The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Pogledao sam GOLDEN RENDEZVOUS Ashleya Lazarusa, južnoafričku produkciju snimljenu po romanu Alistaira MacLeana. Deo filma snimao je i Freddie Francis ali njegova intervencija nije bila dovoljno velika da bi dobio i potpis na špici pored Južnoafrikanca Lazarusa.

GOLDEN RENDEZVOUS je snimljen tri godine posle Lesterovog klasika JUGGERNAUT sa Richardom Harrisom u kome je on imao zadatak da razmontira bombu na brodu. Sada se našao u sličnoj situaciji samo što je Lazarus nekoliko klasa ispod njega, i ovo je jedan od onih filmova za koje ne možemo reći da su snimak pijanog Harrisa koji tumara kroz kadar, ali možemo pretpostaviti da je njegov raspusni način života imao znatnog uticaja na odluku da prihvati ulogu.

Tadašnja gospođa Harris Ann Turkel kao bogata naslednica, John Vernon kao negativac i Gordon Jackson kao Harrisov sidekick su jedini glumci iz relativno brojnog ansambla koji uspevaju da se malo ozbiljnije istaknu ali ni to nije dovoljno.

Sve u svemu, GOLDEN RENDEZVOUS bi danas bio potpuno zaboravljen da muzićka tema Jeffa Waynea nije zaživela kroz njegovu dalju karijeru.

[crippled_avenger]

Prepade nas čiča!
http://variety.com/2015/biz/news/harrison-ford-plane-crash-1201447290/

[crippled_avenger]

Kada je FOCUS izašao u bioskope i našao se na prvom mestu američke top liste, Variety je analizirao relativno mlak rezultat u tom vikendu. Kada su ga analizirali naglasili su da Will Smith nije izgubio svoju zvezdanu harizmu, kao što se spekulisalo posle filma AFTER EARTH ali da nijedan glumac više nije dovoljan da bi se "just a movie" mogao jako otvoriti.

FOCUS zbilja jeste just a movie, i to u najboljem smislu the reči. Film je snimljen po scenariju Johna Reque i Glenna Ficarre koji su i režirali film, reč je o orginalu, filmu koji nije baziran ni na jednom postojećem propertyju, ali svakako da bih mogao da zamislim film Billyja Wildera sa Gary Cooperom i Marilyn Monroe ili Kim Novak koji je rimejkovan za potrebe ovog naslova.

Will Smith i Margot Robbie u glavnim ulogama nose film, i njihova "hemija" na ekranu je izvanredna, baš u duhu Starog Holivuda, dočim Requa i Ficarra stvari drže čvrsto na obodima žanra, ostavljajući mogućnost da film pre svega ostane fokusiran na likove i njihov odnos.

Međutim, odnos likova je istovremeno i osnov zapleta. Naime, reč je o ljubavnoj priči između dvoje ljudi koji su prevaranti i koji usled međusobnog nepoverenja ne uspevaju da izgrade ozbiljan odnos. U pogledu manipulacije pričom, Requa i Ficarra primenjuju sve trikove, preokrete u kojima publika i likovi saznaju stvari u isto vreme, kao i detalje u kojima publika ponekad zna nešto više od likova, međutim uprkos ogromnom broju obrta, na svu sreću, nikada ne dolaze do Mametovog paradoksa da brojne prevare i razotkrivanja na kraju dovode do toga da se prema junacima stvori ravnodušnost.

Zahvaljujući harizmi Willa Smitha i Margot Robbie u spoju sa dobrom integracijom radnje i odnosa među likovima, veliki broj preokreta ne devalvira likove, a jedan od njih čak svemu daje i naročitu toplinu.

U žanrovskom pogledu Requa i Ficarra stavljaju komičnu melodramu u prvi plan, ali mehanika prevare, dakle krimića nije zanemarena. U tom pogledu FOCUS takođe podseća na Stari Holivud jer je postavljen više u funkciji zvezda nego striktnog žanra. Sigurno je da ta vrsta žanrovske ambivalentnosti teško donosi ogromne rezultate u današnjim okolnostima.

Uprkos tome što je reč o major studiju, i filmu i dalje najveće box office zvezde, uprkos posrtanjima, FOCUS je dakle film-predstavnik izumiruće vrste. Pre nekih osamdesetak godina, Ernst Lubitsch je snimio sličan film TROUBLE IN PARADISE, i u to vreme je on bio i čelnik Paramounta jedno kratko vreme. Danas je ova vrsta prevazilaženja žanra starog kova i star-driven filma bez high concepta postala ekskluziva. Srećom, Requa i Ficarra su snimli taj film na jako dobar način, rezultat je ispoliran mejnstrim proizvod u kome se itekako oseća da su to ljudi koji su napisali BAD SANTAu.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Prepade nas čiča!
http://variety.com/2015/biz/news/harrison-ford-plane-crash-1201447290/

U tim godinma slupao ne limuzinu, nego avion? Kakav superheroj!!!!!!!!!!!!!


U drugim vestima: Indipendens Dej 2:

Independence Day Gets the Sequel It Doesn't Need

[Meho Krljic]

A Brajen Singer treba da režira klasičnog Hajnlajna. Zanimljiv kombo:

Bryan Singer Tackling Sci-Fi Classic 'The Moon Is a Harsh Mistress' for Fox (Exclusive)

[crippled_avenger]

Stari o utakmici Reporter-Insajder protiv Ostatka sveta

http://starikadar.blogspot.com/2015/03/planeta-dosade.html?spref=tw

[crippled_avenger]

Reprizirao sam SEDMI KONTINENT Dušana Vukotića, dečji film sa snažnim uplivom SFa iz 1966. godine. Ovaj film je danas zanimljiviji odraslima nego deci, a naročito ljubiteljima filma koji imaju štošta da nađu u rediteljskom rukopisu Dušana Vukotića. Od tashlinovskog set-piecea na uvodu, preko serije maštovitih tatijevskih scena, Vukotićev film deluje kao "igrana animacija", i to pre svega zahvaljujući dramaturgiji koja više duguje animaciji nego igranom filmu.

Naime, SEDMI KONTINENT nema dramsku celinu na nivou narativnog zamajca i konzervativnog razvoja priče i likova, ali nesumnjivo priča priču kroz seriju scena i situacija koje prikazuju razvoj onoga o čemu film govori.

Ako imamo u vidu da je ovo alegorična priča o deci koja odlaze na neotkriveni, sedmi kontinent kako bi živela sama jer roditelji i okolina ne obraćaju pažnju na njih, Vukotićev film na kraju uopšte nije toliko preachy, koliko bi mogao biti i zbog teme i zbog socijalističke zemlje proizvodnje.

Naravno, i filmski ukus i navike i sistem vrednosti su se u međuvremenu značajno promenili da bi ovaj film na bilo kom nivou mogao biti relevantan savremenoj deci. Ipak, kako rekoh, pravo je uživanje za filmofile.

Vukotić osmišljava gotovo svaki kvadrat ovog filma u zanimljivim kompozicijama i fizičkim radnjama, vrlo sveden dijalog je funkcionalan i jezgrovit, kao u animaciji, jednim velikim delom i zato što nema istinske drame među likovima u kadru, više se razmenjuju zahtevi, parole i razmišljanja nego što se zaista razgovara.

U kasnijim filmovima, Vukotić će se samo jednom odmaći od dečjeg filma i SFa, ali će u svim ostvarenjima sačuvati tu preciznu kompoziciju kadra i osmišljene montažne celine. Sve to je vezano za preciznost koja je svojstvena animiranom filmu, međutim SEDMI KONTINENT je jedini u čijem je jezgru animatorski pogled na pripovedanje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Zašto je ISIL odnosno Republika Islamska neophodna...

http://www.salon.com/2015/03/06/i_consider_myself_a_mipster_how_muslim_hipsters_are_forging_their_own_identity/?utm_source=twitter&utm_medium=socialflow

[crippled_avenger]

 Pogledao sam A ROYAL SCANDAL jedan od poslednjih filmova Ernsta Lubitscha, tokom čije realizacije je zanemoćao tako da ga je na kraju režirao Otto Preminger. Film govori o poznatom zapletu, eksploatisanom u više komada pa i filmova o Katarini Velikoj i njenoj romansi sa verenikom jedne od svojih dvorskih dama.

Preminger nasleđuje projekat od Lubitscha i pristup je naravno u žanru romantične komedije. Teško je reći kako bi sve to snimio Lubitsch ali u Premingerovom filmu postoje svi njjegovi atributi, humor, glumci u prvom planu i blago teatralna rediteljska postavka sa dugim kadrovima i frontalnim kadriranjem.

Ovaj film iz 1945. deluje blago arhaizirano za svoje vreme, neke komedije tog vremena su već uveliko bile življe u pogledu kadriranja i montaže, ali "Lubitsch Touch" je vanvremenski, i film vrlo brzo uspeva da iskomunicira preko humora, živahnih likova, dramske ironije i jakih fundamenata u scenarističkom pogledu.

Otud A ROYAL SCANDAL možda nije onoliko pokantan koliko bi ga Lubitsch istesao da je režirao ali Preminger je uradio ozbiljan posao u rekonstrukciji onoga što bi veliki genije radio.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam BLUEBEARD'S EIGHTH WIFE Ernsta Lubitscha po scenariju Billy Wildera i Charlesa Bracketta, na bazi Savoirovog komada, snimljen 1938. godine. Ovaj film je značajan za istoriju scenarija u žanru romantične komedije kao jedan od najefektnijih primera meet cute scene, kada Gary Cooper upoznaje Claudette Colbert u prodavnici odeće.

Za razliku od tipičnih romantičnih komedija, BLUEBEARD'S EIGHTH WIFE nema likove koji su previše ljupki. Štaviše, ovi likovi su možda zaljubljeni ali su u pokušaju da se izbore za ono pto žele agresivni i potpuno beskrupulozni. Srećom, Cooper je ikona američkog filma koja uspeva da pruži magnetizam svom liku, a Claudete Colbert ima dovoljno harizme za sebe. Ipak, postavka je u toj meri "iščašena" u odnosu na konvenciju romantične komedije da bi ovaj isti film bio ozbiljan izazov za neke manje simpatične glumce.

Wilder i Brackett su tih godina bili u vrhunskoj formi i zagrevali su se za svoje klasike pa je i ovaj scenario duhovit, dinamičan, maštovit, pun dramske ironije i cinizma, kako unutar samih likova, tako i u samom pristupu.

Deo kritike zamera filmu da nije dovoljno dinamičan u pogledu humora, međutim, uprkos tome što je film snimljen pre skoro osamdeset godina, ja to nisam osetio ni na prvo a ni sada na drugo gledanje. Jedini dublji dramturški problem jeste par elipsi u dramski potentnim situacijama koje danas svakako ne bi mogle da se dese.

Wilder će se kasnije, ali bez Bracketta, u saradnji sa I.A.L. Diamondom vratiti ovoj temi bookendujuću Cooperov lik plejboja koji zavodi po Francuskoj u filmu LOVE IN THE AFTERNOON.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

U sklopu pripreme za FOCUS Reque i Ficarre reprizirao sam TROUBLE IN PARADISE Ernsta Lubitscha. Ovaj film iz 1932. godine smatra se klasikom i u svoje vreme je zaista pomerio granice u pogledu moralnog profila glavnih junaka, kroz par simpatičnih lopova koji nemaju neko "opravdanje" za svoje krađe ponudio je priču koju je kritika smartala provokativnom i nihilisitčkom.

Nažalost, gledano iz današnje vizure, vreme nije bilo nežno prema ovom filmu. Štaviše, prilično ga je pregazilo. Naravno, danas je deplasirano govoriti o manama filma koji se smatra klasikom, koji je svojim uticajem dobacio daleko, i konačno koji je snimljen pre 83 godine.

Ipak, gledano iz današnje vizure, TROUBLE IN PARADISE ima čitav niz fundamentalnih problema. Ako ostavimo po strani režiju koja još uvek mnogo duguje nemom filmu, sa sporijom glumačkom igrom, ekspresijom koja nosi prilično trapav spoj naglašenije i usporenije mimike sa nešto sporijom isporukom replika, i ako tome dodamo kadriranje koje je takođe nasleđeno iz nemog filma sa dupliranjem onoga što se čuje onim što se vidi, i kada se na sve to doda određena teatralnost; ovo je film kome mnogo toga praštam.

Međutim, scenario Samsona Raphaelsona, Lubitschevog omiljenog scenariste u adaptaciji pozorišnog komada ima još veće probleme. Ako ostavimo po strani to što nije dovoljno duhovit i to pripišemo arhaičnosti pogleda na humor i ritam, opet se otvara pitanje vođenja priče. Imamo likove koji se pojave pa nestanu, gotovo da nema paralelne radnje, iako je ona krasila one "filmične" neme filmove, i odsustvo paralelne radnje jeste verovatno i najjasniji simptom teatralnosti ovog filma.

Na kraju, sami likovi nisu preterano zanimljivi, i ovaj film ostavlja gledaoca ravnodušnim. Lubitscha nikada nisu previše ni zanimale emocije, poznat je po tome da je voleo da radi komedije sa minimumom emocija, ali ovde nema ni dovoljno jake komedije.

Stoga, TROUBLE IN PARADISE jeste klasik koji ima svoje mesto u istoriji i treba da ga vide oni koje ova vrsta filma zanima. Međutim, kao gledalačko iskustvo ni na koji način ne nudi dovoljno kvaliteta.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Pišu o Powers:
PlayStation's First TV Show Delivers Really Screwed-Up Superheroes

[crippled_avenger]

Valjde ća nam uskoro dati da se sami uverimo. Mada, Copley nas čeka još koliko u četvrtak...

[Meho Krljic]

Ima to već na pajrtbeju da se skine, mada sam ja lenj čovek pa ću da sačekam nekoliko epizoda. A Chappie ne znam da li da idem u bioskop da gledam... sačekaću da ti budeš pokusni kunić 

[crippled_avenger]

Video sam tri epizode. Mislio sam da će kao Netflix staviti celu sezonu?


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Albedo 0]

Ima to već na pajrtbeju da se skine, mada sam ja lenj čovek pa ću da sačekam nekoliko epizoda. A Chappie ne znam da li da idem u bioskop da gledam... sačekaću da ti budeš pokusni kunić 

Kako uopšte može da valja film koji se zove Čepi?

[Джон Рейнольдс]

Јес вала. Мене асоцира на једну од најгорих храна за псе:

[Father Jape]

Ima to već na pajrtbeju da se skine, mada sam ja lenj čovek pa ću da sačekam nekoliko epizoda. A Chappie ne znam da li da idem u bioskop da gledam... sačekaću da ti budeš pokusni kunić 

Ako išta vredi, Džon Voker reče na Tviteru:

Pre gledanja
Read all the reviews of Chappie saying, "This isn't a smart film about politics! Just explosions!" Yup, deffo seeing on imax tmrw then!

Posle gledanja
Wow, Chappie is an *astonishingly* terrible film. Every character acts and behaves like a seven year old. It was a school play with cgi.

[Meho Krljic]

Video sam tri epizode. Mislio sam da će kao Netflix staviti celu sezonu?

Koliko sam ja razabrao, Sony je do sada publikovao tri epizode a ostale slede. Dakle, mislim da nije ultimativna binge-friendly publikacija kao na Netfliksu.

Chappie is an *astonishingly* terrible film. Every character acts and behaves like a seven year old.

Da, doduše kada su ti Die Antwoord nosioci glavnih uloga to se donekle i očekuje.

[crippled_avenger]

DESIGN FOR LIVING snimljen je godinu dana posle TROUBLE IN PARADISE ali izgleda kao da je nastao deset godina kasnije. Lubitsch se adaptirao na zvučni film u rediteljskom pogledu, i uprkos tome što je komad Noela Cowarda morao da bude realizovan u jačem tempu, da, ovo je ono što se tražilo od TROUBLE IN PARADISE, bizarna i amoralna priča o troje ljudi u nerazrešivom ljubavnom trouglu koji se pretvara u menage a trois, sa razrešenjem koje ne vraća junake na pravi put, štaviše raskida "moralno prihvatljivu" ali neiskrenu zajednicu.

Miriam Hopkins je neuporedivo dinamičnija nego u TROUBLE IN PARADISE a Gary Cooper i Fredric March su viša glumačka klasa od njenog partnera u tom filmu. Ben Hecht u ovoj adaptaciji Noela Cowarda jače uvodi paralelnu radnju u Lubitschev postupak i napredak se odmah oseća.

Gary Cooper, Fredric March i Miriam Hopkins su odlična ekipa, i nedostaje im još malo intenzivniji tempo da dobace do onoga što je činilo komedije iz ove epohe klasicima. Međutim, ono što nesumnjiv postižu jeste da prikazuju emocije junaka iako emotivna reakcija gledalaca nije Lubitschev cilj.

U pogledu kadriranja i inscenacije. Lubitsch definitivno prevazilazi svoju teatralnost i uprkos kamernosti pojedinih postavki pravi zanimljive mizanscene i vizuelna rešenja, mada bez previše humora baziranog na vizuelnosti.

DESIGN FOR LIVING je odličan rad. Iako ga u literaturi smatraju reprizom TROUBLE IN PARADISE, pre bih rekao da je ovo unapređenje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Po uzorku prve epizode, rekao bih da je POWERS možda i najgore režirana superherojska serija u ovom trenutku iako je prvu radio David Slade...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Konačno nabavio!
https://www.youtube.com/watch?v=T2I2Ktpa8MI

[crippled_avenger]

Mehmete. Antiphon i Onslaught negativci u SUICIDE SQUADu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

The Secret History Of Marvel's Movies Before Iron Man: Part 1

[milan]

Mehmete. Antiphon i Onslaught negativci u SUICIDE SQUADu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Ja priznajem samo Marvelovog Onslaughta!

[Meho Krljic]

Dobro, Onslaught jesu bili negativci u originalnom Ostranderovom Suicide Squad tako da je ovo u redu sasvim. Antiphon se pojavio znatno kasnije, ali hajde... vajda Ayer zna šta radi...

[crippled_avenger]

Čudi me da ih nisu nazvali po starom nazivu

[Meho Krljic]

Džon Ostrander je bio hardkor katolik u svoje vreme. Čak je studirao teologiju i planirao da postane sveštenik. Jeste mu se u međuvremenu malo olabavila vjera ali i dalje bljesne taj katolicizam povremeno. Pretpostavljam da je u vreme kreiranja Suisajd Skvoda i njihovih nemeza smatrao kako je legitimno da ukaže na potencijalnu opasnost koju predstavlja islamski ekstremizam a tek sad svet vidi koliko je bio u pravu. 

[crippled_avenger]

Reprizirao sam prvu sezonu serije CRIME STORY, producentskog čeda Michaela Manna koji je rukovodio nastankom biblije za seriju iz pera Chucka Adamsona i Gustavea Reiningera i kao ko-scenarista, producent i povremeni reditelj oblikovao njenu estetiku.

Kada ponovo pogledamo CRIME STORY prva stvar koja je jasna jeste da se ideja "serije romana" koju je HBO kasnije promovisao kao svoje dostignuće zapravo prvi put eksplicitno javila upravo u ovom ostvarenju, o čemu na kraju krajeva svedoče i izjave njenih autora. Doduše, za razliku od HBO oni su tezu o "seriji romanu" i "dvadesetdvočasovnom filmu" koristili više da bi opravdali svoje opravdanje da se okrenu meta-arcu kao strukturi dočim su WIRE ili SOPRANOSi to koristili više da bi dali dodatnu dimenziju svom trijumfu.

CRIME STORY je na NBCu pomerio granice kako u pripovedačkom, tako i u podukcionom smislu. Scenaristička ekipa je izuzetno vešto kombinovala one-shot priče o zločinima koji nemaju veze sa meta-arcom, sa zaokruženim pričama koje imaju veze sa meta-arcom i naravno sa opštim konfliktima koji čine sam meta-arc.

Ako izuzmemo jednu bizarre season break epizodu, gotovo čitavu izmontiranu od scena iz ranijih epizoda u kojoj se publika podseća na sve postojeće konflikte, seriju čini niz vrlo snažnih, pošteno koncipiranih i realizovanih epizoda, potpuno lišenih fillera bilo koje vrste.

Pilot je u formi jednoipočasovnog filma odnosno dva programska sata radio Abel Ferrara. Iako je CRIME STORY optuživan da je MIAMI VICE bez synthova, to je potpuno neosnovana procena. Prvo, MIAMI VICE nije imao tako razvijen meta-arc iako je imao neke negativce koji proveajavaju kroz cele sezone, zatim nije pokušavao da rekonstruiše policijski rad u takvoj meri već se više okretao akciji i uzbuđenjima.

CRIME STORY je u tom pogledu genrebenderska serija jer ima estetizovane akcije ali u osnovi je reč o kriminalističkoj melodrami koja evocira realizam, uprkos tome što bi neki od savremenika epohe u kojoj se dešava sigurno naglasili kako je atmosfera epohe kondenzovana i samim tim intenzivnija nego što je zaista bila, grupišući razne društvene procese u jedan relativno uzak krug ljudi.

Ipak, serija je u svom oslanjanju na realizam, solidnu psihološku produbljenost i rekonstrukciju epohe kako u vizuelnom pogledu tako i u vezi sa istorijskim procesima, kulturom i moralnim obrascima, vrlo uspešan spomenik tom vremenu.

Hrabra odluka da glavnu ulogu tada još uvek nepotvrđeni glumac Dennis Farina koji je dugo radio kao policajac izuzetno se isplatila, iako paradoksalno baš Farina daje ubedljivu dramsku ulogu, sa rečnikom koji je čvrsto ukorenjen u žargonu žanra i epohe, i glumačkim sredstvima koja su svojstvena profesionalcima.

Mannov pečat, uvođenje rokenrola u estetizovane žanrovske priče u prvoj polovini serije bazira se na oživljavanju starih numera i stilova ali u drugoj polovini počinju da se javljaju karakteristični Mannovi pečati, kao što su recimo synthovi, a pretposlednja epizoda prve sezone je školski primer Mannove upotrebe muzike jer ju on i režirao.

U pogledu strukture, CRIME STORY je direktna preteča serije WIRE sa tom razlikom što nije autistična i dosadna, sa postavkom koja ne trpi dramske konvencije i gde onda svaka konvencija a one se ne mogu izbeći deluje kao najstrašniji kliše. U određenom smislu, iako bi WIRE trebalo da bude produžetak serije HOMICIDE koja je opet pa značajna kao veliki povratak one-shot dramaturgije u policijsku seriju, ona je zapravo infesriorni odjek CRIME STORYja.

CRIME STORY je klasik američke televizije koji je izuzetno dobro ostario i koji zapravo još uvek nije prevaziđen, iako se zvanično tvrdi da jeste.

[crippled_avenger]

Pogledao sam CHAPPIE Neilla Blomkampa i mogu reći da je kritika zastrašujuće promašila temu kada je uzela da kasapi ovaj film. Za početak, promašaj na box officeu u koji se CHAPPIE neumitno pretvara pokazuje jednu jako bitnu stvar - publika stalno tvrdi kako želi originalne priče koje će je podsetiti na SF akciju starih vremena uz koju se stasavalo, a onda kada se takav film pojavi, a da pritom nije JUPITER ASCENDING, ispostavi se da su ipak gledaniji nastavci rimejkova ekranizacija upustava za igračke.

U tom smislu, CHAPPIE je tipičan primer onoga što publika navodno želi - ima priču koja je funkcionisala u filmova u rasponu od SHORT CIRCUIT preko ROBOCOPa do REAL STEELa, i funkcioniše ponovo. Ima holivudske zvezde u ulogama negativaca. Ima potpuno sveže face u glavnim ulogama, nepotrošen južnoafrički bend Die Antwoord, ima budžet oko 50 miliona dolara koji omogućuje slobodu autorima a opet dovoljno novca da naprave nešto spektakularno. O Blomkampovim standardnim figurama kao što su društvena kritika, bavljenje subalternim itd. da i ne govorimo.

Međutim, pored SF akcije, robota i celog tog imaginarijuma, CHAPPIE je bitan i kao značajan doprinos rokenrol filmu. Naime, Die Antwoord u ovom filmu igraju svoje scenske persone, tako da se CHAPPIE može posmatrati i kao filmsko ovaploćenje njihovog nastupa. Ovo nije mjuzikl, nije priča o radu benda, ali jeste produžetak njihovog narativa drugim sredstvima, pa samim tim nema razloga da ga ne smestimo i u taj okvir u kome predstavlja još veći raritet,

Sam Chappie je odličan lik, Blomkamp se u njemu koristi oprobanim forama, mnogi će reći klišeima, ali ih plasira ubedljivo što nije lako. U pogledu robota leži i moja najdublja fundamentalna primedba a to je što Blomkamp nije reditelj lišen određenog ideološkog angažmana ali prema transhumanizmu se postavlja više u funkciji priče i pripovedačke atrakcije, što se ne bi moglo reći za prikaz društvenih, klasnih, ideoloških sporova. To je šteta zato što je ova tema poslednjih nekoliko godina počela da nosi značajnu pregnantnost.

U tehničkom pogedu, lik Chappieja je do te mere prvorazredna atrakcija da se prema njemu stvara odnos kao prema majmunima u DAWN OF THE PLANET OF THE APES, dakle od prvog trenutka deluje kao da eto postoji i limeni glumac, iako je jasno da to nije čovek u odelu. No, ta vrsta tehničke virtuoznosti se sve ređe i zapaža od kada su krenuli da se razvijaju takvi filmski likovi.

Sa tri puta manjim budžetom od ELYSIUMa, CHAPPIE jeste bitno svedeniji film u pogledu broja lokacija ali je i dalje prilično spektakularan i u pogledu onoga gde je sniman a naročito kada se zapuca. Blomkamp u nekoliko navrata papri stvari raznim found footage materijalima ubacujući nalik DISTRICT 9 snimke "iz medija", sa kamera za nadzor ili nišanskih sprava, ali CHAPPIE je ipak drugačiji i u odnosu na DISTRICT 9 i na ELYSIUM. Ako je u DISTRICT 9 Blomkamp najavio da ima potencijala da bude novi Cameron, ako je u ELYSIUMu to očekivanje izneverio isporučivši film kakav bi snimio Verhoeven, onda u CHAPPIEju na neki način postaje Blomkamp, i to ne samo zato što je autorstvo uspostavio na bazi ponavljanja određenih tema i rešenja.

Transformacija tela i prenošenje svesti iz bića u biće su tu, tu su represivna društva i nepremostiva klasna podela, tu su kriminalci koji postaju svojevrsni odmetnici i heroji, konačno tu je taj stav da se film javlja kao predstavnik Ostatka Sveta u odnosu na Holivud.

DISTRICT 9 jeste bio svojevrsna glokalizacija SFa sa pričom koja se dešava u Južnoj Africi, bez američke intervencije, i to je projekat tih dimenzija sebi mogao da dozvoli. CHAPPIE međutim ima zvezde i ponovo govori o SF priči u južnoafrićkim uslovima, bez američkog posrednika koji će je iskomunicirati na globalnom nivou, iako je jasno da ovaj film mora funkcionisati globalno ako ikako misli da se isplati.

Prebacujući SF u Treći svet, jer ako Južna Afrika možda i nije njegov deo, junaci o kojima Blomkamp govori svakako jesu, Blomkamp prikazuje i jednu vrlo specifičnu dimenziju tog miljea a to je njegova reakcija na inovacije. U okolnostima asimettrične životne borbe, Blomkampovi junaci su marginalci koji shvataju da mogu uzvratiti samo ako ovladaju softverom i mašinama, a kako vidimo, od nigerijskih prevara do severnokorejskih hakera, to je postao trend i u stvarnosti.

CHAPPIE je film koji je u mnogim aspektima heavyhanded, ali ne više od onoga koliko su to bili Carpenterovi filmovi. Nedostatak isploiranosti pojedinih aspekata sprečava ga da bude remek-delo.

CHAPPIE nije Mac. Ali definitivno jeste Hackintosh.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmmm!!!!!!!!!!!

Pogledaće se!!!!!!! Mislim, slutim da ću biti napola razočaran ali nekako ja otkad znam da su Nindža i Jolandi u filmu sve shvatam kao jedan produženi spot Die Antwoord, sa naglaskom na transgresiji i bez pretenzija da se bude predubok, pa ću tako i korigovati očekivanja.

[crippled_avenger]

Pazi, ovaj film je sve sem spot ali Die Antwoord jesu Die Antwoord i to je meni vrlo cool. Kao kada bi neko skupio muda i snimio 1995. SF akciju sa Tap 011 u glavnim ulogama!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Nota bene, VIP i Sunshine su igrali u 1 NA 1 ali su Die Antwoord više Die Antwoord nego što su ovi bili svoja scenska persona.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[eddie coyle]

Nisam jos pogledao film ali sam iscitavao kritike i koliko sam razumeo kriticarima uglavnom upravo i smeta ta derivativnost u odnosu na short circuit i na robocop( na trejleru onaj dzekmenov robot stvarno lici na ed-209) plus die antwoord su love it or hate it a kritika ih izgleda bas i ne voli. Sto se tice ovih klasnih i ideoloskih sporova, borbe obespravljenih i siromasnih protiv bogatih, mislim da americku kritiku a pogotovo publiku pretezno boli kurac za tako nesto, za njih je prisustvo takvih tema u filmu ono sto je prisustvo tema kao sto se prava crnaca/zena/gej populacije za nas ostale, uglavnom nam ne smeta ali nije nam ni toliko bitno kad ocenjujemo kvalitet filma a kad je heavyhanded onda moze i bitno da pokvari utisak.  Na kraju stvarno ispada da je tesko da neka prica dobije potvrdu kvaliteta samo na osnovu filma ako prethodno nije postojala u nekom drugom formatu sa nekom bazom fanova, ekranizacije stripova ce izgleda i u buducnosi da tamburaju blagajne do besvesti 

[Albedo 0]

dakle, neki vole Čepija iz istih razloga zbog kojih ga drugi mrze, zaebana situacija

no, ipak je stalno sumnjivo to kod Blomkampa, kao imamo neku klasnu borbu a stalno se utrpava transhumanizam u priču, koji je maltene ideologija vladajuće klase. I tako stalno u krug.

[crippled_avenger]

On vidi transhumanizam kao strrateško rešenje u klasnoj borbi. Oni koji nemaju šta da izgube spremni su da se liše i ljudskog obličja jer im ono ništa nije donelo...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Pogotovo što i u D9 i u Elizijumu transhumanistički krosover dolazi u momentima očajanja, kada protagonist suštinski mora da napusti sve što je imao da bi preživeo (još neko vreme). Šarlto i Met su ljudi sistema u početku, obojica, i mada Šarlto na početku ima mnogo više da izgubi a Met mnogo manje, na kraju obojica okreću leđa sistemu i kooptiraju transhumanističke (bio)tehnologije kako bi ratovali za opstanak 99%. Meni to deluje kao prilično klasična revolucionarna filozofija oslonjena na ideju da ugnjetene mase ne mogu gandističkim metodama ratovati protiv ugnjetavača, već da je neophodno uravnjivanje playing fielda kroz usvajanje tehnologije kojom su ugnjetavači originalno i dospeli u povoljniju poziciju.

E, sad, videću kako je to u Čepiju. U D9 i Elizijumu (bio)tehnologije stižu "sa strane" a ne iz srca korporativne agende (mada sa njom imaju jasne veze) pa bi se mogle porediti sa današnjim skriptama za hakovanje koje koriste black hatovi i script kiddies a koje su delom rad "pravih" hakera a delom nusprodukti rada obaveštajnih službi.

[crippled_avenger]

Mehmete, mislim da smo konačno ovladali doktrinama asimetiričnog ratovanja!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Pitanje je koliko tu narod zaista može da se nosi sa strukturama moći. Države ulažu sve više u klasičan cyberwarfare, a zapravo "meko" ratovanje, dakle trovanje onlajn diskusija i socijalnih mreža i usmeravanje "spontanih" onlajn pokreta je podjednako zanimljiv i opasan element priče, da ne pominjem prikupljanje podataka. Ono što mi se čini kao najbitniji deo ove jednačine je da su države i korporacije ovde tako isprepletane da se maltene ne razlikuju i da tu treba tražiti mesto da 99% podigne svoju pobunu. A što zvuči zastrašujuće 

[Albedo 0]

Meni to deluje kao prilično klasična revolucionarna filozofija oslonjena na ideju da ugnjetene mase ne mogu gandističkim metodama ratovati protiv ugnjetavača, već da je neophodno uravnjivanje playing fielda kroz usvajanje tehnologije kojom su ugnjetavači originalno i dospeli u povoljniju poziciju.

ništa drugo i nisam rekao nego da je u pitanju klasična revolucionarna filozofija, dakle, ona čija je revolucija propala

ista priča je bila i za kapitalizam i industrijalizam, kao problem je privatna svojina, čim ukinete kapitalizam industrija će da procvjeta. Samo što je industrija nastavila da proizvodi nejednakost i nepravdu i bez kapitalizma.

zato svako prisvajanje tehnologije djeluje sumnjivo. Sve je to Kameron objasnio kad je zafrljačio Švarcija u bazen.

[Meho Krljic]

Slažemo se. Ja sad ne znam da li si ti čitao Gibsonove klasične sajberpank romane ali i kod njega postoji sličan problem - usvajanje tehnologije/ kulturnih obrazaca sistema da bi se u sistemu uspelo/ preživelo nije subverzivno. Kod Blomkampa je ovo još nedorečeno (bar meni koji nisam gledao Čepija) jer iako D9 ima naglašeno subverzivni potencijal, u tom filmu se status kvo ne narušava, vidimo samo čoveka koji je izašao iz sistema. U Elizijumu imamo promenu status kvoa ali na način koji je isuviše bajkovit i ne sugeriše dubinsko razumevanje savremene klasne borbe.

[Albedo 0]

i još nešto se vidi u D9, koliko se sjećam, ne samo da su napuštene gandističke metode već tu nema ni nekog kolektivnog otpora. Tehnološki potpomognut mikrootpor jedne individue je stara kapitalistička bajka.

Mada, postoji jedan interesantan komentar na imdb u vezi Čepija, da su ga prije svega napali jer ni reditelj ni glavni glumci nisu Amerikanci, da je to film koji je razumljivo propao u SAD-u a da će ga ostatak planete rado dočekati. No, vidjećemo...

[Meho Krljic]

i još nešto se vidi u D9, koliko se sjećam, ne samo da su napuštene gandističke metode već tu nema ni nekog kolektivnog otpora. Tehnološki potpomognut mikrootpor jedne individue je stara kapitalistička bajka.

Pa, da, ali to je zato što D9 zapravo i nema (vidljivu) pretenziju da priča o revolucionarnom naporu već samo o character arcu individue koja od korisnog šrafa sistema postaje nekorisna onog momenta kada se ispostavi da sistem ni nju neće tolerisati čim iskoči iz parametara. To je zaista film o delanju iz očajanja više nego o pronalasku narodnog heroja u običnom čoveku - čak i Vikusov altruistički čin pomoći Pronovima ima primarno ličnu motivaciju. dakle, D9 je više kritika nego utopijski narativ, za razliku od Elizijuma koji insistira na utopijskoj viziji.

[Albedo 0]

Elizijum sam ugasio poslije 10 minuta prilično usiljenih scena, možda sam pogriješio, ali sad ne mogu da ga komentarišem. U svakom slučaju, gledano samo apstraktno, svakako da je problem kada se tako razdvoje kritika i vizija, kada bi baš trebalo da druga proizlazi iz prve.

A jeste D9 revolucionaran u onom badjuovskom smislu, koji je sada popularan, on je singularni ''događaj'' koji redefiniše postojeće odnose, bla bla. Meni je sve to udaljavanje od problema

[Meho Krljic]

Mislim da će ti Kripl sugerisati da ipak pogledaš Elizijum, a i ja ću. Nije to sjajan film i bolja mu je prva polovina od druge i neke stvari su nedopustivo besmislene, ali nije da nema šta da se vidi.

I ja se slažem da kritika bez vizije prečesto ume da se svede samo na nihilizam ili cinizam, no D9 je i dalje uspeliji narativ od Elizijuma koji insistira na razrešenju klasnog rata kroz jedan požrtvovani čin. Mislim, to jeste standardna matrica mita, ne samo holivudska, ali je D9 zato meni bio ubedljiviji, fokusirajući se na jedinku i evoluciju njenog razmišljanja (i tela).

[crippled_avenger]

Stari o odlasku Vlade Divljana i svemu onome što možeš u Srbiji kada si poznati pokojnik...

http://starikadar.blogspot.com/2015/03/grobovi.html

[Meho Krljic]

Divljan je znajući svoj bend u čije smo šake pali zato i živeo i umro u Beču.

Da je pravde, Naše Novine bi ovaj citat držale na naslovnoj strani. 

[crippled_avenger]

Reprizirao sam NINOTCHKU Ernsta Lubitscha, remek-delo iz 1939. godine. Ovaj film je po mnogo čemu značajan za dalji razvoj filma u žanrovskom pogledu, i popularne kulture uopšte, međutim u političkom pogledu je bio daleko ispred svog vremena. Naime, NINOTCHKA je svojevrsna anticipacija Hladnog Rata, snimljena u vreme kada se Drugi svetski rat zagrevao i par godina pre nego što će u jednom kratkom periodu SSSR biti tretiran kao junačka zemlja koja pruža jak otpor nacistima.

U NINOTCHKI SSSR je prikazan kao bizarna, opasna, doušnička, ali na kraju svega ipak komična, pa na neki način i prostodušna sredina. Wilder, Braket i Reisch u svom scenariju (nastalom po priči Lengyela Melchiora) stvaraju vrlo interesantnu sliku SSSRa. S jedne strane, komunisti su prikazani karikaturalno, njihov progres, emancipacija, petogodišnji planovi itd. predstavljeni sa kao potpuna budalaština vidno inferiorna u odnosu na kapitalizam i zapadni način uživanja u životu. Međutim, sama iskrenost idejekoja stoji iza tog karikaturalnog uređenja nije dovedena u pitanje. Odnosno neuspeh i nasilje koji proističu iz njene implementacije prikazani su kao devijacija a ne glavni cilj.

Zatim, zanimljiv je tretman jedne od opsesivnih Wilderovih tema koja provejava i kod Lubitscha, a to je sukob Starog i Novog sveta. U ovom filmu Stari svet je tretiran kao Novi svet, odnosno francuske aristokrate postavljene su kao junaci sa kojima se publika poistovećuje a Noviji svet boljševičke revolucije dobija ulogu Starog, ekscentričnog i okrenutog nekim drugim vrednostima.

Dar za komediju funkcioniše svuda kada je tako golem kao Wilderov ili Brackettov ali vrlo lako bih mogao da ih zamislim kao superiorne komediografe u komunizmu jer njihov cinizam, smisao za dramsku ironiju na nivou celine i opštu ironiju na nivou detalja savršeno korespondira sa insinuacijom i nepoverenjem u velike narative kao osnovnim pogonskim gorivom života u komunizmu.

Scene u moskovskom kolektivnom smeštaju su briljantne, upravo u toj komičnoj dekonstrukciji nepodnošljivog svakodnevnog života u opoziciji sa velikom idejom.

Melvyn Douglas u glavnoj ulozi je prilično dobar, ali da je MGM znao kakav klasik snima verovatno bi za ovu ulogu uzeo neku veću zvezdu, naročito jer je preko puta njega postavio Gretu Garbo, jednu od najvećih diva u istoriji filma. Ipak, njih dvoje odlično funkcionišu kao par i ovo ostaje Douglasova marquee uloga.

Lubitscheva režija je precizna, ponovo sa fokusom na glumce ali i sa sjajnim rešenjima u pogledu vizuelnog humora, mada više u detaljima nego u gegovima. Postavka gega sa pismom je recimo briljantna.

NINOTCHKA je klasik žanra i svakako vrhunac saradnje Lubitscha sa Wilderom (i Brackettom), primer višeslojne, ideološki osvešćene komedije i blokbastera koji istovremeno može biti zabavan i znakovit.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam JEDNAKE. Reč je o omnibusu sastavljenom od kratkih filmova koji se po svom angažmanu graniče sa namenskim filmom a po realizaciji često sa studentskim.

Prvi utisak koji ostavlja ovaj film jeste da filmovi nisu JEDNAKI. Odnosno da su vrlo neujednačeni. Ta neujednačenost nažalost nije iskorišćena kao dramaturški adut, odnosno da počinje dobrim i završava dobrim filmom ili tako nešto već je kvalitet negližozno rasut po celom trajanju filma.

Dve klase iznad ostalih je film Igora Stoimenova MILAN. Scenario za ovaj film za početak ima strukturu kratkog filma, početak, sredinu i kraj, situaciju i njeno razrešenje i vrlo je školski postavljen. Zatim, Stoimenov donosi mišićavo, jednostavno kadriranje i pripovedanje, i što je najvažnije "njegovo dete" je jedino u filmu koje zaista funkcioniše kao dete.

Kroz dečakovu fascinaciju emisijom "Top Gear" i Jeremyjem Clarksonom, Stoimenov uspeva da zarobi radost života koju imaju deca, njihov optimizam i vedrinu koju mogu da unesu i u živote drugih ljudi. Stoimenov za razliku od ostalih reditelja ovog omnibusa ne tretira decu kao jadnike zlehude sudbine već kao decu, od kojih je nekima teško. I zato njegov film jako dobro funkcioniše, izdvaja se čistim stilom, jasnom idejom i nepretencioznim izrazom.

Nadomak dobrog kratkog filma dolazi Ivica Vidanović u svom kratkom filmu OSMAN I KRISTINA smeštenom u romsko naselje. Film počinje kao živahna omladinska melodrama o zabranjenoj ljubavi, i uprkos prilično tvrdoj režiji i naturšćicima koji definitivno nisu prva liga, uspeva da zaživi i uspostavi likove koji zaslužuju hepiend. A onda se hepiend ne desi na jedan potpuno moronski način. Ako postoji išta gore od usiljenog i nezasluženog hepienda, to je usiljeni i nezasluženi tragični kraj. Vidanović pravi tu grešku, potpuno bez razloga.

Darko Lungulov je imao priliku da napravi zanimljivu priču ekranizujući istiniti slučaj Sergeja Trifunovića koji je gostujući u Velikom bratu pokrenuo humanitarnu akciju. Nažalost, od svega toga nije uspeo ništa da napravi, niti film ima dokumentarnu vrednost, niti je ubedljiv kao rekosntrukcija, niti je duhovit, niti je dekonstrukcija celebrity statusa. Taj film nije ništa a mogao je da bude nešto jer je imao Sergeja Trifunovića u glavnoj ulozi i nije imao hipoteku deteta-naturščika kao "nužnog zla" u ovakvom filmu.

Mladen Đorđević se osle dužeg vremena vraća na ekrane. Njegov SAŠA je najduži film u omnibusu što je Mladenov specijalitet, još na studijama je pravio filmove koji su duži od onoga što je zadatak. Nažalost, to trajanje nije opravdano, film je bez problema mogao biti kraći, ali ni to ne bi rešilo fundamentalne probleme ove naizgled realistički intonirane a zapravo krajje neubedljive priče. Realizam u rediteljskom postupku nije ispraćen uverljivim predloškom i scenario je ne samo neuverljiv već i krajnje naivan što na kraju rezultira jednim zaista besmislenim filmom koji je sebe prvo lišio bilo kavih atrakcija radi postizanja realizma a potom potpuno ispustio tu dimenziju priče.

Kratki film Miloša Petričića se iscrpljuje u rediteljevim pokušajima da nekako estetizuje milje škole i rada školskog psihologa da bi postepeno potpuno zanemario priču i rezultirao vizuelnim utiskom skromnije Telenor reklame sa krajnje nejasnom poentom. Pritom, poenta ove priče nije toliko nejsna u pripovedačkom pogledu koliko zbog tehničke relizacije njenog iskazivanja. Crteži i dijalozi koji iskazuju smisao priče morali su da budu jasniji. U svakom slučaju meni je pomoglo predznanje da bih razumeo ovu priču.

Najgori segment u svakom smislu je kratki film KATARINA Dejana Karaklajića. Ova povratnička režija veterana koji je zadužio našu kinematografiju filmom EROGENA ZONA ali posle toga dugo nije radio, i to se u ovom filmu vidi. U rediteljskom pogledu ovaj film je daleko najgori, sa obiljem krupnih planova i prenaglašene glume u njima koji kao da su dospeli iz nemog filma, ali i sa pričom koju ni daleko veštiji reditelj ne bi mogao bolje da realizuje.

JEDNAKE je finansirala nemačka ambasada pa ne treba da čudi da je film morao biti autošovinistički, ali se samo Dejan Karaklajić istinski prepustio bujici autošovinizma. Za razliku od Stoimenova koji je uspeo da ispuni svoj zadatak ukazavši na problem ali očuvavši humanost junaka i vedrinu deteta, Karaklajićev film je gnusna laž o srpskom mentalitetu.

Priča prati devojčicu u invalidskim kolicima koja je sama pošla nekuda gradskim prevozom i narodu koji ne želi da joj pomogne da se ukrca u autobus. Invalidi u Srbiji svakako imaju puno problema ali jedan od njih apsolutno nije taj da se sami kreću po gradu a da ljudi ne žele da im pomognu- Čak naprotiv, rekao bih da spremnost ljudi za ad hoc pomoć upravo dovodi do toga da se situacija ne rešava sistemski. Dakle, pre bi tema za film bilo to da roditelji devojčicu invalida nikuda ne puštaju samu nego to da ona sama ne može da se snađe, ili da joj građani previše paternalistički nutkaju pomoć nego što je njoj potrebno da bi se osetila ravnopravnom.

Ovaj film naravno donosi i lik "dobre žene" koju igra Mirjana Karanović čime se, verovatno slučajno zaokružuje autošovinistička agenda ovog filma. ovaj film je toliko pogrešan na svim nivoima, da je sasvim moguće da je i antisrpska agenda slučajnost pošto je samo ona dosledno sprovedena, za razliku od svega ostalog što je ispod svakog nivoa.

Ovaj film nema nikakav repertoarski potencijal ali mogu da ga zamislim na programu raznih televizija.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

MURDER IN THE BLUE ROOM iz 1944. godine je prvi film na kome je I.A.L. Diamond potpisan kao scenarista. Sa njim je potpisan i Stanley Davis po priči Ericha Philippija. Ovaj jedva jednočasovni film mešavina je whodunita, misterija sa duhovima i mjuzikla a osnovni cilj mu je bio plasman pevačke grupe Jazzybelles. Literatura kaže kako je u toj nameri u svoje vreme i uspeo. Gledan iz današnje vizure, nažalost ne deluje kao film koji ima puno smisla.

* 1/2 / * * * *