The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Pogledao sam LA TERZA MADRE Dario Argenta, courtesy of Kunac.

Moram priznati da iako sam veliki Argentov fan, nisam naročito iščekivao ovaj film pošto su mi SUSPIRIA i INFERNO kao usmerenje u njegovoj karijeri bili najmanje zanimljivi i svakako nisu razlog zašto sam njegov fan. Ako tome dodamo da njegovih nekoliko najnovijih filmova nije bilo na niovu, strepnja mi je na svaki način bila veća od nade.

Film smo gledali na odličnoj kopiji bez titlova. Međutim, pošto sam film gledao u društvu, a imajući takođe u vidu relativnu razanatljivost italijanskog jezika, i u krajnjoj liniji mumbo-jumbo karakter cele priče, mislim da sam film apsolutno uspeo da shvatim i savladam i bez titlova. Naravno, pogledaću ga još jednom i sa titlovima.

U svakom slučaju, film nije bio dosadan pošto nudi dosta događaja, likova i lokacija i vrlo je šaren. Čini mi se da LA TERZA MADRE nudi mnogo više događaja od ranijih MADRE filmova, i da je svakako najraskošniji u tom smislu.

Razlika je međutim u tome što u ovom filmu nema prepoznatljivog Argentovog rediteljskog rukopisa. Sav onaj gravity, sva ona uverljivost kojima je ranije uspevao da prikaže čak i najbizarnije oniričke momente, sa kojom je iracionalno uspevaop da učini dramskim, u ovom filmu ne postoji. Ovo je film bez suspensea pošto je glavna junakinja koju igra Asia Argento apsolutno nadmoćna u odnosu na problem sa kojim se suočava, apsolutno je superiorna u odnosu na karikaturalne i tragikomične negativce, ali izuzev superiornosti karaktera nema ni Argentove skolnosti ka izgradnji pukog hitchcockovskog suspensea unutar set-pieceova. U ovom filmu događaji nisu povod za set-piece. Iako ima maštovitih smrti, one su date uglavnom informativno bez meračenja čime se dodatno podvlači dramaturško-glumačka ispraznost pretnje kojom se film bavi.

Štaviše, mislim da se u LA TERZA MADRE možda i najbolje vidi koliko je sama Argentova inscenacija presudna za njegove filmove, pošto je ovo film koji u sebi nosi paradoks da je u Argentovom opusu ostvarenje sa najvećim brojem događaja a deluje najpraznije do sada.

No, unutar svega toga, ima lepih detalja, ima lepog gorea, gde je meni svakako hit irreversibilično ubistvo veštice u vozu (uz citiranje genijalne sekvence iz NON HO SONNO), ima finih argentovskih curio situacija kao što je poseta starom okultisti gde me je podsetio na Pleasenceov vibe iz PHENOMENAe, i sl.

Stoga, LA TERZA MADRE više liči na neki argentovski pastiš nego na real deal, pošto od njegovog ličnog prisustva ostaje samo nekakav eho ali njegovog pravog glasa ovde nema.

Pa ipak, uspeo je da kroz inflaciju događaja zabašuri svoju senilnost što je dosta bitno posle nepodnošljivog IL CARTAIOa.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam I AM LEGEND Francisa Lawrencea, courtesy of Kunac.

Ovu analizu filma počeo bih od naslova ovog topika. Naime, naslov ovog topika je igra reči koja je poslužila kao naslov cheapo rip-offa koji je izašao neposredno pred premijeru I AM LEGENDa, i u sebi sadrći praktično sve nazive koji se na nivou naslova mogu povezati sa ovom knjigom i njenim ekranizacijama. U tom smislu, ja osećam da je ovaj topik prilično dobro mesto da se osvrnemo na sveukupnost filmskih interpretacija ove knjige.

Ono što je meni naročito privuklo pažnju, i što čini mi se, dosadašnji diskutanti nisu primetili jeste da je I AM LEGEND iznedrio cheapo rip-off u vreme bioskopske premijere iako je u poslednje vreme to karakterističnije da koincidira sa izlaskom DVDa. Naime sa pomeranjem B-filma i exploitationa na DTV teritoriju, producenti su mudro shvatili da treba da se oslone na DVD kampanju major studija a ne na bioskopsku. Isto tako su ranije, kada su radili cheapo rip-offove izlazili u isto vreme kad i bioskopski film, i za to je Corman bio naročiti specijalista, mada ni Italijanima takve akcije nisu bile strane.

Izlazak I AM OMEGAe i vreme LEGENDa podseća na prošle dane u kojima je snimljen OMEGA MAN. Imajući u vidu vreme nastanka tog filma, i njegovu estetiku, kao i činjenicu da je nastao pod okriljem Warnera, sa Chuckom Hestonom u glavnoj ulozi, OMEGA MAN svakako jeste primer krajnje konvencionalnog, krajnje konzervativnog filma, priličnog eskapizma svoga vremena. Međutim, štaviše, ne samo da je OMEGA MAN bio tipičan major eskapizam i vehicle za Chuck Hestona, nego je reč o vrsti eksapizma u odnosu na koju se pozicionirao Novi Holivud, i zahvaljujući čijoj okoštalosti se Novi Holivud i afirmisao, i to ne samo kroz svoje edgy projekte nego i kroz svoje interpretacije eskapističkog filma. Dakle, Novi Holivud je pored uvođenja novih društvenih realnosti u mejnstrim, redefinisao i holivudski eskapizam. Filmovi kao OMEGA MAN, ma koliko dragi su jedan od razloga zašto je Holivud u tom trenutku izgubio korak na eskapističkom planu.

Alternativa koja je došla u formi Novog Holivuda međutim nije stvorena ex nihilo, već je imala solidno uporište baš u svetu B-filma i u Evropi, recimo kod Cormana. Ne samo da se možemo setiti koji su sve autori stasavali kod Cormana nego kada pogledamo relevantne repertoarske/eskapističke naslove videćemo da je u tom trenutku Corman plasirao znatno svežije stvari od Warnera, kao tradicionalnog konzervativnog studija (što je i danas), i da je odatle polazila zdrava alternativa umornom major filmu.

Ja sad ne mogu tačno da se setim koji bi se naslov konkretno mogao smatrati van-major replikom OMEGE, ali ima veliki broj naslova koji su stremili da se bave sličnom tematikom. Međutim, sada, B-film je sveden na to da se na I AM LEGEND odogovara sa potpuno besmislenim naslovom kao što je I AM OMEGA koji nema apsolutno nikakvu težinu niti na bilo koji način unapređuje filmsku estetiku, niti pokazuje neke potencijale priče koje je Lawrence možda predvideo, niti je barem bezobrazan, što su Cormanovi & sl. filmovi obično bili.

Tu ulogu u savremenim okolnostima povremeno preuzima New Line, a povremeno Luc Besson, ali oni ipak funkcionišu unutar tog velikog sistema, i samim tim moraju da mu budu komplementarni.

Stoga, mislim da je sadašnje stanje američke kinematografije gore nego ikad pošto je B-film upravo ubijen i ne postoji relevantna alternativa umornom mejnstrimu.

I onda samim tim očekivanja od I AM LEGEND ne mogu da budu prevelika. Iako se u prošlosti licitiralo sa raznim imenima koja je trebalo da režiraju & glume, ja mislim da direkcija ovog filma nikada nije ni trebalo da bude znatno drugačija od ovoga što smo sada dobili. Naravno, možda bi se više insistiralo na nekim drugim elementima koji su u tom trenutku aktuelni, ali mislim da bi u svakoj od tih varijanti I AM LEGEND bio projekat otprilike ovog dometa.

Meni je lično Will Smith super, on je meni potpuno legitiman perssonality actor iz te najisplativije plejade. Svako ima nekog svog među njima, i ja bih svakako radije gledao Bruce Willisa ili Mel Gibsona, ali i Will Smith mi je potpuno OK. On je glumac koji ima svoj magnetizam i mogao sam da ga gledam samog u dugim deonicama I AM LEGENDa.

Ono gde mi je I AM LEGEND najpre pao su CGI vampiri. Zaista nisam video potrebu za tim da oni budu CGI pošto ionako moraju da budu u interakciji sa živim ljudima i realnim objektima i to jako loše izgleda. Oni nisu loše urađeni kada bi I AM LEGEND bio BEOWULF pa da je sve animirano, ali ovako, zaista ne funkcionišu u interakciji sa živim ljudima. Čini mi se da su oni delimično sigurno bili i neka vrsta CGI remiksa pravih ljudi, i to je moralo biti mnogo bolje urađeno. Izvan toga, situacije sa njima su sporadično potpuno OK, i ima lepo osmišljenih momenata.

Moram priznati da su mi oni za nijansu manje inteligentni nego što sam očekivao od bića koja su ipak uspela da instaliraju klopku za Willa, premda možda je u stvari Irkinja napravila tu klopku. Ne znam. To mi je čudno. Isto tako, čudno mi je kako Will ne kapira da je onom vampiru koji izađe na sunce oteo ženu ili ćerku ili štagod i da je ovaj zato izleteo napolje. Naime, Will to definiše kao potpuni gubitak orijentacije i nagona za samoodržanjem, dočim ja mislim da je taj I went to see about the girl momenat u stilu GOOD WILL HUNTINGa tipičan primer ljudske slabosti i zanosa.

Štaviše, mislim da ceo Willov demise dođe zbog toga što je oteo vampirku. Will nije naivan, oteo je komad koji po njegovom svedočenju ima između 18 i 20 godina i očigledno je hteo da je remontuje pa da je švajsa. Očigledno je epidemiolog hteo da se igra doktora i vampiri se nisu složili sa tim. Što je i prirodno. Nikome nije milo da mu otimaju i seksualno iskorišćavaju bližnje.

No, dakle, ja mislim da se otmica vampirke može posmatrati kao inicijalna kapisla za obračun sa Willom, i u tom smislu I AM LEGEND preuzima mitsku matricu ILIJADE. No,isto tako mi se čini da je iz filma uklonjena svest o tome. Ili da nikada nije ni postojala.

Da CGI čudovišta nisu devalvirala ceo film i potpuno ga obesmislila na nivou pretnje, I AM LEGEND bi bio jedna sasvim korektna reinterpretacija Mathesonovog koncepta u industriji koju zanima da njegov pitch pretvori u star vehicle a ne da nam prikaže njegove mračne vizije.

Sam kraj je sličan OMEGI, a nema veze sa knjigom, i kao takav mi je negde sasvim očekivan, i ostavio me je ravnodušnim u tom smislu da se nisam previše uznemirio. Za razliku od OMEGE ima manje kiča u patetici ovog kraja, ali to je što se mene tiče negde to.

I mislim da se nismo ni mogli nadati boljem kraju ako sagledamo produkcione okolnosti.

Film ima nekoliko virtuoznih momenata, tu bih naročito izdvojio Willa koji visi, i mislim da ga je Lawrence vrlo solidno realizovao. Inače vrlo zanimljivo je da je second unit radio Vic Armstrong što je šteta pošto bi sa realnim negativcima njegov talenat sigurno bio još bolje iskorišćen.

Fleš-bekovi su mogli imati neke jace okidace ali je i ovo OK i fleš-bekovi su savim u redu. Emma Thomposn u ulozi pronalazača virusa je fascinantna i zaista čini da film dobije na klasi. Ona kad se pojavi na početku i ispriča svoju priću zaista se oseća da stvari neće izaći na dobro. Bilo bi zanimljivo videti kako je skončao njen lik premda takve sudbine stalno srećemo u RESIDENT EVILima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE TEN Davida Waina, courtesy of Ginger.

Ono što se odmah vidi je da se THE TEN najpre može gledati kao američka indie varijanta Momčilovićevog SEDAM I PO.

Doduše, ovaj film govori o deset božjih zapovesti, to jest pokušava da ih tematizuje kroz deset apsurdnih skečeva, ali slično filmu SEDAM I PO ne uspeva da se baš drži teme. Štaviše. SEDAM I PO se možda i više drži teme od THE TEN unutar samih priča.

THE TEN je baziran na loosely based skečevima koji imaju apsurdni humor na tragu pajtonovaca, s tim što film nije toliko smešan, ali jeste prilično konstantno zabavan. Ne mogu da ga preporučim kao čistu komediju ali u domenu filmova koje gledamo kao informaciju, THE TEN spada među zabavnije informacije.

Ono što filmu daje posebnu težinu to je solidan budžet i Wainova sasvim solidna egzekucija, praćena glumom dosta savremenih indie, pa i ne baš tako indie starova kao što su Wynona Ryder, David Schwimmer, Paul Rudd, Famke Janssen, Jessica Alba, Oliver Platt, itd.

Zanimljivo je da ovako u suštini konvencionalan indie projekat koji samo naizgled deluje sveže a u stvari je baziran na odavno izgustiranim tradicijama može da okupi ovakvu ekipu koja ipak ne sedi besposlena, ida mu još vrlo traženi Paul Rudd bude producent. Međutim, kada pogledamo naslove poput I LOVE HUCKABEES i slične apsurdističke poglede na svet u indie produkciji, THE TEN stiče zasluženo poštovanje pošto je barem uglavnom zabavan, iako često promašuje metu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Podsetio sam se filma CROUPIER Mike Hodgesa sa kojim je ovaj veteran kupio sebi barem još deceniju rada u grubom i kompetitivnom svetu britanskog filma. Voleo sam ovaj film kao klinac i smatrao sam ga dosta važnim. Sad kad sam ga reprizirao, shvatio sam da ga i dalje volim, iako ga više ne smatram naročito važnim, premda jeste uticajan, po mnogo osnova.

Pre svega, naravno, ovo je film koji je lansirao Clive Owena. Gledan iz ove vizure, lako je mogao da ga i ne lansira ako uzmemo u obzir potpuno smešne deonice u kojima ga Hodges prikazuje kao pisca, boema, sa nekim kretenskim šeširom i sl. Naravno, Hodges je morao da prikaže kako se njegov junak transformiše u svakom smislu, pa i kroz promenu odeće i boje kose, uostalom taj šešir ima posle ulogu kada mu ga žena vraća na glavu u pokušaju da ga "vrati sebi", ali mislim da je to moralo veštije da se uradi.

U tom smislu, ova uloga umalo nije kompromitovala taj tough guy cool koji Clive Owen nosi u sebi, no on je na svu sreću isplivao kada se Clive nađe u kockarnici i generalno kada zađe u predele noira.

Drugo, ono što mi i dan-danas stoji iako me nervira mnogo više nego kad sam bio klinac, to je krupijeov paralelni život kao pisca. Iako volim in-jokes, volim filmove o odnosu života i umetnosti i sl. počinjem da osećam priličan otpor prema uvođenju takvih elemenata pošto mislim da takvi zahvati emituju nemoć scenariste koji ne veruje dovoljno u svoje likove i onda u jednom trenutku odlučuje da sve ojača time što će u film projektovati i deo sebe. Ipak, CROUPIER uspeva da i pored takvih iskliznuća ostane na nogama, i da bude sve vreme pregnantan i uzbudljiv.

Pregnantnost proističe iz toga što film priča vrlo jednostavnu priču koja funkcioniše na više nivoa. Prvi nivo je svakako melodrama u kojoj pratimo našeg glavnog junaka i njegove odnose sa ženama. Drugi nivo je priča o njegovom poslu, radu u kockarnici i krimi-zapletu koji tu počinje da se dešava, treći nivo je klasni nivo na kome se jasno očitavaju problemi koje socijalna pripadnost donosi junaku koji je doseljenik i razlika u primanjima koja diferencira ljude, četvrti nivo je apostrofiranje dilema pred kojima se junak nalazi i njihovo tumačenje na nivou životne logike, književne logike i konačno kockarske mistifikacije. Zbog ovako ambicioznog pristupa jednostavnoj priči, film ostaje elegantno simplifikovan spolja i intrigantan iznutra. U tom smislu Mayerbergov tekst više duguje britanskoj dramskoj tradiciji XX veka nego noir scenaristici.

Nesporno je reč o vrlo literarnom scenariju koji bi sam po sebi teško prošao i vrlo lako se mogao pretvoriti u samoparodiju da nije odlične Hodgesove režije koja je izvukla maksimum od glumaca. Hodges je radeći ovak komplikovan tekst uspeo da učini ono što je najteže u filmu a to je da snimi neke ljude kako izgovaraju određene replike iz nekog ugla a da posle to kad gledaš izgleda kao da su to zaista neki likovi a ne neki snimljeni ljudi koji izgovaraju replike. I kada je uspeo da prebaci tu barijeru, onda su se naprasno zalečili i svi antidramski viškovi u scenariju.

Britanski reditelji su inače zzbog svoje odmerenosti i inteligencije moji favoriti pošto čak i kad rade neko smeće oseća se da je uložena posebna pažnja i po tome su Britanci zaista osobeni. CROUPIER je baš primer jednog takvog projekta u kome se kroz manje izražajnih sredstava postiže više, ali se istovremeno vidi da tu i obučenost glumaca i ostatka ekipe, i tradicija koja je do tada izgrađena imaju svoju ulogu.

Kada bi se CROUPIER pažljivo analizirao bi, videli bi da taj film u sebi nema ništa što je tehnički nedostižno za bilo koju kinematografiju, ni po broju pozicija kamere, ni po scenografiji, ali taj jedan nematerijalni know-how koji ima je zaista fascinantan.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

PHANTOM THE SUBMARINE sam svojevremeno gledao na FESTu i utisak mi je bio da je reč o smpatičnom ali besramno derivativnom filmu. Čak i pre sedam-osam godina ovaj film delovao je kao potpuno eklektičan, čak i arhaičan, naročito jer su tada odjeci CRIMSON TIDEa i THE ROCKa bili jaki.

Doduše, i sam CRIMSON TIDE je prilično derivativan ali je u njemu Tony pokazao kako se to prevazilazi režijom.

PHANTOMa sam odlučio da revistujem upravo radi teze koju sam nedavno izneo a to je da je ČETVRTI ČOVEK za srpski film ono što je SHIRI, ili PHANTOM ili TUBE za korejski.

I od svih njih, PHANTOM jeste najbliži potvrdi te teze. Štaviše, PHANTOM je naročita potvrda drugog dela te teze a to je da se na bazi SHIRIja ili PHANTOMa može stići do HOSTa ili MEMORIES OF MURDER pošto je na krajnje spornom PHANTOMu kao scenarista potpisan Joon Bong Ho, autor narečenih uzora.

Joon Bong Ho nije jedini scenarista ovog filma ali jeste deo tog projekta i pokazuje da je evolucij moguća.

PHANTOM ima zanimljivu političku postavku. Naime, znajući Bonga nisam ni sumnjao da će njegov film imati politički angle. Međutim, ono što zaista iznenađuje, to je jasan anti-japanski stav i podozrenje koji se nije sretao, po intenzitetu, čak ni u najreakcionarnijim hladnoratovskim filmovima.

Odmah za antijapanskim sentimentom sledi antiamerički sentiment, koji je Bongova specijalnost, setimo se filma HOST.
Ovakva stvorena političnst zaista jeste neobična, naročito ako imamo u vidu da je reč o visokobudžetnom mainstream filmu.

U tom smislu, PHANTOM se razlikuje od prilično PC prsitupa Scottovog CRIMSON TIDE.

Sam sastav ekipe koja vozi PHANTOM prilično je neuverljiv. Posada je sastavljena od raznih edgy kučkinih sinova koji su sakupljeni u DIRTY DOZEN ključu, što je dobro za neku samoubilačku misiju ali je besmisleno za rukovanje nuklearnom podmornicom.

Backstories likova su takođe neuverljive i preterane, i konačno kao takve ni ne zaigraju kako treba u raspletu filma.

Sama podmornica je dosta loše nrekonstruisana u enterijeru pošto nije dovoljno skučena i kalusrofobična, već deluje prostrano kao zgrada a ne mašina.
Međutim, čak i kad se sve scenarsitičke i rediteljske greške uzmu u obzir, PHANTOM jeste osrednje uzbudljiv film, naročito kao kuriozitet za kompletiste.
I ako izuzmemo da PHANTOM govori o tradicionalno filmičnijoj temi, on je u suštini tu negde sa ČETVRTIM ČOVEKOM po dometu.

Ukoliko se ispostavio da je ĆETVRTI ČOVEK početak razvoja kao što je bio PHANTOM bio, onda će na kraju sve biti u redu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ARRIVEDERCI AMORE CIAO Michele Soavija.

Drago mi je da se Soavi barem nominalno vratio bioskopskom filmu iako se ni ovaj naslov ne može zaista smatrati pravim bioskopskim pošto se na produkcionom planu kao i u samom rediteljskom konceptu osećaju snažni uticaji italijanske televizijske produkcije.

Međutim, ovaj film je izašao u bioskope i kao takav ga treba i tretirati, s tim što sam ja upravo zbog televizijskih korena spreman da mu oprostim izvesnu monotonost rešavanja scena i upotrebe rediteljskih sredstava koja je Soavi očigledno čuvao za punchline scene.

Pored Soavijevih filmova, o tome da je on opasan zanatlija govori činjenica da je radio second unit na Gilliamovim spektaklima i u ovom filmu svoju zanatslu veštinu pokazuje u nekoliko navrata, naročito u sceni pljačke i obračuna koji usledi.

Međutim, ono što je važnije, postoji nekoliko situacija u kojima pokazuje i svoju horor kompetenciju naročito pirilkom beskompromisne završnice u kojoj se oseća italo dar za rešavanje scene.

Sam po sebi, ovaj film je jedna zanimljiva priča o nekadašnjem teroristi-levičaru, bogataškom detetu koje je pobeglo pred kaznom za teroristički akt u Južnu Ameriku i sada se vraća u Italiju promenjen činjenicom da je počinio izdaju i kreće stranputicom doušništva, brutalnog kriminala, korupcije i konformizna ne bi li ponovo stekao status običnog slobodnog čoveka.

I na tom putu on nema milosti i skrupula i što je najvažnije scenaristi uspevaju da isprate tu liniju do kraja (film je baziran na romanu) koji neću spoilovati, ali kakav inače ne srećemo u tipičnom gangsterskom filmu u kome junaik obično strada zbog poneke preostale skrupule.

Ipak, izvan uvek osvežavajućeg euro-settinga, dosledno sprovedenog karaktera i nekoliko jako dobrih scena, ovo sve je italijanski TV business as usual, dostojan naslednik njihovih komada tipa LA PIOVRA i sl.

* * 1/2 / * * * *

P.S. Ne znam seća li se neko italo plitičkog trilera THE SALAMNDER, na to sam iodlepljivao kao malo dete, sada bih baš voleo da ga osvežim...

[crippled_avenger]

Podsetio sam se filma TAKING OF PELHAM ONE TWO THREE Josepha Sargenta   koji sam svojevremeno prvi put gledao kada mi ga je Tripp nasnimio na VHS. Sad sam ga se podsetio i mogu reći da se radujem što će Tony Scott raditi rimejk. Naime, ovaj film vapi za rimejkom pošto ga godine koje su prošle nisu baš mazile i uostalom već je jednom i bio rimejkovan doduše za TV 1988. godine.

Osnovni problem ovog vrlo funky hostage hijack trilera je u tome što iz današnje vizure monstruoznih negativaca kakve je umeo da iznedri DIE HARD ili SPEED, Robert Shaw i družina zaista deluju kao mala deca. Naime, oni su naivni, i za današnje standarde njihov plan ima gomilu rupa. Ipak, ako zanemarimo činjenicu da smo kasnije gledali još puno sličnih i još puno napetijih filmova sa temom otmice, čak i u kontekstu svoje epohe, TAKING OF PELHAM deluje naivno u poređenju sa recimo Lesterovim JUGGERNAUTom koji je zaista opak film i sa savremenim gledalačkim znanjem se povremeno upitaš kako će se razrešiti.

U tom smislu, PELHAM se pre svega oslanja na dosta statične uloge Walter Mattaua i Robert Shawa koji uglavnom sparinguju preko telefona, i igraju glasom i akcentom.

Same akcione i suspense scene su korektne ali daleko ispod vrhunskih majstora žanra koji su operisali u to vreme kao što je recimo Don Siegel.

Ukoliko Tony Scott bude uspeo da očuva energiju ovih karaktera kroz personality glumačke podele, i ukoliko Koeppov scenario bude osmišljeniji na nivou suspensea, i konačno, ukoliko likovi budu izraženi više kroz akciju a manje kroz dijalog, uspeće da izvuče dobar film koji je sakriven negde duboko ispod PELHAMa. Međutim, s druge strane, da nije izvikanog naslova, rimejk PELHAMa bi bio samo još jedan DIE HARD derivat i kao takav bi bio otpisan još u pre-produkciji.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam sa zakašnjenjem DEATH PROOF Quentina Tarantina, courtesy of Kunac.

Moram priznati da sam posle teškom mukom pogledanog PLANET TERRORa Roberta Rodrigueza, odložio gledanje DEATH PROOFa što mislim da dosta govori o tom iskustvu koje je toliko upečatljivo da sam posle njega odložio gledanje novog Tarantina. Kad kažem "novog
Tarantina" ne aludiram da mi je Tarantino omiljeni reditelj ali on svakako jeste jedan od autora koje pratim sa velikom pažnjom,
naročito posle KILL BILLa.

U neku ruku DEATH PROOF jeste produžetak KILL BILLa drugim sredstvima, ali ovog puta u pravcu revivala road moviea i car chase moviea koji su rađeni u AIP produkciji. Ono u čemu je Tarantino beskrajno autentičan jeste činjenica da je dinamiku svog filma zaista žrtvovao onome što jeste esencija tog tipa exploitation filma. Naime, ti exploitation road filmovi ne samo da su bili karakteristični vehicli za reditelje koje exploitation ne zanima previše kao što je Jonathan Kaplan već su obično bivali vehicli i
za glumce koji nisu tipični akcioni heroji kakvi su inače igrali u AIP filmovima. Stoga su ti filmovi obično bili priče o Americi i nekim karakterima usamljenicima koji lutaju Amerikom, ne snalaze se, i sve to je bilo filovano njihovim buntovništvom koje se manifestuje brzom vožnjom. Međutim, tih auto potera ni u izvornim filmovima nije bilo previše tako da ih Tarantino daje u obimu koji je je i nekada postojao i u kvalitetu koji oni nikada nisu postigli.

Mislim da bi savki drugi reditelj u svom pokušaju da rekonstruiše taj žanr pokušao da ga popravi, da ga izmeni i prilagodi savremenom senzibilitetu, ali je Tarantino ostao prilično dosledan estetici svojih prethodnika. Uostalom WHITE LINE FEVER, VANISHING POINT i ostali i jesu neka vrsta američkih klasika koji su uticali na wendersovsku euroamerikanu a naravno omiljeni su i Americi i njima znače mnogo više nego nama, tako da je sasvim očekivano da ljibiteljima te vrste filma ovako nešto nije dosadno.

Štaviše, siguran sam da oni koji imaju neposrednije iskustvo Amerike mnogo više znače i geografski elementi koji se u ovim
filmovima pominju. Vrlo je zanimljiva svojevrsna fetišizacija provincije koja recimo nama uopšte nije jasna, i mislim da je DEATH PROOF obuhvatio i tu kulturološku liniju.

Kad je reč o deonicama vezanim za karaktere, to je takođe čak za nijansu zanimljivije nego u filmovima koji su inspirisali Tarantina. Tamo takođe postoje dugi monolozi kroz koje junaci pokušavaju da nešto konstatuju, stalne verbalne provokacije, i sl. I to je Tarantino lepo preneo u DAETH PROOF. Isto tako mislim da psihološka igra između prvog seta devojaka i Stuntman Mikea ima jasnu žanrovsku doslednost.

Konačno odnos prema telesnosti junaka takođe ima grindhouse tradiciju. Reditelji tog pravca su naročitu pažnju poklanjali fizičkom izgledu i stanju svojih likova i pokušajima da se njihovo prisustvo oseti na ekranu. I Tarantino je to vrlo dobro dijagnostikovao za razliku od vrlo površnog Rodriguezovog postupka u PLANET TERROR.

Naravno, znam da će me svi domah optužiti da mi je film bio prijatan zbog toga što u njemu glumi Mary Elizabeth Winstead i te gnusne podmetačine moram odmah da negiram. Mada. Jesam se obradovao.

U svakom slučaju, DEATH PROOF je film čije su mane iste one koje imaju VANISHING POINT i slični naslovi koji se danas smatraju klasicima žanra, a sve prednosti koje ima proističu iz Tarantinovog unapređenja izvornog materijala.

Smatram da je za pravilan doživljaj ovog filma potrebno izvesno predznanje, ali da mu u ovom konkretnom slučaju to nije mana već naprosto karakteristika kao što ni sam GRINDHOUSE nije film već konceptualna umetnost a DEATH PROOF u suštini samo fusnota u obliku filma.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Sa bloga Duleta Maljkovića:

Povratak Marksu!
Pre nekoliko decenija Jirgen Habermas, jedan od najvećih živih filozofa, zapitao se - čemu još filozofija? Danas, postavljamo slično pitanje, pitanje koje se odnosi na jednu od ključnih ličnosti savremene filozofije, onog na čijem grobu stoji čuvena teza - ,,mnogi filozofi pokušavali su da shvate svet, a reč je o tome da se on promeni". Dakle - čemu još Marks?
Nekima se može učiniti da je to pitanje ravno skandalu. Oni bi ustvrdili - Marks je prevaziđen, praksa je osporila njegove teorijske postavke, propast komunizma piše epitaf njegovom političkom zalaganju! Od njega ne da nemamo šta da naučimo, nego ga što pre treba još jednom upokojiti (samo dvaput se umire), jer je on totalitaristička pretnja svetu koji polako dobija obličje utopije liberalnog globalizma. Ono što je najzanimljivije u ovakvim tezama jeste mesto sa koga one dolaze - reč je po pravilu o jugoistočnoj Evropi i zemljama koje su imale socijalističke sisteme, gde su raznovrsne verzije marksizma bile dogmatizovane (U SSSR i zemljama pod njegovom dominacijom je to bilo insistiranje na dijalektičkom, a ne istorijskom materijalizamu, u SFRJ pak na naučnoj ,,rehabilitaciji" humanizma mladog Marksa, u najrazvijenijoj formi izloženo u okviru praxis-a). Danas se Marksa odriču ponajviše oni koji su se nekad, umesto nad Biblijom, zaklinjali nad Kapitalom.

I dok je u većini zemalja zapadne Evrope i Amerike Marks odavno prihvaćen kao relevantan filozof i politički ekonomista - posebno u univerzitetskom kontekstu koji je izrazito levičarski  i libertetski - čitaju ga japiji iz londonskog City-ja koliko i raznovrsni alternativni pokreti - alter-globalisti, anarhisti, eko-,,teroristi", dotle je Marks u Srbiji danas prokažena figura. U političkom smislu ni jedna relevantna stranka ne pominje marksističko nasleđe, niti svoje socijalne programe dovodi u vezu sa istim (mada je upravo socijalna država sa radničkim pravima deo tog nasleđa, kao i mnoge progresivne ideje u tom domenu - besplatno školstvo i zdravstvo npr, danas zaboravljene). Naprotiv, politički mainstream se prema periodu socijalizma odnosi kao prema ideološkoj fazi koju što pre treba zaboraviti, a prema periodu tranzicije kao nužnom zlu na putu ka uključenju u globalne tokove kapitala. Kao da izbora nema, tj. da je ekonomski liberalizam danas ,,prirodna stvar", a upravo je Marks taj koji je stajao na putu te ,,naturalizacije", jasno obnjašnjavajući kako kapitalizam funkcioniše, upozoravajući na inherentne krize koje mogu imati nesagledive političke posledice. U tom smislu, ,,frankfurtska škola" povezaće rađanje fašizma u Italiji i nacizma u Nemačkoj sa tadašnjom ekonomskom depresijom, te će ove dve ideologije čitati kao totalitarne pokušaje da se ta kriza prevaziđe, dok će, konkretno u Nemačkoj, druga komponenta sistema Vajmarske republike omogućiti Hitlerov uspon - inherentna ,,propusnost" parlamentarne demokratije u kojoj, konačno, kako Ransijer ističe, ,,bilo ko može da vlada nad bilo kim". Hitler nije preuzeo vlast državnim udarom, nego mu je široka ovlašćenja dao parlament dvotrećinskom većinom koja su obnavljana čak i tokom II sv. rata (što je tada, s obzirom na zabrane nekih stranaka i druge pritiske, bila potpuna farsa).

Liberalni teoretičari fašizma skloni su da ga tumače kao specifičnu reakciju na komunizam, koji mu istorijski prethodi. Čak i kada bismo bili skloni takvom objašnjenju ono opet ne bi moglo da izjednači komunizam i fašizam (što je politička implikacija ove teorije), jer je, kako Žižek ističe, fašizam zamenio stvarno postojeći klasni sukob fiktivnim rasnim. On je, u tom kontekstu bio dvostruka aberacija kominističke revolucije pod vođstvom Lenjina koja se i sama izopačila u staljinizam (o uzrocima tog izopačnja drugi put). I dok je staljinizam bio pervezija humanističkog prosvetiteljstva - verovao je da je svaki čovek inherentno dobar id a se može vratiti na ,,pravi put", dotle je nacizam u različite rase/narode upisao nepopravljiv psihofizički defekt i inherentnu inferiornost kulture. Zbog toga ova dva projekta ne mogu biti izjednačena, kao i zbog činjenice da su se komunisti borili protiv nacizma (i neka bude podvučeno imali najviše žrtava u II sv. ratu) mada je danas to evropski trend pod krinkom borbe protiv totalitarizma u celini (sem onog liberalno-imperijalističkog, naravno), što je na lokalnom nivou u Srbiji dovelo do skandalozne rehabilitacije četništva i njihovog izjednačavanja sa anti-fašističkim, komunističkim partizanskim pokretom.

Kako god stajalo sa kompleksnim odnosima na relaciji kapitalizam - fašizam - liberalizam - komunizam, Marksa moramo čitati kao aktuelnog kritičara kapitalizma, koji ističe i njegove pozitivne strane - rastakanje starih, zaostalih feudalnih proizvodnih odnosa, partijarhalnih stereotipa, kreiranje nadnacionalnog buržoaskog identiteta, razvoj nauke, itd. Ali nas i danas upozorava na one negativne, pre svega u domenu planetarne ekploatacije i klasne razlike, koja je danas ,,normalizovana diskriminacija" amortizovana konceptom socijalne pravde (ali ne i jednakosti) i koju ne treba ukidati, dok ostale diskriminacije na nivou nekog ličnog svojstva - pola, rodne ekspresije, seksualne orijentacije, verskih uverenja i sl. - treba nesumnjivo iskoreniti. Primenjujući njegove ideje, Naomi Klajn u svojoj poslednjoj knjizi The Schock Doctrine (kojoj pohvalne recenzije piše Stiglic, nobelovac u oblasti ekonomije) intervenciju na Irak vidi kao nasilno uključenje ove države u tokove kapitalizma, Žižek proklamuje povratak Marksu kroz Lenjina i njegovu ,,revolucionarnu paradigmu" (koja je danas posebno zanemarana u zapadnom čitanju Marksa i vidi se kao ,,utopijski višak"), a Badju obnavlja maoizam i koncept ,,kulturne revolucije". Ja sam na ovom mestu skromniji - za potrebe bloga Marksu se vraćam kroz sasvim akademski i konzervativni tekst austrijskog filozofa Lismana (NIN, 15. 11. 2007), koji se upravo bavi odgovorom na postavljeno pitanje - čemu još Marks? - i dobro ističe koji aspekti njegovog rada su danas generalno priznati upravo ,,na Zapadu". I zašto je autor Kapitala i dan danas živ, iako je već dva puta bio mrtav - prvi put fizički, drugi put simbolički, nakon tzv. ,,sloma komunizma".

SAMOSPOZNAJA ZA NAROD
Konrad Paul Lisman

Globalizacija, socijalna i platna snižavanja ili dominiranje finanskijskog kapitala: Marks je to već opisao.

Razmišljati o aktuelnosti Karla Marksa smisleno je onoliko koliko i pitati se šta nam to danas Sigmund Frojd ili Čarls Darvin još uvek imaju da poruče. Njihova važnost kao osnivača moćnih koncepata tumačenja sveta i nauke je neosporna, čak i kada se njihov dalji razvoj takođe mora uzeti u obzir, kao i činjenica da ne mora da nam se sviđaju sva stanovišta i karakterne osobine tih istraživača. Ali dinamika nagona koju je Frojd otkrio oslobodila nas je isto onoliko malo koliko i  mehanizmi evolucije. Tek kada se pomene Marksovo ime, lice nam se s indignacijom mrši.

Svemoć novca

U osnovi istorije Marksove recepcije leži ogroman nesporazum. Ako zanemarimo humanistički naglašene rane spise ovog autora, ako izostavimo političke pamflete i novinarske članke, ukoliko po strani ostavimo njegove lične ambicije i utopije, vidimo onda jasnije da se ovaj samostalni učenjak u egzilu bavio skoro četiri decenije samo istraživanjem jedne jedine društvene formacije -  kapitalizmom. Jednostrano povezivanje Marksa sa radničkim pokretom i komunističkim sistemima i njegova uloga duhovnog preteče staljinizma, zamutili su, nakon pada sovjetske imperije, naš pogled na njegov istinski doprinos. Jer on se, kao teoretičar kapitalizma, mora uvažiti kao neko ko je među prvima pokušao da razume dinamiku i mehanizme svih onih segmenata društva koje prožima ekonomija, koja u međuvremenu, pod imenom globalizacije, trijumfuje širom sveta. Možda nam kod Marksa smeta što smo svi mi na neki način kripto-marksisti: jer Marks je taj koji je utvrdio da ekonomski zakoni i nužnosti predstavljaju osnovu društva i sve drugo - politika, nauka i kultura - ima da se upravljaju prema njihovim zahtevima. I ko danas ima tome šta da prigovori?

Neosporno je da društvene teorije uvek pokazuju visok stepen fikcionalnih elemenata, one su takođe uvek pokušaji samotumačenja. Začuđuje da naše vreme koje se inače rado bavi svim vrstama arheologija, izgleda nema nikakvog interesovanja za to kako se o kapitalizmu mislilo kada je on još bio in statu nascendi. Ukoliko se danas Marks čita u izvesnoj meri nepristrasno, stiže se do iznenađujućih otkrića. On je verovatno bio prvi pristalica globalizacije, fleksibilizacije i mobilnosti. Upravo u «Manifestu komunističke partije» Marks je nadahnuto opevavao pobednički pohod kapitalizma širom sveta: «Ona [nova prozvodnja] rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa svim starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose pogledaju trezvenim očima. Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele Zemljine kugle. Svugde ona mora da se ugnezdi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi veze. Brzim poboljšanjem svih oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem, buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jevtine cene njenih roba jesu teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju".

Činjenica da je upravo komunistička Kina ta čiji se zidovi danas ruše tom jeftinom robom, jeste svakako naročita lekcija svetske istorije. Marks je takođe vrlo dobro znao da se ne može odupreti moći novca. U odnosu na to kako je Marks u svojim ranim tekstovima opisao svemoć novca kao odlučujućeg medijuma razvijenog društva, reklamni tekstovi velikih banaka i invensticionih fondova deluju sasvim uglađeno: ,,Onolika kolika je moć novca, toliko je velika moja moć. Ružan sam, ali mogu da kupim najlepšu ženu. Dakle, nisam ružan, jer se dejstvo ružnoće, njena sila zastrašivanja, poništava novcem."

Ako prelistamo tri toma ,,Kapitala" i druge ekonomske spise poznog Marksa, doći ćemo zasigurno do otkrića vrednih pažnje. Marks je, primera radi, opisao kako proces koncentracije globalnih tokova kapitala tako i sve dominantiju ulogu finansijskog kapitala, on je podjednako skicirao ,,novog samostalnog" pojedinca koji je sopstveni poslodavac i neizbežno globalno socijalno i platno umanjenje. Marks je bio taj koji je pokazao da je logika tržišta jača od snage pojedinaca i njegova teorija viška vrednosti, čak i ako se o njoj može dugo prepirati,  još uvek je, u najmanju ruku, jedan od najinteresantnijih filozofskih pokušaja da se objasni kako u jednom društvu, u kom se navodno samo iste vrednosti  razmenjuju, mogu nagomilati ogromna bogatstva. Markst u ovom kontekstu citira autora prve knjige o ekonomiji novca, ciničnog Abea Galianija, kog je je i Niče poštovao, jednom rečenicom koju bi trebalo svi koji propovedaju «win-win situacije» (gde obe strane stiču jednak profit) dobro da zapamte: «Tamo gde je jednakost, tu nema zarade».

Beznadežno propale utopije

U vremenima u kojima je renesansa religiozne misli postala nepregledna i imajući u vidu  borbu svetskih razmera protiv terorizma kog inspiriše fundamentalistička religija, vredi možda ponovo baciti pogled na nekad čuvene, danas odavno zaboravljene rečenice koje je Marks napisao o religiji: «Religija je izmaštano ostvarenje ljudskog bića, jer ljudsko biće ne poseduje nikakvu istinsku stvarnost. Religiozna beda je s jedne strane izraz istinske bede, a s druge protest protiv prave bede. Religija je uzdah progonjenog stvora, duša sveta bez srca, kao što je i duh bezdušnih okolnosti. Ona je opijum za narod.» I onda neki govore kako bismo se lako mogli odreći čitanja Marksa! Neosporno je da su socijalne utopije koje se dovode u vezu s njim beznadežno propale. Komunistička opsesivna ideja je iziskivala više miliona mrtvih. To međutim ne znači da se treba odreći Marksa kao jednog od najoštrijih i najbistrijih analitičara građanskog društva. Time bismo sebi uskratili važnu mogućnost samospoznaje. A sasvim je moguće da to nije u interesu onog sistema čijem istraživanju je Marks posvetio čitav život.

[crippled_avenger]

Pogledao sam NO COUNTRY FOR OLD MEN Braće Coen.

Nisam očekivao ništa od ovog filma, štaviše očekivao sam da će biti prilično slab. Njihovih recentnih filmova se praktično i ne sećam, poslednji koji mi se zaista dopao bio je O BROTHER, a ovo ostalo sam redovno gledao i redovno sam bivao razočaran.

Mislim da su naslovi poput LADYKILLERS zaista za potiskivanje iako sam baš u tom miljeu očekivao da će zablistati.

U NOC COUNTRY FOR OLD MEN se nažalost ne vraćaju na BLOOD SIMPLE teritoriju iako se sa time koketiralo u najavama. U stvari ovo je kao FARGO koji je urađen sa ozbiljnopšću BLOOD SIMPLE.

E sad, meni je FARGO iu principu bio početak njihovog totalnog sunovrata, i ta vrsta neo noira sa obiljem idiosinkratičnih likova na ničijoj zemlji između komedije i krimića sa maltene tatijvskim izletima je bila potpuno pogrešan put za njih.

NO COUNTRY FOR OLD MEN je kao FARGO samo bez tog cinizma, bez smisla za humor, a opet bez stegnutosti i eruptivnosti BLOOD SIMPLE. Dakle, NO COUNTRY FOR OLD MEN ne uspeva da izbegne skretanje u teritoriju tradicionalnog krimića, što bi meni bilo super, da oni zaista žele da ga naprave.

Međutim, ne, oni prave art film unutar te strukture koja nažalost nema dovoljno potencijala za kontemplativan pristup glumi i kadriranju, gde čak više nema ni njihovih wisecrackova, ili su na njihovo mesto ubačene neke nezanimljive kontemplacije o smislu života na Zapadu u vreme pohlepe, trke za drogom i novcem, i sl.

Ali, NO COUNTRY FOR OLD MEN nije film o smrti Zapada. To je krimić smešten u 1980. godinu, bez ikakvog očiglednog razloga, čak ni dizajn ni soundtrack mu nisu nešto vezani za epohu, mada jesu prilično precizni.

I na kraju, NO COUNTRY FOR OLD MEN jedino i može da se gleda kao kompetentno urađen redneck krimić koji je nažalost trom, razvučen, i krase ga mane koje Coeni ranije nisu imali, dok su mu vrline sve ono što nam ionako pruža neko drugi.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE FLOCK Andrew Laua, courtesy of Ginger.

Moram priznati da nisam bio neki naročiti fan Lauove hongkonške faze i da nisam baš ukapirao šta tu ima unikatno kod njega što bi ga preporučilo Holivudu, niti da on nudi nešto što tamo nema.

I kada sam pogledao THE FLOCK mislim da se jedini dopunski komplimet može dati Lauu da je dorastao tome da snimi holivudski film i da u tom smislu ima perspektivu u tamošnjim okolnostima. THE FLOCK je dosta hipsterski urađen serial killer flick u kome je prilično jasno kuda stvari idu, jasno se vide šavovi šta je preuzeto iz kog klaska, u rasponu do SILENCE OF THE LAMBS hemije među likovima, preko patine THE PLEDGE do tematike bliske HARDCOREu i 8 MM.

Međutim, Lau to uspeva da sklopi u jednu koherentnu celinu gde film nosi zaista odlična uloga Richard Gerea koji igra nasuprot tipu koji inače igra, i očigledno je sperman da uradi onaj stunt koji je uradio Bruce Willis u 16 BLOCKS a to je da igra starijeg junaka nego što jeste. Štaviše, vidi se da Gere puca od snage i da se obuzdava kako bi igrao matorca.

Sama tema je već potrošena i Lau ne unosi ništa novo, niti scenario oprobanog hack dueta Bauer-Craig (HIGHWAYMEN, ANACONDA) može da prži išta više od bazične zanatske kompetencije, međutim, ovo je serial killer krimić, i on po definiciji uvek biva zabavan ako ga radi dobar reditelj a Lau 8mada je nešto reshootovao Niels Mueler) to svakako jeste.

Lau je maksimalno iskoristio budžet od 35 miliona, kako prijavljuje IMDB mada čim je Elie Samaha umešan u to mogu da sumnjam, i napravio je maksimum. THE FLOCK je lagano bolji od mejnstrim pokušaja ovog tipa kao što su TAKING LIVES, pa čak i PERFECT STRANGER koji sam ja na nekom dementnom nivou čak i voleo zbog tog early 90s rada.

U svakom slučaju THE FLOCK ima makings pravog B-filma koji petenduje na A-ligu, a što je još važnije Lauova egzekucija i fotografija Enrique Chediaka čine da film ima aposlutno major production values.

U maloj ulozi žrtve seksualnog zlostavljanja pojavljuje se Avril Lavigne, i zanimljivo je videti njen faceoff sa Claire Danes, susret starog i novog teen idola. I Avril čak i nije loša u ovoj minijaturi.

U svakom slučaju, THE FLOCK je sasvim OK programmer i potpuno je zreo za relevantnu bioskopsku distribuciju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam FRIDAY NIGHT LIGHTS Peter Berga, courtesy of Ginger, koji sam ranije sticajem okolnosti propustio.

Reč je o vrlo zanimljivom gridiron filmu koji prati put jedne teksaške srednje škole do državnog šampionata.

Međutim, pošto je reč o post-ANY GIVEN SUNDAY gridiron filmu, film nema srećan kraj, odnosno ne završava se pobedom. S druge strane, za ovu ekipu se čak ne bi moglo reći ni da je autsajder koji je daleko dogurao, iako je činjenica da u filmu ova jaka ekipa ima dosta problema i pehova.

Naprosto, Berg je prikazao jednu sezonu tima koji dolazi iz male teksaške sredine opterećene američkim fudbalom, u kojoj zapravo jedino fudbal funkcioniše, fudbal predstavlja smisao života i što je najvažnije, američki fudbal je jedini način za te mlade ljude da prevaziđu ograničenja svoje sredine.

Iako je Berg realizovao film u najboljoj tradiciji Dona Simpsona, sa nizom briljantnih tehničkih rešenja, vrlo efektno i fetišistički, sa naprženim gitarskim skorom koji su pruižili Explosion in the Sky, iza svega toga se krije jedna prilično subverzivna poruka koju čuva za par poslednjih sekvenci.

Scene sportskog nadmetanja dobijaju osobine pravog rata, i ceo film je rađen sa tenzijom koja bi bila ravna tenziji filma o NFL. Međutim, u par završnih scena, Berg pravi zaokret, prvo kada u inspirational govoru, trener kaže igračima da je većini njih ovo poslednja utakmica koju igraju pošto se posle srednje škole višđeneće baviti američkim fudbalom, pošto nisu dovoljno dobri za dalje napredovanje, i kada se ispšostavi da je ceo rat zapravo uzaludan, i da su sve to vreme umesto kidanja nerava i svojih tela mogli naprosto uživati u igri. A drugi je kada se ispostavi da su oni koji su bili sportski najambiciozniji u stvari najgore prošli u životu.

I u tom smislu, FRIDAY NIGHT LIGHTS je možda i najperverznija demistifikacija američkog high school sporta, pošto je s jedne strane urađen kao propgandni film, a čak je i postao blokbster, a s druge strane ne nudi ništa sem poente da tim sportom vlada hipokrizija, da nepovoljno utiče na mlade ljude, da ih odvraća od školovanja i vaspitavanja nudeći im iluzije o ogromnim ugovorima, i da je konačno sve to jedan kratkotrajam mehur koji se lako rasprši.

Ja ne znam da li je ta ideja svesno forsirana, moguće je i da nije, ali FRIDAY NIGHT LIGHTS je vrlo zanimljiv film, ali nikako nije film o herojstvu.

Čak naprotiv.

O tome najbolje govore odnosi junaka sa ženama koji su vrlo površni i ne mnogo prisniji od onih koje gledamo u komedijama o geekovima koji mrze jockove.

Štaviše, iza tonyscottovskog sjaja, krije se larryclarkična pozadina, a čak ni surovi odnosi koje ja opisujem nemaju svrhu apologije dog eat dog miljea, pošto u ovoj priči niko ne pobeđuje, i čak i oni koji su ranije osvojili titulu, njihovi očevi, završavaju kao lokalne karikature i potrošeni ljudi.

U svakom slučaju, ja nikada nisam gledao ovako bizaran mačistički feelgood spektakl.

* * * / * * * *

[milan]

Ima li ovo veze sa istoimenom serijom koja ide vec dve sezone?

[crippled_avenger]

Ima, premda seriju nisam gledao. Radi je ista ekipa koja je radila i film.

No, koliko shvatam, film je snimljen po istinitoj priči dok se serija bavi fenomenom high school lige u Teksasu ali je reč o izmišljenom gradu koji je samo inspirisan događajima iz Odese.

[crippled_avenger]

Who Killed Fat Rap?
Friday January 04th 2008,
Filed under: Print Work, The Unkut Opinion, Uptown Kicking It, Video Clips
Written by Robbie



You may not have noticed, but there seems to be some kind of conspiracy to eliminate the "big-boned" rap star. It's bad enough that the fast food spots are slinging salad in an attempt to halt the Subway juggernaut, but now fat rappers seem to have gone the way of the laser disc. Was it so long ago that cholesterol-charged lardo's such as Heavy D were proudly making songs like "Overweight Lover" and "Chunky But Funky"? From the Fat Boys to Chubb Rock, B-Fats and the 2 Bigg MC, the 80's were a celebration of all things deep-fried. The trend got so big that Arsenio Hall recorded an entire parody album under the alias of Chunky A! Even the ladies got involved, as KRS-One's super-sized ex-wife Ms. Melodie and The Overweight Pooch attempted to be large and in charge.

Could it be that the untimely deaths of two of the most notorious fatties in hip-hop was seen as something of a wake-up call to future donut-scoffing MC's? Sure, Biggie Smalls was a proud fat man with no intention of curbing his cake intake as he blazed up the charts during his reign at the top, and his murder had no obvious connection to his obesity, but you can't help but think that a slimmer man might have made for a harder target for those LA hitmen. No such grey area exists in the case of Big "Moon Dog" Punisher, who was blessed with a gift for amazing multi-syllable verses and a hunger for all things filled with custard. In between pistol-whipping his wife and eating three whole BBQ chickens for a breakfast, the big fella weighed 700 pounds at one stage!

Whether a direct result of these big units croaking or pressure from their publicists, a number of flab factories have traded love handles for athletic sandals in an attempt to slim down. Timbaland and Missy Elliot have both shed major pounds in recent times (although it could be argued that this is more of a result of massive pill popping rather than fitness regimes), and just recently KRS-One announced that will be following Biz Markie by appearing on Celebrity Fit Club! This madness is clearly the work of notorious light-weight Snoop Dogg and the Scientologists. We as the record buying public need bring back fat rap before valuable institutions such as KFC are lost forever.

[crippled_avenger]

Pogledao sam uncut verziju TALLADEGA NIGHTS Adam McKaya, courtesy of Kunac.

Mislim da mi je jasno zašto se bioskopski cut razlikuje od ovoga, pošto ima viška u ovoj verziji. Ti viškovi štaviše nisu lišeni

humora ali zaista deluju suvišno i nevažno za priču. A za ovaj film je priča u stvari vrlo važna pošto se pored tog redneck miljea

NASCAR trkanja koji se besomučno ismeva, uvode još neki razni motivi, i film ima prilično ozbiljan zaplet. Ono što je

karakteristično za filmove Judd Apatowa to je da imaju razvijenu priču koja može da funkcioniše čak i kad film ne bi bio smešan.

I TALLADEGA NIGHTS vrlo često zapravo i nije previše smešan ali ga upravo razvijena priča i poenta proistekla iz međuljudskih

odnosa drže na okupu. Stoga, scenario ovog filma ima punu ozbiljnost i razvijenost zapleta kako da je sportska drama s tim što su

scene pojednostavljene i fokusirane na humor. Isto tako zanimljivo je da Ferrell i McKay u scenariju, na kome je uncredited radio

i Apatow, naročito insistiraju na transformaciji karaktera.

TALLADEGA NIGHTS se bavi svetom NASCAR trkanja, s tim što film ima više veze sa DAYS OF THUNDER nego sa samim sportom. Uostalom

NASCAR ne nudi puno potencijala za humor pošto važnu ulogu imaju vozila koja nisu naročito smešna niti imaju neku personalnost.

Stoga se i TALLADEGA NIGHTS najviše bavi invertovanjem melodramskih elemenata iz filmova o auto trkama, i ismevanjem američke

kulture automobila.

Upravo su najmanje zanimljivi delovi filma oni koji su vezani za trke, naročito segmenti koji se zbivaju van kokpita. Ne mogu da

kažem da su se te scene mogle bolje uraditi. McKay i DP Oliver Wood su uradili vrhunski posao u scenama trke ali to naprosto nije

dovoljno da bi se one usaglasile sa tonom ostataka filma.

I baš zbog same prirode sporta, film ne uspeva de realizuje svoj pun potencijal, uostalom kao ni sam DAYS OF THUNDER. Međutim,

isto kao što je DAYS nudio dosta zadovoljstava, to čini i TALLADEGA ali nije onoliko dobar koliko je trebalo da bude.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Odlučio sam da ove zimske dane iskoristim da uradim nešto što odavno pripremam a to je da se malo podsetim Cronenbergovog opusa koji je na mene ostavio snažan urisak a istovremeno je bio vrlo menacing i zaista sam godinama tražio da sebi stvorim okolnosti u kojima bih mu se mogao vratiti.

Mislim da su sada te okolnosti nastupile.

Prvo sam odlučio da pogledam THE BROOD, courtesy of Ginger.

Ovaj film mi je intimno možda jedan od najdražih Cronenbergovih filmova pošto je do savršenstva doveo koncept racionalniog tretiranja iracionalne premise, a istovremeno je pokazao kako Cronenberg vrlo ekonomično barata čisto filmskim ekspresivnim sredstvima.

Ono što je strašno važno u njegovom postupku je bezuslovna spremnost da stane iza svoje priče kao uverljive, da je tretira kao nešto što je apsolutno moguće i sasvim logično, i da to njegovi junaci mogu da prihvate bez obaveznih scena neverice, optuživanja da je junak koji je prisustvovao nečemu nemogućem lud, i sl. Svaki drugi scenarista bi podilazeći publici ubacio subplot u kome policija sumnjiči glavnog junaka da je počinio ubistva i onda bi, kada on shvati ceo plot bio uhapšen, i suspense bi se gradio na tome može li on da se oslobodi i da spase dete.

Međutim, Cronenberg čisti priču od takvih lutanja, koja u suštini nisu tema i svodi je na nivo jednostavnog neo-mita.

Na nivou egzekucije te iščišćene priče, Cronenberg se drži u okvirima nečega što bih nazvao holivudskim realizmom. Dakle, Oliver Reed glumi koristeći sve specifičnosti svog stasa i glasa, Samantha Eggar isto tako unosi nešto teatralnosti u lik duševno obolele žene, Art Hindle je pak prototip holivudskog, preduzimljivog junaka. Međutim, njihove manifestacije su vrlo ekonomične, i ni u jednom trenutku ovi suštinski tipski likovi ne prelaze u persiflažu koja bi učinila da se razotkrije da su tip. S druge strane, oni smrtno ozbiljno igraju svoje uloge, bez odnosa prema žanru, i tom smislu da recimo Oliver Reed povremeno deluje spontano jeziv ali nikako ne prenaglašeno. Isto ta važi i za Samanthu koja postaje naglašenije jeziva tek u momentu kada se otkrije njen fizički deformitet.

Isto važi i za kadriranje. Cronenberg dakako gradi scene na sakrivanju monstruma, gradi ih na suspense puzzlu kadrova, ali to nikada ne prelazi u persiflažu, nikada ne pretera u toj manipulaciji našim pogledom. Ponekad se čini kao da nam on više ograničava pogled nego što ga zaista usmerava. Stoga, iako je konstrukcija suspense i slasher sekvenci u svojoj dubokoj suštini vrlo konvencionalna, to se ne oseća u filmu već deluje da te scene spontano proističu iz priče o ovim događajima.

Tako maestralno vodeći minimalističku poetiku, uz par solidnih glumaca ali bez zvezda, Cronenberg je uspeo da iskoristi sve benefite koje nosi rad u niskobudžetnoj horor produkciji i da u okvirima tako stečene slobode snimi ozbiljne filmove.

Otud mislim da upravo iz ovog koncepta proističe superiornost njegovih ranih radova koja je učinila da prvi deo njegovog opusa bude maltene flawless.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

Dok Žika i ja ne pokrenemo naš sajt o rokenrolu, ali pravom rokenrolu, ja ću nastaviti da koristim ovaj Corner kao "Popboks u senci" i da vas obaveštavam o rokenrolu o kome tamo nećete moći da čitate.

RIVERS CUOMO - Alone: The Home Recordings of Rivers Cuomo (Geffen, 2007)

U svoje najslavnije dane, bio sam designated reviewer za Weezer na Popboksu, tako da ću sa tim zadatkom nastaviti na Corneru.

Rivers Cuomo je izdao svoju kolekciju kućnih demoa koji pokrivaju praktično čitavo vreme aktivnosti grupe. Pošto sam ovo slušao kao Soulseek download, nažalost nemam originalni CD da bih sve pesme mogao da povežem sa tačnim datumima pošto nemam liner notes.

Ipak, ponešto od ovih demoa kao odani fan znam pa mislim da ću se snaći.

Pre svega, utisak je takav da ću sigurno kupiti originalni CD.

Ovi demoi su svakako zanimljiviji od poslednja dva Weezerova izdanja i mislim da je u njima sublimirana širina Riversovih muzičkih interesovanja koja nije mogao da ispolji u grupi. Štaviše, čini mi se da je u poslednjih nekoliko godina, Rivers malo inhibiran kada piše za Weezer, i da su pesme postale prilično bezlične iako se upinju da budu jako lične, što je paradoksalno. Možda je razlog u tome i u lošem odabiru singlova koji je onda doveo do toga da pogrešne stvari postanu hit što je onda dovelo do toga da bend dobije pogrešan utisak o tome šta najbolje odzvanja kod publike. I to ih je neumitno moralo povsti u pogrešnom smeru.

Ono što je najdivnije na ovoj kolekciji demoa je pre svega to što se na svakoj pesmi vidi neki razlog zašto se nije našla na albumu. I baš zbog toga je super i baš zbog toga se izdvaja. Uostalom, Weezer su baš zbog svojih neizbrušenih momenata i bili atipičan power pop bend i započeli celu emo histeriju.

Razlozi za to što se neke pesme nisu našle na albumu su razni, od esktremno simpatičnih kao što je preterana, srednjoškolska emulacija Radioheada na obradi Gregg Alexanderove (sećamo ga se iz The New Radicals) "The World We Love So Much", preko krajnje bizarne odluke da svoj fandom prema hip-hopu izrazi kroz obradu Ice Cubeove "The Bomb" do eksperimentisanja sa r'n'b soulom u  pesmi "This Is the Way" kojom pokazuje da  doživljava pop u njegovom totalitetu i da ga drugi žanrovi zanimaju ne samo kao slušaoca već i kao kompozitora.

Zatim, postoje neke vinjete poput "Ohh" i "I Wish You Had an Axe Guitar" koje su ili na nivou vica ili pripadaju njegovom nesotvarenom konceptualnom albumu koji je trebalo da usledi posle "Plavog albuma" ali je onda bačen u celosti i snimljen je "Pinkerton". Rivers je tada bio pod uticajem Radioheada i hteo je da snimi SF konceptualni album o putovanju kroz svemir, i ovde dobijamo samo jedno parče te ploče iz koga ne možemo da zaključimo mnogo sem da je planirao da ga učini vrlo cartoonastim.

Konačno, tu su i pesme u stilu onih koje je weezer izdao, što na albumima, što na B-stranama. Pesme kao "Lemonade", "Superfriend", "Crazy One" stoje kao odličan power pop u kome Rivers odlično spaja svoju iracionalnost sa formulom. Album zaključuje obligatorna balada "I Was Made For You" koja verovatno nije završila na albumima jer je cheesy ali je cheesy in a good way, kao jedna od pesama pisanih u srednjoškolskoj sobi, koja bi sigurno bila veliki hit u osamdesetim.

U svakom slučaju, Rivers Cuomovi demoi su strateški briljantan potez. Svesno ili ne, ali Cuomo nas je podsetio zašto ga volimo, pošto je sa poslednjih par ploča spontano izgubio na relevantnosti.

Voleo bih kada bi ovoliko svežine i atmosfere koje ispušta u svojoj sobi uspeo da privoli i na novi Weezerov album, i zato se nadam da je ovo upravo Geffenova priprema za novu ploču koja je pri kraju.

10 / 10

[crippled_avenger]

Pogledao sam AMERICAN PIE PRESENTS BETA HOUSE Andrew Wallera, koji koliko ja znam nema nikakve veze sa Anthony Wallerom, solidnim horo rediteljem koji je nažalost nestao krajem devedesetih iako je privukao najbolji vid pažnje sa MUTE WITNESSom.

U svakom slučaju, don't believe the hate, BETA HOSE je odličan film!

Znam da ova konstatacija zvuči suludo, ali imajte na umu da sam ja ubeđen da je DTV faza ove franšize praktično bolja od bioskopske i da su i BAND CAMP i NAKED MILE bili pristojni. Međutim BETA HOUSE je odlična gross out komedija jasno oslonjena na klasike kao što su ANIMAL HOUSE od koga pozajmljuje relaksiranost prve dve trećine i REVENGE OF THE NERDS od kog preuzima takmičarsko finale.

Prva stvar koju je važno naglasiti je da BETA HOUSE u priličnoj meri uspeva da ponovi sentimentalnost BAND CAMPa i ima jasno razvijenu ljubavnu priču, koja aktivno traje tokom filma, a nje nije bilo u NAKED MILE na tako konzistentan način. Ne mogu dakažem da mi je to previše smetalo, ali činjenica je da su mnogi imali opravdane zamerke na to što je NAKED MILE otišao u preteranu gross out ezoteriju.

Međutim, što se grossa tiče, ovaj film je potpuno ludilo i čini mi se da je esktremniji od svih izuzev od WEDDINGa u kome Stifler pojede govno, ali je BETA HOUSE svakako esktremniji. I mislim da je sad već vrlo ekstremna ali tačna sledeća tvrdnja koju ću izneti. Naime, hm, znam da zvuči bizarno, ali BETA HOUSE je vrlo inteligentan film.

Prvo ima dve odlične gross out polemike sa filmovima o Vijetnamu, od kojih je jedna parafraza/reenactment scene ruskog ruleta iz DEER HUNTERa u kojoj je pištolj umesto mecima napunjem ampulama odstajale konjske sperme.

Zatim, ima vrlo zanimljivu konstataciju da su geekovi zavladali kampusom, što je u suštini istina pošto Holivud počinje odveć da podilazi geekovima, setimo se LIVE FREE OR DIE HARD u kome su čitav sequel ultimativnog serijala podveli geekovima. Ovde su geekovi negativci, pošto su se geekovi obohgatili tokom IT buma osamdesetih i sada su njihovi klinci legacies i glavni su na kampusu, imaju sve, i kuću i ocene, i najlepše žene. Neke od scena sa geekovima negativcima su zaista briljantne i vrlo pametne. Videćete.

Wallerov flm je rediteljski vrlo vešto urađen, zreo je, koristi se nekim stilemama koje će iznenaditi gledaoca koji prilazi filmu sa nipodaštavanjem. I što je najvažnije, vrlo je R, i golotinje za Harvija ima koliko god hoće, naročito grudi.

U svakom slučaju BETA HOUSE je jedan od onih filmova za koje je zaista šteta što su B-liga. Zbog svoje DTV sudbine, ovaj film je čak i u goroj poziciji od ranijih B-filmova koji su ipak dolazili do bioskopa i kritika. BETA HOUSE će nezasluženo biti napušavan na svakom koraku što nikako ne zaslužuje, niti je to ekipa koja ga je radila zaslužila.

* * * / * * * *

[DušMan]

Mogao sam i da ocekujem ovako nesto.  
Jesi li primetio onu crnku sto je u Naked Mile nosila strap-on zbog radi sidekicka glavnog junaka? Glumi i ovde, ali ima jedva prostoprosirenu recenicu, stoji pored Jimovog caleta na onom balkonu.
Za mene je ovo losiji film od Naked Mile (koji mi je, opet, bolji od Band camp) i ocekivao sam da ces se barem ti zgroziti zbog nacina na koji smo mi, jadni geekovi, prikazani.
E da, zanimljivo je da nikako nisu objasnili izbacivanja lika treceg ortaka.

[crippled_avenger]

Pa meni je to baš super što su geekovi tako prikazani pošto kako rekoh geekokratija je počela da ozbiljno ugrožava Holivud i nastanak filmova koje baš geekovi vole. Jer cela suština je u tome da Holivud ostane Sveti Gral koji je nedostižan geekovima.

Da se lenjinistički izrazim, kada svi budu geekovi, više niko neće biti geek.

Što se kontinuiteta u odnosu na NAKED MILE tiče primetio sam samo bazične obrise nisam se setio detalja.

[crippled_avenger]

Samo da podsetim na stav o ranijim DTV nastavcima AMERICAN PIE i kako su evoluirali:

Jedan od vrlo promovisanih straight-to-DVD naslova je AMERICAN PIE PRESENTS BAND CAMP koji je iz meni nepoznatog razloga iz vrlo lukrtaivne bioskopske franšize prešao na DVD. Naime, straight-to-DVD sequeli su ili nastavci filmova koji ne opravdavaju investiciju u bioskopski sequel a sam koncept nudi mogućnost repliciranja (HOLLOW MAN, WILD THINGS) ili je pak reč o nastavcima filmova koji više ne mogu kao koncept da generišu dovoljno interesovanja za theatrical release, ali imaju solidnu probojnost na kućnim formatima.
Međutim, AMERICAN PIE franšiza je poput FINAL DESTINATION (čak dele i istog producenta) mogla da se bazira na stalnoj smeni glumaca. što bi limitiralo investiranje u zvezde i natezanje sa njima a mogućnosti za zaplete su nepresušne, i još je reč o vrlo vitalnom žanru.
Ipak, kako god bilo, Universal se opredelio za DVD opciju i u izvesnom smislu smo dobili film koji je na nekim nivoima zanimljiviji od theatrical nastavka a na nekim drugim nije.
Nije zanimljiviji zato što je scenarista Brad Riddel uzeo odličan koncept gde Stiflerov brat želi da se uključi u bratovljev porno biznis i da ga nadmaši koristeći kazneni boravak na muzičkoj nastavi kao priliku za snimanje skrivenom kamerom, i jako ga slabo realizovao. Ovo je scenario kome nedostaje baš ono što čini da studiji često unište film a to je umešanost više pisaca i specijalista za gegove koji bi prosto razvili tekst.
Zatim, čini se da je glumačka podela mogla biti marljivije birana, i da bi sigurno bili stroži kriterijumi za theatrical film.
Ipak, glavni kuriozitet koji čini BAND CAMP zanimljivim filmom je činjenica da ga je režirao Steve Rash, reditelj kultnih filmova poput BUDDY HOLLY STORY i CAN'T BUY ME LOVE. On se sada nalazi u vrzinom kolu direct-to-DVD produkcije, vidim da radi i treći BRING IT ON u tom miljeu, no to je ipak respektabilan reditelj čije filmove treba gledati.
BAND CAMP u krajnjem skoru, zbog scenarija koji promašuje prilike i glumaca koji su mogli biti bolje selektirani, ipak nekako uspeva da ostane pitak zahvaljujući žanrovskoj dinamici koja je neodoljiva i old school rutini Steve Rasha koji i u mediokritekskom materijalu, i sa negde arhaičnijim rediteljskim pristupom ipak uspeva da napravi efektnih scena, koje su prosto jako vešto postavljene na fundamentalnom nivou, i čini mi se da pokazuju njegovu neprolaznu veštinu.
Nažalost, AMERICAN PIE PRESENTS BAND CAMP nije uspeo da dostigne izuzetne domete filma EURO TRIP, u kome se videlo kako i abortiran nastavak može da bude spektakularan.
* * / * * * *

pa zatim:

Pogledao sam AMERICAN PIE 5: THE NAKED MILE, courtesy of Ginger.

Posle pristojnog četvrtog dela koji je režirao decentni i talentovani veteran, i u kome su se ipak afirmisali nežnost i znanje, peti deo afirmiše unapologetic gross, i u tome uglavnom uspeva.

Iz nekog razloga Nussbaumova "petica" nema gloss koji imaju theatrical filmovi i bukvalno izgleda kao da je mogao da provede još malo vremena u montaži, ali je film vrlo uspeo i apsolutno dostiže kvalitet theatrical teen komedija, a svakako recimo drugog dela ove franšize.

Čini mi se da sam u tekstu o BAND CAMPu već postavio pitanje zašto AMERICAN PIE posle odličnog bioskopskog upseha AMERICAN WEDDINGa nije ostao theatrical franšiza.

U reafirmaciji grossa svakako, pored samog grossa koji se dešava u kadru, pomažu high spiriti glavnih glumaca, unapologetic R-attitude, i niz bizarnih gross vinjeta koje se provlače kroz dijaloge. Dakle, možda je najvažniji segment THE NAKED MILE ta komedija koja proističe iz off-prostora i manifestuje se kroz opise događaja koje nismo videli.

Pošto najveći broj gegova, AMERICAN PIE 5 ipak postiže silom, i u tome nesumnjivo večćma uspeva, ne može se reći da će ovaj film biti po bilo čemu upamćen. Međutim, ostaje kao solidan programmer za buffove koji vole ovu vrstu filma.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Današnji rad Popboksa u senci nastavljamo recenzijom jedne opskurne ploče.

ANGELS AND AIRWAVES - I-Empire (Geffen, 2007)

Činjenicu da sam preslušao oba albuma grupe Angels and Airwaves koja predstavlja projekat Tom De Longea posle raspuštanja blink-182 možete smatrati velikom stranputicom na putu muzičkog sazrevanja Crippled Avengera. blink-182 nikada nisu bili projekat koji ima bilo kakav razlog da se kontinuirano prati, raspali su se kad su bili na kreativnom vrhuncu i tada ih je trebalo staviti ad acta, kažete vi. I u pravu ste. Međutim, ma koliko oni bili za ad acta, Internet je takav da olakšava slušanje ogromne količine nepotrebne i marginalne muzike.

Stoga, kolika god da je stranputica slušanje ove ploče, mnogo veća je stranputica na kojoj se našao Tom De Longe. Naime, on je u ovom projektu pokušao da krene dalje putem završne pesme sa poslednjeg albuma blink-182, one duge atmosferične laganice koja je pored toga što je obavezna figura njihovog albuma, u tom kontekstu delovala nekako emotivno i dobro. Mislim da bi Meho & Žika morali da u formi jednom intelkektualnog diptiha urade analizu fenomena metalske i punkerske balade. Koji su motivi bendova za takva iskliznuća i konačno koliko su uspesi takvih numera uništili neke grupe.

Međutim, izvučena van konteksta, savaka takva pesma nije baš reprezentativna i po svom duhu je najbliža nekom programskom komadu sa konceptualnog albuma. Ali, Tom De Longe je krenuo baš putem te pesme i snima već drugi album takvih pesama. I taj drugi album izgleda kao drugi katalog završnih epic balada za kalifornijske pop punk albume koje nemaju puno svrhe same ali bi možda i bile funkcionalne u kontekstu nekog albuma na kome je prethodnih jedanaest pesama brzo i poletno.

Stoga ti albumi više liče na neke kompilacije hipertrofiranih saharinskih komada nego na zasebna dela.

Međutim, čini se Tom De Longe ne misli baš tako već je ubeđen da snima stadionski rok na tragu osamdesetih i grupa kao što su U2. Tom kao da previđa da iako su stadionski bendovi tog vremena upamćeni po svojim baladama, oni su imali i itekako brže stvari.

Dok je prvi album bio vrlo ortodoksan u toj maltene droney sporosti, novi je malo dinamičniji. Ipak, ove pesme nemaju punk energiju, ali se čini da se i Tom umorio od tolikog usporavanja, tako da su najsporiji komadi kao prvi album a brže pesme su kao najsporiji blink-182.

Na mikro planu, Tom De Longe ne odmiče mnogo od neke elementarne slušljivosti, koja je neizbežna pošto vadi iz arsenala apsolutno sve najbestidnije zvuke velikih hitova, ali na makro planu ove pesme imaju sve nedostatke južnokalifornijskog punka koje su blink uspevali da prevaziđu, a ovde se ti nedostaci vide u okruženju koje uz to čak i nije punk. Naime, Tom De Longe je raspevan, ali uglavnom bez prave melodije, pesme su pune akcenata ali bez pravog sadržaja. Ako tome dodamo da se Tom ne služi klasičnom strukturom pop pesme već misli da ju je prevazišao, po onda nema velikih refrena, a često nema ni refrena uopšte, u četvorominutnim i petominutnim komadima, dođe mi da se upitam šte je on uopšte mislio da snima? Post-rock? Post-arena rock?

Ako se za blink moglo govoriti da su pravi primer one stare definicije da je punk brzo odsvirani pop, onda su Angels and Airwaves sporo odsvirani pop punk, što je jedna nesumnjivo bizarna inverzija.

E sad, da ne bude da nisam đavolov advokat, naglasio bih da mi je Tomovo zapomaganje i referenca na U2, opet uvek draža od Chrisa Martina i Coldplay. Ukoliko bih morao da slušam nešto tog tipa Angels and Airwaves biram pre nego Coldplay pošto Tom ipak ima razvijeniji nerv za catchy melodije i hookove.

Na kraju se postavlja pitanje za koga je ovaj album uopšte pravljen. Čini mi se da osim addicta za Tomov glas, i neke tragove blink dinamike, nema nekog tržišta. Međutim, kako rekoh to je samo za addicte, nikako i za fanove.

4/10

[Ghoul]

CRIPPLE, REAGUJ!!!

The Sun Also Rises
IF EMIR KUSTURICA EVER MADE A PIC IN CHINA, IT WOULD LOOK A LITTLE LIKE JIANG WEN'S "THE SUN ALSO RISES." Highly colored ride through landscape, love and history will prove murder for many and manna for a few, depending on individual tolerance for cranked-up visuals and acting, as well as knowledge of the niceties of 20th-century Maoist history. Part ego-trip by actor-director Jiang -- but also a genuine effort to push the envelope of Mainland cinema away from bloodless art movies -- "Sun" looks to shine only fleetingly in occidental territories without major critical support and good word-of-mouth.

[crippled_avenger]

Ne znam ko je taj reditelj, ali nisam ni sumnjao da Nemanjin uticaj seže daleko. Uostalom setimo se filma BIG FISH u kome nam je Tim Burton pokazao koliko ga je dirnuo Kusta.

[crippled_avenger]

Pogledao sam opet ARMOUR OF GOD 2 Jackie Chana, u narodu poznat i pod naslovom OPERATION CONDOR.

Ovo mi je vrlo drag film pošto u sebi nosi niz iracionalnih set-pieceova iako se Jackie retko sukobljava sa kung fu masterima, iako ima i par dobrih tuča. U ovom filmu su set-pieceovi uglavnom vezani za sukob tehnike i čoveka, postoji jedna spektakularna potera koju su radili ljudi iz tima Remy Juliennea, i fascinantan set-piece u aerotunelu kao i odlična tuča u egipatskom hotelu i na velikom transformatoru gde opet dolaze do izražaja tehnika i scenografija.

Kao i prvi film, i OPERATION CONDOR je smeštanje Jackiea u Indiana Jones okruženje s tim što je prvi, iako je bio vrlo spektakularan, u suštini bio više plot driven, dok u ovom filmu Jackie ide više od atrakcije od atrakcije a priča se više bazira na transformaciji karaktera.

U svakom slučaju i OPERATION CONDOR spada u korpus Jackievih klasika koji imaju trajnu vrednost i mislim da će stajati u kolekciji filmova za sva vremena upravo zbog svoje vanvremenske filmičnosti.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ENEMY TERRITORY Petera Manoogiana, courtesy of Ginger, I ODLEPIO!

Kakav film!

ENEMY TERRITORY je film iz 1987. za koji nikada nisam čuo. To jest čuo sam za taj film kao za nešto što je pisao čuveni Stuart Kaminsky ali nikada nisam dobijao prijave da je reč o značajnom delu.

U svakom slučaju, ovaj film iz 1987. nosi one kvalitete koji su učinili da WARRIORS i DIE HARD budu klasici kakvim se danas smatraju. Naravno, WARRIORS i DIE HARD su upamćeni i izdvojili su se jer su to jako dobro i ambiciozno urtđeni filmovi, što se za ENEMY TERITORY ne bi moglo reći jer je ovaj film surova B-produkcija čija genijalnost proističe iz odličnog korišćenja nametnutih ograničenja.

SHIVERS je sniman 15 dana, film stoji i dan-danas i to je primer sjajnog minimalizma na koji se naslanja ENEMY TERRITORY. Naslovi poput JUDGEMENT NIGHT se recimo nadovezuju na ovu liniju.

Naime, glavnina ovog filma se dešava u jednom soliteru.

Plot je jedostavan, jednim soliterom u Njujorku vlada brutalna ulična banda. Mladi službenik osiguravajućeg društva dolazi da obavi posao predveče u tom riskantnom hoodu kako bi obezbedio novac pošto je u stisci.

Međutim, kada završi posao padne mrak, on je prethodno popreko pogledao nekog mladog člana bande i za njim kreće suluda potera u kojoj mu, što za novac, što iz otpora prema bandi koja i njih teroriše pomaže deo komšiluka.

Soliter je prikazan kao mesto koje je potpuno van kontrole gradskih vlasti i policije i to nije samo plotpoint već je Manoogian uspeo i da stvori filmsku atmosferu tog potpunog otuđenja i da uprkos hiperstilizovanosti koju film duguje osamdesetim cela stvar zaista pređe rampu.

Mislim da u tome svakako pomaže i vrlo jasan glumački i scenaristički koncept u kome je sve dato asketski i svi kolektivni likovi, banda i komšiluk deluju uverljivo i sinhronizovano.

Nepoverenje koje vlada među klasama i rasama u filmu je vrlo živopisno, i film je u tom smislu vrlo političan, pokazujući da postoje crne rupe u koje bilo ko blizak establišmentu ne sme da uđe niti može da ih razume, pokazuje da postoje segmenti društva od kojih je ono samo diglo ruke. Odnosi Crnaca i belaca ipak nisu dominantniji od klasne tenzije i po klasnoj pripadnosti se likovi i prepoznaju i vezuju.

Međutim, recimo sama banda je tolerantna prema "Braći", ali ne posnosi belce i vrši homogenizaciju komšiluka na rasnoj osnovi, dočim se pozitivci vezuju po klasnoj pripadnosti.

I naravno, dijalektički materijalizam dela, zaključuje uloga novca koji je glavni fetiš koji pokreće glavnog junaka ali istovremeno je i rešenje u mnogim bezizlaznim situacijama, i kako se rešava tog fetiša tako se približava cilju, da bi na kraju cela situacija sa novcem dobila dopunski bizarni twist.

Manoogianova režija je vešta, minimalistička, u skladu sa uslovima, i dovoljno je ubedljiva da se uglavnom ne oseća nedostatak budžeta.

* * * 1/2 / * * * *

[milan]

Meni je i dan danas u glavi scena u kojoj Rej Parker Jr., inace pevac hita iz filma Ghostbusters, ubije nekog kriminalca i shvati da je ubio coveka i ima trenutak u kojem kao razmislja o tome. A film sam gledao pre dvadeset godina...

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Pogledao sam ENEMY TERRITORY Petera Manoogiana, courtesy of Ginger, I ODLEPIO!

Kakav film!

ENEMY TERRITORY je film iz 1987. za koji nikada nisam čuo. To jest čuo sam za taj film kao za nešto što je pisao čuveni Stuart Kaminsky ali nikada nisam dobijao prijave da je reč o značajnom delu.

... neko je spavao na času jer...

http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=4372&postdays=0&postorder=asc&start=50

[crippled_avenger]

Čak ni ti u svom povoljnom komentaru nisi apostrofirao koliko je ovo VELIKI film!

Ja sam inače, kao što je poznato jedan od onih koji nisu pobornici koncepta less is more. Ja najviše volim spektakularne holivudske akcione filmove i tu nemam neke dileme. Međutim, povremeno me, kao nekoga ko se bavi srpskim filmom oduševi minimlizam kojim se ljudi izražavaju u znatno bogatijim kinematografijama od naše i mislim da me uspešni primeri minimalizma još više motivišu i frustriraju od onoga što je po definiciji nedostupno kod nas.

A tipovi kao što su Cronenberg, Vibenius ili evo Manoogian, su glavni izvor frustracije.

Jel Peter Manoogian neki rod sa čuvenim profesorom filma Haig Manoogianom sa NYU?

[crippled_avenger]

Reprizirao sam BORN AMERICAN Renny Harlina.

Odavno nisam gledao ovaj film i moram priznati da sam ga već pomalo i zaboravio.

Reč je o prilično čudnovatom ostvarenju koje je vrlo jasno bilo profilisano kao Rennyjev showcase za Holivud i što je još važnije bilo je vrlo pažljivo realizovano sa američkim koproducentima i glumcima, ali sa većim delom finske ekipe. Pre svega, podela je jako zanimljiva. Naime, pošto nisu mogli da privuku prave akcione zvezde iz toge perioda, u filmu glume Chuck Norrisov i James Coburnov sin, tako da no name cast dobija ipak neku vrstu hooka koji bi ga mogao povezati sa nečim komercijalno relevantnim. Čovek sa jednim od najfinskijih imena u ekipi Thalmus Rasulala, inače Crnac se pojavljuje u odlično zamišljenoj ulozi čoveka kome je bolje u košmarnom sovjetskom zatvoru nego na slobodi. BORN AMERICAN je dakle na nivou maanipulacije dostupnim glumcima primer odlično upotrebljenih minimalnih sredstava. Upravo zahvaljujući reputaciji svojih očeva film je ostavrio sasvim solidnu sudbinu u video krugovima i poslužio je Harlinu kao ulaznica za Holivud.

Važno je napomenuti da je Harlin još jedan iz plejade akcionih reditelja koji dolazi sa jakim horor uticajima i to je očito i u BORN AMERICAN. Naime, imaginarni svet Sovjetskog Saveza je potpuno konstruisan u skladu sa horor konvencijama i u sebi nema puno tipičnog miljea zatvorskog filma.

Eksterijeri kojima se kreću junaci su beskrajno beli i košmarno beskrajni čime podvlače nemoć junaka i konstantno prisustvo u svetu nepoznatog.

Sela u koja junaci zalutaju izgledaju kao mešavina vrlo zatvorenih amiških ili wickermaničnih zajednica sa indbred zajednicama kakve srećemo u hororima koji se dešavaju između dve američke obale. Distanca između junaka i seljana je nepremostiva, a namere seljana su beskrajno zle i izopačene, kao i njihovo ponašanje. Seljanima dominiraju opskurne siledžije i demonski pravoslavni sveštenik, i čitav segment koji se dešava u selu u koje Amerikanci zalutaju deluje kao čist košmar iz HILLS HAVE EYES-WICKER MAN asortimana.

Sovjetski zatvor uopšte ne liči na neku socrealističku instiruciju već na mešavinu danteovsko-kafkijanskih elemenata. U zatvoru čuvari gotovo i da nemaju značajniju ulogu a kafkijanske prerogative uzimaju sami zatvoenici. Prvi krug pakla je običan zatvor a drugi krug pakla je sekcija u kojoj se nalaze criminally insane likovi koju učestvuju u bizarnim ritualima među kojima je najkreativnija ljudska partija šaha.

Odnos prema Rusima je rasistički i po onome što vidimo u filmu među njima valjaju samo žene i to ne kao neko naročito moralno središte već kao nešt fleksibilniji deo prisutne ekipe. Taj rasistički odnos ne treba da čudi pošto su Finci i Rusi oduvek imali odnos sluga i gospodara i ratovali su dosta ozbiljno, tako da je BORN AMERICAN primer filma o Hladnom Ratu koji radi neko ko je u direktnom fizičkom dodiru sa Gvozdenom Zavesom i Imperijom Zla.

Izuzev prilično agresivnog rasističkog odnosa prema samim Rusima, film je apolitičan, to jest ima dosta jasan otpor prema establišmentu da zapravo na kraju ne uzima stranu bilo koje zvanične politike.

Kad je reč o rediteljskoj egzekuciji, kada gledamo ovaj film, jasno se vidi da je Renny imao odlične predispozicije pre odlaska u Holivud i da je imao osećaj za građenje dinamične priče i energičnih akcionih prizora, ali se isto tako vidi da bi ovaj film da ga je radila američka A-ekipa izgledao još bolje. Međutim, imajući u vidu da je ovo film iz 1985. siguran sam da je bilo otkrovenje videti kako neko van Holivuda ume da snimi film ovog nivoa i dometa pa ne čudi što je Renny ubrzo tamo i završio i dobrih petnaestag godina bio jedan od oslonaca američkog visokobudžetnog filma.

* * 1/2 / * * * *

[milan]

Ovo je, u stvari, ARCTIC HEAT? Isti film, je l da?

[crippled_avenger]

Yep.

[crippled_avenger]

Mali Cripplov jubilej

http://dobanevinosti.blogspot.com/2008/01/50-zavera.html

[milan]

Cestitam, majstore!

[Kastor]

[drf]

U to ime...

[crippled_avenger]

Pogledao sam DIRTY MARY, CRAZY LARRY John Hougha, jedan od kultnih automobilističkih filmova iz sedamdesetih kojim je Tarantino bio inspirisan kada je radio DEATH PROOF i moram priznati da i dalje stojim pri tezi kako je on zaista u svom filmu unapredio taj podžanr i snimio nešto što je vrlo blizu ultimativnom ostvarenju tog tipa.

U ovom konkretnom slučaju reč je o moralno ambivalentnoj priči sa moralizatorskom završnicom o vozaču koji želi da uđe u NASCAR i kako bi skupio novac pljačka pazar iz lokalnog supermarketa a zatim kreće za njim high speed pursuit lokalne policije.

Ekipa koja igra je dobra, Peter Fonda, Susan George (koja liči na Goldie Hawn i film podseća na SUGARLAND EXPRESS) i Adam Roarke igraju pljačkaše a Vic Morrow igra šerifa koji ih juri.

Međutim, umesto na potere, akcenat je stavljen na odnose među likovima koji su zaoštreni i zanimljivi utoliko što su svi begunci i upućeni su jdni na duge iako bi se najradije razdvojili.

Hough uspeva da postigne odličnu atmosferu u pojedinim deonicama, a scena kada helikopter pokušava da izgura autoa sa puta je odlična.

Međutim, isto tako, kao i DEATH PROOF, kao i drugi klasici ovog podžanra, i DIRTY MARY, CRAZY LARRY u suštini nema dovoljno materijala za svojih sat i po trajanja i deluje kao da je na silu razvučen na tu minutažu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam WEIRDSVILLE Allan Moylea, courtesy of Kunac.

Allan Moyle je poznat kao 80s faca po filmovima TIMES SQUARE i PUMP UP THE VOLUME (koji su inače direktno uticali na nastanak CRNOG BOMBARDERA čime nas je naročito zadužio) a potom je uglavnom išao stranputicom na granici između B-mejsntrima i nekakve sandensovištine.

WEIRDSVILLE je film o dva džankija i lešu u jednom bizarnom malom kanadskom gradu po kome se noću smucaju satanisti, patuljci koji reenactuiju srednjevekovne bitke, zli narko dileri i dementni bogataši.

U podžanru čiji vrhunac predstavlja VERY BAD THINGS, WEIRDSVILLE kao još jedan dodatak koji je u suštini nepotreban pošto je ova vrsta crne komedije prevaziđena čak i u srpskom filmu a kod nas je počela da se radi kad je već bila prevaziđena u američkom filmu.

Čini mi se da filmovi ovog tipa možda mogu da imaju nekakav smisao u slučaju naslova kao što je BIG NOTHING pošto taj film ima zvezdu, Simona Pegga, ali sad je već zaista jasno da je heyday ovakvih Miramaxovih produkcija prošao još pre deset godina.

U tom smislu, Moyleov film nema zvezde pošto su u glavnim ulogama Scott Speedman i Wes Bentley, gde Scott Speedman čak i relativno solidno igra, i jedini catch koji drži pažnju jeste relativno glamurozna fotografija u spoju sa autopilot zapletom koji relativno drži pažnju na nivou žanrovske ortodoksije, i ponavljanja svih klišea ovog suštinski mehaničkog zapleta.

Kada se neki koncept toliko puta eksploatiše kao što je reč sa ovim konceptom crne komedije, koja je počela kao jedna komercijalna forma indie filma, vrlo je zanimljivo videti koliko je zapravo takav film mnogo artificijelniji, klišetiziraniji i baziran na čistoj mehanici od nekog glomaznog blokbastera.

U svakom slučaju WEIRDSVILLE je odličan primer za ogled te vrste.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pop star Williams on strike against EMI Fri Jan 11, 3:59 PM ET



LONDON (AFP) - Pop star Robbie Williams has gone on strike against his record label, with his manager accusing British music publisher EMI's new boss of acting like a "plantation owner," a report said Friday.

ADVERTISEMENT

The singer, who has sold 70 million albums for EMI, will not deliver his new album to the label, manager Tim Clark told The Times.

"The question is, 'Should Robbie deliver the new album he is due to release to EMI?' We have to say the answer is 'no'. We have no idea how EMI will market and promote the album.

"They do not have anyone in the digital sphere capable of doing the job required. All we know is they are going to decimate their staff."

Clark accused the new EMI boss of acting like a "plantation owner" who had stumbled into the record industry via a "vanity purchase", the paper said.

Guy Hands, head of Terra Firma, which won control of EMI in August, pledged last year to drop recording artists who were not working hard enough for the label, and change the pay system for executives at the company, according to the Financial Times.

The group Coldplay has expressed concern over changes at the label as well and may decide not to deliver its next album, the rock group's manager, Dave Holmes, told The Times.

British rock legend Sir Paul McCartney split with EMI last year, and released his latest album "Memory Almost Full" with coffee giant Starbucks's newly launched Hear Music label.

McCartney lamented the amount of time it took for EMI to develop a marketing strategy for his songs, also telling The Times he would ask the label for a song to be released the week after he wrote it, only to be told by executives that it would take six months instead.

Williams is also seeking greater control over his past releases and over digital sales of his music, his manager said.

The star could decide to sell his next album or certain songs himself online, according to his manager.

EMI refused comment when contacted by AFP.

Williams signed a four-album contract in 2002 that media reports at the time said was worth 80 million pounds (106 million euros, 157 million dollars).

The singer left the boy band Take That in 1995 to pursue his solo career.

[crippled_avenger]

Pogledao sam ROGUE ASSASSIN Philip G. Atwella, courtesy of Kunac.

Očekivao sam mnogo više od ponovnog uparenja Jet Lija i Jason Stathama, naročito ako imamo u vidu da je THE ONE bio priličan promašaj. ROGUE ASSASSIN je sasvim korektan u svojim mirnim scenama i ima čak zanimljiv zaplet, ali akcija je naprosto suviše pedestrian za dvojicu momaka koji pored sjajnog personalityja imaju i sklonost ka high concept akciji.

U samo par scena reditelj Atwell i DP Pierre Morel koji je režirao B13 i slikao DANNY THE DOG uspevaju da podsete na potencijale ovih akcionih starova ali čak ni to nije u toku cele sekvence već samo u pojedinačnim segmentima pojedinačnih sekvenci.

Dakle, za ROGUE ASSASSIN se ne može reći ni da ima čitav dobar akcioni set-piece. I tima pravi najveću grešku što se svodi na priču koja nije ni postavljena da nosi film već da bude kičma za akciona dešavanja.

No, s druge strane na ispošćenom tržištu akcionog filma, ROPGUE ASSASSIN je minoran ali podnošljiv dodatak.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam film TRUCK TURNER Jonathana Kaplana, courtesy of Kunac i moram priznati da sam uživao.

Reč je blaxploitation filmu iz American International produkcije koji se nije izborio za mesto među klasicima čak i kada je blaxploitation doživeo svoj revival. Ja sam se potrudio da pogledam manje-više sve klasike ovog pravca i ni na jednom od spiskova ovaj film nije zauzimao mesto. Jedan od razloga za to je svakako činjenica da je reč o filmu koji je pokušao da spin-offuje u odnosu na SHAFT i da iskoristi popularnost i harizmu Isaac Hayesa koji je radio poznatu temu a u ovom filmu i igra glavnu ulogu.

Međutim, kad je reč o Isaacu zaista se imalo šta eksploatisati pošto on zaista unosi posebnu energiju sa svojom krupnom građom i harizmom i zaista unosi nešto novo pored zvezda kao što su Jim Brown, Richard Roundtree, Fred Williamson ili Jim Kelly. Isaac Hayes u svojoj kombinuje neke od njihovih aduta (meni je lično od svih njih daleko najomiljeniji Jim Brown) ali nudi i nešto svoje, pre svega jedan krajnje nepretenciozan šarm i blagu distancu u odnosu na događanje.

Nasuprot Hayesu imamo odličnog, iako u ovom filmu slabo prisutnog negativca koga igra Yaphet Kotto i koji je zaista fenomenalan, i nosi posebnu energiju ozbiljnog, karakternog glumca. To se možda najbolje vidi u maestralnoj završnici filma u kojoj pred Kottovu smrt, njegovu agoniju pratimo iz POV vizure što je ambiciozan i atipičan rediteljski zahvat.

Film je režirao Jonathan Kaplan, solidan profi koji nije ostvario naročitu karijeru ali jeste snimio nekoliko high profile filmova, i imao sudbinu sličnu onoj Jonathan Demmea, samo bez high profile uspeha. Iako se ni u njegovim najuspelijim holivudskim filmovima ne može govoriti o jasnom rediteljskom rukopisu, pa se on ne vidi na neki naročit način ni u ovom B-filmu, Kaplan ipak vrlo sigurno vodi priču, precizan je u izrazu, odlično koristi lokacije i postiže jako puno na malom budžetu, a već izlizane žanmrovske konvencije uspeva da učini manje iritantnim.

Kao i u svakom blaxploitationu, posebnu draž pružaju razni opskurni krezavi socijalni slučajevi koji glume epizodne likove i ovde ih ima, kao što ima i sjajnih bizarnih dijaloga kao i u svakom pimp blaxploitation filmu. Iako TRUCK TURNER nije tipičan pimp blaxploitation jer je glavni junak lovac na ucene, svi negativci su pimpovi što svemu daje posbnu draž. Tako recimo jedna madam kako bi pokazala da je ugledna poslovna žena kaže "da pičku nije prodavala od petnaeste godine."

U svakom slučaju, iako TRUCK TURNER nije esencijalan blaxploitation pošto u principu ne donosi ništa novo već predstavlja kombinaciju postojećih motiva, i nije za slučajne prolaznike, svakako bih ga preporučio fanovima žanra.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam MALE VOJNIKE Bahrudina Bate Čengića i mogu reći da se radi o jednom od overlooked filmova.

Reč je o vrlo jednostavnom filmu koji je napisao Mirko Kovač u kome se kroz vrlo čistu, i denotativno nepretencioznu priču prelama

niz vrlo zanimljvih ideoloških pitanja i mudro se progovara o tada aktuelnim ideološkim okolnostima.

Postavka je krajnje jednostavna, gotovo prozaična. Mali Nemac iz Banata, čiji je otac bio nemački oficir ostaje siroče i krajem

rata ga prebacuju u sirotište u jednom katoličkom samostanu u Hercegovini. Tamo su uglavnom deca palih komunističkih boraca koji

su svi uglavnom poginuli na neke strašne načine i uprkos tome što mali Nemac prikriva svoje poreklo, druga deca ga ubrzo provale.

Vrlo je zanimljivo suptilno poigravanje lokacijama u filmu. Naime, dečak dolazi iz Banata, u hardcore Hercegovinu gde su se

dešavale najžešće borbe i najsvirepiji ustaški zločini i tu zatiče decu koja su, ne samo prisustvovala najstrašnijim sudbinama

svojih roditelja, več ima i dece koja su učestvovala u borbi. Dakle, dečak iz relativnog folksdojčerskog spokoja dolazi u samo

srce NOB tame, u kome se nalaze deca koja su u rasponu od traumatizovane, preko one zaklete na osvetu, do one koja misle da su

sazrela pošto su učestvovala u ratu.

Odrasli u suštini ni ne uspevaju da ih kontrolišu pošto deca između sebe dele traumu koja ih izdvaja i u suštini zahvaljujući toj

traumi odrasli ni nemaju na čemu da baziraju svoj autoritet. Ubrzo se deca transformišu u klasičan posleratni ratni, preki, sud i

žele osvetu, i u toj želji polako počinju da se okreću i protiv samih vaspitača, naročito kada shvate da brojčano mogu da ih

nadvladaju. I tu su neke od najzanimljivijih scena kada loženje na rat počne u deci da budi "ono najgore u ljudima".

S druge strane, svi odrasli prikazani van likova dvoje vaspitača su uništeni i promašeni ljudi. Otac jednog od siročića se

pojavljuje kao ratni veteran, alkoholičar koji je kolonista u Vojvodini, istoj onoj iz koje dolazi nemačko siroče, i očigledno je

da ni pobednici nemaju dovoljno zrelosti da naprave svet koji nije opterećen atavizmima. Deca s druge strane prihvataju te spoljne

faktore kao apsolutne autoritete pošto su prepuštena sama sebi. S druge strane, tu je lik lokalnog zanesenjaka i opsenara čije

priče na kraju uopšte nisu toliko sulude koliko deluju iz vizure dijalektičkog materijalizma, ali ga vaspitač po dužnosti izbacuje

iz njihove okoline.

Gluma dece je odlična i povremeno se bazira na imitaciji koja je jako funkcionalna u scenama ritualnog suđenja malom Nemcu. Klinci

su zaista uspeli da izgrade karaktere.

Čengićeva režija je vrlo vešta, pismena, uz odličnu upotrebu detalja i muzike koju potpisuje Bojan Adamič i ponovo je koncipira

kao ready made sa upotrebom znakovitih poznatih melodija koje su imale masovnu ideološku upotrebu.

MALI VOJNICI je uspeo da dogura do jedne od selekcija kanskog festivala.

Iako smo na sličnu temu imali niz filmova, od kojih su mnogi poput BATORU ROWIARU i mnogo bolji, Čengićef film uspeva da napravi

odličan istorijski benefit od istorijskog konteksta. To je nažalost nešto što bosanski film potom nikada nije dostigao.

* * * / * * * *

[angel011]

Sećam se ovoga... Odličan film.

[crippled_avenger]

http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?f=7&t=18&start=0&st=0&sk=t&sd=a

[crippled_avenger]

Podsetio sam Joe Danteovog ranog klasika PIRANHA, courtesy of Kunac.

Ova Cormanova produkcija koja je jasno pokušala da se nadoveže na Spielbergov JAWS liči na siromašnijeg čoveka koji se umesto u moru leti osvežava na reci. Ne samo da je reč o niskobudžetnom derivatu JAWSa već je analogija između reke i mora vrlo direktna. Pirane su u genetski modfikovanom obliku preseljene sa mora na reku, a čitav uglađeni JAWS koncept koji je po mnogo čemu bio revolucionaran je vraćen u okvire 50s science fiction filma.

Međutim, iako funkcioniše u pojeftinjenim okolnostima, i budžetski i estetski, Dante savršeno vlada ovim materijalom uspevajući prilično ingeniozno da reši sve hendikepe svog filma. Iako PIRANHA nikada ne dostiže JAWS, barem ne stoji ni u njegovoj senci.

Pre svega, Dante ima svest o tome da svog monstruma ne mora da krije, međutim, u suštini ni ne prikazuje ga previše detaljno, pošto ima svest i o tome da modeli koje je napravio tada još mladi Phil Tippet nisu baš vrhunski. Otud, pirane vidimo samo u mutnim kadrovima kolektivnih napada kako grickaju žrtve, ali čak ni mutna voda ne prikriva njihovu artificijelnost. Međutim, taj nedostatak Dante nadoknađuje na drugi način. On stvara suspense oko samog ulaska u vodu. Vrlo rano on uspostavlja odnos između junaka i vode a ne junaka i pirane. Naprosto, junak na sme da se nađe u vodi, ako se nađe u vodi gotov je. I onda iz tog odnosa glumca i prirodne lokacije, Dante gradi ekvilibristiku svog suspensea.

Drugi princip kojim se služi je puna sloboda koju mu daje Cormanova B-produkcija. Dakle, pirane napadaju i nejač, žene i decu, i svi mogući vidovi eksploatacije tog motiva su prisutni.

Konačno, sve je pokriveno i velikim dozama humora, karakterističnim za Dantea koje čine ovaj film uvek bliskim najboljem obliku parodije. Elementi parodije su najprisutniji kroz sam kontekst i ponašanje karaktera koje je potpuno preuzeto iz 50s SFa. U tako stilizovanim okolnostima, Dante se vrlo vešto kreće i time rešava brojne nedoslednosti koje postoje u filmu.

Sada se dešava dosta ozbiljan revival monster filma. Naslovi kao što su THE HOST i CLOVERFIELD pokušavaju da daju estetski i ideološki legitimitet žanru, što je negde sasvim u redu. Međutim, odavno nismo imali, izuzev D-WARS baš ovaj tip fun lovin' monster filma sa elementima drive in estetike i exploitationa koji je Dante vrhunski radio, ne samo ovde već i u GREMLINSu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Posle Danteove, pogledao sam i Cameronovu PIRANHU, courtesy of Kunac.

Ovaj film sam svojevremeno, po prvi put gledao na nekom snimku sa nemačke televizije, sa nemačkim nahom, a potom sam ga obnovio na original VHSu Metro Filma, čini mi se.

I sada, treći put, moram priznati da mi ovaj film deluje sve bolje i bolje i da mu je osnovni problem prilično heavy handed comic
relief, koji vrlo često nije uspešan, i opterećuje film, kao što remeti i koheziju glumačkog izraza u filmu.

Film definitivno ima dosta Cameronovih toucheva, ne samo na planu inscenacije koja je vrlo solidna, vrlo precizna, već i na planu vođenja nekih likova. Upravo taj comic relief koji je unet deluje kao jedna od tekovina Danteovog filma koja je bila nepotrebna, i vrlo je moguće da spada u ono što je Ovidio Assonitis nametao Cameronu. Uostalom, cela priča oko snimanja ovog filma se otprilike

svodi na to da je Cameron snimao film sa velikim Assonitisovim mešanjem, a da mu je potom film oduzet u montaži, i da su se,
uprkos Cameronovim pokušajima da provali u montažu i premontira film, u eksploataciji našle verzije koje je montirao italijanski producent. Nadam se da milan i Death Wish čitaju ovo.

U svakom slučaju, ronjenje i potere pod vodom su landmark Cameron, kao i nekoliko old school gore i suspense scena sa letećim piranama. Isto tako, ima i par cocky karakternih scena koje liče na njega.

Šteta je što sama premisa filma nije plauzibilnija pošto je rad samih monstrum-pirana bolji do Phil Tippetovih kod Dantea.
Međutim, njihova sposbnost da lete ima ogroman problem u neizbežnoj nezgrapnosti njihovog letenja, i još veće nezgrapnosti njihovih napada na ljude.

Nezgrapnost monstruma i nagažen comic relief čine da PIRANHA 2: SPAWNING deluje prilično neozbiljno, ali da ako se oduzmu ti
elementi, ovo stoji kao sasvim legitiman exploitation koji možda nije ni blizu nivoa Cameronovih kasnijih remek-dela, ali nije
nešto čega baš mora da se stidi.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam MR. WOODCOCK Craig Gillespiea, courtesy of Death Wish.

Potpuno je skaredno da MR. WOODCOCK nije postao hit. I mislim da izuzev možda malo skrajnutog Seann William Scotta u glavnoj ulozi nema razloga da ne bude hit. Naime, Billy Bob Thornton u ovom filmu isporučuje još jednu odličnu ulogu u BAD SANTA maniru, i
eventualno bi neki superstar poput Owen Wilsona trebalo da trpi njegovo mučenje. To ne znaći da je Scott loš. Čak naprotiv, Scott je odličan kao žrtva naslovnog junaka.

Gillespie vrlo zrelo vodi ovaj film i uspeva da stvori odličnu tenziju između Thorntona i Scotta, koja nije karikirana već je
zaista generišu karakteri i situacije. Scenario je vrlo vešto postavljen i jasno mi je kako je Susan sarandon pristala da igra
Scottovu majku a star-reditelj David Dobkin da bude producent.
Međutim, oko filma se stvorila atmosfera da je problematičan, možda zbog reshootova koje je radio sam Dobkin pošto film navodno

nije bio dovoljno smešan u montaži. Ne znam koliko su ti reshootovi doprineli, ali WOODCOCK je meni bio sasvim dovoljno smešan, i sa sasvim dovoljno atmosfere i dubine karaktere da nadoknadi smeh svima onima kojima nedostaje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Istorija me je potvrdila!

http://www.groupie.hr/index.php?stranica=sadrzaj&id_sadrzaj=2039

[crippled_avenger]

Latest Crippled Avenger kicks