The Crippled Corner

[crippled_avenger]

NIGHT HUNTER Davida Raymonda je jedan od filmova koje je u nezavisnoj produkciji snimio Henry Cavill u pauzi svojih franchise obaveza. Nažalost, za razliku od THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je doduše bio Warnerov film, ovaj nezavisno finansirani serial killer film ostaje u domenu televizijske i VOD distribucije.

Razlog za to nije production value. Film je vrlo dobro snimio pouzdani Michael Barrett koji zna da za male pare napravi glossy look, a ovde ima i dobre lokacije i fotogenične glumce jer pored Cavilla su tu i Alessandra Daddarioh, Mpho Koaho, Stanley Tucci i Ben Kingsley, pa čak i Nathan Fillion ima neku ili jako sporednu ili isečenu rolu.

Elem, NIGHT HUNTER počne pristojno. Upoznajemo policajca opsednutog opasnostima od seksualnih predatora ali i penzionisanog sudiju koji u duetu sa mladom devojkom takve ljude lovi i štroji. Njihovi putevi se ukrštaju kada naiđu na jednog opasnog i visokoorganizovanog prekršioca.

Otprilike tada film počinje da rapidno gubi na smislu i logici priče, i uprkos dinamičnim i interesantnim dešavanjima, David Raymond nije ni De Palma ni Argento da nas odvede u neku drugu iracionalnu ravan i time opravda ovakav pripovedački haos.

Glumci su nažalost mahom bolji vizuelno nego glumački. Cavill ostaje u britanskom akcentu, Daddario ima neke promene lika koje se mogu opravdati kao žrtva podneta exploitationu i nikako drugačije, a Stanley Tucci je tu za novac i ne pravi se da je drugačije.

Po Cavillu bi se reklo da je očekivao da će ovo biti dobar throwback na 90s serial killer filmove ali to se nije desilo. Međutim, ovo će živeti na malim ekranima i puniće mu džep u dovoljnoj meri da prenebregne umetnički neuspeh.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD Quentina Tarantina je ili veliki kambek zabludelog genija, ili se naprosto bavio temom koja me zanima, za razliku od prethodnih par naslova. U svakom slučaju, ko voli istoriju filma, ko voli dešavanja na ekranu koja imaju veliki kalibar, velike zvezde, velikog snimatelja iza kamere, rekonstrukciju epohe, ovde definitivno ima šta da vidi.

Film govori o apokrifnom glumcu Ricku Daltonu koji je prekinuo uspešnu TV karijeru da bi se oprobao na filmu i sada je na nizbrdici i mahom igra negativce u gostujućim rolama popularnih televizijskih serija, te mu se već smeši odlazak u Italiju u snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive Roman Polanski i Sharon Tate, bračni par u usponu ka vrhu Holivuda. A po kraju nedaleko luta Mansonova banda hipika.

Tarantino je snimio film iz četiri čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mansonovog masakra.

Iako Tarantino ne može pobeći od zapleta, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je film stanja. On nam omogućuje da posmatramo likove koje je izabrao. I na svu sreću njih igraju najveće filmske zvezde danas - Leonardo DiCaprio, Brad Pitt i Margot Robbie. Tarantinov pristup je obzervacioni ali je odnos prema ritmu ipak pripovedački, dok je krajnje vizuelno oblikovanje visokoestetizovano.

U filmu kao dramski osnov više postoje karakteri nego priča, i Tarantinova zamisao je da nas sa svima njima upozna i na neki način ih na kraju ukrsti u noći koja je pre pedeset godina na izvestan način promenila svet i uvela Holivud u novu epohu.

Tarantinov film je naravno i bajka koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, a teza je sledeća - ako su tu fikcionalni likovi onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla.

Odmah posle gledanja sam izneo teoriju o tome gde Tarantinov film ima prožimanja sa Jugoslavijom, zemljom koja je 1969. itekako postojala baš u Holivudu - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3626473/bilo-jednom-u-jugoslaviji-tarantinove-jugonostalgicne-poruke-u-novom-filmu.html

Ako su se Tarantinovi filmovi ranije hranili drugim filmovima, onda se ovog puta hrane i filmovima i filmadžijama, on zalazi u period koji ga inspiriše, imaginarijum kome je kao vrlo malo dete pomalo i svedočio. U određenom smislu, Tarantivo ovde po prvi put ostavlja tvrde žanrovske matrice po strani. Iako se u filmu pojavljuju Manson i njegova ekipa, ovo nije klasičan triler/ horor, iako provejava malo te atmosfere, i najpre rekao bih da je ovo istorijska freska, žanrovski gledano dramedija.

Bob Richardson je posle KILL BILLa konačno u ONCE UPON A TIME dobio priliku da zaista snimi izuzetnu fotografiju, u rangu onih koje je pravio za Scorsesea u CASINOu ili Stonea. Sam Tarantino sad već ima osobine ostarelog reditelja u smislu da snima ono što ga zanima i ne troši se mnogo pravljenjem struktura koje će biti pitkije za publiku. U tom pogledu, ONCE UPON takođe deluje kao film koji nema mnogo obzira prema publici, pa u tom smislu onima koje baš ova tema ne zanima, ili ne vole ovde glumce, može proizvesti odbojnost.

Ipak, što se mene tiče, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je definitivno visokokalorična kinematografija, film kome ću se vraćati, i u kome mi Tarantinova raspričanost i svojevrsno neobaziranje na okolinu nije smetalo. Čak naprotiv, to ovde stoji kao jedan autorski pečat u filmu koji na neki način predstavlja zaokret u Tarantinovom poslu. Kao da su na neki način Holivud i data epoha učinili da Tarantino "zanemi" i počne da uživa u rekonstrukciji onoga što najviše voli.

* * * 1/2 / * * * *

[lilit]

once upon a time ... lep, nostalgičan, proleteo! vratiću mu se vrlo brzo.

btw, krajnje vreme da urade butch cassidy & sundance kid remake sa pittom i di capriom.

[crippled_avenger]

GOOD BOYS Genea Stupnitskog je R-rated komedija o tri dvanaestogodišnja klinca koji upadaju u seriju nevolja, kada jedan od njih zbog devojčice u koju se zaljubio pošto-poto mora da stigne na žurku te večeri. Usput oni kreću da idu iz jedne loše procenjene situacije u sledeću, iz nevolje u nevolju i provode jedan nezaboravni dan koji će im umnogome promeniti živote i pomoći da shvate neke stvari o životu.

Trojica dečaka u glavnim ulogama su izuzetni i oni su osnov ovog filma i njegov ključni kvalitet koji čini da se prevaziđu razni limiti scenarija koji potpisuju Stupnitsky i Lee Eisenberg a koji ima tendenciju da bude one-note affair kao i režija Stupnitskog koja dobro beleži gegove i pokušava da ostvari konzistentan film look ali ukupno uzev nema onaj šlif koji donose najbolji reditelji u komedije.

Međutim, ono što je bitno, to su tri klinca i oni su izvanredni, i to je negde punktum kroz koji treba sagledavati ovaj film. Njih trojica dobro glume i uspevaju da se profilišu kao karakteri tako da time pokrivaju neke blede sporedne glumce sa kojima Stupnitsky morao postupiti drugačije.

Naslovni junaci nose film, i veći deo prateće ekstravagance je dobro postavljen, no oni su njegov najveći kvalitet pa je samim tim jako bitno da su Stupnitsky i Eisenberg ove junake uspeli da dobro i temeljno sprovedu na papiru kroz character arc koji su im namenili. Sama komedija je bazirana na gegu, i na dijalozima i sve to je dobro prožeto da proizilazi iz dijaloga. Pored laugh out laugh momenata, ovde postoji i jedna opšta atmosfera humora koja drži publiku u adekvatnom raspoloženju, i čini mi se da na kraju, uprkos nekim sporednim likovima koji mi na nivou podele nisu bili savršeni, ovaj film sve što je bitno radi dobro.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

The Age of Media Corporation Mega-Mergers Is Robbing Us of Bolder, Fresher Storytelling

[crippled_avenger]

DRIVEN Nicka Hamma je već jako zakasneli učesnik u talasu igranih filmova baziranih na istinitim pričama o pohlepi i odlasku na robiju zbog toga tokom osamdesetih. WOLF OF WALL STREET je na samom početku tog talasa, manje-više definisao domete takve vrste filma, i oni nisu ni približno dosegnuti a DRIVEN nažalost dobacuje mahom do donjeg doma te vrste filma.

Poprilično je neverovatno da je DRIVEN zatvorio filmski festival u Veneciji prošle godine. U glavnim uogama pojavljuju se Jason Sudeikis i Lee Pace, ali film je vrlo skromno budžetiran i maltene se dešava na tri i po lokacije, pa je po produkcionom zahvatu bliži nesrećnom SPEED KILLS nego WOLFu.

Sa SPEED KILLS deli i neke tematske elemente. Naime, i ovde imamo vizionara kog zanimaju brza vozila i trgovinu kokainom s početka osamdesetih. Ovde je doduše čovek opsednut brzinom čuveni američki automobilski mogul John DeLorean koji je u jednom trenutku zatražio pomoć komšije koji ima veze sa narko biznisom kako bi finansirao svoju DMC fabriku kad je upala u nevolje.

Lee Pace je već igrao deloreanovsku figuru u seriji HALT AND CATCH FIRE pa on ovde nema ni potrebe da dosegne išta što mu nije već jako dobro poznato. Sudeikis pak nema šta mnogo da pruži u ulozi simpatičnog pilota i sitnog muljatora sem svog osmeha. I to bi bilo dovoljno da se u filmu dešava još nešto. Nažalost, DRIVEN se kreće krajje predvidivim etapama priče o padu, ovog puta čak i bez uspona.

Jason Sudeikis i Lee Pace su dovoljno šarmantni glumci da gledaoci požele da njihovim junacima uspe ono što su zamislili. Nažalost, sam film od prvog trenutka pokazuje da se to "istorijsko iskliznuće" neće desiti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK Andrea Oevredala, a u produkciji Guillerma Del Tora je mediokritetski film koji nema šta da ponudi na maltene nijednom nivou.

Naime, tu vrstu vašarskog horora sa mladim likovima i prilagođenog mladoj publici uspeo je da pruži Warnerov IT, čiji pak nastavak izlazi neposredno iza SCARY STORIES. Prvi deo je bio takav da drugi gotovo sigurno neću gledati u bioskopu jer me nimalo nije privukla muzejska egzekucija muzejski zamišljene strave Stephena Kinga. SCARY STORIES je po imaginarijumu to isto i bazirano je takođe na starom propertyju što čini ovaj film svojevrsnom povezanom zbirkom priča iz anala te franšize.

Koliko sam shavtio Ovredal je uspeo da dobrano rekonstruiše izgled ilustracija iz tog štiva, međutim, to su do te mere opšta mesta da imamo slučaj izvornika kog su epigoni potpuno obesmislili.

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK je stoga jedan od onih horora namenjenih mladima koji zapravo jedino imaju smisla ako potencijalni gledalac apsolutno ništa nije gledao, ali čak i takav gledalac danas može naći bolji sadržaj od ovoga.

Oevredal je posle izvanrednog norveškog filma TROLLEJEGEREN u Americi, gde se inače školovao, uspeo da napravi nekoliko pogrešnih koraka. JANE DOE je bio film prema kom je kritika bila milostiva iz razloga koje mi je teško da spoznam, a SCARY STORIES ima barem nekoliko stvari koje će ići ovom reditelju u prilog. Imao je tehničke uslove da snimi nešto ozbiljno i to je, u načelu i uradio, i film je postigao pristojan bioskopski uspeh. Dakle, ovo utapanje u mlaku srednju struju je na kraju bilo možda i ponajbolji ishod za Oevredala jer je sebi obezbedio novu priliku da možda dostigne domet koji je obećavao.

Slično Refnu, Oevredal ima nekolko obeležja evropskog reditelja kroz fetišizaciju "amerikane" i preko granice STRANGER THINGSa, a isto tako tu je i kastovanje televizijskih glumaca Deana Norrisa i Gila Bellowsa u sporednim ulogama. Iako Oevredal ima staž u školovanju na američkim fakultetima, ima nekih evropskih manira kojih se nije rešio.

Klinci u podeli su osrednji, nisu dovoljno harizmatični da bi na svojim plećima prevazišli scenarističku ali i rediteljsku ispraznost filma. Oevredal na mnogo mesta imitira poznate klasike jer kako rekoh, ovo je "muzejski" pristup, ali efekat svega toga je skroman. Kad god treba da se orkestrira ozbiljan, složeniji set-piece kao što su recimo scene u ukletoj kući kada se stvarnost raspadne na dve dimenzije, Oevredal se ne snalazi vrhunski i pravi razvučenu paralelnu radnju koja se ne uklapa snažno jedna u drugu.

Umesto da kao producent pomera granice i radi nešto što mu je sada nedostupno kao "oskarovcu", Del Toro ovim filmom zapravo produbljuje tu mediokritetsku školu muzejskog, slikovničkog horora i samo usporava procese u kojima bitne korake prave autori poput Jordana Peelea čiji spojevi klasičnih horor mitema i savremenog senzibiliteta zapravo imaju smisla.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmm, zanimljivo je videti Tarantina u tom nekom omatorelom, konzervativnom izdanju gde su mu u najnovijem filmu negativci vrlo iskarikirani pripadnici kontrakulture, a pozitivci (ili barem loveable rogues) za koje gledalac treba da navija pripadaju najprivilegovanijem sloju u zajednici Holivuda sa okolinom - prelepi beli muškarci čiji je posao da pred kamerama prave magiju.

Naravo, nije sve crno-belo i Once upon a time in Hollywood ima svoje subverzivne elemente, ovo je pre svega jedan film o potisnutoj homoseksualnosti - ne običnoj bromansi već dubokoj odanosti i nikada do kraja priznatoj i realizovanoj ljubavi - veoma romantizovan i izdignut na nivo bajke ali jeste indikativno da imamo period piece u kome se vijetnamski rat i protesti protiv njega pominju maltene samo u fusnoti, u kome su privilegovani beli pripadnici filmskog establišmenta prikazani kao loveable goofs i simpatični narcisi (uključujući jednog R. Polanskog koji dobija tretman boga na Zemlji), jedini Azijat je egoistički feget, Afroamerikanaca ima samo u ulogama blue collar šljakera bez imena a čak je i saundtrak naglašeno izbeljen, što je za Tarantina relativno nestandardno. Naravno, Tarantino u poslednjih nekoliko filmova (Hateful 8 donekle kao časni izuzetak) koketira sa istorijskim revizionizmom i, svakako, Once upon a time in Hollywood ima svoj revizionistički pančlajn ali ovo je prvi njegov film koji je revizionistički od početka do kraja, insistirajući na sasvim bajkovitoj interpretaciji holivudskog glamura.

Naravno, pošto je u centru filma Leov lik, refleks je da se argumentuje da je ono što gledalac vidi zapravo prelomljeno kroz njegovu vizuru i da je revizionizam zapravo deo njegove narcisoidne prirode. Rick Dalton je očigledno klinički depresivna osoba a tu pričamo o psihotički izmenjenoj percepciji realnosti i u to može da se uklopi ovakva distorzija stvarnosti, no film ima jako dugačke deonice u kojima prati druge likove i jednako je bajkovit pa ovo ne može biti dovoljno objašnjenje.

Dobra vest je da mi film sa svojim dugačkim trajanjem i vrlo relaksiranim tempom nije bio dosadan, ali loša je da je mogao da bude kraći sat vremena i da ništa ne izgubi. Once upon a time in Hollywood nema zaplet i više je film karaktera - o neizrečenoj ljubavi dva lepa muškarca nou les - ali Tarantino u njemu jako mnogo sebi pušta na volju, od vinjeta kao što su lažni isečci iz serija i filmova, i dugačke scene sa snimanja vesterna, preko nepotrebnog segmenta sa Bredom Pitom na ranču pa do potpuno suvišnog i naglašeno neukusnog smaranja sa Šeron Tejt. Jasno je da nas sa dugačkim scenama u kojima Margo Robi izigrava debila Tarantino, kao, navlači na krivi trag, ali za pančlajn na kraju one su posve nebitne - onaj ko već zna nema potrebu za tolikim tizovanjem, a onaj ko ne zna neće znati ni na kraju i pitaće se koj je kurac onoliko gledao stopala Šeron Tejt.

Da ne budem negativan, ima ovde mnogo jako lepih scena, a na svakog protraćenog Ala Paćina dobijamo po nekoliko odličnih Brusa Dernova, Kurta Rasela, Zoi Bel pa i neprežaljenog Luka Perija. Kako je ovo film koji neskriveno priziva Palp Fikšn svojim odsustvom zapleta, skeč-postavkama i poigravanjem sa protokom vremena (ali ga ne dostiže), onda je sasvim u redu reći da je Tarantino ponegde dobar kao što je ikada bio. Opet, u proseku ovo nije na nivou Reservoir Dogs i Pulp Fiction i nisu retka upadanja u manirističko samocitiranje, a što u filmu ionako prepunom citata, omaža i referenci dođe kao overkil.

Once upon a time in Hollywood zapravo i podseća da je sklapanje novog umetničkog dela od delića postojećih umetničkih dela već odavno odomaćen pristup i mene je barem, ovo podsećanje nateralo da tražim katarzične eksplozije energije po uzoru na Reservoir Dogs ili besprekorno režirane glumačke kreacije kao u Pulp Fiction. Ovo drugo dobijamo na momente i, pogotovo Leo ima odličan rejndž narcisoidno-depresivnih stanja koja uspevaju da budu i ubedljiva, pa i duhovita. Ono drugo dobijamo tek na kraju u jednoj nezarađeno ultranasilnoj sceni koja bi bolje sela u filmu što je manje igrao na kartu sjete i melanholičnih pogleda dvojice muškaraca jedan prema drugom a više išao na energiju recimo Evil Dead. Ovako, iako je ta scena veoma dobro vođena, ukus koji ostavlja je polovičan - karikirani kontrakulturni likovi nisu dovoljno jaki negativci za ovako nešto a mizogini tonovi u ovom momentu nisu ono što bismo očekivali od autora Death Proof i Kill Bill. Ali tu smo gde smo, Tarantino svoje narative više ne kontroliše onako kako ih je nekada kontrolisao kada je bio manje nostalgičan a više verovao da samo pravi filmove koje bi i drugi pravili da mogu i Once upon a time in Hollywood je solidnih dva i po sata u kojima imamo sat filma previše ali to mu ne smeta. Preovlađujući osećaj, taj da želimo da se Nik Dalton ostvari kao čovek i umetnik i bajkovita, simbolička realizacija ove želje u finalu, pa još zagorčena tim ne-do-kraja-prihvaćenim ljubavnim podtekstom, bude dovoljna da čovek iz bioskopa izađe ipak zadovoljan.

[crippled_avenger]

Mehmete, iako sam evidentno više uživao u filmu nego ti, potpuno mogu da razumem i usvojim tvoje primedbe. Očigledno je Tarantino u konvencionalnom pogledu "prezupčio" i svaka diskusija o tome da li je film predug ili ne, na njega ne može da se primeni jer on više nije u rangu koji obraća pažnju na to. E sad, meni je ovo leglo pa sam mogao da gledam i još tri sata...

[crippled_avenger]

70 BINLADENS Koldo Serre, žanrovskog specijaliste koji čini deo rediteljske ekipe serije LA CASA DE PAPEL je ponovo talačka priča o pljački banke, sa twistom u kome se kao ličnost koja preuzima inicijativu nameće žena, očajnica, koja je došla da uzme kredit za lečenje deteta. Njoj je potrebnije nego ostalima da ne bude tragedija i da banka funkcioniše i ispostavlja se da njena "racionalnost" može biti od koristi samim pljačkašima.

Koncept je zanimljiv, Koldo Serra je prekaljeni profi koji to ume da snimi ali ukupan utisak nažalost ostaje na nivou nekog televizijskog produkta, pa mi se čini da bi ovaj film mogao imati jako dobru subinu na Netflixu i na televiziji.

Pritom, ne želim da Kolda Serru sada silom poistovećujem sa LA CASA DE PAPEL koja ima talačke situacije u svom osnovu, niti da mu na osnovu toga predviđam televizijsku sudbinu. Ovaj film je dosta različitiji od LA CASA DE PAPEL koji se oslanja na visoku estetizaciju dočim ovde više imamo "povišeni realizam".

Vizuelno, Koldo Serra bez problema postiže film look, i recimo vrlo vešto koristi pulsirajući 70s skor kada se pređe na ispunjenje plana, ali nevolja je u tome što se ni na jednog junaka na fokusira i ostaje utisak da je ovo u stvari film o velikom broju likova a praktično ni o kome, a to u bioskopskom ostvaenju teže prolazi nego u televizijskom.

No, na malom ekranu - gde sam ga uostalom i ja gledao - ovaj film jako dobro ispunjava svoju funkciju, prijatnog, sporadično inventivnog heist filma, na španskim lokacijama koje ipak nisu toliko ofucane kao angloameričke u ovom žanru.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Mehmete, iako sam evidentno više uživao u filmu nego ti, potpuno mogu da razumem i usvojim tvoje primedbe. Očigledno je Tarantino u konvencionalnom pogledu "prezupčio" i svaka diskusija o tome da li je film predug ili ne, na njega ne može da se primeni jer on više nije u rangu koji obraća pažnju na to. E sad, meni je ovo leglo pa sam mogao da gledam i još tri sata...

Ma meni je film bio u sumi prijatan. Navijao sam za Lea, ložio se na Breda i smejao se na ultranasilni rasplet, a bio dirnut poslednom scenom. Moje zamerke su više fenomenološke, hladne glave. Ovo mi je više prijalo i od Basterdsa i od Đanga bez ikakve sumnje.

[lilit]

Meho,
kakva bre homoseksualnost, kakva mizoginija. Scena na Span ranču nije suvišna već je art & kunst. Margo izigrava debila? Pa
Ko nije shvatio očigledno™️, bio bi mu potreban ceo (bar) jedan život (ispočetka).
A može da pomogne i the best kritika filma koju trenutno imamo na netu: http://ljudska_splacina.com/2019/08/once-upon-timein-hollywood-2019.html
Gul objasnio. Sve, pa i najtananije, momente je uhvatio, znajući Gula, čudom se čudim!
Moj muž ga citira ceo dan. Nepodnošljivo!

[crippled_avenger]

Throwback Sunday

Pokušao sam malo da odmenim Profesora Milinovića. Znam da nisam uspeo...

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3636785/radijacija-srpska-tradicija-i-novi-djavo-horor-filmova.html

[Meho Krljic]

Meho,
kakva bre homoseksualnost, kakva mizoginija. Scena na Span ranču nije suvišna već je art & kunst. Margo izigrava debila? Pa
Ko nije shvatio očigledno™️, bio bi mu potreban ceo (bar) jedan život (ispočetka).
A može da pomogne i the best kritika filma koju trenutno imamo na netu: http://ljudska_splacina.com/2019/08/once-upon-timein-hollywood-2019.html
Gul objasnio. Sve, pa i najtananije, momente je uhvatio, znajući Gula, čudom se čudim!
Moj muž ga citira ceo dan. Nepodnošljivo!

Da, zanimljivo je videti u kojoj meri ste ti i Gul ovde kompatibilni s mišljenjem. Poštujem, i ne branim. Meni Tarantino nije ubedljiv kada pokušava da bude DePalma i ceo taj bajkoviti igrokaz sa Šeron Tejt mi je bio wannabe i nedovoljno artistički disciplinovan, ali naravno, nisam ja mera svih stvari i ne treba mene uzimati kao meru svih stvari.

[crippled_avenger]

Mehmete, za mene ti jesi mera svih stvari...

[Truman]

btw, krajnje vreme da urade butch cassidy & sundance kid remake sa pittom i di capriom.

Како си се само сетила. Ја се свакако надам да ће бити још (пуно) филмова са овим дуом. Иначе, филм још увек нисам гледао јер не могу наћи друштво пошто су тобоже чули/прочитали да је филм лош. Идете ли ви кат-кад сами у биоскоп? Да ли је то срамота?

[mac]

Ja ga sad gledao sam, bez problema i pardona. Razumeo sam šta mi Tarantino priča (videti Gulovo objašnjenje posle gledanja filma), ali ne i zašto je imao potrebu da to priča. Ali dobar je Tarantino.

[crippled_avenger]

btw, krajnje vreme da urade butch cassidy & sundance kid remake sa pittom i di capriom.

Како си се само сетила. Ја се свакако надам да ће бити још (пуно) филмова са овим дуом. Иначе, филм још увек нисам гледао јер не могу наћи друштво пошто су тобоже чули/прочитали да је филм лош. Идете ли ви кат-кад сами у биоскоп? Да ли је то срамота?

Ja sam imao privatnu projekciju Tarantina, sam u sali. I to je pravo uživanje...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Truman]

btw, krajnje vreme da urade butch cassidy & sundance kid remake sa pittom i di capriom.

Како си се само сетила. Ја се свакако надам да ће бити још (пуно) филмова са овим дуом. Иначе, филм још увек нисам гледао јер не могу наћи друштво пошто су тобоже чули/прочитали да је филм лош. Идете ли ви кат-кад сами у биоскоп? Да ли је то срамота?

Ja sam imao privatnu projekciju Tarantina, sam u sali. I to je pravo uživanje...

Ех, то је већ друго...али ми обични смртници немамо ту привилегију.
Дефинитивно сам преломио да идем сам, само кад прођу гужве. Банућу на неку пројекцију без резервације.

[Mica Milovanovic]

Иначе, филм још увек нисам гледао јер не могу наћи друштво

Imaš previsoke kriterijume... 

[crippled_avenger]

FABRICATED CITY Kwang-Hyun Parka je fabrikovani akcioni triler u kom se spajaju razni elementi pre svega po tome da li iz njih može proizaći zanimljiva akciona sekvenca ili vizuelni spektakl. Kako je akcija solidna ali ne i dovoljno spektakularna da bi opravdala ovakav pripovedački princip u kome je ona sama sebi svrha, FABRICATED CITY ostaje film koji je od određenog značaja ljubiteljima akcije i to je manje-više sve.

Glavni junak je nekadašnji sportista a sadašnji gejmer koji nedužan biva optužen za silovanje i ubistvo. Kada uspe da pobegne iz zatvora ravnog paklu, okuplja svoju staru gejmersku ekipu i svako od njih mu na neki način pomaže i doprinosi da spere ljagu sa imena i osveti se.

Zašto je on bio sportista? Zašto je sada gejmer? Kakve to veze ima sa bilo čim suštinski u svemu ovome? To nekako baš i nije važno. Ali u filmu koji traje preko dva sata i ima dosta dramskih i dijaloških scena, dakle nije wall to wall akcija, ne može baš biti ni nevažno.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

U bogatstvu Eurospy produkcije teško je izabrati šta sledeće pogledati. Srećom ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD se pojavio i dao par smernica. Jedan od glumaca po kojima je građen lik Ricka Daltona je i Ty Hardin, dobar znanac i u našoj kinematografiji, koji je 1967. snimio Eurospy film Sergia Corbuccija BERSAGLIO MOBILE, na engleskom poznat i po naslovima DEATH ON THE RUN i MOVING TARGET.

Kod Tarantina se pojavljuje automobilska potera iz ovog filma u Daltonovom Italo-špijuncu OPERATION DYN-O-MiTE, i ono preletanje kola na visećem mostu gde je strelicom označen Cliff je iz ovog filma.

Ty Hardin igra veštog američkog lopova koji u Atini upada u igru mačke i miša i dobija u ruke McGuffin za kojim tragaju tajne službe, podzemlje i lokalna policija.

Corbuccijev film je izgrađen oko akcionih set-pieceova i potera koji su solidni mada vrlo retko zaista spektakularni, a Atina je fino iskorišćena kao lokacija premda sve što nisu antičke iskopine i "stari grad" u principu deluje dosta derutno i arhitektonski degutantno. No, to sve daje neki trećesvetski vajb Atini.

Iste godine je Atinu zadesio puč ali će ona i potom slično Francovoj Španiji ostati lokacija za snimanje raznih exploitation filmova. Želja da se filmovi za bioskopsko tržište, da ne kažem Ameriku, snimaju u takvim režimima očigledno je bila opšta.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pre Drugog svetskog rata snimani su "kvota-filmovi" kojima su holivudski studiji na jefitin način pokušavali da izvrdaju lokalne zakone koji su odmeravali koliko domicilnih filmova mora da se prikaže u odnosu na broj američkih. Studiji bi onda finansirali jeftine lokalne produkcije i na osnovu njih plasirali svoje adute.

THE KITCHEN Andree Berloff deluje kao kvota-film, s tim što je ovde kvota vezana za zastupljenost žena. Ovaj krimić smešten u irsko njujorško podzemlje 1978. godine baziran je na Vertigovom stripu, mada nema nekog naročitog razloga za to. Strip nisam čitao ali ovakav film je mogao da se bazira i na nekim drugim stvarima, recimo na WIDOWSu Lynde La Plante. Štaviše, WIDOWS je izašao prošle jeseni u Veneciji a potom je bio u bioskopima i McQueen je snimio jedno raskošno ostvarenje koje otvara više tema nego što žanrovski film treba da obradi ali to ga ne čini manje intrigantnim ostvarenjem.

WIDOWS je ostavio previše dubok trag da bi THE KITCHEN bio išta više od produkcije-nerotkinje. Priča prati tri supruge irskih kriminalaca koje posle njihovog hapšenja nemaju od čega da žive i počinju da im preuzimaju posao.

Da je THE KITCHEN bio iole pristojan film, ostao bi senci u WIDOWSa. Samo remek-delo se moglo izboriti za opstanak.

A THE KITCHEN je film koji se posle prvog čina postepeno narativno raspada i pretvara u mešavinu manje bitnih karakternih razvoja i opšte priče koja se svodi na montažnu sekvencu. Može biti da je ovde došlo do nekog nasilja u montaži, ali ni ono što vidimo na ekranu, počev od krajnje antipatične podele, ne deluje kao nešto za čim ostajemo uskraćeni jer nije u originalnoj formi.

Andrea Berloff sve režira akademski, bez nekih naročitih rešenja, ali opet ne i na način koji bi nužno otkrio da je scenarista i debitantkinja. Iskusna snimateljka Maryse Alberti joj verovatno pomaže u tome.

Sve u svemu THE KITCHEN deluje kao pokušaj da se jedna "muška" priča silom da ženama, da se onda pored pozicije žena silom obremeni i temom rase, i da se na taj način otvori prostor za neki studio film koji je business as usual. Međutim, WIDOWS je sve to mnogo bolje i spontanije uradio, dodavši te teme na sofisticiraniji način, usput na približno istom budžetu nudeći visoku estetiku.

THE KITCHEN je nelagodno iskustvo kakvo se ne dobija često od major filma.

[crippled_avenger]

THE RED SEA DIVING RESORT Gideona Raffa je priča o akciji Mossada u kojoj je izvučeno nekoliko hiljada etiopskih Jevreja izbeglica preko Sudana. Kako bi zaobišli sudanske islamističke vlasti krajem sedamdesetih, Mossadovci su preuzeli napušteni hotel na sudanskoj obali, a onda su shvatili da je bolje da imaju i goste pa je na kraju hotel i proradio, te su turisti boravili i služili kao krinka za izvlačenje ljudi.

Nažalost, Gideon Raff je okupio sjajne i poznate glumce i onda je ovu priču postavio na krajnje ravan način, i postavio je kao rutinski guys on a mission, što je OK, ali bi bilo mnogo bolje da je ubacio i malo left-field vizure tih gostiju koji ni ne slute šta se dešava oko njih.

Gideon Raff je što se mene tiče uvek i bio krajnje limitiran autor pa me ne čudi ovakva ograničenost njegovog sagledavanja vlastite teme.

Rezultat je nažalost dosta garden variety ostvarenje koje ne kapitalizuje u dovoljnoj meri svoju neobičnu lokaciju. Film je završio na Netflixu i maloekranska sudbina mu je prava mera, obrni okreni.

Kada se tome doda trajanje od 130 minuta koje je Raff sebi dopustio misleći da pravi istorijsku fresku a ne prilično banalan i ne do kraja ubedljiv true story, reč je o nečemu što bi se teško podnelo u bioskopu.

* * / * * * *

[lilit]

btw, krajnje vreme da urade butch cassidy & sundance kid remake sa pittom i di capriom.

Како си се само сетила. Ја се свакако надам да ће бити још (пуно) филмова са овим дуом. Иначе, филм још увек нисам гледао јер не могу наћи друштво пошто су тобоже чули/прочитали да је филм лош. Идете ли ви кат-кад сами у биоскоп? Да ли је то срамота?

kad god mogu da biram (a to je uvek ), idem sama u bioskop. nema boljeg osećaja. kad povremeno odem s nekim u bioskop, to je najveći znak poštovanja za tu osobu. jbt, introvert progovara. 
(ne šalim se!)


još se sećam edvarda II kog sam gledala sama sama (nikoga u celom bioskopu) u slavici na karaburmi. dešavalo se da nikog ne bude ni u odeonu, 20. oktobru, šumadiji, fontani. ovde imam tu privilegiju u burg kinu, posebno kad gledam trećeg čoveka (koji im je svakog dana na repertoaru već dugi niz decenija).


tako da, truki, ako nisi dosad, idi u uživaj! i seti se da postoji bar jedna osoba koja ti zavidi.

[lilit]

joj ljudi što će ovo biti dobar film

https://io9.gizmodo.com/a-dark-knight-rises-actor-is-joining-joker-as-batmans-l-1829114921

https://youtu.be/5btyBWXgl44

i muzika i kasting i razumevanje i empatija i SVE!

can't wait

[Meho Krljic]

Da, ja sam video trejler prvi put pred Tarantina prošle nedelje i iznenadio se da je taj film imao tako malo promocije. Ali Žoakin deluje dosta investirano, moglo bi da bude zanimljivo.

[crippled_avenger]

ANGEL HAS FALLEN Rica Romana Waugha je još jedan korak napred u serijalu FALLEN. Od skromno i jedva napabirčenog OLYMPUSa koji je lansirao franšizu, usput se ispostavljajući kao blatantni čuvenog speca Jamie Vanderbilta WHITE HOUSE DOWN koji je izašao kasnije i flopovao, velikim delom jer se pojavo OLYMPUS, stigao je LONDON HAS FALLEN u kome je Babak Najafi napravio dosta jako dobre akcije na Avi Lernerovim novoizgrađenim setovima Londona, ali je Gerard Butler bio odbojna pojava u glumačkom pogledu do tačke da je smetao odličnoj akciji.

Ric Roman Waugh je u ovoj skupini reditelj sa najjasnijim autorskim pečatom u on ga donosi u ovaj film, i u dobru i u zlu.

U dobru, Ric Roman Waugh donosi svoju visceralnu akciju sa dosta pokreta kamere, zanimljivih naturalističkih intervencija na telu, ponašanjem junaka koje barem izigrava taktičku uverljivost, dizajnom junaka koji evocira utisak autentičnosti, i opšti je utisak da je Waugh pohađao dosta tečajeva kod Michaela Manna, mada ne sve. Međutim, Ric Roman Waugh - koji je potpisan i na scenariju - deluje kao da je učinio sve ne bi li ovaj projekat što više adaptirao sebi. Čini se da Butler u Waughu pronalazi "srodnu dušu" i da želi da kontinuirano radi sa njim, i omogućuje mu da na FALLENu udari svoj autorski pečat.

Za razliku od Waughovih najboljih zatvorskih mačo filmova, ANGEL HAS FALLEN u principu ima jedan od onih rutinskih zapleta o agentu koji je nabeđen da je pokušao atentat na Predsednika SAD i mora da mu uporedo spase život i očisti svoj obraz. Waugh je dobio slobodu da u to unese nešto svoje. Fundamentalna trapavost cele priče i njena prevaziđenost se ne mogu izlečiti njegovim detaljima ali Waugh ipak uspeva da unese nešto svojih karakterističnih, snažnih,mjuško-muših odnosa iz kojih gradi nekoliko zanimljivih situacija, naročito između Butlera i Danny Hustona. Tu ima tonalnih neravnina, u tom Waughovom segmentu jer on je skloniji teškoj muškoj melodrami o časti, ratništvu, muškosti i sl. a reko bi se da bi Avi hteo više buddy šmeka, tako da tu u pojedinim detaljima ima svega, ali Waugh se trudi i to se isplaćuje barem kroz čitljive pokušaje unapređivanja fundamentalno "tankog" materijala.

Akcija je visceralna, s dosta pokreta kamere, širokougaonom optikom u pojedinim situacijama i integracijom nekih manjih kamera koje omogućuju taj extreme sports look sa tipičnim holivudskim kalibrima. To je Mannova lekcija koju je Waugh dobro savladao i akcija je odlična. Nažalost, na nekoliko mesta CGI nije na onom nivou na kom smo navikli a postoje barem dva bitne CGI deonice u akcionim sekvencama. Kao reditelj druge ekipe potpisan je legendarni Vic Armstrong a kao stunt coordinator takođe legendarni Greg Powell, tako da oni u saradnji sa Avijevim Bugarima prave još jedan praznik za ljubitelje akcije. Neke od scena Waugh uspeva da obogati svojim osećajem za zlokobno, dajući im autentičnu snagu - primer je prepad na kolonu kojom voze Butlerovog lika.

Ono gde ANGEL HAS FALLEN pada je zapravo jedan segment zapleta koji se mogao i izostaviti a to je "javna priča" o atentatu na predsednika koja je ekstremno naivna, kao i zaplet sa potpredsednikom kog igra Tim Blake Nelson. To su stvari koje zapravo služe kao teren za ono što je glavni adut filma i nisu previše važne ali mogle su biti bolje urađene.

Ovako, zaista treba oprostiti mnogo ovom filmu. Ipak, čini mi se da ono što Waugh na kraju pruža itekako opravdava svo razumevanje za inherentne nedostatke serijala i aljkavosti koje donosi sa sobom.

Butler je relativno nedavno bio u bioskopima sa filmom HUNTER KILLER koji se bavi sličnom premisom pokušaja da se SAD i Rusija uvuku u rat, samo sa strane ruskih ekstremista. S druge strane u finalu filma imamo jako sličan rasplet na krovu sa helikopterom kojim negativac treba da pobegne kao u THE HITMAN'S BODYGUARDu. Reklo bi se da Avijeve bioskopske produkcije počinju da imaju sličan rukopis, ili barem da imaju neke lokacije za koje je šteta da se ne koriste.

Waughu ovaj film svakako stoji kao određeni zastoj u karijeri u pogledu kvaliteta priče i njene autentičnosti ali isto tako ovo mu je do sada najskuplji film koji pokazuje da ima veštinu da istera ozbiljan akcioni film. I na svu sreću, u ovim sporim danima na američkim blagajnama, publika je ispoštovala FALLEN franšizu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

TRANSIT Christiana Petzolda je egzistencijalistička melodrama oslonjena na koncept alternativne istorije. Film se dešava u sadašnjosti doduše upadljivo lišenoj digitalnosti, i bez objašnjenja zašto je to tako. Ali Evropom već neko vreme besni fašizam i jedan od ljudi iz francuskog otpora prenoseći osetljiv rukopis dospeva u Marselj, među izbeglice koje se spremaju da uteknu iz Evrope jer nacisti polako preuzimaju Francusku i približavaju se Marselju.

Petzold ne razrađuje previše tu alternativnoistorijsku dimenziju - kada je istorija pošla putem koji je nama nepoznat. Šta je priroda tog fašizma i u kakvoj je relaciji prema Drugom svetskom ratu.

TRANSIT stoga podseća na scenario koji kao da je pisan za epohu Drugog svetskog rata a onda snimljen da se dešava danas. Time bi se moglo objasniti i to što nema digitalnih uređaja i elektronske pošte koja bi svakako pojednostavila kurirske akcije i razne druge stvari.

Petzold je specijalista za nešto što slobodno možemo definisati kao triler ali više u tom nekom evropskom art house ključu nego repertoarskom. Začuđujuće u ovom filmu takvih zahvata nema, niti ima velikih melodramskih obrta po kojima su neki Petzoldovi filmovi poznati. Stvar je dosta ravna pa i kad se desi preokret nije snaćan a naročito nije neočekivan.

TRANSIT je verovatno reakcija na modernu Evropu u kojoj ponovo imamo izbeglice, ali isto tako imamo i uspon desnice. Međutim, na kraju Petzold priča jednu "univerzalnu" priču koja se može nadovezati na egzistencijalističku tradiciju.

Nisam siguran koliko je taj koncept starinskog filma o bekstvu pred Holokaustom površno transponovan danas umetnički efektan, kada Petzold izbegava da se suoči sa "antidramskim" okolnostima tehnološkog razvoja koji je oblikovao naš život. On želi da se bavi junacima skrivenim iza lažnih imena koji na crnoj berzi nabavljaju "ausvajse", ali na kraju nisam siguran koji svet se gradi takvom anahronističnosšću.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

NIGHTMARE CINEMA je antologija horor priča, labavo povezanih materijalom koji je režirao Mick Garris sa Mickey Rourkeom u glavnoj ulozi. Produkcioni nivo filma je solidan ali kamernost nekoliko priča i po karakteru i po realizaciji vuče na televiziju i maloekranske formate, pa mislim da je to i najbolji dom za ovaj film.

Alejandro Brugues koji se u žanru do sada pojavio sa filmom JUAN OF THE DEAD u prvoj priči pravi verovatno i najsinematičnije izdanje u ovoj antologiji. U maniru CABIN IN THE WOODS pravi zanimljivu parodiju slashera sa ubicom koji progoni tinejdžere. Ovaj film vešto spaja duh 80s slashera propuštenog kroz krajnje ironičnu optiku, dakle i kroz ono što smo iskusili devedesetih, sa dodacima 50s SFa i dinamičnom realizacijom. Bruguesov film istovremeno nabacuje i visok tempo i bioskopski ugođaj koji potom film ne dostiže.

Joe Dante po Mathesonu snima zanimljivu zonasumrakovsku horor etidu o rizicima plastičnih operacija. Film je kamerni, a Dante se kreće terenom koji mu u principu nije svojstven. Ipak, iako nema one ekstremnosti i cartoonish izraza po kome ume da bude prepoznatljiv, ovaj film ima svoj high spirit, delom zahvaljujući Richardu Chamberlainu u ulozi plastičnog hirurga. Kao što je Brugues u odnosu na svoje ranije radove "prevazišao" sebe, tako je Dante snimio nešto u čemu nije baš ostavio svoj pečat, i pokazao je u detaljima malo staračkog nemara ali je generalno solidan.

Treću priču potpisuje Ryuhei Kitamura, i ona kreće odlično, spajajući internatski exorcism horor sa nekim njegovim J-horor obeležjima koja su passe ali su zanimljiv spoj sa ovom temom, međutim sve to negde od polovine postaje generički, gomilaju se besmisleni preokreti, prevaziđene konfrontacije i do kraja slabo drži pažnju.

David Slade je uradio malu stilsku vežbu u četvrtoj priči i nažalost nije ponudio ništa sadržajnije dočim je Mick Garris u svom maniru prekaljenog profesionalca uspeo da uradi ono što je do sada više pita izveo - u antologiji sa poznatijim kolegama i klasicima uspeo da se bolje snađe nego oni, u jednoj bucatijevskoj priči o dečaku koji teško ranjen završava u bolnici u kome deo prisutnih pokušava da ga izleči a deo da ga odvede u večna lovišta.

Ako bih rangirao priče, Brugues i Dante su na vrhu. Za njima Garris. U ovoj horor antologiji ima šta da se vidi, ali sem Bruguesa i Garrisa ostali nisu pružili rad na nivou koji se od njih očekuje.

Srećom, dvočasovni skup pet priča je pitak i gledljiv, pa fanovi žanra neće mnogo propatiti ako se ipak prepuste ovom polovičnom iskustvu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SHANGHAI FORTRESS Hua Tao-Tenga je kineski SF akcijaš o jedinici boraca protiv vanzemaljske invazije. Film je konfuzan, preopterećen efektima koji bi možda bili i podnošljivi da su upotrebljeni u nečemu smislenijem a ovde kako su sami sebi svrha nisu dovoljno dobri. Koliko sam uspeo da razaznam u ovoj salati od kadrova, vanzemaljci su napali Zemlju, a nad Šangajem je nekakav štit koji oni prete da će probiti.

U Kini je izašao na 17 miliona dolara zarade što nigde u svetu nije mala cifra ali imajući u vidu kineski box office to ipak nije ništa naročito.

Ovo je ona vrsta old school SF akcijaša kakva se u tako ortodoksnoj formi više ne radi ni u Holivudu. Ipak, Kinezi vide ovu vrstu filma kao nešto što mogu da "iznesu", a u najboljim slučajevima da izvezu. Pa ipak, ovo nije jedan od tih najboljih slučajeva.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Omiljeni reditelj ljudi koji ne vole filmove Jim Jarmusch snimio je film THE DEAD DON'T DIE, svoju zombi komediju koja je doživela premijeru na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Ovo je jedan od filmva o kojima se nema šta reći dobro, niti se u njemu može prepoznati išta što je Jarmuscha nekada činilo relevantnim rediteljem.

Jarmusch je od ranih dana karijere bio sklon tome da koketira sa žanrom a ideja iza toga bila je da svoj offbeat stil unese u formu koja je prepoznatljiva baš po svojoj narativnoj efikasnosti. Jarmusch kao majstor bavljenja događajima u elipsi imao je šta da kaže u svojim komentarima žanra, povremeno.

Nažalost, THE DEAD DON'T DIE je tupav, zastareo film u odnosu na koji je horor žanr daleko odmakao u svakom pogledu, uključujući i vlastitu dekonstrukciju. Jarmusch okuplja All-Star ekipu glumaca koja u suštini baš i nije toliko All-Star a što je još gore, Bill Murray koji igra glavnu ulogu, barem u zombi podžanru uopšte nije nov, i to baš kad je o dekonstrukciji reč. Mislim da baš primer Murraya najbolje ilustruje koliko su Jimovi najjači aduti u ovom filmu potpuno passe.

Siguran sam da će njegovi fanovi i dalje umeti da pronađu poneki detalj koji će fetišizovati u ovom filmu, tipa kada Iggy Pop igra zombija i jede ljude ali to je sve premalo za film koji je u bilo kom svojstvu išao u Kanu.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

IL CAMPIONE Leonarda D'Agostinija je sportska melodrama o mladom fudbaleru Rome koji ulazi u psihičku krizu pod pritisom slave, oca i prijatelja koji parazitiraju na njemu, i opšteg pritiska koji nosi život profesionalnog sportiste. Klub odlućuje da mu angažuje tutora i taj posao dobija jedan nastavnik.

Uprkos tome što su potpuno različiti, na kraju ova dva junaka uspevaju da pronađu zajednički jezik i pomognu jedan drugom.

IL CAMPIONE je film koji govori o površnom mladom ćoveku kog su glamur i pogrešni ljudi uzeli pod svoje. Međutim, ti likovi su tako površno prikazani a D'Agostini je toliko inspirisan glamurom kojim je okružen glavni junak da na kraju možemo reći da film pati od istih problema kao i junak o kome govori.

IL CAMPIONE je bio zamišljen kao neki mekani GOOD WILL HUNTING smešten u svet fudbala i snimljen sa evidentnom podrškom AS Roma i njenih sponzora. Međutim, na kraju taj šareniš iako ne nudi zadovoljavajuće delo uspeva da bude prijatan za gledanje, pre svega zahvaljujući solidnim personality actorima i produkcionom dizajnu.

Roma, odnosno njeni navijači tematizovani su u starom, kultnom, italijanskom filmu ULTRA. IL CAMPIONE je za Romu ono što je bio serjal GOAL za Newcastle i Real, pozicioniranje brenda u pozadini priče o borbi mladog igrača. Mađutim, ovaj film upadljivo ne nudi kameo role igrača što je vrlo interesantno.

IL CAMPIONE keo i značajan deo italijanske komercijalne produkcije poslednjih godina deluje kao da može imati budućnost na malim ekranima, namenjen pre svega mlađoj publici.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

INVOLUTION je rusko-nemački flm koji je bio deo poslednjeg programa koji je na FESTu uređivao Mladen Đorđević pre par godina. Reč je o filmu Pavela Hvalejeva kog je ovaj sam i slikao.

Sniman u Nemačkoj, ovaj film sebe predstavlja kao SF i spada u red onih nerazrađenih filmova koji svoje najzanimljivije ideje iznesu verbalno a po onome što se vidi na ekranu su ili vrlo pretenciozni ili banalni. INVOLUTION je baš takav film. U njemu se iznosi ideja da su ljudi počeli da involuiraju odnosno da su pošli suprotnim putem od evolucije, ali manje-više o tome se jedino nešto priča. Inače, na ekranu pratimo neke razdvojene ljubavnike, par sitnih lopova, neke porodične sporove i sl.

INVOLUTION na svojoj strani ima visoku estetizaciju koju je Hvalejev izgradio, fotografiju i zanimljivo komponovane kadrove i izabrane lokacije. I to bi manje-više bilo to.

Ovakvih filmova smo se nagledali, pa otud INVOLUTION nije čak ni zanimljiv spoj raznih neuspelih ideja.

* 1/2 / * * * *

[mac]

Već premisa da evolucija ima nekakav put, ili još gore put napretka, je pogrešna. To nije sprečilo neke da odavno koriste pojam devolucija, pa se ja sad pitam koja je razlika između tog i ovog, involucija?

[crippled_avenger]

SATANIC PANIC Chelseae Stardust je zanimljiva horor komedija koja uspeva da bude taman dovoljno sveža, taman dovoljno duhovita i taman dovoljno krvava da prevaziđe sve one ustaljene i ustajale domete mnogih skorašnjih radova u ovom podžanru. Film je producirala Fangoria, odnedavno u vlasništvu Cinestatea što znači da je Dallas Sonnier potpisan kao jedan od producenata, pa se može reći da SATANIC PANIC podosta odstupa od zahleričnih stvari koje se očekuju od ovog producenta (čak i kad je reč o horor komediji, setimo se LITTLEST REICHa).

Glavna junakinja je devojka koja radi kao isporučilac za lokalnu piceriju. Kada dobije zadatak da isporuči picu u bogataški kraj koji je van njenog rejona, ni ne sluti da će upasti u sred satanističkog rituala, i da će se ispostaviti kao jedina devica koju oni u tom trenutku mogu da obezbede.

SATANIC PANIC nije skup film ali iz filmova osamdesetih preuzima dosta lekcija u tome kako se horor može smestiti u nekoliko kuća i snimiti mahom u enterijeru. Sa Rebeccom Romijn u ulozi glavne satanističke sveštenice i Ruby Modine iz HAPPY DEATH DAY kao njenom kćerkom, imaju taman dovoljno žanrovskog star powera da opreme ovu dinamičnu i duhovitu priču. Segment na kom se nije štedelo je gore, i premda mahom ima komični efekat, urađen je bez zadrške i sa puno duha. U tom smislu, duhovitost ovog filma nikada ne ide u pravcu "mind over matter" foliranja. Ima svega onoga što treba da bude u pogledu ripper sekvenci.

Tehnička realizacija je solidna. Ovaj film svakako nije major produkcija i ima limite B-filma ali ni u čemu ne oskudeva, a Chelsea Stardust drži narativ pod kontrolom sve vreme. Isto važi i za razmeru humora i horora, film ne ispada iz tog balansa, uvek je podjednako prisustvo oba žanrovska elementa. Pa ipak, ako bih morao da definišem šta je ovaj film, najpre bih rekao da je komedija koji ne mogu da gledaju oni koji nisu ljubitelji horora. S druge strane, oni koji su došli na straight up horora mogu dobiti dosta slika i atmosfere koji im se mogu dopasti ali ne i autentičnu stravu.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

BTW, Džoker uzo Zlatnog lava u Veneciji 



Joker's Trick: Todd Phillips' Joker Takes Home the Highest Honor at the Venice Film Festival

[lilit]

BTW, Džoker uzo Zlatnog lava u Veneciji 

Joker's Trick: Todd Phillips' Joker Takes Home the Highest Honor at the Venice Film Festival

jedva ga čekam. ko god je kastovao žoakina za ulogu džokera, taj je genije.

[crippled_avenger]

prvobitno nuđeno leu, ali eto ulete braco


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

BRAID Mitzi Peirone je interesantan arty horor o dvema delinkventkinjama u bekstvu koje odlučuju da potraže slkonište na bogatom imanju svoje najbolje drugarice iz detinjstva koja je danas umno poremećena i poprilično opasna osoba. Ona sa njima počinje da u odraslom dobu igra neke igre pretvaranja

Vremenom njih dve kreću da se razdvajaju i da drugačije reaguju na igru koja im je nametnuta.

Mitzi Peirone uzima ovu rudimentarnu premisu i od nje pravi vizuelno energičan film, pa uz tri inspirisane glumice gradi zanimljivu celinu. Međutim, BRAID je daleko od zaokruženog dela, pre je dobar showcase za rediteljku i glumice na ekranu.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Al zato Holivud uvek ima sveže ideje:


A Face/Off Remake Is Now in the Works

[crippled_avenger]

STARFISH britanskog filmaša i muzičara je izuzetno kriptičan, interesantan i visoko estetizovan spoj intimne psihološke drame, SFa i horora. Pripovedački, ovaj film se koristi svim sredstvima koja su dostupna Alu Whiteu i u tom pogledu pojam "dramaturgije" kao načina stvaranja drame dovodi do pune zaoštrenosti. Film se izrađava kroz fabulu, kroz fizičku radnju, ambijente, scenografske detalje a konačno i kroz zvučnu sliku. Ta punoća izraza omogućuje da gledaocu ne zasmeta kamernost, pa i statičnost pojedinih deonica.

Glavna junakinja je istovremeno i okosnica filma, i ovo je film pre svega o njoj uprkos široj vrlo bombastičnoj priči koja je okružuje. Posle smrti prijateljice, u periodu tuge i razmišljanja o nerazrešenim odnosima, junakinja se budi u svetu koji je zadesila apokalipsa i invazija nekih strašnih monstruma koji su prodrli sa drugog sveta, a kako nam u relativno šturom objašnjenju sugerišu autori, zapravo iz druge dimenzije.

Da li su ti monstrumi nešto što je prodrlo u svest junakinje posle tragedije koja ju je zadesila ili je reč o objektivnoj okolnosti, film nikada definitivno ne kaže, poigrava se tim elementima, ali kada se stvari dešavaju u pogledu suočavanja sa monstrumima, tretira ih uzbudljivo, u maniru filma A QUIET PLACE.

Al White je maštovit i vešt reditelj i uspeva da animira gledaoca raznim vrlo veštim i čitljivim rediteljskim intervencijma kojima na uspešan način sugeriše promenljive "nivoe svesti" na kojima se nalazi junakinja.

Monstrumi koji se pojavljuju idu u rasponu od kaijua do nekih manjih i odlično su dizajnirani. STARFISH je VFX-heavy film koji koketira sa žanrom i na njega se povemeno jako oslanja ali svakako nije repertoarsko ostvarenje, stoga imponuje nivo pedantnosti i kreativnosti sa kojim je realizovan baš u domenu žanrovskog.

Verujem da je Al White reditelj čiji rad treba pratiti dalje. Mašta i zanat koje je ovde pokazao neće proći nezapaženi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

CHILD'S PLAY Larsa Klevberga, norveškog debitanta je rimejk kultnog horora Dona Mancinija koji je krenuo kao mnogo više straight up horor sa goofy premisom da bi serijal postepeno krenuo da se usmerava u pravcu totalne parodije i dekonstrukcije. Mancini se svog serijala povrh svega ni danas nije odrekao ali je Klevberg dobio priliku da uradi svoj reboot paralelno sa tim.

Ono što se prvo zapaža u rebootu norveškog reditelja jeste pozajmica jako bitne premise iz danskog animiranog filma TERNET NINJA gde ukleta lutka dobija svoj život ne kroz vudu ritual već kroz postupak mobingovanog radnika u sweatshopu za proizvodnju lutaka. Dakle, lutka Chuckyja u ovom filmu ima sličnu premisu kao karirani nindža u ovom animiranom filmu s tim što nema nameru da se osveti zlom vlasniku korporacije već da postane malevolentni prijatelj onome ko ga dobije.

Međutim, kod Klevberga postoji i vlasnik korporacije koji doduše, bar ne za sada, nije protagonista ali boji celu priču svojim prisustvom.

Bitan apdejt a koji se dobro nadovezuje na potencijale horora jeste cela ta internet konektibilnost novog Chuckyja koji postaje bitno opasniji od starog iako nije ništa manje goofy.

Tu goofy premisu svojim vrlo duhovitim scenarijem jako dobro uspeva da kompenzuje Tyler Burton Smith u saradnji sa odličnom glumačkom podelom koju čine Aubrey Plaza, talentovani dečak Gabriel Bateman i Brian Tyree Henry koji mogu da iznesu hipness i "samosvest" likova unutar ovakve premise. Nekim puristima će smetati što su junaci unekoliko svesni u kako se goofy premisi nalaze ali meni je taj spoj bio odličan.

Inherentni nedostaci Mancinijevog filma čine da Klevbergov rimejk bude briljantan, ali u odnosu na projektni zadatak dat Klevbergu i Tyler Burton Smithu, ovo je sjajan maturski rad. Očekujem ih u nečemu, nadajmo se, njihovom, i autorskom.

* * * 1/2 / * * * *

[Petronije]

.

[crippled_avenger]

Ja bas nebi rekao da je moderni Caki opasniji od orginalnog Cakija. Oridjidji je brzi, jaci, pametniji i zlobniji i ne mogu ga zaustaviti trivijalne stvari kao sto su prazne baterije. Zli kriminalac okultista u telu lutke predstavlja vecu opasnost nego pokvareni robot.

Ipak mogućnost korišćenja interneta omogućuje da ljude napada svim online aparatima... Ne bih to zanemario!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

PARADISE HILLS Alice Waddington je euro-extravaganza na tragu Christophea Gansa i Guillerma Del Toroa i neočekivano se uklapa u talas horora koji na određeni način preispituju pitanja identiteta kao što je US Jordana Peelea ili pre njega rad Pascal Laugiera.

Waddingtonova ne dobacuje ni do ranog Laugiera niti do Peelea u krajnjem dometu ali taj identitetski segment je na kraju krajeva ipak samo sporedni segment, neka vrsta logičkog kostura njene gothic bajke o luksuznom ostrvu otetom od vremena i civilizacije na kome neposlušne devojke bivaju prevaspitane i prilagođene zahtevima svoje moćne okoline koja ih je poslala na obradu.

Emma Roberts predvodi glumačku podelu u kojoj su još Awkwafina i Eiza Gonzales kao njene sapatnice odnosno Milla Jovovich kao zlokobna upravnica ostrva. Uspeva da se nametne kao leading lady među njima i što je najvažnije uspeva da se izbori da je ne proguta raskošni produkcioni dizajn koji je obezbedila Alice Waddington na španskim lokacijama.

Međutim, ako produkcioni dizajn ponekad zapreti glumcima da će ih smazati, ne znači da ne pomaže filmu u nekim drugim deonicama kada odmenjuje ono što priča ne uspeva da pruži. Stil iznad supstance i eye candy jesu atributi ovog filma, i tretiram ih kao njegov kvalitet, pre nego kao objašnjenje zbog čega je možda gori nego što izgleda.

Priču su u scenario uobličili Brian DeLeeuw i Nacho Vigalondo. Za Vigalonda je ovo atipičan i narativno prilično konvencionalan rukopis, iako nekih poprilično neočekivanih preokreta ima na nivou fabule ali ne i na nivou vizure i protagonizma po čemu je on poznat.

PARADISE HILLS kao i Del Torova recentna koketiranja sa gothic bajkom ima potencijal za crossover ali više u glavnotokovski nego u art house okvir.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

RUNNING WITH THE DEVIL Jasona Cabella, film koji sam pogledao u bioskopu iako je sva prilika da je profilisan za gledanje na malom ekranu, naročito ako imamo u vidu sliku koja na velikom ekranu deluje tehnički neispravno. Da li je problem u slici i tome kako je kolorkorigovana sa tom velikom dozom crne koja je trebalo da svemu da neki tmurni kvalitet ili DCP nije dobro izrađen jer izvorni fajl nije kvalitetan, na kraju krajeva nije ni bitno. Svakako da ovakav materijal za projekciju ne zaslužuje cenu karte koja se naplaćuje i za "normalno snimljene" filmove.

Drugi segment koji bi mogao biti argument da se za ovaj film ne plati tipična cena karte jeste sam narativ. Naime, RUNNING WITH THE DEVIL jako podseća na one televizijske serije iz ciklusa DRUG WARS koje je početkom devedesetih producirao Michael Mann, i onda su one posle četvoročasovnih TV varijanti dobijale dvočasovni oblik TV filma za distribuciju na VHSu.

RUNNING WITH DEVIL deluje upravo tako, kao stomininutno skraćenje neke mini serije o kartelima.

Međutim, ono što je još zanimljivije jeste da ova po mnogo čemu sporna i nedorećema celina, na mikro-nivou dosta dobro realizovana. Ima tu lepih scenografskih rešenja, brižljivo izabrane rekvizite, lucidno kadriranih situacija, i kada se na sve to doda ponešto zanimljivih detalja iz operativnog rada kartela, RUNNING WITH THE DEVIL na kraju ipak postaje must see za one koje zanima ova tematika.

Što se ostalih tiče, uprkos podeli u kojoj se nalaze Nic Cage, Larry Fishburne i sin Wingsa Hausera, trebalo bi da zaobilaze ovaj TRAFFIC za beskućnike u širokom luku.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

RIOT GIRLS Jovanke Vučković je jedan od festivalskih žanrovskih filmova koji pokazuju da kao i u art houseu i u "žanru" postoje povlašćeni autori i "klanovi". Jovanka Vučković je već nekoliko godina aktivna kao hroničar, kritičar pa sad pomalo i autor pre svega u žanru horora. RIOT GIRLS je njen celovečernji film koji bi se najpre mogao dafinisati kao omladinski postapokaliptični film.

Naime, u alternativnoj 1995. godini došlo je do pomora "roditelja", svi stariji su umrli od neke zarazne bolesti a preživeli su deca i omladina. Naravno, kao u u svakom postapokaliptičnom filmu, oni su se odmah podelili prilikom borbe za opstanak pa su tako u sukobu bogati sa siromašni(jim)a.

Kod Jovanke Vučković zeitgeist očigledno igra važnu ulogu, ali godina kada se zaraza desila više izgleda kao 1985. nego kao 1995. Iskreno, gledajući film, zapazio sam jedan detalj u muzičkoj slici koji asocira na 1995. Sve ostalo deluje kao da je vezano za 1985. godinu i kao da sam pogrešno razumeo na početku filma. Međutim, i ostali materijali govore o 1995. pa hajde da im verujemo.

Deo junaka su punkeri, riot grrrrrl devojke, a drugi su u 50s školskim uniformama, i ničega tu nema što je mlađe od 1985. godine. Bilo bi mi zanimljivo da posle MID-90s Jonah Hilla dobijemo još jednu evokaciju "mog vremena", ali ovde smo mnogo pre dobili klasičnu 80s throwback postavku.

Soundtrack takođe govori u prilog tom 80s argumentu. Tu su uglavnom neke lažne hair metal pesme i punk koji podseća na klasike već odavno odsvirane godine.

No, RIOT GIRLS je ipak mnogo manje maštovit od TURBO KIDa i posle zanimljivog početka, ne ode praktično nikuda, osim što je solidno slikan na evidentno skromnom budžetu i što nije snimljen bez neke veštine. Međutim, u ovom filmu nema nekih novih ideja na bilo kom nivou. Krene sa tom zanimljivom premisom i onda više nemamo apsolutno nijednu aluziju na svet u kome nema odraslih izuzev očigledne metafore da se eto i u takvom svetu podele koje su stvorili "stariji" reprodukuju i produbljuju.

Međutim, nema nikakvih drugih detalja kojima bi se ta zanimljiva premisa razradila. Nema pokušaja mladih da osposobe infrastrukturu (koja je i dalje čitava), nema nekog novog uređenja civilizacije, pa čak ni u LORD OF THE FLIES obliku. Nema ništa novo sem eto jedne priče o momku koga otimaju i dve devojke koje odlaze da ga spasu.

U toku tog polnog invertiranja narativa, njih dve otkriju i da su lezbe. Nisam siguran koliko je više išta od toga novo u danima intenzivne inkluzije.

Ovaj film je finansiran u okviru raznih kanadskih programa i krenuo je na žanrovske festivale. Iako bi po definiciji morao biti spreman za crossover ka ljubiteljima "običnog žanrovskog ugođaja", nisam siguran da će u tome uspeti. Sa manjkom arty ili angažovane nadogradnje u odnosu na ovaj dosta tipski kostur, RIOT GIRLS ostaje tek zanimljiv eksces koji je pripovedački moga biti sastavljen znatno veštije.

Nažalost, sa maskama u smeni scena koje pokušavaju da bez ikakvog razloga evociraju atmosferu stripa, autorka misli da nam je već pomerila narativni prag. A nije ga ni dotakla.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

HUSTLERS Lorene Scafarie je prilično konfuzna i naivna ekranizacija istinite priče o striptizetama koje su posle izbijanja svetske ekonomske kriye izgubile svoje klijente sa Wall Streeta i počele da se bave prevarama tako što su drogirale klijente i nabijale im račune na kreditnim karticama.

Nažalost, Lorene Scafaria pravi film koji je istovremeno true crime priča, vesela lopovska pustolovina, priča o osnaživanju žena, i osuda njihove objektifikacije. Rezultat je naravno vrednosno konfuzan a u pogledu izgradnje karaktera i postavke događaja krajnje naivan.

Kako bi junakinje bile heroine, iako su u osnovi seksualne radnice, Lorene Scafaria ih pravi kao čedne mlade žene koje nikada "ne krše pravila posla striptizete i lepdenserke". U takvu karakterizaciju nemoguće je poverovati jer ipak naslućujemo kakav je to posao i kako se u njemu granice lako prelaze. Međutim, kod Scafarie junakinje sve vreme čine samo ono što je u okviru "njihovih granica" a u to je nemoguće verovati.

Njihov kriminalni rad je istovremeno glamurizovan a onda sporadično problematizovan. Žene su istovremeno objektifikovane a onda tobože "osnažene". I sve to je na kraju krajeva jedan tupav film. U određenom smislu, Jennifer Lopez kao "gazdarica" ovog filma očigledno više ne može da nađe jasnu granicu šta želi da uradi. Ona je možda pomislila da je ovo njen WOLF OF WALL STREET ali onda nije mogla pobeći od instinktivne želje da napravi i chick flick.

I možda je HUSTLERS najsmislenije čitati kao "edgy" chick flick koji se kao bavi zločinom, i kao bavi osnaživanjem žena, a u stvari je jedna bezopasna fantazija o životu na "drugoj strani" gde su muškarci tupave svinje, a žene mudre lisice. Dobri rezultati na blagajnama pokazuju da je HUSTLERS uspeo da nađe svoju publiku.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Guillaume Niclaux u filmu THALASSO nastavlja ono što je započeo u prvom igranom filmu o kidnapovanju Michela Houellebecqa. Ovo je praktično nastavak tog filma, iz njega preuzima Michela, ali i fikcionalne likove iz prvog filma. Međutim, ovog puta pojavljuje se još jedan teškaš, u svakom pogledu - Gerard Depardieu, i takođe igra samoga sebe.

Nezadovoljni režimom ishrane i terapija u spa centru, Houellebecq i Depardieu kao dvojica najkontroverznijih Francuza počinju da se druže i sparinguju na razne teme od života posle smrti i religije do seksa i politike. Niclaux im daje slobodu da se raspuste u tim dijaloškim deonicama a oni su dovoljno harizmatični da ih iznesu besprekorno.

Sporedna priča sa otmičarima iz prethodnog filma u početku smeta kao nepotreban dodatak ali vremenom se ona dosta efektno prožima sa osnovnim gradivom koje čine Michel i Gerard.

Dok je prvi film bio nesposoban da priču o otmici Houellebecqa učini održivom u dugometražnoj formi, drugi film u tome uspeva. Delom jer dodaje Gerarda, delom jer smešta priču u jednu par excellence houellebecqovsku okolnost talaso centra koju onda umereno razrađuje u njegovom ključu.

Izuzetno će našoj publici biti zanimljiv podzaplet sa Houellecqovom teorijom kako mu je otmicu organizovao Hollande sa idejom da ga spreči da se kandiduje na izborima i razmišljanjima da to opet pokuša.

* * * / * * * *