The Crippled Corner

[mac]

Ima li preporuka za FEST? Nešto interesantno, kvalitetno, i kasnije nedostupno u bioskopima?

[crippled_avenger]

ima svakako... svaki dan pišem o filmovima na FESTu poslednjih dana...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Agota]

Piši, piši... Da li si gledao možda Kustin film? Mislim pogledaću ga večeras svakako... sad mi reče koleginica da su sinoć na tv Vojvodina maltene ceo spojlovali...nisu normalni

[crippled_avenger]

Ima li preporuka za FEST? Nešto interesantno, kvalitetno, i kasnije nedostupno u bioskopima?

Znaš kako, ako računamo na filmove koji nemaju torent (za sada) i za koje nisam siguran da će ići u bioskope ili bar neće ići uskoro, evo nekih mojih preporuka...


AFTERPARTI (ide u bioskope ali ne znam kada, a i kad izađe ne znam kakav će mu biti marketing)
Srbija, 2017 / 100'
Režija: Luka Bursać
Uloge: Rade Ćosić, Nikola Šurbanović, Jana Milosavljević, Vladimir Gvojić, Dragan Jovanović, Slobodan Beštić, Lidija Vukićević, Slobodan Beštić

Mare radi kao barmen u poznatom beogradskom klubu, a mašta da postane glumac. Njegova devojka i čitava okolina smatraju da je on već zvezda, a on veruje da ga uspeh tek čeka. Jednoga dana prijavljuje se na kasting za kultnu seriju i ubrzo dobija poziv koji će mu promeniti život.

LIČNI KUPAC / Personal Shopper (verovatno će nekad završiti u bioskopu ali će imati malu distribuciju i pitanje je da li ćeš ga uloviti)
Francuska, Nemačka, 2016 / 105'
Režija: Olivier Assayas
Uloge: Kristen Stewart, Lars Eidinger, Sigrid Bouaziz, Anders Danielsen Lie

Film priča priču o duhovima koja se odvija u modnom podzemlju Pariza.

S KAO STENLI / S Is For Stanley
Italija, 2015 / 78'
Režija: Alex Infascelli
Uloge: Emilio D'Alessandro, Alex Infascelli, Janette Woolmore

Emilio D'Alesandro je bio lični vozač Stenlija Kjubrika i njegov prijatelj punih trideset godina. Između njih je postojao prisan odnos kao nijedan drugi u Kjubrikovom životu. Film ispituje taj odnos iz Alesandrove perspektive, pružajući nam svež i uzbudljiv pogled na Kjubrikovu ličnost.


UBICA IZ KOLICA / Tiszta szívvel / Kills on Wheels (ovo nije savršen film, ali ga treba obavezno gledati)
Mađarska, 2016 / 105'
Režija: Attila Till
Uloge: Szabolcs Thuróczy, Zoltán Fenyvesi, Ádám Fekete, Mónika Balsai

Vođeni očajanjem i strahom da će postati beskorisni, dva hendikepirana tinejdžera i bivši plaćeni ubica – sada u kolicima – nude svoje usluge mafiji.

NE GLEDAJ MI U TANJIR / Ne gledaj mi u pijat
Hrvatska, Danska, 2016 / 105'
Režija: Hana Jušić
Uloge: Mia Petričević, Nikša Butijer, Arijana Čulina, Zlatko Burić, Karla Brbić

Marijana radi dva posla kako bi izdržavala razmaženu, nezahvalnu porodicu. Kada stvari postanu nepodnošljive, ona počinje da iskušava sopstvene granice kroz susrete s nepoznatim muškarcima: ovaj, za nju nov ukus slobode navodi je da granice pomiče sve dalje.

LAJLA M. / Layla M.
Holandija, Belgija, Nemačka, Jordan, 2016 / 98'
Režija: Mijke de Jong
Uloge: Nora El Koussour, Ilias Addab, Hassan Akkouch

Lajla je osamnaestogodišnja devojka iz Amsterdama, koja se u vremenu neprekidne terorističke opasnosti svakodnevno suočava sa sve većim podozrenjem prema njenom marokanskom poreklu. Nakon udaje za harizmatičnog Abdela i problema sa policijom, par mora da beži na Bliski Istok.
Tamo, međutim, Lajla dospeva u strogo patrijarhalnu sredinu, koja guši njenu potrebu da ima kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

E sad, tu imamo filmove koji postoje na torentu ali im autori dolaze na FEST, recimo

TOPLOTNI UDAR / Suntan
Grčka, Nemačka, 2016 / 104'
Režija: Argyris Papadimitropoulos
Uloge: Makis Papadimitriou, Elli Tringou, Milou Van Groessen, Dimi Hart

Sa dolaskom leta, mirno grčko ostrvo Antiparos pretvara se u rascvetalo, divlje mesto za odmor, sa nudističkim plažama i Iudim žurkama. Kostis, introvertni sredovečni doktor, upoznaje devetnaestogodišnju Anu i njene prijatelje, koji ga izvlače iz njegove ljušture i vode u provod. Kostis je zanesen lakomislenom, neobuzdanom Anom, koja živi u svetu bez odgovornosti, prepuštajući se hedonizmu.

Ako te zanima i neka druga liga interesantnih i za sada nedostupnih/ neizvesnih filmova, javi...

[mac]

Zahvaljujem

[crippled_avenger]

Pogledao sam novi film Bertranda Bonella NOCTURAMA. Ovaj film je verovatno mogao steći kultni status sedamdesetih kao priča o mladim anarhistima koji svojim terorističkim činom blokiraju čitav grad. Bonello se mudro opredelio da mu direktor fotografije bude Leo Hinstin, francuski snimatelj koji poslednjih godina počeo da radi sa Braćom Dowdle i snimio je jedan od najpropulzivnijih akcijaša, ali i francuski arty triler AUX YEUX DE TOUS baziran na snimcima sa CCTV kamera, i to je saradnja slična onoj koju je Volker Schlondorff imao sa Jost Vacanom.

Hinstinova fotografija je najjači adut filma jer on uspeva da maksimalno estetizuje sada već "industrijski standard" brojnih kadrova u kojima kamera prati mlade junake na urbanim lokacijama. Nažalost, ti filmovi obično imaju najveće probleme kada dođu do tačke u kojoj junaci zastanu i moraju nešto da pruže u pogledu dijaloga i sl. pa na tome Bonello pada kao i brojni debitanti iako on važi za prekaljenog francuskog autora.

Priličnu ispraznost postavke Bonello pokušava da nadoknadi kombinujući razna vremena u razvoju događaja, bez ikakve najave, ali umesto oneobičenja dobijamo mahom efekat zbunjivanja, a slično važi i za nekoliko likova koji su slični jedni drugima. Iako je Bonellova želja da napravi film koji će u estetiku repertoarskog trilera upakovati jednu levičarsku poruku, na kraju nije jasno da li je ovo film koji želi da mobiliše ili da upozori na lakoću radikalizacije.

Nažalost, plašim se da za razliku od sedamdesetih, današnja omladina nije toliko receptivna i da će do nje teško stići ovaj film, a i ako stigne neće ostaviti značajniji utisak.

U želji da bude ideološki moderan, tehnički usavršen i estetski intrigantan, Bonello je donekle postigao samo tehničku ispoliranost.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Novi film Emira Kusturice NA MLIJEČNOM PUTU u vreme izlaska "otpisan" je kao kompilacija njegovih najvećih hitova, tema, interesovanja i uzora, ali i konkretnih elemenata iz ranije kanonizovanog imaginarijuma. U određenom smislu, ta definicija stoji. Međutim, NA MLIJEČNOM PUTU je i mnogo više od toga. Ovo je Emir Kusturica u jednom potpuno novom ključu u kome reinterpretira ono staro, ali na fundamentalnom nivou otkriva i neke nove stvari, kako na nivou rediteljskog izraza, tako i na nivou žanrovskog konteksta u koji se postavlja.

NA MLIJEČNOM PUTU bi se u jednoj rečenici mogao definisati kao ŽIVOT JE ČUDO koji funkcioniše. Čitav niz elemenata sprečio je ŽIVOT JE ČUDO da bude kanonski film Emira Kusturice iako je imao sve predispozicije za to. Za početak glavnu mušku ulogu je igrao Slavko Štimac koji već tada nije mogao da iznese tako zahtevan film, a Nataša Šolak je bila otkriće u tom filmu ali sa Štimcem nije bila sasvim kompatibilna. Kusturica je zatim film preopteretio raznim digresijama i film je povremeno delovao nesigurno, kao da neku fundamentalnu nespremnost reditelja na finalne odluke i nepoverenje u materijal nadoknađuje senzacijama. Konačno, to je bilo film koji je Kusturica radio bez Vilka Filača, Gorana Bregovića i Miljena Kljakovića Kreke i taj gubitak se osećao, naročito u domenu muzike.

ŽIVOT JE ČUDO ipak na svom suštinskom nivou prati Kusturičinu najuspešniju mustru - reč je o jednostavnoj melodrami smeštenoj u usbudljive okolnosti gde se potentna osnovna situacija nadograđuje raznim slojevima Kusturičnog izraza i metatekstualnosti. Ipak, iz navedenih razloga, to sve nije profunkcionisalo.

Jedan deo problem tog filma proisticao je i iz njegovog "povratničkog" karaktera, Kusturica je tada već neko vreme odsustvovao sa scene i u filmu se oslonio i na poneke nove glumce, neke koji su stasavali u tužim filmovima, bilo da je to Dragojević (Trivalić, Kojo) bilo Golubović (Vuk Kostić).

ZAVET koji je usledio brzo posle toga bio je pad u kome su se svi narečeni problemi osetili, s tim što je to bio film koji nije u dovoljnoj meri bio oslonjen na Kusturičinu dokazanu mustru jer nije imao "istorijsku" dimenziju. Ali, u tom filmu Kusturica formira svoj bandwagon mokrogorskih narurščika i bećara koji će u MLIJEČNOM PUTU dostići svoj zenit.

Istovremeno, u pogledu osnovne glumačke ekipe u MLIJEČNOM PUTU, Kusturica pravi neke radikalne rezove. Tu je Monica Bellucci, internacionalna zvezda, tu je Sloboda Mićalović koja je rekontekstualizovana, izvučena iz Šotrinih produkcija i uvedena u nešto novo i konačno, tu je sam Kusturica kao glavni glumac. Svaka od ovih odluka je bila rizik i svaka od njih se isplatila.

Sloboda Mićalovć je talentovana glumica i sada je to konačno pokazala na najvećoj sceni dostupnoj našem glumcu. Sličnu priliku dobila je Katarina Radivojević u ČARLSTONU ZA OGNJENKU, filmu čija se senka nadvija i na ZAVET na nivou osnovnog zapleta, i na MLIJEČNI PUT kad je reč o završnoj sceni. Slično je sada dobila i Sloboda, ulogu u kojoj je u ambicioznom filmu pokazala da je mnogo više od onoga što se zahtevalo kod Šotre. U tom smislu ona je sigurno najveći dobitnik u ovom filmu.

Monica Bellucci je globalna zvezda i u ovom filmu je relativno prihvatljivo smeštena u bosanski kontekst, pre svega u pogledu toga otkud tamo Italijanka i sl. Međutim, uloga koju je odigrala u ovom filmu spada u red u najozbiljnijih i najzahtevnijih koje je do sada odigrala a za nju se i pored imidža seks simbola itd. ne može reći da nije igrala supstancijalne likove u raznim filmovima. Romansa odraslih ljudi koju ona sprovodi sa Kusturicom je novi vid izazova, kao i snalaženje u bajkovitom survival trileru u koji se MLIJEČNI PUT postepeno transformiše.

Konačno, tu je sam Kusturica koji je odličan u glavnoj ulozi. Koristeći vojni durbin koji podseća na rediteljski zuher, on svemu naravno daje i meta-nivo, međutim ovo je jedna dobro odigrana uloga. Mi naravno znamo da Kusturica poslednjih godina često glumi, tu nema tajni, i da je prilično dobar, međutim ovo je na više nivoa pravi potez. Prvo, dobro je odigrao ulogu - drugo - ko bi tu ulogu mogao da igra? Nijedan naš glumac nema internacionalnu prepoznatljivost tog nivoa, a strani glumac u ulozi Srbina bi uz Monicu već bio previše. Dakle, ovo je i kreativno ali i komercijalno promišljen potez.

Film možemo jasno podeliti na dva dela. Prvi deo filma je Kusturičin ROAD WARRIOR - dakle pokušaj da se iz drugog puta dobro uradi film kojim nije zadovoljan, u ovom slučaju to je ŽIVOT JE ČUDO. Prva polovina je barokni špageti vestern smešten u zaraćenu Bosnu, sa izrazito neutralnim stavom prema učesnicima sukoba izuzev detalja da su džihadisti obezglavili oca glavnog junaka. U tom baroknom špageti vesternu, film ponajviše zavisi od gledaočevog afiniteta prema Kusturičinoj poetici međutim za razliku od ŽIVOT JE ČUDO film ima potpuno jasnu ideju kuda se kreće, ima harizmatične glumce i na kraju krajeva ako bismo razgovarali šta bi možda moglo biti višak verovatno se ne bismo složili.

Drugi deo filma je međutim segment u kome Kusturica briljira. Moja teorija o preplitanju Millera i Kusturice je poznata i taj drugi deo postaje i u bukvalnom smislu njegov ROAD WARRIOR u postavci i emotivnom impaktu, a FURY ROAD u pogledu realizacije.

Naime, drugi deo je mešavina akcionog filma i bajke u kome glavni junaci beže od potere. I tu film postaje mešavina survival trilera, kusturicijanskog baroknog izraza u punom ederlezi zanosu i slovenske bajke. To je nesporno najmoćniji deo filma u kome se naravno svi viškovi motiva eliminišu i rediteljski izraz dostiže svoj zenit.

Kusturica je reditelj-velemajstor i voleli mi ili ne ono na šta "troši" svoj dar, njegov rukopis je ozbiljan, i snažan. Sposobnost da se na takav način poigrava žanrovima i da proniče u "filmičnost" situacija i prizora, ljudi i rekvizite, praktično nema premca. Nekada to radi njemu na štetu, u ovom filmu mu mahom radi u korist.

To što MLIJEČNI PUT nije nagrađen u Veneciji i što nije prikazan u Kanu više govori o trenutnom raspoloženju tih festivala nego o samom filmu. Uostalom u Kanu je pobedila ravasijevska televizijska drama Kena Loacha a u Veneciji četvoročasovno iživljavanje Lava Diaza, filipinskog šamana kome po poznavanje filma pod B. Činjenica da smo 2016. bili u sezoni kada se nagrađuju filmovi ljudi koji ne znaju ništa o filmu i podilazi publici koja je zalutala u bioskop bila je zla kob ovog filma. Uostalom, odličan Audiardov filma DHEEPAN je dobio Kan koliko godinu dana ranije. Dakle, nade ima.

Međutim, u srećna vremena, filmovi Emira Kusturice su imali jak repertoarrski rezultat i MLIJEČNI PUT ima sve predispozicije za to. U Rusiji je napravio skromnih dvestotinak hiljada dolara, u Portugaliji četvrt od toga, ali bio bi skandal ako ne bude razvalio u Srbiji.

Imamo srpski film koji je po glumačkoj podeli bez presedana, sa najvećom srpskom i najvećom evropskom zvezdom, sa temom koja nam je bliska i zanimljiva i sa autorskim rukopisom koji bi naša publika trebalo da ceni, ovo je prototipski "ozbiljan film koji komunicira" a po tome smo kroz istoriju prevashodno bili poznati.

Stoga, Kusturica bi svoju novu etapu mogao da ostvari kao komercijalni reditelj, naime njegova poetika jeste metatekstualna ali je isključivo bazirana na stvarima koje se gledaju "u bioskopu". i po tome je on unikat među savremenim festivalskim velikanima. Jako ću se razočarati ako MLIJEČNI PUT ne postigne značajan rezultat na našim blagajnama, između ostalog jer bi to bio zabrinjavajući signal da se čak ni film sa objektivno velikim interesovanjem javnosti ne može kapitalizovat i i da je nastupilo vreme premontiranih serija.

Uprkos snažnoj refleksiji doživljaja iz devedesetih u ovom filmu Kusturica pokazuje ono što videli kod Dragojevića u ATOMSKOM ZDESNA. Naime, pokazao je da je izašao iz lavirinta priče o tome ko je prvi počeo i konačno akcentovao međunarodnu zajednicu kao ključni problem u konfliktima. Međutim, Kusturica je problematizovao pitanje komunizma onda kada je trebalo tako da nije upao u fazu jeftinog levičarenja koje je u našem regiona zamenilo antisrpstvo kao glavnu ulaznicu za afirmaciju.

Kusturica je i u filmu ŽIVOT JE ČUDO pokazao da je dosta iznad naše situacije, iako to nije bio pun pogodak. Onda je valjda svakom pametnom čoveku SLUMDOG MILLIONAIRE dokazao koliko su miskoncepcije o Kusturici koštale naš film. MLIJEČNI PUT je paradoksalno ne samo "najameričkiji" film u Kusturičinom opusu po pročišćenosti motiva već je istovremeno "najameričkiji" i po sugestivnosti ideološkog ključa. Pored jasnih likova i priče, Kusturica opet i najhrabrije i najotvorenije govori šta misli, voleli to ili ne.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Wow, baš si ga pohvalio.    I delovalo je kao da ovo treba da bude Život je Čudo Reboot, ali nisam očekivao da ću čuti kako se Kusta vraća sa ovakvom sigurnošću. Iz trejlera sam stekao utisak da je ovo spor film sa malo reči i mnogo gledanja između protagonista, te brojnim onirčnim/ magijskorealističnim scenama u eksterijeru, ali ako te dobro shvatam, ovo actually ima trilerske elemente i dinamiku 

[crippled_avenger]

Ovo ima trilersku dinamiku ali što je još važnije u tom drugom delu ima i trilerska svojstva.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Agota]

Pogledala sam film na otvaranju festa i mislim da je možda i bolji nego što je moj utisak ali je postojao takav problem sa zvukom ,da nije bilo titla na engleskom mislim da bih izašla posle pola sata. Takav peh da je nestvarno. Pojačani su bili pozadinski zvuci da se dijalog nije čuo 70 posto filma ,da li je do samog filma ili do Sava Centra ne bih znala ali to je bio komentar svih ljudi koji su bili od balkona do prvog reda.
Elem ono što sam videla mi se na momente mnogo dopadalo a na momente gubilo. Priča je lepa, fotografija impresivna bio je na putu da napravi magično realni Markesovski film al se zapetljao pogotovo pred kraj.Film u vecem delu ima neku poetičnost skoro književnu i drži paznju uprkos tehničkim problemima. Meni je prvi deo filma i ako sporiji daleko bolji. Drugi deo potere ide u nedogled sa progoniteljima koji liče na likove iz američkih horor filmova i nikako ne posustaju.Glavni likovi puze, beže ,gube odeću, ćopaju, a progonitelji ko stormtrooper-i u punoj ratnoj opermi bez ikakvih problema trčkaju za njima kroz vrleti hercegovine.Poteru je trebalo  završiti  sa scenom u ribarskoj mrezi ali da ne kvarim ugodjaj ljudima koji nisu pogledali.
Što se tiče glumaca epizodni likovisu mi užas ne znam gde ih iskopa. Kusturica iznenadjujuće dobro pliva u ovoj roli i zaista ima dobru hemiju sa Belučijevom. Sama Monika me oduševila posle par kadrova sam dobila osećaj da ona zaista razume taj jezik, te ljude ,taj svet .... metamorfoza italijanke u prinudnu ženu sa Balkana je meni bila maksimalno uverljiva. E sad što se tiče Slobode koja je dobila najviše pažnje medija ne znam šta bih rekal...da se končno makla od Šotrinih uloga kuvane noge - jeste, da je bila odlična- po meni nije. Sjajno su joj legle scene plesa, pesme ,čak i drame, al momenta kad treba da zadje u komediju nije to to. Njen lik je trebao da bude comic relief a tu je ona najtanja ( nema mlade  glumice poput Trivalićke ili slično), meni je parao uši taj pokušaj bosanskog sarma. Najjači glumački utisak ostavio Miki Manojlović u stilu dodjoh ,videh ,
pobedih. U svojih 15 minuta sve- pojava, gluma, tajming, komedija - čovek magnet za kameru!
Sve u svemu pogledam jos jednom sa normalnim tonom ako ga bude. Meni je Kusturica dobar reditelj ali čini mi se
da se zanese u prevelikoj fuziji elemenata koje zeli da objedini...

[crippled_avenger]

U bioskopu nema titla, ali ton se sasvim razaznaje. No, Kusta uvek radi miks za stranu publiku i kod njega su dijalozi tradicionalno slabije razaznatljivi. Često mu se namerno dijalog-liste za prevod čak i razlikuju od izgovorenog jer i kroz titl fajntjunuje film.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ode nam redov Hudson


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam ROCCO Thierry Demaizierea i Albana Teurlaia i posle ovog ambicioznog, festivalski prisutnog, izuzetno estetizovanog dokumentarca koji može da pretenduje na ozbiljan box office, imam samo jedan zaključak.

Ovaj film nije rekao poslednju reč o Roccu Siffrediju iako mi je teško da zamislim da će se uskoro, ili ikada više pojaviti ovako ambiciozan i ovako pozicioniran dokumentarac o njemu. Međutim, ovaj film je dobar produkt, najpre zato što je Rocco izvanredan zabavljač, profesionalac. Demaizier i Teurlai su došli sa idejom da penetriraju mit a onda su se u bukvalnom smislu zaljubili u Rocca. Način na koji ga oni snimaju i fetišiziraju je verovatno nešto što bi Rocco sam želeo da pravi kada bi on i njegovi čauši to umeli i imali vremena. On ih je pustio u backstage (no pun intended) ali zapravo Stagliano i i on su odavno u backstageu, njihovi filmovi govore o tome, i taj all access momenat koliko god delovao atraktivno zapravo nije toliko ekskluzivan u svetu gonzo produkcije.

Međutim, onda je Rocco preuzeo stvar i sam otvorio određene kontroverze da bi prikrio neke druge. Prvo je progovorio o svom detinjstvu i formativnom odnosu sa majkom. Zatim je razradio priču o svom bračnom životu i predstavio javnosti svoje sinove. I u brojnim monolozima u kojima izlaže svoje nedoumice i strepnje zapravo samo je ojačao mit o sebi.

U filmu se pojavljuje Stagliano, a niko ne pominje HIV, niti se otvara priča o starim pričama o Roccovoj infekciji itd. Nacho Vidal se pominje u dijalogu, premda takođe Rocco pominje vlastita iskustva sa transvestitima što naravno dovodi u pitanje sve one priče o predmetu njihovog sukoba. Međutim, ono čime su hardcore potom nagrađeni jeste novo pojavljivanje Kelly Stafford i njen reunion sa Roccom.

Stoga ROCCO preskače niz bitnih tema, njegove duele sa savremenicima i konkurentima, narcizme malih razlika, STD rizike i prestatavlja ga kao čoveka mučenog krivicom koji je, šta može, ovisnik od seksa i to onog posle kog se kaje.

Možda najbregovićevskiji zahvat jeste to što Rocco sve to dosta ubedljivo plasira pa je potrebno biti i hardcore fan i cinik pa prepoznati da je ovo prevashodno obnova mita o njemu.

Kako rekoh, Rocco je majstor zabave i zato je ovaj Wild Bunchov ambiciozni, skupi, dokumentarac i dalje vrlo relevantna stvar i dobar produkt, iako je na kraju sve to vešta Roccova fabrikacija. Tome u prilog ide i potpuno odsustvo razrade svega onoga što bi moglo biti hronološki pregled njegove karijere gde bismo videli da je on krenuo kao generic italo-pastuv. Taj deo se praktično prenebregava i sve vreme se krećemo kroz njegovu avangardnu gonzo fazu.

Nisam siguran koliko će ovaj film imati prilike da se zavrti na prirodnom staništu za savremeni dokumentarni film a to je televizija ali zato će sasvim sigurno uspeti da baci Rocca na veliki ekran i to već po četvrti put u mejnstrim filmu.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Da, pa ja sam i očekivao da će biti samo gonzo faza jer je ipak u njoj Roko tek sebe realizovao kao autora i uspostavio kontrolu nad tim "likom" Roka Sifredija, za razliku od prvog dela karijere kada je ipak bio pre svega vrhunski performer koji zavisi od drugih (pa makar ti drugi bili i John Stagliano). Ali zvuči odlično, mora da se gleda.

[Ugly MF]

Ode nam redov Hudson


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jedino on i Bishop mogu da se pohvale kao jedini na svetu koje su u filmovima poubijali i Alien i Terminator i Predator.
A to nije mala stvar. To je bre kultno! Njegova improvizacija je bila "Game over, man!"
"Game over" ovaj put. R.I.P.

[Meho Krljic]

Zaista, RIP. Bio je čak i u Edge of Tomorrow.

[Agota]

U bioskopu nema titla, ali ton se sasvim razaznaje. No, Kusta uvek radi miks za stranu publiku i kod njega su dijalozi tradicionalno slabije razaznatljivi. Često mu se namerno dijalog-liste za prevod čak i razlikuju od izgovorenog jer i kroz titl fajntjunuje film.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Dobro je! Hvala na pojašnjenju. Ono je stvarno bilo skandalozno, glava me zabolela, muzika u pozadini gruva kao da je sudnji dan  a slabo se šta  razaznaje.

[Meho Krljic]

Ovi stvarno nisu normalni, šta radi taj Tramp??? Pročitali su pogrešan film na proglašenju dodele oskara za najbolji film godine.

[crippled_avenger]

Mehmete, nadam si da si spreman...

https://twitter.com/brightnetflix/status/836058728193404928


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Ko i nije spreman, ima vremena da se spremi do Decembra. Ali stvarno, Lendis, Ajer, Smit, Edžerton plus Netfliks. Ako ovo ne bude dobro, pakujemo kofere i napuštamo planetu.

[crippled_avenger]

MALARIA Parvaza Shahbazija je potpuno drugačija od svega što bismo mogli očekivati od iranskog filma. Ovogodišpnji FEST donosi dosta neobičnu selekciju iranskog filma, s jedne strane imamo vesternizovanog i friškog oskariovca Ashgara Farhadija, praktično drugoiranca, s druge imamo VAROONEGI u kome se prikazuje prilična liberalizacija porodičnih odnosa i konačno MALARIA koja izgleda kao neki mladalački evropski art house. Paradoksalno, na ovogodišnjem FESTu jedini baštinik old school estetike iranskog filma je BRITANSKI naslov - UNDER THE SHADOW u kome se taj iranski stil koristi kao vid estetizacije horor priče.

Dakle, možemo reći da je "iranski stil" postao nešto što više pripada inostranoj percepciji njihove kinematografije i kulture nego što je zaista dominantna estetika tamošnje produkcije. Shahbazi nije debitant i sa ovim filmom se takmičio u nekoj od selekcija Venecije.

Film govori o momku i devojci koji beže u teheran. kako bi objasnila gde je nestala, devojka javlja ocu da je kidnapovana i on kreće da je traži. za to vreme nju zavodi život teheranske boemije, tamošnjih hipstera koji sviraju na ulici i ne poštuju autoritete, živeći od danas do sutra.

Mobilni telefoni i snimci sa mobilnih telefona igraju značajnu ulogu u filmu a paradoksalno jedina kopča sa iranskim klasicima jeste to što se značajan deo filma dešava u kombiju u pokretu a kao što znamo motorna vozila u pokretu su značajan deo poetike Abbasa Kiarostamija i Jafara Panahija. Isto se može reći ia z pokrete kamere koji su mnogo moderniji od onoga što smo naučili da očekujemo kod Iranaca, mizanscen je življi, osvetljenje modernije, glumačka igra spontanija. Konačno i sam ideološki kredo je radikalno dalji od onoga što su bili ideje emancipacije i egzistencije koja je kod Abbasa i Jafara bila bolna i neizreciva. Daleko od toga da je MALARIA neozbiljan film ali je definitivno nepretencioznija od Abbasa i Jafara, sa kredom koji se graniči sa nihilizmom. Shahbazi nije debitant ali je uhvatio duh mladosti ne samo u svojim junacima već i u rediteljskom postupku i u odnosu prema društvu i životu uopšte.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Jedno srbovanje za tri osobe

https://m.youtube.com/watch?v=2Ja0jSwzJoE


Sent from my iPhone using Tapatalk

[mac]

Dakle ti nameštaš foru sebi da je i Tramp tako pobedio na kombek i Miodrag/Milorad tek tako uleti i ukrade ti poentu. Pa brate, svaka čast na toleranciji, ali ja bih izašao iz studija...

[Ugly MF]

mac je pravi liberalni demokrata i politički korektan millenijals !

[mac]

Nisam!

[Ugly MF]

kako nisi, kad bi ti se odmah povredila osećanja zbog bigotskog nepoštovanja tvog tajminga i replike pred publikom, zbog čega bi ti odmah demonstrativno se preselio u Kana...ovaj, izašao napolje!!!

[Krsta Klatić Klaja]

Morate biti oprezni s macom, prepreden je on, ne znamo jel nije lib ili nije milenijalac. Pokušava da nas zbuni!

Milenijalci su valjda rođeni poslije 1982. Prije toga su gen X-eri.

[crippled_avenger]

Although moviegoers eagerly anticipating The Batman can seemingly breathe a sigh of relief knowing that director Matt Reeves is now steering the franchise, it's probably safe to assume that many of us were taken by surprise upon hearing the news that none other than Mel Gibson is being courted by Warner Bros. to direct Suicide Squad 2.
Despite having a history of making controversial remarks that I'd rather not get into here, Gibson is indeed a well respected actor and filmmaker. It's just that many of us were left baffled by his recent statements deeply criticizing not only Batman V Superman: Dawn of Justice, but the superhero genre in general. While it's completely understandable that everybody may not have the same stance when it comes to individual movies, to pan an entire genre is tantamount to fightin' words among fanboys. Therefore, it's completely within reason to question whether he's the right man for the job.
That aside, Entertainment Tonight caught up with Gibson on the red carpet for last night's Academy Awards and asked him if he is indeed planning to helm Task Force X's next mission, to which he responded:
"I don't know. I just met some guys about story points. It's not a done deal or anything, but it's just fun to shoot the bull, you know, when it comes stories. I love doing it. And if we can elevate any type of concept, it's good."
Beyond that, he added, "Yeah, we'll see," so now the waiting game begins. While no theatrical date is scheduled for Suicide Squad 2, it's fully expected that it will arrive after Gotham City Sirens, which is set to be directed by David Ayer.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam drugi JOHN WICK koji ovog puta samostalno režira Chad Stahelski. Film je skuplji od prethodnog i proširuje hitman univerzum prvog dela i dalje se nadovezujući na PAYBACK Mela Gibsona. I ponovo sve "mirne" scene, zaplet, priča u najširem smislu škriope do granice iritantnosti, naročito zato što svega toga ima i previše. Nažalost, kao i u prvom delu, i Stahelski kad je sam misli da JOHN WICK ima potencijal da postane kultni film zbog svojih likova i ikonografije a ne zbog onoga što mu je specijalnost i to je akcija. Stoga su te scene, pregovori, mistifikacije junaka i sl. dosta mučni.

Kada krene akcija, ponovo je odlična i baš unutar same akcije, u načinima kako se junaci tuku i upucavaju stahelski pronalazi sebe, i baš tu nalazi način gde može da "prevaziđe" žanrovske konvencije. Borba na stanici metroa kada Keanu i Common pucaju jedan u drugog dok ostali prolaznici to ne primećuju je recimo sjajan primer tačke u kojoj JOHN WICK uspeva da se izbopri za svoj prostor, dočim istovremeno nijedna od "PAYBACK za siromašne" situacija to ne uspeva da postigne.

Uprkos ozbiljnom nerviranju koje donose dijalozi i retro stilizacija pojedinih detalja, akcija to umnogome nadoknađuje. Nažalost, Chad Stahelski u tolikoj meri drži do tih neakcionih segmenata da se oni moraju ozbiljno ubrojati nedostatke ovog filma, naročito ako imamo na umu THE ACCOUNTANT u kome smo imali podjednako vešto realizovana oba segmenta.

Riccarda Scamarcio igra glavnog protivnika Johna Wicka na nivou priče, a Common mu igra glavmog protivnika u akciji. Žao mi je što se Riccardo Scamarcio nije pojavio u svom liku Periclea, mafijaškog plaćenika iz filma PERCILE IL NERO - mislim da bi John Wick i Pericle bili odličan duet enforcera.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Precizna dijagnoza, reklo bi se. Gledaće se ali nije prioritet.

[crippled_avenger]

Precizna dijagnoza, reklo bi se. Gledaće se ali nije prioritet.

To je to. Pitanje je samo afiniteta gledaoca, odnosno koliko filmu prašta ako ima dobru akciju. Ja praštam sve.

[Meho Krljic]

https://youtu.be/svnAD0TApb8


Pa, da, se prekrstimo...

[crippled_avenger]

Bong, meštar...

https://www.youtube.com/watch?v=E-wBI7Mh6H4

[crippled_avenger]

Pogledao sam THEODORA SLAVE EMPRESS Riccarda Frede. Ovaj italo-majstor važio je velikog stilistu exploitationa. Izražavaop se u raznim žanrovima ali su mu avanturistički i spektakli bili omiljeni. THEODORA SLAVE EMPRESS je film o Carici Teodori, njenom usponu na tron i prilikama u kojima je pomagala svom suprugu caru Justinijanu. Fredin film je u istorijskom pogledu potpuno netačan i tek se ovlaš dotiče nekih najosnovnijih činjenica, međutim i ono što ima kakve-takve veze sa istorijom iskorišćeno je samo kao povod za melodramski eksces i kostimografska rešenja.

Isto važi i za rekonstrukciju epohe. Freda nikada nije radio u idealnim uslovima, premda je imao koliko-toliko bolje produkcije od svojih italijanskih savremenika, ali njegov prikaz Vizantije čudan je spoj svega i svačega, od pozne antike do Srednjeg veka.

Pa ipak, kada dođe do krvave završnice filma, Freda pokazuje da ume jako dobro da zaokruži stvar. Potpuno ostavljajući istoriju po strani, jako vešto iznova aktivira neke elemente koje je prethodno postavio u ekspoziciji.

Originalna verzija filma trajala je 124 minuta (ili 119 kad se prevede u drugu frejmažu) a ja sam gledao jedan od zvaničnih recutova od 87 minuta. Sasvim je sigurno da duža verzija nije istorijski verodostojnija ni u jednom pogledu ali očekujem da je motivaciono jača od ove.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, sinoć na premijeri filma ROCCO u sklopu FESTa, srpski narod pokazao da kod nas "nema labavo". Razgovor sa autorima je trajao 65 minuta, kao Rocco u najboljim danima, Slobodan Stanković u publici sve snimao mobilnim, potpuni gonzo ugođaj!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Naš narod voli da priča o seksu, to je istina 

[crippled_avenger]

LOGAN Jamesa Mangolda je svakako jedan od najznačajnijih superherojskih filmova ikada snimljenih, i ako bismo sumirali zašto je to tako onda je odgovor jednostavan - ovde se konačno desilo ono što smo svi priželjkivali jako dugo, neko je iskoristio ogromnu slobodu koju nudi nekoliko stotina miliona dolara garantovanog prihoda i vrlo jak budžet. Mnogi bolji reditelji su radili u takvim uslovima, ali eto tek je stilski kameleon James Mangold iskoristio priliku i snimio svoj daleko najbolji i najznačajniji film. Očigledno je da su ekranizacije stripova za neke reditelje gubljenje vremena a za nekoga kao što je Mangold bile su put sazrevanja iako je i van toga imao puno prilika da se istakne.

LOGAN je film koji je do sada verovatno najbolje obuhvatio Wolverinea kao junaka jer u njemu on konačno pokazuje umor posle viševekovne egzistencije u kojoj mu više nije ni do čega, i više ga ništa ne iznenađuje. U tom pogledu LOGAN deluje kao superherojski BLOOD FATHER i to je samo vrh ledenog brega kada pokušamo da Jackmanovog junaka postavimo u kontekst Gibsonovog opusa. Odavno sam rekao da Jackmana smatram Gibsonovim naslednikom a verujem da i on tako misli. Stoga u LOGANu ima i BLOOD FATHERa ali i Thunderdomea u najboljem smislu. Konačno, nasilnost LOGANa je nestvarna, ne samo u pogledu krvoprolića već i u pogledu aktivnosti dece u tim scenama. Scena "uspenja Wolverinea" deluje kao da je preneta iza HACKSAW RIDGEa i na neki način LOGAN je ljubavno pismo Melu.

Nisam najpozvaniji da komentarišem gde se LOGAN nalazi u striposvokom kontinuitetu, ali rekao bih da se dešava negde pre OLD MAN LOGANa kako ga je zamislio Millar. E sad, sam strip OLD MAN LOGAN je uprkos svom tom klanju i haosu i ikonoklastičnosti ipak mnogo više disneyevski od LOGANa kao filma. Naime, LOGAN unosi jedfnu vrhunsku subverzivnu dimenziju koja mi se jako dopala i koju sam oduvek želeo da vidim u strip-ekranizaciji - naime, LOGAN govori o X-Manima koji su se raspali posle tragičnog kraja grupe, i svi su u civilu. Ali, isto tako postoji i X-MEN strip. Tema stripa se ne razrađuje previše ali stripovi igraju pivotalnu ulogu u pojedinim plot pointima.

Međutim, to što LOGAN prebacuje X-MEN u realistički kontekts ne znači da je ovaj film odmaknut od imaginarijuma stripa. Naprotiv, neki od bitnih plot pointa u filmu su bzirani na par excellence stripovskim zamislima.

Mangoldova realizacija svega ovoga je vrlo ambiciozna, solidna, pažljiva i pedantna. On nije neki veliki kreator ali sada je tačno znao šta treba da se postigne i LOGAN donosi tu melgibsonovsku sirovost i atmosferičnost neo-vesterna. reference naravno mogu biti razne ali svakako da mi Walter Hill prvi pada na pamet, kao i novoholivudfski film sedamdesetih.

Dafne Keen je otkriće ovog filma i mislim da ćemo je puno gledati u predstojećem periodu. Ako nešto treba da se izdvoji u vezi sa njom to je odlično snalaženje u scenama kada treba da bude podivljalo vulverinče i puna ubedljivost u akcionim prizorima. Nezavisno od toga šta je to toga stunt a šta efekat, Dafne Keen uspeva da bude uverljiva i kao interpretator i kao likeness za dete iz projekta X-23.

Jackman je na bazi X-MENa ušao u žanropvske kruogove i snimio je nekoliko izuzetno bitnih SF naslova kao što su REAL STEEL i CHAPPIE. Meni se dopao i prvi WOLVERINE. Pa ipak LOGAN je bez sumnje njegovo daleko najznačajnije delo u ovoj franšizi i film koji ima svoje mesto u samom vrhu njegovog gluačkog opusa, pa i samog podžanra uopšte. Reklamna kampanja je stvarala utisak da ćemo gledati nešto važno i nije nas lagala.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Ja se stvarno nadam da je izistinski dobar jer mi je prethodni bio baš ozbiljno razočaranje. U nedelju ćemo videti.

[crippled_avenger]

Ja se stvarno nadam da je izistinski dobar jer mi je prethodni bio baš ozbiljno razočaranje. U nedelju ćemo videti.

Ono što je tebi bio problem u prvom, ovde je rešeno...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ja se stvarno nadam da je izistinski dobar jer mi je prethodni bio baš ozbiljno razočaranje. U nedelju ćemo videti.

Ono što je tebi bio problem u prvom, ovde je rešeno...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ja se stvarno nadam da je izistinski dobar jer mi je prethodni bio baš ozbiljno razočaranje. U nedelju ćemo videti.

Ono što ti je bio problem u prethodnom ovde je rešeno.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

 THE ASSIGNMENT Waltera Hilla je nažalost još jedan korak na njegovoj filmadžijskoj nizbrdici. THE ASSIGNMENT ima priču koja je tupav exploitation sa esktremnom premisom za razliku od BULLETa sa Slyjem koji je prethodno radio. Nažalost, THE ASSIGNMENT je još neveštije realizovan, bez para, na užasnmim lokacijama, sa jezivom šminkom, žalosno snimljen, vrlo slabo kadriran. Ovo je jedan od filmova u kojima praktično ništa ne valja.

To je šteta. Podela koje su predvodile Michelle Rodriguez i Sourney Weaver je obežavala da može headlineovati ozbiljan film i da nečemu može privući pažnju. Međutim, to "nešto" je izostalo i THE ASSIGNMENT je nažalost film za koji je bolje da nije ni na koji način privukao pažnju.

Scenario je dosta tanak, ali film pre svega pada na nivou režije i produkcije. Sve ovo je moglo biti neki pristojan neo-grindhouse da nije tako apsurdno loše urađeno. U Hillovom opusu ovaj film stajao je kao projekat koji je dugo želeo da snimi, a zanimljivo je i to da se u određenom smislu ovaj film može nadovezati na JOHNNY HANDSOME. Ali nabrajanje naslova i svako pominjanje Hillovog u kontekstu ovog filma je naprosto žalosno i zato je možda bolje da sve ovo zaboravimo.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije, adaptaciju izvanrednog pozorišnog komada Dušana Jovanovića. Komad je bitno izmenjen u odnosu na svoju popzorišnu formu ali nažalost nije pobnoljšan i prilagođen filmu, naprotiv. Samo je sveden na Xtu parafrazu post-jugoslovenske opsesije time kako smo sami prema sebi bili gori od bilo kog okupatora. Praktično, od jednog bitnog dela iz istorije naše pozorišne dramaturgije, OSLOBOĐENJE SKOPLJA svedeno je na eho Radivojevićevog filma KAKO SU ME UKRALI NEMCI samo bitno inferiorniji u svakom pogledu.

Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.

Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.

U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam AFTERPARTI Luke Bursaća, dolazak još jednog novog talenta u našu kinematografiju. Ovaj film je značajan na više nivoa. Za početak, ovo je film koji kombinuje tendencije savremenog srpskog urbanog filma art house usmerenja sa željom da komunicira sa publikom i napravi svojevrsnu bioskopsku atrakciju. U filmu TMINA, svom studentskom diptihu dugometražnog formata, Bursać je pokazao da se podjednako dobro snalazi i u sirovom realizmu i u estetizovanoj žanrovskoj stilizaciji, i uprkos tome što se taj šav između dve priče itekako osetio, TMINA je bila je harizmatičan rad koji najavljuje dolazak značajnog reditelja.

AFTERPARTI je međutim doneo još jednu značajnu dimenziju Luki Bursaću kao reditelju koji obećava. Naime, on je snimio ovaj film bez budžeta, sa nekom minimalnom podrškom države, ako ne u no budget uslovima a ono u vrlo low budget uslovima, čime se apsolutno izdvojio od reditelja svoje generacije kojima je svojstveno da čekaju pomoć fondova, i da pakuju filmove godinama. AFTERPARTI što je najvažnije, ne izgleda kao film koji je snimljen u bitno lošijim uslovima od ostatka radova njegove generacije, čak naprotiv.

Fotografja Dušana Grubina filmu daje jako atraktivan izgled i jednu skoro pa refnovsku estetizaciju ambijenata i dešavanja. Bursać je ekonomičan po broju lokacija ali je svaka izvanredno odabrana, i maksimalno iskorišćena što pokazuje da ima istančan rediteljski nerv.

Druga značajna dimenzija zbog koje Bursać zalsužuje podršku jeste činjenica da je on sa svojim filmom odmah izašao u bioskope i da nije robova festivalima i čekao ih silom. Uostalom, poslednjih godina verovatno najveći festivalski uspeh postigla je PARADA koja je ušla na Berlin posle bioskopske distribucije. Dakle, prikazivanje u bioskopima nije prepreka filmovima koji su zanimljivi festivalima. Voleo bih da ova odluka ekipe AFTERPARTIJA bude nagrađena i nekim festivalom, a film za to svakako ima potencijala.

AFTERPARTI je film koji pokazuje na koji način Bursaćeva generacija oblikuje svoju NACIONALNU KLASU. Priča prati mladog wannabe celebrityja koji radi kao konobar u nekom vrlo posećenom gradskom klubu. Činjenica da je konobar u klubu daje mu reputaciju kakvu ne bi stekao da se bavi onim što voli. Uporedo sa njegovim konobarskim zgodama, teku pokušaji da se afirmiše kao glumac ali i nezaokruena romansa sa komšinicom koja radi u istom klubu u nadi da će skupiti novac da postane kozmetičarka.

Bursać uspeva da istovremeno glamurizuje i osudi lifestyle koji vodi njegov junak. Ipak, za razliku od drugih reditelja mlađe generacije koji prikazuju ljude sa margine sa blagom distancom, Bursać pokazuje toplinu i izvesnu identifikaciju sa junacima. Stoga, AFTERPARTI je istovremeno i film o jednoj ekipi ali i film za tu ekipu što je specifičan adut.

Slično PANAMI, AFTERPARTI uspeva da napipa zanimljivu temu i da joj istovremeno i arty i komercijalan tretman. Razlika je u tome što je AFTERPARTI u svojoj egzekuciji konzistentniji, iako PANAMA ima univerzalniju temu. Ipak, ova dva filma stoje kao pozitivni primeri naših mladih autora koji pokušavaju da spoje arty zahvat sa bioskopskim ambicijama.

Otud, pojava ovakvih filmova ispunjava me optimizmom i pokazuje da imamo mlade reditelje koji nisu odustali od filmova koji traže publiku.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Da potvrdim da je Cripple sve bio u pravu.

Logan je 1. Odličan R-rated akcioni film sa dušom 2. Dokaz da je Deadpool a gift that keeps on giving (ako X-Force bude ovako dobar, ja ću da padnem u nesvest) 3. Nimalo postiđujuća reinterpretacija Blood Fathera 4. Film koji skoro besprekorno uspeva da pomiri superherojski kemp sa adult akcijašem za probirljiviju publiku, ali i sa "normalnim" kempom (Shane kao moralna srž filma mi je bio samo jedan od momenata u kojima sam pustio suzu).

Pokazalo se da su svi ovde imali something to proove. Stjuart da Xavier ne mora da bude samo idealizovani otac koji ponekad pogreši ali zna sve odgovore i uvek je u pravu, već i džangrizavi starac koji odlazi u infantilne ideološke maštarije jer mu njegova životna dob to dopušta. Džekmen da posle prošlog filma u kome je glavni junak bio lišen agencyja i teturao se od set pisa do set pisa, da dakle posle toga on ima snage da iznese film u kome glavni junak glumi ranjivog alfa mužjaka na zalasku, dovoljno starog da vidi svet kako mu se menja pre dočima, suviše starog da tu nešto promeni ali ne prestarog da bude agens promene. Mangold da može da snimi ozbiljan film u kome Stiven Merčant igra Kalibana, Hju Džekmen i Patrik Stjuart psuju kao kočijaši, koji meni inače dragi Kick Ass potpuno premašuje u najvažnijim elementima a da ni to ne izgleda kao eksploatacija, da pokupi šta treba od Blood Fathera i Fury Roada, da napravi umešne reference na stripove a da se ne izgubi u kempovanju i da konačno - možda i slučajno - napravi jasne ali ne isforsirane poente o segregaciji, rasizmu, korporativnoj Americi i bekstvu preko granice u idealizovanu Kanadu, a što sve u Trampovoj Americi deluje sasvim tematski primereno.

Fak mi. Trebalo im je tri pokušaja ali iz poslednjeg ne samo da su pogodili u centar mete nego su je potpuno razneli.

Dafne Keen je neopisivo dobra. Ja sam nemetaforički lio suze radosnice u sceni na Loganovom imanju kada ona rešava situaciju. Inače volim X-23 i šta je sa njom Marvel uradio, polazeći od čiste eksploatacije a stižući na mesto na kome ima iznijansiranih etičkih i humanističkih poenti a u filmu je ovo superkondenzovano ali uspelo. Devojka je savršena i smem li da se nadam njenom solo filmu u budućnosti?

Konačno, film uzima jako malo od Millarovog predloška i time je bolji. Meni je originalni Old Man Logan mini bio simpatična ideja ali realizovana već u periodu Millarove visoke dekadencije u Marvelu i ne može da se poredi sa njegovim uspelijim Wolverine pričama (Agent of SHIELD, Enemy of the State). To što je "futuristički" seting u filmu downplayed i iskorišćen samo za potrebe zapleta je bila jedna od najboljih odluka koje su Mangold i Fox mogli da naprave i filmu je savremeni, realistični provincijski/ backwoods/ backroads seting savršena pozornica.

Akcija je snimljena sa svim prednostima koje R rejting pruža ali je gritty i bez "superherojskog" baroka na koji su nas navikli Avengersi ali i Deadpool, pa je zato moćna i tuče u trbuh.

Sve u svemu, ovo je film koji se sa apetitom gleda više nego jednom a ako se u nekom momentu pojavi i director's cut, i to ćemo sa puno radosti potrošiti. Well done, Mangolde.

[lilit]

faking dobar logan!
upravo izađoh iz bioskopa, suzu pustih više puta, ovo je vredelo čekati.
osećaj ko da su ga francuzi snimali.

[Meho Krljic]

upravo izađoh iz bioskopa, suzu pustih više puta, ovo je vredelo čekati.

Tako je. Ja bar triput. Suze, mislim, puštao.

Da budemo iskreni, film ima i svu silu how convenient momenata i manjih plot holova koje bih u nečem manje intenzivnom i manje sigurno realizovanom žešće kritikovao ali ovde ih smatram potrebnim umetničkim slobodama da se plasira ovo časno predavanje baklje novoj generaciji.

[lilit]

da, da, naravno.
al u tim momentima sam proveravala da li me neko dete cimnulo porukom, pa se sve lepo uklopilo.

btw, čekam ghost in the shell ko ozebli sunce!!!

[Meho Krljic]

Da, trejler je lepo izgledao u bioskopu. Ali i Skull island ima lep trejler al u Gardijanu ga sahraniše 

[mac]

Čitao sam članak, mislim na Crackedu, u kome porede Logana s jednim drugim odličnim filmom. Neću da kažam koji je film bio, jer mi je to znanje donekle pokvarilo doživljaj, pa zato preproučujem ljudima da film pogledaju što pre, da im neko slučajno ne pokvari gledanje. Dobar je Logan.