The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Evo pravog DTV ugođaja za nas ovisnike

http://dobanevinosti.blogspot.com/2010/10/game-of-death.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam AMER koji su snimili Helen Cattet i Bruno Forzani. Rekao bih da je smeštanje ovog filma na žanrovske festivale bilo u izvesnom smislu razumno ako imamo u vidu stileme kojima se služi ali da je bilo pogrešno na nivou ugođaja koji je pružen publici. Naime, ovaj film svakako preuzima neke o elemenata koji su činili giallo i Euroexploitation šezdestih i sedamdesetih ali naprosto njegovo ishodište u komunikaciji sa publikom nije tog profila.

AMER je art-house film koji se dosta kocka jer se oslanja na estetiku koju art-house publika ne ceni previše, a s druge strane, sasvim je sigurno da će među fanovima žanrovskog filma biti percipiran kao totalno razočaranje.

AMER je film bez konzistentne priče i sa minimumom dijaloga, sa rediteljskim postupkom koji kreće od reaktuealizacije giallo vizuelnih rešenja ali ih ubrzo prevazilazi i kreće da se širi na sve strane i prema De Palmi i prema Kenneth Angeru a u krajnjoj liniji i prema Walerian Borowczyku i visokoestetizovanim videoklipovima.

Ono što nesumnjivo drži AMER u okvirima art-housea i sprečava ga da sklizne u domen avangarde jeste to što iako se služi nekim rešenjima avangardnog filma sam po sebi nije avangarda već samo preuzima neke njene elemente kao ready made i moglo bi se reći da je AMER naslov koji je stilski apsolutno okrenut istoriji.

Njegov problem je u tome što ljubitelji takvih filmova-eseja ne cne taj deo istorije a oni koji cene tu istoriju ne vole filmove-eseje. Uklješten između te dve krajnosti, na kraju ostaje kao naslov koji ima svoj kvalitet ali ne i svoje mesto na savremenoj sceni.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

[crippled_avenger]

AKW is back!

"The Last Exorcism" producers Eli Roth and Eric Newman will re-team on the suspense/horror feature "Psycho Killer" at StudioCanal according to Variety.

The story follows a nameless, masked murderer who leaves a trail of victims across the country. When he kills a highway patrolman in Nebraska, the patrolman's young wife sets out to hunt him down.

"Zombieland" producer Gavin Polone makes his directorial debut on the $15 million project with a script by Andrew Kevin Walker.

A recognisable but not marquee name actress is being sought for the female lead. Shooting kicks off late spring in Michigan.

[crippled_avenger]

Pogledao sam REIGN OF TERROR Anthony Manna, avanturističi film smešten u doba Francuske revolucije, potpuno neopterećen istorijskom autentičnošću uprkos tome što govori o istorijskim ličnostima kao što su Robespierre, Saint-Just i ostali. REIGN OF TERROR govori o završnim danima Robespierreove vladavine, i njegov pad oblikuje kao avanturističku priču baziranu oko Crne knjige u kojoj je on navodno imao spisak ljudi koje planira da pobije.

Robespierre a i revolucionari generalno prikazani su kao poprilična rulja, a Robespierre podseća na tipičnu klišetiziranu sliku Staljina te bi se moglo reći da je REIGN OF TERROR, iako nosi ima jednog konkretnog istorijskog perioda zapravo neka vrsta Red Scare filma iz 1949. godine. Iako je Robespierre često doživljavan kao čist negativac već je u to vreme prema njemu konvencionalni stav bio ambivalentan, odnosno prihvaćeno je tumačenje da je njegov osnovni problem bio u razlici između prakse i teorije.

Pošto je generalni odnos prema revolucionarima negativan, na početku filma, Mann naglašava koji su među "Građanima" pošteni a koji ne, i likovi se tokom filmu ponašaju u skladu sa tim etiketama. To ne znači da se likovi ne razvijaju tokom filmu i da iz same radnje nije jasno ko je kakav. Ovaj zahvat sa etiketiranjem likova na početku je mnogo zanimjliviji jer u stvari nagoveštava koju verziju istorije film propagira.

Koliko god bio besmislen kao istorijska rekonstrukcija, čak možda i štetan, imajući u vidu koliku slobodu zadržava prilikom oblikovanja priče, REIGN OF TERROR jako dobro funkcioniše kao avanturistički film na liniji swashbucklera i kao takav zaista vredi.

Na kraju, kao junak sa kojim se sreće naš heroj, pojavljuje se i Napoleon, kao nastavak fatalnog istorijskog ciklusa, doduše bez jasnog predznaka na početku filma.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE AMERICAN Antona Corbijna.

Reč je o adaptaciji romana Martina Bootha, po scenariju Rowana Joffea koji je posle 28 WEEKS LATER uspeo da se probije i da pređe iz horora u kriminalistički film, pa čak da se dokopa i rediteljskog debija. Boothov roman je očigledno dobar predložak za film koji bi trebalo da učvrsti Clooneyev 70s imidž. Svi njegovi heroji iz sedamdesetih poput Nicholsona ili Beattyja su imali poneki maltene poptuno evropski film u svom opusu, čija je karakteristika reinterpretacija američkog žanrovskog filma i THE AMERICAN je upravo to u Clooneyevom opusu.

THE AMERICAN je kič-film, sa postavkom u kojoj sve ono što su klišei manje-više funkcioniše i sve ono što je osveženje ili transgresija manje ili više nije upečatljivo ili vredno pažnje. Joffe i Corbijn nisu uspeli da nadgrade već potvrđenu priču o plaćenom ubici koji se povlači da bi se suočio sa time da je sada njegova glava ucenjena i smešta priču u ambijent koji dočćarava krajnje neuveljivo. Corbijnova Italija je pusta, maltene bez prolaznika sa očuvanom rustičnošću koja ne deluje nimalo ubedljivo. Corbijnovi kvaliteti su poznati i sasvim je moguće da ovako sugestivna Italija može proći u spotu od tri minuta, ali u celovečernjem filmu naprosto nije ubedljiva i on nije dovoljno veliki majstor da nam proda ovu stilizaciju.

Clooney i žanrovski klišei su paradoksalno jedini na nivou i uprkos tome što gmumci manje-više uspevaju da iznesu Corbijnov pretenciozni ritam, sve pada na planu scenografije i tog retro looka koji bi trebalo da je jača strana ovog reditelja.

Ipak, nesumnjivo je THE AMERICAN film koji se izdvaja u ponudi, i po svojoj ambiciji i po svom dometu. Problem je samo u tome što su u sedamdesetim Redford, Beatty i Nicholson snimali filmove svog vremena a Clooney nema rešenje i okreće se prošlosti a rezultat toga je uglavnom jedna prilčično muzejska forma. Ipak, čak i u toj formi, Corbijn se tek polovično snašao.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

[lilit]

Jedna od najčešćih primedbi bila je da film ostavlja gledaoce hladnim. Sa mnom moram priznati to nije bio slučaj. Savršeno sam razumeo film i komunicirao sa pričom a izvsna antipatičnost glavnog junaka upravo mu je dala dobrodošlu crtu produbljenosti karaktera koja čini film znatno ozbiljnijim.

Scott Pilgrim mi se baš baš dopao, a glavni junak je vrlo simpatičan, otkud ti to da poseduje "izvesnu antipatičnost"?

Al dobro, meni se i The American dopao, ne toliko kao SP. Cloney nije loš, ali prava faca za glavnog lika bi bio Steve McQueen. 

[crippled_avenger]

Meni je to još od stripa bio problem Pilgrima kao lika koji je toliko produbljen da je njegova "mračna" tj. strana ljudske slabosti počela da baca senku na ono zbog čega bi trebalo da navijamo. Tako je to bilo u stripu. A u filmu mi je to leglo taman, jer u filmu to sve pije vodu i zaista pomaže liku, dok je u stripu bilo malo odbojno.

[crippled_avenger]

A što se Clooneya i McQueena tiče, sve jasno. Hteo je da bude Redford ali je dobacio do McQueena i otkrio rupu od četiri decenije između namere i rezultata.

[lilit]

A što se Clooneya i McQueena tiče, sve jasno. Hteo je da bude Redford ali je dobacio do McQueena i otkrio rupu od četiri decenije između namere i rezultata.

los ti sistem vrednosti u slucaju redford vs. mcqueen. 

[crippled_avenger]

Nemoj ti mene da mešaš u Clooneyeve vizije. Kod njega je vrlo očigledno šta želi da bude. Malo Beaty, malo Redford ali sve više inklinira Redfordu.

[lilit]

 

[crippled_avenger]

Pogledao sam COMEDIAN Christophera Charlesa, dokumentarac koji paralelno prati povratničku turneju Jerry Seinfelda koji želi da se posle uspešne karijere na televiziji vrati u klubove i mladog komičara Orny Adamsa koji želi da iz klubova dospe tamo gde je Seinfeld.

Uprkos tome što se u "privatnim" momentima i Seinfeld i Adams ponašaju malo izafektirano, s tim što je Seinfeld ubedljiviji u izlaganju sve "privatne persone", i deluje naizgled da je "stvarno takav" a Orny glumi "sebe" za sve pare, ipak je ovo izuzetno važan pogled u sam mehanizam stand-upa i pripremanja tačaka i uopšte humora kao profesionalnog opredeljenja.

U tom smislu, COMEDIAN ulazi u sve detalje samog posla i ne može se posmatrati kao koncertni film pošto su u njemu stand up nastupi dati više kao ilustracija posla nego stvar koja treba da zasmejava gledaoce. Međutim, film je uprkos tome vrlo zabavan, ali pre svega kao drama o jedonoj profesiji a posebnu težinu mu daju zaista sve čuvena imena komičarskog sveta koja su se bar zapljunula u ovom filmu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Moji 70s favoriti su dobro poznati. Walter Matthau. Ako nisi pogledala CHARLEY VARRICK, uradi to ASAP i sve ti je jasno.

[lilit]

Moji 70s favoriti su dobro poznati. Walter Matthau. Ako nisi pogledala CHARLEY VARRICK, uradi to ASAP i sve ti je jasno.

Nisam, sad cu da ga potrazim. Danke. 
Htela sam da gledam ovo: http://www.imdb.com/title/tt0806029/ , al ne mogu da nadjem engleski subtitle.

[crippled_avenger]

Ja sam ga gledao sa titlovima, ali prevod nije bogznakakav. Pogledaj one Gingerove linkove, mislim da ga tamo možeš naći.

No, CHARLEY VARRICK je prioritet.

[crippled_avenger]

Pogledao sam ENTER THE VOID Gaspara Noea. Nije ni potrebno naglašavati da je ovo film koji čekam već godinama. I naravno, nije potrebno napominjati da je reč o ozloglašenom delu koje se smatra svojevrsnim iskušavanjem Noeove karijere.

Naime, u ovom filmu Noe je za nezanemarljiv budžet snimio film koji se po nekim derfinicijama graniči sa video instalacijom iako to nije. Ono što je nesumnjivo, to je da kućno gledanje filma ENTER THE VOID nije pravi način da se ovaj film doživi, najpre zato što se komentari napisani posle kućčnog gledanja po definiciji moraju razlikovati od onih posle bioskopskog, u najmanju ruku zbog dužine od skoro dva i po sata, koja se lakše podnosi kod kuće i vizuelne monumentalnosti koja se tek u biosopu može u potpunosti sagledati.

Međutim, kada je o video instalaciji kao poređenju reč, mislim da ono ne stoji. Zapravo, ENTER THE VOID je jedan od dramaturški najkonvencionalnijih Noeovih filmova koji isključivo kroz vizuelna rešenja odaje utisak nečegh neobičnog i nekonvencionalnog. Na papiru, ovaj film bi delovao kao Inarritu, skup naizgled spontanih, ničim izazvanih a zapravo izrazito dramaturški povezanih scena koje ilustruju jednu životnu priču, bez konvencionalnog razvoja filmske priče ali sa suštinski krajnje konzervativnim efektom na gledaoca.

U dramaturškom smislu, do danas zapravo, Noe najradikalnije operiše u svom debiju SEUL CONTRE TOUS sa likom koji se izlaže primarno kroz unutrašnji monolog, dok u IRREVERSIBLE preuzima formu koju je Harold Pinter usavršio u drami BETRAYAL a to je izlaganje priče unazad kojim se otkriva da stvari nisu baš onakve kako izgledaju na svom kraju. U ENTER THE VOID Noe razvija priču manje-više linearno sa određenim retrospekcijama koje zaokružuju pojedine deonice.

Kad je reč o onome što se u filmu dešava, Noe vrlo tenedenciozno vodi likove prema stvarima koje njega zanimaju odnosno koje on smatra zanimljivim. To je potpuno prirodno ali u pojedinim situacijama neke postavke deluju nategnuto - tipa, zašto junakinja koja je ostala siroče i došla kod svog brata Tokio automatski mora da se zaposli u industriji seksa izuzev što to beskrajno zabavlja reditelja? Ne kažem da je to sasvim neubedljivo, da, to jeste jedna od opcija, ali čini se da su svi junaci pravili izbore u životu koji vode prema onome što Noea zanima a to su junkie-chic i seks u Tokiju. Međutim, nekako ni jedno ni drugo zapravo više nisu ni toliko sveži niti onoliko zanimljivi koliko Noe misli. Scorsese je bio prvi reditelj koji je uspeo da savršeno privoli na filmsku traku osećaj drogiraosti i Noe će morati da se zadovolji drugim mestom. Slično je i sa seksom. Već se može nabrojati masa reitelja i to izvan pornografije koji su na taj način terali vodu na svoju vodenicu.

Povezivanje scena kroz kretanje kamere i stvaranje utiska kao da je čitav film dat iz jednog kadra, čini da film sporadično podseti na RUNNING SCARED Wayne Kramera, iako zapravo ova dva filma nemaju puno veze. Međutim, ENTER THE VOID je lepa prilika da se podsetimo ovog zanimljivog i zapravo i vrlo avangardnog filma. Noe počinje film vrlo striktnim korišćenjem subjektivnih planova a izlazak iz "prvog lica" opravdava dušom koja je napustila telo. Početak je zanimljiv, ali isto tako podseća na problem filma zbog koge je LADY IN THE LAKE Roberta Montgomeryja pre svega ostao naslov kojim se bave filmske škole kao negativnim primerom i kuriozitetom nego što je kapitalizovao svoju baziranost na subjektivnom planu. Noe gura korišćenje subjektivca kao osnovnog narativnog sredstva do ivice, ali mudro zna kada da se zaustavi. Benoit Debie je ponovo uradio sjajan posao sa Noeom i čini se da on upravo u Noevim filmovima povisuje letvicu svoje virtiuoznosti a kasnije sa drugim rediteljima ponavlja ta dostignuća.

Iz svega ovoga se nameće zaključak da Noeov film nije onoliko inovativan koliko autor misli.

Međutim, to sve ne znači da kroz stizanje na visoko drugo, treće četvrto ili stočetvrto mesto u raznim oblastima, Noe nije snimio jedan hipnotički film koji drži gledaoca kroz čistu kinestetičnost, naizmenično uverljive i stilizovane prizore. Iako nije uspeo da snimi prevratničko delo i kamen temeljac neke nove filmske estetike, sasvim sigurno je uspeo da bez oslanjanja na spojeve tipičnih konvencija, i bežeći od svojih oprobanih aduta (recimo, film ima skoro anonimnu glumačku podelu a Noeove ranije filmove nosili su ugledni glumci) pravi nešto novo ako ne na globalnom nivou a ono u svojoj karijeri i na savremenoj sceni.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE SOCIAL NETWORK Davida Finchera. Danas je sve teže prisetiti se zašto je Fincher i kako bio nekakav bitan reditelj. THE SOCIAL NETWORK je samo još jedan stepenik prema talogu idejno i zanatski izgubljenih reditelja i u tom pohodu nažalost ovog puta nije bio sam, sigurno mu je pomogao i scenario Aarona Sorkina, ali za celinu je ipak on sam kriv.

Sorkin je poznat kao heavyhanded scenarosta sa dosta grubim građenjem likova, dijalozima koji se odlikuju parolama i sl. Ali ko sam ja da to dajem kao primedbu. Međutim, u poređenju sa THE SOCIAL NETWORKom, ŠIŠANJE stoji kao jedan upadljivo sličan i rekao bih čak delikatniji film. Koliko god to apsurdno zvučalo. U izvsnom smislu, i to ne samo zbog svog nerd-miljea, ovo su jako slični filmovi o beskrupuloznom usponu. I slično padaju.

Sorkin je u ovom scenariju sve motivacije nacrtao, zatim su ih junaci izgovorili, zatim su ih ponovili, zatim je sve to odglumljeno u subsitkomskom maniru gde je Jesse Eisenbergov Zuckerberg kao nekakav Rain Man koji nije sasvim autističan ali mu se sve ipak olakšava usled blage asocijalnosti. Garfieldov Saverin je kao Kalimero koga su svi preveslali kako su hteli i on ima takav izraz lica a Justinov Sean je kao Mefisto koji je razdvojio dva jarana ali na tom putu učinio facebook velikom imperijom.

Postaviti motiv glavnih junaka da sve rade kako bi postali simpatični devojkama u kampusu i to sve prikazati u nizu scena koje su kao dramske nevažne scene iz AMERICAN PIE nije pravi put. Ako su oni sve to uradili da bi postali simpatični devojkama na kampusu, to svakako ima veze sa usponom geek i nerd kultura u post-Bill Gates fazi. Ali ovaj film nije dovoljno zreo da bi govorio o emancipaciji te ekipe koja realno jeste prepoznata kao sociološka pojava. On ostaje na nivou tinejdžerskog motiva manje više realizovanog u maniru teen filma a ne ozbiljne analize i sve to deluje kao neka razvučena anegdota.

Zatim, sam Facebook je tretiran kao pojava koja kao da nema nikakav socijalni kontekst, značaj, kao neki ambivalentni fenomen što on u suštini i jeste jer je zapravo nastao kao derivat već postojećih socijalnih mreža (možda neki raniji zaista zaslužuje podrobnu analizu). Međutim, FB je ipak zaslužio da bude tretiran kao tema malo zrelije.

Konačno, sam film je jako loše realizovan. I to je ono što ponajviše raazočarava. Gimmick sa jednim glumcem koji igra braću blizance je u stvari uzaludna tehnička majstorija koja je više zanimljiva kao trivia nego kao suštinski bitan detalj i pokazuje na koliko nevažnim stvarima se gubila energija...

Nijednom glumcu nisam verovao. Čak nijednu lokaciju nisam kupio. Sve deluje kao set, ljudi u kadru su evidentno statisti, nema nikakve vibrantnosti. Muzika koju su radili Trent Reznor i Atticu Roos je neki dosta generic synth score o kome se pričaju bajke, kao da je to sad neki domet, a za to zaista nisu ni morali obojica da se okupljaju...

Teško je reći da li je šteta što nije snimljen bolji film o nastanku Facebooka jer na osnovu ove interpretacije jako je teško proceniti njen kapital uopšte.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE TOWN Bena Afflecka, adaptaciju romana Chuck Hogana, u kome pokazuje koliki su mu uzori Michael Mann i u izvesnoj meri Sidney Lumet.

Hogan je kod nas preveden nažalost samo u svojoj kolaboraciji sa Del Tororm a još nismo imali priliku da čitamo njegove krimiće. Sudeći po THE TOWNu, krimići su mu jača strana a u Affleckovom rediteljskom opusu nasledio je Lehanea koga je ovaj ekranizovao na debiju.

Hoganov roman nudi priču iz lopovskog miljea koja je istovremeno realistična i vrlo melodramska, sa dilemama koje su u ključu najsugestivnijih melodrama i visokom ubedljivošću kad je reč o ambijentima, okolnostima i socijalnom kontekstu.

Upravo je socijalni kontekst bostonskopg Charlestowna jedan od najzanimljivijih elemenata filma. Naime, to je varoš sa najvećim brojem pljačkaša banaka po glavi stanovnika, i kada se upopznamo sa junacima, vidimo da oni svid olaze iz delinkventskih porodica, da uopšte nemaju nikakvu prepreku u svojoj okolini koja bih ih sprečavala da se bave time čime se bave, i da, što je možda i največća ironija, uprkos tom e što kradu ogromne svote zapravo vode jedan klasičan blue collar život, i da uredno rade svoje niskoplaćene poslove. Dakle, njima samo pljačkanje banaka ne menja mnogo socijalni položaj ili finansijsku situaciju i sukob se dešava upravo na liniji junaka koji žele da konačno počnu da tretiraju pljačke kao sredstvo a ne cilj i drugih kojima je to naprosto način života.

Affleck nalazi izvanredan balans u prikazu lopova gde nbe krije da su oni zapravo sirovine i siledžije a opet među pojedinima uspeva da izgradi i sipmatije kod publike tako da kada krene krvava završnica u maniru pucnjave iz Mannovog HEATa, gledaocu je zaista stalo kako će se sve završiti.

Zanimljvio je kako su scenaristi iz Hoganovog romana uspeli da vrlo konzistentno izvuku pogubnu ulogu žena u bandi koja je realizovana sasvim u skladu sa pravilima koja na tu temu raspisuje Kaminsky.

U gklumačkom smislu, film je na vrhunskom nivou. Rebacca Hall je odlična podela za svdokinju u koju se zaljubljuje glavni junak a Jeremy Renner uspeva da produbi i odbrani lik nestabilnog, nasilnog člana bande i da objasni njegov kamikaze-kodeks na ubedljiv način. Ovaj lik je u određenom smislu produžetak William Jamesa iz THE HURT LOCKERa s tim što je THE TOWN narativno konvencionalniji.

I tu dolazimo do samog pripovedanja u kome je Affleck pokazao da je majstor starog kova. U rediteljskom smislu, THE TOWN je bezmalo besprekoran i jedina primedba koja bi se mogla dati Afflecku jeste da junaci nisu dovoljno diferencirani kada su pod maskama tokom nekih pljački. Sve ostalo je zaista vrlo vešto i energično.

Fotografija Roberta Elswitta vrhunski spaja visceralna uzbuđenja i realizam, ali Affleckov ključni uspeh nije u izvanrednoj inscenaciji koliko upravo u tome što je učinio da likovi sasvim profunkcionišu i otud je jako važno to što je THE TOWN napravio odličan uspeh na američkim blagajnama jer je pokazao da publika želi ozbiljan, psihološki ubedljiv repertoarski film.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Uploaded with ImageShack.us

[Albedo 0]

                        
                             
                             
                             
                             
                             
             

[crippled_avenger]

Pogledao sam UNTRACEABLE Gregory Hoblita. Reč o istovremeno vrlo rutinskom i vrlo neobičnom, odnosno vrlo starodmodnom i vrlo osvežavajućem filmu. Naime, ono što je rutinski i staromodno jeste sama priča o serijskom ubici koji sprovodi svoju strahovladu koristeći Internet i vrlo složene naprave za mučenje i ubijanje. Ono što je sveže jeste Hoblitov krajnje nepretenciozan postupak. On je snimio vrlo efikasan film, bez nekih opterećujućih zvezda, sa pouzdanim profijima kao što su Diane Lane, Billy Burke i Colin Hanks i nivoom egzekucije koji savršeno odgovara tom B-šmeku koji provejava na svim nivoima ovog filma.

Ono što je dakle glavni adut ovog filma upravo je Hoblitova svest o tome da nema materijal snage Fincherovog SE7ENa, pa čak ni vlastitiog FALLENa te film ne opterećuje zvezdama i A-ambicijama. Ako imamo u vidu da je ovaj film snimio neposredno osle FRACTURE sa Ryan Goslingom i Anthony Hopkinsom koji je prošao dosta solidno, dakle nije reč o iznuđenom projektu.

Hoblit u određenom smislu vraća serial killer na pravo mesto. Umesto mase post-SILENCE OF THE LAMBS i post-SE7EN pokušaja da se prave epovi o serijskim ubicama, Hoblit vrlo precizno definiše kapacitete rutinskog ostvarenja u ovom žanru.

U tom smislu, UNTRACEABLE je film koji je u savršenoj ravnoteži, i što se starenja tiče kurvama i starim zgradama treba dodati B-filmove.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam COMMAND PERFORMANCE Dolpha Lundgrena sa nedopustivim zakašnjenjem. Ovaj film koji je svuda po sebi imao ispisano ime Meha Krljića pretvorio se u prvorazredno iznenađenje što se mene tiče. Na papiru, delovao mi je kao dosta bizaran high concept za Dolpha u kome on igra bubnjara u DIE HARD-klonu, što u određenom smislu jeste originalnije ali jeste i besmislenije od ipak provrene formule ex-CIA/Special Forces/KGB operativca što je inače background njegovih junaka.

Međutim, u ovom filmu, to nekako uspeva da ima smisla. Naravno da Dolph i kada je bubnjar mora imati neki background, u ovom slučaju kao ex-Hell's Angel, ali u izvesnom smislu uspeva da nas ubedi i da je bubnjar, iako je u rokenrolu za razliku od repa, street cred obično nepotreban da bi neko bio mačo na sceni.

COMMAND PERFORMANCE ima nekolioko zanimljivih aspekata. Počnimo od Dolpha samog. Njegovo telo u ovom filmu je zaista izbrazdano raznim borbama ali ga on ponosno showoffuje jer kao i svaki pravi rok bubnjar nema potrebu da obuče išta više sem kožnog prsluka na golo telo (ima i farmerke, Meho, nevaljalče). Dolphovo telo u ovom filmu igra koliko i njegovo lice, i to ne samo zbog specifičnog stadijuma raspada u kome se nalazi već i zbog pokreta koji najviše liče na John Waynea iz pozne Dukeove faze. Dakle, Dolph je trom i spor, ali toga se ne stidi već mu to dodaje određeni swagger. Štaviše, telo je dobilo na masi, ali su se mišići naročito na rukama istopili, i od nekadašnje grodsij ostala je samo glava. Ali, za razliku od Seagala, Dolph zaista JESTE iznad toga i lik uprkos takvom telu ima dignitet.

Kad je reč o njegovim reditelsjkim moćima, Dolph za razliku od svojih nekadašnjih konkurenata i partnera ima najtežu poziciju šđto se budžeta tiče i snimao je najjeftinije produkcije, međutim, suštinski od svih EXPENDABLESa je on na nivou čistog dara za filmsko pripovedanje sigurno najbolji reditelj. COMMAND PERFORMANCE nije naročito skup film, ali za SDolphove standarde spada među ambicioznija ostvarenja, i stvarno je dobro što je on u ovom slučaju apsolutno dorastao zadatku.

Pre svega, ako ostavimo sasvim pristojnu inscenaciju po strani, uostalom u ekipi je bio i redovni saradnik Avi Lernerovih produkcija Mark Roper, ono što je važno jeste da COMMAND PERFORMANCE ima priču koja je vođena kao da nije reč o standardnom DTV filmu jer na početku nema akcije dok se ne postave likovi, nema standardizovanog ritma u kome svako malo mora da bude nekakvih obračuna i što je još važnije to postavljanje likova, "pričanje priče" uopšte nije rđavo ostvareno. Kada akcija krene, ona je na sasvim solidnom nivou. Lundgren i Roper koriste dosta shaky cama čime nadoknađuju oskudicu u budžetu i ograničene mogućnosti bugarskih ekipa a u jednom prilično upečatljivom trenutku Lundgren počini pravo rokenrol ubistvu ubijajući čoveka gitarom pošto ju je prethodno iskoristio za diverziju. Iako za DTV rejtinzi nisu važnim, napomenuo bih da Lundgren snima surovu akciju, sa dosta krvi a možda je i najzabavnije to što njegov lik do samog finala prezire vatreno oružje tako da i kada se bori sa "kalašnjikovom" umesto da upuca čoveka, ubija ga tako što mu kundakom olupa glavu pa sve ispadne na kraju mnogo surovije nego da je rešeno mecima.

Konačno, Dolph vrlo mudro dozira svoje prisustvo na ekranu, nije stalno u centru pažnje, dozvoljava sporednim likovima da se iskažu, među kojima su najzanimljiviji mladi telohranitelj ruskog predsednika koji biva otet na koncertu i sam negativac koji je tvrda linija pučista iz 1991. i želi da osveti smrt svoga oca (i majke) tako što će ubiti predsednika koga doživljava kao marionetu krupnog kapitala.

Zanimljivo je da Vern ne smatra ovaj naslov vrhunskim Dolphovim filmom, paradoksalno, možda baš zato što je previše dobar i nedovoljno apsurdan za njegove aptetite.

A evo za Mehmeta specijalno i jedan lep klip

http://www.movieweb.com/dvd/DVpjKwptCuqusy/exclusive-striking-a-chord

* * 1/2 / * * * *

[Agota]

Međutim, u poređenju sa THE SOCIAL NETWORKom, ŠIŠANJE stoji kao jedan upadljivo sličan i rekao bih čak delikatniji film. Koliko god to apsurdno zvučalo.

Boohoo   
Daj bre tebi Solak baca znacku I kao skuplja neke tragove pa oni nemaju ni postenu datoteku ko da gledam csi ,da ne govorim da se film maltene zavrsava kad treba da pocne pregovor izmedju koje I novice  I da krene prava prica.....ma ne bitno ni 2

Postaviti motiv glavnih junaka da sve rade kako bi postali simpatični devojkama u kampusu i to sve prikazati u nizu scena koje su kao dramske nevažne scene iz AMERICAN PIE nije pravi put.

MOTIV?!
Radnja filma sve  vreme plese na tankoj liniji koja deli motive  snaga I slabost,strah ili hrabrost  vizija ili kjoristoljublje.
Mark je antijunak  koji se do kraja filma pretvara u tragicnog junaka jer mora da plati cenu uspeha.U osnovi on je haker-anarhista.Rec je o upiranju prsta u establishment o rusenju svega sto  mislis da ti stoji na putu.
U Markovom slucaju  osecaj vlastite vrednosti pretocio se u bes,bes je njegovo pogonsko gorivo I u napadu besa sine mu briljantna ideja.........ostalo znamo Poslednja stvar koju zeli je pretvoriti fb u robu.
Kljucna je ta prva scena sa devojkom u baru gde on besan odlazi u studenski dom seda za komp  pocinje piti ,surfati I stvara facemash......... nije motiv glavnih junaka da postanu simpaticni devojkama pobogu
Besprekorna je rezija ,a sto se tice scenarija sama ideja o razaranju mita koji je star tek nekoliko godina je I vise nego intrigantana.
A ovo je prvi ozbiljni film na tu temu zar ne ?

[Meho Krljic]

Argh. Taj Komand Prformens sam skinuo odavno ali nije još stigao na red. Nisam znao da Dolf igra bubnjara u njemu, sad ću da ga gledam preko reda!!!!!!!!1

[crippled_avenger]

Pogledao sam CHATROOM Hideo Nakate, snimljen po drami Enda Walsha.

Ovaj film je deo post-SKINS faze britanskog filma, i u njemu pored Aarona Johnsona iz KICK-ASS igraju i dva glumca iz SKINSa Hannah Murray i Daniel Kaluuya. Nakatin film spada među ambicioznije filmove iz te faze, ali rekao bih da ima do te mere okoštao koncept i do te mere promašen odnos prema temi, da samo na osnovu toga stiče neku vrstu simpatija.

Nakatin film govori o britanskim tinejdžerima koji se okupljaju u chatroomu, i tu naravno diskutuiju o ključnom problemu svakog tinejdžera a to su samoubistva is lična preterivanja ud oživljaju vlastite mladosti. Chatroom i razgovori u njemu rešeni su tako što se junaci kada su online skupljaju u jednoj sobi, a sam chat je prikazan kao napušteni hotel, u izvesnom smislu sličan SHININGu ali po dizajnu mnogo bliži nekom šraenom hotelu iz spota.

Aktuelnost chatroomova je opala a ova vrsta vizuelne konvencije kojom se služi Nakata deluje apsurdno u svom pokušaju da nam, kao dočara kako to funkcioniše chatroom i da ponudi vizuelno atraktivniji pogled na ovu ne previše filmičnu delatnost.

Ali, sasvim sigurno koliko su chatroomovi kao tema izgubili svoju svežinu tako je i ovakvo rešenje deplasirano.

Nakata je u ovom filmu imao odličnu glumačku ekipu. Iako ja i dalje nisam ubeđen u visok nivo Aarona Johnsona, tu je  bila Imogen Poots koja polako postaje uzdanica angloameričkog mejnstrima, plus glumci iz EDUCATIONa, SKINSa itd. Nažalost film je daleko od potencijala britanske senzacije koja je mogao biti ako imamo u vidu posh produkciju i atraktivnu podelu.

Ne spadam među one koji se zgražavaju nad činjenicom da Nakata radi van Japana, štaviše spadam među retke kojima je njegov nastavak RING rimejka bio zanimljiviji od rimejka koji je snimio Verbinski.

Međutim, CHATROOM izuzev izuzetno elegantne produkcione postavke i par vizuelnih rešenja, pokazuje Nakatino potpuno nesnalaženje u temi & miljeu.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam THE KILLERS Dona Siegela, treću ekranizaciju Hemingwayeve priče iz 1964. godine. Siegel je inače trebalo da režira prvu iz 1946. godine ali su ga neke ugovorne obaveze sprečile.

THE KILLERS je vrlo neobičan film pre svega zato što je jako uticajan zbog jednog segmenta koji u filmu zauzima neštio manje od pola trajanja. To su likovi Lee Marvina i Clu Gulagera, superslick cool ubica koji će kao referenca sezati daleko, sve do Tarantinovog PULP FICTIONa. Međutim, kod Siegela, oni su više okidači radnje nego ključni likovi jer se priča o njihovoj žrtvi koja ih je zbunila hladnokrvnim susretom sa smrću zapravo glavni deo filma dat u formi tri retrospekcije.

Lee i Clu su fantastični kao nemilosrdni profiji koji ne prezaju od raznih vidova nasilja i torture kako bi došli do onoga što žele. Ovakve likove je Siegel već imao u svom remek-delu THE LINEUP, ali tek u THE KILLERSu su oni sa svojim crnim odelima ikonografski definisani. Što se Marvina tiče, njegov Charlie iz THE KILLERSa je u stvari bio začetak likova koje će kasnije igratio u POINT BLANKu i dovesti do vrhunca u Ritchiejevom maestralnom PRIME CUTu.

Marvin će kasnije, baš u POINT BLANKu imati priliku da se reunituje sa Angie Dickinson, a od ostatka podele tu je i John Cassavetes koji kanališe Humphrey Bogarta i Ronald Reagan u svojoj posldnjoj filmskoj ulozi i što je još zanimljivije, prvoj ulozi filmskog negativca.

Film je najefektniji kad su Marvin i Gulager u akciji i reklo bi se da superiornost tih deonica čini da se retrospekcije o pljački zapravo manje cene iako su i one vrlo kvalitetno realizovane i zanimljive.

THE KILLERS je sniman za televiziju i iz današnje perspektive deluje impresivno kako izleda televizijski film tog vremena. Zbog ogromne količine nasilja, film je morao da bude preseljen u bioskope i zato ga danas i poznajemo kao biokopki klasik. Međutim, njegovo eventualno mesto u istoriji televizije bilo bi nezamislivo visoko.

Siegelova rediteljska veština je fascinantna i u ovom filmu on već pokazuje rediteljsku preciznost i spoj vrhunske estetizacije i efikasnosti po kojima će kasnije biti poznat. THE KILLERS nudi prosto neverovatan spoj žanrovske mišićavosti i gotovo arty detalja. Samo a osnovu zrelosti rediteljskog postupka i istovremenog pomeranja konvencije žanra u rediteljskom smislu i pisanja novog žanrovskog playbooka, ovaj film zaslužuje veliku pažnju.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Heh:

http://www.cracked.com/article_18827_the-6-most-inexplicable-skills-displayed-in-action-movies.html

[Meho Krljic]

Ovo sam sigurno već kačio, ali vredi reprize:

http://www.cracked.com/article_18443_6-famous-movie-wisemen-who-were-totally-full-shit.html

[crippled_avenger]

Reprizirao sam RED SCORPION Joseph Zitoa, film iz same završnice Hladnog Rata u kome se kao junak američkog akcionog filma pojavljuje sovjetski Rambo, naslovni junak kog igra Dolph Lundgren, Spetznaz operativac poslat da ubije afričkog pobunjenika protiv kubanskih i čeških snaga, u sukobu koji vrlo podseća na onaj u Angoli, i na tom putu on shvata da su zapravo pobunjeni meštani u pravu i okreće se protivu tzv. Imperije Zla.

Osnovni paradoks ovog akcijaša koji se, bez rezerve, može formalno smatrati antisovjetskim pamfletom, jeste u tome što zapravo u njemu nema ništa antisovjetsko. Pre svega, glavni junak kog igra Dolph Lundgren predstavlja prototip zapadnog superheroja koji želi da dominira a ne da emancipuje, pa samim tim ne čudi da se takva jedna "spodoba" okrene protiv SSSRa kao nosioca jedne emanciptaorske politike, uprkos svim skretanjima.

To što je takav čovek bio formiran pod kontrolom sovjetskih bezbednosnih struktura jeste greška, devijacja, skretanje sa linije, i to je najvažnije nije ni prva ni poslednja. Isto tako, RED SCORPION upravo govori o tome kako sistem prepoznaje protivnika a i kako on sam ubrzo shvata da mu sovjetske vrednosti ne odgovaraju.

Kad je reč o povodu za sukob, film prikazuje određene vidove terora koje sprovode udružene kubansko-sovjetsko-češk snage. Međutim, zar se opdređeni oblici terora ne podrazumevaju kada jednom plemenski organizovanom narodu kao što su ovi meštani treba da se približe ideje progresa i socijalizma.

Upravo samo neko sa zapadnim kompleksom ueber menscha može potpasti pod uticaj mistifikacija i slatkorečivosti lokalnih vođa, čemu nas uči i nacistička istovremena fascinacija nordijskim i dalekoistočnim misticima.

Same plemenske vođe prikazane su kao lokalni političari pod krinkom borbe za slobodu i zaštite nacionalnih tradicija koji su direktno povezani sa zajnim službama Zapada oličenim u zadriglom, blebetavom M. Emmet Walshu čiji lik čezne za junk foodom, žvake uvodi kao ultimativno obeležje Zapada i insistira na puštanju banalnog pionirskog rokenrola.

U tom smislu, jedino što per se nije u sovjetskom duhu jeste defetistički ton ishoda filma u kome sovjetski otpadnik u saradnji sa nenarodnim kulačkim plemenskim vođama porazi emancipatorsku vojnu silu. Ali,ta se atmosfera poraza može tumačiti i kao umetnikova anticipacija sloma same države, koji je tada već bio na pragu.

Pa ipak, upravo je konstantno preispitivanje društva i političke avangarde sovjetska tradicija i Zito vrlo otvoreno ukazuje da će za slom biti kritivi izdajnici u našim redovima, proistekli iz loše selekcije i manjkavog vaspitanja, u krajnjoj liniji opredeljenja da se neprijatelju parira njegovim oružjem - zar nije sovjetski Rambo odeđena vrsta trke u naoružanju kroz ljudske resurse; zatim, zapadni agenti koji su bezvrednim konzumerističkim fetišima zamajali narod usput podržavajući retrogradne snage; i konačno same neraodne grupacije reakcionara, verskih fanataika i opskurantista koji nisu očišćeni na samom početku.

Nažalost, u vreme izlaska ovog filma, nije bilo nikoga da čuje Zitov vapaj i spase SSSR.

[lilit]

Zvuci poznato & savremeno. 

[Meho Krljic]

Cripple, kao stari etatista, sigurno će znati da ceni ove hilerijs PSA filmove iz istorije USA:
http://www.cracked.com/article_16767_the-6-most-unintentionally-hilarious-old-school-psas.html?wa_user1=3&wa_user2=Movies+%26+TV&wa_user3=article&wa_user4=flashback

[mac]

fali ti .html

[Meho Krljic]

Sređeno, thanks!!!

[mac]

Mogao si samo da dodaš .html

[Meho Krljic]

To sam prvo uradio ali sam i dalje dobijao 404. Pa sam posegao za manje elegantnim ali efikasnim rešenjem.

[crippled_avenger]

Ovi filmići su genijalni.

ALI...

Postoje tu razni aspekti koje Cracked u svojoj tradicionalnoj površnosti prenebregava. Recimo, onaj da je dosta toga istina.

[Meho Krljic]

Na primer to da je najbolja zaštita od nuklearne detonacije prebacivanje ćebeta preko glave. Ali to važi samo ako si Srbin i Srbskoga roda, ne znam da li može da se primeni i na tradicionalno mehkane Amerikance.

[raindelay]

Ovo za ćebe nisam čuo ali čak i to je bolje nego kao kao u US da samo treba prekriti lice rukama. Zar nije ono vojnički ako je atomska pala sa leve baciš se na desnu stranu. I preživiš.

[Meho Krljic]

Pa to. Uzmeš posle pušku, malo je prebrišeš krpom da skineš radioaktivnu prašinu sa nje i ideš dalje na zadatak.

[Tex Murphy]

Joj, zamalo da propustim crippleovo čitanje Crvenog škorpiona! Brate, ovo je sjajno!

[crippled_avenger]

BED INTRUDER SONG!!! (now on iTunes)

[crippled_avenger]

LONDON -- Scottish thesp David Tennant, who played the lead in sci-fi skein "Doctor Who," will topline the cast of BBC film "United," the pubcaster announced Friday.

Pic is based on the true story of Manchester United's Busby Babes, who were the youngest team to win the English soccer league before eight players died in the Munich air crash of 1958.

Tennant will play coach Jimmy Murphy, Jack O'Connell (TV skein "Skins") is Bobby Charlton, the youngest of the Babes, and Sam Claflin ("Pirates of the Caribbean") is star player Duncan Edwards. The role of team manager Matt Busby, after whom the team was nicknamed, is yet to be cast.

James Strong ("Doctor Who") will direct from a script by Chris Chibnall ("Law & Order: UK"). The film is produced by Julia Stannard ("The History Boys"), and executive produced by World Prod.'s Simon Heath and Polly Hill for the BBC.

Lip Sync Prods. and Content Films are also backing the film, which begins shooting later this month.

[Albedo 0]

Šta to ima između vas i Dolfa?

[crippled_avenger]

Pogledao sam FLIPPED novi film Rob Reinera, ekranizaciju romana Wendelin Van Draanen. Reiner je zahvaljujući svojoj poziciji suvlasnika kompanije Castle Rock uspeo da se izbori za prilično jedinstvenu poziciju u Holivudu a to je da istovremeno bude reditelj i suvlasnik moćne produkcione kuće, slično Spielbergu što mu je omogućilo da prebrodi nekoliko ogromnih flopova koje je imao u svojoj karijeri.

Međutim, Reiner je izuzetno značajan reditelj koji je naslovima poput WHEN HARRY MET SALLY, MISERY, PRINCESS BRIDE ili A FEW GOOD MEN zadužio nekoliko filmskih žanrova. U tom smislu, zanimljivo je da svojim remek-delom smatra STAND BY ME i da je najponosniji na taj film koji je značajan, ali verovatno manje važan od nekih drugih.

U tom smislu FLIPPED nije film za otpisivanje, iako deluje kao da je baš takav. Reč je o vrlo old school konzervativnoj priči o odrastanju datoj kroz prizmu dečaka i devojčice koji se vole/ne vole, od detinjstva do puberteta, sa jednim vrlo konzervativnim pokušajem da se prikažu gorkoslatke okolnosti odrastanja, lice i naličje detinjstva i sl.

U tom pokušaju FLIPPED ne ostavlja utisku autobiografskog/nostalgičnog povratka u epohu jer je prikazao kraj pedesetih i početak šezedesetih na jedan vrlo glossy način a određenu vrstu artificijelnosti, preneo je i na odnose među junacima. U tom smislu, FLIPPED nema neporednost klasičnog filma nostalgije i reklo bi se da ne kanališe rediteljeva iskustva jer u njemu nema te vibrantnosti proživljene priče.

S druge strane, ono što u filmu postoji je odavno zaboravljena prostodušnost međuljudskih odnosa koja u pojedinim fazama deluje gotovo perverzno verovatno zbog toga što je u današnjim kinematografskim okolnostima dosta teško videti odnos između komšije penzionera i male devojčice koji se ne završava nečim što bi obradovalo fanove SRPSKOG FILMA.

Otud "normalnost" Reinerovih junaka deluje kao ultimativna perverzija a gledalac do kraja filma ostaje posramljen time šta mu je sve padalo na pamet, i to isključivo zahvaljujući uticaju medija i drugih filmova koji su niz normalnih međuljudskih odnosa opteretili suštinski potpuno suvišnim konotacijama.

To naravno ne znači da glavna glumica ne podseća na malu Sashu Grey. Potražite na Internetu pa uporedite. Ako bude morao da se snima biopic o Saškici jasno ko će je igrati.

FLIPPED se može smatrati praktično idealnim porodičnim filmom, ali upravo u toj svojoj didaktičnosti o gorkoslatkim životnim istinama, u određenim fazama deluje propovednički a ponegde je i naprosto redundantan. Otud, Reinerov odličan rad sa glumcima, naročito sa dvoje dece u glavnim ulogama, najpre rezultira jednim filmskim proizvodom koji će na duge staze biti važan deo televizijskog i home video repertoara.

* * 1/2 / * * * * 

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE DEFECTOR Raoul Levyja, poslednji film Monty Clifta u kome on nažalost i izgleda kao da više nije u stanju da glumi a podršku mu oružaju Hardy Kruger i Roddy MacDowall.

THE DEFECTOR je nastao po romanu Paul Thomasa i može se reći da spada među interesantnije mada ne i bolje hlanoratovske špijunske filmove. Film govori o američkom fizičaru koji odlazi u Istočnu Nemačku da stupi u kontakt sa sovjetskim naučnikom koji želi da prebegne na Zapad.

Međutim, kako dođe u Istočnu Nemačku tako se odmah nađe pod kontrolom Štazija koji ni ne krije da im je jasno da je on špijun.

Raoul Levy se ne snalazi savršeno u priči o špijunu-amateru koji se suočava sa nekonvencionalnim protivnicima. Koliko god bilo lakše za reditelja da radi originalniju postavku koja ima manje predstavnika te je automatski zanimljivija publici, toliko mu je i teže da napravi ubedljiv konflikt kada nema jasnu konvenciju na koju može da se osloni a Levy evidentno nije na nivou Martina Ritta i njegovih ekranizacija le Carrea.

Međutim, THE DEFECTOR nudi nekoliko zanimljivih rešenja koja su mahom već bila viđena na filmu ali retko kada u tako striktnom hladnoratovskom kontekstu.

* * 1/2 / * * * *

[DušMan]

The last top-up to the Hangover 2 cast saw Paul Giamatti book his plane tickets to Thailand for an unspecified role. That was quite unexpected, I think... but not as unexpected as this.

Former President Bill Clinton has been seen on the set of the movie, and TMZ have stated that he actually has a part to play:

Although some people associated with the flick have told us Bill just "hung out," we've now confirmed he did indeed shoot a cameo.

I guess they just really wanted somebody notorious for some blow job-related scandal or another. Tsk.

This whole endeavour is sounding more and more worrisome by the day and all of these gimmicky cameos and bits of stunt casting can't help but make me grimace a little. Are they making a film, or just throwing star turns at the wall to see what will stick?

[crippled_avenger]

Da, ovo postaje kinky. Očigledno je prvi postao toliki pop kulturni fenomen da čak mogu i Clintona da dovedu.

Videćemo...

[Albedo 0]

hm, valja li to čemu, ja to nisam ni gledao :kreza: