The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE GIFT, redieljski debi Joela Edgertona, u kome ovaj glumac potpisuje i scenario. Reč je o filmu koji se estetski nadovezuje na home invasion trilere osamdesetih, istovemeno ovo je i Blumhouse produkcija, međutim Edgerton pokušava da napravi i nešto mnogo više od toga. U tom pokušaju da napravi "nešto mnogo više" Edgerton ne uspeva, ali srećom gađajući sjajan film nije zaboravio da napravi dobar film i to je jako važno.

Ono što čini ovaj film dobrim jeste priča o fluidnosti identiteta, pitanjima laži i krivice, osvete i praštanja koja omogućuje da film menja fokus između tri junaka "sa senkom". Isprva ovo kreće kao priča o ženi sa "sumnjivim" mužem i njegovim prijateljem psihopatom, potom se fokus pomera na muža, pa na psihopatu, i do kraja filma niko ne ostaje čist.

Blumhouse radi mikrobudžetne filmova. THE GIFT to nije, barem ne u formi koju imaju found footage i slični projekti ove kuće ali jeste vrlo sveden. Mahom je vezan za atmosferičnu i vrhunski dizajniranu kuču bračnog para, čiji modernistički, skandinavski dizajn sa velikim staklenim površinama koje upijaju svetlo ovvara mogućnost za razne suspense zahvate i jump scareove.

Scenario pak nudi zanimljiva rešenja u pogledu promene fokusa sa lika na lik. U određenom smislu, zarobljen je na ničijoj zemlji između trilera i studija karaktera, ali u zamršenom finalu prelazi ipak u triler. U pogledu preokreta i iznenađenja, ovo nije scenario u kome se preokreti ne mogu anticipirati ali većina njih spada u onaj domen "voleo bih da se sad ispostavi ovo". Dakle, preokreti u ovom scenariju ne ostavljaju gledaoca iznenađenim već zadovoljnim.

Jason Bateman i Rebecca Hall u glavnim ulogama su odlični. Bateman se odmiče od svog komičarskog manira i nudi lik simpatičnog junaka sa ozbiljnim tajnama. Rebecca Hall se odlično nosi sa svojim zadatkom u svim deonicama filma i onda kada je fokus na njoj i onda kada nije. Sam Joel Edgerton je možda najmanje upečatljiv deo ove podele ali nije pogrešan.

U vizuelnom pogledu, Edgerton je iznenađujuće artikulisan i zreo, i film ne samo da ne deluje debitantski već ne deluje ni kao da ga je režirao neko ko po vokaciji nije reditelj. Mislim da će THE GIFT sasvim sigurno otvoriti još prilika Edgertonu za rediteljske angažmane.

Home invasion trileri su početkom is redinom devedesetih bili jedan od najpopularnijih podžanrova američkog mejnstrima. Sada su gurnuti u indie i žanrovski mikrobudžetni milje. Ipak, vitalnost unutar žanra itekako postoji.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam AIR, naučnofantastičnu duo dramu, u sklopu industrijske špijunaže. Reč je o filmu oslonjenom na Djimona Hounssoua i Normana Reedusa, dve stare kajle što se tiče žanrovska estetika koje čine sve što je moguće sa scenarističkim materijalom koji je naažalost vrlo mlak. Njihova dobra igra, odličan produkcioni dizajn uprkos niskom budžetu i vrlo solidan rediteljski rukopis Christiana Cantamesse, debitanta koji je pekao zanat radeći igre i kratke filmove, čine da AIR neprestano sugeriše da će nešto da se pokrene, da se desi ali mu to na kraju ipak izmiče.


Premisa o dvojici čuvara koji u postapokaliptičnom svetu čuvaju sarkofage za hibernaciju u kojima se nalaze ljudi koji će biti potrebni za obnovu sveta kada se planeta očisti nudi više mogućnosti nego što na kraju dobijamo na ekranu, u ovom filmu koji producentski potpisuje Robert Kirkman. Premisa očigledno nije bila dovoljno da se autentičan dramski sukob pretoči u scenario i da Cantamessa u režiji izanimira Hounssoua i Reedusa da pruže još ubedljiviji rezultat.


* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam AMANET Nemanje Ćipranića, unikatan film u našoj kinematografiji budući da je reč o urbanoj melodrami sa elementima trilera, snimljenoj po uzoru na francusku, neo-šabrolovsku tradiciju. Ovaj film spada u liniju filmova kakvi nam nedostaju u našoj kinematografiji iako se baš ova forma na Fakultetu dramskih umetnosti smatra paradigmatičnom. Naravno, na toj liniji bi se hipotetički mogli naći KLOPKA ili ZAJEDNO, ali AMANET zaista uspeva da napravi odmak od svega toga i ode u pravcu jedne suptilne artificijelnosti koja omogućuje da se postigne pravi melodramski eksces u čemu ova dva naslova svaki iz svojih razloga ne uspevaju.

U tom smislu, ohrabrujuća je vest da je Ćipranićev film selektira za festival u Montrealu koji nije naročito značajan ali jeste bitan hub upravo za afirmaciju srpskog filma koji tamo redovno dosta dobro prolazi.

Premisa se razvija vrlo francuski - mladi student koji radi kao konobar upoznaje a zatim prima u kuću trudnu devojku koja luta gradom bez mesta gde bi prespavala dok se sprema za abortus. Među njima se razvija ljubav i on uspeva da je ubedi da zadrži dete, a ni ne sluti da je time otvorio vrata jednog neočekivanog života za sve njih...

Ljuba Bulajić i Milena Živanović u ulogama mladih protagonista nalaze se u izvesnom disbalansu u odnosu na iskusne profesionalce Danicu Maksimović i Gorana Radakovića. U tom disbalansu, Maksimovićka i Radaković donose već dobro razgažene interpretacije u drugom registru u odnosu na mlade glumce, i svakako bi bilo bolje da su glumci malo usaglašeniji, iako se ni za koga ne može reći da je u krivu kad je reč o izboru sredstava.

Ćipranić u vizuelnom pogledu i kad je reč o atmosferi vešto vodi priču i rekao bih da je ovo jedan od filmova u kojima je reditelj izvukao maksimum iz scenarija, ovog puta iz pera Sare Radojković.

Ova mlada ekipa je napravila niz hrabrih izbora iako to AMANET kao jedna vrlo decentna građanska triler-melodrama nimalo ne implicira. Naime, ovo je film sa profesionalnim i školovanim glumcima umesto Bor-Majdanpek škole rada sa naturščicima, zatim ovo je film u kome se oseća život u Beogradu a da nisu prenagažene teme tranzicije, nemaštine, rata itd.

U tom pogledu, AMANET je film koji je dugo "tražila" naša kinematografija i uprkos upornom usmeravanju kadrova da rade ovako nešto tek ga je sada i dobila.

Film je sniman u niskobudžetnim uslovima a koliko čujem izmakla mu je pomoć Filmskog centra Srbije što se zaista graniči sa ozbiljnim kriminalom, pa sve to ukupno zaista čini ovo delo još većim poduhvatom.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Kim Jong-un in pictures: The bizarre photoshoots of North Korea's leader

[Ghoul]

genijalno je ovo sa blokčićima za hvatanje mudrih misli, saveta, sentenci i ideja velikog vođe u svakom trenutku!

[crippled_avenger]

Stari razmišlja da li je za pružanje usluga stranim produkcijama možda bolje aktivirati Šešeljev projekat Velike Srbije nego Vučićev projekat tax incentivea...

http://starikadar.blogspot.com/2015/08/statisti-u-vlastitoj-kinematografiji.html

[Meho Krljic]

Marvel shows first look at Doctor Strange, Captain America: Civil War at D23 Expo


A u drugim vestima, ako Han Solo čak i na ovom posteru izgleda ovako staro i lomno, šta da očekujemo u filmu?

[Meho Krljic]

Da vidimo sad da li će u Alanu Mooreu da prevlada njegova feministička strana ili strana koja se gadi na eksploataciju njegovog kreativnog rada:

The League Of Extraordinary Gentlemen' Is Getting A Female-Centric Reboot

It looks like yet another "League of Extraordinary Gentlemen" remake is in the works -- and this time, it's all about the ladies.

Longtime film producer John Davis said during the 2015 Television Critics Association press tour that a new "League" reboot, backed by 20th Century Fox, will be female-centric, according to Collider. The move was partly inspired by "Mad Max: Fury Road."

"It's female-centric, which I think is interesting. I love female characters, point-of-view characters in action movies," Davis told the site.

"The League of Extraordinary Gentlemen" started as a comic book series written by Alan Moore and illustrated by Kevin O'Neill. In 2003, a film adaptation of the same name starring Sean Connery was released to poor reviews. Ten years later, Fox attempted to turn the comic series into a television show but the pilot failed to get picked up by the network.

Not much else is known about the new film adaptation, but there's one thing we can almost certainly bank on: Alan Moore won't be seeing it. While speaking to Total Film in 2009 about film adaptions of his comics, he said, "Do we need any more shitty films in this world? We have quite enough already. Whereas the $100 million could sort out the civil unrest in Haiti. And the books are always superior, anyway."

Naravno da je Fury Road "delimična inspiracija". 

[crippled_avenger]

Kanski pobednik, DHEEPAN Jacquesa Audiarda, za osvetnički film sedamdesetih čini isto ono što je THE MATRIX uradio za superherjski film, osmislio je kontekst u kome takvi junaci mogu da postoje. Kontekst je ovog puta na razmeđi dokumentarizma i fikcije, a priča prati junaka koji prelazi iz snažno indoktriniranog miljea Tamilskih tigrova u parisko predgrađe u kome su indoktrinaciju izvršile serije poput WIRE, i to ne kroz likove policajaca.

Naslovni junak je Tamilski tigar koji beži iz Šri Lanke kada shvati da je sve izgubljeno. U izbegličkom kampu pronalazi ženu koja pristaje da se pravi da mu je žena a ona nalazi siroče koje pristaje da se pravi da im je dete, i tako lažući stižu u Pariz. Posle još nekih laži u kojima ratnik sebe predstavlja kao žrtvu i NGO aktivistu dobijaju stan u nekom razorenom "socijalnom" bloku u kome red zavode lokalne bande narkodilera. Postepeno, ova "lažna" porodica počinje da funkcioniše kao prava ali traume iz rata su prevelike i žena & dete više nisu raspoloženi da prisustvuju pucnjavama u svom komšiluku. Dheepan ponovo mora da postane ratnik.

Kada se premisa prepričava ovako, deluje kao da se ovo sve moglo realizovati i kao film Tonyja Jaa, i to nije sasvim netaćno. Međutim, sve do završnice u kojoj kreće raskusuravanje kojim bi najbolji majstori bioskopske akcije bili zadovoljni, DHEEPAN je tvrda socijalna melodrama sa trilerskim odnosima među likovima.

Audiard izvlači maksimum iz tamilskih/ šrilankanskih glumaca, dopušta da film značajnim delom bude na njihovom jeziku. Istovremeno, ovo je film koji je izbegao klopku političke korektnosti, u njemu izbeglice nisu bespomoćne i jadne, barem ne dok ih u pojedinim situacijama francusko društvo ne učini takvim. Međutim, kada pritisak postane preveliki, Dheepan se vraća svojim ratničkim korenima. Iako se za ovaj naslov ne može reći da je feelgood film na kraju, nesporno je da Audiard staje na stranu ratnika koji uzima stvar u svoje ruke i ne dopušta da izgubi i drugi rat i da ponovo bude oteran.

Audiardov rediteljski postupak je sveden, realistički, sa odličnim darom za detalj i izbor ambijenata, i dobro odmerenim iskliznućima u nešto eksplicitnije subjektivne vizije glavnog junaka što je već uvežbao u PROPHETu oostalom s tim što je ovde to znatno diskretnije.

Noe Debre, Thomas Bidegain i Jacques Audiard zajedno potpisuju scenario a na špici se na kraju ne pominju literarni klasici koji su ih navodno inspirisali, još u vreme kada se film zvao ERRAN. Zanimljivo je da se upravo neki scenaristički pečati najmlađeng člana ekipe Noe Debrea najlakše čitaju na nivou detalja.

U izvesnom smislu, ovo je najatipičniji Audiardov film jer je u osnovnoj postavci otišao najdalje i u smeru evropskog angažovanog i holivudskog repertoarskog filma unutar istog dela, i napravio celinu koja pokazuje kako se na svež način radi i jedno i drugo.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SVINJARI je celovečernji debi poznatog regionalnog queer autora Ivana Livakovića, film koji je istovremeno potpuno jeziv i neophodan za gledanje, barem za sve one koje zanimaju jugoslovenski i postjugoslovenski film.

Jezivost SVINJARA je drugačija od onoga što čini užasne postjugoslovenske filmove po tome što je ovo film čiji reditelj nije vizuelno pa ni dramski nepismen. Međutim, istovremeni spoj ogromne pretenzije, nekontrolisanog formalnog ekscesa koji nažalost nije nov, rezultira delom koje nažalost jeste unikatno jer je jedino snimljeno ali u idejnom pogledu mogao bih zamisliti mnoge reditelje koji bi pokušali da snime ovako nešto.

Film prepliće narkotičke vizije glavnog junaka i televizijski program i rezulitra nizom histeričnih skečeva koji parodiraju televizijske emisije, obuhvataju porodični i unutrašnji život glavnog junaka a povremeno skreće i u nešto što sam autor naziva "turbofolk mjuziklom".

Livaković je veteran kratkometražnog queer filma i to se definitivno oseća u njegovoj nesposobnosti da artikuliše dugometražnu priču već gomila kratkometražne ideje u celovečernju minutažu. No, sama realizacija koja više duguje estetici videospota nije nevešta, rekao bih čak da je previše profesionalna u odnosu na subalternost ideje.

Imajući sve ovo u vidu, ovaj film bi mogao imati vrlo ozbiljan fandom među LGBT ekipom pošto se oslanja na estetiku tabloida, glamur reality emisija i turbo folka. Stoga, ne bi me čudilo da deo onih koje privlače šunda i camp, u tom LGBT ključu vrlo lepo prihvate ovaj film.

Nažalost, osim etiketiranja turbo folka kao muzike koja slavi bolesni hedonizam našeg doba oblikovan tabloidima, upotreba ove muzike nema dublju konotaciju. Naravno, turbo folk kao takav u Hrvatskoj je prokažen pa to doprinosi šok-estetici filma. U tom smislu bilo bi zanimljivo prikazati ovaj film u Srbiji i videti kako će turbofolk mjuzikl biti pročitan, naravno od strane onih koji imaju snage i strpljenja da prežive ovaj film.

[crippled_avenger]

Pogledao sam ZAGORSKI SPECIJALITET četrdesetpetomnutni televizijski horor film Davida Kapca koji je išao na HRTu pre tri godine. Ovaj srednjemetražni film počeo je pripreme pre ŠUMA SUMMARUMa ali je izašao kasnije tako da praktično deluje kao nekakav apsurdni rip-off Vitezovog filma. No, upravo naše regionalne kinemtaografije imaju tendenciju da često proizvode jako slične filmove uprkos tome što je produkcija vrlo sužena i oskudna i ne bi trebalo da nudi prostor za takve gafove.

Vitezov film ima nešto širi zamah u pogledu kritike društva, i upotrebe urbanoie u razne svrhe ali Kapac sa druge strane snima intenzivniji, duhovitiji i napetiji film. Reč je o jednom od retkih mladih reditelja u regionu koji ne smatra da je suptilnost prednost već tuče iz svih oružja. Dakle, ovde ima gorea i Kapac se ne stidi da ga iskoristi, ima nasilja, ima skoro opipljive napetosti i sve to ima finu glazuru humora.

Glumačka podela je odlična a naročito je dragoceno to kako je rekontekstualizovao neke od glumaca iz hrvatskih sapunica. Ona i omogućuje tu finu dozu humora. Ono što je ključni problem filma jeste oslanjanje na neke od konvencija tih backwoods, urbanoia horora, koje sežu dosta duboko, sve do Tobe Hoopera. Kapac srećom i te klišee i preokrete koji više nisu preokreti već deo opšteg gledalačkog poznavanja medijuma radi sa punim ubeđenjem tako da je sveukupan utisak takav da stvara velike simpatije.

Kapac je nažalost posle ovog filma uslovno rečeno nestao sa scene. Vrlo sam radoznao da saznam šta sledeće sprema.

[crippled_avenger]

Pogledao sam COP CAR Jona Wattsa, hvaljeni indie triler koji je pored Wattsa pisao i Christopher Ford scenarista odličnog indie SFa ROBOT & FRANK. Nažalost, ovog puta Ford nije uspeo da napiše tako dobar scenario a Wattsov uspeh posle ovog filma zaista nije jasan. Da, COP CAR jeste jednostavan, i jeste estetizovan, pomalo nejasno izmeštajući priču u neko malo ranije vreme (koje ?) i evocirajući kingovski STAND BY ME šmek, kanalisan kroz COLD IN JULY, ali taj spoj nažalost ne dobacuje ni do jednog ni do drugog navedenog uzora. Za razliku od Marca Webba kog kog je bilo jasno šta iz njegovog indie debija privlači producente SPIDER-MANa, kod Wattsa mi to izmiče jer sam poslednjih godina, ako je ovo neki standard, video masu podesnijih reditelja od njega za takav zadatak.

COP CAR vrca od korektno realizovaih bajatih premisa i elemenata i nažalost ta smeša nikada ne dostiže bilo kakvu živost, uprkos klincima u glavim ulogama koji bi trebalo da svemu unose svežinu ali to ne rade. Jednim delom problem je u tome što klinci nisu ni pravi "filmski" klinci, dakle pametniji i simpatičniji od proseka, niti su "realistični" klinci, dakle malo tuplji i malo manje maštoviti. Ovi su negde na ničijoj zemlji. Imaju hardver filmskih a softver realističnih klinaca i to ne vodi nikuda.

Kevin Bacon igra "velikog zlog vuka" koji ih progoni a izgleda da mu je takvu indikaciju da i Watts i ovaj je doslovno shvatio. Tako i Baconov lik ostaje "veliki" i "zao" i "vuk" i sve igra na istu notu.

Ukupno uzev, svaka Wattsu čast što je na osnovu OVOGA dobio SPIDER-MANa. Za razliku od Webba, što se mene tiče, on ne rizikuje repuaciju ako mu superherojski film ne uspe.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Njujorški straight-edge hardcore ima značajnu ulogu kao milje u kome se odvija film 10 000 SAINTS zanimljiva melodrama Shari Springer Berman i Roberta Pulcinija, nastala po romanu Eleanor Henderson. Berman i Pulcini već godinama prave zanimljive filmove smeštene u epohu, uprkos prilično konvencionanom i mlakom rediteljskom pristupu koji ih krasi. Ipak, svaki od tih filmova donosi nešto specifično po čemu se izdvaja i u ovom slučaju to je njujorški hardkor kome posvećuju dosta pažnje u priči iako to nije primarna tema filma.

Film je režiran i generalno intoniran u jasnom i konzervativnom melodramskom registru što sami autori relativno izneveravaju relativno ambivalentnim krajem koji doduše prati izvesnu ambivalentnost romana koju spisateljica na kraju ipak razrešava jednim easter eggom. I Bermanova i Pulcini zaključuju film easter eggom ali ne tako jasnim kao roman.

Sam roman se kreće na razmeđi young adult priče i bildungs romana, dočim Bermanova i Pulcini nemaju te dileme, film je melodrama smeštena u konkretne istorijske okolnosti, sa jasno predstavljenom ljubavnom pričom, problemom u centru svega i odnosima među likovima.

Zaplet je vezan za mladića koji posle one night standa sa njujorškom šmizlom overdozira sa najboljim drugom. Drug preživi, odlazi u NY i tamo se ispostavlja da šmizla čeka bebu proisteklu iz one night standa. Njegov brat, najbolji drug i šmizla odlučuju da zadrže dete kao uspomenu na preminulog mladića. Međutim, to sećanje postaje preteško breme za njih...

Ekipa mladih glumaca koju predvode Asa Butterfield i Hailee Steinfeld, ponavljajući match up iz ENDER'S GAMEa ispraćena je odličnim doprinosom nešto starijeg Emilea Hirscha i još starijih Ethana Hawkea i Emily Mortimer, zaokružujući odličan glumački ansambl. Iako mu je lik vrlo pasivan, Asa uspeva da se nametne kao centar filma.

10 000 SAINTS je indie melodrama koja će zbog miljea u kome se dešava sasvim sigurno privući i pažnju publike koja ovo nikada ne bi gledala, ljudi kao što je recimo Mehmet.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Da, blago si me zaintrigirao opisujući SEHC milje.

[crippled_avenger]

Cipras dao ostavku, Lajbahu otkazana druga svirka u Pjongjangu. Kuva se...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Posle AQUAMANa, dešava se i FERRARI...

Christian Bale is in talks to star in Michael Mann's next film, about Italian car maker Enzo Ferrari.

The untitled "Ferrari" pic will be shopped at the upcoming Venice and Toronto film festivals. Mann will direct the film after years of development. The movie will follow the rise of the Ferrari as a luxury vehicle in the 1950s.

Bale and Mann collaborated on the Johnny Depp mobster movie "Public Enemies," in which Bale played FBI agent Melvin Purvis.

Bale was most recently seen in "Exodus: Gods and Kings" and will appear next in Adam McKay's financial drama "The Big Short." He is about to start shooting the Terry George film "The Promise" alongside Oscar Isaac. Bale is repped by WME.

Mann last directed Legendary's "Blackhat," starring Chris Hemsworth. He is repped by CAA.

[crippled_avenger]

Sedam đaka ove škole su među prvima koji su počeli da pohađaju časove iz elektronskog sporta i vežbaju svoje umeće igranja Counter Strike Global Offensive, pod delom "fizičke kulture". Naime, po zakonu Švedske se časovi ovog tipa moraju podvoditi pod "sportsku" nastavu, iako je Ministarstvo obrazovanja odobrilo uvođenje eSports časova na nacionalnom nivou. Stoga je i prvo eSports odeljenje i otvoreno po dokriljem "sportske srednje škole" Arlanda.

Direktor škole Arlanda, Andreas Erikson kaže da je postojalo jako veliko interesovanje đaka za pohađanjem ovih časova – čak njih 70 se prijavilo za 7 slobodnih mesta. Rigorozno testiranje (u video igrama naravno) dovelo je do odabira finalnih 7 đaka. Jedan od njih je i Felix Anderson koji ima samo 17 godina ali je već veteran u CS:GO – zabeležio je preko 3000 sati u igri – to je preko 125 dana. Njemu je za plasman u školu pomoglo i to što je prvi na rang listi najboljih CSGO igrača u Global Elite rangu, ali je ujedno morao i da prođe dalja testiranja, koja su sprovodili profesori u školi ali i drugi poznati ljudi eSports scene, poput Jonas "Iceman" Dahla, poznatog eSports voditelja.

Naravno, pored časova pripreme taktike, strategije i komunikacije, ali i praktične nastave iz eSports igara, gimnazija priprema sve đake i za "tradicionalne" sportove, za slučaj da im karijera u eSportsu ne zaživi.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Dva puta sam pogledao THE MAN FROM UNCLE u bioskopu u protekla dva dana, i mogu reći da su se utisci u oba puta poklopili. Guy Ritchie je izrastao u prvoklasnog reditelja koji pored toga što u pogledu tehnike sve zna, danas radi ono čime bi Tarantino trebalo da se bavi. Ne treba da čudi da THE MAN FROM UNCLE predstavlja materijal koji je Tarantino želeo da režira, ovo je čedo Iana Fleminga koje nikada nije fetišizovano kao James Bond, ali u rukama Guy Ritchieja dobili smo film koji umnogome prevazilazi ono što je Warner mogao očekivati od pokušaja da se napravi retro špijunski serijal i ulazi u domen ozbiljne dekonstrukcije žanra kakvu ni QT odavno nije u stanju da napravi.

Osnovna postavka, priča o agentima CIA i KGB koji se zajedno bore protiv globalne opasnosti, odbeglih nacista koji su se dokopali atomske bombe, obiluje vrhunski realizovanom akcijom i vrcavim humorom koji bi trebalo da pruže gledaocima punokrvnu bondoliku zabavu.

THE MAN FROM UNCLE nudi jednu od najbolje osmišljenih i realizovanih akcija ove sezone, a neke scene su naprosto antologijske.

Međutim, unutar te rekonstrukcije epohe, akcije i humora, Ritchie za početak dekonstruiše muško-muški odnos između dva junaka, homoerotski naboj među njima dovodi do paroksizma, ne samo kroz dijaloge u kojima oni naizmenično ulaze u lascivne razmene i jedan drugog podbadaju pa sve do katarzičnog momenta kada Solo spase Kurjakina činom koji jako podseća na homoseksualni snošaj.

Zatim, Ritchie i Lionel Wigram uzimaju neke od obaveznih figura špijunskog filma i daju im novi spin tako što rekonstruišu strukturu situacije ali joj osvežavaju sadržaj. S druge strane u pojedinim akcionim scenama odlaze u potpuno neočekivanim pravcima mimo konvencija žanra. U tom pogledu, možda pojedini delovi ovog filma mogu biti previše sofisticirani i neobični gledaocima koji očekuju akciju kakve je karakterisala blokbastere ove sezone.

Slab rezultat na blagajnama donekle se može objasniti spy movie fatigueom jer su od početka godine izašli KINGSMAN, parodija SPY i ROGUE NATION, a ako imamo u vidu da je bioskopska publika na najjačim tržištima ipak štedljiva sa svojim sredstvima, UNCLE im očigledno nije privukao novac iz novčanika, naročito jer ih do kraja godine čeka SPECTRE. S druge strane, UNCLE nije preterano jak property danas, uostalom filmovi koji su izlazili u vreme serije bili su sačinjeni od premontiranih epizoda, dakle nikada nije imao jako bioskopsko prisustvo. Konačno, Warner je izvorno želeo da napravi UNCLE kao star vehicle sa Cruiseom ili Clooneyem, na kraju se opredelio za film sa glumcima misleći da će ga materijal izgurati na blagajnama To nije bila prava procena.

Henry Cavill kanališe mladog Jamesa Garnera a Armie Hammer zapavo igra nešto potpuno novo, i to baš u duhu onih dekonstruktivističkih tendencija samog filma, nudeći psihotičnu ali i istovremeno komičnu varijaciju na tough guyse koje je igrao Steve McQueen. U tom pogledu, srećom, Cavill i Hammer su otišli nekoliko koraka dalje od onoga što su pružali Vaughn i McCallum. Iako se April Dancer ne pojavljuje u filmu, Alicia Vikander je jasno bila projektovana da bude THE GIRL FROM UNCLE u perspektivi, odnosno da bude treći član tima. Ona donosi posebnu vrtu šarma i neobičnog komičarskog tajminga.

Ponekad je zaista žalosno kada ovako minuciozno realizovan film doživi neuspeh na blagajnama a kritika se ponese mlako zahvaljujući soft trackingu, pa na kraju sigurno najbolji Ritchiejev film postane svojevrsni balast u karijeri.

* * * * / * * * *

[Meho Krljic]

 

[Meho Krljic]

Mislim... stvarno... didn't see that one coming. Mora to da se pogleda.

[mac]

Ne nadaj se mnogo homoseksualnom snošaju. Da nisam čitao prikaz pre gledanja filma ne bih uspeo da vidim tu aluziju u filmu. Ali odlično su ga napravili.

[crippled_avenger]

Pogledao sam A GOOD OLD FASHIONED ORGY Alexa Gregoryja i Petera Huycka, neobičan derivat indie i repertoarske gross out komedije. Ovo je film kome bi koristilo malo više mejnstrim ispoliranosti naročito u nekim fundamentalnim dramaturškim stvarima kao što je recimo transformacija likova koje nažalost u ovom filmu skoro pa nema a i ono što ima je usiljeno, naglo i neubedljivo. S druge strane, film sasvim sigurno ima koristi od toga što je indie jer je ceo treći act iz naslova nešto što se ne bi moglo desiti u mejnstrim filmu iz najmanje dva razloga. Naime, sama ideja "orgije" odnosno raspleta u kome se tokom orgije razrešavaju odnosi među junacima je dramaturški riskantna i Gregory & Huyck ne uspevaju da izbegnu određenu pripovedačku stagnaciju u tom segmentu. S druge strane, sasvim je jasno da se na takvim scenama teško može bazirati mejnstrim komedija. Međutim, na kraju ono što se desi i vidi u razrešenju filma A GOOD OLD FASHIONED ORGY prilično je pitomo, ali sama količina i usporavanje filma do koga dovodi bila bi neprihvatljiva za mejnstrim film.

Pored prikaza seksa, A GOOD OLD FASHIONED ORGY od mejnstrim komedije preuzima i njenu suštinsku konzervativnost i patrijarhalnost ali upravo zhvaljujući trapavoj naraciji i vladanju ritmom plasira je mnogo tuplji način nego što bi to uradila kvalitetna mejnstrim komedija koja bi ubedila publiku u takav ishod.

Jason Sudeikis je 2011. već dokazao da može da bude leading man komičar pa to potvrđuje i u ovom filmu. Komičarski čopor koji se okuplja oko njega vodi prilično suvereno, film je prilično smešan, ali ukupno uzev nema šta da traži u epohi kada su čak i gross out komedije jako dobro režirane, i u pogledu inscenacije i kad govorimo o vođenju priče.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Ne nadaj se mnogo homoseksualnom snošaju. Da nisam čitao prikaz pre gledanja filma ne bih uspeo da vidim tu aluziju u filmu. Ali odlično su ga napravili.

Meho će to sigurno videti, kao i scenu koja je direktni citat iz MALOG BUDA

[crippled_avenger]

Pogledao sam BOY 7 holandskog reditelja Lourensa Bloka (po imenu bi se reklo kao da je preuzeo ime krimi pisca Lawrencea Blocka) ekranizaciju SF triler romana Mirjam Mous. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim romanom jeste da je ove godine pored holadnske dobio i nemačku ekranizaciju, na kojoj su potpisani isti scenaristi kao i na ovoj, samo se razlikuju reditelj, glumci i jezik naravno.

BOY 7 je po žanru SF triler, sa malo većim akcentom na triler a nešto manjim na SF, ali po ciljnoj grupi kojoj se obraća spada u ovu aktuelnu young adult kategoriju. Zanimljivo je da evropski young adult roman u istoj sezoni dobije dve ekranizacije. Ako imamo u vidu priču koja je praktično parafraza Ludlomovog Jasona Bournea, rekao bih da je motiv producenata bio korišćenje uspeha knjige kao brenda, pre nego njena nesvakidašnja kreativnost. Pa ipak, vrlo je zanimljivo da je jedna knjiga uspela da postane takav kontinentalni fenomen da dobije čak dve zapadnoevropske ekranizacije. Koliko vidim, našeg izdanja nema pa bih rekao da je nas zaobišao fenomen Mirjam Mous.

Film je smešten u blisku budućnost. Holandijom vlada desni režim koji stavlja veliki akcenat na red i bezbednost, a povod za to su učestali teroristički napadi ekstremno levih organizacija. Mladi haker biva uhapšen i odveden u novu vrstu zatvora, školu za vrhunske mlade operativce u kojoj se uče sve vrste diverzija. Ne treba mnogo iskusnom gledaocu dva i dva...

Upravo ta neverovatna lakoća prepoznavanja kuda se kreće ovaj film i anticipacija preokreta koja se u ključnim momentima nažalost ne nadovezuje na "prijatnost razgažene obuće" čini da BOY 7 ostane prilično mlak pokušaj da se dostigne generic američki materijal, nažalost televizijskog, CW nivoa.

Lourens Blok kao egzekutor zamisli pokazuje da bi on eventualno mogao da pruži i više sa izazovnijim scenarijem, ali da svakako ne prebacuje mnogo iznad nekog CW proseka. Ipak, ni CW nije loš ako imamo u vidu nerazrađenost zapadnoevropske produkcije unutar ovog žanra.

Ukupno uzev, BOY 7 crpi puno simpatija iz svog vanameričkog porekla i na bazi toga mu se mnogo prašta. Uprkos tome što mi ova ekranizacija Mirjam Mous nije mnogo pružila, vrlo sam radoznao da vidim nemačku verziju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ПРЯЧЬСЯ Johnny O'Reillyja, triler irskog reditelja koji se školovao između ostalog i u Rusiji gde je odlučio da se okuša kao reditelj. Reč je o whodunit misterija sa elementima film noira koja je smeštena na meteorološku stanicu i nažalost pati od nagomilanih motiva za junake koji na kraju guše jednu relativno finu i jednostavnu zamisao u osnovi. Doduše, čak bi i ovakvo opterećenje motivima u izvesnom smislu moglo funkcionisati da ih je O'Reilly sa svojim scenaristom veštije upakovao.

Priča počinje kada prekaljeni gradski inspektor policije dolazi na napuštenu meteorološku stanicu sa svojim pomoćnikom i započinje istragu šta se desilo sa njenim zaposlenicima a uporedo istraga okida fflešbeove koji otkrivaju dramu koju su proživeli nestali ljudi.

Film je vrlo sveden, traje osamdesetak minuta, ali opet sebi dozvoljava da ima viškove i to ne u montažnom već u scenarističkom pogledu. O'Reilly je imao dobru zamisao a snimio je tek gledljiv film. Da bi se napravio ozbiljniji prodor sa ruskim filmom potreban je bitno ozbiljniji domet.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam NEVESINJSKU PUŠKU Žike Mitrovića. Prvi put sam je gledao davnih dana u neudobnosti Kinoteke. Ova repriza je bila u udobnijim kućnim uslovima ali na kopiji istog kvaliteta. Ovaj film je nastao u periodu kada je Žika Mitrović već snimio neke od svojih najboljih filmova, ali NEVESINJSKA PUŠKA nažalost ne spada među njih. Ovaj film ima više problema od kojih je jedan od osnovnih nategnuta konstrukcija scenarija Slavka Goldsteina i Žike Mitrovića i u pogledu ideološkog angažmana i interpretacije prošlosti, odnosno u domenu forme.

Formalno, NEVESINJSKA PUŠKA pati od statičnosti i neopredeljenosti jer se nalazi na klackalici između combat movieja,  odnosno vesterna ili partizanskog filma, i klasične pozorišne drame u kojoj se između okršaja dešavaju razne intrige. Međutim, ta teatralna struktura scena između bitaka uticala je i na segmente bitaka samih. One su umnogome statične, bez jasnog ugla gledanja, ali povremeno izbija Mitrovićev autentičan žar za inscenaciju borbe.

Međutim, toj nategnutosti i unutar bitaka i unutar dijaloških scena doprinosi pokušaj da se događaji Nevesinjske puške usklade sa titoističkim standardima istorijske progresivnosti. Glavni negativci su Turci kao kolonijalna sila koja nija prikazana ni sa jednim zaokruženim likom, naravno i bez prikaza lokalnih Muslimana koji su eventualno mogli biti na njihovoj strani.

Prvo naravoučenije jeste da ne treba verovati stranim silama i biti njihova marioneta, što je svakako na titoističkoj liniji. Pre ili kasnije, na strani Hercegovaca ostaju samo Garibaldinci a austrougarska imperija ih djae Turcima na tanjiru čim ne ispune njene zahteve. Zatim, tu su dinastičke borbe i izdaje Petrovića i Obrenovića, i naravno nesloga među Srbima koji vode pobunu.

Hrvati, Slovenci i ostali prikazani su kao razumni učesnici ustanka koji su uvek na konstruktivnoj strani Mićana Ljubibratića koji je prikazan kao svojevrsni proto-socijalista koji je uvek u pravu, a njegov kosmopolitizam je dodatno pojačan romansom sa bogatom Holanđankom koja pomaže ustanike a ponaša se po svim romantičnim konvencijama zapadnoevropske gospođice koja želi da se ukljući u oslobodilačke pustolovine malog ali prkosng naroda.

Pored Mićana Ljubibratića, drugi najzaokruženiji lik je hajduk Pero Tunguz koga kao svojevrsni comic relief sa moralno nadmoći tumači Mitrovićev stari saradnik Petre Prličko.

Uloga Crkve je minimizovana i uslovno rečeno prikazana kao negativna. Naime, posle masakra monaha u manastriu, siroče-samozvanac koje je živelo od milostimanastira oblači monašku odoru i preuzima zlobnu demonsku ulogu, ali to nije dovoljno razrađeno u scenariju, pa na kraju ono što eventualno politički zadovoljava cenzore jeste činjenica da se pojavljuje groteskni negativac u mantiji, iako ni sam film ne može da prikaže sveštena lica kao de facto negativce. Štaviše, hrvatski vojskovođa Musić prikazan je kao ratnik i sveštenik, takođe u jednom duhovitom kontekstu koji relativizuje njegovu verodostojnost ali ne i kao negativac.

Žika Mitrović je suviše dobar reditelj da bi snimio film koji sasvim ne funkcioniše ali na nekoliko mesta ideološki balansira što filmu daje neke dosta duhovite momente. U jednoj tipično rezigniranoj "srpskoj sceni", Bata Živojinović koji igra poručnika Kostića kaže, "Lepo je Srbin biti, ali teško" ali kada potom povede srpske borce u bitku usledi čudnovata razmena -

"Srbi! Napred da osvetimo Kosovo!"
"Čekaj" Stoj! Basta!"
"Šta je bre?"
"Poručniče, pa di si potego Kosovo? Otkad smo ga osvetili?"

Potom sledi rez, poziv nekih drugih komandanata da povedu vojnike u bitku a onda se vraćamo u ovu situaciju u kojoj zamenik podseti poručnika Kostića na to da su Obrenovići tražili da se vojska povuče i kako otprilike ne treba srpski poklič koristiti u ovoj situaciji.

Doduše, naravno, Mitrović je veteran priča o našoj nemirnoj pokrajini, i tada je samo Kosovo delovalo rešeno ili se barem tako predstavljalo pa je njegov "srpski simbolički kapital" morao biti umanjen, rekontekstualizovan.

Mnoge istorijske priče ekranizovane za vreme komunizma stoje i danas, jednim delom zato što su skrupulozno obrađene, jednim delom zato što ih se potom niko nije latio. NEVESINJSKA PUŠKA nažalost ostaje film koji ipak ne komemorira događaje na adekvatan način, i to ne samo zbog zuba vremena koji ga je ipak ozbiljno nagrizao već i zbog ideologizovanog pristupa koji ga čini danas neprihvatljivim istorijskim falsifikatom.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam TIGER HOUSE Thomasa Daleya, simpatičan mali michaelwinnerovski triler smešten u jednu kuću, sniman u Južnoj Africi. Kaya Scodelario igra nekada perspektivnu atletičarku, danas kasirku i devojku iz nižih klasa, u inkognito poseti svom momku čija je otmena porodica protiv njihove veze. Tokom noći u kuću upada grupa brutalnih pljačkaša koju predvodi prekaljeni kriminalac Dougray Scott a čijeg najbrutalnijeg saradnika igra perspektivni britanski mačo Ed Skrein. Pošto ne računaju na devojčino prisustvo, ona uspeva da se sakrije, a onda postepeno kreće da radi na tome da oslobodi porodicu.

Daleyev film se ne odmiče od klišea ali ih radi sa punim ubeđenjem i zato film funkcioniše. U nekoliko navrata Daley uspeva da stvori gotovo opipljiv suspense a Kaya Scodelario uspeva da ga prenese na ekran kao devoka u nevolji koja postepeno postaje nevolja za druge.

Daley i scenarista Simon Lewis u drugom planu fino plasiraju i klasnu dimenziju ove priče gde neuprljana pripadnica niže klase donosi spas grupi bogataša koje su gresi iz prošlosti počeli da sustižu.

Film je najvećim delom sniman u enterijeru i kao takav je prototip ekonomičnog klaustrofobičnog suspensera.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Repriizirao sam SOLUNSKE ATENTATORE Žike Mitrovića iz 1961. godine. Slično kao u slučaju NEVESINJSKE PUŠKE, scenarista Jovan Boškoski uzima dosta slobode u obradi istorijskih događaja u priči o grupi anarho-nacionalista koji su 1903. vodili bombašku kampanju u okupiranom Solunu. Ono što je u SOLUNSKIM ATENTATORIMA preskočeno jeste bugarski element anarho-nacionalističke grupe koju u filmu prikazuju kao makedonske patriote. Same terorističke akcije su sabijene u kraći vremenski period i donekle su izmenjene u odnosu na stvarne događaje, naravno sa akcentom na heroizam, ali je sama atmosfera tih dela relativno autentično dočarana.

Ipak, za razliku od NEVESINJSKE PUŠKE koja je prošla veći istorijski whitewash i imala mnogo više problema u pogledu scenarija i opšte estetike, SOLUNSKI ATENTATORI je vrlo precizan triler, sa finim melodramskim tonovima među kojima se izdvaja podzaplet sa ocem koji traži po Solunu svog sina takođe ilegalca koji je zapravo poginuo ali drugi ilegalci objašnjavaju ocu kako je na putu i stalno nalaze opravdanja zašto ga nema. U toj deonici, Mitrović pokazuje da odlično vlada melodramskim eskcesom kada je to potrebno.

U pogledu vođenja priče, stvaranja napetosti i akcioniih prizora, nema nikakvih teškoća za Mitrovića a Aca Gavrić i ekipa se nameću kao izuzetni mladi junaci. FIlm je producirao poznati evropski producent Artur Brauner sa kojim su radili mnogi veliki autori poput Viscontija itd. Sa njim je Mitrović nekoliko godina kasnije snimio svoj jedini "strani" film GORKE TRAVE, priču o Holokaustu koja i dan-danas ima svoj život na specijalizovanim filmskim programima.

SOLUNSKI ATENTATORI su film koji nije istorijski pouzdan i umnogome falsifikuje makedonsku borbu za nacionalnu samostalnosti. Ipak, samu suštinu teme na deformiše u istoj meri kao NEVESINJSKA PUŠKA, u određenom smislu dopuštajući da se makedonski nacionalizam rasplamsa koji je očigledno u jugoslovenskoj kinematografiji bio dopušteniji od srpskog (u kome će doduše opet Mitrović imati značajne probole).

Kao film, SOLUNSKI ATENTATORI stoje kao solidan triler smešten u epohu, sa finim lokalnim dodacima i dobro se uklapaju u Mitrovićev kanon. U jednom dijalogu pominje se Miss Stone, junakinja koju je Mitrović obradio u filmu tri godine ranije, što je simpatičan autoreferentni detalj.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam IL RACCONTO DEI RACCONTI Mattea Garronea, ekranizaciju romana Giambattiste Basilea u kojoj se praktično sakupljaju zaleti bajki smešteni u kanonski prostor dešavanja, dakle u vreme feudalizma kada su jasno razgraničeni odnosi dominacije, starešinstva, relacije između roditelja i dece, bogatih i siromašnih, aristokratije i raje, Dobra i Zla, normalnosti i izopačenosti itd. a potom im se daje jedan crnohumorni ton koji bi verovatno trebalo da nas podseti kako svaki od tih praktično arhetipskih zapleta referiše na neku pojavu iz našeg vremena.

Garroneov film međutim osim spektakularne fizičke realizacije, mada ne i preterano uspele opšte estetizacije u pogledu kadriranja koje je krajnje konvencionalno, ne uspeva da nam prikaže taj očekivani "drugi sloj", odnosno zašto mi gledamo prerade ovih bajkovitih narativa koji su naravno u novoj interpretaciji dati sa određenim cinizmom bez jasnih pouka. Film ipak dolazi iz produkcije i mileja u kome se očekuje određena nadgradnja, uostalom učestvovao je u Kanu, a na kraju smo dobili ekvivalent onih skupih i mahom neuspelih Fellinijevih extravaganzi iz sedamdssetih sa američkim glumcima u glavnim ulogama kao što je CASANOVA ili neki od "ispraznijih" radova Kena Russella.

Garroneov film paradoksalno deluje kao svojevrsni pokušaj komercijalizacije, ekranizacija bajke sa malo evropskog arty senzibiliteta i to muzejske sorte, ali bez pravog angažmana u tom "drugom sloju".

Za film koji čini mi se "ne znači ništa" već naprosto izlaže razne poznate narative sa određenim intervencijama, rekao bih da je mogao biti dinamičniji, mada ako imamo u vidu da je arty eksces deo estetike kroz koju pokušava da se plasira, možda je to sve deo paketa. Ipak, sasvim sigurno film nije dosadan, zanimljiv je za gledanje a u pojedinim retro insceniranim sekvencama kao što je uvodna creature feature situacija na početku recumi, nudi ponešto filmofilskog šarma.

U osnovi, raduje me ovaj pokušaj "komercijalizacije" art-house reditelja jer konačno vraća film koji može da se obrati publici u žižu kanskog interesovanja. Isto tako mislim da upravo u tom komercijalnom pogledu IL RACCONTO DEI RACCONTI, između ostalog i zato što je na engleskom itekako može zadovoljiti upmarket publiku jer je strukturalno "repertoarski" a po reputaciji je nešto više.

Mislim da su takvi filmovi još od Kusturičinih vrhunaca prilično nedostajali u ponudi. Garrone dobro vlada narativom ali na kraju ostaje mu jedan ozbiljan recidiv iz arty dana. Likovi ne pobuđuju istinsku emociju. Publika prema likovima na kraju krajeva ipak ostaje prilično hladna.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam Z FOR ZACHARIAH Craiga Zobela, vrlo jednostavnu i što je još važnije vrlo efektnu ekranizaciju romana Roberta C. O'Briena koji je pre tridesetak godina ekranizovan za BBC. U Zobelovom čitanju, adaptiran je kao vrlo mišićava i jasna melodrama, sa jasnim likovima, preciznim situacijama i delikatnošću na mestima gde je neophodna. Zobel vrlo dobro zna da je predznanje gledalaca poraslo od ranog rada Romana Polanskog i da priča o ljudima čiji "brak iz koristi" remeti pojava privlačnog alfa-mužjaka više ne može da podnese suptilne nagoveštaje razdora i zabranjenih simpatija. Zato su i Zobel i junaci vrlo svesni ishoda kome ta novostvorena situacija stremi, pa je samim tim Zobel čini zanimlljivijom, njeni junaci znaju sve što i gledaoci, i opet treba da se izbore sa svojom melodramom.

Margot Robbie je savršen izbor za poslednju ženu na svetu, već na bazi minulog rada, a u ovom filmu nudi nešto novo, vrlo nežnu ulogu zbunjene južnjačke devojke iz patrijarhalne kuće koja je ostala sama, naučila kako da se nosi sa "smaknutim svetom" a sada treba da počne da se snalazi sa muškarcima. David Oyelowo čini sve da ne bude atraktivan na prvu loptu i da na jednom drugom nivou gradi simpatije za svog junaka a Chris Pine je baš ona testosteronska smetnja koja se tražila, i ovo mu je već drugi odličan post-apokaliptični film, posle CARRIERSa u kome doduše igra u potpuno drugom ključu.

Ove tri zvezde čine da nam na ekranu ne zafali niti jedan dodatni lik ili pojašnjenje i to je dodatni kompliment za Zobela. Njegov vizuelni koncept je sveden, akademski, blago arhaiziran, i savršeno odgovara ovoj priči o grehu unutar postapokaliptične obnove, o paralelnim procesima razaranja i stvaranje koji čine dinamiku jedne zajednice u embrionalnoj fazi.

Odlične novozelandske i američke lokacije su maksimalno iskorišćene u ovom filmu koji je postigao sve što je trebalo da postigne sa svojim skromnim budžetom, oslanjajući se na snagu autorske i glumačke ekipe. U određenom smislu, Z FOR ZACHARIAH na nivou kostura pokazuje sve ono što je trebalo da bude smisao filma SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Pa, da poželimo i srećan rođendan, zdravlje i lepu godinu pred domaćinom!

[Meho Krljic]

Inače, reklo bi se da na HBO konkurencija koju su napravili AMC, Netflix i drugi, na polju serija, konačno dela i daje rezultate. Ovaj tizer mi da je solidne vajbove (mada je uvek moguće da završimo sa Wolf of Wall Street dekadencijom):

http://youtu.be/n2irZnQMovI

[crippled_avenger]

Mehmete, hvala na lepim željama!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ode nam Wes Craven, čovek koji je u barem tri epohe uspevao da se nametne kao vodeči žanrovski inovator. Slava mu!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam TURBO KID fanovski niskobudžetni omaž postapokaliptičnim akcijašima osamdesetih koji su režirali Francois Simard, Anouk Whissell i Yoann-Karl Whissell. Reč je o zabavnom, maštovitom i duhovitom omažu raznim filmovima, od MAD MAXa preko Charles Bandovih produkcija do BMX BANDITSa Briana Trencharda-Smitha i CHERRY 2000. Međutim, ono što mi se čini kao najveća vrlina filma jeste to što u pojedinim trenucima apsolutno prevazilazi taj nivo omaža i postaje duhovit na jedan vrlo autentičan način. Takvih trenutaka ima sasvim dovoljno da sam u pojedinim trenucima žalio što su se ovi reditelji odlučili da svoj dar i snalažljivost ulože u nešto do te mere efemerno kao što je neki 80s throwback. Međutim, onda sam se zamislio i shvatio da i mnogo veća imena poput George Millera rade isto to, samo za veće pare, pogledajmo FURY ROAD. Uostalom, pogledajmo celokupnu savremenu produkciju. Najbolji film godine do danas je THE MAN FROM UNCLE koji je ništa drugo do ekranizacija starog IPa i throwback filma. Čak i Tatko koji može da radi šta hoće/ šta mu padne na pamet, odlučuje da provede sedmu deceniju snimajući nastavke AVATARa. Dakle, Simard i Whisselovi možda jesu traćili svoj talenat na nešto efemerno, ali nažalost i mnogo veće face zapravo rade nešto slično, samo u mnogo boljim uslovima, a rekao bih i uprkos mnogo većoj slobodi koju imaju.

Otud, ako uklonimo ovu principijelnu zamerku, jednina druga koja preostaje jeste taj gore na koji se autori oslanjaju koji je za moj ukus prekomičan i odudara od onog bolnog krvoprolića koje je karakterisalo izvornike na koje se nadovezuje. Očigledno je imperativ u radu na ovom filmu bio da se održi high spirit kod publike, pa je i gore više šaljiv nego uznemirujući. No, zaista u ovoj suši, u ovim less is more danima, goreu se u zube ne gleda.

TURBO KID zbog svog nepretencioznog i suštinski parodičnog tona ima ogroman potencijal za crossover kod publike koja samo vikendaški praktikuje žanr. S druge strane, on zaista poredstavlja taj pravac koji forsira žanrovska festivalska scena, pa je paradoksalno da tobožnji žanrovski čuvari prave sadržaj za žanr-vikendaše.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

PANAMA Pavla Vučkovića uz AMANET Nemanje Ćipranića donosi dah nove urbane melodrame, jednu formu građanskog filma koja je nažalost kod nas dugo imala teškoće da zaživi. Reč je o ljubavnoj priči o mladom online i offline zavodniku i devojci sa kojom ulazi u šemu a potom se zaljubljuje, međutim ispostavlja se da taj upgrade odnosa nije onoliko jednostavan kako je on mislio.

Film se bavi modernom temom, a to je ljubav u periodu kada socijalne mreže umnogome smanjuju privatnost ljudi, i reditelj Vučković u saradnji sa scenaristkinjom Jelenom Vuksanović dosta dobro uspeva da iskoristi te detalje, a da film ne izgubi na svojoj filmičnosti.

Slično AMANETu i PANAMA ima dva filma u sebi. Jedan je melodrama o momku koji upoznaje devojku a drugi je triler kada momak mučen ljubomorom počinje da traži dokaze da ga ona vara, a na kraju i da traga za njom. Za razliku od AMANETa, ova promena tona u PANAMI je nešto oštrija, i konačno nudi jasniju refleksiju ogromnog uticaja filma L'APPARTEMENT na našu kinematografiju.

Međutim, ono što je ključ ovog filma i generalno ovog žanra jeste "ljudski faktor" i tu se Vučković opredeljuje za neafirmisane mlade glumce, čime odmiče svoj film od tipične repertoarske strukture i od nešto komercijalnijih formi melodrame. Slaven Došlo je mladi glumac u usponu koji me dosta podseća na Vuka Kostića i on pruža publici određenu distancu u odnosu na junaka. Jovana Stojiljković, koja je imala u ulogu u KLIPU, igra nešto prijemčivije, međutim ovakva glumačka podela zapravo predstavlja ključnu arty intervenciju u ovom filmu. Ipak, iako ovo nije podela bazirana na zvezdama, PANAMA je sasvim sigurno film sa scenarijem i glumcima, dakle odmiče se od estetike "Bor-Majdanpek" koja je dominirala poslednjih nekoliko godina i vraća naš debitantski talas konvencionalnijem postupku.

Isto tako, film je bez ikakve sumnje smešten u Beograd, srećom naseljen normalnim ljudima koji se ne bave isključivo gnjavažama o tranziciji, niti se nailazi na neke olako ostavljene masovne grobnice. Istine radi, takvi su bili u NEPOSLUŠNI, ali PANAMA je u potpunosti smešten u vrlo normalne okolnosti.

U pogledu režije, kadriranja i montaže, film balansira između konvencionalnijeg i arty postupka, ali ukupno uzev, uz dobru fotografiju Đorđa Arambašića (kome je ovo drugi upečatljivi rad posle NEPOSLUŠNIH) ipak sigurno dolazi na liniju konvencionalnijeg izraza. Ono što iskoračuje od mejnstrima jeste nešto tvrđi seks koji je ipak daleko od sirovosti KLIPa, sa golim telima koja su prilično estetizovana u krajnjoj liniji.

Sasvim sigurno će faktor seksa biti vrlo značajan u privlčanju mlađe publike. Doduše ovo su generacije koje će pe svega privući urbani i tehno-kontekst a ne sam deficit golih tela koji bi nadoknađivali u bioskopu.

Iz svih ovih razloga, PANAMA može da pretenduje na gledanost koja je veća od drugih uspešnih srpskih debitantskih filmova. Ovo je film koji uprkos svim svojim arty zaokretima traži publiku, i bilo bi dobro kada bi uspeo da je privuče. time bi proizveo povoljan efekat na filmove ovog profila - radove koji se ne odriču određene pretenzije i internacionalnog odjeka ali žele da se obrate i srpskoj publici.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

E, sad:

Marvel's Kevin Feige Will Now Report to Disney

In a shakeup in its command structure, Marvel Studios is being integrated into Walt Disney Studios with president Kevin Feige reporting to Alan Horn, Variety has confirmed.
The move in oversight of Feige to the Walt Disney Studios chairman and away from Marvel Entertainment CEO Isaac "Ike" Perlmutter is one that a company spokesman described as "the logical next step." There have been reports that Feige clashed with Perlmutter.
The studio positioned the move similar to the ones undertaken by two other Tiffany brands in Disney's stable — Pixar and Lucasfilm. Both of these enterprises exist within the Walt Disney Studios ecosystem, with Pixar overseen by John Lasseter and Ed Catmull and Lucasfilm guided by Kathleen Kennedy.
Going forward, Marvel Studios will centralize many of its film-related functions in Burbank, a spokesman said. Marvel's TV group, publishing and other activities will continue to report to Perlmutter.
Along with Feige, who is viewed as guiding the creative direction of Marvel's cinematic offerings, Co-President Louis D'Esposito will also report to Horn.
The Hollywood Reporter first broke the news.
Marvel is one of the key legs of Disney's film universe. Its sway over the comic book movie realm is unrivaled, with "Avengers: Age of Ultron," "Captain America: The Winter Soldier," and "Ant-Man" the latest in a lone line of box office hits.

[eddie coyle]

Crni dani za Trenka i Lendisa...


http://uproxx.com/movies/2015/08/max-landis-rant-american-ultra/

[mac]

U kom smislu je American Ultra originalan? Pa to je Bornov identitet, samo sa humorom.

[eddie coyle]

Ma dobro, pogresno se izrazio, cenim da je mislio na filmove koji nisu ekranizacije/nastavci/ributi itd

U svakom slucaju, ovaj ispad mu bas i nije trebao, isto kao i Tranku pre par nedelja, taj Tviter kao da postoji samo da bi ljudima pravio probleme 

[crippled_avenger]

Nevaljali vodnik:

NOVI PAZAR - Dragovan Beloica (44), vodnik Vojske Srbije i otac troje dece, uhapšen je prekjuče u Novom Pazaru jer je uhodio dve devojčice, skidao pantalone i pokazivao im polni organ!

Osumnjičeni se tereti za nedozvoljene polne radnje, za šta je predviđena kazna do tri godine zatvora.

- Osumnjičeni je u blizini Kineskog tržnog centra zapazio dve devojčice, uzrasta od 16 godina. Jedna od njih inače pohađa gimnaziju, a druga srednju medicinsku školu. Krenuo je za njima i počeo da im dobacuje, i to one najpogrdnije reči. Devojčice su se uplašile, ubrzale korak, ali on je nastavio da juri za njima - priča izvor upoznat sa istragom.

Srednjoškolke su počele da plaču i nastavile da trče Ulicom Save Kovačevića, dok je Beloica išao za njima.  - Devojčice su počele da dozivaju pomoć, a osumnjičeni je zastao, skinuo pantalone i pokazao im polni organ.

Srednjoškolke su bile izbezumljene, a goli bludnik kada je čuo da one sve jače dozivaju pomoć, otrčao je ka svom automobilu, koji je bio parkiran nedaleko od mesta na kome je skinuo pantalone. Nag je ušao u vozilo i krenuo - nastavlja priču izvor iz istrage.  Ali sve je opazio jedan policajac koji je bio na obližnjoj benzinskoj pumpi.

- Policajac je odmah javio kolegama šta se desilo i saobraćajci su ga zaustavili kod ,,Prima petrola" na putu ka Raškoj. Uhapsili su ga, a osumnjičeni, da bi se zakamuflirao, skinuo je košulju i ostao samo u majici, dok je pantalone obukao - kaže sagovornik.

Po nalogu tužioca, ovom podoficiru VS određeno je zadržavanje do 48 sati, a osumnjičeni je, kako saznajemo, negirao delo za koje se tereti. Navodno, tvrdio je da se nije svlačio, nego je hteo da ide na malu nuždu!

Osumnjičeni vodnik je oženjen je i ima troje dece. Rodom je iz okoline Rožaja u Crnoj Gori. I ranije je privođen i, takođe, sumnjičen za nedozvoljene polne radnje, ali su tužilaštva odustajala od krivičnog gonjenja jer navodno nije bilo dovoljno dokaza.

Protiv Beloice je 2006. podneta krivična prijava jer se skidao pred maloletnicima u Kraljevu. Taj podoficir je dve godine kasnije to ponovio ispred jedne zgrade u Novom Pazaru. Uprkos tome što je skinuo pantalone pred devojčicom, nije optužen za to, pa je nastavio da radi u kasarni u Raškoj, piše Blic.

Osuda ministra

Nezvanično saznaje, ministar odbrane Bratislav Gašić osudio je ponašanje čim se upoznao sa slučajem i naredio da se Beloica ukloni iz jedinice jer ne želi da takvi pojedinci kaljaju ugled Vojske Srbije.

I vojni policajac napastvovao žene

Pre skoro dve godine u Beogradu je uhapšen vojni policajac Dejan Gojković osumnjičen da je seksualno napastvovao devet žena kod Mostarske petlje. Uhapšen je kada mu je policija postavila zamku, a mamac je bila inspektorka Odseka za suzbijanje seksualnih delikata. Gojković još nije osuđen za napastvovanje.

[Meho Krljic]

Ove agencijske vesti su sve luđe i luđe napisane:

a osumnjičeni, da bi se zakamuflirao, skinuo je košulju i ostao samo u majici, dok je pantalone obukao - kaže sagovornik.

[crippled_avenger]

Hteo je da pokaže učenicama čime raspolaže naša vojska...

[crippled_avenger]

Treblalo je da prođe dugo vremena dok nisam naišao na Filmaxov proizvod koji baš ne valja ali evo desilo se - pogledao sam SWEET HOME Rafe Martineza, konfuzan i neubedljiv home invasion film koji luta ničijom zemljom između suspense trilera i torture porna i na kraju, sa svojih 80 minuta trajanja uspeva da dobitnu formulu pretvori u poraz. Lokacija na koju je smešten uspeva da postane neubedljiva u jednom trenutku, fizika konfrontacije takođe. Sve u svemu vrlo slab pokušaj koji gura Filmax u pravcu manje kompetentnih produkcija iz zemalja bez žanrovske tradicije.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ADDICTED TO FRESNO Jamie Babbit. Iako ne mogu reći da fan njenih lezbo angažovanih filmova jer mi u pogledu značenja uvek igraju na istu kartu a to je da su svi na neki način gej, čime remeti integritet same priče i filmove mejnstrim kvaliteta gura na marginu queer produkcije. U slučaju ADDCITED TO FRESNO srećom, imamo lik lezbijke i to je manje-više to što se tiče Babbiticinih LGBT intervencija. Stoga, ni film ne skreće u zatvoreni krug queer filma već može da se "otvori" i komunicira bez opterećenja tom vrstom agende.

Jamie Babbit s druge strane, u poslednje vreme dosta radi na televiziji a kako ni pre nije bila rediteljski genije, sada je taj TV utisak još evidentniji. Međutim, materijal koji nudi ova indie komedija je vrlo duhovit tako da mu rediteljska svedenost u pogledu kadriranja i inscenacije ne smeta previše.

Judy Greer i Natasha Lyonne su sjajne u glavnim ulogama, a Aubrey Plaza i niz solidnih komičara zaokružuju ovu dobru podelu koja je bila raspoložena za nadigravanje. Ako imamo u vidu indie korene filma, onda se povremene rediteljske nepreciznosti mogu oprostiti, ali je šteta što film nije barem za stepen ozbiljnije postavljen u pogledu režije jer bi mogao bitni kultni.

Ovako ADDICTED TO FRESNO ostaje jako duhovita indie komedija koja se nije u potpunosti ostvarila kao film per se. Međutim, imajući sve okolnosti u vidu i scenu sa koje dolazi, treba ga kudikamo i blaže oceniti.

* * * / * * * *

[Albedo 0]

Štaviše, hrvatski vojskovođa Musić prikazan je kao ratnik i sveštenik, takođe u jednom duhovitom kontekstu koji relativizuje njegovu verodostojnost ali ne i kao negativac.

ima li u srpskim filmovima uopšte nekih značajnih hrvatskih likova? Baš lupam glavu i pada mi na pamet samo Laušević u Braći po materi, dakle pred kraj yu-kinematografije, dok Hrvati imaju dosta više materijala decenijama unazad

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...a Hrvatica-autostoperka u POSLEDNJEM KRUGU U MONCI? To se ne zaboravlja tek tako.

[crippled_avenger]

fukunaga se vratio u bioskop
http://variety.com/2015/film/markets-festivals/beasts-of-no-nation-review-venice-film-festival-1201582527/



Sent from my iPhone using Tapatalk

[Albedo 0]

...a Hrvatica-autostoperka u POSLEDNJEM KRUGU U MONCI? To se ne zaboravlja tek tako.

bibliotekarka u KRVOPIJCIMA 4ever!

[Meho Krljic]

Marvel Studios' Creative Committee is No More