The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Novi UNIVERSAL SOLDIER: THE DAY OF RECKONING je ne samo najbolji film u serijalu UNIVERSAL SOLDIER što nije previše teško, ali nije baš ni lako, ako imamo u vidu da je prvi bio showcase na osnovu kog se Roland Emmerich probio u Americi. Film Johna Hyamsa je međutim nešto drugo, mnogo je bliži Gasparu Noeu kao reditelju i Aleksandru Radivojeviću kao scenaristi nego bilo čemu što su radili Emmercih, Van Damme ili Lundgren. Doduše, u ovom filmu Van Damme i Lundgren su pre svega garnirung, glavnu ulogu igra Scott Adkins, britanska akciona zvezda, Ben Affleck na steroidima, Avi Lernerov odgovor na izazove 21. veka. Njegov osnovni protivnik sa kojim ima tri izuzetno inspirisane borbe je Andrei "Pit Bull" Arlovski koji pratkično ne izgovara nijednu reč ali je otprilike onakav kako zamišljamo Ruse iz Garth Ennisovih stripova, nezaustavljiva mašina za ubijanje koja ne postavlja pitanja.

Film traje skoro dva sata i izuzetno je atmosferičan. Hyams poput Gaspara Noea u filmu ENTER THE VOID insistira na kadar-sekvencama. Nije bap ceo film iz jednog kadra ali se trudi da bude. Te kadar-sekvence su bliže Noeu nego recimo onome što radi Alfonso Cuaron u CHILDREN OF MEN jer i Hyamsova atmosfera, prigušenija, osvetljena treperacim neonima, dosta se insistira na treptajima, stroboskopskim efektima, golim telima, intenzivnim prizorima i THE DAY OF RECKONING nimalo ne ličli na tipičan akcioni film po svom vizuelnom identitetu i rtimu. Hyamsu je sigurno jako puno pomoglo što je film sniman u Luizijani a ne u Bugarskoj, i sada Amerika ponovo postaje lokacija za vlastite filmove. U eksterijeru ima nekoliko izvarednih scena, uključujući jako energičnu automobilsku poteru. Ipak se izgled Amerike nigde ne može slagati, naročito u eksterijeru.

Akcija je izvanredna. U UNIVERSAL SOLDIER REGENERATION, Hyams je nastojao da neke scene uradi iz jednog kadra, ali je film mahom bio konvencionalno kadriran. Ovde je akcija data što je više moguće integralno i izuzetno je nasilna, meci i tvrdi predmeti idu u glavu, amputiraju se delovi šaka i stopala,
Gaspar Noe je referenca na vizuelnom planu. Aleksandra Radivojevića sam pomenuo kao referencu na pripovedačkom nivou - ona naravno možda nije svesna, mada sumnjam da Hyams nije gledao SRPSKI FILM, međutim, u svakom slučaju čak i da nije konkretno vezana za njega jeste proistekla iz tog koncepta da se jednostavne filmske žanrovske forme prožimaju sa tradicijom stripa i prethodnih filmova u jednom edgy pravcu. Emmerichov prvi film je u sebi imao elemente SFa i horora i ti elementi su se posle izgubili tako da je UNIVERSAL SOLDIER postao akciona franšiza u kojoj je od horora ostalo samo to da je akcija izuzetno brutalna. Ovde međutim, imamo horor i SF atmosferu jednog "pronalaska" koji truli, koji za razliku od prvog dela i one scene kada oslobađaju taoce u hi-tech ambijentu, više nije nov, sada je svima poznat i raspada se. Tu je zaista prepoznatljiva linija BLADE RUNNERa po tom elementu raspadanja a APOCALYPSE NOW je film na koji se otvoreno referiše.

Hyams je snimio ovaj film kao 3D i za sada je izašao u Rusiji i Ukrajini gde je ostvario sasvim solidan rezultat. Čini mi se da ga čeka izlazak u bioskope u još nekoliko zemalja. Očigledno je da je sve svoje talente upregao kako bi se probio u bioskopsku ligu i bila bi prava šteta da to ne rezultira nekim bioskopskim aranžmanom. Naravno, i po budžetu i uslovima rada, THE DAY OF RECKONING nije običan DTV film, međutim, pošteno govoreći, američki film je ono što je na američkom tržištu a tamo ipak jeste DTV sa nekim limited izlaskom u bioskope. Žalosno je da EXPENDABLES (ili EXPENDABLES 2) dobije globalnu distribuciju, taj bedni zbir očajnih situacija i poniženih veterana, a da ovaj film koji je zaista i vredan i zanimljiv, a pri tome  je snimljen kao 3D ne dobije.

No, pošto se gledaoci često pitaju zašto češće, da ne kažem, zašto redovno talentovani ljudi ne pokušavaju da se pokažu u DTVu, ovo je film koji pokazuje da u DTVu može da se snimi jedan od najboljih filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam INNOCENT BYSTANDERS Petera Collinsona, po romanu Jamesa Munroa koji je za film adaptirao James Mitchell autor kultne špijunske serije CALLAN sa Edward Woodwardom.

Nažalost, INNOCENT BYSTANDERS je mnogo bolje percipiran kad se pojavio nego kada ga sagledavamo iz današnje perspektive. Glumačka podela je prilično slaba. Epizodni likovi su pristojno kastovani ali su glavni potpuni promašaj, priča je izložena potpuno konfuzno a priča se odvija krajnje antiklimaktično, ne samo po onome šta se dešava već i po izboru lokacija.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam FIRE WITH FIRE Davida Barretta. Barrett je televizijski reditelj, nekadasnji kaskader koji je dobio priliku da u jednom od DTV pranja novca Emmetta i Furle rezira izvanrednu glumacku ekipu u kojoj Josh Duhamel igra glavnu ulogu a podrsku mu pruzaju Bruce Willis, Rosario Dawson, Vincent D`Onofrio i Julian MacMahon. Barrett je u ovom filmu koji je inace jedna prilicno rutinska prica o zlocinu, svedoku, programu zastite, osveti i svim redovnim motivima na koje smo navikli i videli ih sto puta bio u nekoliko navrata da snimi  pristojan film, medjutim, ta prilika mu se nekako uvek izmicala jer na svaku zanimljivu ili barem neutralnu ideju dolazi barem jedna koja je toliko vec potrosena da su poju sa Barrettovom rediteljsko-budzetskom nesposobnoscu da prevazidje ovkire klisea, rezultira necim sto moze da se podnese, ali ne moze da ima bilo kakvo mesto u savremenim okolnostima.

U tom smislu, FIRE WITH FIRE je susta suprotnost DAY OF RECKONINGu. Dok je u DAYu Hyams uzeo DTV materijal i krenuo da ga prevazilazi kako zna i ume iskoracivsi iz forme zanrovskog proizvoda u neki pokusaj da se iznova formulise neka prica, FIRE WITH FIRE sebe iz koraka u korak ukalupljuje u tu formu produkta koju prosto ne moze da realizuje dobro jer nema ni para ni talenta iza kamere da se tako nesto uradi.

Steta je sto je Hyams u glumackom smislu imao mnogo manje repro-materijala ispred kamere nego Barrett. Cini se da Willis doduse nije dosao sa namerom da se nesto previse angazuje ni u fizickom ni u glumackom smislu, ali ostali su delovali dosta raspolozeno. Barrett to nije iskoristio.

No, FIRE WITH FIRE koliko god bio klisetiziran, ima u sebi i te neke inherentne prednosti obaveznih zanrosvkih figura, pre svega nije dosadan i svima je jasno kakvu vrstu filma prave tako da su uglavnom prilicno efikasni. U tom pogledu FIRE WITH FIRE vise vuce u pravcu neke mediokritetske televizije nego loseg DTV filma.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Frankfurt na Miljacki

Тодор Куљић
Дачић и Адорно

Потребе владајућих увек кроје слику прошлости

Ових дана Танјуг је пренео изјаву српског премијера да је Србија својом борбом против фашизма и жртвама заслужила да буде у ЕУ и подсетио да су управо они који су починили злочине над Србима после Другог светског рата почели да граде нову Европу, и да у њу данас не пуштају Србију. Нешто није било у реду, па је одмах затражио од Танјуга да се извини српској и немачкој јавности јер су неадекватно пренете његове речи. Он Дачић није мислио на Немце него на нацисте. Деманти није битан, нити извињење Танјуга, па ни то што је премијер лично отишао на ноге амбасадору Вилхелму. Важан је смисао поруке који се није могао до краја заташкати. Од несмотрености и дипломатског глађења важнија је нехотично обелодањена симболична сигнатура измењене епохалне свести. Криза неолиберализма лагано нормализује немачко подвлачења црте испод властите прошлости, а вазалне мале земље треба да држе језик за зубима. Напречац је постало јасно не ко има, него ко нема право да опомиње Немце да не заборављају властите беспримерне злочине. То су мале банана државе. Неговање банана суверенитета мора бити опрезно и смерно. Не залетати се ни са антифашизмом. Јер Немци су данас газде. Да ли Немачка данас плаћа дугове задужених чланица ЕУ, али лагано и новим праштањемоткупљује властите нацистичке грехе? Бар тако изгледа судећи по политици банана држава.

Наравно да тако није увек било. Однос СФРЈ према СР Немачкој био је другачији. Ни снисходљив ни вазалан. Напротив. Снимани су и свету продавани антифашистички филмски ратни спектакли. Данас се све више хода на прстима. Периферијски западнобалкански капитализми саображавају се капитализму немачког центра који новцем пере прошлост. И у самој Немачкој се ствари на сличан начин мењају. Дуго су мото немачког суочавања са прошлошћу биле речи филозофа Теодора Адорна из 1949: ,,Мислити на Немачку, значи мислити на Аушвиц".

И његово питање: ,,Како након Аушвица писати поезију"? Немци су дуго ћутали, све док немачки студенти нису 1968. прекинули ћутање својих родитеља нациста тражећи да кажу кога су све убијали. Аушвиц је тада био толико актуелан да ни социјалистички дисиденти нису били занимљиви.

Половином осамдесетих година прошлог века Ј. Хабермас je упозоравао ране немачке ревизионисте да Аушвиц треба да остане беспримерни злочин sui generis, и да се не сме релативизоватипоређењем са другим злочинима. Али са сломом европског социјализма Гулаг је потиснуо Аушвиц. Упркос свему, још увек је опстајала свест да Аушвиц треба неговати у памћењу као трауму која опомиње. Крајем прошлог века конзервативци су се узалуд бунили против дизања споменика Јеврејима у центру Берлина тврдећи да је то монументализација немачке срамоте.

Споменик је дигнут. Са јачањем Немачке као стуба ЕУ као да се ствари мењају. Ревизионисти све организованије вичу: ,,Хоћемо да будемо нормална држава" и ,,Доста са моралном тојагом фашизма". Као да се сужава круг немачких интелектуалаца који инсистира на неговању трауме беспримерног Аушвица. Док су синови нациста, левичари шездесетосмаши, давали својој деци јеврејска имена, данас унуци нациста, десничари, тврде: ,,Мој дека није био нациста". Да ли ће се неупоредиви злочини нациста заборављати у мери у којој јача ароганција немачког новца? Ко зна, али економија чуда чини.

Није сигнатура краја једне антифашистичке епохе ново немачко подвлачење црте испод властите прошлости које почива на ароганцији немачког капитала него нешто друго. Расте страх малих држава од тога да се Немци, газде у ЕУ, не увреде. Смишљено или не, српски премијер је као Џ. Асанж провалио нову хегемону културу сећања ЕУ којој се мора саображавати и антифашизам. Ваљда је и лаицима пукло пред очима да је памћење антифашизма малих у сенци заборава фашизма великих. Реторика српског премијера није по мери ЕУ зато што је нарушен декрет ,,Чији хлеб једеш његову песму певај",основа је прагматичне реалполитике свих банана држава. Наравно да реалполитичари нису чистунци. Нехотично или не, српски премијер је засијао као адорновац, али само док није отишао код немачког амбасадора. Као да се тргао и неутилитарну Адорнову опомену одмах заменио с прагматичним Danke Deutschland. Потребе владајућих увек кроје слику прошлости. Хоће ли све јача Немачка све више умивати властиту прошлост? Неће, ваљда.

*Професор Филозофског факултета БУ
Тодор Куљић
објављено: 24.10.2012

[crippled_avenger]

Pogledao sam ESCAPE CLAUSE Brian Trenchard-Smitha, izuzetno zanimljiv TV film po scenariju Danila Bacha,i najpoznatijeg po tome što je osmislio BEVERLY HILLS COP.

Trenchard-Smith se u ovom filmu dotiče jedne u osnovi hičkokovske postavke, misterije o stručnjaku za osiguranje koji počinje da dobija indicije kako je žena naručila plaćenog ubicu da ga eliminiše i dobija prelog da otkupi svoj život plativši duplu sumu. Međutim, intriga se produbljuje kada neko ubije i ubicu i ženu...

Brian Trenchard-Smith je prošao relativno dug put od jednog od vodećih Ozploitation reditelja da priličnog produckcionog dna u kome nije skliznuo u DTV ali jeste u krute i nezanimljive televizijske projekte. To je sudbina koju on nije zaslužio jer upravo u naslovima kao što je ESCAPE CLAUSE pokazuje da može da pruži i nešto drugačije od živahnoh Ozploitationa čije je vreme prošlo. Naravno, Trenchard.-Smith nema kalibar George Millera ali nema sumnje da ima izvanrednu veštinu i u priličnom skromnim mada prihvatljivim produkcionim uslovima, uspeva da napravi vrlo dinamičan i intrigantan triler.

U ovoj vrsti misterije, razrešenje uvek ima tendenciju da bude artificijelno ali je Danilo Bach zapravo vrlo dobro motivisao zločinca, s tim što u retrospekciji ima nekih detalja u kojima se baš zločinac poneo nešto neuverljivije nego što bi trebalo.

Andrew McCarthy je solidan u glavnoj ulozi osumnjičenog tipa iz osiguranja, Paul Sorvino igra policajca koji rešava slučaj a tada još uvek mlada Connie Britton igra prijateljicu ubijene supruge sa nečasnim namerama prema udovcu. Danilo Bach je postavio nekoliko solidnih red herring rešenja i okružio je junaka sumnjivim figurama čije se varijantne sumnjivosti doduše ne poklapaju uvek po tomu ali Trenchard-Smith to dobro poravnava.

Čini se da ni dobar učinak u ovoj produkciji nije uspeo da zadrži Trenchard-Smitha u igri. No, ako imamo u vidu da je u TV uslovima uspeo da postigne skoro pa bioskopski ugođaj i da je u senama suspensea uspeo da podseti na "divlje dane" Ozploitationa, ovo se može smatrati jednim od njegovih poslednjih značajnih radova. U domenu TV trilera koje su u to vreme radili tipovi poput Geoff Murphyja za HBO i slične kuće, ESCAPE CLAUSE spada među najbolje primerke.

[crippled_avenger]

Savet za štampu doneo odluku oko pitanja objavljivanja mog odgovora u Politici >

На основу члана 24. Статута Савета за штампу и чланова 10. и 11. Пословника о раду Комисије за жалбе, Комисија за жалбе Савета за штампу у саставу: Филип Шварм, Божо Прелевић, Петар Јеремић, Љиљана Смајловић, Стојан Марковић, Александар Ђивуљскиј, Зоран Ивошевић и Тамара Скрозза и Предраг Аздејковић, на седници одржаној 25.10. 2012. године, једногласно доноси

ОДЛУКУ

да је необјављивањем одговора Димитрија Војнова на деманти Срђе Трифковића, дневни лист ,,Политика" прекршио одредбу члана 6, одељка III Кодекса новинара Србије, која прописује обавезу поштовања права на одговор, извињење и исправку, односно дужност новинара да благовремено објави одоговарајућу исправку.

Обавезује се  ,,Политика" да, на основу члана 11. Пословника о раду Комисије за жалбе, објави  ову одлуку комисије.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Колумниста ,,Политике" Димитрије Војнов поднео је жалбу због одбијања ,,Политике" да објави његов одговор на деманти Срђе Трифковића. Трифковићев деманти односио се на информације које је у колумни ,,Мајке и маћехе" објављеној 20.9.2012. године изнео Војнов, а за које Трифковић тврди да су потпуна неистина.

,,Политика" је 22.9.2012. године објавила поменути демнати, којим др Трифковић најављује тужбу против тог листа због објављивања ,,криминално клеветничких лажи" које су веома болне, погубне за његов углед и ометају га у обављању професионалних обавеза. Димитрије Војнов је написао одговор на овај деманти, желећи да објасни на основу којих извора је изнео тврдње које Трифковић сматра лажним. Према наводима жалбе, ,,Политика", међутим, није објавила овај одговор, а у медјувремену се на блогу појавио текст Срђе Трифковића у којем он наводи да је његов демнати ,,Политици" заправо кривитворен.

У одговору на жалбу редакције ,,Политике" наведено је да се, по њиховој процени, нису огрешили о професионалну етику. Лист се, како је објашњено, због текста Димитија Војнова извинио Срђи Трифковићу и ,,објавила (неспретно) појашњење које није био деманти, иако је тако насловљен". Из редакције је саопштено и да је уредништво замолило Димитрија Војнова да сачека са својим одговором док се о случају не изјасне ,,Политикини" адвокати, пошто је Трифковић најавио судски поступак.

Чланови Комисије нису, међутим, прихватили овакво објашњање ,,Политике", сматрајући да је Кодекс веома јасан кад је реч о обавези поштовања права на одговор, која не предвиђа изузетке овакве врсте. По једногласној оцени чланова Комисије, то што је најављен судски спор ни на који начин не утиче на обавезу листа да свом колумнисти омогући право на одговор. Такође,  није прихватљиво ни обраложење да треба сачекати мишљење адвоката, јер није реч о правном питању, већ о питању које се односи на професионалну етику новинара. Упутивши извињење професору Трифковићу, ,,Политика" је практично прихватила његову тезу да је текст Димитрија Војнова ,,криминлано клеветничка лаж" и морала је аутору омогућити да одговори на ову оптужбу.

Комисија се овом приликом није бавила утврђивањем истинитости навода из колумне ,,Мајке и маћехе", као и ни тиме да ли је објављени деманти евентулано кривотворен, већ само ускраћивањем права на одговор, што је једини предмет жалбе.

Због свега наведеног, Комисија за жалбе је једногласно одлучила да је ,,Политика", необјављивањем одговора Димитрија Војнова прекршила одредбе Кодекса новинара Србије и наложила јој да ову одлуку објави.





Београд, 25.10.2012.                                               Председавајући Комисији

                                                                                           Филип Шварм

[Meho Krljic]

O, fala kurcu. Baš sam se pitao je li ovo sve prekrio ruzmarin, snjegovi i šaš.

[crippled_avenger]

Savet za štampu ima rok od 45 dana da donese odluku što je prilično bizarno ako imamo u vidu da su mediji jedna prilično dinamična stvar.

Sad još samo da se ovo sve reši i na Sudu...

[Meho Krljic]

To će već, verujem, potrajati malko dužije.

[crippled_avenger]

Ma da, to će sad biti višemesečna a možda i višegodišnja agonija...

[Meho Krljic]

Ko zna, možda se novom reformom pravosuđa uvede šerijatsko pravo i sve se reši brzo i efikasno.

[crippled_avenger]

Nadam se da će uvođenje šerijatskog prava biti obavljeno na SHARE konferenciji...

[Джон Рейнольдс]

Кемпински преузима "Рјугјонг" (који није највиши хотел на свету, али ајде сад)!

http://www.businessweek.com/news/2012-11-01/kempinski-builds-north-korea-world-s-tallest-hotel

Кемпински држи луксузне хотеле, дакле ово је улазак великог капитала на велика врата. Ако је ово тачно, испоставиће се да је оно што сам писао тачно, да ће "Рјугјонг" и "Ораском" имати веома велики утицај на ДНРК и даљи развој и уколико их Империја Зла не увуче у рат, биће занимљиви за праћење. Не чуди ни што је реч о немачкој компанији, не бих се изненадио да у скорије време улети и значајнији шведски капитал.

[crippled_avenger]

Severna Koreja ima neke od najbriljantnijih poslovnih poteza. Recimo kad su kupili MD500 helikoptere u civilnoj varijanti i onda ih pretvorili u borbene masine.

[crippled_avenger]

Pogledao sam KILLER JOE Williama Friedkina. Ovo je jedan od primera kada veteran ulazi u neo noir, žanr koji je imao svoj vrhunac pre dobrih 15-20 godina i pokušava da se nađe u njemu što je recimo Lumetu savršeno uspelo u odličnom, čak iznenađujuće vitalnom BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD. KILLER JOE je nažalost daleko od tog nivoa, jednim delom zato što je izuzetno nefilmičan, Friedkin nije uspeo da izbriše pozorišne korene iz drame koju za scenario adaptira Tracy Letts. Nije problem u tome što autor drame adaptira vlastito delo, već prosto u samim korenima dramaturgije koja je statična i prenaglašena za filmske okolnosti. Otud KILLER JOE deluje kao neki marginalni film iz sredine devedesetih koji je nastao neposredno posle Tartantinovog uspeha. Samo sticajem okolnosti danas KILLER JOE nije deo jedne gomile istovetnih filmova, ova moda je već odavno iza nas pa samim tim ovaj naslov deluje kao nešto autonomnije ostvarenje.

Matthew McConaughey je jedini filmičan lik u ovoj priči. On nije simpatičan, nije zanimljiv naročito, kao na ostali, ali barem ima harizmu filmske zvezde koja čini da ovde prikazana šmira zaliči nešto što ima veze sa filmom. Emile Hirch je stalno nadomak velikih stvari ali stalno mu nešto nedostaje i lik kog igra u KILLER JOEu je nekoliko nijansi odvratnosti i nezanimljivosti ispod onog kog tumači u filmu ALPHA DOG. Spadam među onu najređu grupu ljudi kojima je ALPHA DOG bio cool film, ali ceo smisao tog filma je da govori o nezanimljivim kretenima koji postepeno počine nešto strašno. KILLER JOE pokušava da bude bizaran ali na kraju deluje začuđujuće pitomo io neinventivno, bezopasno kad pokušava da bude opasan i šuplje kad pokušava da bude smešan.

Friedkin je jedan od onih reditelja koji već nekoliko decenija, i to dve ili tri, ne pokazuje znake života i značaja koji je imao kada je na početku karijere pomerao horizonte forme u holivudskom filmu. Otud, KILLER JOE dobija nešto veću koncentraciju ljudi koji su ga radili nego što zaslužuje i nešto veću pažnju kritike. Činjenica da je ovo nešto bolje od taloga kroz koji Friedkin baulja decenijama ne menja mnogo na stvari - KILLER JOE je film koji je imao sreće da nije izašaop 1996. jer bi tada bio na dnu VHS police.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Steven Spielberg je svoj prvi dugometražni rad snimio na televiziji kada je imao 24 godine, sa epizodom LA 2017 u popularnoj wheel seriji tog vremena THE NAME OF THE GAME. Spielbergu je zapala epizoda sa Gene Barryjem u trećoj sezoni. Ova priča je prvi odlazak Spielberga u dalju budućnost, kasnije će on to raditi u MINORITY REPORTu i AI. Ovog puta junak iz 1971. u 2017. godinu, usled dosta bizarnog time warpa i zatiče postapokaliptični svet, uništen ekološkom katastrofom u kome su se američki gradovi preselili pod zemlju, kontrolišu ih korporacije i vlada represivni režim koji se suočava sa nezadovoljstvom malobrojnih preživelih građana. Gene Barry je u seriji igrao beskompromisnog novinara i u ovom TV filmu, vladari iz budućnosti žele da ga iskoriste i ponovo pokrenu medije koji bi plasirali njihovu propagandu a koristili njegov kredilbilitet poznat iz relativno daleke prošlosti.

THE NAME OF THE GAME je bila serija sa velikim budžetom za ono vreme ali i dalje to nisu bili filmski budžeti, no Spielberg u odsta sevdenim uslovima uspeva da napravimo izvanredno atmosferičan svet u kome maksimalno koristi to što je razvoj čovečanstva zapravo stao četvrt veka ranije tako da sve ima i retrofuturističku dimenziju. Stavljajući akcenat na klaustrofobične industrijske i kancelarijske ambijente i sa fokusom na ljude, kako na planu karaktera tako i u pogleda njihovih figura na ekranu iz kojih proističe filmičnost ovog zapravo kamernog komada, Spielberg se pokazuje kao jedan od najboljih reprezenata hitchcockovskih tehnika.

Naravno, prema ovom radu sam imao i određenu pozitivnu predrasudu znajući da je reč o debiju kasnije velikog reditelja, međutim činjenica je da LA 2017 funkcioniše kao simpatičan SF komad i danas kome jedino nedostaje bolje zaključenje da bi više ličio na samostalni TV film a manje na TV epizodu. Međutim, pošto je ovaj TV flm imao funkciju jednog od nastavaka u sezoni, ta zamerka i nije previše značajna.

[Meho Krljic]

Entoni Kidis, bla bla bla, vegetarijanska ishrana, heroin, teretana, bleja...

Anthony Kiedis Turns 50–Still The World's Healthiest Rock Star

[crippled_avenger]

To je ta optimalna mešavina heroina i teretane za kojom tragamo ceo život...

[Meho Krljic]

Pa malo turbo, pa malo fanki.

[Джон Рейнольдс]

Severna Koreja ima neke od najbriljantnijih poslovnih poteza. Recimo kad su kupili MD500 helikoptere u civilnoj varijanti i onda ih pretvorili u borbene masine.

Или оно што је изазвало општу хистерију пре пола године. Купили WS51200 да наводно транспортују дрвну грађу из неприступачних шумовитих предела...



Кад не лези враже...

[crippled_avenger]

Da bi mogao da sečeš šumu prvo moraš da je osviojiš. Služiće za građu kasnije.

[crippled_avenger]

Kriza u koju zapadaju dobitnici oskara za strani film počinje da se pretvara u pravilo. Stefan Ruzowitzky koji je osvojio oskara za ne naročito ubedljivi DIE FALSCHER snimio je holivudski debi DEADFALL i uklopio se u trend prilično bizarnih holivudskih promašaja koje poslednjih godina snimaju reditelji kojima se otvaraju sva vrata. Ruzowitzky, ruku na srce, nije posnruo u meri u kojoj je to zadesilo Von Donnersmarcka recimo ali DEADFALL je film koji nema šta da traži u bioskopima, jedna krajnje rutinska neo noir drama sa nizom temeljnih problema na nivou ideje i zaplete od kojih se nikada ne oporavi. Uz pomoć McGjevog snimatelja Shane Hurlbuta, Ruzowitzky uspeva da ispolira DEADFALL, da deluje kao dinamičan holivudski proizvod, ali ambicije ovog filma su nesumnjivo bile znatno veće i rekao bih da je prilično efikasno izlaganje priče više rezultat pokušaja (vrlo mudrog, priznajem) da se "neuspela umetnost" ubrza i proda publici kao žanrovski film.

Nažalost, i DEADFALL pripada novom prilično impotentnom neo noir talasu. Šteta je što u ovom filmu Ruzowitzky ima glumačku ekipu kakvu upravo dobitnik oskara može da okupi, tu su Eric Bana, Olivia Wilde, Kris Kristofferson, Sissy Spacek, Kate Mara, sva mesta su popunjena najboljim rešenjima, s tim što Eric Bana i Olivia Wilde možda i previše insistiraju na uvođenju akcenata koji im ne leže i za koje znamo da nisu njihov rpirodni izgovor engleskog.

Srećom, DEADFALL brzo prođe, ali to je svakako manje od onoga na šta pretenduje dobitnik "oskara".

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam TV film THE SECRET LIFE OF IAN FLEMING koji je na prilično vešt i siguran način realizovao britanski TV reditelj Ferdinand Fairfax. Jason Connery je tipičan primer stunt castinga koji će se ipak pamtiti mnogo manje od filma OPERATION KID BROTHER sa Neil Conneryjem. U svakom slučaju, Jason Connery nije slaba tačka ovog TV filma ali svakako da je tu rolu mogao igrati i neki bolji glumac. Naročito ako imamo u vidu da su nasuprot njega takve vedete kao Kristin Scott Thomas, David Warner i Joss Ackland. Ovaj pogled na Fleminga je izrazito aistoričan, i njemu se pripisuju neke akcije koje podsećaju na Duška Popova odnosno na  Sidney Reillyja koji su poslužili kao inspiracija za nastanak Bonda, odnosno neke akcije koje je planirao a prikazano je kao da je u njima učestvovao. Jedina egazktna stvar u filmu je zapravo nastanak samog imena James Bond.

Međutim, sam koncept da priča o Flemingu izgleda kao još jedan od filmova o Bondu, da se u strukturu priče o piscu unesu rešenja iz Bonda, sama po sebi nije nezanimljiva i nije daleko od dosta čste prakse da se biografske priče o piscima realizuju u žanrovskoj formi njihovog opusa, ili da se na sličan način aludira na njih, recimo kao u filmovima KAFKA i RAVEN.

U tom smislu SECRET LIFE OF IAN FLEMING je majstorski skrojen produkt, companion piece koji će godinama moći da se eksploatiše kao pratnja nekog ciklusa filmova o Bondu i da se sa njima i stilski koliko-toliko poklopi.

[crippled_avenger]

Pogledao sam Speilbergov TV film SAVAGE koji je trebalo da posluži kao pilot za televizijsku seriju o upornom i pravdoljubivom novinaru, sa Martin Landauom u glavnoj ulozi. Nažalost, ovaj pilot nije uspeo da prođe, mada teško je reći da Spielberg ima za čim da žali u svojoj karijeri. 1973. godine, Spielberg donosi u rediteljskom pogledu nešto što u tom trenutku na televiziji u najmanju ruku stoji kao nešto nesvakidašnje. Iz kadra u kadar, Spielberg pokazuje savršeno poznavanje forme i SAVAGE je kad je reč o režiji, vođenju priče, glumcima, dizajnu, kadriranju i montaži na nivou vrhunskog filma svog doba. U tom pogledu, Spielberg je snimio nešto što daleko nadilazi standarde nivo tadašnje televizije pa je zanimljivo pitanje da li je ovaj pilot i u produkcionom smislu bio iznad onoga što su bili uobičajeni okviri za tu vrstu projekta. Tom izuzetnom utisku sigurno je doprino i DP Bill Butler koji je ipak bio jedan od vodećih snimatelja svog vremena i kasnije je sarađivao sa Spielbergom u pojedinim situacijama. SAVAGE je pravi primer jednog naizgled jednostavnog, gotovo prozaičnog zadatka koji otkriva velikog majstora.

[crippled_avenger]

Sasha Grey i Nacho!

Elijah Wood and Sasha Grey have joined "Timecrimes" filmmaker Nacho Vigalondo's English-language suspense thriller "Open Windows" at Wild Bunch. Shooting kicked off this week in Madrid.

The high-tech, real time thriller unfolds on the screen of an internet-connected laptop with the movie screen representing a computer desktop.

The story follows Wood's character and his desperate search for an actress who has been abducted by vicious villain (Neil Maskell).

The production uses twelve different types of cameras, including webcams, head cameras, tablets, mobile phones, 3D mapping cameras as well as security and satellite cameras to shoot the multi-format picture.

[crippled_avenger]

Yuen Woo-ping, the Hong Kong action choreographer famous for the fights and flying fantasy of films like "The Matrix" and "Crouching Tiger Hidden Dragon", is set to direct his first English-language feature "Vigilantes – The Lost Order".

The story revolves around a female assassin whose efforts to avenge her father's murder leads her to uncover a conspiracy in the world of international high finance.

The Chinese-Canadian martial arts co-production is the first of a proposed trilogy planned by Film Can Production, Dragon Star Pictures and Birch Tree Entertainment.

Shooting is aiming to begin next year.

[crippled_avenger]

Preći na Mac ili iPhone je kao otići u četnike 1944.

http://www.businessinsider.com/dear-apple-im-leaving-you-2012-11?0=sai-contributor

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE BAY Barry Levinsona, jedan vrlo zanimljiv slučaj u žanrovskom pogledu. Naime, Barry Levinson je reditelj za kog se ne može reći da ima prepoznatljivu autorsku poetiku, on je svojevrsni copycat iz vrhunskog holivudskog mejnstrima, ali isto tako u svojim copycat radovima snimio je niz izuzetno kvalitetnih, značajnih i povremeno iznenađujuće zrelih i inteligentnih varijacija na već uspostavljene kanone. Ako tome dodamo da je promenio istoriju televizije sa serijom HOMICIDE, za Levinsona se može reći da je ostvario itekako upečatljiv opus.

Činjenica da je snimio found footage film i to svojevrsni horor otud ne treba da čudi, to je očekivana reakcija na trend. Isto tako ne treba da čudi da se njegov found footage film izdvojio po zrelosti. Međutim, poslednjih nekoliko godina sa naslovima kao što su CHRONICLE, PROJECT X ili TROLLJEGERN, found footage je napredovao do tačke kada uspeva da bude i intrigantniji od konvencionalnog filma na tu temu. Posle prve velike senzacije sa found footage konceptom filma BLAIR WITH PROJECT nastupila je serija kopija koje su od reda bile ili neuspele ili nisu uspevale da ponove uspeh tog filma, a javljale su se u raznim formama od DET OKANDA do parafraza reality emisija itd. Međutim, sa uspehom CLOVERFIELDa pa zatim Orena Pelija i PARANORMAL ACTIVITY, kada za razliku od "neponovljivog" BLAIR WITCHa imamo uspeh koji se može replicirati unedogled, kreće nova faza u kojoj se found footage pretvara iz gimmicka u svojevrsni standard.

Levinsonov film u tom pogledu ima integritet koji često nedostaje radovima mlađih kolega. Čak i u najboljim found footage filmovima ima pozicija kamere i faza priče koje su neuverljivo postavljene. Međutim, Levinson rto radi bez greške i praktično svaki frejm njegovog filma koji se bazira na zapisima sa svih vrsta kamere je savršeno opravdan. Mislim da to pokazuje jednu impozantnu preciznost ovog veterana.

Kad je o samim događajima reč, THE BAY je više film katasrofe nego horor per se. Ima napetosti, ima strave i užasa, ali ovaj film se pre svega bavi katastrofom nego sa pokušajem da se taj užas suoči. U tom pogledu već negde oko polovine ovog jednoipočasovnog filma, Levinson iznosi sve karte na sto, od tog momenta više nema tajni, sve je jasno, ishod nam je poznat, uzrok nam je poznat i THE BAY se pretvara u hroniku jednog događaja bez jačeg pripovedačkog zamajca.

Taj nedostatak istinskog konflikta i drame u bilo kom obliku predstavlja ključni problem ovog inače zanimljivog filma čiju realizaciju odlikuju preciznost i visoka koncentracija ekipe.

Sama zaraza sa isopodima je u određenom smislu slična događajima iz Cronenbergovog SHIVERSa ali tamo je ova vrsta problema tretirana manje realistično pa je bila i filmičnija. Ovde se taj parazit tretira kao parazit na steroidima, njegov rast i razmnožavanje su ubrzani, ali se opet glavnima procesa dešava unutar žrtava a načini infekcije su strašni na jedan suptilniji način.

Omniprezentnost vode kao osnovnog prenosioca zaraze mi je bila jasna na nivou rediteljevog pklana šra bi hteo da sugeriše, ali u krajnjem rezultatu nije mi bila toliko sugestivna.

THE BAY je zanimljiv i ambiciozno realizovan film, svakako značajan rad u producentskom opusu Orena Pelija. Ipak, krupni nedostaci u samim osnovama filma odvajaju ovu veliku količinu truda od značajnog ometa.

* * 1/2 /  * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SEAL TEAM SIX: THE RAID ON OSAMA BIN LADEN Johna Stockwella, film koji su Braća Weinstein kupila i premontirala ga u formu igrano-dokumentarnog TV filma koji je pušten na National Geographicu neposredno pred američke izbore, na kojima su Weinsteini podržali Obamu. Na ovaj način, Stockwellov film, koji bi inače verovatno skončao na DTV tržištu kao jeftini knock-off ZERO DARK THIRTYja dobija neku "priču" i neku veću "istorijsku ulogu". Gotovo sam siguran da Stockwell nije na ovaj način zamislio svoj film, da je on želeo da to bude konvencionlni akcioni film u vojnoj akciji, sa uobičajenim likovima, konfliktima i sl. I nešto od toga zbilja postoji i u ovom cutu. Međutim, te scene koje postoje deluju dosta šuplje i mislim da je materijal u ovoj igrano-dokumenatrnoj ekonomiji mnogo bolje iskorišćen.

Samo ubistvo Bin Ladena je zanimljiva tema, i već u ovoj nedramatičnoj igrano-dokumentarnoj formi pokazuje izuzetan filmski potencijal. Stockwell praktično ne predstavlja osnovne protagoniste ove akcije, i celu stvar samo ilustruje. Verovatno je pokušao da postigne nešto više u tom pravcu u originalnom cutu i ne znam da li je ono što je išlo u pojedine evropske bioskope "pravi film" ili ova Weinsteinova verzija.

[crippled_avenger]

Stari o Prvom glasu Srbije

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4109/dimitrije-vojnov-devijacija-moja-losa-navika/

[crippled_avenger]

DEATHWATCH Vica Morrowa je jedan od manje poznatih radova u opusu svojih autora, a to su pre svih glavni glumac i producent Leonard Nimoy i sam Morrow koji je pored uspešne glumačke karijere bio i vrlo zanimljiv reditelj. DEATHWATCH je adaptacija drame HAUTE SURVEILLANCE Jean Geneta i spada među ekskluzivnije interpretacije njegovog rada na filmu. Genet je dosta ekranizovan a snažno je uticao na mnoge reditelje, od svojih savremenika, do danas. U filmu pored Nimoya igraju i Michael Forest i čuveni reditelj Paul Mazursky.

DEATHWATCH odlikuje mišićava režija Vica Morrowa koji radi u ultraniskobudžetnim uslovima ali uspeva da konstituioše zanimljiv filmski jezik sa vrlo tvrdom crno-belom fotografijom. Jedini problem koji se vremenom ispostavlja kao osnovni problem filma i verovatno razlog njegove potpune ospkurnosti jeste scenaristička adaptacija Genetove drame koju u uradili Morrow i Barbara Turner. Čini se da je adpatacija previše očuvala strukturu drame u domenu jedinstva radnje, i da su stvari morale malo da se segmentiraju, i prerasporede jer se tekst dotiče više tema i događaja a u ovoj formi to ostaje prenatrpano i konfuzno.

Mazursky je vrlo efektan kao homoseksualac Maurice koji se bori za naklonost mišićavog zločinca Zelenookog sa drugim, muževnijim homoseksualcem Le Blancom kog igra Nimoy. Odnos između Mazurskog, Nimoya i Foresta je dobro postavljen i šteta što kroz bolji ritam izlaganja Morrow nije profilisao sve motive koji čine tu priču.

Otud, DEATHWATCH uprkos tome što traje ekonomičnih 85 minuta u jednom trenutku ipak postaje zamoran. No, čini mi se da to po definiciji ne bi smelo da prepreka ljubiteljima Geneta.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE SWEENEY, dugo očekivani rimejk čuvene britanske policijske serije koji je Nick Love pripremao za DNA Films, producentsku kuću koja je lansirala Danny Boylea. Čini mi se da je na kraju u ovom miksu Love prevladao u odnosu na DNA iako je Andrew MacDonald potpisan na špici a pisac prva tri Boyleova filma John Hodge je potpisan kao koscenarista. Nažalost, Love ostaje B-figura britanskog repertoarskog filma koji još uvek nije na dnu kao njegovi "glumci" Tamer Hassan i Danny Dyer ali nije ni napredovao do prve lige. U produkcionom smislu THE SWEENEY ne deluje kao skup film ali sa facama kao što su Ray Winstone ili Damian Lewis svakako deluje kao da je imao ambicije. Nažalost, Love donosi karakteristično površnu režiju koja se ranije ponekad pretvarala u lakoću izlaganja priče ali u jednom ovako umornom cops vs robbers narativu, reditelj mora da pruži mnogo više. Otud bi se reklo da Loveov rediteljski postupak ovde snažno vuče na televiziju, a opet ovih dana sam gledao dosta britanske televizije i ona je ipak kompleksnije režirana i svakako kompleksnije pisana od ovoga.

THE SWEENEY je stoga inferiorna interpretacija dosta potrošenih žanrovskih matrica bez ijednog elementa po kome bi se izdvojila. Naravno, oni koji manje prate policijske filmove mogu za nijansu više da uživaju u ovoj seriji porežvakanih situacije realizovanih bez inventivnosti i/ili ubeđenja.

Nama je svakako zanimljivo i to što se kao negativci pojavljuju Srbi u ulogama beskrupuloznih, nasilnih pljačkaša koji dosta podsećaju na Pink Panthere, čak imaju i jednu pljačku sa sličnim modus operandijem. Ali tu se otprilike završava sve što je iole intrigantno u vezi sa ovim dosta skromnim ostvarenjem. Stare filmske verzije ove serije koje su na neki način bile jednoipočasovne epizode nosile su veću snagu ali s ipak bile razumljive samo fanovima serije koji su već upoznati sa karakterima Letećeg Odreda.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SHAKE, RATTLE AND ROCK! Allana Arkusha, još jedan od upečatljivih TV filmova u ciklusu REBEL HIGHWAY. Arkush je snimio film u svom divljem, anarhičnom stilu koji je prethodno porodio i ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL. Arkush u to vreme već operiše duboko na televizijskoj teritoriji ali u svom pristupu nije izgubio nimalo energije onog Cormanovog učenika koji je obećavao i sagledavao stvari sa komičnije strane kao i Joe Dante. Arkushev film nema snagu na nivopu celine, zrelosti i ideologije kao McNaughtonov GIRLS IN PRISON ali uspeva da istovremeno komentariše epohu rokonerola pedesetih i zarobi duh filmova iz tog pravca.

Renee Zellweger je senzacionalna u glavnoj ulozi, kao tinejdžerka koja je odlučila da posveti svoj život rokenrolu i energiji kojom je ova muzika ispunjava. Renee je ne samo istinski glumački stub ovog filma već i veliki trijumf kastinga kad je reč o Arkushu. On dovodi nekoliko indie faca i Cormanovih veterana kao što su Mary Woronov i Dick Miller a Paul Anka ima zapažen cameo.

Film se može kvalivikovati i kao svojevrsni mjuzikl, likovi ne igraju dramske scene u formi muzike ali muzika definitivno služi da bi iskazala njihova osećanja a izbor pesama je izvanredan.

Arkush je tokom devedesetih u nekoliko navrata baš na televiziji imao zanimljive povratke u ovu epohu koja ga je očigledno formirala.

[Agota]

Stari o Prvom glasu Srbije

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4109/dimitrije-vojnov-devijacija-moja-losa-navika/

Eheheh, i ovo stizes da ispratis.
Nemam pojma, nije mi preterano zanimljivo ,odvratan ziri ,Aleksandra je djubre , Georgijev je njena kucka kao sto je u prvoj sezoni Lena bila njegova, sad u subotu sam podilkanila jer je pustio devojku dalje jer ima odgovarajuci pasos ,ma amateri .
Daleko mi je zanimljivije da pratim X factor.

Trevor Moran - Sexy and I know it (The X factor usa)


btw ,odlican tekst.

[crippled_avenger]

Branko Schmidt je posle uspeha METASTAZA ne samo nastavio istim putem u stilskom smislu već je pod stare dane postao relevantniji reditelj i u svojoj zemlji i u regionu nego što je ikada zapravo bio. METASTAZE su bile zanimljiv film ali LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je izvanredan film, sa dosledno izvedenom pričom, snažnim tobackovskim rukopisom na nivou dramaturgije i rediteljske egzekucije i vrlo vibrantnim pogledom sa svet.

Schmidt je čini mi se uspeo da napravi dobar spoj jugoslovenskog filmskog funka sa pesimizmom istočnoevropskog filma. LJUDOŽDER VEGETARIJANAC nosi u sebi pesimizam, nihilizam i užas istočnoevropskog filma ali sa jugoslovenskom energičnošću koja nedostaje njihovim filmovima. Odnosno istočnoevropska teskoba je prisutnan na nivou priče a jugoslovenska dionizijska virilnost na nivou likova.

Otud Schmidt s jedne strane govori o pogubnom sklopu događaja koji proističe iz nama potpuno razumljivog korumpiranog i bekrijskog ponašanja glavnog junaka. Dobar naslov bi bio i ZLI GINEKOLOG, a LJUDOŽDER se doduše i bavi tom specifičnom, specijalizacijom u kojoj se sreću radost i tajne, i tanka je linija između sreće i nesreče a svaka od tih stvari se dobro naplaćuje.

Rene Bitorajac u ovom filmu ima kosu, i to mi u principu nije smetalo iako ga znamo sa drugim imidžom, tako da je to samo potvrda njegove superiorne glume. Ovaj film je oslonjen na njegovu ulogu tako da nema nikakve dileme ko je glavni motor filma iako je Schmidt oko njega okupio zbilja All-Star podelu.

Kao i svaki jugoslovenski film, LJUDOŽDER ima malo problem kraja, međutim ovo je znatan napredak u odnosu na "problem kraja u jugoslovenskom filmu" kako se ispoljava u Srbiji gde se svaki iole "ozbiljan" film rešava smrću.

U principu sem završne scene u kojoj ima malo "dociranja", Schmidt ne gubi kompas do kraja.

LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je ekranizacija romana Iva Belanovića koji je kanalisao svoja iskustva u ovu priču. To je takođe jedan od aduta savremenog hrvatskog filma štp je okrenut prozi kad je reč o inspiraciji, ali njima je to lakše jer imaju i zanimljiviju prozu.

U svakom slučaju, Schmidt je uspešno kompletirao svoj zaokret i iz osrednjeg postao vodeći hrvatski reditelj, a poetiku početu u METASTAZAMA izbrusio je i značajno unapredio.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

George Clooney is in negotiations to star in Disney and Brad Bird's secret sci-fi project which has gone back to its original working title of "1952".

"Lost" show runner and "Prometheus" scribe Damon Lindelof is penning the script for a film that is said to be in the vein of "Close Encounters of the Third Kind." Plot specifics are being kept under wraps.

The project is one of only very few non-Marvel, non-Pixar live-action efforts the studio's film division aims to get into production next year.

[crippled_avenger]

"Bullhead" director Michael R. Roskam has entered negotiations to helm the crime drama "Animal Rescue" at Fox Searchlight and Chernin Entertainment.

The story follows a lonely Boston bartender who rescues a puppy from a garbage can and becomes the target of the dog's abusive and mentally unstable former owner. At the same time he becomes caught up in the middle of a criminal conspiracy playing out in his mob-controlled bar.

The film is one of several projects trying to get Tom Hardy involved in the lead role. Dennis Lehane adapted the script from his own short story.

Peter Chernin, Dylan Clark, Jenno Topping and Mike Larocca are producing and shooting aims to begin next year. Neil Burger was previously attached to direct but has dropped out to helm "Divergent."

[crippled_avenger]

Mads Mikkelsen has emerged as the favourite for a starring role in "Snowtown" director Justin Kurzel's upcoming adaptation of John le Carré's espionage thriller "Our Kind of Traitor".

Hossein Amini ("Drive," "Snow White and the Huntsman") penned the script which follows a young couple who are persuaded into helping a charismatic Russian millionaire to defect to British Intelligence. The story takes place across London, Paris, Moscow and Tangiers.

Ralph Fiennes and Jessica Chastain have also been rumored for the project. Stephen Cornwell, Simon Cornwell, Rhodri Thomas, Gail Egan and Andrea Calderwood will produce.

[crippled_avenger]

Though the film is still winding its way through post production the reel of footage displayed at the American Film Market was enough to convince The Weinstein Company to move quickly on The Host director Bong Joon-ho's English language debut, Snow Piercer.

Based on French graphic novel Le Transperceneige, Bong's film - which boasts Oldboy director Park Chan-wook as a producer - is set in a future Ice Age with the remnants of civilization on board a train traveling the globe. Chris Evans, Tilda Swinton, Song Kang-ho, John Hurt, Jamie Bell, Octavia Spencer and Ed Harris are among the passengers.

The Weinstein Company have acquired distribution rights for North America, UK, Australia, New Zealand and South Africa with a summer 2013 release date being eyed.

[Ghoul]

Rene Bitorajac u ovom filmu ima kosu, i to mi u principu nije smetalo iako ga znamo sa drugim imidžom, tako da je to samo potvrda njegove superiorne glume.

to što neko ima kosu je potvrda njegove superiorne glume! pa to je misao decenije, ako ne i veka! 

[Agota]

Rene Bitorajac u ovom filmu ima kosu, i to mi u principu nije smetalo iako ga znamo sa drugim imidžom, tako da je to samo potvrda njegove superiorne glume.

to što neko ima kosu je potvrda njegove superiorne glume! pa to je misao decenije, ako ne i veka! 

mislio je na transformaciju, valjda .

sto se tice filma ,meni su bolje metastaze ,prvi deo je odlican,a drugom delu ima problema sa radnjom i ona je osetna ,te utice na ceo utisak.
ona scena u mrtvacnici  (razgovor) je genijalna ,ima zaista blistavih momenata,a,da  mladez u klubovima slusa Magazin.Prajsles

[crippled_avenger]

Reprizirao sam Spielbergov SOMETHING EVIL iz 1972. Reč je o još jednom od televizijskih radova koji je ipak najslabiji od svih. Reč je o dosta nedorečenoj priči o ukletoj kući čiji je osnovni scenaristički kuriozitet to da je potpisuje Robert Clouse koga u principu ne znamo kao scenaristu niti kao uspešnog autora horora ili trilera, iako on svakako ima neke filmove koji nisu isključivo vezani za borilačke veštine i u njima pokazuje neke neočekivane kvalitete. No, SOMETHING EVIL je više pokazna vežba za Spielbergove iskorake iz onoga što je tipična TV režija tog vremena, sa statičnijim kadrovima i konvencionalnijim pristupom, a on ovde donosi više pokreta kamere, dosta burnih intervencija u tom pravcu, kao i nekoliko montažnih egzibicija. Međutim, ono što kod Spielberga tradicionalno funkcioniše i stoji kao glavni adut, a to je porodična priča u centru neke supernatural misterije ili spektakla ipak ne prolazi. Tek nekoliko godina kasnije će Spielberg uspeti da snimi neke od svojih kanonskih porodica.

[crippled_avenger]

Pre dve godine sam pisao o smenama na TV Avala. Sada kad Avale više nema, zanimljivo je osvrnuti se na taj slučaj...

http://www.agitpop.me/?04CF10B3

[crippled_avenger]

Reprizirao sam THE LEATHERHEADS George Clooneya i na drugo gledanje mi se taj film neuporedivo više dopao. Prvi put sam ga sagledavao gotovo isključivo iz vizure pokušaja da se rekonstruiše tradicionalni screwball film i u tom pogledu mi je zaličio na Clooneyev pokušaj da uradi ono što su Braća Coen, dosta bolje, radila sa njim.

Međutim, na drugo gledanje, zaigralo mi je više faktora u ovom filmu i čini mi se da je THE LEATHERHEADS priča koja pokušava da preplete odnos prema filmu sa odnosom prema epohi, odnosno da tematizuje epohu kroz stilski pristup sagledavanja tog vremena u holivudskom filmu. Naravno, treba dodati da vreme u kome se priča dešava nije baš tačno vezano za period kada su takvi filmovi snimani, odnosno priča se dešava nešto ranije od formulisanja screwball filma. I ton-filma kao takvog.

Na drugo gledanje mi je međutim mnogo više prijao Clooneyev koncept u kome on ne demistifikuje epohu do kraja ali je kroz niz detalja "načinje". Uprkos tome što je prilazuje na način kako je bila prikazivana onda kada je to bila "sadašnjost", a naročito ako imamo u vidu Code i sve ostale stvari, Clooney na odgovarajući način uvode i detalje koji pokazuju neko od "naknadnog znanja". Međutim, on to radi sa merom i THE LEATHERHEADS se nikada ne pretvori u neuverljivo popovanje o nekom vremenu u kome junaci maltene savršeno sagledavaju budućnost.

Clooney igra glavnu ulogu ali prepušta dosta prostora kako svojoj partnerki Renee Zellweger tako i Johnu Krasinskom koji igra trećeg čoveka u njihovom ljubavnom trouglu ali dobija mogućnost da pored svojih komičarskih detalja, iznese i izvesnu ranjivost.

Taj spoj stilema iz epohe sa temom iz epohe, svakako da povezuje THE LEATHERHEAD sa MONTEVIDEOM, a sigurno je da mi je komparacija sa srpskim filmom donekle i osvežila vizuru u odnosu na Clooneyev rad jer ga u vreme premijere 2008. godine naravno nije bilo.

Uprkos tome što se MONTEVIDEO više bavi sportom, utakmicama i ima znatno više likova, neke kontradikcije vezane za epohu su uzorno rešene baš kod Clooneya, naročito kad je vezano za način na koji će epoha iz današnje vizure biti "nagrizana" a da se održi atmosfera ondašnjih filmova i ondašnjeg odnosa prema stvarima.

THE LEATHERHEADS je flm koji sam potcenio u vreme izlaska, a sada deluje kao jedna od zapravo najkompleksnijih i najbolje sprovedenih rediteljskih zadataka u Clooneyevoj karijeri.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE BALCONY Josepha Stricka, zanimljivu adaptaciju u kojoj je Jean Genet dobio američki tretman tako što su osnove njegovog klasičnog komada jasno operacionalizovane u ključu holivudskog filma, i premda je ovde reč o niskobudžetnom "nezavisnom" filmu iz 1963. godine, poetička načela Strickove adaptacije su krajnje holivudska. Genetova drama je razložena na elemente zapleta i Strick je naprosto aktivirao priče o svetu u kome se dešava revolucija, o bordelu u kome mušterije mogu da prožive fantazije bazirane na odnosima dominacije, i trenutku kada obezglavljeni režim angažuje ljude koji su samo simulirali da su kardinal, sudija i general kako bi pokazao da je još politički potentan.

Strick u tom smislu uspeva da iznese taj prvi sloj drame na planu tih odnosa i paradoksalne slike društva i u tom pogledu THE BALCONY funkcioniše od početka do kraja. Ono gde Strick ne uspeva da iskontroliše stvari jesu monolozi gde junaci naprosto zalutaju, i to je aspekt na kome je Strick sa scenaristima najmanje intervenisao. To je šteta jer sa podelom koju čine Shelley Winters, Peter Falk, izvanredna Lee Grant i mladi Leonard Nimoy, THE BALCONY umalo uspeva da ima veliki domet, barem na površini. U prvoj polovini čak obećava da je takav veliki domet realan, ali u drugoj polovini i Strick kreće previše da ga gura u pravcu komedije, čak sugeriše komediju i kroz muziku a zapravo je samo trebalo da ostavi komediju da proizilazi iz smrtno ozbiljno realizovanih situacija.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Šta kažu ustaše za presudu hrvatskim generalima...

Šta je pogrešno u presudi Gotovini?
Marko Milanović | 19/11/2012



Reakcije na oslobađajuću presudu Žalbenog veća Haškog tribunala hrvatskim generalima bile su potpuno predvidive – u Srbiji bes i plač, u Hrvatskoj euforija. Imajući u vidu da je presuda doneta sa tri glasa prema dva, te reakcije su lako mogle biti sasvim suprotne, a opet tako iste. U oba slučaja – i onom stvarnom i onom hipotetičnom – one su potpuno emotivne, duboko ukorenjene u predubeđenjima bilo o krivici bilo o nevinosti optuženih, i ne zasnivaju se na sadržaju same presude već isključivo na njenom konačnom ishodu.

Ja ću u ovom tekstu pokušati da žalbenu presudu prokomentarišem koliko je to god moguće razumno, objektivno i bez strasti, imajući u vidu pre svega njenu sadržinu, kako sam to bio učinio u moja prethodna dva teksta o prvostepenoj presudi Gotovini. Sama presuda nije predugačka, i dostupna je na engleskom jeziku ovde, dok je sažetak odluke na bosanskom, hrvatskom ili srpskom dostupan ovde na nekih šest strana. Ova presuda mene ne zanima kao ogorčenog Srbina koji lamentira nad neminovnom selektivnošću međunarodne pravde i njenom propustu da kazni zločine protiv mog naroda – ja sam odavno razvio antitela na sve vrste nacionalizma, uključujući virozni podtip zasnovan na samoviktimizaciji, i presuda me lično ne pogađa. Ali ona me pogađa kao profesora prava, i nekoga ko je uvek mislio, i misli i dalje, da je Tribunal neophodan, iako nesavršen, instrument pravde za zločine na prostorima bivše Jugoslavije. U tom pogledu, presuda predstavlja potpuni debakl.

Šta je u njoj toliko pogrešno ako to nije sam rezultat? Problematičan je pre svega rezon većine sudija Žalbenog veća, njihovo neuvažavanje jednoglasne ocene činjeničnog stanja od strane Pretresnog veća, utiska koji je time stvoren, te konačno širih društvenih posledica takvog postupanja.

Sudije Ađius i Pokar su u svojim izdvojenim mišljenjima jasno ukazali na osnovnu grešku većine Žalbenog veća – neobaziranje na granice žalbenog preispitivanja prvostepene odluke. Da bi shvatili šta to zapravo znači, moramo posvetiti par trenutaka razlikama u dvema evropskim pravnim tradicijama u pogledu koncepcije krivičnog postupka. S jedne strane, u kontinentalnim evropskim pravnim sistemima, kakvi su i hrvatski i srpski, žalbeni postupak je po svojoj suštini isti kao i prvostepeni – drugostepene sudije gledaju ceo predmet, i vagaju sva pravna i činjenična pitanja o kojima je prethodno odlučivao prvostepeni sud. Suđenje se pred žalbenim sudom praktično ponavlja, barem u pogledu onih pitanja koja su među stranama u postupku i dalje sporna. S druge strane, u anglosaksonskim pravnim sistemima, poput npr. Velike Britanije ili SAD, u prvom stepenu činjenice utvrđuje laička porota. Svrha žalbenog postupka, koji se odigrava pred profesionalnim sudijama, nije u ponovnom suđenju, a posebno ne u potpunom preispitivanju utvrđenog činjeničnog stanja. Zadatak drugostepenog suda je pre svega da ispita da li je prvostepeni sud pravilno primenio pravo, dok odluku porote o činjenicama drugostepeni sud ne može olako dirati.

Tribunal je u svom Statutu i praksi usvojio anglosaksonsku koncepciju žalbenog postupka, mada činjenice u prvom stepenu ne utvrđuje laička porota već profesionalne sudije. Žalbeno veće se pre svega fokusira na sporna pravna pitanja u prvostepenoj odluci, dok odluke Pretresnog veća o činjeničnom stanju mora tretirati sa dužnim uvažavanjem, i može ih odbaciti tek ako na osnovu svih izvedenih dokaza u predmetu do nekog konkretnog činjeničnog nalaza nije moglo doći nijedno razumno sudsko veće. Drugim rečima, Žalbeno veće ne treba da činjenične nalaze Pretresnog veća zamenjuje svojim razumevanjem činjenica, osim ako za tim ne postoji preka potreba zbog nerazumnog postupanja Pretresnog veća. Ovakvim ustrojstvom žalbenog postupka osigurava se procesna ekonomija i to da svaki deo suda radi oni što najbolje zna – Pretresno veće utvrđuje činjenice tokom dokaznog postupka koji može da traje godinama (u slučaju Gotovine i Markača oko tri godine), dok Žalbeno veće obezbeđuje konzistentnu primenu međunarodnog krivičnog prava u svim postupcima pred Tribunalom, u postupku koji traje mnogo kraće, s drugostepenom presudom koja je takođe obično mnogo kraća od prvostepene (u slučaju Gotovine i Markača nekih pedesetak strana, naspram više od 1.300 strana prvostepene presude koja se mahom bavila utvrđivanjem činjeničnog stanja).

Ukratko, osnovni problem sa žalbenom presudom Gotovini i Markaču je to što je ovaj institucionalni mehanizam podele rada između Žalbenog i Pretresnog veća zakazao time što je Žalbeno veće bez adekvatnog opravdanja odbacilo skoro sve bitne činjenične nalaze Pretresnog veća. Ceo slučaj se na kraju sveo na jedno činjenično pitanje: nalaz Pretresnog veća da je artiljerijsko granatiranje Knina i tri druga srpska grada od strane hrvatske vojske tokom Oluje bilo neselektivno, tj. da nije bilo usmereno isključivo na vojne ciljeve, kako međunarodno pravo nalaže. Pretresno veće je svoju ocenu zasnovalo na analizi mesta udara pojedinih granata, pri čemu se rukovodilo pretpostavkom da se granate koje su pale dalje od 200 metara od nekog legitimnog vojnog cilja mogu smatrati dokazom neselektivnog napada.

Sudije Žalbenog veća bile su jednoglasne u oceni da za ovaj rigidni standard od 200 metara nije bilo dovoljno dokaza u predmetu, te da taj standard Pretresno veće nije adekvatno obrazložilo. Ali od tog jednoglasnog nalaza pristupi većine i manjine u Žalbenom veću se dijametralno razdvajaju. Većina ne objašnjava da li se greška Pretresnog veća sastoji u pogrešnoj primeni prava ili u pogrešnom utvrđivanju činjenica. U prvom slučaju, Žalbeno veće bi moralo da samo artikuliše i primeni adekvatni pravni standard na utvrđene činjenice, i utvrdi da li je napad na Knin bio neselektivan ili ne. U drugom slučaju, Žalbeno veće bi moralo da tretira činjenične nalaze Pretresnog veća u njihovoj celini sa dužnim uvažavanjem, i da ih odbaci jedino ako do nalaza da je granatiranje Knina bilo neselektivno nije moglo doći nijedno razumno Pretresno veće.

Većina Žalbenog veća nije uradila ni jedno ni drugo. Ona je zapravo tretirala grešku Pretresnog veća u pogledu standarda od 200 metara kao fatalni udarac koji je razorio celu prvostepenu presudu. Umesto da sa činjeničnim nalazima Pretresnog veća postupa sa dužnim uvažavanjem, većina Žalbenog veća je pristupila predmetu kao da u njemu sudi iznova, gledajući svaki pojedini dokaz ili činjenični nalaz u kliničkoj izolaciji. Većina je tako utvrdila da skoro svi drugi dokazi o granatiranju Knina u svojoj suštini zavise od primene standarda od 200 metara, mada samo Pretresno veće tom standardu nije dalo takav ključni značaj, i shodno tome odbacila sve glavne nalaze Pretresnog veća (vidi u tom pogledu posebno para. 64-67 presude).

Tako je, po mišljenju većine Žalbenog veća, greška Pretresnog veća u pogledu standarda od 200 metara učinila nemogućim da se van svake razumne sumnje utvrdi da li je granatiranje Knina i drugih srpskih gradova bilo neselektivno ili ne. Drugim rečima, većina je smatrala da ne postoji nijedan drugi standard kojim bi zamenila pogrešni standard od 200 metara, to jest da je svaka pojedina granata jednako mogla biti usmerena na vojne ili na civilne ciljeve. Posledica ovog agnosticizma bila je odluka da nijedno razumno veće ne bi moglo da pouzdano utvrdi da je Knin bio neselektivno granatiran, uprkos tome što je, kako je sudija Ađius primetio u svoj izdvojenom mišljenju, bilo nesporno da je na Knin tokom jednog i po dana palo više od 900 projektila dok iz samog grada nije bilo znakova otpora.

Većina je potom standardu od 200 metara pridala ključni značaj i u svojoj oceni postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata hrvatskog rukovodstva da etnički očisti Srbe iz Hrvatske. Po njenom mišljenju, Pretresno veće je smatralo protivpravno granatiranje ključnim elementom zajedničkog zločinačkog poduhvata. Pošto sada više nije bilo moguće pouzdano utvrditi da li je granatiranje zaista bilo protivpravno, takođe više nije bilo moguće utvrditi da je zajednički zločinački poduhvat zapravo postojao. Imputirajući Pretresnom veću mišljenje koje ono ni u jednom trenutku nije bilo usvojilo u svojoj presudi, tj. da zajednički zločinački poduhvat ne bi postojao bez protivpravnog granatiranja Knina i drugih srpskih gradova, Žalbeno veće je tako ponovo odbacilo sve druge dokaze koje je Pretresno veće navelo u pogledu postojanja samog poduhvata, ceneći svaki od njih u izolaciji a ne u celini: transkripte sastanaka hrvatskog rukovodstva na Brionima, dokaze o brojnim pojedinačnim zločinima protiv srpskog stanovništva na terenu, Tuđmanov otvoreni govor mržnje, te uvođenje diskriminatornih mera radi sprečavanja povratka srpskog stanovništva u Hrvatsku.

Sa nestankom zajedničkog zločinačkog poduhvata, osude optuženih su morale biti poništene. U jednom duboko ironičnom trenutku, većina Žalbenog veća je potom odbila da optužene osudi po alternativnim oblicima krivične odgovornosti, poput saučesništva, s ozbirom da ti oblici odgovornosti nisu bili predmet prvostepenog postupka, našavši da bi time Žalbeno veće optuženima zapravo ponovo sudilo i prekoračilo granice žalbenog preispitivanja prvostepene presude – mada je u ostatku svoje odluke Žalbeno veće upravo to i učinilo.

Ukratko, većina Žalbenog veća je jednostavno zamenila činjenično stanje koje je prethodno utvrdilo Pretresno veće svojom sopstvenom ocenom dokaza. To nije problematično samo po sebi – mada je uvek krajnje problematično kada sud dokaze gleda izolovano jedne od drugih, umesto u njihovoj ukupnosti. Da se Gotovini i Markaču sudilo u Hrvatskoj ili u Srbiji, žalbeni sud bi upravo gledao sve dokaze i sudio im iznova. Problem je u tome što je Žalbeno veće činjenice utvrđivalo iznova, ali sa potpuno pasivnog stanovišta da nije u stanju da otkloni bilo koje navodne defekte u dokaznom postupku pred Pretresnim većem. Kad bi, na primer, u postupku pred nekim hrvatskim ili srpskim sudom žalbeni sud stvarno našao da je na osnovu prvostepenog postupka nemoguće utvrditi da li je granatiranje Knina bilo neselektivno ili ne, on bi mogao ponovo otvoriti dokazni postupak te pozvati dodatne svedoke ili veštake relevantne struke. Ovde, s druge strane, većina Žalbenog veća je ne samo prekoračila granice preispitivanja prvostepene odluke utvrđene sudskom praksom Tribunala, odbacivši činjenične nalaze Pretresnog veća koji su u skladu sa celokupnim dokaznim materijalom bili sasvim razumni (poput neselektivnosti granatiranja Knina ili postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata), već je i na tome jednostavno stala.

Toliko o pravu. Ono što stvari čini gorim je nedostatak praktične mudrosti u rezonu većine Žalbenog veća. Ona je ne samo odbacila činjenične nalaze Pretresnog veća olako, izrazivši svoju ocenu činjenica u par paragrafa o pitanjima o kojima se prvostepena presuda bavi na stotinama strana, već je to učinila bez obaziranja na posledice. Možda stvarno nije bilo pojedinačne krivice Gotovine i Markača, koji su možda bili nevini ljudi. Možda je njih trebalo osloboditi krivice, bilo zbog toga što u zajedničkom zločinačkom poduhvatu nisu učestvovali ili zato što mu nisu bitno doprineli, ili ih je možda trebalo osuditi po nekom alternativnom obliku odgovornosti sa manjom kaznom. Ko nije sedeo u sudnici tokom više godina trajanja dokaznog postupka o ovim pitanjima ne može imati utemeljeno mišljenje – a ko ga ipak ima je žrtva sopstvenih predubeđenja. Ali čak i da su Gotovina i Markač bili nevini, zar je zaista bilo neophodno da Žalbeno veće odbaci obrazložene činjenične nalaze Pretresnog veća po toliko ključnih pitanja, a posebno u pogledu postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata?

Po tom pitanju je rezon većine ne samo posebno problematičan, već ima i najteže posledice. Ni u Hrvatskoj ni u Srbiji optuženi generali nisu zapravo bili važni kao pojedinci. I jednom i drugom društvu je zapravo bilo najvažnije kako će Tribunal okarakterisati sistemsku prirodu zločina (ili ne), i tu su posledice žalbene odluke najdramatičnije. Od jednoglasne odluke Pretresnog veća da su najviši pripadnici hrvatskog rukovodstva, uključujući Franju Tuđmana, sklopili zajednički zločinački poduhvat radi etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske, došli smo do podeljene odluke Žalbenog veća, donete sa tri glasa prema dva, da po dokazima u predmetu nijedan razumni sud nije mogao utvrditi da je takav poduhvat postojao. Ne samo da je ovakav ishod teško objasniti, već će on samo očvrsnuti sukobljene nacionalističke narative u Hrvatskoj i Srbiji.

U Hrvatskoj, žalbena presuda predstavlja konačni dokaz da je njihov rat sa Srbima bio ne samo odbrambeni i pravedan, već i čist i neukaljan. Da, bilo je zločina protiv Srba, ali njih su činili neki loši pojedinci, donekle razumljivo motivisani osvetom, a ne hrvatsko rukovodstvo i državni aparat. Srbi nisu etnički očišćeni, već su iz Hrvatske otišli dobrovoljno, na nagovor sopstvenih vođa koji su time želeli da Hrvati izgledaju loše u očima sveta. U Srbiji, presuda potvrđuje narativ večne žrtve, da je Tribunal politički sud te da on i međunarodna zajednica nikad nisu marili za zločine protiv Srba. Kredibilitet Tribunala je ne u ruševinama, već na samoj nuli. Kako sam bio primetio u svom prethodnom članku, ako je smisleno poređenje uopšte moguće, hrvatski, pobednički nacionalizam još je otrovniji i teže izlečiv od gubitničke srpske verzije. Srbima, čiji su lideri objektivno bilo najveći zločinci ratova devedesetih, ti ratovi na koncu nisu doneli ništa drugo do poraza i bede. Hrvatima, s druge strane, Domovinski rat i njegovi razni prirepci predstavljaju kamen temeljac stvaranja njihove moderne države, do te mere da mu se stalno moraju klanjati i oni na liberalnoj strani političkog spektra, poput predsednika Josipovića, koji je svoje klanjanje po oslobađanju generala već obavio.

Učvršćivanje ovih narativa znači da posebno u Hrvatskoj, ali i u Srbiji, neće biti apetita za bilo koje dalje korake ka suštinskom pomirenju i utvrđivanju koliko-toliko zajedničke, i po mogućstvu objektivne, istine. Svaka strana će nastaviti da živi u svom mehuru, svojoj sopstvenoj, maloj, alternativnoj stvarnosti. Inicijative građanskog društva ka stvaranju regionalne komisije za istinu i pomirenje (REKOM), čiji je uspeh uvek bio neizvestan, sada će najverovatnije posustati bez obzira na njihovu suštinsku vrednost. Glasovi koji se izdvajaju iz dva zvanična narativa će i dalje biti marginalizovani, i to sve više.

Konačno, u isto vreme je i fascinantno i duboko uznemiravajuće primetiti kako su uloge likujućih Hrvata i uplakanih Srba mogle tako lako biti zamenjene, da je samo jedan sudija Žalbenog veća bio promenio svoje mišljenje. Mada će hrvatski nacionalisti uvek reći kako je većina većina i da je to kraj priče, Srbi će jednako moći da kažu kako je pet od osam međunarodnih sudija (uključujući troje sudija Pretresnog veća i dvoje Žalbenog veća) gledalo isti predmet i glasalo za osudu. Celoj stvari trebati dodati nezapamćenu žestinu neslaganja sudija Žalbenog veća. Ja lično ne mogu da se setim drugog slučaja u praksi Tribunala u kome su sudije u manjini tako grubo i otvoreno tvrdile da su sudije u većini pogrešno tumačile, ignorisale i odbacivale nalaze Pretresnog veća (sudija Ađius), nazivale rezonovanje većine ,,grotesknim" (sudija Pokar), insinuirale da je za takvo rezonovanje većina imala vanpravne motive (izdvojeno mišljenje sudije Pokara, para. 30), ili presudu opisivale kao ,,suprotnu svakom shvatanju pravde" (Pokar, para. 39). Dozvoliti da se konačna odluka u ovako osetljivom predmetu donese sa tri glasa prema dva i to na ovakav način predstavlja kolektivni neuspeh Tribunala kao institucije i profesionalni neuspeh svih onih koji su u to bili uključeni, nezavisno od njihovih dobrih namera.


Autor je profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu.

Peščanik.net, 19.11.2012.

[crippled_avenger]

Pogledao sam CLOUD ATLAS Wachowskih i Tykwera. Ovaj film sam očekivao sa naročitom pažnjom, naročito jer mi se Mitchellov roman izuzetno dopao i mislim da su Wachowski i Tykwer na vrlo zanimljiv način rešili pitanje rediteljskog pristupa u odnosu na prozno delo. Naime, sam roman je baziran na šest vrlo filmičnih priča različitih žanrova koje su povezana određenim detaljima na nivou same radnje i određenom simbolikom na planu idejnosti. Međutim, svaka od njih je na nivou romana insistirala na vrhunski razvijenom žanrovskom rukopisu. CLOUD ATLAS poštuje na nivou zapleta i pristupa radnji žanrovske postulate, ali je stilski vrlo konzistentan. Dakle, žanrovske stileme su prepoznatlčjive na nivou dizajna i nekih specifičnih rešenja, ali CLOUD ATLAS deluje kao "jedan film" koji se proteže na nekoliko epoha i priča.

Zatim, sami zapleti priča iz romana su skrupulozno pojednostavljeni, a čini mi se da su neke priče nešto skraćene u odnosu na snimljeni materijal jer se javljaju neki neprimetni detalji koje čitaoci knjige prepoznaju, a u filmu nisu razvijeni. Međutim, čim su natuknuti, rekao bih da su bili i snimljeni. U principu, priče su vrlo precizno i efektno svedene, u prvi plan su izvedeni osnovni konflikti, i rekao bih da je njihova esencija u dramaturškom pogledu očuvana. U pogledu odabira materijala, CLOUD ATLAS je kao adaptacija čist kao suza.

Ono što je provokativno, sveže i drugačije u odnosu na knjigu, pa i na druge filmove jeste sam odnos prema pripovedanju. Naime, Tykwer i Wachowski ne izlažu priče jednu po jednu kao u romanu već ih daju u paralelnim tokovima koji međutim opet nisu baš ni paralelni tokovi već pre kao delovi slagalice u kojima oni nalaze paralele u pojedinim segmentima priča i semplujući delove svake od njih stvaraju celinu. To je jedna mozaična struktura koja nije nepoznata u montažnim sekvencama ali nisam do sada viđao filmove koji su u tolikim deonicama sklapali takve mozaike. Otud iako ima i punokrvnih scena, CLOUD ATLAS je sačinjen pre svega od vrlo efektnih mozaika i u tom pogledu je inovativan jer takav postupak nije u tolikoj meri i trajanju korišćen u mejnstrim filmu.

Isto tako, CLOUD ATLAS je vrlo dinamičan film i rekao bih da je uprkos svom trajanju izuzetno komunikativan. S jedne strane, zaista ga je teško etiketirati na bilo kom nivou o kom je žanru reč pa je samim tim nešto komplikovaniji njegov put do američke publike, no skromniji američki bioskopski rezultat je od starta bio deo plana i više proističe iz onoga što je teško objasniti gledaocima šta ih očekuje nego iz nezadovoljstva onim što su videli. Čini mi se da će van Amerike postići značajniji rezultat. CLOUD ATLAS je bez ikakve sumnje rizičan eksces, ali tim pre bi bilo značajno da ne bude potpuna finansijska propast. Za sada je film u Rusiji recimo imao maltene isto otvaranje kao u SAD a u Srbiji je na trećem mestu uprkos prilično tankoj distribuciji. Dakle, Wachowski i Tykwer sami po sebi, kao autori imaju snažniju reputaciju van Amerike što svemu daje jedan retro šmek jer odavno nije bilo reditelja poniklih u mejnstrimu koji su stekli takvu težinu van Amerike odnosno evropskih art-house reditelja koji su uspeli da steknu neku vrstu težine na tržištu.

Na špici je potpisano ko je režirao koje sekvence i sigurno da se otvara pitanje "ko je bolji". Međutim, film je stilski ujednačen, tako da se zaista ne može reći da je neko bolji a neko lošiji. Ipak, verovatno će se gledaoci opredeljivati po žanru "segmenata" koji im se više dopao.

Kad je o glumcima reč, jedna od tema Mitchellovog romana jeste i reinkarnacija, ali se u samoj glumačkoj podeli reinkarnacija ne ovaploćuje kroz tu vrstu rešenja, premda Hugh Grant u svakoj od priča igra negativce dok se drugi smenjuju. Ipak, jasno su podeljene priče po tome koja je čija arija i zapravo jedino Halle Berry ima dve "svoje" priče u kojima se lik na određeni način i "reinkarnirao". Pojavljivanje istih glumaca otud nema neku naročitu znakovitost ali jeste prilično kreativno rešenje pre svega u vizuelnom pogledu i daje filmu svojevrsnu dimenziju filmofilske slagalice.

Čini mi se da David Mitchell može da bude zadovoljan ovom ekranizacijom, ne samo po tome kakav je odnos prema njegovom romanu već i po tome kakav je produkcioni profil filma i kreativna ambicija. Slično njegovom romanu i CLOUD ATLAS je profilisan kao delo koje se izdvaja u ponudi i imponuje svojom stilskom zrelošću.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari Kadar o RRA

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4138/dimitrije-vojnov-rra-drzavni-neprijatelj-broj-jedan/

[crippled_avenger]

Mislim da je sa filmom SKYFALL Sam Mendes uspeo da napravi najgori film o Bondu u poslednjih pedeset godina što s jedne strane nije baš lako ako imamo u vidu da oko Bonda postoje jasno profilisani favoriti koji je nastavak najbolji, ali nema jasnih kandidata za najgori već svako bira prema afinitetima, u odnosu na to kog glumca i eru najviše simpatiše. Mislim da SKYFALL sam po sebi neće nikada biti zvanično izdvojen kao najgori, i smešten u ravan inače vrlo pristojnog QUANTUM OF SOLACE ili abismalnog THE WORLD IS NOT ENOUGH, ali to je pre svega rezultat produkcionog spoja u kome je SKYFALL doveden u "too big to fail" poziciju. Nikada na Bondu nije radilo toliko "oskarovaca" i odavno se nije toliko govorilo o tome da je reč o jednom detaljnom prekombinovanju Bond-mitologije.

Nažalost, ono što je ponuđeno je bajato i besmisleno na svim nivoima a tehnička realizacija je ispod svakog nivoa za film tog budžeta.

Prvo od prebiranja Bond-mitologije nema ništa. Neki od kanonskih Bondova poput MAJESTY'S SECRET SERVICE su HRABRIJE I ZNATNIJE redefinisali stvari, a u to vreme nije bilo DARK KNIGHTa i te vrste opterećenja. Ovog puta, imamo priliku da vidimo Bondovu očevinu, iz jedne od origin storyja, da upoznamo njegovog Alfreda kog igra Albert Finney koji je na sve to, krajnje neinventivno, dobio u trećem Bondu sa Craigom istu ili vrlo sličnu funkcinu kao i u trećem Bourneu sa Damonom u kome igra njegovog "oca". Judi Dench zbog zdravstvenih problema napušta glumu, i njeno killoffovanje je beznačajna stvar, naročito ako imamo u vidu da se M u Bondu vrlo često menjao. Dakle, od neke inovacije nema ništa, imali smo desetkovanja MI6 i u masi filmova, recimo LIVING DAYLIGHTS.

Zaplet je prilično nezanimljiv i ove godine je već na superioran način plasiran u filmu SAFE HOUSE. Borba počinje oko hard diska sa imenima svih undercover agenata zemalja u terorističkim organizacijama što je već toliko izanđala premisa da je postala čak i low tech. Pretpostavka da postoji HARD DISK na kom su skupljena sva ta imena stvarno nije na nivou ovoliko skupog filma o Bondu koji stavlja toliki akcenat na priču i karaktere.

Film je inače začuđujuće naivna i low tech a pretenduje da uvede Bonda u digitalnu eru.

Otud je film baziran na negativcu koji je u određenom smislu baziran na Julian Assangeu. Premda rola Javiera Bardema asocira na jednog drugog kompjuetraša. Naime, Bardem igra ex-agenta MI6 kog je služba izdala, a bio je vrhunski kompjuteraš, pokušao je da se ubije cijanidom, nije uspeo, a kao karakterna crta dodato je to da je homoseksualac (što u Bardemovoj verziji najviše liči na gej verziju Rocca Siffredija). U svakom slučaju, mi imamo u istoriji britanske tajne službe homoseksualca, kompjuteraša koji se ubio cijanidom kada ga je država "izdala", to je Alan Turing. Doduše, njegov razlog za samoubistvo je potpuno poniženje i erozija ličnosti zbog problema u privatnom životu i progona homoseksualaca u Velikoj Britaniji, ali svakako da mu ratne zasluge nisu pomogle kada se našao na sudu i kada je podvrgnut hormonskim terapijama itd.

U filmu praktično ni nema drugih likova, čak ni Bond-žena, to jest ima neki polu-lik koji nastrada u okolnostima koje su toliko loše slikane da meni nije bilo zapravo jasno da li je ubijena ili nije.

Film je nepodnošljivo dosadan i znam da je padanje u san tokom filmu masovna pojava. Ja nisam zaspao samo zato što ne mogu da zadremam za vreme filma.

Umesto spektakla na početku, SKYFALL se otvara mlitavom i grozno slikanom poterom u Istanbulu koja izgleda kao iz TAKENa 2 i ne znatno bolje od nekog srpskog pokušaja akcije snimanog u Pirotu, sa nešto više radoznalaca u kadru nego što bi bilo u Beiogradu. Zatim, sledi sat vremena u kojima uopšte nema akcije, nema drame, nema ničega, a to je period kada mi kao gledamo Bondov oporavak i strepimo da li će se vratiti u akciju. Onda posle toga sledi segment u Šangaju koji je prikazan kao high tech etno selo, sa scenama akcije koje su kratkotrajne i bedno realizovane. I posle toga kreće kao neki zaplet, na oko sat i po, tokom kojih se desi apsolutno sve što smo videli jedno osam puta od ujutru do odlaska u bioskop - zarobe negativca a ni ne slute da on želi da bude zarobljen, u stilu Lokija u AVENGERSu, i uopšte čudno je kako SKYFALL deluje kao inferiorna kompilacija ovogodišnjih filmova - McGuffin iz SAFE HOUSE, scena iz TAKEN 2, rešenja iz AVENGERSa.

STRAW DOGS završnica u formi eksplozivne ostavinske rasprave na Bondovoj očevini je kao neuporedivo slabija situacija pucnjagve u kući Rachael Weisz iz BOURNE LEGACY.

Dakle, SKYFALL je kao kompilacija ovogodišnjih scena, što je naravno zbog tehnike izrade filma nemoguće, autori nisu te scene prekopirali posle gledanja, ali očigledno da su to neka rešenja koja su ovih dana aktuelna, neki pogledi na film koji su u opticaju, i SKYFALL ih beleži, ali to radi na neshvatljivo inferioran način.

Bonda su i ranije radili reditelji koji nemaju puno dara za punokrvni film, kao recimo Michael Apted, tako da Sam Mendes nije fenomen sa kojim se prvi put susrećemo. Međutim, Mendes bi trebalo da ima dara za dramu, za likove i sl. ali ni toga nema u SKYFALLu, nema nikakve scenarističke invencije, glumačkih bravura i sl. U mnogim situacijama, film zaliči na TV dramu što je nedopustivo za ovako skup projekat.

U tom smislu, ako se neko naročito osramotio u ovom filmu, izuzev Bardema, jeste DP Roger Deakins koji je pokazao da nije čovek za akciju, ali da se ovog puta nije snašao ni u stvarima koje recimo rutinski realizuje inače. Primera radi uporedimo scenu u sudnici u TRUE GRITu i saslušanje u SKYFALLu. Mada, Deakins je imao ranije iskustava sa akcijom, recimo u filmu AIR AMERICA ali u principu nije bio puno aktivan u tom žanru...

Oko SKYFALLa je dosta uspešno stvorena atmosfera kako je ovo film koji uvodi Bonda u domen DARK KNIGHTa koji je doduše sam po sebi sumnjiv, i manje impresivan nego što se priča, ALI to je ipak nekakav pokušaj proboja i nekakav domet. SKYFALL izgleda kao Bond u režiji Gorčina Stojanovića, samo bez domaćih glumaca da razbude publiku (izuzmemo li Kapora u ulozi Bardemovog saradnika, naravno)...

* 1/2 / * * * *

[Agota]

Pa,dobro,bar je zabavan tvoj tekst . 
Nismo zaspali