The Crippled Corner

[Meho Krljic]

Simmons je definitivno Gordon ali, da ova mala bi mogla biti nešto između Wallerove i Robina... Robin je ionako u novom Betmen stripu zamenjen mladim afroameričkim muškarcem, ovo je naredni logičan korak.

Nego, am I missing something, ti još nisi pogledao Rogue One???

[crippled_avenger]

nisam, nešto se kanim. pazi, ja nisam fan STAR WARSa, nisam gledao ni FORCE AWAKENS. ali ovo bih ladno gledao zbog Garetha, voleo bih da mu krene u Holivudu...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Pa, tebi bi trebalo da se dopadne jer je prljav i ima određene queer elemente (Forest Vitaker na primer) a Gareth je ovim sebi, mislim, ispisao ausvajs za barem sledećih pola decenije da radi šta hoće a bio je apsolutno na ivici da potone posle kilave Godzille.

[crippled_avenger]

to me raduje da čujem! gledaću. koliko shvatam umnogome je standalone. jer pazi, koliko god outrageous zvučalo, čak nisam ni u stanju da pratim STAR WARS film koji se na nešto nadovezuje...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Jeste standalone, definitivno a pošto čak i Star Wars skeptici poput tebe ipak poznaju A New Hope, pohvataćeš i najvažnije easter eggove i retkone. Mislim, nije to neki sad vrhunac kinematografskog stvaralaštva ali je pošten pomak za Star Wars franšizu i, for once, film koji se ne oslanja na mesijanske trope nego na mnogo prizemnije motivacije (želja za osvetom itd.).

[crippled_avenger]

Gledao sam one stare STAR WARSe kao dete i to mi je tada bilo OK ali onda kad sam hteo da ih repriziram pred prequel 1999. bio sam u potpunom šoku, u smislu, "Jel ovo turski STAR WARS?" tako da ja danas poznajem STAR WARS kroz maglovita sećanja, tipa znam da je Harrison Ford Han Solo i da je Darth Wader Lukeov tata ali već nemam pojma ko je Obi Wan Kenobi i sl.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

To ti ni malo neće smetati ovde.

[crippled_avenger]

Trejler mi je povukao na Blomkampa a to je automatski dovelo do nadražaja!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam PICCADILLY JIM Johna McKaya, treću bioskopsku ekranizaciju romana P.G. Wodehouse snimljenu 2005. godine. Teško je bilo upropastiti film sa ovakvom podelom koju predvodi Sam Rockwell. Pa ipak, iako je bilo teško, McKay je u tome uspeo. Scenario Juliana Fellowesa, čuvenog televizijskog scenariste, potpisnika DOWNTON ABBEYa je konfuzan i nedovoljno koristi potentne dramske situacije kako bi izgradio komiku ili dobrodošlu vodviljsku zabunu ili napetost, ali glavna krivica mora pasti na plaće reditelja Johna McKaya koji iz glumaca nije uspeo da izvuče apsolutno ništa iako je imao izuzetno jaku postavu gde su neki doajeni poput Toma Hollandera bukvalno pokrivali epizodne likove.

Film je klimavo glumljen, ali je skandalozno dizajniran. McKay je je želeo da proizvede utisak "anahronizma" u smislu da ubacuje neke savremene retrogardne detalje, tipa, odjednom se u noćnom klubu u džez aranžmanu pevaju savremene pesme ili junak vozi moderni automobil retro dizajna, ali sve to je neujednačeno, u iritantnom koloritu, i vrlo slabo slikano od strane Andrew Dunna, od kog to ne bih očekivao jer je radio neke jako dobro slikane komedije kao što je recimo bila CRAZY STUPID LOVE.

Međutim, ovde su svi zajedno podbacili tako da je PICCADILLY JIM film koji ne uspeva čak ni da poistigne naj tehnički standard angloameričkog filma uprkos evidentno ozbiljnoj produkciji o kojoj svedoče eminentni glumci i autori koji su bili okupljeni.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam HEAVY WEATHER, televizijsku adaptaciju P.G. Wodehousea koju je u formi TV filma snimio Jack Gold. Adaptaciju je potpisao Douglas Livingstone ali nije uspeo da prevaziđe digresivnost i epizodičnost Wodhouseovog narativa. Ono što je međutim pomoglo filmu jeste podela prekaljenih engleskih glumaca koji su u Wodehouseovim likovima prepoznali prostor da se ispolje. Jack Gold je takođe prekaljeni veteran. Ovo mu je bio među poslednjim radovima, i on naravno svemu daje old school film look, arhaiziran, taman da odgovara materijalu. Ukupan utisak ipak čini ovu ekranizacijunečim što je pre svega namenjeno Wodehouseovim fanovima.

[Meho Krljic]

Here's North Korea's Totalitarian Android Tablet

When you think of North Korea, the first thing that springs to mind is probably not a well-featured tablet PC. But that's just what researchers at the Chaos Communication Congress hacking festival revealed on Tuesday.
Called Woolim, this tablet is designed to limit the distribution of contraband media, track its users, and generally act as a propaganda platform for the Democratic People's Republic of Korea (DPRK).
"It's pretty locked down," researcher Florian Grunow told Motherboard in an interview on Tuesday. Grunow presented the research along with co-researchers Niklaus Schiess and Manuel Lubetzki.
Woolim is a small, white Android device that looks like a fairly standard tablet. The hardware itself is made by Chinese manufacturer Hoozo, but the North Korean government has removed some components such as those for wi-fi and bluetooth, and put its own bespoke software on top.
After the researchers presented work covering RedStar OS, North Korea's Linux-based operating system, a South Korean NGO offered the tablet to the group. Woolim is just one of several tablets designed for North Korea, but Woolim appears to be the most recent, likely dating from 2015.
The tablet has PDFs on how to use it; various propaganda texts for users to read as well as the capability to play local TV and connect to the country's own internet, and it also comes with a slew of educational apps, such as French, Russian, and Chinese dictionaries. There's even an app for kids which teaches them how to type with a keyboard, and video games such as Angry Birds that have been lightly customized.
But don't try to push Woolim much further than that: it won't let you.


The tablet only allows specific files to be used or played: users cannot just load whatever they want onto the device.
"This goes for all of the files; it even goes for HTML files and for text files," Grunow said. When a user tries to open a file, the tablet will check the file's cryptographic signature; unless it was a file generated by the tablet itself—such as a photograph the user took—or a file sanctioned by the government, it simply won't open. Grunow demonstrated this for Motherboard by trying to open a third-party .APK file on the device, with no success.
"For a normal user in DPRK I would say it's nearly impossible to get around the signature algorithm," Grunow said.
Woolim also constantly keeps tabs on what its users are up to. Whenever a user opens an app, the tablet takes a screenshot. These screenshots are then available for viewing in another app, but they can't be deleted.
"This is the clear message: we see what you're doing right here," Grunow said.
It's not totally clear who in North Korea would have access to this sort of tablet, however. Grunow said that the hardware itself would cost around 160-200 Euros from the Chinese manufacturer, so presumably it might be a bit more expensive in North Korea itself.
"The target audience is definitely someone with money, so it's not the normal working class I would suppose," he added.

[crippled_avenger]

Dođavola, radio sam na jednom scenariju u kome junak radi upravo softver za Severnu Koreju, sa ovakvim performansama!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Pa, ništa te ne sprečava da nastaviš. Sad bar znaš kako to izgleda IRL pa možeš da bolje odmeriš koliko je tvoja fikcija smela i treba li je učiniti radikalnije spekulativnijom!

[Aco Popara Zver]

A što vadi dio hardvera za wifi kad nema wifi-ja tamo? Ili ima?

[Meho Krljic]

Što ne bi bilo wifija? Misliš da nemaju rutere?

[Aco Popara Zver]

Mislim da nemaju ni provajdera,  ali nisam provjeravao.

[Meho Krljic]

Pa, u tekstu piše da tablet može da se konektuje na "country's own internet", dakle postoji barem jedan provajder.

[mac]

Nadam se da u tom scenariju junak ugrađuje backdoor u taj softver, a da mu niko sa strane to nije ni sugerisao...

[Aco Popara Zver]

Pa tek onda mi nije jasno zašto vadi wifi karticu. Oće mrski kapitalisti dupadnu s propagandom, kao crni bombarder da emituju iz kombija.

Pritom softver mož se izbriše i postavi drugi sistem. Nači ne mogu rupe da se zapuše, jednom kad prihvatiš tehnologiju.

[mac]

Možda uklanjanje wifi hardvera ima smisla kad je Severnokoreanac u inostranstvu. Ko poseduje ovaj tablet je povlašten, pa su veće šanse i da će da se obre u inostranstvu.

[Aco Popara Zver]

Ne znam kako misle s takim tabletom da džong, kim džong naruči martini bilo đe u inostranstvu.

[crippled_avenger]

Michael Keaton je u više navrata igrao novinare i na kraju je film SPOTLIGHT pokupio nagrade. Ipak, njegova najbolja uloga novinara i najbolji film kad smo već kod toga jeste HBO televizijska ekranizacija istinite priče o Robertu Wieneru i CNNovoj ekipi koja provela nekoliko meseci u Bagdadu pred invaziju 1990. i 1991. godine, zaključćno sa spektakularnim uključenjem tokom prve nović bombardovanja u Desert Stormu. Mick Jackson je ovaj film režirao neposredno pošto je snimio svoj poslednji major film i svoj najveći bioskopski spektakl, tako da ovde on još uvek ima snage da napravi vrlo vibrantnu rekonstrukciju života u Bagdadu i Kuvajtu, maksimalno koristeći budžet koji je televizijski ali pošto je ovo HBo sigurno nije mali.

Jackson je radio po scenariju nastalom iz Wienerove knjige a adaptirali su je pored sanomg novinara i John Patrick Shanley, Richard Chapman i Timothy J. Sexton. Scenario je precizan i dobro prikazuje protok vremena uz dinamično i sugestivno ilazganje karaktera i postavljanje situacija. Posebno zadovoljstvo u ovom TV filmu iz 2002. godine predstavlja lik Naji Al-Hadithija, tadašnjeg sekretara za štampu koji je u vreme izlaska filma bio irački ministar spoljnih poslova u LIVE FROM BAGHDADA je prikazan kao obrazovan i umeren Saddamov birokrata da bi 2003. početkom invazije pobegao u Kairo a 2006. razotkriven kao bitan izvor CIAe i zapadnih službi.

Najija igra David Suchet kao još jednog u galeriji enigmatičnih, elegantnih i elegantnih arapskih power brokera, kojoj pripadaju i likovi poput Hani Pashe iz BODY OF LIES, recimo. Keaton bez problema sparinguje sa Suchetom, a Helena Bonham Carter, Michael Murphy, Paul Guilfoyle, Lili Taylor, Hamish Linklater i ostali čine zbilja izuzetan glumački ansambl.

Keaton svojiom harizmom i energijom diktira tempo i u određenom smislu LIVE FROM BAGHDAD možemo posmatrati kao serioznu pretečui WHISKEY TANGO FOXTROTa. Međutim, suštinska razlika je u tome što Requa i Ficarra prave film o tome kako se Amerikanci teško snalaze i u zemlji koja je preživela njihovu "demokratizaciju". Međutim, strukturalne sličnosti su upadljive - tu su novinari koji osećaju grižu savesti zato što su možda doveli u opasnost sagovornika, tu su novinari koji na egzotičnom i opasnom mestu traže priču po kojoj će se izdvojiti, tu je komplikovani lokalni zvaničnik sa kojim se mora razviti složen odnos. Rečju, u LIVE FROM BAGHDAD istorija se prvi put desila kao tragedija a drugi put kao farsa.

Svakako da ove filmove treba tumačiti u nekakvoj relaciji ubuduće.

[lilit]

gledao neko assassin's creed?

[Meho Krljic]

Ja ga aktivno izbegavam da ne pokvarim lep odnos koji imam sa Majklom...

[crippled_avenger]

Screeneri su zatajili 2016.

Zato jedna nekompletna lista Top-10 filmova godine. U duhu Starog, prepuna je ortodoksije, poznatih autora i sasvim lišena iznenađenja. I baš zato je puna iznenađenja!

http://starikadar.blogspot.rs/2016/12/stari-top-10-2016.html

[Aco Popara Zver]

Fale THE WAILING i CAPTAIN FANTASTIC!

[crippled_avenger]

Prvi dan 2017. počinjem kontroverznim izborom omiljenog srpskog filma http://www.fcs.rs/omiljeni-domaci-dimitrije-vojnov-tehnotajz-edit-i-ja/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Odgledao se War Dogs. Lep mali film sa odličnim glumcima. Zapravo sam iznenađen  koliko je ovo sve low key, ja sam očekivao bučnu komediju a film je u stvari laka drama, sa colourful likovima. Naravno, nije ovo na nivou remek-dela kakav je recimo Bayjev Pain & Gain, sa kojim deli dosta satiričnih motiva, ali je prijatan film sa nekoliko memorabilnih rola (Bredli Kuper je veoma dobro ispao, naravno).

[crippled_avenger]

Odgledao se War Dogs. Lep mali film sa odličnim glumcima. Zapravo sam iznenađen  koliko je ovo sve low key, ja sam očekivao bučnu komediju a film je u stvari laka drama, sa colourful likovima. Naravno, nije ovo na nivou remek-dela kakav je recimo Bayjev Pain & Gain, sa kojim deli dosta satiričnih motiva, ali je prijatan film sa nekoliko memorabilnih rola (Bredli Kuper je veoma dobro ispao, naravno).

Pain & Gain je groteska. Ovo je baš kako si rekao, na ničijoj zemlji između problemske melodrame i komedije. Vrlo zanimljiv žanrovski balans sa kojim se Todd izvanredno izborio.

Zamisli osećaj kada gledaš u bioskopu film kao War Dogs mesec dana pre premijere Jeseni samuraja i nailazi scena sa maserom...

[crippled_avenger]

Pogledao sam COLLIDE Erana Creevyja sa Nicholasom Houltom u glavnoj ulozi. Nažalost, ova produkcija Joela Silvera prezendovala je da na autobahnu napravi mešavinu FAST AND THE FURIOUS i TAKENa, međutim rezultat je žestoko podbacio pa je sada prevashovno i dostupan u DTV formi. Ben Kingsley i Anthony Hopkins su besmisleno utrošeni kao negativci, mada ako imamo u vidu dubinu njihovog tezgarenja, verovatno nisu bolje ni zaslužili.

naslov ovog filma prvobitno je bio AUTOBAHN i to je dosta cool naslov, pa je šteta što nije nestao jer bi onda nešto u ovom filmu bilo i cool. Međutim, generic naslov poput COLLIDE oslikava ono što nam film pruža - neubedljivu i usiljenu melodramu koja pokreće sporadično pristojnu chase akciju, sa glumcima koji zaslužuju bolje i koji svojim kvalitetom ne samo da ne pomažu ovom filmu već nas neprestano podsećaju kako i mi i oni zaslužujemo bolje.

Nekoliko akcionih prizora se izdvaja, pre svih one-shot bekstvo iz garaže kada glavni junak prvi put uspe da se izbavi iza zatočeništva, i u principu kad god se zapuca stvari zažive. Nažalost, nisu ovakvi glumci dovođeni samo da bi se pucalo, i to je problem.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Zamisli osećaj kada gledaš u bioskopu film kao War Dogs mesec dana pre premijere Jeseni samuraja i nailazi scena sa maserom...

Da, pomislio sam da je to demonstracija tvoje nadaleko čuvene industrijske špijunaže

[crippled_avenger]

Pogledao sam FIRSTBORN Nirpala Bhorgala, britanskog televizijskog veterana. Osnovni aduti ovog filma su izuzetno harizmatična glumačka podela i vrlo izgrađen vizuelni koncept u kamernoj postavci. Ono što ne krasi ovaj film ali je sasvim korektno jeste limitirana horor invencija. Svojim adutima, Bhorgal uspeva da nadoknadi ono u čemu je film ostao tek konvencionalan i nenametljiv.

Antonia Thomas prenosi svu svoju potvrđenu harizmu iz MISFITSa u potpuno drugačiji lik brižne majka čija kćerka privlači pažnju nekih demonskih entiteta, i uz podršku Luke Norrisa u ulozi supruga i Jonathan Hydea kao njegovog oca-okultiste, gradi izuzetno snažnu glumačku postavu. Devojčica u naslovnoj ulozi je takođe izuzetna i dobro se nosi sa nezahvalnim likom.

Zahvaljujući odličnoj glumi i razrađenom vizuelnom konceptu FIRSTBORN uspeva da stvori izuzetnu atmosferu i da kroz likove i ambijente provuče tu više desetina puta viđenu priču o deci, demonima i okultistima koji sa njima pokušavaju da se izbore. Na kraju, na ovu prežvakanu temu, Nirpal Bhorgal - ispostavlja se - ima šta da kaže. Samo ne kroz scenario (koji je pisao sa Sean Hoganom) već kroz rad s glumcima i vizuelnu kulturu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, ti znaš da sam ja stari reverse engineer ali WAR DOGS nije taj slučaj. It's just great minds thinking alike.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE MOUSE ON THE MOON, nastavak komedije THE MOUSE THAT ROARED. Prvi film po romanu Leonarda Wibberleya režirao je Jack Arnold a nastavak Richard Lester. Lester nije imao tu sreću da se osloni na Petera Sellersa kao osnovni motor komedije ali je zato u svom filmu forsirao ansambl.

U određenom smislu, ova hladnoratovska satira o mikro-mikro državi koja ulazi u svemirsku trku kako bi dobila kredit od SAD a onda zaista uspeva da napravi konkuretnu raketu, uslovno rečeno može da se posmatra kao preteča filma HJUSTOM, IMAMO PROBLEM Žige Virca. Formalne veze naravno nema, ali je inspiracija tu - svemirska trka je tretirana kao par excellence motiv koji izdvaja supersile u hladnoratovskom periodu. Za razliku od atomske bombe koja u to vreme već tretirana kao nešto što nije samo privilegija supersila i čega pokušavaju da se dokopaju i nedržavni entiteti, civilni svemirski program bio je svojstven samo SAD i SSSR. Otud, Virčev film možemo na neki način prepoznati kao deo iste linije sa Lesterovom komedijom.

U ovoj fazi, Lester još uvek nije imao kredibilitet kod producenata da stvari u potpunosti uzme u svoje ruke i da pravi film koji suštinski subvertira postulate komercijalnog filma. Međutim, ovo je Lester u punoj formi, gladan uspeha i donosi obilje tashlinovskog humora, odličnog dizajna kojim razigrava okoštale okvire ove suštinski skromno budžetirane komedije. Svaka scena je maksimalno obrađena u pogledu komike a dizajn sa retro elementom je konzistentan kroz ceo film.

THE MOUSE ON THE MOON je potcenjena hladnoratovska komedija koja će srećom naići na razumevanje zahvaljujući letsrovom kasnije izgrađenom autoritetu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam OPERATION AVALANCHE, drugi film Matta Johnsona. Posle izvanrednog THE DIRTIES koji je kombinovao found footage sa izuzetno veštim prevazilaženjem niskog budžeta, OPERATION AVALANCHE je nešto ambicioznija realizacija te estetike. Nažalost, THE DIRTIES je imao bitno zanimljiviju priču od OPERATION AVALANCHE što se graniči sa neverovatnim ako imamo u vidu šta je tema novog filma. Naime, Matt Johnson i Owen Williams igraju dvojicu mladih harvardskih đaka koje je regrutovala CIA sa namerom da poveća IQ svog kadra. Oni dolaze na ideju da se ubace u NASAu i tamo pronađu "sovjetsku krticu". Tokom istrage shvataju da mogu da pomognu državi tako što će lažirati sletanje na Mesec.

Teorija da je Stanley Kubrick režirao sletanje na Mesec odavno je u opticaju, ima čak i jedan igrani film - MOONWALKERS - u kome se ona dekonstruiše na vrlo sličan način kao u OPERATION AVALANCHEu. Nažalost, Johnson i Boles kao potpisnici scenarija ne nude ništa naročito zanimljivo u odnosu na dosadašnje ekranizacije te teorije o Kubricku, izuzev što uvodeći motiv kinoamaterizma praktično rimejkuju vlastiti film THE DIRTIES.

Matt Johnson i Owen Williams su ponovo odlični u glavnim ulogama. Isto tako film je vizuelno vrlo zanimljivo realizovan a čak i detalji koji nisu tehnički perfektni imaju jedan specifičan šmek indie drskosti. I upravo šarm samog postupka čini da se OPERATION AVALANCHE nametne kao film koji prevazilazi svoju suštinski mlaku priču.

HJUSTON, IMAMO PROBLEM je daleko intrigantnije postavljen film sa zanimljivijom i znakovitijom pričom. To međutim ne čini IOPERATION AVALANCHE bezvrednim jer ono što nema u intrigantnosti priče nadoknađuje daljim razrađivanjem found footage pristupa kao narativne tehnike.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam NERDLAND Chrisa Prynoskog. Reč je o prilično tužnom ostvarenju za sve nas koji smo verovali da če Andrew Kevin Walker napraviti nešto zaista veliko u svojoj karijeri. Scenarista filma SE7EN, 8MM, SLEEPY HOLLOWa, čiji su minorni radovi bili maštoviti žanrovski radovi i kome su studiji prepuštali neke od najambicioznijih poslova, o čemu ne svedoći samo to što je on prvi pisao BATMAN VS SUPERMAN u vreme dok DCEU nije postojao, već i to što je u seriji ENTOURAGE on bio scenarista AQUAMANa Jamesa Camerona. Dakle, taj talentovani superstar-scenarista odavno nema neke realizovane projekte, a posle više od deset godina ovo je njegov prvi samostalno potpisan scenario. I šta smo dobili?

NERDLAND je infantilna, rekao bih čak kretenska socijalna satira, lošija verzija Beavisa'n'Buttheada u kojoj se ismevaju već bajata i odavno ismejana medijska kultura, kao i slacker/stoner kultura mladih čiji život stoji u mestu. Zvuči glupo kad se definiše tema ali je još gluplje kada se pogleda.

Prynoski je ovo uradio kao animirani film. Koristio se sirovim lo-fi stilom alternativnog stripa i TV serijala kao to su Beavis'n'Butthead ali to je sve prevaziđeno, i moralo bi da bude bazirano na superiornom scenariju, ali to nije ovaj Walkerov predložak.

Neverovatno je koliko Walkerov scenario apsolutno ništa ne nudi. Gegovi su predvidljivi do tačke koja izaziva nelagodu. Nikakvog ozbiljnog sadržaja ovde nema ni pripovedački, ni značenjski, i tekst odiše jednom neostvarenošću koja nije u koheziji sa evidentnim Walkerovim brodolomom.

Naime, Walker nesumnjivo nije ispunio svoj potencijal. Od traženog scenariste koji je too cool for school i o čijim se scenarijima ispredaju legende da su bili previše dobri da bi bili snimljeni, do čoveka koji povremeno biva pomenut kako piše nešto za svog dobrotvora Finchera, od čega redovno ne biva ništa, Walker je prošao za nekih desetak godina. I određena frustracija i osećaj neostvarenosti potpuno su očekivani. Međutim, NERDLAND deluje kao fantazija nekoga ko nikada ništa nije napisao, i kome nikada ništa sa razlogom nije ni realizovano.

Šta je privuklo Paula Rudda pa i Pattona Oswalta da rade na ovom filmu ostaje misterija, ali možda je baš to bilo Walkerovo ime. Međutim, ovaj scenario ne nosi nijedno obeležje Walkerovog rukopisa, dakle misterija nije rešena.

Sve u svemu, žalosno.

[crippled_avenger]

Pogledao sam УТОМЛЕНОЕ СОЛНЦЕ Nikite Orlova i San Bok Paka, sovjetsko-severnokorejsku koprodukciju iz 1988. godine koja u pogledu glume izgleda kao da je iz 1938., u proseku egzekucije kao da je iz 1948. ali ima scena koje kao da su iz 1958. i te su najbolje.

Film ima duplu autorsku ekipu, svaki zadatak je radio po jedan Sovjet i jedan Severnokorejac, pa je u tom smislu zaista teško odrediti ko je bio frontmen u izradi ovog filma, naročito jer Nikita Orlov nije preterano plodan i značajan reditelj. U okvirima severnokorejske kinematografine San Bok Pak jeste značajan reditelj. Ali, ako bismo analizirali detalje, reklo bi se da su dramske scene sa severnokorejskim glumcima po svojoj arhaičnosti svojstvenije onome što se očekuje od njihove kinematografije, i po arhaičnom kadriranju i po prenaglašenosti glumačke igre u pojedinim momentima.

Najefektniji deo filma su svakako akcioni prizori, eksterijeri, scene u moru. U akcionim scenama, ima nekih malih ali solidnih old school stuntova, mada moramo imati na umu da je ovo 1988. da se već desio drugi RAMBO, tako da je sve to pitomo i arhaično. Međutim, i sama postavka potere sa sovjetskim diverzantima, na nivou karaktera nije loše postavljena, a japanski starešina kojih juri dat je kao lukav protivnik, pored toga što je naravno beskrupulozan.

Severnokorejski seljaci prikazani su kao solidarni, skloni da sve rešavaju na seoskim zborovima, sa jasnom patrijarhalnom hijerarhijom na čijem je čelu seoski starešina. Japanci su podmukli okupatori, bahati, ali sporadično i površni i nedisciplinovani dok ih starešina ne dovede u red.

U određenom smislu, priča o Mariji Cukanovoj, narodnom heroju SSSRa poslužila je kao okosnica ovog filma. Ako imamo u vidu da je ona bila pripadnik sanitetske službe na pacifičkom frontu, ovo je severnokorejsko-sovjetski HACKSAW RIDGE. Ono što istorija poznaje jeste njeno herojsko delovanje u periodu sovjetskog napada na Mandžuriju kojom prilikom je oslobođen i sever Koreje. Međutim, ovaj film prikazuje i njen raniji angažman u pokušaju da se spreče aktivnosti 731. japanske grupa koja je planirala operaciju "Sakura" i ubacivanje biološkog agensa na zapadnu obalu SAD. O samoj japanskoj operaciji sam našao informacije ali o sovjetsko-korejskom sprečavanju nisam, tako da mi deluje da su ovde autori uzeli sebi veliku slobodu u pogledu spajanja raznih istorijskih okolnosti i stvarnih ličnosti.

No, da su se zadovoljli sledećom pričom -
"Высадившись в порту батальоны сходу вступили в бой. Ефрейтор Цуканова своевременно оказывала медицинскую помощь раненым бойцам и офицерам, легкораненых перевязывала на месте, тяжелых вносила с поля боя в укрытие вместе с оружием. Почти за два дня непрерывных боев спасла жизнь 52-м тяжелораненым десантникам. Сама был ранена в ноги, но отказалась покинуть поля боя. Сделав себе перевязку, продолжала выполнять свои обязанности, с автоматом в руках отбивала атаки японцев. Вечером 15 августа, когда в неравном бою роте пришлось отступить, с группой бойцов осталась прикрывать отход. В этом бою погибла. "

- imali bi čistu anticipaciju HACKSAW RIDGEa.

Ono što deluje kao nesumnjiv sovjetski doprinos jeste zaista vrlo umereno trajanje filma od osamdesetak minuta, što severnokorejskom filmu često nije svojstveno, i u tom pogledu, svi nedostaci se lakše podnose a sve efektne scene deluju još upečatljivije. Na kraju, naravno, ostaje pitanje da li ovaj film pre možemo posmatrati kao sovjetski ili kao severnokorejski. Na to pitanje nemam odgovor, mislim da je on svakako značajniji za istoriju severnokorejskog filma nego za sovjetski. S druge strane, priča o Mariji Cukanovoj čini da sovjetska junakinja ima protagonizam, ali on se ne bi ostvario bez velike severnokorejske žrtve koja je prikazana u prilično zamršenom severnokorejskom maniru. Otud ovde možemo govoriti o autentičnom prožimanju kultura i estetika u formulisanju ratne propagande.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE RITZ Richarda Lestera, adaptaciju brodvejskog hita Terrence McNallyja. Komad je bio hit na Brodveju 1975. a već koliko 1976. snimljen je film sa istom glumačkom podelom. THE RITZ nije naročito dobar film, ali zanimljiv je i istorijski značajan.

McNally je jedan od bitnijih američkih pozorišnih pisaca a naročito je bitna figura LGBT pokreta. THE RITZ je komedija koja u sebi kombinuje gay panic humor sa prikazom jednog paralelnog sveta njujorške gej scene. Glavni junak je debeljuškasti mafijaški zet koji u bekstvu od tazbine beži u njugorški gay spa u kome se ispostavlja da ima nekoliko nezaustavljivih chubby chasera.

Ono što potom usledi je mešavina vodvilja i farse u kome se kroz često vrlo prljav humor i ismevanje pederske scene, njoj daje nova humana dimenzija. Zanimljivo je da prikaz gej scene nije bitno drugačiji od onoga što vidimo u CRUISINGu ali s druge strane, predznak koji sve dobija je bitno drugačiji, upravo zahvaljujući žanru. McNally uspeva da iste stvari prikaže kao manje preteće a sačuvao je atmosferu seksualne neumrenosti, fetišizma i ritualnosti.

U THE RITZu neprestano postoje šale na temu veneričnih bolesti, ali ovaj prikaz raspusnog života dobija potpuno drugačiji predznak kada ukalkulišemo epidemiju AIDSa koja je usledila neposredno posle ovog filma i predstave, ali sigurno uzrokovana i načinom života koji je ovde prikazan i karikiran.

Lester prepoznaje statičnost i one joke momenat ovog predloška i pokušava da iz sve snage gura slapstick, da izvlači gegove iz svega, to povremeno pomaže a povremeno odmaže filmu, odnosno više otkriva nego što prikriva probleme teksta.

Na Zlatnim Globusima, THE RITZ je bio izuzetno visoko vrednovan kada je izašao.

* * /  * * * *

[Meho Krljic]

Oh, da, sećam se Rica iz svog nemirnog detinjstva. Lester je ovim definitivno utabao put do režiranja Supermena    Mislim, naravno, Musketari i Rojal Flaš su verovatno bili ono što ga je najviše od svega preporučilo da nastavi Donnerov rad (i solidniji su filmovi), ali kako su Supermen II i III takođe karakterisani ničim izazvanim slepstikom i kvir zanošenjima, reklo bi se da je The Ritz nekog u Warneru ozbiljno pogodio u žicu. Meni je kao klincu film bio vrlo drag ali naravno, najviše jer je imao te škakljive teme, manje zato što je bio posebno dobro urađen. No, ne mogu da kažem, čini mi se da bi mi rani pubertetski period bio siromašniji bez tog filma...

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE ASTRONAUT FARMER Michaela Polisha, koliko god to neverobatno zvučalo iz današnje vizure - major film koji su za Warner Brothers snimili 2006. godine. Po samoj premisi je jasno da blizanci Polish nisu morali da se "prodaju" kako bi radili za Warner. Ovo je priča spielbergovskog kalibra sa bizarnom, apsurdnom premisom o umirovljenom astronautu koji zbog porodičnih okolnosti nikada nije otišao u svemir koji pod stare dane odlučuje da napravi raketu i ode u Zemljinu orbitu.

Polishovi praktično kovačevićevski uzimaju ovu premisu i razrađuju je uglavnom racionalno, kao mešavinu sentimentalne Americane, kritike medijske kulture, establišmenta, priče o sanjarima i snovima kao životnom pogonskom gorivu. Kroz vešto postavljenu ekspoziciju datu kroz medijske izveštaje, Polishovi uspevaju da na neki način "spakuju" osnovnu neuverljivost premise, premda ko nije spreman da je kupi na nekom nivou, na ovom filmu nema šta da traži.

Naravno, put u kosmos je u ovom filmu samo metafora šire priče o snovima, o ostvarenosti, o istrajavanju u vlastitim odlukama, ali kroz samu temu odlaska u kosmos naravno govori o američkom kvintesencijalnom snu 20. veka koji ne nailazi na razumevanje u 21. veku.

Billy Bob Thornton u centru ove priče bez teškoća drži sve na okupu, a Virginia Madsen je izuzetno sugestivna u ulozi njegove supruge. Sa podrškom koju pružaju njuške poput Bruna, J.K. Simmonsa i Tim Blake Nelsona, uz Bruce Derna, u podeli nema slabih mesta. Polishovi sve realizuju jednostavno, akademski, ostavljajući prostora za glumačku igru, ambijente i detalje koji sve pojačavaju.

U izvesnom smislu THE ASTRONAUT FARMER je porodični film, inspiration tale. Ipak, bizarna premisa i anti-establišment stav čine ga unekoliko neobičnim ostvarenjem tog usmerenja. Otud je u vreme izlaska ostao na priličnoj margini.

Pa ipak THE ASTRONAUT FARMER je dragocen dodatak izuzetnmo značajnoj filmoteci studija Warner Brothers o putovanju u kosmos koja se proteže od THE RIGHT STUFF do CONTACTa u domenu prestige remek-dela i od SPACE COWBOYSa do THE ASTRONAUT FARMERa u domenu ekscesa, sa COUNTDOWNom Roberta Altmana negde u sredini.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Pogledao sam Angry Birds the Movie na HBO-u i dobio odgovor na pitanje koje me je mučilo još otkada je film najavljen pre pet godina, naime o čemu će biti film zasnovan na igri koja ima zaplet od jedne rečenice. Doduše, odgovor nije ono što sam očekivao: Angry Birds the Movie je film o najezdi arapskih migranata na Evropu viđen iz perspektive Marin Le Pen i Luca Bahmana, ili makar nekih njihovih sledbenika.

Simbolika je nimalo prikrivena: ptičije društvo je samozadovoljno, utonulo duboko u milenijalsku dekadenciju helikopter-roditelja i sprege pravosuđa i policije koja kažnjava normalne građane a kriminalci je ne interesuju. Ljudi koji se još uvek sećaju stare slave ("kada su ptice letele") su okarakterisani kao antisocijalni i osuđeni ne na zatvor već na terapije, muževnost se ne ceni (ženke su skoro po pravilu veće od mužjaka) a deca i stariji uživaju mnogo veću zaštitu društva nego zreli muškarac u punoj snazi (anrgy white men).

Kada svinje dođu, prvo tvrde da ih je samo par, da dolaze u miru, da nose poklone. Svinje ne deluju kao intuitivna metafora za Arape ali razmislimo malo, ko ne jede svinjetinu? Pa, sama svinja. Elem, svinja, ispostavlja se ima mnogo više, nisu došle samo u dobroćudnu kulturnu razmenu. One preplavljuju ostrvo ptica, ponašaju se svinjski, bez ikakvih obzira prema domicilnoj kulturi ili običajima stanovnika. Po staroj terorističkoj matrici, kradimice unose eksploziv koji se aktivira tokom javnog slavlja. Njihova meta nisu žene domicilnog stanovništva, već njihova deca, tj. jaja, ali u jednoj dream sekvenci vidimo da iako svinje nominalno žele da prožderu jaja, njihov kralj ima neskrivene seksualne pretenzije ka njima.

Dalje se nastavlja u predvidivom smeru: jedini koji mogu da spasu društvo ptica su oni do tada proterani na marginu: gnevni beli muškarci koji su do tada socijalno i sistematski kastrirani (glavni junak je toliko virilan da iako nema ni partnerku ni suprugu, postoji ptiče koje ga zove svojim ocem) moraju da preuzmu kormilo, a njihov osnovni pogon je - pravdeni bes.

Kada stižu na ostrvo svinja upadljivo je da dok kod ptica postoji rodna ravnopravnost (u skladu sa alt right matricom, jedan od prominentnih junaka koji razotkrivaju zaveru svinja je kvir muškarac), svinje su društvo sastavljeno od samih muškaraca, baš kao Arapi kod kojih žene bukvalno po šerijatskom pravu vrede manje od muškarca. U oslobodilačkoj fantaziji koju dalje gledamo, ptice bombarduju prestonicu svinja i nasumično rušenje civilnih objekata predstavlja se kao legitimna ratna strategija "jer oni su isto tako nama". Simbol oko koga se ujedinjuju ptice je, gle čuda, orao, baš kao što su nacisti svoj partijski simbol proglasili nacionalnim 1934. godine. Svinje se brane zaostalom ratnom tehnologijom, onako kako se danas percipira naoružanje bliskog istoka i gube rat nakon što obične žene i muškarci sa ptičijeg ostrva pokažu da poseduju ratne veštine koje su očigledno deo kulture i mentaliteta koji su dugo suzbijani od strane vlasti čiji se predstavnici (dekadentni, perverzni sudija) izvinjavaju ljudima koje su nekada osuđivali na terapije i mole ih za spas. Konačno, deca su spasena, nova generacija ptića peva pesmu o herojstvu glavnog junaka i ta pesma sadrži stih u kome se kaže da su oni sada slobodni, ponosni i opasni a promenu u težištu mentaliteta na kraju vidimo po tome da se najveći, najmišićaviji mužjak među pticama, Terens, koji je ranije smatran opasnim ("toksična muškost") sada smatra seks-simbolom.

Nisam baš TO očekivao.

[Ugly MF]

De li si ti to sve video, svaka ti čast.
Ja sam vid'o samo američko prodavanje bezvrednih materijalnih stvari zarad otimanja podmlatka onih ostalih 'nedemokratskih' civilizacija.
Zar ne vidiš da su svinje komplet u amerskoj karikaturi, koja ti valja muda za bubrege, a suprotstavlja im se najprimitivniji , najkonzervativniji primerak, kakav crni kvir, peder i ostalo,
to je samo u guzici orla koji simbolizuje fridom univerzalno.
Nigde ovde nema izbeglica niti arapa, a što se tiče muškosti, spali smo da se Predator umesto Švarcenegera boji Adrijen Brodija.
Jedan je hodajuća mišićava masa čvrsta, drugi nosata anoreksična karikatura.

Muškost je izgleda nekad bila Fjodr Emelijanenko, a danas Džastin Biber.

[tomat]

Svinja oće da izjede drugu svinju, dešava se.

[Meho Krljic]

Dešava se, slažem se, ali za potrebe ovog filma je metafora dovoljno jasna. Neonacisti i drugi mrzitelji islama i inače često namerno koriste svinjsku ikonografiju u vezi sa Arapima, Muhamedom itd. kako bi se podsmevali "zaostalima". Da ne pominjem da su svinje u filmu - zelene boje. I to sve do jedne, dok su ptice multikolorne, dakle, predstavljaju multirasno, multikonfesionalno, multikulturalno društvo. Zapaziti, pak, da su prva deca rođena posle uspešnog rata sa svinjama, sva iste boje.

[Ugly MF]

Ti kao da nisi igrao igricu godinama pre filma!?!?
Zašto bi oni vređali neke tamo muslimane, kad tad nije ni bilo priče o izbeglicama od Islama?!?
Zelena svinja kao musliman!?! Meni to ne liči tako....
A ptice šarene!?
Pa to je igrica,eeeej!
Ti bi i u Starwarsima šarene trupere!?

Meni Angribrdsdmuvi ipak više liči na karikaturu Zapadnodemokratskoimperijalističoliberalne osvajačke politike, iste one kojoj je sad Trump malko cajperiso stražnjicu srednjimprstom

[Aco Popara Zver]

Haha, koje tumačenje, ja vjerujem Mehu! Ću gledam, kad su mogli veličati privatnu svojinu i kapitalizam u Toy Story 3, ne može im se vjerovati!

Inače, jel ko primijetio da su nekad klinci gledali Evokse, Nindža Kornjače, Štrumfove itd a sad gledaju Majstor Sunđer Bob, Maša i Međed, Pepa prase  itd, to jest, nekad smo gledali kolektivitete a sad liberalne individue!

[Ugly MF]

...ja bio ubeđen da su Švede pra'ili Angribrds ....al' možda grešam....ne sećam se....

[Meho Krljic]

Ne, Rovio su Finci, ali scenario filma je pisao Amerikanac najpoznatiji po svom radu na Simpsonovima - Jon Vitti.

[Ugly MF]

Ah, FUNlanđani!
Iako smo u St.Peterburg ušli bez problema, jer nekako Srbi imaju privilegije da se ne maltretiraju u Rusiji,
u Hotelu su nam zadržali pasoše, neko se zezao da ne idu ljudi do Finske, da ne preteraju sa ...nemoralom?....

[Meho Krljic]

Neobično.    Mislim, kako bi Srbi mogli biti nemoralniji od Finaca? Ipak su to Skandinavci...