vrste nego na samodopadljivosti i blagoj rediteljevoj infantilnosti. Međutim, ovaj spoj žanrovskih rešenja i art pretenzije je manje-više redak u savremenom filmu i nije imao većih predstavnika, upravo još od vremena narečenih Francuza.

Jankovski je prilično sinhron sa kinematografskim dešavanjima, solidno upotrebljava specijalne efekte i 5 miliona dolara budžeta sasvim uspeva da plasira na ekran. MEČENOSEC nažalost nije dovoljno komunikativan da ostvari širi internacionalni uspeh izuzev u najužim žanrovskim krugovima, pošto u pojedinim deoniciama zaista ozbiljno iskušava gledaočevo strpljenje. Međutim, da nije takav, sigurno bi imao impact, naročito među istočnoevropskim filmmejkerima.

U principu te mešavine žanra i arta uvek imaju snažan odjek. Uostalom zar nisu naslovi poput DIVE zadužili prisustvom Darka Bajića u našoj kinematografiji.

Zanima me kako na MEČENOSEC reaguje neko ko ima izgrađeniju sposobnost podnošenja sporih filmova. Moguće je da takav gledalac ima znatno bolji utisak o njemu.

U svakom slučaju, reč je o naslovu vrednom pažnje koji pokazuje da se jako zanimljive stvari dešavaju u ruskom viskobudžetnom filmu.

* * 1/2 / * * * *

[Tex Murphy]

To zvuči interesantno. Iz koje godine je film?

[Ghoul]

evo ja volim spore i dosadne filmove, pogledaću ga ovih dana pa ću da javim.

[Kunac]

Hancock je sasvim solidno prošao na USA blagajnama: preko stotke tokom produženog vikenda.

[crippled_avenger]

Film je iz 2006. godine.

[crippled_avenger]

Pošto se krenulo sa Rusima, nastavio sam sa filmom LIČNIJ NOMJER koji je kod nas izašao na DVDu pod srpskim naslovom LIČNI BROJ ali i natpisom COUNTDOWN na naslovnici. U opticaju je još jedan ruski akcioni film koji se zove COUNTDOWN, režirao da je Vadim Šmeljev (KOD APOKALIPSISA). To je film iz 2006. godine. Ako ga ko ima, obradovao bi me.

LIČNI BROJ je film iz 2004. godine, od skromnih 7 miliona dolara.   Ovaj film je u Francuskoj distribuirao EuropaCorp. Ne znam da li je u Francuskoj u distribuciju išla ova verzija od 105 minuta koju sam ja gledao ili neka prilagođena za njihovo tržište.

Internacionalni plasman ovog filma je prilično neobična stvar pošto je reč o naslovu koji je isključivo pravljen za rusko tržište. LIČNI BROJ je naime koncipiran kao jasan politički obračun sa opozicijom ojkupljenom oko Borisa Bjerezovskog. Film polazi od pretpostavke kako je neki tajkun poput Bjerezovskog oteo agenta FSB i naterao ga da snimi video poruku u kojoj kaže da je FSB podmetnuo bombe u neke kuće sa idejom da za to okrivi Čečene. Međutim, taj agent FSB uspeva da pobegne i sada tajkun sa svojim arapskim pomagačima, koji su teroristi iz žanra Al Kaide želi da ga locira i ubije. Pošto želi da se vrati u Rusiju, tajkun uz pomoć Arapa organizuje otmicu naroda u Cirkusu a tu dovodi i kžer agenta FSB kako bi ga tu namamio i ubio. Tajkunov interes iza otmice je da se pojavi kao pregovarač i oslobodi narod čime bi se rehabilitovao pred ruskom javnošću.

Ono što je zanimljivo jeste da su Bjerezovski i ekipa imali svoje svedoke koji su tvrdii da je FSB podmetao bombe u kuće da bi okrivio Čečene. Ista tako, opsada Cirkusa je jasna referenca na opsadu moskovskog pozorišta. U filmu tajkun manipiuliše Čečenima i film pokušava da stvri utisak kako je njima inače super u Ruiji i kako stradaju pošto ih neko zloupotrebljava.

Radi političke korektnosti, u jednoj fazi filma, agent FSB se čak udružuje sa Čečenom kako bi se borio sa arapskim teroristima.

Rusi su izmislili upotrebu filma u političke i propagandne svrhe, a i ovom naslovu to dostiže barokne razmere pošto ovaj film ne afirmiše neku određenu ideologiju već se bavi čistim dnevnopolitičkim obračunom.

Ono što je još zanimljivije jeste da je prvi Bjerezovski krenuo sa pravljenjem političkih propagandnih filmova, angažovavši Pavela Lungina da snimi film OLIGARKH koji j uslovno rčeno apologija njegove pozicije.

Ipak, za razliku od ranijih sovjetskih klasika koji su promovisali ideologiju, dnevnopilitička dimenzija opterećuje film i čini zaplet konfuznim. Namere negativaca deluju potpuno bizarno gledaocu koji ne poznaje situaciju.

Kad je o samoj egzekuciji reč, oseća se da je ovo bio pinirski ruski akcijaš. Tuče su solidno realizovane, u pucnjavama ima određenih trapavosti ali lokacije i kostimi čine da to izgleda zanimljivo. Ono što je najvažnije je da film, slično KODU APOKALIPSISA, akcionim scenama prilazi bez kompleksa, kao da se radi o američkoj produkciji.

Slično kao i drugi ruski filmovi ove vrste, ima određenu sporost i predugo zadržavanje na opštim mestima. Očigledno je da slično ČETVRTOM ČOVEKU kod nas, ruska scena na početku nije pokušavala da bazira svoje akcione fillmove na inovativnim scenarijima već na ponavljanju i uvežbavanju obaveznih figura amričkog filma. Međutim, i u Koreji su počeci bili slični pa danas imaju dramaturški vrlo inovativnu kinematografiju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Zahvaljujem se Sagitašima što su uveličali sinoćnji YU WAVE DERNEK.

[anabel]

I meni se Henkok mnogo dopao skoro da sam se jedina smejala u sali...al neka - vrlo vrlo prijatno iznanadjenje.
Sad mi je jos zalije sto sam propustila Dernek al mi zaposlene majke tesko postizemo te termine....

[crippled_avenger]

HANCOCK će biti jedan od onih filmova koji su u Americi i svetu prošli "nako" ali su zato kultni u Srbiji.

Meni je sinoć jedna koleginica sa faksa koja voli totalni art rekla da joj je film genijalan. E kad je ona rekla, onda je stvarno opasan.

[crippled_avenger]

Pogledao sam FORGETTING SARAH MARSHALL Nicholasa Stollera, courtesy of Ginger.

Čini mi se da je SARAH bio pimpovan da bude KNOCKED UP za ovu sezonu, međutim ipak jedno je kad režira Apatow a drugo kad to rade njegovi učenici.

SARAH predstavlja vrlo veseo pokušaj da se napravi hard-R romcom i to je negde sasvim u redu. Isto tako u redu je što se ponovo koristi dosta improvizacije u glumi. Međutim, stvar je scenaristički peširoko postavljena, postoji barem jedan suvišan set karaktera (možemo da biramo koji su ti suvišni, ima više kandidata) pa samim tim imao i liniju priče koja je suvišbna, koja oduzima vreme i produžava scene.

SARAH M je pre svega predug film. Iako on u sebi nosi dosta humora, on nije na nivou KNOCKED UP koji je dug ali ima odličan tempo. Isto tako, u sebi nosi i puno zanimljivih emotivnih momenata ali nije ni na emotivnom nivou KNOCKED UP, između ostalog i zato što je SARAH M suviše high concept u odnosu na KNOCKED UP koji je uverljiviji na nivou osnovne priče.

Iako SARAH M uspeva da se izdvoji u okvirima slične ponude, i svakako je bolja od sličnog high profile projekta Braće Farrelly HEARTBREAK KID, čini se da Apatow i njegova ekipa ulaze u neku vrstu krize iz koje će morati da se izvuku. Naime, ja nisam mogao da pogledam duže od 20. minuta WALK HARD (iako ću se nekada naterati da pogledam ceo), DRILLBIT TAYLOR je bio jedva simpatičan film u kome su se tačno videli šavovi ranijih i predstojećih Apatow projekata, a u slučaju SARAH M, film je bolji od DRILLBITa utoliko što su na ekranu stalno odrasli glumci i nema rizikovanja sa decom.

Međutim, osim gledljivosti i tragova klase, SARAH M zaista ne nudi previše.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

После великог очекивања, погледао сам WANTED Tимура Бекмамбетова.

У Дому синдиката се окупила бројна екипа која је дошла да изреспектује Тимуров деби. Многи стари пајкићевци су измилели из својих скровишта не би ли видели има ли наде за православни уплив у холивудски филм, заборавивши да је Тимур Казах.

У сваком случају, што се Тимура тиче он је свој холивудски деби пребринуо и мислим да му се сада отварају прилике за јако озбиљне пројекте. WANTED је филм од 75 милиона долара који изгледа као да је од 150 милиона долара. Настајао је испод радара, а коначни производ је на нивоу филма о коме је стваран хајп.

У самом редитељском смислу, Бекмамбетов је искористио овај филм као свој нови деби. Дакле, у њему се потрудио да покаже шта све зна, а очигледно зна много тога. Уме да сними и пуцњаву и тучу, и смешно и напето, и са ефектима и без ефеката, и успорено и убрзано и шта год пожелиш Тимур уме да испоручи. Иако при почетку филма, делује да га Тимур превише гази, и да се напросто превише труди, ипак када прича заиста почне, све то постаје на неки начин функционално.

Наиме, код Тимура нема неосмишљене сцене, нема кадра у који није уложена максимална пажња. Све сцене су на нивоу монтаже максимално прецизне и ефикасне. Иако сцене обуке у којима се прате степени напредовања главног јунака могу сматрати спорним у контексту ритма филма, чак и оне су врло динамичне.

Иако није нарочит познавалац енглеског, Тимур је врло коректно провео глумце кроз целу причу. У споредним улогама су звезде попут Анђелине, Фримена, Комона и Кречмана које без проблема изводе ове обавезне фигуре, али у главној улози није акциони стар већ Џејмс Мекавој који је ту очигледно довден да представи Веслија као продубљен карактер и у томе и успева, што је велики Тимуров успех.

Критике су писале да WANTED личи на МАТРИКС и БОРИЛАЧКИ КЛУБ, и то је на неки начин тачно. Бекмамбетов апроприра конспиролошку атмосферу и техноманију МАТРИКСА са мачистичким спојем атрактивне режије и антиестаблишмент убеђења БОРИЛАЧКОГ КЛУБА. Ти утицаји су евидентни. Међутим, чини ми се да је налажење филмске корелације управо и био кључ кроз који је сам процес екранизације Миларовог стрипа тако добро профункционисао. Наиме, Бекмамбетов је очистио Миларов стрип од свих сувишних ствари и свео га на две кључне линије. Једна је схватање главног јунака да свет није онакав како га је схватао, да у себи има потенцијал да буде суперхерој и коначно да могућност да буде суперхерој омогућује да покаже средњи прст естаблишменту који га мучи и да реши своје породичне фрустрације. осталих деоница Миларовог стрипа, прича о паралелним димензијама и сл. нема, што је добро. Чини ми се да би Милар из овог раздвајања важног од неважног имао пуно тога да научи. Претворивши стрип митологију у аутентичну и јасно дефинисану драму, Бекмамбетов је решио основну сценаристичку препреку ове екранизације.

Концепције из МАТРИКСА и БОРИЛАЧКОГ КЛУБА, колико год биле артифицијелне и у изворном облику, па коначно и у Тимурово апропријацији, овом филму ипак дају јасан став и неку врсту идеолошког концепта што је посебан квалитет. Наиме, већина редитеља пропусти да филм обогати ставом, па макар он био и артифицијелан. Овај филм има став. Не може се рећи да има емоцију, као рецимо ХЕНКОК, али став, иако артифицијелан, ипак има.

У смислу продукционог дизајна, Бекмамбетов је третирао филм прилично реалистички, колико су рецимо филмови о Борну реалистични, с тим што је имао кудикамо лакши посао од Летеријеа јер нема човека који израсте у зеленог џина.

Џејмс Мекавој и Анђелина Џоли су одлични у главним улогама. Иако њихови ликови заправо имају врло дистанциран однос збуњеног ученика и супериорног учитеља, између њих постоји хемија и Мекавој, иако се то од њега није очекивало успева да прилично добро покаже како шоња може да се претвори у суперхероја.

Ако је од глумаца ико вишак, то је Тимуров саиграч из НОЋНЕ СТРАЖЕ, Константин Кабенски који игра прилично клишетизирану улогу руског јунака који служи као комично одмориште и морам признати делује прилично ауторасистички, иако његова судбина касније носи солидну емотивну тежину и значајна је за расплет филма. Порпуно је у реду што кабенски глуми али мислим да није треба да овако буде конципиран његов лик.

С друге стране, како да ти не заигра срце када Анђелина Џоли у најбољој акционој сцени филма јури воз у половној "лади" и када исти тај ауто потом заигра као важан сегмент једне спектакуларне секвенце.

Оно што је мене у овом филму испунило посебно перверзном емоцијом јесте утисак како се ради о незваничном римејку БАЛКАНСКИХ ПРАВИЛА. Не само да је заплет порпуно идентичан, фатална жена уводи јунака у свет тајних друштава у коме треба да наследи свог покојног оца, него рекло би се да постоје и неки важни детаљи у заплету који стоје као паралела између ова два флма. Рецимо, човек који објасни све у ПРАВИЛИМА је сајџја, а овде се бави ткањем. Наравно, сасвим је вероватно да ни Милар ни Бекмамбетов нису гледали бајићев рфилм али сличност остаје, у најмању руку као назнака на ком трагу су правила могла бити добар филм.

У сваком случају, Бекмамбетов је испоручио један од есенцијалних блокбастера сезоне и заслужио пажњу хголивудских продуцената. Надам се да ће је мудро искористити.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Initially, I was going to wait until my slightly overdue column to review this, but having seen it this morning, I realise it cannot wait.


NOT QUITE HOLLYWOOD is a documentary about Ozploitation films. It's about to premiere at the Melbourne International Film Festival. It's a prime example of everything a documentary should be.


I'm not sure how to feel after seeing this film, as I never fully understood how gaping the hole in my knowledge of my own country's cinema actually was. I'd heard of most of the films mentioned here, but I hadn't seen many of them. This is partly because I wasn't born at the right time to see them, partly because most of them aren't available on any format, but mostly because these films just don't get talked about the way classic trash of, say, America does. Also compounding my ignorance is the fact that Quentin Tarantino seems to know just about everything about Australian cinema, as he features quite prominently (and, oddly, quite appropriately) in the film.


The film is directed by Mark Hartly, who should be able to write his own ticket after this. It basically covers the period in Australian cinema (from about the 60s/70s onwards) where films were pushing the boundaries of sex and violence and exploitative content. Almost every single person involved in these films is interviewed, as well as many of the major critics, and yet nothing feels rushed. It's got a breakneck pace to it, but it knows exactly what to do with it.


Included in the many interviews is the late Richard Franklin, who passed away soon after filming his part for the doco; Barry Humphries (aka Dame Edna), who has some of the best and most insightful one-liners; and the afore-mentioned Tarantino, whose encyclopaediac knowledge of films that most Australians have never heard of is very impressive. His inclusion isn't as unnecessary as you may think. Greg McLean (who's also in this) was famously having trouble getting funding together for WOLF CREEK because he wanted to cast John Jarrat. Tarantino, in the country to promote KILL BILL, happened to mention that his favourite Aussie actor was Jarrat, and started reeling off all the films he'd done. Soon after, WOLF CREEK was green lit. Seeing both of these guys talking about these films, alongside the guys who made them such as Brian Trenchard-Smith and Everett De Roche, gives us every angle we could want on these.


My only criticism? It ends. Had the film been twice as long, I doubt anyone in the audience would have complained. It's just that good.


But it's not simply entertaining. It's essential viewing. It necessarily contains the nudity, sex and violence that it discusses, and this will probably garner it a high rating. Even so, I hope this somehow manages to get an exemption from classification, as it should be shown to every high school media student, every uni film student, and, well, anybody in this country. And, really, any other.


It is a perfect film, and, regardless of your country, if you consider yourself a fan of film, you simply must see it.


Peace out,


Latauro

[crippled_avenger]

U protekla dva dana sam se opredelio sa bizarni američki exploitation.

Prvo sam pogledao SAVAGE STREETS Danny Steinmanna, courtesy of Ginger.

Pre svega, ovaj film me je upoznao sa radom jednog exoploitation reditelja koga ranije nisam susretao. I o kome IMDB biografija kaže sledeće:

Writer/director/producer Danny Steinmann is the son of noted East Coast art collector Herbert R. Steinmann. Danny made his debut as both writer and director with the funky 70s hardcore porno picture "High Rise," on which he used the alias Danny Stone. Steinmann was a production associate on Arthur Hiller's "The Man in the Glass Booth" and served as an associate producer on the offbeat Gene Roddenberry made-for-TV supernatural fright feature "Spectre." In addition, Danny headed a production company in Puerto Rico which made TV commercials for such companies as House of Pancakes, Chase Manhattan Bank, and Wesson Oil. Danny directed and co-wrote the perverse psycho horror winner "The Unseen." Dissatisfied with the final finished version of this particular movie, Steinmann attributed his directorial credit to the pseudonym Peter Foleg. He followed this film with the terrifically trashy teen exploitation action/revenge thriller doozy "Savage Streets." Steinmann hit the relative big time with the mean-spirited slice'n'dice sequel "Friday the 13th: A New Beginning." Although the movie was a financial success, the production of the picture was very troubled and hence proved to be Danny Steinmann's cinematic swan song. He was announced as the director for a proposed sequel to the notorious "Last House on the Left," but alas this project never came to be.

Ne čudi što je hittovao relative big time sa FRIDAYom zato što je u SAVAGE STREETS pokazao da je vrlo komptentan exploitation reditelj. Reč je o vrlo jednostavnom, naivnom ali energičnom i nepretencioznom revenge trileru u kome se Linda Blair sveti bandi koja je silovala njenu gluvonemu sestru i ubila trudnu drugaricu.

Iako postoje razni stepeni nasilnosti vngeance filmova, i sam SAVAGE STREETS niej pri samom vrhu, činjenica je da nudi prilično hardcore jednostavnost, za koju je zaslužan i Steinmann koji tačno zna kako da sprovede minimalistički rediteljski koncept ranih osamdesetih i učini da ovaj film uprkos niskom budžetu liči na kompetentan theatrical film.

Goofiness 80s settinga, sa sve Lindom Blair i momcima u kožnim prslucima samo doprinosti sveopštoj fetišističkoj atmosferi ovog filma koji pored Steinmannove energične režije, pumpa i himnični skor John D'Andree i Michael Lloyda.  

* * 1/2 / * * * *

Zatim sam pogledao VICE Raul Inglisa, courtesy of Ginger, film posvećen pokojnom Chris Pennu koji su za sebe producirali Michael Madsen i Daryl Hannah.

Od poznatijih imena u filmu se pojavljuju i reper Kurupt i Mykelti Williamson.

Reč je o tipu filma koji bi Madsenu trebalo savršeno da leži, ellroyevskoj priči o korumpiranim pandurima koju smo u mnogo boljem izdanju ove sezone već vieli u odličnom i vrlo sličnom filmu STREET KINGS.

Međutim, u ovoj interpretaciji, scenario nije toliko dobar i kako film odmiče postaje artificijelan.

Ipak, postoji vrlo zanimljiv rediteljski koncept u kome je film realizovan. Naime, fiol je slikao Andrzej Sekula, poljski snimartelj koji je koketirao sa režijom, između ostalog radeći i Madsenov vehicle FAIT ACCOMPLI, koga u mejnstrimu drži samo rad sa Nimrodom Antalom, uprkos sjajnim ranijim naslovima poput PULP FICTION. Sekula snima ovaj film vrlo slično kadriranju koje je doneo Michael Mann u MIAMI VICE, dakle sa vrlo odsečno raspoređenim pozicijama kamere, dosta mizanscena, bez previše krupnih planova, i jednim pseudorealizmom koji ni ne pokušava da bude "nevidljivo montiran". Nažalost, za razliku od MIAMI VICE, ovde ta fotka nije ni dovoljno procesuirana, tako da film liči na srpske naslove sniamne na DVu poput 1 NA 1 i sl.

Takvo kadriranje je meni čak i simpatično i daje neki alter look filmu, i osvežavajuće je videti Madsena kako igra u filmu koji se ne pretvara da je skup, već naprostiv, insistira na svom underground poreklu.

Ipak, takva kamera otvara i mogućnost vrlo teatralne glume, pokušaja da se glumi spontanost u sceni koja se pretvara u ponavljanje replika i tu film gubi na snazi.

Stoga, VICE je zanimljiv dodatak hiperproduktivnoj Madsenovoj filmografiji i redak slučaj u poslednje vreme da njegovi fanovi relativno bez stida mogu da ga gledaju. Ipak, izuzev hardcore fanova, nemam obraza da ikome preporučim ovaj naslov.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kad sam već pomenuo Australijance, pogledao sam TURKEY SHOOT Brian Trenchard-Smitha.

To je kvintesencijalni australijski exploitation film koji bi se mogao smatrati kombinovanim rimejkom mnogih filmova među kojima je MOST DANGEROUS GAME naravno najočigledniji ali bi se mogli prepoznati i uticaji MAD MAXa ili ESCAPE FROM NEW YORK.

Koncept je vrlo jednostavan. Došlo je do sloma društva, zavladao je fašistički režim i napravio kampove za devijantne u kojima su naravno najdevijantniji zapravo čuvari koji zlostavljaju jadne zatvorenike mahom protivnike režima. za prevaspitavanje u najstrožem kampu zadužen je čovek koji se zove Thatcher tako da je THATCHER kao topical ime dodavano i u neke alter naslove ovog filma.

Iako Trenchard-Smith nije majstor kao Miller, vrlo vispreno ume da iskoristi spoj exploitationa, australijskih lokacija, nekih low key scenografskih i rekviziterskih rešenja i da napravi film koji se bezbolno gleda iako je reč o konceptu koji je viđan na boljim mestima i vrlo je arhaičan.

U svakom slučaju, reč je o solidnom uvodu u gledanje australijskog exploitatona, pre nego što se dokopamo ovog dokumentarca o kome sam postovao.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam JADESOTURI Antti-Jussi Annile, finski kung fu film, koliko god to bizarno zvučalo.

Annila je postao neka vrsta zvezde u domenu vanholivudskog repertoarskog filma upravo sa ovim fantasy naslovom na osnovu koga raste hype i za njegov sledeći film SAUNA. Nažalost njegvo prelitanje kalevale sa kineskim pričama je prilično naivno, i na loš način infantilno, borilačke scene su toliko oslonjene na slow motion da više liče na reklamu nego na filmsku borbu, glumci su potpuno nezanimljivi i ne uspevaju dobro da iznesu čitav mumbo-jumbo na kome se bazira film.

Stoga jedino što je zaista zanimljivo u ovom filmu jeste taj bizarni spoj Finske i kung fua. U Annili, Finksa nije dobila Harlinovog naslednika, to je sigurno.
Sve ove primedbe naravno ne znače da žalim što sam gledao ovaj film pošto se ipak radim o jednom unikatnom artefaktu, i u tom smislu sve pohvale Tucku što ga je izdao kod nas na DVDu.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ŽEST Denisa Neimanda, courtesy of Ginger.

Moram priznati da sam poprilično uživao u ovom filmu. Iako kritike koje štampa Variety uvek čitam sa posebnom pažnjom pošto su poslovno orijentisane, dakle moraju da budu egzaktne oko toga šta film nudi i na koji način, analiza ovog filma je poprilično netačna. Iako bi ovaj reditelj sigurno imao solidnu budućnost kao reditelj spotova, kako oni kažu, u ovom filmu pokazuje priličnu kompetenciju kao storyteller, solidno razdvaja važno od nevažnog i u vizuelnom smislu isporučuje jedan vrlo konkurentan i zanimljivo postavljen film.

ŽEST je jankounenovska priča o novinarki koja odlazi da intervjuiše psihopatu pedofila ubicu koji pred intervju beži iz ludnice, a onda ona sa inspektorom koji ga juri dospeva u negostoljubivo naselje koje je polunapušteno pred rušenjem, i shvata da je ludak koga traži možda i najispravniji čovek na tom mestu.

Film počinje vrlo jednostavno sa traumom koja mući novinarku, urednikom koji uspeva da je vrati u akciju i objašnjavanjem anatomije zločina da bi potom prešao u domen drug-induced epopeje na tragu HILLS HAVE EYES gde nas upoznaje sa ruskim urbanim strahovima od ruralnog nepoznatog. Po nekim svojim aspektima, ŽEST je blizak Balabanovljevom GRUZ 200 ali u odnosu na njega ima sličan odnos kao Craven prema DELIVERANCEu. Dakle, dok Balabanova prvenstveno zanima pričanje konkretne priče u odnosu na karaktere, Neimand više ide linijom postmodernog rollercoastera i konkretnih fizičkih efekata.

Iako freakovi koji maltretiraju junakinju u napuštenom naselju nisu kvintesencijalno ruski, činjenica je da njihova derivativnost ne smeta previše pošto ih Neimand tretira kao što američki reditelji tretiraju svoje villaine. Očigledno je da su Neimandovi junaci tipski, i da ga ne zanima ulazak u karaktere što gledalac obično očekuje od ruskog filma. U tom smislu, ruski film ima samo jednu slabost-nema dovoljno karakterističnih tipskih glumaca koji bi u te likove unosili razrađene rutine, pa što da ne i svoju filmografiju kao pop-referencu. S druge strane, očigledno je da ruski reditelji nemaju kompleksa da slede američke uzore pa to čine i kad je reč o pristupu likovima. Moguće je da ruska publika na to bolje reaguje nego oni koji su manje upoznati sa njihovom scenom.

Isto tako, Neimand očigledno želi da maksimalno napuni svoj debitantski film raznim efektima, žanrovskim situacijama, parafrazama kultnih scena i sl. tako da ne uspeve da izbegne sve one drage nam bolesti debitantskog filma.

U rediteljskom smislu, evidntno je da Ma želi da bude u liniji sa novim evropskim filmom čiji su reprezenti Bessonovi reditelji recimo, i svi zajedno su jako bliski visokom američkom nivou. Ma za razliku od mnogih, to što želi zaista i ume da realizuje, i izuzev Bekmambetova, on je možda i ponajviše Hollywood-ready od svih Rusa koje sam do sada gledao. Ono što je još važnije jeste da i pored nekih masivnih scenografija i akcionih situacija, Ma odlično radi i dramske scene, i zaista jako dobro poznaje osnove režije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam korejsk CHUGYEOGJA Hong Ji-Naa, na engleskom THE CHASER, courtesy of Ginger.

Oko ovog filma postoji veliki hype koji je nažalost potpuno nezaslužen. Štaviše, čak mimo kvaliteta samog filma, mislim da će oni koji su ga željno iščekivali biti pre svega iznenađeni time šta je ovaj film u stvari i koliko je lažno reklamiran na sajtovima koji su ga opisivali. Ipak, nezavisno od hypea i očekivanja, zaista nije reč o upečatljivom naslovu.

Reč je o rutinskom, "malom" suspense trileru o bivšem policajcu a sadašnjem pimpu i serijskom ubici koji ubija njegove prostitutke. U jednom zanimljivom realističkom ključu, njih dvojica se sreću već posle prvih pola sata filma a suspense nastaje na bazi niza zabuna i nesposobnosti junaka da poveruju da se pred njima odigrava nešto što je sličnije filmu nego životu.

U tom smislu, film povremeno zaliči na stanje permanentne zbunjenosti kod Siniše Pavića gde junaci nisu sposobni da iskomuniciraju čak ni najjednostavnije stvari. Moram priznati da mi je ovo smetalo u filmu i da nije doprinosilo nekoj autentičnosti, osećaju da glumci improvizuju, da su to stvarni ljudi i sl. već je veštački produžilo film koji je po svojoj premisi za 90 minuta na oko 120 minuta.

Suspense dodatno nije generisan time što paralelna radnja sa zatočenom žrtvom kojoj ima spasa nije dovoljno razvijena i mi zapravo ni nemamo predstavu koliko je hitno da se njen slučaj rešava. Vrlo je čudno kako taj mehanizam otkucavanja sata nije bolje iskorišćen.

Sama završnica filma kroz koju autor dolazi do svoje jeftine, besramno manipulativne poente čak ni nema naročit suštinski sadržaj već više liči na neki dobro skrojen komad kome je razrešenje više tehnička nego suštinska stvar. U tom smislu, ja nemam ništa protiv tehnike, ako podržava neku suštinu, bilo da ona prositiče iz priče ili iz žanrovskog gradiva, ali u ovom filmu, nažalost tehnika biva pomešana sa suštinom, tako da ni ta jeftina manipulativnost završnice nije kapitalizovana do kraja.

Ako bi ga smestili u kontekst onoga što smo već videli u Koreji, onda bi THE CHASER bio negde sličan filmu MEMORIES OF MURDER, s tim što je MEMORIES neuporedivo bolji jer ima razvijene karaktere i autentičnu bizarnost atmosfere malog mesta, dočim je CHASER više generic, sa tipskim likovima, i što je najvažnije ne nudi dovoljno žanrovskog ugođaja koji bi pomogao da se premosti ta tipiziranost. Iako pri početku zaliči na torture porn, do kraja filma se taj pravac ne razvija. Uostalom čak je i melodrama među likovima koja uključuje bondovanje pimpa i kćerkice njegove postradale štićenice generic čak i za holivudske uslove gde takve stvari maltene više ne koriste.

THE CHASER je kupljen za američki rimejk. Ne znam na koji način će ga rimejkovati izuzev da je Di Caprio umešan u celu stvar. Ovakav kakav jeste, CHASER bio u holivudskoj verziji mogao biti kamerni high concept triler tipa COLLATERAL ili CELLULAR. Međutim, uzevši u obzir da će ga Monahan adaptirati ne bi me iznenadilo da se ispostavi da će se pretvoriti u neku duboku karakternu studiju. Videćemo. U svakom slučaju, mislim da Holivud ima resurse da napravi dobar rimejk ovog filma pošto bi on sam baš zbog svoje tipiziranosti bolje funkcionisao sa zvezdama u jednom prepoznatljivijem ambijentu. Isto tako, nadam se da će holivudski rimejk biti manje saharinski od originala.

* * / * * * *

[cutter]

ovo:

suspense nastaje na bazi niza zabuna i nesposobnosti junaka da poveruju da se pred njima odigrava nešto što je sličnije filmu nego životu.

povezano s ovim:

U tom smislu, film povremeno zaliči na stanje permanentne zbunjenosti kod Siniše Pavića gde junaci nisu sposobni da iskomuniciraju čak ni najjednostavnije stvari.

cela kritika ti se hvata za ljusturu filma, zanrovske premise, trope, bez da se raspravlja o nacinu na koje su iste izvedene, cime mi pominjanje pavica deluje kao svesna provokacija, prilicno besmislena pritom. i policajac sa petlovog brda i odeljenje za ubistva su policijske serije...sinisa pavic i pol sreder su scenaristi itd. kako je izveden taj "niz zabuna" kod pavica (tipican dijalog: dobar dan, ja sam dosao. -gde ste dosli? pa kod vas. -zasto kod mene? ne razumem? -pitam, zasto kod mene? da vas vidim. -koga bre da vidis? ...) i kod Honga, Lija i Naa u Cejseru, gde svaka zabuna ima glavu i rep, ne plaseci se da blaga (verujem svesna) parodija pokvari ozbiljan ton i pocepa nit koja se vesto plete.

zapravo ni nemamo predstavu koliko je hitno da se njen slučaj rešava.

kako nemamo predstavu? razbio joj je glavu, postoji opasnost da iskrvari, kasnije ga puste...u svakom slucaju veoma je hitno.

Sama završnica filma kroz koju autor dolazi do svoje jeftine, besramno manipulativne poente čak ni nema naročit suštinski sadržaj već više liči na neki dobro skrojen komad kome je razrešenje više tehnička nego suštinska stvar. U tom smislu, ja nemam ništa protiv tehnike, ako podržava neku suštinu, bilo da ona prositiče iz priče ili iz žanrovskog gradiva, ali u ovom filmu, nažalost tehnika biva pomešana sa suštinom, tako da ni ta jeftina manipulativnost završnice nije kapitalizovana do kraja.

voleo bih da cujem, gde si to u filmu zapazio i iz cega pomenuta poenta izlazi, i kako to "tehnika biva pomesana sa sustinom". jos bolje, u cemu je njena besramna manipulativnost. osnovni kvalitet CHUGYEOGJA je atmosfera, presek drustva, odnosa medju ljudima, upliv komike bez pretvaranja u komediju, prikaza patologije i njene naizmenicne otupelosti, da bi na kraju u istu vrlo hororicno uronili. uz to sto je radjen po istinitom dogadjaju, naravno. itekakva karakterna studija, samo treba prepoznati sa skiciranja kakvog karaktera na kakav skace. tacno je da mu je okvir jasan i "rutinski" ali je pristup izradi i izvedbi sve samo ne "zanatski". deluje mi kao da te nesto iritiralo, pa si cekicao ovakva zapazanja:

Iako pri početku zaliči na torture porn, do kraja filma se taj pravac ne razvija. Uostalom čak je i melodrama među likovima koja uključuje bondovanje pimpa i kćerkice njegove postradale štićenice generic čak i za holivudske uslove gde takve stvari maltene više ne koriste.

ovom logikom, film na pocetku pre zalici na fetisizaciju mobilnih telefona, zatim vlaznih automobila, pa onda torture porn, zatim koprofagiju...ponovo se dotices samo tropa a ne vestine kojom se iste interpretiraju u filmu. i opet pominjes melodramu, pritom sporednu, a ne njenu izvedbu, jer ovde likovi nisu kartonski kao u generic holivudskim filmovima (o da, tamo se radi stosta pored ovog, a jos vise se ne radi) a to ne videti je isto kao da kazes da ne vidis razliku izmedju glume u ovom filmu i glume u prosecnom holivudskom sranju. i aklimatizaciju dela iz superiornih dalekoistocnih kinematografija, do polit-korekture sopstvenih klasika. film ima nekoliko problematicnih detalja, ali ne onih koji bi uticali na motivaciju likova (standardna holivudska boljka) ili obogaljili razradu u oku nekog ko u stvari prati fabulu.
shvatam da je ovo znacajno otromboljen forum, ali zar je tesko ovo postovati na topiku "Azija izvan horora", gde je nas nekolicina iznosila utiske o ovom filmu? Uprkos autonomiji.

[crippled_avenger]

Kad je reč o načinu na koji je sve izvedeno, CHASER je film koji tek kad se ubrza na 2x dobije pravi tempo. Ne mogu reći da me je izvedba ovog filma na bilo koji način impresionirala ako uzmem u obzir neke odlične korejske filmove koje sam inače gledao.

To što on na nivou mehanike zapleta liči na američki film te je u tom smislu dinamičniji od azijskih filmova, i glumce lakše razlikujemo, ne znači da je reč o nekom besprekorno realizovanom filmu.

Uostalom, ni sama mehanika zapleta nije ništa naročito, ako imamo u vidu da je paralelna radnja prilično nategnuta i da te dve radnje nemaju previše prepilitanja. Radnja u policiji kada ubica prizna da je ubica, u principu staje. A uporedo pimp pored bondovanja sa devojčicom saznaje da ovaj jeste ubica, što mi već znamo, on je priznao, i sad nas samo obaveštava o detaljima. Ako imamo u vidu da se kadrovi prostitutke udarene u glavu, pojavljuju krajnje arbitrarno tokom filma, sve dok ona zgodno ne zaigra kad treba, mehanizam zapleta ostaje više kao potencijal nego kao realizacija.

O manipulativnosti je prosto neukusno govoriti. Postavka da je prostitutka prehlađena a ipak mora da ide da se kurva je u najmanju ruku patetična. Ako tome dodamo da njena prehlada u filmu kasnije uopšte ne zaigra, nego da samo služi reditelju da nam pokaže o kako se dirljivoj sudbini radi, sa sve detetom koje brine o mami i daje joj lekiće, reč je o neukusu prvog reda.

Isto tako, dete o kome glavni junak brine, gde se besramno manipuliše njegovom očinskom pozicijom u odnosu na dete, gde on polako počinje da razvija osećanja prema devojčici, nažalost ne u onom smislu u kome inače u azijskom filmu starije čike razvijaju odnose prema devojčicama, već u jednom onako najsaharinskijem ključu, sa sve bolnim spoznajama kako dete nema tatu,nema gde da ode i sl. jako liče na nešto što bi James Belushi glumio pre 20 godina, ili takav film beše i postoji.

Kad je reč o otkucavanju sata, očigledno je da prostitutka udarena u glavu jedno vreme leži na podu. Pa onda živne, pa onda usatne, pa onda iskoči kroz prozor pa onda dopešači do samiške da bi telefonirala. Ona takva izubijana je u boljem stanju od mnogih korisnika ovog foruma, i što je još važnije, ona je u takvom stanju već pred kraj filma, dakle, ne bih rekao da je njoj vreme otkucavalo. U ovaj segment filma me naročito ne možeš ubediti.

Inače, kad je reč o Siniši Paviću, ja uopšte ne mislim da je on neko kome se treba podsmevati, ili barem isključivo podsmevati. zar nije i njegova konfuzija neka vrsta suptilne parodije? S tim što ti očigledno više voliš korejsku suptilnu parodiju od srpske što je legitimno.

Međutim, zabuna u CHASERu je bazirana na istoj mehanici kao kod Siniše. Situacije su bazirane na tome da junaci iz nekog razloga ne uspevaju da se razumeju. Ja moram priznati da stepen nerazumevanja u savremenom urbanom društvu čitam i kod Pavića na isti način kao i ovde, međutim ni u jednom slučaju ne mogu da kažem da uživam u sceni u kojoj se junaci deru jedni na druge i pogrešno se razumeju. Mnogo više cenim kad su junaci savršeno sposobni da komuniciraju a opet postoji tenzija.

BTW, čak i da su se junaci razumeli od starta, a to je možda i najzanimljivije u filmu, ishod bi verovatno manje-više bio isti. Zar ne?

Inače, što se gađanja govnima tiče, ne bih to nazvao koprofagijom. Ipak je korpofagija malo kompleksnija stvar od toga i moram priznati da pominjući koprofagiju daješ CHASERu atribute koje nema.

Kad je o preseku društva reč, hm, MEMORIES OF MURDER i HOST to mnogo bolje rade. O korejskom društvu iz ovog filma saznajemo da je prostitucija, po svemu sudeći legalizovana, ili da je barem prihvaćena u društvu, pošto junak osim moralne osude nema drugih posledica iako je pimp. Saznajemo da je policija nesposobna i birokratizovana, a o korejskoj policiji smo upravo u narečenim filmovima saznali još mnogo više i o njima se ima štošta još reći-naročito kao organu sprovođenja političke represije, ne saznajemo aposlutno ništa o ekonomiji prostitucije izuzev da neko ko se time bavi može da vozi Matiz i živi u skromnom stanu-niti saznajemo da se junakinja bavila ili pokušavala da se bavi nekim drugim poslom, saznajemo da je ubica neko ko u velikom gradu može da živi relativno neopaženo, da naravno onaj koji ubija pati od impotencije i ima fascinaciju religijskim simbolima (to je u većini filmova tako), ukratko, nekih novosti o korejskom društvu u ovom filmu nema, a nema ništa novo ni o ljudskoj prirodi uopšte.

Ovo je ipak film o pimpu zlatnog srca, u kome svi sem ubice, na kraju krajeva imaju zlatno srce na pravoj strani.

Inače, dodao bih da je CHASER film u kome je policija prikazana kao polukomepetentna ali kada pogledamo njihovo ukupno ponašanje, prikaz policije je prilično povoljan. Za razliku od američkih filmova u kojima su tenzije u policiji uvek velike, uvek šef grdi detektive, tužilac muči policajce i sl. ovde postoji neočekivana kooperativnost.

Uostalom, policajci puste serijskog ubicu ali ga prate, dakle ne uklanjaju se sa njegovog slučaja, i to što on pobegne kroz prozor je moram reći prilično infantilno, ako imamo u vidu da policajci verovatno računaju na tu mogućnost, a da ne kažem da je čudno što se zadržao u samoposluzi tako dugo.

Možda je tome doprinela pretpostavka da policajka koja je pratila ubicu ima menstruaciju (o čemu saznajemo iz jedne klišetizirane scene od mnogih u filmu koje su apsolutni višak)?

Hm.

U svakom slučaju, iako volim korejsku kinematografiju, ne mogu reći da filmove smatram kvalitetnim samo zato što su korejski.

[cutter]

ok, meni je film "proleteo" uprkos nesto duzem trajanju od proseka.
kao sto rekoh, slazem se da film na nivou osnovne postavke ne nudi nista revolucionarno, posebno kada izneses samu skicu, i ono o cemu se u filmu radi. ali mislim da je to u ovom slucaju nebitno, jer je sustina u izvedbi.
sto se tice neukusa, zaista mi nije bio upadljiv. sam odlazak prehladjene kurve na posao mi je dobro uklopljen u turoban ton filma, ili bolje receno otupelu notu koju nosi, da bi pred kraj podivljao, i to mi je sasvim u redu. odnos izmedju makroa i devojcice jeste prilicno sablonski, ali ne deluje neuverljivo i kroz isti sagledavamo i licnu dramu kroz koju junak prolazi. tacnije, "besramno" nije rec koja mi pada na pamet.
prostitutka zivne, ali do tog trenutka mi ne mozemo znati da ona ima snage za to - razvoj filma ne ostavlja utisak da ce tek tako skoncati, i moze se uputiti zamerka detalju njene snage. ali dalji razvoj dogadjaja to opravdava i pomenuti presek drustva, situacije, nesvesnosti o parazitu koji sam pominjao na onoj temi, dovodi do degradacije njenog napora.
ne bih rekao da je parodija u ovom filmu distinktno korejska, naprotiv; samo mislim da je vesto izvedena. uz to bih pre nazvao detalje nastale sredinom filma komikom bez komedije, uspelim prikazom medjuljudskih odnosa. intonacija je naravno, svojstvena istoku. srpska parodija je imala uspeha, ali pavic je daleko od toga, lakrdijas, pisac (sa druzbenicom mu) "dijaloga" koji popunjavaju vreme i povecavaju kolicinu slova...on moze biti zanatlija bensedin-proze, ali njegove "zabune" i suptilne mreze odnosa (startno nerazumevanje je sasvim razumljivo i podvlaci neocekivanost, do sjajne scene priznanja u stanici) koje se iznose u CHUGYEOGJA, tj njihovo poredjenje deluje kao provokacija ili podsmevanje. sto je ok.
sto se tice koprofagije, na to sam i mislio, buduci da ti pominjanjem torture porna isto natezes. cak ona ima vise osnova. da nalici, to jest.
jebiga, nisam (jos) pogledao M of M. ali, ovde ekonomija prostitucije nije bitna, sam prikaz kise koja pada (a koja ima veze sa histerijom u vreme stvarnog pohoda) je bitniji od toga za gradnju atmosfere, u Koreji vole da stavljaju lepe junake na prljava mesta, a saznanje da je radjen po stvarnom dogadjaju bi moglo posluziti da ti opravda neke "sablone" po kojima je funkcionisao psiho za uzor. meni je recimo, opravdalo detalj sa pustanjem, kao i rediteljev ton u tom segmentu, uzevsi u obzir stvarne okolnosti, koje se s tim ne podudaraju striktno, ali daju intonaciju. a i da nisu postojale, opet se to resenje moze opravdati.

mislim da je pimp samo nas vodic kroz film, i da se uopste ne radi o njemu. mada je njegova licna drama bitna.
prikaz policije je u sklopu pominjanog preseka drustva - ljudi sa vrlinama i manama, birokratija medju koju sedne jedna zamisliva, ali ipak zbunjujuca i potkozno stravicna pojava. i bas zato nije kao kod amera, gde znamo tacno sta da ocekujemo, pa jos ako je neki crnac detektiv negativac, odmah znamo da ce sef biti crnac itd. apsolutna predvidivost.
samo pracenje ubice je opet, podredjeno tenziji, ali rekao bih da je tebi pri gledanju smetala ljustura, odnosno trope koje si ocekivao, ali da meni to uopste ne smeta jer sve vreme govorim o izvedbi, vestini rezije, glume, dijaloga (ima par detalja, ali ne skode ukupnom dojmu).
hah, mozda je i imala menstruaciju.

nisam a priori fan nijedne kinematografije, ali je cinjenica da sa istoka (ne samo sad, naravno) dolaze jako kvalitetne stvari. i bas me zato interesuje rimejk ovoga - jer Holivud ovako nesto ne moze da snimi. Da, oni mogu da izvedu pomenutu ljusturu, i tamo glumica moze pobeci kroz prozor, i tamo mozemo imati scene ubistava, borbe, tenzija, patologije...ali nece biti izvedene na isti nacin, vec ce biti opterecene kastrirajucom klimom americkog filma. da ne pominjemo vestinu rezije potrebnu nakon sto se ti tegovi raspadnu. to je jedna od stvari koje se namecu pri gledanju vecine novijih dela koje dolaze odatle, bilo da su korektni novi filmovi ili kasapljeni novi rimejkovi. zanatlije koje su postale fabricki radnici, na traci, al posto nisu autsorsovani u aziju, imaju visok nivo zastite na radu. da neko ne nastrada.

[---]

ja moram samo da pitam šta su te "trope"?

[cutter]

stilske figure kojima se dobija preneseno znacenje reci - metafora, hiperbola i ta sranja. ovde to koristim u smislu uobicajene sheme, motiva, nesto sto moze biti ocekivano, ali ipak ne kao klise (ako je izvedeno kako treba). recimo, jedan dobar sajt: http://tvtropes.org/pmwiki/pmwiki.php/Main/Gorn?from=Main.TorturePorn