The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Vidiš kako autori ne umeju da procene vlastito delo...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Не видим док не погледам филм. Има ли нешто боље од VHS рипа са Карагарге?

Koliko ja znam, nema.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

A i da i sam napišeš još po koji 

Pokušaću da te ne osramotim! Hvala!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Kriple, da si mi ziv i zdrav i da se nagledas jos mnogo filmova, pa ovde da nam pises o njima!!!!

Hvala! To je jedna od najlepših želja koje sam dobio danas!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

IT COMES AT NIGHT Trey Edwarda Shultsa je atmosferičan kamerni triler smešten u postapokaliptični svet kojim vlada smrtonosna zaraza. Joel Edgerton predvodi vrlo solidnu glumačku podelu, film je tehnički urađen na visokom nivou. I manje-više tu se završava sve dobro što se o ovom filmu može reći. Naime, izuzev atmosferičnosti koja više proizilazi iz zanatske kompetencije nego iz autentičnog nadahnuća, film nažalost ne uspeva da razvije istinsku dramu niti da razradi sukobe među likovima, čak ni do nivoa opšteg mesta koje vreba sve vreme.

Nažalost, čini mi se da je upravo ta zanatska kompetentnost i skup poznatih imena na špici i na ekranu doprineo da ovaj film bude hajpovan preko svake mere. Nažalost, ovo nije značajan kamerni triler ili horor čak ni u okvirima ove sezone a nekmoli u nekom dužem periodu.

* * / * * * *

[Agota]

E, šteta. Više mi se ni ne gleda...

[Krsta Klatić Klaja]

bolje gledaj Another Evil !!!

poznatiji kao Another Ghoul

[Agota]

one way or another...

[Agota]

poznatiji kao Another Ghoul

Pozdrav za Konjarnik!

[Krsta Klatić Klaja]

[crippled_avenger]

Karijera Toma Cruisea je jedna od najosmišljenijih i najinteligentnije vođenih karijera u istoriji Holivuda o čemu svedoči i činjenica da se njegova serija komercijalnih uspeha i prisustva u vrhu popularnosti proteže na period od čitave četiri decenije. Nažalost, u poslednje vreme čini se da je od Cruiseove karijere najpre ostala ta inteligentna ljuštura i filmovi čiji dometi i komercijalni rezultate više liče na ono po čemu je Cruise čuven nego što su zaista to. Pa opet u protekle tri godine Cruise je snimio jedan od najboljih filmova u svojoj karijeri, to je EDGE OF TOMORROW Douga Limana.

U jednom trenutku je delovalo da će Doug Liman postati jedan od Cruiseovih kućnih reditelja i još nemamo dokaze da nije jer u protekle tri godine produktivni Liman nije snimio major film bez njega, ali ako mu je to već sudbina, onda je svakako Cruise izabrao jednog talentovanog čoveka sa atipičnim vizijama.

AMERICAN MADE je film o Barry Sealeu, američkom pilotu kog je CIA angažovala da radi prljave poslove za njih po Latinskoj Americi a onda se on povezao sa medeljinskim kartelom, pa na kraju uvezao i sve njih zajedno. Sealeova priča je dotaknuta u prvoj sezoni serije NARCOS i u nekim drugim ostvarenjima i ne možemo reći da je potpuno nepoznata javnosti.

Međutim, širi kontekst Sealeove priče je mnogo bitniji. Naime, ovo je još jedna priča o razbarušenom pojedicu koji je doživeo uspon i pad tokom pohledpnih osamdesetih, istovremeno namagarčivši vojnoindustrijski kompleks. U izvesnom smislu AMERICAN MADE na kraju ispada kao derivat WOLF OF WALL STREETa i WAR DOGSa s tim što nije ni približno dobar kao ta dva filma.

Jedan od razloga za to je između ostalog i utisak da priča o Barry Sealeu nimalo nije sveža. Uostalom, u međuvremenu smo imali Gaghanov film GOLD i još štoša a ovy tematiku obradili su filmovi u rasponu od BLOWa do PREPPIE CONNECTIONa. Dakle, AMERICAN MADE ima jedan nedopustiv nedostatak za film po istinitoj priči - deluje klišetizirano, deluje bajato, deluje kao da smo to već videli.

Doug Liman pokušava da celu stvar osveži kroz Chevronovu fotografiju sa dosta kamere iz ruke, dosta nervoznih pokreta kamere, kadriranjem koje pomaže efektu spontanosti na svakom nivou, detaljnom rekonstrukcijom epohe koja se ne estetizuje agresivno već boji sve iz pozadine, i to jeste umereno osveženje, ali prosto nije bolje od onoga što je pružio Scorsese ili onoga što je radio Todd Phillips a sasvim sigurno nije bitno dramaturški drugačije.

To sve ne znači da je AMERICAN MADE slab film. Naprotiv. Možda bi u više situacija trebalo da malo ukoči ili uspori jer se stvara rizik kao da ima više montažnih sekvenci nego dramskih scena, ali glumci su inspirisani, atmosfera je vibrantna. Sve je to dosta dobro. Nažalost, nekako je bajato.

Liman je reditelj koji vešto prenosi indie senzibilitet u žanrove koji su prepušteni mejnstrimu i AMERICAN MADE u sebi ima nešto one ustreptalosti koju stvarima ume da donese Oliver Stone, ali definitivno nema Stoneovu "težinu", čak ni u poređenju sa njegovim recentnim radovima. Čak i Stoneove filkcije kao što je SAVAGES udaraju jače od ove istinite priče.

Jedan od najvećih paradoksa ovog filma jeste da je on prilično duhovit jer prirodno sama priča sugeriše da je reč o apsurdnom slučaju iz koga proističe puno humora. Međutim, na mnoge stvari iz ovog filma smo se već siti ismejali u ranijim iteracijama ne samo sličnih već i ove priče.

Liman je okupio izvanrednu glumačku ekipu. Predvodi je Cruise koji se prepušta nečemu što nije radio često a to su korozivni likovi iz istinitih priča, i on nosi film, i naravno, izuzetan je. Domhnall Gleeson je isto odličan kao agent CIAe koji je regrutovao Sealea, ali neki poput Jesse Plemonsa su nedovoljno iskorišćeni, ili je film bitno kraći nego što je prvobitno mišljeno.

AMERICAN MADE je koštao 80 miliona, i u određenom smislu to se i vidi i ne vidi u filmu. Upola jeftiniji WAR DOGS deluje duplo ambicicioznije, verovatno zato što je bitno maštovitiji a o WOLF OF WALL STREETu da ne govorimo (doduše to je nešto skuplji film od AMERICAN MADE). Zašto navodim budžet kad je to uostalom krajnje relativna stvar?

Navodim ga iz prostog razloga što to dobro ilustruje igru skupih poslova u koju se Cruise upleo i u kojoj je teško snimiti čak i ovakava zapravo starinski "običan" film bez hipoteke da mora napraviti čudo na globalnom tržištu.

Nažalost, AMERICAN MADE je film koji smo gledali puno puta od AIR AMERICAe do danas i parakoksalno plašim se da će njegove kvalitete više ceniti oni koje zanima proučavanje kinematografije i stila nego publiku kojoj će sve delovati prilično poznato.

Za razliku od letošnjeg MUMMYja koji je zaista zaslužio najstrašniju sudbinu i kod publike i kod kritike, AMERICAN MADE je jedan od onih Cruiseoveih filmova koji zaslužuje solidnu recepciju jer ovo jeste na neki način pravi put. Međutim, ovo nije projekat kojim Cruise na bilo kom nivou osvetljava ili probija novi put kao u periodu kada je postajao poznat.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

JACKALS Kevina Greuterta je horor smešten u 1983. godinu i period kada je epidemija priče o stanističkim kultovima dostigla vrhunac. Tobože je baziran na istinitoj priči ali to je sada trend i ako je zbilja stvarno ovako nešto moglo da se desi onda se ne zna ko je gluplji, da li satanisti ili običan narod.

Greutert je reditelj koji nije potpuni debitant i neznalica, rqdio je kao montažer i režirao je neke SAW nastavke ali JACKALS je slab film na svim nivoima. Doduše, bolje se nije ni moglo očekivati od reditelja koji nije postigao ništa sa Islom Fisher u Blumovoj produkciji VISIONS.

Reč je o kamernoj siege priči koja nije ni naročito inteligentna ni naročito vešto realizovana. Jedini karakter koji deluje da ime nekog potencijala nastrada relativno brzo, to je deprogramer kog igra Stephen Dorff i negde oko polovine kada sve potone u mediokritetski film opsade dalje nema šta da se gleda.

Greutert ne nudi ni karaktere za koje marimo, niti gradi atmoferu, niti ima neke mehanike koja bi generisala napetost. Okupljena glumačka je kompetentna, pored Dorffa tu je i veteranka Deborah Kara Unger a i televizijska zvezda Ben Sullivan se nečemu nadao mada teško da je to na kraju dobio.

[crippled_avenger]

DEVOJKA SA KOSMAJA Dragovana Jovanovića pokušava da kombinuje klasični rodoljubivi partizanski film sa elementima akcije i napetim prikazom ilegalnog rada sa lirskom melodramom svojstvenom ratnim filmovima Puriše Đorđevića.

Jovanovićev miks je nažalost nekonzistentan, nevešt, neprecizan i u tome mu ne pomažu ni poljski direktor fotografija Jerzy Wojcik, ni Đorđe Lebović kao scenarista, niti Darko Kraljić kao kompozitor. Naprosto, ovaj film nije uspeo da pomiri različite Jovanovićeve uglove prilaza priči, a pritom ni u jednom ni u drugom nije naročito efektan.

Realistički ili barem borbeni deo priče prilično je neuverljiv, i šarm Jovanovićevog mešanja svega što mu je palo na pamet vrlo retko uspeva da proizvede neki efekat.

Kad je reč o sovjetskoj glumici Ljudmili Lisini, rekao bih da je ona bila Jovanoviću mnogo veći fetiš nego što je preneo samoj publici utisak o njoj. Srećom, ovaj film iz 1972. nije nastao u vreme kada bi publici smetali nahsinhronizovani likovi u jugoslovenskom filmu ali Ljudmila Lisina sasvim sigurno ne opravdava napor dovođenja i nahovanja strane glumice.

Ostatak glumačke ekipe je interesantan i harizmatičan, međutim neamju naročito potentan materijal za rad i njihov domet se svodi na zanimljive minijature kao što je ona Nikole Simića.

Jedna od miskoncepcija u vezi sa partizanskim filmom jeste ta da su oni velikim delom bili eskapističke gluposti sa naivnom karakterizacijom i skoro pa parodičnim prenaglašavanjem partizanskog herojstva. Međutim, ako nekome zatreba insert kako bi dokazao tu tezu, upravo ga može naći u DEVOJCI SA KOSMAJA.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

PARTIZANSKE PRIČE Stoleta Jankovića je vrlo estetizovan diptih priča iz NOBa od kojih je jedna nastala po Jankovićevoj ideji a druga po pripoveci CRVENI ŠAL Antonija Isakovića. Janković je napisao scenario, uključujući adaptaciju Isakovićeve priče.

Prva priča po Jankovićevoj ideji je dinamična egzistencijalistička epizoda iz rata o devojci koja pomaže ranjenom partizanu i krije ga od Nemaca, nesvesna da ilegalna mreža oko nje propada i da će biti provaljena. Jankovićev rediteljski postupak u ovoj priči je siguran, fokusiran na likove i izuzetnu vizuelnu ekspresiju. Iako su PARTIZANSKE PRIČE njegov rani rad, ovo je možda Jankovićev rediteljski i vizuelno najprecizniji film. Kako je sam Janković važio za priličnog filmskog autodidakta koji se oslanjao na saradnike, sasvim je moguće da je u ovom filmu izvanredan izbor saradnika doprineo tako dobrom rezultatu.

U glumačkom centru prve priče nalazi se Špela Rozin u ulozi devojke koja pomaže ranjenom partizanu, a Branko Pleša iznova igra vrlo intrigantan lik Nemca. Ako imamo u vidu da ovaj film nije zamišljen kao ratni spektakl, scene bitke koja je zapravo usputni segment filma izuzetno su vešto i ozbiljno realizovane.

CRVENI ŠAL je drugi i slabiji segment filma. Isakovićeva priča realizovana je vrlo atmosferično, smeštena je u "tipičnu" isakovićevsku stituaciju partizanskog požrtvovanog kretanja između dve bitke, i ponovo nosi egzistencijalističku temu. Mladi promrzli partizan postaje centralni junak tragične intrige oko ukradenog crvenog šala u selu koje partizani žele da pridobiju za sebe ponašajući se manje bahato od četnika.

U scenarističkom pogledu, jasno je da Janković nije uspeo da u potpunosti transponuje Isakovićevu prozu u dramsku formu, i previše se oslanja na unutrašnje monologe junaka koji su preuzeti iz Isakovićevog rukopisa. Međutim, strukturalno gledano, ovo je valjano postavljena priča koja ne pravi greške u komunikaciji sa gledaočevim emocijama.

Stole Janković je bio politički najviše pozicionirani reditelj u SFRJ i ušao je u kinematografiju posle partizanskog staža. Nikada nije u potpunosti uspeo da pobegne od imidža "državnog" reditelja koji projekte dobija po statusu a ne po zasluzi. Neki njegovi filmovi su bez sumnje govorili u prilog takvom utisku. PARTIZANSKE PRIČE ipak dau suprotan utisak i pokazuju da Janković u svom opusu ima i neka izuzetno vredna dela.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SAM Vladimira Pogačića je adaptacija romana Mihajla Renovčevića koji se dešava 1943. tokom Pete neprijateljske ofanzive. Renovčević je pisao scenario za fllm ŠOLAJA koji na vrlo zanimljiv način prikazuje NOR u Bosni. Ovog puta, Pogačić je adaptirao Renovčevićev roman i na kraju baš za scenario možemo reći da je najslabiji deo filma.

Pogačić je bio prilično rafiniran reditelj za svoje vreme i SAM je dosta solidno vođen u vizuelnom pogledu, donosi izuzetnu fotografiju Aleksandra Sekulovića, izvanredno je kadriran i dizajniran. Nažalost, unutar priče imamo problem protagonizma među junacima. Jedini istinski profilisan junak je beogradski mangup i partizan Čavka koji se nalazi pred raznim ispitima tokom okruženja na Zelengori. Svi ostali junaci su nažalost plakatski, površno postavljeni, sa obiljem didaktičnosti i neuverljivog herojstva.

Pogačić sebi nikada ne dopušta da ode u totalni propagandni eksces, pa na kraju ti plakatski likovi nisu ni smešni već su naprosto dosadni. I oni ponajviše opterećuju film. Na isti način na koji pokušavaju da vrate Čavku na pravi put i sputaju ga, tako sputavaju i film koji je inače u vizuelnom pogledu, pa i samih događaja koje obrađuje, zapravo mogao da ispadne prilično interesantan.

Nikola Simić je izuzetno zanimljiv u glavnoj ulozi Čavke ali su Milan Puzić i Severin Bjelić potpuno nesposobni da se izbore sa flah likovima koje im je ponudio Pogačić a isto važi i za Radmilu Andrić čiji je lik trebalo da bude sentimentalni centar filma a na kraju deluje kao usiljena konstrukcija.

SAM se može posmatrati kao zanatski uspeo film koji je nažalost propuštena prilika da za nešto više od skrupulozno realizovane propagande.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

'The Shape of Water' and How Falling in Love with Monsters Can Set You Free

[crippled_avenger]

Gavin O'Connor piše i režira SUICIDE SQUAD 2. Hiperbećarska solucija!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE BASEMENT Laszla Illesa i Vozo Zoltan Vegha mađarski je slasjer na engleskom jeziku. Donosi mešavinu likova iz raznih zemalja koji usled toga moraju mahom da govore na engleskom. Sam zaplet je jednostavan i prati grupu mladih koji ulaze u neki zapušteni podrumski hodnik u kome potom doživljavaju masakr od strane pretnje čiju prirodu nisam do kraja razumeo, ali ima nekunatprirodnu dimenziju.


Illes i Vegh nisu naročito inventivni u domenu horora, ni u pogledu zapleta niti vizuelnosti koju bi striktno mogli vezati za stravu. Ali THE BASEMENT je film koji prijatno izgleda za jedan evidentno niskobudžetni projekat koji pokušava da kapitalizuje istočnoevropske lokacije ali očigledno je da Illes i Vegh nemaju tačnu ideju kako da naprave konsekventnu priču, pokušavaju da budu spontani, kombinuju found footage sa uobičajenim kadriranjem, i na kraju film jedino uspeva da deluje energično i to je sve.


Ipak, u okvirima onoga što se inače radi na engleskom jeziku van Amerike sa idejom da se plasira na horor tržište, THE BASEMENT ipak nije za poptuno potcenjivanje.



* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SRETNI UMIRU DVAPUT Gojka Šipovca. Šipovac je bio pomoćnik režije Hajrudinu Krvavcu i sa njim je radio omnibus VRTLOG ali je nekoliko naslova režirao i samostalno. Šipovčev film SRETNI UMIRU DVAPUT snimljen je po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od kultnih scenarista toga vremena koji radio neke od najznačajnijih filmova Jovana Živanovića, Vojislava Nanovića ili Branka Bauera.

(U glavnoj i nosećoj ulozi pojavljuje se Kole Angelovski, takođe vrlo zanimljiva figra tadašnje kinematografije koji je ubrzo potom pored glume počeo da se bavi pisanjem i režijom. Bogdan Jovanović po imenu i po nekim detaljima priče glavnog junaka Radojice asocira na Malog radojicu iz narodne pesme i junaci unutar filma su svesni te paralele. Glavni junak Radojica je mladi partizan SKOJevac koji je u svom kraju poznat po tome što je ispevao šaljive pesmice o četničkom Vojvodi Dači čije se vojvodstvo doduše dovodi u pitanje. Posle okršaja Radojičine jedinice sa četnicima, on i drugarica prema kojoj on krije svoje simpatije bivaju odsečeni od jedinice i daju se u bekstvo. Za Radojicu potom usledi čitacv niz zgoda, dopada zatvora pa i muka u Dačinim šakama, da bi se potom napravivši se da je mrtav, kao junak narodne pesme oslobodio i vratio u akciju.

Scenario Bogdana Jovanovića je vrcav i duhovit na pravim mestima. Prikaz rata je u ovom filmu crno-beli samo u pogledu solidne fotografije Đorđa Jolića, sve ostalo je nijansirano. Izuzev jedne straže, u filmu nema Nemace, sve ostalo su narod, partizani, četnici i žandarmi i Jovanovićev scenario prikazuje okupirani prostor na kome nema apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Žandari su korumpirani i lenji državni službenici koji i za okupatora rade podjednako neefikasno kao i za svakog drugog gazdu. Četnici su Srbi sa krizom identiteta, zbunjeni i neraspoloženi zato što komuniciraju sa četnicima, dok su partizani organizovani ali nepoverljivi i rigidni, sa okrenutošću ideologiji koja u pojedinim scenama biva dovedena do paroksizma i postaje izvor humora.

Tako je mali Radojica ne samo mali oštroumni mangup iz naroda već i vrstan "parolaš" sa čijim se "politički korektnim rečnikom" pomalo sprdaju i njegovi istomišljenici.

Šipovac ipak nikada gubi kontrolu nad mešavinom humora i ratne tenzije i njegov film ipak nikada ne kliza u otvorenu komediju. Ovo je vedar film o NOBu, sa stilizacijom i dinamikom koja je maltene stripovska, kao kod njegovog čestog saradbnika Hajrudina Krvavca ali i sa karakterizacijom  koja je nešto produbljenija, jednim delom i zato što kod Šipšovca akcija nije glavno gradivo. Njegovi junaci se više nadmudruju nego što se ubijaju mada naravno u filmu ima suspensea, pucnjave i pogibije.

Šipovac i Bogdan Jovanović snimili su film koji nudi jednu autohtonu varijaciju na stripovski partizanski filkm Hajrudina Krvavca, oslanjajući se na narodnu tradiciju nadmudrivanja ali joj i dajući urbanu uglađenost koju je doneo Bogdanović. SRETNI UMIRU DVAPUT tek treba da bude prepoznat kao moćan crowdpleaser koji je odoleo zubu vremena.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Zvuči odlično a i ja ga nisam gledao. Da izvršimo pritisak na Johna Reynoldsa da se ovo zavrti na RTS?

[crippled_avenger]

Učiniću šta je u mojoj moći.

[mac]

Javite samo par dana unapred, a ne pola sata pre projekcije...

[Meho Krljic]

Vidim da Reynolds najavljuje novi redovni termin za dokumentarce na RTS-u. Lepo je imati čoveka u visokom dvorcu 

[crippled_avenger]

Film je išao tri puta u protekle tri godine. Ove u maju, prošle
u oktobru i jednom 2015.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Stanko Crnobrnja i Stari sparinguju na temu televizijskih serija. Old School vs Old School.

https://soundcloud.com/sputnjik-srbija/orbita-kulture-09-09?utm_source=soundcloud&utm_campaign=share&utm_medium=facebook

[crippled_avenger]

NIKOLETINA BURSAĆ Branka Bauera je ekranizacija priča Branka Ćopića koju su za film priredili sam Bauer sa Bogdanom Jovanovićem i Krešom Golikom kao scenaristima. Ovaj film pokušava da prikaže Nikoletinu Bursaća kao istorijsku ličnost i u tom cilju ima nekoliko zanimljivih intervencija. Prvo, počinje razgovorom Nikoletinine majke sa spomenikom, zatim sećanjima njegovih drugova koji su u međuvremenu postali funkcioneri, da bi na kraju imali i scenu kombinovanja igranog i dokumentarnog materijala kada Nikoletina upada na sednicu AVNOJa, odnosno detalj da se unutar filma najavljuje snimanje filma o Nikoletini.

Svi ovi elementi su vrlo zanimljivi i filmu daju priličnu strukturalnu i suštinsku intrigantnost jer praktično obrađuju ne samo fikcionalizovano sećanje na rat već se bave i samom kulturom sećanja kroz priču o posleratnoj sudbini Nikoletininih saboraca i uspomena na njega. Uostalom, i danas u narodu postji velika dilema da li je Nikoletina Bursać bio književni lik ili stvarna ličnost.

Međutim, izvan ovih intrigantnih detalja, Bauerov film nažalost ne uspeva da sastavi smislenu celinu iz Ćopićevh priča. Izabrani sadržaj koji su autori adaptirali nažalost deluje preoizvoljno, i krajnje epizodično bez adekvatnog kumulativnog efekta. Ćopićeve dosetke su tu i film na tom nivou ima prostora da se otrgne od osrednjosti koja ga guši ali ne uspeva.

Velikim delom za to je kriva i glumačka podela. Samog Nikoletinu igra jedan od najmanje inspirisanih glumaca u podeli.

Čini se da je osnovni problem filma u tome što su Bauer i saradnici osmislili dobar koncept i našli valjan oslonac u Ćopićevoj prozi, međutim ono što im je izmaklo jeste koherentnost, jasan dramski zamajac i rezultat je samo ilustracija Ćopićevog predloška. Otud možemo reći da je NIKOLETINA slično ORLOVIMA, jedno od Ćopićevih najpopularnijih dela koje je dobilo krajnje skromnu ekranizaciju.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

It Endija Maskijetija je film koji je pred publiku stigao, bojim se prekasno. Pritom ne mislim prevashodno na to da je u pitanju adaptacija predloška starog 30 godina, već najviše na to da nam je Netflix sa Stranger Things dao bolju interpretaciju klasičnih kingovskih motiva nego što je to ovogodišnji film uspeo.

Jednim delom problem je u raspoloživom vremenu, roman It je solidan reprezent Kingove sklonosti ka sapunskim operama i ovo ne mislim u nekom lošem smislu. Mislim najpre kako je King u tim nekim svojim klasičnim delima imao volje, vremena i veštine da isplete gustu mrežu likova, njihovih ličnih i zajedničkih istorija, odnosa, konflikata, afekcija itd. pa da se čitalac oseća kao da ih zaista dobro poznaje i da onda njihove drame postanu i njegove drame. Ovogodišnja ekranizacija romana, sa dva i po sata trajanja ne može ni da se nada ovako nečem i, ako se paralela sa Stranger Things mora povući - a mora, čak i da ne želimo, film je zaziva svojim on-the-nose kastingom Finna Wolfharda - fakat je da je serija sa svojim šestosatnim trajanjem obavila mnogo bolji posao u kreiranju likova i mizanscena malog mesta u američkoj provinciji koje pogađa veliko zlo.

Film umesto toga mora da ide na široke zahvate četkicom i svoje likove predstavi kroz scene koje definišu njihove glavne karakterne osobine, internalizovane traume i strahove i ovo je u tehničkom smislu uredno obavljeno, ali filmu apsolutno nedostaje suptilnosti. Opet, ne da je King sad neki kralj nijanse i najprefinjenije slojevitosti u karakterizaciji, ali kontrast između toga kako roman valja svoje trope o adolescentskim traumama i "malom" zlu u provincijskoj zajednici koje kumulativno proizvodi veliko zlo i toga kako film sve to pokušava da sažme kroz 3-4 ključne scene je vidan. On the nose je svakako termin koji i ovde moramo potegnuti, dajući primer lika Beverli koji je gotovo bolno eksploatativno postavljen sa klišeizirano predatorskim ćaletom i klišeiziranim njenim reakcijama na traume. Razume se, King i jeste izmislio neke od današnjih klišea ali to i nije neko opravdanje autoru filma da ih ne prepozna kao izlizane i zameni nečim potentnijim. Pogotovo što Beverli do kraja film bude pretvorena maltene u klasičan damsel in distress koju valja spasti i predmet motivacije muških likova a što me je opasno nažuljalo pogotovo jer je njen lik do tada ipak pošteno prikazivan kao preduzimljiv i sa sopstvenom agencijom. Maskijeti je izbegao scenu ritualne redaljke koju je King udenuo u roman kao obred prelaska u zrelo doba, jer, slažem se, ona danas ne bi udobno sela publici uzgajanoj na ipak drugačijim vrednostima, ali je damzelizacija lika tim vidljivija i iritantnija. Ponovo, King je Beverli dao mnogo više nijansi, prikazujući i njenu snagu i preduzimljivost ali i slabost i sumnje u sebe (ne zaboravimo da u svojoj odrasloj fazi Beverli i dalje ima problematične odnose sa muškarcima).

Trajanju filma žrtvovane su i druge stvari, čitav zaplet sa odraslim likovima je ostavljen za nastavak, što je prihvatljivo, naravno, a ono što je značajno manje prihvatljivo je da je čitava metafizička ili makar onostrana dimenzija zapleta pometena pod tepih. Maskijeti jeste pomenuo da će ovo biti predmet nastavka filma, ali rezultat je da je u ovom filmu ceo koncept It-a zabašuren i sveden na šačicu klišea koje klinci uglavnom poispaljuju u dijaloškim scenama gde se kroz priču odvija ekspozicija ne bismo li se nekako ubedili u njihovu motivaciju koja ih vodi u finalni bossfight. Na kraju filma potpuno sekundarno ispada sve vezano za istoriju Derija u Mejnu, ali i lične istorije likova i različite forme koje It poprima za svakog od likova su više forme bossa u videoigračkom smislu nego značajne emanacije njihovih unutarnjih strahova. Prevazilaženje ovih strahova i nalaženje snage u jedinstvu su koncepti koje likovi izgovaraju ali film vrlo neubedljivo pokušava da nas i dovede do njih. Svi likovi, ali svi do jednog, bukvalno do zadnje scene lutaju i odvajaju se od drugih čim nešto šušne u drugom ćošku i poslednja, katarzična borba je tu više jer to tako mora nego što gledalac prepoznaje da su se likovi istinski transformisali.

Opet, King je u romanu značajno doslednije povezao strahove svakog od likova sa "njegovom" formom It-a, i pokazao kako i zašto je strah prevaziđen. U filmu nedostaje čak i bazična doslednost neophodna dobrom hororu - zašto se likovima dešava to što im se dešava, kada su bezbedni, kada su sami sebe doveli u opasnost itd. Lepa režija scena strave na stranu, film ne uspeva da iskomunicira "pravila" koja likovi moraju da razumeju da bi preživeli i trijumfovali i to je njegova slaba tačka.

Druga slaba tačka je tempo koji je prilično visok i ne dozvoljava da gledalac poveruje u "običnost" mesta u kome se radnja odvija. Deri, Mejn treba da bude prava američka vukojebina da bi priča funkcionisala ali film ne samo da projuri kroz establišment šotove u sprintu da bi stigao da naniže gomilu jump scare momenata, kako prokleti hipotetički milenijalsi ne bi krenuli da tekstuju u bioskopu,* već i tokom normalnih scena režija insistira na kranovima, oneobičujućim rakursima, zlokobnom osvetljenju i potpuno promašuje poentu da bi horor u ovakvom filmu trebalo da proizađe, između ostalog, iz kontrasta između smalltown Amerike koja uživa u svom klišeu malog, dosadnog grada i fantazmagoričnog užasa koji prebiva u njenim simboličkim crevima. Možda bi ovakav pristup i prošao da je ovo režirao DePalma u svom prajmu ali - nije.

* Za milenijalse ne znam ali tinejdžeri koji su sedeli oko mene su pričali i tekstovali iz sve snage.


Ono što film vrlo solidno radi je kostim i specijalni efekat. Jasno je da je ovo jeftina produkcija ali film izvlači popriličnu kilometražu iz svog tropa strašnog klovna. Ono što kanadska mini-serija iz 1990. nije imala je bila ta dimenzija bioskopske montaže i režije strašnih scena i ovaj film tu suvereno vlada (mada je serija bolja skoro u svim drugim aspektima ili se ja nje barem tako sećam). Mračni, poplavljeni podrumi, kuće u paučini, lavaboi iz kojih šiklja krv, klovn usta punih zuba itd, sve to vrlo dobro prolazi pa ako ste horor fan kome je bitna ovakva estetika, nećete se razočarati. Klinci su takođe prilično solidni mada opet stoji da ih Stranger Things ekipa šije jer ima mnogo više vremena da radi svoj posao plus serija ima konzistentniju kolekciju motiva i usuđuje se da više vremena potroši na humor.

Ovakav kakav je It nije rđav film ali daleko je od bilo kakve memorabilne priče koju bih nosio u sebi kroz decenije. Smuljano finale u kom se o pravoj prirodi It-a ne saznaje gotovo ništa a film još i gleda da zabašuri mnoga "a šta bi sa tim i tim" pitanja da se mi ne setimo je zapravo najbolji indikator muka kroz koje je scenarista i režiser prolazio da bi, kao, izvukao ono najvažnije iz predloška i spakovao ga u dvoiposatni bioskopski uradak. Ali dok s njim saosećam, ne mogu da kažem da je obavio dobar posao.

[crippled_avenger]

Mehmete, gledao si ovo đubre a Baby Driver još ništa?


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Васа С. Тајчић]

Vidiš kako autori ne umeju da procene vlastito delo...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Не видим док не погледам филм. Има ли нешто боље од VHS рипа са Карагарге?

Koliko ja znam, nema.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Погледао сам овај Кадијевићев филм, и без обзира што је једино расположива верзија очигледно скраћена а квалитет слике још гори од "гриндхауса", слажем се да је ово добар филм и има елементе који су карактеристични за редитеља.
Пошто се спомињу Бранко Бауер и Коле Ангеловски, добио сам асоцијацију на "Доћи и остати" који сам недавно гледао на сателитској телевизији. Да ли ће овај филм доћи на разматрање?

[crippled_avenger]

Sad su partizani u fokusu. Kad prođe rat, sigurno...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Mehmete, gledao si ovo đubre a Baby Driver još ništa?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Moja žena je kriva!!!!!!!!!! Ja moram da se povinujem njenim preferencama. Nemoćan sam pred njenim čarima a i možda bi me ubila na spavanju.

[crippled_avenger]

DISAPPEARANCE Alija Asgarija bi se mogao posmatrati kao modernizacija i parcijalni rimejk DAYEREHa Jafara Panahija, jednog od signature filmova iranskog talasa devedesetih i sa početka dvehiljaditih. Kod Asgarija protagonizam ima mladi zaljubljeni par čiji prvi seksualni odnos polazi po zlu i junakinja mora da ide kod ginekologa na neku intervenciju. Međutim, u Teheranu je to komplikovano za mladu ženu koja nije udata ili silovana a ona ni jedno ni drugo ne uspeva da verodostojno dokaže. Stoga, momak i devojka lutaju od bolnice do bolnice, od državnog do privatnog lekara, u jednoj noći, pokušavajući da razreše tu situaciju a naravno kroz sve to se prelama njihov odnos.

Asgari je snimao film u Iranu u iransko-katarskoj koprodukciji, i uz podršku kanskog Cinefondationa, a premijeru je imao u Veneciji. Bez ikakve sumnje, Asgari je reditelj koji je upoznat sa savremenim tokovima, i slično filmu MALARIA koji sam gledao prošle godine, DISAPPEARANCE izgleda kao moderan evropski film, oslonjen na duge kadrove, mahom kadar-sekvence, nudeći visokoesetizovani realizam u kome se jako vodi računa o osvetljenju i odabiru lokacija. U tom pogledu, u filmu DISAPPEARANCE vidim budućnost srpskog filma. Sudeći po studnetskim filmovima naših mladih reditelja sa FDU, čini mi se da je ovako nešto ideal kome će oni stremiti u svojim celovečernjim ostvarenjima.

Dok su Kiarostamijevi i Panahijevi filmovi ipak dolazili iz jedne iranske vizure ali su bili namenjeni svetu, za DISAPPEARANCE bih rekao da je u potpunosti vesternizovan, dakle ne samo u pogledu estetizacije tog iranskog relizma već i mentalitetski. Iako su likovi mladi Iranci, i uprkos tome što je priča par excellence lokalna i vezana za taj milje, autorov stav je vesternizovan. To svakako umanjuje autentičnost filma ali bez ikakve sumnje olakšava njegovo gledanje i lakše povezuje zapadnog gledaoca sa emocijom koju Asgari pokušava da predoči.

U tom pogledu, meni je DISAPPEARANCE vrlo dobrodošao iskorak iz svojevrsne zatvorenosti iranskog filma koji je običavao da testira gledaočevo strpljenje u smeru jednog stila koji može da crossoveruje iako teme zapravo ostaju iste.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

WEST OF SUNSHINE Jasona Raftopoulosa bio je prikazan u venecijsnkoj selekciji Horizonti koja bi trebalo da kao sporedni program Mostre ukazuje na neke manje ali zanimljive filmove koji donose izvesne estetske i tematske prodore. U slučaju ovog niskobudžetnog melburnskog filma u kome se po ko zna koji put vrti priča o ocu gubitniku i danu koji provodi sa svojim sinom tokom jednog od svojih finansijskih hropaca. Ovo je viđeno toliko puta da WEST OF SUNSHINE maltene ne može da se gleda koliko je pun opštih mesta i scena koje smo viđali i previše puta.

Raftopoulos je skupio ekipu koja sve to uspeva da odigra i uslika korektno, Australijanci su narod talentovan za film i to se nikada nije dovodilo u pitanje, ali WEST OF SUNSHINE je naprosto premalo da bi se film našao u bilo kakvoj selekciji Venecije, a naročito je nedovoljno da bi predstavljao jednu tako ozbiljnu kinematografiju sa velikom tradicijom kao što je australijska.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

 HAEDUT Amichai Greenberga je izraelski učesnik venecijanskog programa Horizonti. Reč je o austrijsko-izraelskoj koprodukciji o upornom istraživaču Holokausta koji pokušava da otkrije lokaciju prikrivene masovne grobnice čije je postojanje pokšavao da prikrije lokalni narod. Na tom putu on otkriva šokantnu istinu da njegova majka zapravo nije jevrejske vere što dovodi ceo njegov identitet pod znak pitanja.

HAEDUT pokušava da funkcioniše na dva nivoa. S jedne strane on je misterija o potrazi za masovnom grobnicom i na tom nivou je krajnje nezanimljiv, i slabo razvijen. Na drugom nivou kao identitetska priča je kudikamo zanimljiviji ali Amichai Greenberg naprosto ne pravi ništa.

Stoga HAEDUT uzima niz potencijalno vrlo moćnih elemenata i od njih na kraju ne uspeva da napravi ništa.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

 UNDIR TRENU Hafsteinn Gunnar Sigurdssona prikazan je u venecijanskom programu "Horizonti". Reč je o disperzivnoj melodrami koja se bavi nekolikim pričama unutar iste porodice. Film traje jedva sat i po i ne možemo reći ni da je reč o porodičnoj sagi niti nekom širokom seciranju porodičnog života, tako da se iz ove vizure čini da je film na neki način imao barem jednu krupnu priču viška. Ono što je osnovni zaplet jeste priča o junaku kog napušta žena i odvodi deta pošto ga je zatekla kako gleda sex tape koji je snimio sa bivšom devojkom. Paralelno pratimo priču njegovih roditelja koji su u zavadi sa komšijama oko naslovne krošnje koja baca senku a ne mogu da se dogovore kako da je potkrešu.

Ove dve priča imaju određene paralele, pre svega može se reći da obe priče govore o situacijama u kojima ljudi jedni drugima čine zlo kada krenu da se inate zbog nekog konlikta koji ne mogu da razreše. Ni za jednu od ove dve priče ne mogu reći da je preterano interesantna ali je od svake od njih mogao da se snimi nekakav film. Na kraju smo dobili nekakav film sa dve paralelne priče u kojoj jedna neumitno deluje kao višak.

Konflikti oko kojih se unaci preganjaju spadaju u red onih mikro-pukotina oko kojih su Skandinavci skloni da grade svoje filmove. Međutim, ovde ni sukob nije mikro, niti je eskalacija blaga, pa slobodno možemo reći da je ovaj film pre blag nego suptilan. Činjenica da je ovakav film ušao u "Horizonte" s druge strane nagoveštava veliki povratak filmova snažnije dramske strukture u festivalske selekcije.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Prva epizoda The Deuce je prilično style over substance, ali pošto sam ja prost čovek i sviđa mi se stil serije, rado ću naredne nedelje pogledati i drugu.

Da budem pošten, likovi su solidno postavljeni, dijalozi dobri, ima tu i drame, tako da meni verovatno samo nije preterano po volji pilot koji ne uspostavlja jasne obrise nekakvog glavnog zapleta nego samo baca unaokolo okrajke nekoliko potencijalnih zapleta i nada se da će gledaoci biti dovoljno zavedeni kvalitetnom period piece izvedbom da ih to drži osamdeset minuta i dovede pred ekran naredne nedelje. Ponovo, u mom slučaju sve je jasno, biću tu sledećeg Ponedeljka da navijam za Vinsenta i vidim šta je dalje bilo sa Kendi i Lori itd. Ali i vredi istaći da se HBO prošle sezone prilično hladnokrvno odrekao nastavka Vinila koji je imao sličan pristup vođenju radnje i slikanju perioda, pa da The Deuce lako može da završi u istoj fioci...

[Meho Krljic]

J.J. Abrams to Write and Direct Star Wars: Episode IX

[milan]

Ovakav kakav je It nije rđav film ali daleko je od bilo kakve memorabilne priče koju bih nosio u sebi kroz decenije.

Meni se IT dopao vise nego drugu Mehu, iako se slazem sa vecinom zamerki. Problem koji imam sa hororima u poslednjih 15ak godina je to sto mene gotovo nista vise ne moze da uplasi, ali onako zaista, na nekom dubljem nivou od obicnog iskakanja necega pred kameru (jedini moderni autor koji moze da me uplasi na tom dubljem nivou je i dalje Dejvid Linc). IT ima cak dve scene koje su me malkice uplasile, pa vec zbog toga kod mene zasluzuje visoku ocenu. I, naravno, deca-glumci su potpuno neverovatni.
   

[crippled_avenger]

Dok čekamo da se Mehmet oglasi o BABY DRIVERu, zakazana televizijska premijera JESENI SAMURAJA za ponedeljak u 21 na Prvoj...

[crippled_avenger]

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU Tee Lukač je izuzetno zanimljiv dokumentarni film Tee Lukač koji se bavi fenomenom obožavalaca Justina Biebera na prostoru bivše Jugoslavije tako što se fokusira na dve grupacije njegovih fanova i na dve percepcije njegovog rada.

Jednu čine devojčice koje ga obožavaju i koje u njemu pronalaze inspiraciju, njegova priča o uspehu od nule, njegove sentimentalne pesme, njihove romantične simpatije prema njemu, ali i navodne neprijatnosti koje imaju jer ih druga deca zadirkuju zbog Justina, a drugu čini jedan dvadedetjednogodišnjak iz Umaga koji je fan celebrityja i tabloida, želi da bude poznat i jedan od puteva ka tome vidi tako što će biti vodeći jugoslovenski boy-belieber.

Devojčice u ovom spoju deluju na neki način kao logičan deo odjeka nečije pop karijere. One doslovno prihvataju Justinove narative, kako iz pesama tako i iz onoga što se o njemu zna u javnom životu, i to ih prožima na jednom možda predubokom, možda zastrašujućem ali zapravo krajnje uobičajenom nivou. Ovu liniju filma razumeo sam kao vrlo zanimljivu sliku današnje omladine čiji je specijalitet izvesna patologizacija odrastanja. Teškoće odrastanje, periode nekakve melahnolije ili neostvarenosti te devojčice spremno definišu kao depreisvne epizode, i u tom pogledu samim tim da i Justinov pop narativ dobija jednu dublju dimenziju za njih jer ako je njihova tuga depresija onda i njegove sentimentalne pesmice jesu isceljenje.

Međutim, priča o momku iz Umaga je uvrnuta jer on je stariji od Justina i na tragikomičan način želi da komodifikuje svoj belieberizam, da postane glumac, da postane poznat, i sve to ima jednu perverznu FOXCATCHERastu dimenziju pošto ima porodičnog prijatelja koji finansira njegove eskapade iz motiva koji deluju bizarno u najavi.

Tea Lukač je vrlo jasno strukturirala film i što je još važnije, učinila ga je izuzetno vizuelno atraktivnim ne samo zato što je imala sreće da joj je glavni protagonista rodom iz Umaga već i kroz domišljato kadriranje i veštu montažu.

Fascinantno je kako je Tea Lukač uspela da sklopi ovakav dokumentarni film u kome je glavna tema Justin Bieber a da zaptavo ne iskoristi njegove pesme, koje su prirodno nedostupne zbog autorskih prava ali je to uspela da reši korz saradnju sa kompozitorkom Aleksandrom Kovač koja je dala malo arome Bieberove muzike.

Slučaj boybeliebera iz Umaga i njegovog dobrotvora može biti predmet zasebnog dokumentarca nezavisno od Justina, i iskreno se nadam da neće prikazivati nešto zbilja FOXCATCHERasto.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE GHOUL Garretha Tunleya je niskobudžetni britanski triler u produkciji Bena Whealteya. Za razliku od Wheatleyevih režija, u ovom filmu praktično nema humora, i cela ideja je da napravi jedan od onih trilera na liniji Lyncha i Polanskog gde se pomalo muti granica između realnosti i junakovog unutrašnjeg sveta,

THE GHOUL u tom pogledu ima jednostavnu premisu. Glavni junak je detektiv koji kreće undercover na psihoterapiju da bi utvrdio da li je jedan neurotičar zapravo ubica. Međutim, on psihoanalitičarima iznosi da je njega fantazija da je undercover detektiv i naravno postepeno se gubi granica između realnosti i psihoze i mi više ne znamo da li je on ubačen policajac ili istinski psihotičar.

I to je u Tunleyevom filmu manje-više sve. Wheatleyeva redovna saraddnica Alice Lowe je napravila svoju standardnu rolu, Tom Meeten je solidan u glavnoj ulozi a Geoffrey McGivern koga mahom znam kao komičara je dobar u ulozi osumnjičenog psihoanalitičara. Ali, to je manje-više sve vredno pažnje oko ovog podnošljivog ali ni po čemu značajnog filma.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE HERO Bretta Haleya je rutinskia melodrama o ostarelom glumcu iz vestern televizijske serije koji vodi usamljenički život, razveden i posvađan sa kćerkom i proživaljava svojevrsnu životnu renesansu u najtežem životnom trenutku, kada shvata da boluje od smrtonosne bolesti.

Haleyev film je rutinski rad koji deluje kao da je idealno skrojen za Sama Elliotta i kao da mu nudi prostor za briljantnu rolu, ali istovremeno mu nekako ta rola izmiče i ostaje rutinska kao i sam film. THE HERO je trebalo da bude njegova bitna testamentana uloga ali on to nažalost nije, ali opet nema ničeg toliko lošeg ovog filma da ga spreči u tome da se dosta emituje u popodnevnim televizijskim terminima.

Verujem da je Haley sa ovim filmom prikazanim na Sundanceu želeo ipak mnogo mnogo više.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ANTI MATTER Keira Burrowsa je zanimljivo snimljen SF triler koji govori o neuspelom ekspreimentu grupe mladih oskfordskih naučnika koji su čačkali nešto oko wormoholeova. Nažalost, kada očekivano pokušaju da prebace svoju koleginicu sa mesta na mesto dešava se neka komplikacija.

I kada ta komplikacija krene nažalost ne krenu da se dešavaju naročito zanimljive stvari a isto važi i za razrešenje u kome se misterija razjasni. Prosto ANTI MATTER pokušava da bude brainy u pogledu nauke koju prikazuje a nije preterano brainy na nivou zapleta. Štaviše, zaplet deluje kao da ni nema previše veze sa onim što je premisa filma.

Ono što je naročito iritantno jeste obrada tona, jedinim delom i kroz bizarno jak akcenat Yaize Figueroe u glavnoj ulozi koja deluje kao da je generisala jezički problem koji ekipi nije bio neophodan.

ANTI MATTER je dobio jako dobre kritike ali to nažalost nije uspeo da opravda.

* 1/2 / * * * *

[Krsta Klatić Klaja]

ne Ghoul ne Another Ghoul!!!

http://www.imdb.com/title/tt4185566/

[crippled_avenger]

Rediteljski debi Giancarla Esposita THIS IS YOUR DEATH možemo definisati kao socijalno angažovani triler koji ima bizarnu premisu i u određenom smislu referiše na naslove iz ranijih vremena kao što je NETWORK. Osnovni utisak koji ostavlja Espositov film jeste to da je želeo da bude maksimalno angažovan i to se oseća iz svake pore ovog filma. Zato povremeno likovi deluju tipski, situacije se razvijaju više radi poente nego da bi se uspostavila drama i sve u svemu THIS IS YOUR DEATH ima dosta elemenata koje ne poistovećujemo sa dobrim filmom.

Međutim, ono što se Espositu ne može osporiti jeste žar sa kojim želi da izloži svoje nezadovoljstvo životom u Americi. Osnovna tema filma je sudbina reality voditelja koji posle ubistva u finalu svoje emisije doživljava epifaniju. Istovremeno, urednici njegove televizijske mreže shvataju da smrt pred kamerama ne bi bila loša ideja. U jednom trenutku, voditelj koji želi da se socijalno angažuje počinje da veruje kako emisija u kojoj ljudi izvršavaju samoubistvo zapravo može biti nešto humano i korisno i postaje osnovni generator ludila.

U paralelnoj radnji, u kojoj glavnu ulogu igra sam Esposito, pratimo čoveka koji postepeno biva doveden do toga da se prijavi u emisiju u kojoj će se ubiti pred kamerama. To je jedna depresivna slika Amerike u kojoj sredovečni ljudi kada izgube posao ne mogu da se zaposle, u kojoj je zdravstvo skupo a krediti neotplativi. Naravno, taj deo sadrži manje bizarnosti od onog sa reality emisijom ali mu ne manjka društveno-kritičkog žara.

Esposito je okupio odličnu gumačku ekipu sa obronaka mejnstrima. Josh Duhamel je poslovično odličan u glavnoj ulozi. Famke Janssen uvek pouzdana dok se televizijske glumice Sarah Wayne Callies i Caithlin FitzGerald dobro snalaze na filmu. Međutim, uprkos tome što je Espositova režija vrlo artikulisana i "pismena" i uprkos tome što film donosi barem jednu izuzetnu scenu, nesporno je da će ovaj naslov pre svega živeti na malom ekranu.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju, to ne samo da nije loše već je zapravo možda i pravi put da priča dopre do ciljne grupe, kako u SAD tako i van nje. Naime, ideja nekakvog bizarnog reality programa nije nova na filmu, daleko od toga, ali je jako važno naglasiti ono što je vrlo čest element njihovog nastanka a to je mesijanska umišljenost autora koji zaista misle da tu ima nečeg više od voajerizma, jednim delom jer je tako možda i bilo u dalekoj prošlosti kada se isprva koketiralo sa takvim formama. THIS IS YOUR DEATH prikazuje fazu u kojoj je reality doveden do paroksizma ali taj mesijanski kompleks i dalje opstaje.

Nota bene, Esposito se ponaša kao da nama sve ovo nije bilo jasno i to naravno smeta onima kojima to jeste odavno jasno. Ali, čini mi se da je ovo jedan od onih filmova koji nisu toliko dobri koliko su korisni jer možda mogu zainteresovati onu publiku koja o svim tim temama nije mnogo razmišljala. I to je zapravo jedna vrlo zanimljiva ničija zemlja, populistički angažovani film koji nema čime da se naročito istakne, iako je vrlo kompetentan, ali može imati svoju ulogu na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

[Krsta Klatić Klaja]

Školska tv režija i prosječan film o nečemu vrlo bitnom. Nažalost, kada se uporedi sa NETWORK samo se pokaže jadno stanje današnje ljevice. Ovo je gotovo antimarksizam, nije apsolutno ništa pokazano iza kulisa, a glavešine su bile najbitnije u NETWORK.

Zato ne znam šta može da postigne na malom ekranu, jer nije ništa artikulisano kao što je to radio voditelj u Mreži. Ovdje prava kritika u stvari ne dolazi do riječi, više do par instinktivnih, emocionalnih reakcija.

EDIT
NIGHTCRAWLER je remek!

[crippled_avenger]

DEUCE obnovljen za drugu sezonu...

[crippled_avenger]

NO DATE, NO SIGNATURE Vahida Jalilvanda nagrađen je u Veneciji kao pobednik selekcije Horizonti. Reč je o još jednom vesternizovanom iranskom filmu koji zadržava ponešto etičkog karaktera njihove kinematografije u sebi ali je pogledu stila ovo u svakom pogledu zapadni film kakav bi mogao nastati u Evropi.

Inscenacija je vrlo vešta a dramaturgija filma se oslanja na scenario, ne na neke čisto filmske elemente, atmosferu i slične faktore koji su u iranskom filmu često vrlo bitni. Dakle, ovde je scenario je glavni pokretač dešavanja i vodi svoje likove iz dramatične situacije u sledeću u kojima se onda oni ispoljavaju.

Formalno, NO DATE, NO SIGNATURE je psihološka melodrama ali u sebi sadrži i neke elemente trilera.

Film govori o vrhunskom obducentu koji jednog dana shvata da im je na posao stigao leš koji podseća na dečaka koja je upoznao kada je nedavno imao naizgled bezazlenu saobraćajnu nesreću. Iako isprva nalazi ne sugerišu da je dečak nastradao usled posledica nesreće, obducent počinje da sumnja i da gotovo samoubilački i fatalistički veruje u svoju krivicu kao i da se upoznaje sa porodicom nastradalog dečaka.

NO DATE, NO SIGNATURE solidno menja fokus sa jedne na drugu liniju zapleta i ima dobro postavljen ritam i atmosferu. Doduše, savremeni Teheran zaista više nema ništa naročito po čemu bi se razlikovao od evropskih metropola, ali Jalilvand pronalazi nešto autentičnosti, nalazeći zanimljive lokacije u ovoj priči u kojoj klasne razlike igraju značajnu ulogu.

U pogledu recepcije, NO DATE, NO SIGNATURE ima sve predispozicije da se dopadne publici nenavikloj na iranski film i bilo kakve ekstremne forme art housea a opet nije reč o francusko-iranskoj koprodukciji farhadijevskog tipa gde se u potpunosti komodifikuje iranski pristup. Ovo je jedan nov stil koji proističe i čini se potpuno spontane modernizacije filmskog izraza.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PROMETEJ SA OTOKA VIŠEVICE Vatroslava Mimice, film snimljen po scenariju samog Mimice, Slavka Goldsteina i Krunoslava Quiena, Reč je o filmu iz 1964. o partijskom funkcioneru, bivšem partizanu i partijskom kadru koji se vraća na rodno ostrvo povodom otkrivanja spomenicima njegovim oslobodiocima i kreće da se priseća prošlosti, života u siromaštvu, rata, prve ljubavi, perioda prisilne modernizacije, prisilonog otkupa i konačno pobede modernizacije na ostrvu koja ga je ostavila praznim i sa nerešenim konfliktima na ostrvu ali i sa osećajem da je modernizacijski proces ireverzibilan.

Naravno,jasno jeda ideja o ireverzibilnosti progresa nije sasvim tačna ali verovatno to nisu znali Vatroslav Mimica i ekipa u to vreme. U vizuelnom pogledu, Tomislav Pinter i Vatroslav Mimica grade jednu zanimljivu, estetizovanu celinu i u pogledu vizuelnih prelaza dobro se povezuju sadašnje vreme i retrospekcije. U jednom trenutku praktično čitava priča filma se prebacuje u retrospekciju i tu se javlja osnovni problem a to je ispraznost onoga što je u većem delu osnovna radnja glavnog junaka kada je u srednjoj dobi.

Dakle, reklo bi se da je osnovni problem ove konstrukcije u scenarističkom a ne u vizuelnom domenu. U idejnom pogledu slaba tačka filma je svakako to što u samoj završnici donosi nešto malo nezasluženog optimizma koji deluje kao da je nametnut i naravno potpuno devalvira izgrađenu sliku elegičnog pogleda jednog revolucionara.

Mimičin film je zanimljiv, naročito po tome kako uklapa relativno akademski storytelling sa nekim tada modernim detaljima u pogledu kompozicije kadra i mizanscena. Ima tu raznih dodataka koji nisu sasvim konzistentni recimo onirično poistovećivanje glavnog junaka sa Prometejem ali ipak i ti detalji se uklapaju.

Janez Vrhovec je imao 43 godine kada je snimao ovaj film i po nekoj bazičnoj logici zapleta sasvim je odgovarao godinama junaka. Ali on sam je delovao bitno starije, kao da ima 55 godina u ovom filmu. Otud mu Dragomir Felba takođe jedan od glumaca koje mahom pamtimo u ulogama staraca i seljaka deluje kao zbilja mlađi i podređeni kolega iz rata iako su glumci isto godište. U flešbekovima, Vrhovčef lik Mata Bakule igra Slobodan Lobi Dimitrijević, takođe u optimalnim godinama starosti za taj lik.

Ikonični Vrhovec je dakle dosta rano mogao da igra bitno starije likove, i po njima će kasnije postati poznat. Dočim, mladi Lordan Zafranović se pojavljujje u efektnoj epizodi kao mladi Matov drug Niko.

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE je jedan od onih filmova koji su počeli da pokazuju kako ratna generacija ljudi sa boračkim stažom više nisu tako dominantni u društvu. Ipak, neki kasniji radovi će to mnogo bolje pokazati.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

HBO naručio od Lindelofa pilot za WATCHMENe.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pogledao sam ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ Andreja Volgina, reidtelja koji upravo sada u Srbiji sa Milošem Bikovićem snima filma o dolasku ruskih padobranaca na prištinski aerodrom 1999. godine. On je do sada snimio tri celovečernja filma a ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ mu je najnoviji, izašao je prošlog aprila.

Reč je o vrlo zanimljivom rip-offu HUNGER GAMESa koji je sam po sebi rip-off svega i svačega, samo sa jednom uvrnutom dimenzijom koju sam poslednnji put video u spoofy filmu FP a to je da se organizuju plesna takmičenja u sklopu nekog bizarnog rituala vraćanja energije zemlji. I tokom tih dance offova junaci imaju dvoboje iz kojih samo jedan izlazi živ.

Film je već izašao na Blu Rayu u Nemačkoj koja je čini se dosta receptivno tržište u pogledu interesovanja za ruski SF a čeka ga i japanska premijera. U Rusiji nije napravio neki naročiti bioskopski uspeh.

Volginov stil podeseća pomalo na Neveldine i Taylora samo naravno bez bizarnog nasilja. U urbanim scenama, koristi dosta quick cuttinga i ne izbegava CGI. Postapokaliptični gradski život dat je vrlo energično i Volgin ume lepo da postavi taj SF milje sa blue collar junakom u centru.

Ovog puta glavni junak je mladi pomoćnik lokalnog dilera filtera za vazduh koji posle pronevere neke količine filtera mora da se da u bekstvo i tako dolazi na niša vlasti koje ga odvode da učestvuje u ritualu vraćanja struje zemlji u kom se svi učesnici žrtvuju osim onog koji pobedi.

Tada ga zatvaraju u velikoj kuli-bunkeru koja je estetizovana u futurističkom ključu nasuprot one prljavštine i derutnosti na ulicama. Tu upoznaje svoje konkurente koji su se pojavili u takmičenju prisilno ali i dobrovoljno sa raznim agendama.

Film je duboko uronjen u pulpy premise i tu nema dileme. Ipak, element dance offa do smrti je potpuno uvrnut, a pulpy detalji su urađeni sa punim ubeđenjem. Lako mi je da zamislim zašto su autori videli ovaj film kao potencijalni franchise starter što sugeriše kraj filma u kome se glavni junaci prajmuju za dalje avanture.

U svakom slučaju kao YA derivat za mali ekran ovaj film ima šta da ponudi, kako fanovima SF pulpa tako i ciljnoj grupi, dakle tinejdžerima.

Volgin se pokazao kao vešt B-reditelj koji zna znanje i ume da se izrazi na limitiranom budžetu. Otud mislim da ovaj film koji se trenutno snima može biti zanimljiv pre svega u nekom žanrovskom domenu.

* * * / * * * *