The Crippled Corner

[shrike]

glede Zone mrtvih odlučih da ti uzmem reč iz usta koju nećeš javno izgovoriti, zloubotrebim ti topik i izjavim čuveno "don't believe the hype".
da bi se ovom filmu moglo gledati kroz prste potreban je ogroman razmak između istih. lepo je imati veru u srpski žanrovski film ali Zona malo čime opravdava ukazanu nadu. sem maske koja je ipak tehnički deo filma u Zoni se malo šta može naći interesantno za prosečnog konzumenta žanrovskog filma. pitam se kako distributeri nameravaju da namame gledaoce iz Srbije ako glumci govore urnebesnim engleskim kao iz nadsinhronizovanih tajlandskih akcionih filmova. i zašto ovo prodaju kao srpski film?
Zonu bi mogao izvući eventualni superiorni nastavak poput EvilDead serijala.

[crippled_avenger]

Potpuno neočekivano naišao sam na film THE ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, prekaljenog žanrovskog reditelja koji je u svom bogatom opusu potpisao i neke značajne filmove, ali se ne može u punoj meri smatrati klasikom.

Ovaj film se može smatrati izvorom iz koga su napravljeni Millarov a još više Bekmambetovljev WANTED. Štaviše, prvih 20 minuta ovoga filma su suštinski osnov filma WANTED, čak i izvesni elementi scenografije pored sličnosti u priči povezuju ove naslove. Čudno je da na neki način ako već nisu potpisali Jack Londona kao pisca po čijem je delu nastao film, barem scenaristu Michaela Relpha nisu potpisali na Bekmambetovljevom filmu. Uostalom, ova sličnost između WANTEDa i ASSASSINATION BUREAU ne samo da je ogromna nego je primećena i ranije kod onih koji su pre WANTEDa gledali ovaj film.

Ono što je posebna draž jeste to što se postmoderni pristup svojstven savremenom stripu ne završava samo na tome da je WANTED aproprorao segmente ASSASSINATION BUREAUa već i po tome što je sam ovaj film sklon tome da se poigrava istorijom i tradicionalnim književnim prikazima određenih lokacija i ličnosti.

Film govori o tajnoj organizaciji Assassination Bureau Ltd. koja se bavi ubianjem ljudi po narudžbi, i za novac, ali pod uslovom da naručilac može da obrazloži zašto da žrtva zaslužuje da umre. Londonska novinarka početkom XX veka, odnosno pred WW1 istražuje tu priču i sama odlučuje da naruči ubistvo. Kada konačno ode u Biro, tamo upoznaje trenutnog šefa Biroa, potomka ruskog emigranta koji je osnovao tu kuću i od njega naručuje njegovo vlastito ubistvo pod optužbom da je naručivao i izvršvao ubistva drugih ljudi. On prihvata narudžbu vlastitog ubistva jer i sam smatra da je Biro izneverio svoju izvornu funkciju i poziva svoje saradnike iz upravnog odbora da ga likvidiraju, u protivnom oni sami će biti likvidirani. Međutim, jedan od njih ima svoj veći plan-planira da ubije celu Evropu i da započne Veliki rat.

Oliver Reed igra Ivana Dragomirova, ruskog potomka koga je otac odgajio da ga nasledi (senka WANTEDa ali i BALKANSKIH PRAVILA  ) dok Diana Rigg igra novinarku. Ovaj par je fenomenalan. Moram priznati da su meni i Oliver i Diana među dražim glumcima. Diana naravno zbog Emme Peel a Oliver zbog BROODa (premda znam da je to dosta neobičan film kako bi ikoga zavoleo kao zvezdu ali eto, ja i Kurta Russella pre svega volim zbog USED CARS). Njih dvoje su ekstremno harizmatični, i energični, prava je šteta videti koliki potencijal je Reed potom popio i srozao se do projekata koji su bili ispod njegovog nivoa. Što se Diane tiče, ona ne samo da je šarmantna već u ovom filmu gotovo da uspeva da me ubedi u priče starih filmofila kako su stare dive koje su manje pokazivale bile senzualnije od današnjih, raspoloženih na sve.

Negativce takođe igra vrhunska ekipa. predvode ih Telly Savalas i Curt Jurgens, draga imena iz te epohe. Svi sem Reeda iz ove postave su pre ili kasnije overili Bonda. Sam Basil ga nije overio ali što se tiče ovog filma, po rediteljskom umeću koje je pokazao, sigurno je imao predispozicije i da snimi neki film u toj seriji.

Dearden je vrlo dinamično inscenirao priču smeštenu na početak veka, sa odličnim tempom, kadriranjem i glumačkom igrom koji su podržani maštovitom scenografijom koja takođe dosta podseća na strip i odmiče se od istorijske preciznosti ka nekoj vrsti vrlo funkcionalne stilizacije. Dearden je sasvim dorastao Relphovom scenariju koji je maštovito razvio Londonovu premisu, i odlično je održao ravnotežu između akcije i komedije.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

Edgar Wright coming to Bloor Cinema

Shaun of the Dead filmmaker curating series Feb. 28-Apr. 12

Following its successful Kevin Smith Fest, the Bloor Cinema is proud to announce that filmmaker Edgar Wright (director/co-writer, Shaun of the Dead, Hot Fuzz) will be presenting The Wright Stuff, a selection of his favourite movies every week from March 1st through April 12th.

Visit http://www.bloorcinema.com and http://edgarwrighthere.com/the-wright-stuff-toronto/ for further details.

Wright, currently in town shooting the Toronto-set Scott Pilgrim vs. the World (based on the graphic novels by Bryan Lee O'Malley), has chosen a diverse collection of films, from kung fu classics (Stephen Chow's Shaolin Soccer, Jackie Chan's Drunken Master 2) to semi-forgotten musical treasures (Busby Berkeley's Dames, The Monkees' Head) to Torontopocalypse nightmares (David Cronenberg's The Brood, Don McKellar's Last Night). The Bloor will also be showing a double bill of Wright's own films on Saturday, February 28th, and a marathon of his TV series Spaced (originally broadcast from 1999-2001 on the UK 's Channel 4) on Sunday, March 22nd.

Wright will be introducing and doing Q&As following the February 28th and March 1st screenings, and will also attend the others, his schedule permitting.

Single movie tickets are $8 for Bloor Cinema members and $11 for non-members. Double bills are $14 for members and $17 for non-members. (Non-member prices include a six-month Bloor membership.)

A pass for all screenings is $90, or $75 if not including Shaun of the Dead and Hot Fuzz. Pass-holders receive priority seating and 10% off Silver Snail products from the merchandise table set up at various screenings. Passes are available in advance via TOtix (http://totix.ca), Silver Snail, and the Bloor Cinema box office.

SATURDAY, FEBRUARY 28

7:00 Shaun of the Dead (Edgar Wright, 2004)

Wright and star Simon Pegg send a bloody valentine to George Romero and the resurgent popularity of zombie movies, giving the genre a wry British twist.

9:30 Hot Fuzz (Edgar Wright, 2007)

Wright and Pegg reteamed to pay manly homage to action movies, pondering what would happen if a little Michael Bay ADD carnage were injected into a village in the English countryside.

Edgar says, "Watching my two films in other countries is always a trip. Both are weirdly very personal to me: the first being a love/hate letter to London , and in the second I gleefully tear up my very own home town. Clearly I have issues.

"I shall also be bringing an uncut version of DON'T, which features at least seven extra utterances of 'Don't!'"

SUNDAY, MARCH 1

7:00 Shaolin Soccer (Stephen Chow, 2001)

Stephen Chow (Kung Fu Hustle) broke through in North America with this kung fu comedy that plays like a live-action cartoon.

9:30 Riki-Oh: The Story of Ricky (Ngai Kai Lam, 1991)

Based on the manga by Masahiko Takajo and Saruwatari Tetsuya, this comically brutal film is probably best known in North America as the source of the head-crushing clip played nightly on The Daily Show and The Late Late Show during their respective Craig Kilborn eras.

Edgar says, "What a double. Shaolin Soccer blew my mind back in 2001 and deserves even more recognition in the Western world as the magical, hilarious crowd pleaser it is. And as for Riki-Oh, if you haven't seen it before prepare for sheer, bloody awesomeness. You won't believe your peepers. Anyone who has seen it before, is already in line."

SUNDAY, MARCH 8

7:00 The Wanderers (Philip Kaufman, 1979)

Ken Wahl and Karen Allen star in this New York gang film from the director of The Right Stuff and Henry & June.

9:30 The Warriors (Walter Hill, 1979)

This bizarre update of The Odyssey tells the story of the titular posse making its back way home through the territories of rival gangs.

Edgar says, "In 1979, not one but two colourful New York gang films were born. One was a period piece, Philip Kaufman's fantastic 60s-set The Wanderers, and the other is now a period piece, the colourful, incendiary The Warriors. Both are rightly considered cult classics. Come along to both, and argue about which gang is harder: the Baseball Furies or the Ducky Boys. Please: no slashing seats."

COMPLETE LIST OF THE WRIGHT STUFF SCREENINGS:

SATURDAY, FEBRUARY 28

7:00 Shaun of the Dead (Edgar Wright, 2004)

9:30 Hot Fuzz (Edgar Wright, 2007)

SUNDAY, MARCH 1

7:00 Shaolin Soccer (Stephen Chow, 2001)

9:30 Riki-Oh: The Story of Ricky (Ngai Kai Lam, 1991)

SUNDAY, MARCH 8

7:00 The Wanderers (Philip Kaufman, 1979)

9:30 The Warriors (Walter Hill, 1979)

SATURDAY, MARCH 14

9:45 Head (Bob Rafelson, 1968)

SUNDAY, MARCH 15

7:00 Dames (Ray Enright & Busby Berkeley, 1934)

9:00 Phantom of the Paradise (Brian De Palma, 1974)

SUNDAY, MARCH 22

5:00 Spaced Marathon (Edgar Wright, 1999-2001)

SUNDAY, APRIL 5

7:00 Kung Fu film TBA

9:30: Drunken Master 2 (Chia-Liang Liu, 1994)

SUNDAY, APRIL 12

7:00 The Brood (David Cronenberg, 1979)

9:00 Last Night (Don McKellar, 1998)

[crippled_avenger]

Posle vrhunskog 60s filmmakinga sa kojim je era starog Holivuda pravila poslednje trzaje pred najezdom Novog Holivuda, oličenog u filmu ASSASSINATION BUREAU, prepustio sam se najprizemnijem što može da ponudi savremeni Holivud. I moram priznati da se nisam pokajao.

Naime, autori filma EXTREME MOVIE, teen sex komedije sa kojim Dimension ne zna šta će i sada ga plasira etiketa Dimension Extreme, verovatno nikome sem meni nisu neka marka. Međutim, ja sam zaista fasciniran njihovim scenaristčkim radom na filmu NOT ANOTHER TEEN MOVIE, jednoj od najinteresantnijih parodija koja se pojavila u istoriji filma ne samo zbog toga što je uspešna, nego i zato što parodira formu koja je u svojoj suštini komična.

EXTREME MOVIE je serija skečeva koje su pisali ljudi sa iskustvom iz SNL i ta sketch show psihologija je odlično aplicirana na formu. Gegovi su hit and miss, kao i uvek u ovakvim filmovima, ali attitude je odličan, prljav, morbidan i pre svega duhovit. Po samoj svojoj strukturi, fakturi produkcije, budžetu, EXTREME MOVIE nije ni blizu NOT ANOTHER TEEN MOVIEa naravno, ali sa svojih 75 minuta, stoji kao zaista sjajna večernja zabava za ljubitelje i poznavaoce, a o teen publici da i ne govorimo.

Michael Cera je glumeći u filmu SUPERBAD učestvovao u pretvaranju teen komedije u neku vrstu respektabilne forme. Meni je od svih Judd Apatow produkcija, iako ne najslabiji, čak ne ni među slabijim, SUPERBAD svakako iza KNOCKED UP. No, uprkos tome što je doneo nekoliko sjajnih glumaca, sjajnih likova, nekako mi se čini da je možda bilo i nekih efektnijih teen komedija koje su zasluživale da ponesu takav hype.

Cera se pojavljuje i u EXTREME MOVIEu, kao učesnik jednog od skečeva, i iako je u svojoj klasičnoj personi iz ARRESTED DEVELOPMENTA ili SUPERBADa, drago mi je što se zapljunuo i u jednoj ovako dirty i besprizorno R-produkciji koja seže u domen teensploitationa.

U svakom slučaju, EXTREME MOVIE preporučujem fanovima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jedan od retkih reditelja koji se ne bave mojim omiljenim žanrovima a čije filmove volim jeste Costa-Gavras. On je u filmskom smislu uspeo da postigne ono što je Sartre radio kao dramski pisac a to je da osmisli jedan specifičan politički izraz u kome se politička polemika i propaganda integrišu sa filmskom formom koja je najprikladija temi.

Primer Gavrasove potentne faze iz sedamdesetih je ETAT DE SIEGE, film o političkom terorizmu u Urugvaju koji uspeva da drži pažnju iako se dramaturški odvija kao neka vrsta novinskog članka, po čemu je verovatno uticao na neke kasnije trijumfalne Scorseseove hronike koje imaju sličnu strukturu.

Naravno, Scorseseov stil je senzacionalan dočim se Gavras vrlo svedeno bavi pokušajem da spoji osnovnu filmsku uverljivost kroz smeštanje filma na stilskoj razmeđi verizma i žanra, i da u sve to unese ekspoze političke situacije i eventualne principijelne rasprave o slučaju.

Takva formalna konstrukcija je isforsirana, ali Gavras uspeva da je učini gledljivom. Iako određenim gledaocima može smetati emotivna distanca, meni je ona prijala zato što mislim da politički film i treba što više da drži gledaoca hladnokrvnim i racionalnim.

ETAT DE SIEGE je sniman u Čileu, što je zanimljivo pošto je reč o osudi sličnog režima u Urugvaju i bilo bi zanimljivo potražiti malo sekundarne literature na temu samog toka snimanja.

Južna Amerika je sada ponovo u fokusu filmmakera koje zanima politika, i fino je malo podsetiti se Gavrasa pred naslove koje priprema Stone.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Crip je kupio nove patike. Posle 15 godina ponovo Reebok. Kakav preokret.

[Shozo Hirono]

Ti mora da si nosio starke.

[crippled_avenger]

Actually nisam. Nosio neke skejterske Converse u par navrata ali nikad starke. To je jedna od mladalačkih stvari za koju sam ostao uskraćen.

[crippled_avenger]

Najzad sam pogledao jedan film koji sam tražio više od 15 godina. Reč je o naslovu koji sam video u jednom katalogu Mosfilma koji je moj otac doneo sa nekog od puteva u Rusiju, i od tada ga tražim. Doduše, u jednom trenutku, bio je izdat na VHSu kod nas, od strane nekog opskurnog izdavača, sećam se da sam ga video na listi u YU VIDEU, ali na kraju nisam uspeo da ga pribavim ni na taj način.

Ipak, rapidshare je čudo a Rusi su osvedočeni pirati. Tako sam uz Gingerovu pomoć uspeo da lociram ODINOČNOE PLAVANIE Mihaila Tumanišvilija, u narodu poznat još i kao ruski Rambo.

I zaista ovaj film iz 1985. godine nesumnjivo jeste odgovor na Ramba i slične filmove o pojedincima koji odlaze po nalogu američke vlade ili tajnih službi ili samoinicijativno na razne tajne zadatke vojne prirode. U tim filmovima su često, a najviše u RAMBU 2 i 3 potkačinjani Sovjeti. Ovaj film po svom godištu, očigledno, jedino je mogao da bude reakcija na RAMBO 2 sa kojim je izašao relativno u isto vreme.

Stoga, imajući u vidu protok vremena, moguće je da ovaj film nije direktna reakcija na Cosmatosov film ali izgkleda kao da jeste.

U njemu se mogu naći razne zanimljive stvari. Pre svega, ovo je film koji prikazuje Ameriku i život u Americi u nekoliko scena. Pošto nije bilo američkih kola, junaci se voze mercedesom (slično kao što se u američkim filmovima sovjetski političari voze mercedesima) a političari se sataju u sobama u kojima pred njima stoje viski, tompusi i bežični telefon. Slično američkim filmovima, dogovori između vladara u senci se dešavaju na golf terenu u toku partije koju prate i kediji u električnim automobilima.

Rekonstrukcija Amerike je dakle pristojna. Što se tiče toga kakvi su Amerikanci, ima ih i poštenih, ali ogrezlih u slatkom potrošačkom životu i oni su oličeni u mladom paru koji krstari morem svojom jedrilicom i upada u nevolje a Sovjeti im pomažu, a ima i zlih kao što su ti matori političari koji žele da izazovu krizu kako bi se Amerika spasila od bankrotiranja u trci za naoružavanjem.

Međutim, najzanimljiviji je archvillain, major koga Ameri šalju da obavi tajni zadatak potapanja jednog civilnog broda kako bi za to okrivili sovjetske manevre. To je očvrsnut polulud vijetnamski veteran koga progone sećanja na zverstva koja je ON POČINIO u Vijetnamu, za razliku od ostalih "I hope they let us win this time" Amera iz Ramba i sličnih filmova.

Međutim, kada dođe na tajni zadatak, Amerikanac odlepi i odluči da zaposedne tajnu američku pomorsku bazu i da sam započne otvoreni rat sa SSSRom time što će napasti njihovu flotu. Amerikanci šalju jedan B52 da ga uništi, međutim, sticajem okolnosti, Sovjeti saznaju za to pre njih tako da mala grupa njihovih marinaca, pripadnika mornaričke pešadije i obavi posao pre bombardera.

Ovaj film, deluje kao direktna reakcija na Ramba, slično video odgovorima na videoklipove koje imamo na YouTube. Mađutim, on je po mnogo čemu specifičan i upravo te specifičnosti i čine da Rambo ipak bude superioriiji naslov.

Pre svega, sovjetski junaci nisu larger than life kao Rambo, štaviše, mi našeg pozitivca koji vodi momčine iz mornaričke pešadije upoznajemo tek u 20. minutu. Sve dotle traje set-up sa američkom zaverom. Očigledno je da u tipičnom partijskom duhu, fil previše pažnje posvećuje objašnjavanju zašto je protivnik zao i zašto protivnik greši i ubeđuje nas da je potrebno reagovati. U tom trenutku, hteli ne hteli, Arnis Licitis, litvanski badass koji je glumio u brojnim sovjetskim i ruskim filmovima nesumnjivo postaje glavni lik, sličnu Burtu Lancasteru u TWILIGHT'S LAST GLEAMING.

Zatim, kada krene akcija, kroz sovjetske junake se ne kanališe bilo kakva frsutraciji, oni su vredni i profesionalni, ali ovaj film niti je apologija hladnog profesionalizma kao HURT LOCKER pošto to nije dovoljno potencirano, dočim je Rambo upravo figura kroz koju se niz gledaočevih emocija upija i kanališe.

Konačno, u svom pokušaju da odgovori na Ramba najdirektnije, koristeći se sličnim svedenim stilom, Tumanišvili pokazuje ako nije sposoban da artikuliše propagandnu priču u tim okolnostima, pošo je sovjestka propaganda po svom racionalnom karakteru mnogo opširnija od one koju nosi Rambo, i očigledno je da besprizorna forma ne odgovara prosvetiteljskoj propagnadi koju Tumanišvili gradi.

Konačno, snaga sovjetskog propagandnog filma bila je u grandioznosti, rediteljima kao što je Kalatozov, a Tumanišvili je očigledno, meni vrlo draga B-liga koja u tom trenutku 1985. u SSSRu više ne može da dostigne američku B-ligu.

Što se tehničke egzekucije tče, ona je osrednja. Nije na nivou Ramba, bliža je italo rip-offovima samo bez ekscesa koji je tim naslovima (recimo Margherittijegvom serijalu COMMANDO davao draž) davala količina akcije i nasilje, prvo jer  filmu nema previše akcije a drugo zato što nasilje nije na bilo koji način istaknuto.

Bez tih exploitation momenata čini mi se da je ODINOČNOE PLAVANIE bilo slabo konkurentno i u bioskopima moskovskih predgrađa, tamošnjim grindhousema jer se ta ekipa već tada polako snabdevala na ilegalnom VHS tržištu.

Paradoksalno, u stvari, ovaj film je verovatno mogao mnogo bolje da prođe na Zapadu, na kome je poznat pod naslovom SOLO VOYAGE a svojevremeno je bio primer koji je američka propagnda koristila kako bi dala primer negativnog prikazivanja Amerike u sovjetskom filmu. Ipak, na VHS tržištu onog vremena, verujem da je ovaj film imao svoju publiku pre svega van SSSR.

Tumanišvili je reditelj koji je posle ovog flma bio dosta aktivan mahom u žanru kriminalističkog i akcionog filma.

ODINOČNOE PLAVANIE je film koji pokazuje da je ponekad uzalud udariti na protivnika njegovim oružjem, naročito ako to oružje godinama nisi pripremao kao on. Međutim, kao i nogi pormašeni primerci oružja koji nikada nisu postali cenjeni ili ušli u masovnu proizvodnji, ODINOČNOE PLAVANIE je danas kuriozitet i radije se gleda od mnogih američkih izvornika u ovo vreme što pokazuje kako žanrovski film vrlo dobro stari, a to znamo i po našem primeru.

Verzija koju sam ja gledao nema titlove, ali sam ga uglavnom razumeo zahvaljujući tome što sam zapamtio ponešto ruskog iz škole. Međutim, čak i ko ne zna ruski može da isprati ovu rudimentarnu priču. Preporučujem ovaj film pre svega onima koje zanima da se pepuštaju ovakvim filmsko-ideološkim eksperimentima, a zatim i military buffovima koji u ovom filmu mogu da vide mnogo vojne opreme a pre svega meni najfilmičnije i brutalno nsiekorišćene Kamov helikoptere koji zbog svje konstrukcije rotora i relativne neiskorišćenosti na filmu deluju kao vozila budućnosti i mislim da bi sjajno legli čak u nekom visokobudžetnom SFu.

Za razliku od Amerikanaca koji su vođeni profitom obično nastojali da angažuju što boje reditelje za akcione filmove smatrajući ih okosnicom mejnstrim ponude, Sovjeti su drugačije doživljavali svoj mejnstrim i akcentovali su filmove sa većim umetničkim pretenzijama. Ipak, uspeh Timura Bekmambetova pre svega, a zatim i blokbasteri Fjodora Bondarčuka ili Vadima Šmeljeva pokazuju kao Rusi danas mnogo ozbiljnije doživljavaju tzv. "patriotski film".

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Nareži!! I ja ga želim od kada sam u YU Videu čitao o nj!!!

[crippled_avenger]

Dogovoreno!

[crippled_avenger]

Pogledao sam dokumentarni film IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT Barbeta Schroedera.

Karakteristika ovog interesantnog filma je to što govori o Idi Aminu kroz njegove intervjue, sa minimalnom intruzijom autora koji samo ređaju intervjue i poneki komentar ubace time što iza određenih izjava ubacuju informaciju o tome šta se desilo kao posledica tog razmišljanja.

Ono što je osnovna karakteristika ovog filma jeste da se karakter Idi Amina slika krozn njegove istupe, monologe i stavove, što nas dovodi do zaključka sličnog onom o filmu W a to je da je Idi Amin bio nedorasla osoba čija je svirepost i bezobrazluk prositicao iz njegove nezrelosti.

Međutim, šta se izvlači kao zaključak iz ovog filma? Prvo to da je i Idi Amin bio čovek sa svojim slabostima i vrlinama, i da se kroz njegovu nepatvorenu ljudskost zamuti odnos prema njegovoj svirepoj vladavine. Zatim, daje se jedan elitistički pogled na stvari, da ne može običan čovek, naročito ne običan čovek u Africi rastrzan atavizmima da vodi vlastitu zemlju, naročito u kontekstu savremene politike, što je na neki način i perfidna apologija kolonijalizma. I konačno, time što se Idi Amin uzima kao ličnost koja je poptuno inokosna, zanemaruju se širi faktori koji su ga doveli na vlast a koji nesumnjivo uključuju i strane sile koje su učestvovale u njegovom postavljanju.

Siguran sam da mnogi od ovih utisaka nisu bili Barbetova namera, već da je on želeo da prikaže jednu koloritnu ličnost sakrivenu iza jednom mistifikovanog režima. Međutim, ovi utisci pokazuju kako je ovaj atraktivni Schroederov pristup zapravo paušalan.

IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT je odličan kao dopunsko gledanje za one koji su malo šire ispratili ovu temu, i kako rekoh, koncept je zanimljiv. Međutim, čini mi se da Barbet niti autori koji se bave ovakvim temama ne mogu u startu računati na potpunu upućšenost gledalaca i da je ipak ovaj autoprtret morao biti jače kontekstualizovan da bi bolje stajao kao samostalno ostvarenje.

* * * / * * * *

[raindelay]

U tom duhu... Legendarni Black Randy & Metrosquad

http://www.youtube.com/watch?v=QdHDefxaJxs
 
Idi-idi- Idi Amin/I'm your man!

   

[Shozo Hirono]

Hm, jel' pronadje Born in Flames?

[crippled_avenger]

Nažalost, još uvek nisam.

[Shozo Hirono]

Born in Flames (1983)
Set ten years after the most peaceful revolution in United States history, a revolution in which a socialist government gains power, this films presents a dystopia in which the issues of many progressive groups - minorities, liberals, gay rights organizations, feminists - are ostensibly dealt with by the government, and yet there are still problems with jobs, with gender issues, with governmental preference and violence. In New York City, in this future time, a group of women decide to organize and mobilize, to take the revolution farther than any man - and many women - ever imagined in their lifetimes.

http://www.imdb.com/title/tt0085267/

http://www.dvdverdict.com/reviews/borninflames.php

File Name .........................................: Born In Flames.1983.DVDRip.Xvid-TBMs.avi
File Size (in bytes) ............................: 734,205,952 bytes
Runtime ............................................: 01:19:54

Video Codec ...................................: XviD ISO MPEG-4
Frame Size ......................................: 448x336 (AR: 1.333)
FPS .................................................: 23.976
Video Bitrate ...................................: 1103 kb/s
Bits per Pixel ...................................: 0.306 bpp
B-VOP, N-VOP, QPel, GMC.............: [B-VOP], [], [], []

Audio Codec ...................................: 0x0055 MPEG-1 Layer 3
Sample Rate ...................................: 48000 Hz
Audio Bitrate ...................................: 109 kb/s [2 channel(s)] VBR
No. of audio streams .......................: 1


ZNACI DETEKTOVAN!

[crippled_avenger]

Daj mi link na PM, molim te!

[shrike]

na //www.karagarga.net ima divx, a na
http://cinematik.net ima full dvd sa sve intervjuom reditelja

[lou benny]

Da li je Monca prisutna igde u domaćem repu sem u Šanavalava?

misliš na onu italijansku spikerku koja priča ono "mafia slava"?

inače, što se tiče cripove ideje, bilo bi lepo da se desi tako nešto samo ja mislim, možda grešim, da nema velikog entuzijazma na domaćoj rap sceni što se tiče novih "projekata". većina većih igrača bez kojih taj album ne bi trebalo ni raditi su ili izdali ili uskoro treba da izdaju nove albume a i to rade maltene kao po kazni. (pretpostavljam i iz kreativnih i iz ekonomskih razloga)

opet, to je po 1-2 pesme, nije to nemoguće ali bezvoljnost je čudno stanje...

ja "poslednji krug u monci" nisam dugo gledao a sećam se da mi je bio gotivan. ali nebitno to sad, nego u kontekstu priče o rapu mi se po sećanju čini da taj film ne bi mogao da odigra u odnosu na domaći rap ulogu koju je "scarface" odigrao u odnosu na američki. jer "scarface", tj. toni montana ima tu glad, naboj, usmerenost ka cilju, taj uzimam-sve trip i to je ono što je i najupečatljivije za veliku većinu repera koji su ga semplovali. ("all i have in this world is my balls and my word", "this town's like a great big pussy...", itd) "poslednji krug u monci" mi je ipak tu malo smireniji, dugi oproštaj od starog gangstera koji nije pička, koji će bez sumnje otići guns blazing ali svi znaju i svi znamo da će da ode.

s tim u vezi mislim - predvidljivo - da bi srpskog "scarfacea" pre trebalo tražiti u "mlad i zdrav" kad se razgrnu jovanovićeve političke poente. (u stvari, nije čak ni neophodno!) naravno, "poslednji krug u monci" je u većoj meri deo kulturnog zaleđa srpskih klinaca i repera od "mlad i zdrav" ali nijedan od ova dva filma nije ni približno imao takav inicijalni udar pri prvom pojavljivanju (tj. nezavisno od rapa) na kulturu mladih na našim prostorima kakav je imao "scarface" u odnosu na uličnu kulturu mladih kroz '80e. zapravo, "scarface" je kroz rap zvanično kanonizovan nakon što je već ušao u glave a ovi domaći filmovi bi preko rapa trebalo ili da dobiju kanonizaciju na "suvo" ili i da budu kanonizovani i da uđu u glave.


e! ali sad kad razmišljam, "mlad i zdrav" + "posledni krug u monci" mi nekako odgovaraju odnosu "scarface" + "carlito's way"!!! (i "carlito's way" je u određenoj meri semplovan u rapu) možda bi pre trebalo isfurati tu liniju pa ih izvući u paketu. a "mlad i zdrav" za 2 godine slavi 40. tako da...

[crippled_avenger]

Ja sam već stupio u kontakt sa Rexxonom i pošli smo putem istraživanja šta i kako sa pravima, njemu se ideja sviđa. Mislim da bi ponovo trebalo da pogledaš MONCU.

Što se MLAD I ZDRAV tiče, slažem se i sa tim, ali MONCA je bolja stvar za početak jer generacijski bolje korespondira i zato što u suštini više pripada popularnoj kulturi. MLAD I ZDRAV je više kao Mario Van Peeblesov SWEETBACK. A MONCA je baš SCARFACE.

Uostalom, Oliver Mandić je dosta blizu srpskom Giorgio Moroderu.

[lou benny]

e da - gotivne su tike cripe!

[lou benny]

u svakom slučaju si izabrao pravog čoveka za saradnju jer "mlad i zdrav" treba sačuvati za prtije i juicea dok je "monca" ipak za umiveniji bg rap.

[crippled_avenger]

Tike su u duhu moje nove saradnje sa Rexxxonom. Jay-Z zonfa.

[crippled_avenger]

Potpuno je neverovatno iskustvo kada u dva dana pogledaš uslovno rečeno dva, ako ne žanrovska, filma, a ono barem filmove koji po nekim odrednicama koriste određene forme pa čak i sadržaje karakteristične za žanrovski film, triler i horor, oba nastala na prostoru ex-SFRJ, i oba odlična.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je u tom smislu odličniji jer je reč o filmu evropskog formata, i ni po čemu se ne može porediti sa POKRAJINOM ŠT.2 Vinka Moderndorfera, međutim ni ovaj slovenački film nastao u koprodukciji sa Srbijom nije lišen svog internacionalnog potencijala, iako se ne kvalifikuje kao značajan.

POKRAJINA ŠT. 2 je film u kome je Srbija bila manjinski koproducent i kao takva je filmu pored novca dala i dva važna saradnika. Direktor fotografije je Dušan Joksimović, najpoznatiji kao redovni Dragojevićev DP, a jednu od glavnih uloga igra Slobodan Ćustić. Izuzetno je interesantno videti ovu dvojicu ljudi rekonteksutualizovanih u slovenačkim okolnostima, i sa zadacima bez kojih se ne bi mogao zamisliti ovaj film.

Dušan Joksimović kao DP izuzev velikih Dragojevićevih produkcija nije imao previše sreće sa drugim rediteljima, naročito kada je radio na HDu. Ovaj film je po svom proudkiconom zamahu manji, ali sniman je na filmskoj traci i pokazuje kako Dule ume odlično da se nađe i u kamernijim uslovima, da svoj stil prilagodi srednjeevropskoj upeglanosti i blagoj distanci koju je Modrndorfer želeo kako bi ostvario svoj pipav anrovski koncept.

U filmu koji u sebi meša crnu komediju, triler, slasher i istorijsku konspiraciju, fotografija igra značajnu ulogu pre svega kako bi istovremeno nudila realizam i stilizaciju, u zavisnosti od situacije. Zahtev koji je Moderndorfer postavio pred Joksimovića je nesvakidašnji za naše DPeve, vrlo je složen i Dule ga je odlično obavio, dokazavši da je jedan oa najboljih DPeva u regionu. Kako onda da mu u Srbiji, fotorafije van Dragojevićevih filmova ne valjaju. Odgovor sigurno nije samo u HDu kao tehnici, već verovatno u tome da radi sa autorima koji niti imaju koncept niti mu nameću bilo standard koji mora da dostigne i zadatak koji mora da reši.

Zatim, Slobodan Ćustić je maestralan kao slasher. Njegov slasher je crnohumoran, sav u underplayu, sa odličnom upotrebom onoga što Ćustića inače krasi a to je izvesni spoj šarma i brutalnosti. Ćustić se u ovoj ulozi koristi sredstvma koja se ne razliku puno od onoga što mora da igra u Srbiji, s tim što to ponekad u našem filmu, jer uloge nisu odgovarajuće napisane, deluje kao šmira a ovde ima funkciju. Moderndorfer je dakle pokazao da shvata šta Ćustić može da mu pruži i da je našao ulogu kojoj to odgovara.

Kad je reč o scenariju, Moderndorfer je napisao vrlo interesantan "mali" triler koji kreće kao bezazlena gotovo guyritchiejevska priča (samo zaista guyritchiejevska, nikada ne odluta u TRI PALME ZA DVE BITANGE) a onda polako postaje sve interesantnija, sa sve interesantnijim karakterima, pozadinom koja evocira neke zanimljive istorijsko događaje iz vremena Drugog svetskog rata, obiljem crnog humora i poštenog nasilja. Moderndorfer je odlično prilagodio Ritchieja slovenačkim okolnostima i od njega bi naši autori imali štošta da nauče.

Kada se scenario detaljnije analizira može mu se prebaciti to da se glavni lik nedovoljno transformiše, ali to se može opravdati time što je reč o čoveku koji se stalno pretvara i laže, tako da nema puno vremena da pokazuje neku istinsku emociju. Međutim, unutar tempa koji Moderndorfer nameće (ma koliko paradoksalno zvučalo-slovenački film koji ima tempo) izvesna slabost transformacije glavnog lika može da prođe a marko mandić ga igra sa hladnoćom mladog Daniel Craiga.

Kad je o exploitation ravni reč, film obiluje solidnim nasiljem a još više sočnim seksom za ljubitelje te vrste zabave.

Prikazivanje u Veneciji doduše jeste overstatement kvaliteta ovog filma. Što se moje procene tiče, on može da prođe kao više nego solidno repertoarsko ostvarenje u našim okolnostima, ali sigurno nije nikakva avangardna ili politička pripovest o neprijatnim događajima iz prošlosti. Prošlost se zaista dotiče kao plot device. Moguće je da su elementi prošlosti koji se dotiču kontroverzni, ili istiniti, svejedno, ali ipak ne treba ih izbacivati u prvi plan kada je POKRAJINA pre svega film o sitnom ljubljanskom prevarantu.

S druge strane, moguće je da Moderndorfer u eksploataciji svog filma prepoznao da su istorija i politika dobra udica, pošto je uostalom tema maskra po Sloveniji aktuelna u Italiji (setimo se kontroverzi oko italijanskog TV filma IL CUORE NELL POZZO) jer su 2005. bile godišnjice tih događaja.

Ukoliko je tako, ne mogu ga kriviti. Čovek je radio ono što će najbolje plasirati film, međutim, oni koji očekuju istorijsku priču neće je naći u ovom filmu. U ovom filmu je istorija samo plot device i ništa više. Ipak, sasvim je moguće da je upravo taj segment mračnih oslobodilačkih tajni ono što izdvaja ovaj naslov iz mase sličnih, pa takođe i to treba uzeti u obzir kada se nabraja sve ono što naši autori mogu da nauče iz ovog filma.

Slično kao i u slučaju filma NIJE KRAJ, i POKRAJINA pokazuje da su naši nekadašnji severni sustanari u "tamnici naroda" naučili kako da prave "normalne filmove" dok je nama ta tajna očigledno nestala, ili je možda ukradena i odneta tamo, kao što su svojevremeno srpske fabrike nošene u Sloveniju i Hrvatsku?

* * * / * * * *

[cutter]

@lou benny: da, na spikerku sam mislio.

Mislim da Monca, a pogotovo Mlad i zdrav kao ruža nisu dovoljno referentni današnjoj rep sceni (referentniji su pomenuti Skarfejs i Karlitov put)...jesu esencijalne karike, ali imaju mnogo manji uticaj nego npr Rane, feljtoni u V. novostima i pogotovo Vidimo se u čitulji. A ni oni verovatno nisu toliko referentni danas kao Legija i Zemunci, koji za mene ne pakuju isti panč kao ekipa s početka devedesetih (mada je ikonički potencijal Kneletovog vremena bitan deo dizel rivajvla), dok su dešavanja pre smaknuća Ljube Zemunca suviše arhaična da bi se snimio album koji nije hermetičan.

[lou benny]

^naravno, to stoji, i "rane" i "čitulja" jesu korišćene u domaćem rapu, ali ovde je reč, koliko sam ja shvatio cripa, o pokušaju izvlačenja "monce" preko domaćeg rapa.

i ono što je crip naglasio a što ja nisam uzeo u obzir je muzika jer "mlad i zdrav" koliko god sjajan sa muzičke strane, nema domaću autorsku muziku. uhhhh, da je jovanović '71 znao za pop mašinu pa da su jednu još siroviju, usmereniju-ka-funku verziju "puta ka suncu" snimili sa sve onim drum breakom i masnim grooveom, kako bi to leglo na razrađeniju scenu onog poslednjeg chasea u filmu...

ovako imamo "moncu" sa oliverom mandićem koji je to svetski odradio i na osnovu kojeg bi mogli da se urade beatovi koji su na tragu tog kitnjastijeg bg rapa a la bassivity. ja držim palčeve cripu da izgura do kraja to jer bi bilo lepo videti da se u srpskom rapu izvede tako jedna smislena producentska akcija!

ali ne znam samo koliko streetwise citata jakih kao zemlja može da se izvuče iz "monce" - bilo bi lepo da crip baci neki pošto mu je sveže sve to. iz "mlad i zdrav" na keca vadim - "cenim dobre frajere koji dobro obučeni tucaju dobre ribone u dobrim kolicima", pa ono "radim šta radim! otkud znam šta radim!!!", pa ono kad mu nudi šljaku za muriju "hoću sve samo da vrisne lova. kolko plaćate?... ja volim red i zakon. kolko plaćate?", "hvala ćale, sviđaš mi se, keve mi",  "možeš ubijati - ovo je slobodna zemlja - ali nemoj mrzeti nikoga", "o ženama ne mislim ništa neka misle one o meni", "znate, ribe su ribe, znate za šta služe, šta ja mogu što nisam riba, što ih je život zeznuo?!", pa kad ga pitaju dal je bio tužan kad kaže "nikad! ne volim takva pitanja... u stvari bio sam jednom tužan, mnogo sam bio tužan kad nisam imo love jebeš mi mater!" hard-to-the-muthaphuckkkin-core

pa još masa onih najsočnijih slengova tipa "kaliraš burazeru?", "udario kurcem o ledinu?" ili ono napušavanje one ribe pred sabornom... uhhh. mnogo jak lingo.

[cutter]

Šteta što nije snimljen film po Kad su cvetale tikve sa Draganom Nikolićem kao Vrapčetom.

[crippled_avenger]

Hm, tako funky monologa nema pošto nema voiceovere, ali sigurno se može izdvojiti nekoliko scena sa zanimljivim dijalozima, one u kojima Urke objašnjava zašto krade, zatim kada se vozi sa Hrvaticom prema Italiji, saslušanje u policiji. Nakupilo bi se nekoliko skitova.

U stvari treba napraviti tribute Gagi Nikoliću. On povezuje MONCU i MLAD I ZDRAV.

[cutter]

Da, ja sam govorio pre svega o referentnosti u smislu asocijacija kada se pomene kriminal...nezavisno od toga, potencijal za izvlačenje i semplovanje je nesumnjiv.

http://www.youtube.com/watch?v=AtQ1P07OESA

[crippled_avenger]

Jedan film ne isključuje druge. Fora je samo motivisati ljude. Videćemo da li će ovo sa MONCOM funkcionisati. Nadam se da će prilikom nekih sledećih jubileja biti novih akcija.

[lou benny]

U stvari treba napraviti tribute Gagi Nikoliću. On povezuje MONCU i MLAD I ZDRAV.

ovo mi je bila jedna od poenti u onom povezivanju sa "scarfaceom" i "carlito's wayom" - gaga nikolić vs al pacino

[crippled_avenger]

dupli post

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE MAN WHO HAUNTED HIMSELF Basila Deardena, koga sam poceo da pomnije istražujem posle filma ASSASSINATION BUREAU za koji sam sve sigurniji da zapravo predstavlja koren postmodernih, ikonoklastickih, alteristorijskih tendencija savremenog stripa.

THE MAN WHO HAUNTED HIMSELF dolazi iz iste kreativne skupine Michaela Relpha i Basila Deardena, i iako je manje zanimljiv od BUREAUa, ima u sebi štošta sveže, invetnivno i uticajno.

Naime, MAN je prica o coveku koji posle saobracajne nesrece shvata da postoje dogadaji u kojima sam ne ucestvuje i ne seca ih s ali ljudi tvrde da su ga sretali i da je to radio. Pocinje da istražuje o cemu se radi i da li je rec o nekom psihickom poremecaju ili se zaista pojavio njegov dvojnik.

Ovo je film iz 1970. i Philip K. Dick je bio aktivan u tom trenutku tako da se ne može reci da je tu bilo nekog medusobnog uticaja, medutim, što se filma tice, Dearden je pokušao da modernizuje stare ekspresinonisticke price o cepanju licnosti i u tome je delimično uspeo.

Atmosfera je odlična, londonske lokacije su majstorski iskorišćene, Roger Moore je harizmatičan, ali ua završnici zaključenje ostaje konfuzno i zanimljivo na nekom quirky nivou, međutim gledaoce definitivno ostavlja nezadovoljenim.

Međutim, film iako nije dobro zaokružen, jeste vrlo pristojna celina koja stoji i dan-danas.

* * 1/2 / * * * *

[cutter]

U svetlu prethodnih nekoliko strana, par videa...

Saška Krajnc, PDSP: http://www.youtube.com/watch?v=icciyL6dmwc

Giška: http://www.youtube.com/watch?v=UAYustx_9ec

[crippled_avenger]

Odgledao sam THE INTERNATIONAL Toma Tykwera. Nažalost, Tikvica još uvek nije uspeo da snimi pravi film kojim bi ispunio svoj potencijal koji u filmovima pokazuje na mahove. kao što u filmu HEAVEN ima briljantnu uvodnu sekvencu koja zaista oduzima dah na jednom gotovo depalmijanskom nivou, tako i u THE INTERNATIONAL ima sjajnu scenu pucnjave u muzeju Guggenheim, koja je briljantna, nudi nekoliko zaista revolucionarnih shotova za koje se upitaš kako su urađeni (recimo pad jednog henchmena prilikom koga se vidi prizemljenje sa velike visine, my guess is ili slikanje unazad ili neke ubrzavanje frejmaže), kao i sama destrukcija muzeja prilikom pucnjave (kombinovano je snimanje u pravom Guggenheimu sa ogromnim setom u Babelsbergu). Unutar ove scene, Tykwer nudi nešto što mi je bilo interesantno a to je dosta gejmerski instinkt da junak mora da ubije protivnika kako bi se dokopao municije i mogao da se pegla dalje. Sličnu gejmersku kauzalnost unutar scene sreo sam samo još kod Paul WS Andersona u DEATH RACE i to mi se dopada.

Izvan toga, postoji par detalja na nivou scenarija koji su bili simpa, recimo zli plot multinacionalne banke je politički pametan i provokativan, ili lik matorog štazijevca koji u istoj sceni postane sjajno postavljen da bi ubrzo tazim bio udavljen u jednom klišetiziranom monologu sa sve optuživanjem i patetikom između policajca idealiste i razočaranog komuniste.

Ne samo da je taj lik mogao da zaigra, nego sam očekivao da on ima neku vrstu plota koja je koherentna sa Štazijevom ranijom praksom a ne da je postao banalni plaćenik (naročito ako imamo u vidu da mu je žena umrla a ćerka se ubila, što je stari fazon za čuvene šefove tajnih službi, setimo se spooky priče o "kući duhova" Franje Herljevića. Međutim, ne, sve se svodi na banalno moraliziranje koje nije u duhuu politički vrlo zrelog negativčevog plota.

Tykwer vrlo nezrelo balansira između realizma i stilizacije i između genrebendinga i konvencije. Ovo je film u kome se istovremeno u pojedinim deonicama likovi razumno ponašaju da bi u sledećoj Clive Owen satima išao Njujorkom u krvavoj košulji sa uvetom koje krvari što je primerenije nekome iz filma u kome rane manje bole.

Nažalost, na kraju ne da preteže konvencija već, rekao bih, konvencija postaje subholivudska, dijalozi izgledaju nezgrapno, a zaplet funkcioniše slabije ne  go u prosečnom holivudskom filmu ovog tipa.

Koliko u par detalja Tykwer unapređuje stvari, u još više detalja on unazađuje ovaj film.

THE INTERNATIONALu u prilog ne ide ni izlazak filma QUANTUM OF SOLACE koji ne samo da ima vrlo sličan plot, nego ima i lokacije koje su vrlo slične a rekao bih i moćnije snimljene (izuzev Guggenheima).

Ono što je najbizarnije je da INTERNATIONAL počinje kao paranoia triler u kome zapravo nema peviše paranoje. Nema previše body snatchers atmosfere, nema čak nijedna očekivana izdaja. Ovo je conspiracy film u kome su svi manje-više dobri, i istražitelji zavere uticajne multinacionalne korporacije imaju i previše razumevanja od strane svojih starešina.

U normalnom američkom filmu, čak i Harry Callahan kad juri ubicu dobija manje razumevanja nego kada Clive Owen i sasvim nepotrebni lik Naomi Watts (koji BTW nestane kada film u poslednjih 20ak minuta zaista počne) jure banku koja je ušemljena sa tajnim službama, državama i teroristima. Ovde straešnine imaju puno razumevanja, i nijedan se ne ispostavi kao saradnik zle banke.

Štaviše, jedini autentičan lik koji postoji u filmu je marginalni negativac, mastermind cele operacije koga igra sjajni danski glumac Ulrich Thomsen. On je napravio odličan karakter naizgled finog zapadnog yuppie smrada koji trguje tuđom nesrećom, inače je vrlo pažljiv porodični čovek i prezire nasilje, sve gleda kroz neku minimalističku protestantsku etiku, ali taj karakter u suštini ima samo jednu, krajnje jadnu konfrontaciju sa Clive Owenom koji je klasičan stock character upornog policajca, bez porodice, sa opsesijom vezanom za negativca, žli da se osveti za smrt svojih kolega, sve one old school fore koje volimo, ali ne mogu da budu pružene u Tykwerovom smaranju nego moraju da se garniraju prljavim humorom i još prljavijom akcijom.

Tokom scena između Clive Owena i njegovih kolega u Interpolu, očekivao sam da će se pojaviti neko i reći, "Jeste li čuli šta se desilo koleginici Milius u Pančevu?" Nažalost toga nije bilo. To bi bio lep touch za srpsko tržište.

Pored Interpola, zanimljiva je i diskusija da li je bilo trećeg metka prilikom atentata na jednog političara, na to smo se mogli nasmejati koji put.

Ko želi da vidi malo pravog euro genrebendinga sa američkim glumcima smeštenim u evropsku trilersku perverziju vrhunskog formata neka pogleda DEMONLOVER Olivier Assayasa, ili BOARDING GATE. Njegove filmove ne krasi prevelika racionalnost ali zato imaju groove zbog kog se čovek zaista upita zašro TOG čoveka niko nije odveo da snimi američki film.

* * 1/2 / * * * *

[deka]

mogu ti reći osvetniče da su oni stihovi koje si uradio za MNA3, "splavovi su Meka i Medina, samo nek se okreće turbina..." bili potpuno genijalni i zaista je šteta što ne potražiš karijeru kao full estradni tekstopisac, jebeš mi sve ako ne bi prejebo i Braju i Marinu, da ne pričamo Novicu.

poenta je da je od tog filma kao kvalietet srpsko društvo upilo samo te stihove, i možeš s punim pravom biti ponosan na to.

generalno, ti si očajan scenarista jer si suviše promišljen, ali kao filmski kritičar, socio-politički analitičar, i nesuđeni turbo tekstopisac, jebeni genije! genije!!!

eto, toliko u ovom javljanju, budi mi pozdravljen, voli te tvoj, deka.

[crippled_avenger]

Meku i Medinu je radio Srđan. Ja sam pisao rok stvari. Ono o dedi koji voli Šešelja i sl.

[deka]

Meku i Medinu je radio Srđan. Ja sam pisao rok stvari. Ono o dedi koji voli Šešelja i sl.

kakva šteta i razočaranje. a ako bi mi napiso tekst za rok stvar kolko bi naplaćivo.

dakle, kao filmski kritičar i socio-politički komentator, jebeni genije!!!

[crippled_avenger]

Na Dobu ćemo u predstojećem periodu postaviti intervju s Jovanom Todorovićem, rediteljem BEOGRADSKOG FANTOMA, iz nekoliko krugova. Taman do premijere da ga u celosti izguramo. Intervju će biti prilično in-depth o svim iskušenjima koje je ekipa prevladavala.

[crippled_avenger]

Del Toro je video Cháveza

Predsednik Venecuele Hugo Chávez primio je juče Benicia del Tora, koji u projektu Stevena Soderbergha Che igra revolucionara čiji je lik postao ikona antiglobalista širom sveta, Ernesta Guevaru.

Del Toro nije želeo da otkrije detalje posete, ali je izjavio da se dobro proveo sa predsednikom, preneo je AP.

"Fin je", rekao je glumac novinarima nakon boravka u predsedničkoj palati.

Među Chávezovim ranijim posetiocima su Sean Penn, Danny Glover i Kevin Spacey.

Benecio del Toro, koji je rođen u Portugalu, posetio je Venecuelu sa meksičkim glumcem Demiánom Bichirom, koji u Cheu igra Fidela Castra.

Tamo je prisustvovao i snimanju jednog filma u nekadašnjoj areni za borbu s bikovima, koja je pretvorena u kulturni centar, gde je izazvao oduševljenje mladih Venecualanki, koje su zadale izvesne probleme njegovim telohraniteljima.

Posetio je i Grad filma, koji je Chávez pokrenuo 2006.

Ovaj produkcijski kompleks, nastao sa obrazloženjem da Venecuela treba da proizvodi sopstvene filmove kao alternativu "kulturnom imperijalizmu" Holivuda, koštao je Venecuelu 13 miliona dolara (budžet Chea iznosio je 58 miliona dolara).

[crippled_avenger]

Čekirajte prvi krug intervjua sa Jovanom Todorovićem, rediteljem BEOGRADSKOG FANTOMA -

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/03/beogradski-fantom-prvi-krug.html

[crippled_avenger]

Poslednjih par dana nisam stizao da zabeležim utiske o pogledanim filmovima, tako da evo malo catching upa.

Prvo sam gledao SHOUT AT THE DEVIL Petera Hunta, jednog od najznačajnijih reditelja akcionih filmova, čiji je značaj manje izražen kroz režije, iako je potpisao ON HER MAJESTYŞ SECRET SERVICE, jedan od najboljih Bond-filmova, a više kroz montaže u kojima je pomogao i uticao da se formuliše jezik savremenog akcionog filma.

Kasnije, kada je postao reditelj, osim ovog Bonda, nije snimio nijedan izraziti klasik ali je potpisao niz vrlo kompetentnih filmova. SHOUT AT THE DEVIL je jedan od njih, i mogao je biti još bolji da je za nijansu umereniji u svojoj ambiciji.

Ovaj film iz 1976. je sub-leonevski pokušaj genre bendovanja u kome je pokušao da spoji komediju o prevarantima sa avanturističkim i ratnim filmom, obiljem cinizma, akcije, romanse i egzotike. U tome umalo uspeva, međutim film ima nekoliko nedopustivih tonalnih shiftova, naročito kada iz jedne maltene screwball pozicije, odjednom postane priča o osveti zbog smrti deteta, od ruke jednog BTW prilično cartoonish negativca.

Međutim, Huntov rediteljski koncept je vrlo zanimljiv. Naime, već je 1976. i tada ima dosta genrebending filmova u kojima se žanrovi tretiraju na atipičan način. Otud i kod Hunta postoje pdoužene sekvence, dosta raznih radnih procesa, mnoge scene imaju prilično razlabavljen narativ, gotovo bez elipsi, i kada se takvo rešenje ponovi više puta jasno je da imamo pola sa konceptom a ne sa greškom.

Nisam do kraja siguran da je to rešenje bilo sasvim opravdano scenarijem koji uprkos svim pokušajima prevazilaženja forme ipak u suštini proizilazi iz jasno kodifikovanih holivudskih kalupa.

Dakle, Hunt je u ovom filmu grčevito pokušavao da snimi nešto drugačiji film, u tome nije uspeo, ali definitivno je ostavio iza sebe ostvarenje koje se pamti. Iako SHOUT AT THE DEVIL ne funkcioniše kao celina, donosi nekoliko maestralnih sekvenci, uparenje Lee Marvina i Roger Moorea (1981. Hunt će upariti Marvina i Chuck Bronsona u DEATH HUNTu) u pokušaju da snimi svoj AFRICAN QUEEN.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ROLE MODELS Davida Waina.

Ovo je high concept komedija sa Seann William Scottom i Paul Ruddom. Pre svega drago mi je što je ovaj film solidno prošao, pre svega zbog Seann William Scotta kome je pretila opasnost da bude prevaziđen kao i ostatak ekipe iz AMERICAN PIE što nije zaslužio jer je za razliku od njih bolje i hrabrije birao projekte.

Scottovo uparenje sa Paul Ruddom je takođe zanimljivo jer Rudd dolazi iz potpuno druge vrste komedije i ovo je na neki način istorijsko pomirenje.

Konačno, što se mene lično tiče najveći adut ovog filma jeste to što u njemu igra Christopher Mintz-Plass poznat još i kao Mclovin iz SUPERBADa. U ovom filmu on igra još jednu McLovinovsku ulogu ali potvrđuje da je nije one hit wonder a nadam se da će se potpuno reinventovati kao Red Mist u Matthwe Vaughnovom KICK-ASSu.

ROLE MODELS je pristojan, prilično konzistentno smešan film, međutim, fali mu jedna dimenzija istinski kohrentne priče koja bi jače povezala karaktere, high concept iz koga polaze i prilično generički zaplet.

Upravo zato ROLE MODELS naprosto ne dobacuje do naslova kao što su WEDDING CRASHERS ili u YES MAN već ostaje jedan solidan upmarket derivat.

No, ni to samo po sebi nije greh.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam FLAMMEN OG CITRONEN Ole Christian Madsena, veliki danski hit koji se bavi pokretom otpora u Drugom svetskom ratu.

Iako bi se mogle povući paralele između ZWARTBOEKa i FLAMMEN OG CITRONEN jer su vreme i uslovi nastanka filma dosta slični, rekao bih ipak da je FLAMMEN moderniji u svom senzibilitetu i da više pokazuje ambivalentnost koja je postojala u okupiranim zemljama.

Naime, WW2 filmovi su nas navikli da se Saveznici ili patriote bore protiv nacista kao jedne monolitne brutalne zajednice sa kojom nema nikakve komunikacije, niti nacisti imaju ikakvu fleksibilnost. Međutim, FLAMMEN pokazuje svu konfuziju rata u kome je nacistička okupacija samo katalizator za neku vrstu unutrašnjeg sukoba. Mi to naravno najbolje znamo pošto je Drugi svetski rat pre svega bio prilika za ovdašnje narode i klase da zarate među sobom pa tek onda protiv okupatora.

Iako smo u tome uspeli najdalje da odemo i da posejemo seme sukoba koje i dan-danas daje plodove, u tome nismo bili usamljeni. FLAMMEN je priča o dvojici ubica koji rade za danski pokret otpora i likvidiraju kolaboracioniste. Starešine im naglašavaju da ni sa jednom žrtvom ne komuniciraju pošto ih te mete mogu pokolebati. Međutim, neumitno dolaze do situacije da komuniciraju sa žrtvam,a i to ih zaista dovodi do ogromnog kolebanja, pa čak i do toga da se upitaju u čijem interesu zaista rade.

Isto tako, junaci filma su hladnokrvne ubice koji su do okupacije bili obični ljudi i FLAMMEN najdirektnije pokazuje kako su oni sad postali zapravo nesposobni za normalan život. Toga su svesni i oni-jedan želi da kad danska bude oslobođena ode u Japan sa Amerikancima da i dalje ratuje a drugi misli da posle oslobođenje mora da ode u zatvor kako bi ispaštao zbog stvari koje je počinio za vreme rata.

Iako su autentični Flammen i Citronen posle rata u Danskoj smatrani za velike heroje, što oni na osnovu ovog filma, rekao bih, i jesu, sasvim je sigurno da su njih dvojica proveli rat uplašeni, zbunjeni i mentalno upropašćeni.

Međutim, najveća ironija jeste do da ovaj film zapravo na najbolji mogući način afirmiše ideal politike koja nadilazi poimanje situacije unutar masa i pokazuje da čak ni sami akteri određenih događaja nisu u punoj meri svesni značaja i značenja onoga što rade. I u tome uopšte nije ironičan, pošto na kraju pokazuje da odluke glavešina koje naizgled deluju zaštićene u Londonu i neutralnom Štokholmu zapravo uopšte nisu bez veze kao što su osećali ljudi u samoj bazi. Čini mi se da bi ovakav stav prema političkoj praksi, naročito onoj koja u sebi podrazumeva teror mogao naći simpatije i na levici i na desnici, samo ne među liberalima.

Madsenova režija je vrlo kompetentna, stilski ujednačena, delimično oslonjena na tradicije noira, sa živopsinim prikazom urbane gerilske borbe, objedinjuje visok nivo profesionalizma prikazan u svim sektorima ekipe. On nije na jivou Verhoevena na vrhuncu moći, međutim prža upravo onu vrstu konzistentnosti i pedantnosti koja bi se očekivala od danskog visokobudžetnog filma koji nema čega ni da se stidi u poređenju sa Holivudom. Ono što je meni najbitnije to je da epoha ne pritiska junake, nego oni zaista uspevaju da budu ubedljivi i spontani.

Čini mi se da su naslovi kao LA CONFIDENTIAL a bogami i MUNICH sa svojim kliničkim pristupom spoju trilera i rekonstrukcije epohe, blagotvorno uticali na FLAMMEN OG CITRONEN. Film donosi par set-piece situacija (naročito recimo Citronenova smrt) koje bi imal svoje mesto u ovim naslovima.

Thure Lindhardt i Mads Mikkelsen su ubedljivi u glavnim ulogama, a poseban šarm imaju nemačke zvezde Christian Berkel i Hanns Zichler u ulogama nacista koje su pisane kao produbljeni karakteri.

U svakom slučaju FALMMEN OG CITRONEN je film koji zaslužuje punu peporuku, naročito ljubiteljima noira i WW2 filma.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Politički pregnantan i vrhunski tehnički relaizovan FLAMMEN OG CITRONEN ispratio sam gledanjem DER BAADER MEINHOF KOMPLEXa Ulija Edela.

Možemo polemisati od Bernd Eichengerovom kredibilitetu da se kao producent i scenarista poduhvati pravljenja film o RAFu iz prostog razloga što je on jedan od najbogatijih ljudi u Evropi koji se bave filmom i njegov producentski portfolio duboko seže u američku popcorn produkciju. Dakle, Eichinger dolazi iz jednog drugog miljea unutar nemačkog filma. On nije bio reprezent Novog nemačkog filma već je producirajući rane filmove Ulija Edela (CHRISTIANNE F.), zatim Wolfganga Petersena (NEVERENDING STORY) ili mejnstrim naslove Olivera Hirscbiegela (DER UNTERGANG) ili Toma Tykwera (PERFUME) uticao na približavanje nemačkog filma Holivud pa čak je pospešio i migracije jednog broja reditelja.

Međutim, knjiga Stefana Austa koju je Eichinger odabrao da preradi i producira, nudi jedan prilično hladan i objektivan pogled na događaje koji se zbivali oko RAFa i prve (i delimično druge generacije). Ja sam sticajem okolnosti buff za taj period i mogu reći da je to što film prikazuje manje-više to. Zaista se filmu ne može prebaciti da je neobjektivan ili na bilo čijoj strani.

Objektivno gledano, RAF nisu bili heroji. Njihovi gestovi su bili često histerični ili oportuni, njihova žrtva je neobiča pre svega kada se uzme u obzir milje iz koga dolaze, to da oni nisu bili ljudi koji nemaju šta da izgube a tako su se ponašali.

Isto tako, policija je bila brutalna ali je svakako na mnoge od svojih gestova bila isporovocirana zaista ogromnim uznemirenjima javnog reda i mira koja su ovi izazivali.

Dakle, što se tiče, jednog objektivnog pogleda na događaje, to je manje-više to.

E sad, sasvim je legitimna želja onih koji zastupaju neku od strana da se od neke od njih naprave heroji. Sigurno da ostaje upražnjen prostor da se cela priča sagleda iz jedne subjektivne vizure ili da se barem snažnije opravdaju takve odluke koje su protagonisti ovih događaja donosili. Ipak, čini mi se da su Volker Sclondorff i Margarethe Von Trotta dosta o tim stvarima rekli u svojim fikcionalnim filmovima koji su se zapravo oslanjali na priču o Baader Meinhofu.

U tom smislu, kao recommended filmove ističem KATHARINU BLUM Volkera Schlondorffa u kome se bolje objašnjava sistem desničarskih medija u Nemačkoj a o kome su RAFovci imali izrazito negativno mišljenje pa su čak i napadali štamparije, odnosno DER BLEIERNE ZEIT Margarethe Von Trotte koji kroz fikciju o dve sestre pojašnjava ličnost Gudrun Ensslin i njenog odrastanja u svešteničkoj porodici. Ima tih filmova naravno još, ali ova dva dosta imaju veze sa događajima o kojima govori Edelov film.

Sama egzekucija priče je profi, hladnkorvna, vrlo precizna i solidna sa brutalnim akcionim scenama, dinamičnim odnosima među karakterima, i dobrim tempom koji čini da se film uprkos svom dugom trajanju dobro podnese.

Dobra stvar u filmu je to što Eichinger i Edel nikada ne zaboravljaju da je ovo film pravljen za bioskope i stil je vrlo komunikativan a događaji o kojima se govore su jasni i dobro objašnjeni.

U tom smislu, niko od pristrasnih strana neće biti do kraja zadovoljan ovim filmom, međutim što se šireg gledališta tiče, Eichinger i Edel su im ponudili jednu vrlo dobru istorijsku fresku koja će imati svoje mesto.

Inače, da nije istinita priča u pitanju, DER BAADER MAINHOF KOMPLEX bi se zbog nekih svojih segmenata mogao smatrati exploitation ekscesom. Naime, ne samo da su pored revolucije u ekonomskom i klasnom smislu, članovi grupe verovali u seksualno oslobođanje nego su članice grupe u nekim akcijama učestovale obućene u mini suknje što se viđa još samo kod Japanaca.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Bizarna potraga za svim stvarima vezanim za Kathryn Bigelow dovela me je do filma BORN IN FLAMES u kome ona igra manju ali zapaženu ulogu. Ovaj film Lizzie Borden je poznat i smatra se standardom u domenu LGBT i feminističke kinematografije, no tim pore ga ni u ludilu inače ne bih pogledao. Uostalom, o opredeljenjima dovoljno govori sama rediteljka koja je uzela ime Lizzie Borden.

BORN IN FLAMES je godarovski, haotičan, no budget film koji se oslanja na vrlo raznovrsnu njujoršku umetničku i aktivističku scenu kako bi ispričao priču o Americi deset godina posle socijaldemokratske revolucije u kojoj ipak još uvek nije uspostavljena jednakost i žene dižu svoj glas kako bi se izborile za ravnopravnost.

Priča sama po sebi jeste politički pamflet ali nije lišena potencijala, međutim Lizzie sve to realizuje dostga konfuzno sa ubacivanjem nekih redundantnih muzičkih numera ili dokumentarnih snimaka što svemu daje ton još veće razbarušenosti i neozbiljnosti. To samo po sebi je okej ali celu političku agendu filma svodi na amaterski pokušaj grupe umereno veštih ljudi.

No, unutar svega toga se vidi potencijal tadašnje njujorške scene da izrodi nešto što je moglo bolje funkcionistati, i biti studioznije čak i u godarovbskim razmerama. No, taj potencijal samo može da se nazire i ostaje neiskorišćen a ekstatično prihvatanje filma ovakvog kakav je, pokazuje da u tom trenutku, na toj sceni, nije bilo ni potrebe za bilo čim boljim.

Što se same Lizzie Borden tiče, BORN IN FLAMES joj je ostao najcenjenije delo. Ona je kasnije pokušala da ode u mejnstrim i nije postigla naročit uspeh u umetničkom smislu dok je u političkom smislu njen sledeći film WORKING GIRLS o prostitutkama ostao relativno zapažen. Ono što je interesantno jeste to da je Lizzie Borden, inače deklarisana biseksualka imala dva izleta u mejnstrim softcore u Zalman Kingovom serijalu RED SHOE DIARIES i Playboyevom INSIDE OUT (koji su doduše overili zaista brojni mejnstrim reditelji).

Pored Kathryn, u filmu se od poznatih ličnosti pojavljuje i Eric Bogosian u još manjoj ulozi od nje, a na špici se kao snimatelj pominje vrlo drag mahom DTV reditelj Michael Oblowitz.

[Shozo Hirono]

Kako funkcionise u poredjenju sa Liquid Sky?

[crippled_avenger]

Potpuno su drugačiji filmovi. LIQUID SKY je neuporedivo ozbiljnija kinematografija u odnosu na BORN IN FLAMES.

[crippled_avenger]

E, al ovo je već ludilo. I naravno, gde je sranje, tu su i Srbi umešani-

Screenwriter Black Accused By Ex Of Domestic Assault
20 February 2009 8:10 AM, PST | From wenn.com | See recent WENN news

Hollywood screenwriter Shane Black has been hit with a damning $5 million (£3.5 million) lawsuit by his ex-girlfriend, in which she accuses him of beating her up while allegedly high on drugs.

Black, who wrote films such as Lethal Weapon, The Last Boy Scout, and Kiss Kiss Bang Bang, is being sued by Sonya Popovich.

In legal papers filed in Los Angeles County Superior Court on Thursday, Popovich claims Black repeatedly kicked, punched and choked her while they were dating.

She further alleges that on one occasion in 2006, a cocaine-fuelled Black placed a gun in his mouth and threatened to commit suicide - before pointing it in her direction and shooting the wall, reports TMZ.com.

In another incident that same year, Popovich accuses Black of attempting to choke and suffocate her - reportedly leaving her needing medical attention for a hairline split in her oesophagus.

She details how he came to visit her in hospital and allegedly "crawled into (her) bed, removed a vial of cocaine from his pocket, sniffed some cocaine from the vial, and proceeded to masturbate in Plaintiff's hospital bed".
Popovich is seeking damages for assault, battery and emotional distress. It is unknown how long the couple's relationship lasted.

A representative for Black could not be reached for comment as WENN went to press.

[crippled_avenger]

Ode nam Salvatore...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/03/salvatore-samperi-rip.html