The Crippled Corner

[crippled_avenger]

LEVEL 16 Danaishke Esterhazy je vrlo zgodan kanadski suspenser koji ne nudi mnogo toga novog ali ono što radi je vrlo vešto i energično realizovano.

LEVEL 16 se na neki način može gledati kao par PARADISE HILLSa Alice Waddington, i govori o enigmatičnom internatu za devojčice koji se u nekakvim postapokaliptičnim okolnostima zagađene atmosfere nalazi pod zemljom. Naravno, ubrzo počinju da se postavljaju pitanja da li je sve onako kako rukovodioci internata tvrde. Da li je napolju apokalipsa? Da li devojčice idu na usvajanje uglednim porodicama? Da li su sve one u opasnosti?

Danaisha Esterhazy ne bazira film na nekim revolucionarnim preokretima, premda je sama geneza onoga što stoji iza svega zapravo dosta originalna. Negde na polovini filma, i gledaoci i junakinje u potpunosti shvataju šta su opasnosti, ali to ne umanjuje suspense.

LEVEL 16 stoga ne zavisi od preokreta jer uspeva da vrlo solidno generiše suspense sa jednom umerenom dozom iznenađenja. Glumačka podela je uniformno odlična, od devojčica do starijih junaka koje igraju stariji glumci. Ambijent u koji je priča smeštena je sveden, ali sugestivan i vrlo efektan. Sve u svemu, sa limitiranim sredstvima postignuto je dovoljno i LEVEL 16 stoji kao solidan i napet triler sa elementima SFa i horora koji svoju napetost crpi iz čisto filmskih sredstava i elementarne psihologije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

NEKROTRONIC Kiah Roache-Turnera je novi film ekipe koja je snimila simpatičan i vešti low budget Ozploitation WYRMWOOD. Sa nešto većim budžetom, Roache-Turner ostaje čvrsto vezan za svet visokokinetički snimljenog hibrida trashy akcije sa primesama horora.

Ovo je skuplji film pa je sebi mogao da priušti Monicu Bellucci u ulozi zle nekromanserke, kolekcionarke demona neutažive gladi, a od poznatijih njuški tu je i David Wenham. I Kian Roache-Turner pokazuje da se većim budžetom može da napravi i neke veće akcione zahvate i da se solidno služi specijalnim efektima. U tom pogledu, ovde on polaže dva ispita, pokazuje da ume sa zvezdama i da je tehnički kompetentan.

Ono u čemu pada to je priča, i to ne na nivou zamisli već na nivou vođenja. Naime, ako još i prihvatimo da je ovde priča infantilna besmislica jer ovaj žanr to trpi, ono što ne možemo da prihvatime jeste i da je ispričana infantilno i besmisleno. Roache-Turner fino odradi set-up koji je složen, bizaran i šašav, ali onda moramo da prođemo kroz još dva tutoriala koji ne pomažu da se film na kraju ne pretvori u vašar rasprskavajućih demona, i lažnih dilema.

Sve to je šareno, zabavno i dinamično, ali je šteta što nije malo smirenije ispričano jer ova vrsta šarene carpenterovske pizdarije na tragu LITTLE CHINAe ima potencijala i za više od onoga do čega je na kraju film dobacio.

Kiah Roache-Turner je reditelj koji ima perspektivu i iskreno se nadam da će uskoro doći u ruke nekog producenta koji će mu nametnuti malo više kontrole nad vođenjem priče.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SLUČAJ MAKAVEJEV Gorana Radovanovića je film kome sam neumitno morao prići sa jakim predrasudama posle prošlogodišnjih događaja oko zabrane filma MEZIMICA. Naprosto, ovaj film kao da je obuhvatio u sebi sve elemente tog slučaja i doveo ih do paroksizma, pukom igrom slučaja, ali pomalo i namerno.

Naime, SLUČAJ MAKAVEJEV je film o tome kako je  u novosadskom bioskopu Arena "suđeno" Makavajevljevom filmu W.R. MISTERIJA ORGANIZMA gde su se filmski znalci stavili na Makovu stranu ali su neki lokalni građani, u to vreme "drugovi", kao predstavnici prosvete, radnika i boraca iz "baze" bili protiv. Dakle, reč je o filmu koji iznova fetišizuje period Crnog Talasa i ugroženih sloboda filmskih autora kojima smo, ne samo u filmskoj javnosti, već i u najširoj javnosti prelavljeni svakodnevno decenijama.

Ipak, kada dođe do zabrane filma, onda nekako kao da se ne nalazimo baš u zemlji u kojoj se svakodnevno priča o zabranjenim filmovima i progonjenim autorima, iako se evo i filmovi o njihovim mukama snimaju i bogznakako nagrađuju. Radovanovićev film je pobedio na FESTu, a da nije generisao apsolutno nikakav vid aktivizma.

Konačno, vrhunac perverzije koji daje dodatni sloj ovom filmu jeste fetišizacija Svetozara Cvetkovića, Makavejevljevog redovnog saradnika, iako je upravo on bio producent MEZIMICE koji je napravio nečasni dil sa Jelenom Trivan, predsednicom Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, prihvatio njenu "nepristojnu ponudu" i prekinuo produkciju tog ostvarenja. Naravno, on je za to nagrađen mogućnošću da snima drugi film, koji mu se nota bene više snimao, a svoj cinizam je zaokružio time što je tvrdio da nikakvog pritiska od strane vlasi nije bilo, iako je o tome govorio potpuno suprotno pojedinim članovima ekipe.

I sada, isti taj Svetozar Cvetković ne samo da se pojavljuje kao nekakav simbol Makavejevljevog saradnika, već i igra njega samog i kazuje neke njegove rečenice. Film jeste sniman pre MEZIMICE i cele te afere, ali svejedno izašao je posle njega, pa je ta stvar morala uticati na recepciju kod ikoga ko ima barem gram morala.

Međutim, decenije isprazne tlapnje o tome kako je naša kinematografija bila bastion slobode potpuno su ispraznile te događaje od bilo kakvog značenja, odnosno pretvorile su ga iz činjenice u recept kako da se dođe do afirmacije. Danas, festival u Leskovcu ima nagradu koja nosi ime "Živojina Pavlovića". Ta nagrada dodeljena je bez ikakvih tegoba, bez ijedne izgovorene reči podrške kolegama, baš u dane kad je zabranjivana MEZIMICA. Autorski festival ima nagradu "Saša Petrović", ni on nije doneo bilo kakvu reakciju na to.

Dakle, sve to je prazna priča, i ako je išta nakaradnije od pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovom filmu, onda je to ponovno rekapitulairanje priče o slobodi u teksotvima koji izlaze o ovom filmu, tačno godinu dana od zabrane MEZIMICE.

Stoga, ovde ne postoji sloboda, ne postoji ni autorstvo, ne postoji ništa sem buđelara Filmskog centra Srbije, a koji je pod kontrolom vladajuće stranke, I ništa drugo nije ni potrebno. A priča o Makavejevu je komodifikacija jedne objektivne situacije koja se zaista desila i zaista bila veoma neprijatna.

Autori uvek mogu da kažu da kroz priču iz prošlosti govore o sadašnjosti, ali zapravo ne govore, oni to ne rade jer nema nikakvog fidbeka te vrste.

Šta je onda ovo? Pa ovo je jedna muzejska postavka, i kao takva ona nije u duhu Makavejeva koji i kad se bavio prošlim vremenima nije imao muzejske rezultate.

Sam film je zanimljivo baziran na snimcima te rasprave koja se odigrala u Novom Sadu i izgrađen je metodom Serbian Cuttinga koji je voleo i Mak, kombinujući segmente iz MISTERIJA, zatim snimke preživelih učesnika polemike kako slušaju sebe šta su pričali, onda nekakve igrane sugestije (ne bih to nazvao rekonstrukcijama) o govornicima koji se kao siluete javljaju preko snimka. I konačno imamo malu teatralističku intervenciju gde se u bioskopu vrši mala priručna rekonstrukcija ambijenta kako bi se sa glumcem Cvetkovićem odigralo "veliko finale" u kom Makavejev izgovra svoju odbranu, i to njen deo koji nije sačuvan na trakama ali jeste stenografisan.

Kako je Makavejevljev slučaj bio politički, onda se otvara pitanje da li je i kakav politički stav ovog filma. To je teško reći. Na scenariju je uz Radovanovića potpisan i histerični antikomunista Boris Trbić. A kako su komunisti koji su protiv filma mahom karikaturalni laici, koje je tu doduše doveo život i manipulacija lokalnih moćnika, a ne scenario, onda naravno da ne možemo reći da ih je Trbić izmislio.

S druge strane, Makavejevljeva priča o komunizmu je dosta cinična, jasno je da on odavno sebe nije video kao komunistu u titoističkom pogledu niti da je funkcionalno uopšte mogao da se identifikuje sa sistemom koji je doduše braneći pokušavao da ironično reafirmiše, tako da i taj segment leve retorike nije baš sasvim levi.

Lica koja se pojavljuju u filmu, među kojima je recimo dr Branislav Dimitrijević koji sluša trake na kojima govori njegov otac, uvaženi profesor prava Vojin Dimitrijević, svakako govore o tome da je Radovanović bio ideološki otvoren da na ekranu pored protagnoista događaja prikaže i ljude koji su danas kritički afirmatori socijalizma koji je (u pojedinim periodima) postojao u Jugoslaviji.

U filmu postoje šimpanze pred kojima sedi Svetozar Cvetković. One su verovatno simbol divlje, animalne destrukcije, instinkta, podjednako aluzija i na komuniste i na sam Makavejevljev film koji je tretirao i animalnu stranu strasti, ali rekao bih da su majmuni tu ipak radi elitističke simbolike.

Uostalom, laici koji su kritikovali film su kao komunisti bili avangarda onomad, ali svakako ni retorički ni idejno nisu pandan eliti koja ovde brani Makavejeva.

Dakle, ako išta film je možda eventualno elitistički, sa podmsešljivim odnosom prema samom komunizmu kakav je gajio i sam Makavejev.

U mešavini različitih materijala i "slojeva stvarnosti", Radovanović na neki način gradi strukturu makavejevljevskog tipa. Međutim, ono što ovaj film nema ni u tragovima jeste smisao za humor, izuzev onog koji se tu javio potpuno nesvesno kroz perverznu šalu pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovakvom projektu. To zaista deluje kao da se neko fenomenalno zajebava.

Međutim, znamo da to nije šala, već podsetnik kakvi sve ljudi mogu da se "ušunjaju" u živote velikih umetnika i ostanu da ih "zastupaju" posle smrti.

SLUČAJ MAKAVEJEV je moderan dokumentarni film koji ne kompletira činjenice o onome o čemu govori, ali je na kraju krajeva prilično jasan u prikazu događaja koi tretira. Iz samog stenograma crpi najveći deo svoje dramaturgije što je vrlo zanimljivo jer bi se od dokumentarnog filma pre očekivalo da to radi iz montaže i oblikovanja materijala nego iz verbalnog (maltene možemo reći, teksta). Stoga, uprkos tome što nije pravljen kao istorijska lekcija o MISTERIJAMA, iz niza detalja uspeva da izgradi detaljnu sliku o tom događaju koji se zbio u Novom Sadu.

[crippled_avenger]

Scott Beck i Bryan Woods su pre ogromnog planetarnog uspeha sa A QUIET PLACE već snimili jedan film, korektan found footage koji nije bio sasvim lišen rediteljskog dara. Pa ipak i u tom filmu bilo je jasno u koliko je meri John Krasinski i kao scenarista i kao reditelj bio prelomna kreativna ličnost u A QUIET PLACE.

Naime, HAUNT je jedan ultra-generic slasher sa elementima torture porna o XYtoj grupi priglupih mladih ljudi koji u potrazi za zabavom upadaju u nevolje. Ovog puta, za Noć veštica ulaze u Kuću strave kojom rukovode prave psihopate koje nameravaju da ih masakriraju.

Kako neko sebi dozvoli da snimi ovakav film posle nečega što je A QUIET PLACE ostaće enigma za mene, osim ako nema ideju da napravi neki game changer što ovaj film ni po jednom parametru nije.

On samo može biti career killer ili nešto što bitno srozava kredibilitet i kao takav spada u red filmova koje bih bez problema izbegao da nema tako uglednih imena na špici.

Jedina kopča koja se može napraviti na relaciji sa A QUIET PLACE paradoksalno jeste ta agresivna upoteba zvuka, iako ovde mogućnost sluha ili stvaranje buke nemaju uticaja na priču. Ovo je ona vrsta inferiornog slashera u kom se najveći jump scare stvori kad nešto jako tresne. Dosta žalosno, sve u svemu...

* 1/2 / * * * *

[Truman]

once upon a time ... lep, nostalgičan, proleteo! vratiću mu se vrlo brzo.

Коначно одгледао и ја ( сам у биоскопу!) Слажем се генерално с криплом, а ево шта сам написао на једној фејс регионалној групи ( да 'простите на латиници!):
Upravo odgledao. Odličan film o tom periodu Holivuda. Ako ste navikli na standardnu tarantinovsku akciju možete biti biti iznenađeni. Ovo (remek)delo je kao sporija reka koja se odjednom surva niz vodopad. Gluma vrhunska, scene sjajne ( posebno mi se dopala Pitova kad ide u posetu "starom prijatelju") i Tarantino tek na kraju daje omaž samom sebi kroz nasilje. Šteta što film nije trajao duže! 9/10
п.с. У уторак идем гледати Ад Астру тако да се "питоманија" наставља. 

[crippled_avenger]

Želja izrečena posle gledanja CHILD'S PLAYa da ćemo uskoro moći da gledamo nešto autorski od Larsa Klevberga ispunila se brže nego što sam očekivao. Naime, POLAROID je dugometražna varijanta njegovog showcase kratkog filma, dakle autorski rad.

Nažalost, POLAROID je s razlogom imao nekoliko odlaganja premijere. Reč je o lepo slikanom i dizajniranom hororu o mladima koji stradaju posle fotografisanja starim Polaroidom. Ova trashy premisa nažalost rezultira vrlo slabom i nemaštovitom stravom. Tako Klevberg u ovom filmu nažalost sve ono što izgradi u karakternim scenama ne uspeva da kapitalizuje onda krenu suspense i ripper sekvence.

Možda je sve to nešto zanimljivije samoj ciljnoj grupi - omladini koja nije gledala mnogo horora, ali iskreno mislim da ni njih ne može ozbiljnije zaintirgirati.

Šteta.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

PIERCING Nicholasa Pescea je indie film, ekranizacija romana Ryu Murakamija, o porodičnom čoveku kome je došlo vreme da malo ode od kuće i izduva svoje psihopatske nagone kroz ubistvo prostitutke. Međutim, kada uđe u realizaciju te ideje ispostavlja se da je ona možda i "luđa" nego on.

Chrstopher Abbott je glumac koga radio volim da gledam i ovo je praktično njegova duo drama sa Miom Wasikowskom ali Pesceov film je uprkos trajanju od jedva 77 minuta , isprazan, repetitivan i odbojan na pogrešan način.

Činjenica da je na kraju prošao na neke festivale, pa čak i one mejnstrim festivale, a i da je kod kritike dobio prelaznu ocenu, pokazuje da Abbott i Wasikowska imaju mnogo veći autoritet nego što bi se očekivalo.

Pesceov rediteljski koncpet je da geografski i vremenski gurne priču u neku non-descript Americanu, i to je još jedna odluka koja iako sporedno doprinosi odbojnosti ovog filma jer bi trebalo da bude znakovita a zapravo je potpuno prazna.

[crippled_avenger]

CORPORATE ANIMALS Patricka Bricea je satirična horor komedija koja se bavi kritikom korporativnog miljea i lažnih timskih vrednosti u preduzećima. Scenario je pisao Sam Bain, izvanredan britanski televizijski scenarista koji je krenuo u ekipi sa Jesse Armstrongom a danas se čini da je kolegi trenutno u Americi bolje nego njemu. Naime, za razliku od Armstronga koji ima autorsku seriju za HBO, Bain radi manje ugledne projekte sa slabijim producentima.

Na sve to, nažalost, CORPORATE ANIMALS nije dobar film, a kako je umnogome oslonjen na scenario rekao bih da u tom ishodu itekako ima i Bainove zasluge. Film je koncipiran kao kamerna drama, i najvećim delom je smešten u jedan prostor u kom junaci zaglavljeni u pećini prolaze kroz krizu i međusobne backstabbinge.

Brice se nije naročito snašao kao reditelj a Bainov scenario je teatralan i raspričan na skroz pogrešan način. Rezultat je jedna od onih mučnih indie konkokcija koja je u svom pristupu "mračna" i "anarhična" ali i po realizaciji i po idejnosti zaptavo vrlo ravna i mejnstrim.

Žao mi je zbog Baina, zbog njega sam se nadao da će ovo biti dobar film ali nažalost nije...

[crippled_avenger]

AD ASTRA Jamesa Graya je njegov prvi iskorak u SF, naročito u hard SF, i ova neobična odluka se isplatila, jednim velikim delom zato što je film rađen za studio pa je imao priliku da bude korigovan kroz dosnimavanja koja su obogatila film.

Obim reshootova je bio toliki da je uloga second unit reditelja Dana Bradleya vrlo istaknuta a za njene potrebe angažovan je čak i drugi DP, čuveni Caleb Deschanel.

Time je film bitno obogačen ali je pomalo i stvoren utisak da sedi na dve stlice.

Jedna je kontemplativni SF o svemirskom putniku koji želi da nađe svog oca - legendarnog astronauta za kog se odavno misli da je mrav i da na tom putu sazri kao ličnost. Druga je svemirski pustolovni film koji nosi neka uzbuđenja svojstvena filmovima o orbitalnim putovanjima.

Elementi ta dva filma nisu savršeno izmešani, vide se određeni šavovi ali Brad Pitt u glavnoj ulovi držai celu stvar na okupu i čini da se AD ASTRA na kraju sabere kao jedan zanimljiv svemirski vestern o svemirskom kauboju koji putuje kroz svemir u potrazi koja će mu promeniti život.

Otud, AD ASTRA na puno mesta mora da balansira i nijednom ne pada u ambis. Ali te nesigurnosti se na dosta tačaka osećaju pa će ih prepoznati i senzibilnija publika.

Jasno je da je Gray bio zaduženiji za kontemplativni deo a Bradley za uzbuđenja. I srećom, i jedno i drugo je solidno realizovano.

Brad Pitt je izuzetan u jednoj dominantnoj glavnoj roli u kojoj bez sumnje nosi ceo film u drži ga na okupu uprkos ovim kreativnim nedoumicama. Na izuzetan način uspeva da prikaže umor svog lika i potrebu za promenom  koja mu je nasušna ali se ne može ostvariti dok se ne reši situacija sa ocem.

Veliki kapital filma je što oca igra Tommy Lee Jones, glumac koji je već igrao svemirskog kauboja u istoimenom filmu a ovde dobija priliku da se iskupi za tu eskapadu Clinta Eastwooda. Štaviše, ako koji film zaslužuje naslov SPACE COWBOYS onda je to upravo ovaj koji je snimio James Gray.

GRAVITY i dalje ostaje po mnogo čemu nedostižan, po svojoj jednostavnosti, i tehničkoj usavršenosti ali AD ASTRA nije survival thriller iako ima određene elemente toga. Pre bismo mogli govoriti o Conradu kao uticaju, o filmovima kao što je APOCALYPSE NOW ili 2001 ipak ne. Pre svega jer AD ASTRA nije takav kalibar ni u estetskom pogledu ali ni po preyenziji. Ovo je ipak film mnogo iščišćenijih motivacija i mnogo konkretnijih dogovora.

AD ASTRA sasvim sigurno nije ono što su autori zamislili, a to je remek-delo psihološki utemeljenog SFa smešteno na svemirsko putovanje. Ali ono što jeste, nije manje vredno - reč je o solidnom svemirskom vesternu koji sebe ozbiljno shvata.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Fino za Ad Astra pošto ću ići da ga gledam narednog vikend ako sve bude u redu. Vidim da su utisci po interentu podeljeni ali ovo zvuči sasvim lepo.

[Truman]

Ја идем сутра. И за Било једном у Холивуду су тек подељена...разлог је што не лежи свима исто.

[crippled_avenger]

SRBENKA Nebojše Slijepčevića je kod nas lažno predstavljana kao dokumentarni film o ubistvu porodice Zec, naročito Aleksandre Zec, kako bi se stvorio utisak da Hrvati imaju svoj TERET. Pa ipak, ne može se postaviti apsolutno nikakav znak jednakosti između ta dva filma, za početak zato što SRBENKA nije film o ubistvu Aleksandre Zec i samo je spin-mašina Filmskog centra Srbije, tradicionalno bazirana na ideji da ljudi inače ne gledaju filmove uopšte mogla da pomisli kako se ova laž može održati na duže staze.

SRBENKA je primarno film o nastanku predstave Olivera Frljića o Aleksandri Zec i ona se u filmu spominje usput kao motiv oko kog se gradi predstava i oko kog učesnici radnog procesa, reditelj i glumci grade svoj umetnički izraz. Aleksandrom Zec se i oni, u materijalu koji je ušao u film, bave srazmerno malo jer je sam proces rada takav da oni kopaju po sebi, po svojim razmišljanjima, sećanjima i sl. U sklopu toga dešavaju se i tri ispovesti Srba koji pričaju o tome kako im je bilo kad su bili deca, kako je to biti dete a srpskog porekla jer i Aleksandra je bila dete kad je ubijena.

Ta svedočanstva su data lapidarno u nekim arty zahvatima što je i svojstveno tim modernim autorskim dokumentarcima.

Svaki tekst koji pokušava da predstavi ovaj film kao priču o zločinu nad porodicom Zec je potpuna laž i sva je prilika da ga je pisao neko ko nije gledao film ili ne očekuje da ga vi pogledate. U najboljem slučaju, možemo reći da je ovo film čija je sporedna tema to kako je biti Srbin u Hrvatskoj.

Međutim, pre svega ovo je film o radnom procesu Olivera Frljića, making of njegove predstave. Frljićev način rada je sam po sebi političan, pa se onda uz njega normalno javlja i politika, ali SRBENKA se izrazito fokusira baš na Frljića te i tu političnost prelama kroz njega. Ono što pratimo su njegove indikacije i reakcije, pa čak i kad se dešava nešto objektivno, film nam to ne prikazuje izuzev kroz njega.

Slijepčević je pošao od ideje da će snimajući proces rada na predstavi uspeti da u zasedu uhvati nešto što je uzbudljivo i ima svoju dramaturgiju, tenziju i intrigantnost. I u tome je delimično uspeo.

Međutim, reakcija na film će svakako varirati u odnosu na to koliko vas zanima gledanje Frljićevog radnog procesa. Svakako da onaj ko bude gledao zbog Aleksandre Zec u ovom filmu neće naći to što traži.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MIDSOMMAR Arija Astera je novi rad reditelja koji je prošle godine imao precenjeni HEREDITARY, slavljen kao veliki povratak horora koji je na kraju polarizovao publiku. Novi film je nešto drugačiji, još je udaljeniji od onoga što bismo u konvencionalnom smislu nazivali hororom. Međutim, obrni-okreni, MIDSOMMAR ipak jeste film strave, na kraju krajeva i što je najvažnije, bitno je bolji od HEREDITARY.

Ari Aster je snimio dvoipočasovni film. Da li je to bilo neophodno? Svakako da ne. Nema MIDSOMMAR nekakav zahvat ili obim priče koji iziskuje to vreme trajanja i tu odluku da se snimi tako iracionalno dug film zapravo možemo čitati kao Asterovu odluku da odmakne svoj film od žanra i da ga gurne direktno u pravcu art housea sa jakim autorskim pečatom.

MIDSOMMAR je film koji se odmiče od horora pre svega time jer nema isključivi fokus na stravu, ali ima veliki fokus na nju kada se film dovede do ključanja. Priča počinje kao relationship drama o mladoj ženi koja ima teškoće da očuva vezu sa svojim momkom posle teške porodične tragedije koju je preživela. Ne bi li ojačala izbiljno narušenu vezu sa svojim momkom polazi sa njim i njegovim prijateljima u Švedsku na paganski praznik u jednoj izolovanoj komuni.

Kada se tamo nađu, stvari kreću putem WICKER MANa ali i odnosi među likovima postaju neobični. Naime, ovde opet moramo imati izvesnu dozu iracionalnosti među junacima kako bi priča bila održiva, i ona se bazira na dve atipične premise. Jedna premisa je da deo njih želi da ostane sa sektašima uprkos bizarnim i surovima ritualima kojima su pristvovali jer žele da pišu disertaciju o tome. Druga je da oni ne razmišljaju kao gledaoci horor filma već kao ljudi koji imaju poverenja i ne polaze od premise da je svako koga sretnu psihopata. Paradoksalno, da bi se horor ostvario, Aster iskopava motivaciju iz realizma, da ne kažem naturaizma, i time doprinosi začudnoj atmosferi.

Astera je čini mi se ta začudna atmosfera, ta prilika da se pravi neka estetizacija tela i prirode, zanimljivih ambijenata, građenje atmosfere umnogome usmerila u pogledu toga kako će izgraditi tempo filma. Dakle, film je tenzičan ali nije brz u pogledu tempa. Isto tako, bitno je naglasiti da nije naporan za gledanje, nije monoton. Ali jedna stvar koja se recimo gubi sa tako ekstremnim trajanjem jeste relacija prema inicijalnoj traumi glavne junakinje koja se na neki način zaboravi i izgubi na značaju iako je u temelju cele priče.

Pa ipak, Asterov film je izuzetno intrigantan za gledanje i sve ove eventualne probleme nadoknađuje atmosferičnošću, harizmatičnim glavnim glumcima i sjajnim lokacijama.

Ne znam da li je ovaj film ostao neprikazan kod nas jer bi pokazao da je srpski narod u dubokoj zabludi kada vapi za tim da se snimi horor o vlaškoj magiji kako bismo pokazali Zapadu nešto što oni nemaju. Ali, svakako bi bilo zanimljivo pogledati ga u bioskopu.

U panteonu zanimljivih filmova o kultovima, stavio bih ga uz rame sa SACRAMENTom, odličnim filmom Ti Westa koji se više bavi nečim po uzoru na Jonestown nego na WICKER MAN ali ima sličnu dramaturgiju uznemirenja zatvorene zajednice dolaskom stranaca.

MIDSOMMAR sigurno nije onoliki masterpis kolikim ga autori smatraju ali svakako jeste respektabilan i neophodan odmak u savremenom filmu strave.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

UN COUTEAU DANS LE COEUR Yanna Gonzaleza, brata Anthonyja Gonzaleza iz M83, i samog nekadašnjeg člana tog benda je depalmijanska pizdarija kakvu samo Francuzi danas sebi mogu da dozvole. Iako se ovaj film može posmatrati i kao neo-giallo zbog nekih stilema, uostalom i De Palma je popio malo sa tog izvora, postoji nešto užasno američko i samim tim depalmijanski u ovoj intrigantnoj queer fantaziji.

Film je smešten u svet francuske gej pornografije kasnih sedamdesetih. HIV još vreba kao ubica ali na sceni se pojavljuje pravi - slasher sa kožnom maskom i falusom iz kog izlazi oštrica.

Ubica počinje da ubija glumce koji rade za jednu porno producentkinju. Ali kako je ovo istovremeno doba ne samo De Palme već i CRUISINGa, onda isprva te smrti ne deluju čudno jer se glumci vucaraju po leather club sceni gde ima raznih čudnih svatova. Ipak, vremenom, leševi kreću da se gomilaju i glavna junakinja, producentkinja koju igra Vanessa Paradis kreće sama u istragu jer vidi da od policije nema koristi, niti ih zanima da rešavaju ovaj slučaj.

Kao De Palmini trileri iz kanonske faze, prožeti sa Friedkinovim CRUISINGom, Gonzalezov film ima junake, i zaplet, pa čak i situacije i mizanscene koji su uvek spremni da odu korak dalje od racionalnog kako bi se došlo do poente koja njega zanima, do ishoda koji on traži. I na toj ravni prepoznavanja sa De Palmom i Friedkinom ovaj film dobija ili gubi razumevanje publike.

Za razliku od De Palme, mada se ne može reći da nije pokušao, Gonzalez ne uspeva da generiše napetost, naprosto čini se da ne postavlja prave likove u opasnost, to jest da oni glavni dolaze u nevolju srazmerno kasno, kao i da sami set-pieceovi nemaju onu depalmijansku virtuoznost, ali njegovo suštinsko oslanjanje na njih je apsolutno čitljivo. Otud, čini mi se da ovaj film, iako nesumnjivo mora steći kultni status neće biti previše značajan među fanovima horora i trilera, koji pored pojmova vole da dobiju i konkretnije dokaze napetosti i strave.

Sam svet gej porno industrije je zanimljiv, vibrantan, sa nekoliko sjajnih detalja i upečatljivih likova koji su svojstveni pričama ovog tipa ali ovde dobijaju svež spin.

Gonzalezov film je uprkos svojim žanrovskim zahvatima na koje je snažno oslonjen ipak pre svega art house film i za razliku od De Palminih ranih radova, nikada nije ni morao da se dokaže u exploitation ravni. Pa na kraju zapravo osim nekoliko krvavih ubistava, i samog dešavanja u pogledu snimanja gej pronića na nivou ideja i onoga što se nagoveštava, takvog sadržaja ima iznenađujuće malo.

Glumačka ekipa je sjajna. Scenografija savršeno zarobljava ne samo epohu već pre svega film sedamdesetih. To su ti korodirali ambijenti francuskog soft corea, to su ta mesta okružena otpadima na kojima smo navikli da nalazimo gej klubove u filmu sedamdesetih.

Gonzalez je reditelj snažnog rukopisa, pa i ne čudi da je sa ovim filmom dospeo do Kana. Njime je sasvim sigurno, uvodeći element žanra uspeo i da proširi svoje područje borbe. Videćemo šta mu je sledeći korak, mada kako se čini, neće biti napravljen bez jakog queer pečata.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE PEOPLE'S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING Petera Berga je dokumentarni film koji je snimio za Olimpijski kanal u produkciji legendarnog Franka Marshalla.

Pete Berg, kao osvedočeni ljubitelj boksa, preuzima ulogu reditelja i naratora i na vrlo jasan i precizan old school način prikazuje istorijat kubanskog boksa i njegovih olimpijskih uspeha. Uz odličnu upotrebu bogate arhive koja pokriva sve aspekte sportskog i političkog dejstva boksa, Berg potpisuje film koji stoji kao udžbenički primer istovremeno poučnog i faktografski bogatog a opet energičnog i sinematičnog dokumentarca.

Nažalost, ovakvi radovi su sade u defanzivi i to je šteta, ali srećom barem televizija ih i dalje gaji. Ovo je dokumentarni film koji slavi sport i nema onu tell-all dimenziju koja bi možda mogla da ga učini pikantnijim, međutim vrlo lepo opisuje kako je Kuba stvarala heroje i vrlo lepo neke od njih koji su preživeli prikazuje danas, kada su u penziji.

Film zauzima osvežavajuće pro-amaterski a samim tim i pro-kubanski stav kad je reč o prebezima u SAD a pitanja ljudskih prava se dotiče minimalno i na jedan krajnje racionalan način.

Film je dostupan za besplatan streaming na Olympic Channelu i za ljubitelje sporta i old school dokumentarca ovo je jedno natprosečno iskustvo.

[Meho Krljic]

Ahhh.. Shots fired, kako bi to rekli mladi. Džoker je film koji i pre ulaska u bioskope posrće pod težinom diskursa koji nosi i koji mu se pripisuje a ovo sad samo komplikuje stvari 

[crippled_avenger]

Mislim da se vraćamo na priču o sunovratu civilizacije kad se real movie švercuje jer ne može da se snimi...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Rambo krece u totalnu osvetu, krece zlikovcima da JEBE KEVU,JEBE KEVU,JEBE KEVU, malo napravi pauzu da popusi cigaretu a onda im totalno IZJEBE KEVU.

Kad bi postojalo DVD izadnje za Srbiju ovo bi morao da bude blurb na poleđini

[Petronije]

[emoji23][emoji38]

[crippled_avenger]

Upravo sam odgledao RAMBO LAST BLOOD. Ja nisam ustanju da pisem recenzije kakve pise kolega Dimitrije, koje su pune slozenih recenica i egzoticnih reci, te ce moja recenzija biti drugcija, bicu jednostavan i direktan.
Jako sam ZADOVOLJAN! Film je ODLICAN! U moru marvelofih pg sjw politickih korektnih sterilnih akcionih filmova videti jedan ovakav staromodni akcioni film koji je i dobro reziran i brutalan je pravo osvezenje i praznik za sva cula. Film je dobar, brutalan, gura svoj stav i nepravi nikakve kompromise. Prica je jednostavna: Zlikovci naude osobi koja je bliska Rambu. BIG MISTAKE! Rambo krece u totalnu osvetu, krece zlikovcima da JEBE KEVU,JEBE KEVU,JEBE KEVU, malo napravi pauzu da popusi cigaretu a onda im totalno IZJEBE KEVU. Ovaj film je vecina kriticara popljuvala, e pa kriticari NEMATE POJMA! Svim obozavateljima Ramba preporucujem da ga pogledaju u bioskopu.   

Vrlo sam ohrabren!

[Meho Krljic]

Treći Kingsman deluje baš visokobudžetno:


https://youtu.be/0pbLPOrTSsI

[crippled_avenger]

pa od početka se nije štedelo!


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Treći Kingsman deluje baš visokobudžetno:


https://youtu.be/0pbLPOrTSsI

Film s nacionalnom temom. Imamo atentat u Sarajevu. Imamo srpskog glumca Rejfa Fajnsa.

[crippled_avenger]

Kad sam bio klinac sfedinom devedesetih, dok je tzv. Michael Jordan Effect bio izuzetno uticajan u Holu+ivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Earlu Manigaultu je bio jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.

Iz današnje vizure REBOUND: THE LEGEND OF EARL "THE GOAT" MANIGAULT je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakava je ostavljao onomad kada je nasuprot Nikeovoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Wilta i impresionirao Kareema dok je još bio Lew Alcindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.

Eriq La Salle je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goatove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Salle izmenio a gde je smatrao da treba "štampati legendu", tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Utah Stars posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Goat negirao se zadržalo kao "istina".

Priča je sama po već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Cheadleu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Salle se dosta i drži toga, pa tako Wilta recimo igra Kevin Garnett a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Warriorsa Joe Smith Connie Hawkinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sunsa, Lakersa i Hawksa.

Pa ipak, on uzima da Cheadle igra Manigaulta i samim tim neke od njegovih najčuvenijih atletskih akrobacija mora da lažira i to radi dosta solidno. Pa ipak, naše saznanje koliki je i ko je Cheadle više subjektivno nego objektivno čini te detalje malo neubedljivim.

Međutim, La Salle je uzeo Cheadlea da bi ovaj doneo Goatovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuče u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Salle pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.

Stoga, REBOUND funkcioniše kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila "mlada", i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu.

REBOUND definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Don Cheadle i Michael Beach najavljuju svoju veličinu koja će kasnije činiti temelj njihovih dugih i plodnih karijera, a visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle SOPRANOSa postao "više od televizije".

[crippled_avenger]

Прелюбодеяние Javora Veselinova je pokušaj visokoestetizovane pretenciozne bugarske melodrame o momku iz razvedenog braka koji se spetlja sa očevom novom ženom. Usput je to i film o njegovom odnosu sa jednom psihički nestabilnom devojkom, ali i o sofijskom noćnom životu i sve to je dato sa obiljem slow motiona. I sa tom salatom od tema i slow motionom traje jedva 74 minuta.

Film je snimljen 2014. godine. Nažalost, izgleda kao da je bitno stariji od toga. Kao da je iz vremena kada je slow motion i taj vid visoke estetizacije nekome bio big deal. Svakako da 2014. to nikoga nije zanimalo.

Jako slabo. Još jedan od radova koji umnogome potvrđuju izgrađene predrasude o bugarskoj kinematografiji.

[Meho Krljic]

Netfliksov 6 Underground stiže 13. Decembra. Majkl Bej, scenaristi Deadpoola i Ryan Reynolds. Biće dobro!


https://youtu.be/YLE85olJjp8

[crippled_avenger]

Kapitalizam bez frikcija u namenskoj industriji koja to nije...

https://www.wired.com/story/inside-google-three-years-misery-happiest-company-tech/

[Truman]

Upravo sam odgledao RAMBO LAST BLOOD. Ja nisam ustanju da pisem recenzije kakve pise kolega Dimitrije, koje su pune slozenih recenica i egzoticnih reci, te ce moja recenzija biti drugcija, bicu jednostavan i direktan.
Jako sam ZADOVOLJAN! Film je ODLICAN! U moru marvelofih pg sjw politickih korektnih sterilnih akcionih filmova videti jedan ovakav staromodni akcioni film koji je i dobro reziran i brutalan je pravo osvezenje i praznik za sva cula. Film je dobar, brutalan, gura svoj stav i nepravi nikakve kompromise. Prica je jednostavna: Zlikovci naude osobi koja je bliska Rambu. BIG MISTAKE! Rambo krece u totalnu osvetu, krece zlikovcima da JEBE KEVU,JEBE KEVU,JEBE KEVU, malo napravi pauzu da popusi cigaretu a onda im totalno IZJEBE KEVU. Ovaj film je vecina kriticara popljuvala, e pa kriticari NEMATE POJMA! Svim obozavateljima Ramba preporucujem da ga pogledaju u bioskopu.   

Последња крв је рутински осветнички акциони филм, једино што ваља у њему је Сталоне. И даље нажалост у том серијалу вреди само Прва крв.

[crippled_avenger]

kao onaj kultni prvi mlaz mokraće koji se nekad traži za analizu a nekad ne


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

JOKER Todda Phillipsa je film o kom može da se napiše knjiga.

Reč je o izuzetnom filmu u svakom pogledu, ali trenutak u kom se pojavio, njegovo mesto u okvirima popularne kulture i relacija u odnosu na nju, konačno recepcija koja je usledila - sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno.

Za početak, bitno je definisati jednu stvar. JOKER je art house film.

Ako bi me neko pitao na koji film najviše liči, najpre bih pomenuo YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey. U redu, jasna poveznica ta dva ostvarenja je Joaquin Phoenix, ali kanski laureat Lynn Ramsey je zapravo studija karaktera o junaku zatvorenom u svoja stanja, misli, sa jako subjektivnom vizurom. Phoenix je bitan činilac u oba filma. On je punktum u oba slučaja. Njegova glumačka igra, lice, telo, sve to su prejaki znaci da bi se sveli samo na to da je isti glumac u oba filma. Phoenix je u oba slučaja okosnica filma koja prevazilazi nivo kastinga. Ti filmovi ne bi bili isti da glavne uloge igra neko drugi. Na neki način, sam Phoenix je postao žanr za sebe a YOU WERE NEVER REALLY HERE i JOKER su to najradikalnije pokazali.

Dakle, ovo nije akcioni film, iako je vrlo uzbudljiv. Ovo nije komedija, iako je na pravim mestima izuzetno duhovit. Ovo je naprosto priča o posrnuću jednog čoveka u potpuno ludilo i destrukciju, izražena istovremeno gotovo ekspresionistički usled njegove subjektivnosti ali i naturalistički, maltene strindbergovski, u ređanju okolnosti koje su katalizator tog raspada.

Gde se ovaj film nalazi u odnosu na DCjev strip? Pa na istom mestu gde se nalazi i u odnosu na Scorsesea. Naime, Phillipsov film se dešava u epohi u kojoj su nastali TAXI DRIVER i KING OF COMEDY i film je u podjednakoj relaciji i sa tim filmovima koliko i sa DCjem. Njegova drska ideja da se tako direktno poigrava sa Scorseseom ne treba da se čita kao nekakav send up velikog majstora koliko možda kao pokušaj da se film učini delom Scorsese-verzuma. Odnosno, kao što postoji jasna kopča sa KING OF COMEDY, tako postoji i jasna kopča sa DCjem. Međutim, ako bih pokušao da objasnim ovaj film u odnosu na DC, rekao bih najpre da je ovo film o čoveku koji postaje Joker, negde podsvesno upoznat sa njime kao stripovskim likom, kao što me ne bi čudilo da negde zna i za Ruperta Pupkina.

Nezavisno od toga da li je Todd zaista želeo da proizvede ovaj po-mo efekat, da snimi film o stripu koji izgleda kao da su strip-junaci svesni stripa, evidentno je da ovo jeste priča o društvu koje se raspada pod uticajem dva agensa - klasnog raslojavanja i popularne kulture.

U pogledu društvene kritike u energičnoj završnici, Todd denotativno kanališe Lumetov NETWORK ali u dubini sam osetio ono vrtloženje koje je nosilo finale STRANGE DAYSa Kathryn Bigelow, tu tačku kada se iz jedne napete male priče sve relaksira kroz širenje tenzije na ceo svet.

Ipak, sve ove reference na stranu, JOKER je film u kom pop kultura igra značajnu ulogu ali daleko od toga da joj se robuje, kao i da film ne funkcioniše bez nje. Naprotiv. Ovo je film koji je moguće bez ikakvih problema i bez ostatka razumeti, prihvatiti i diviti mu se ako ne znamo ništa o DCu i Scorseseu. Štaviše, i voleo bih da je Todd Tarantino pa da post festum kaže šta ga je inspirisalo.

Nisam iskreno verovao da Larry Sher može ovako da snima iako mu je Todd do sada već priredio nekoliko dosta ozbiljnih vatrenih krštenja. Toddov film koristi stilsku raskoš sadašnjeg Scorsesea u pravljenju priče kakvu je ovaj snimao onda kada nije ovako režirao kao danas. To je vrlo zanimljivo. Ako je Scorsese zaista ključna tačka za razumevanje onoga što se dešava na ekranu, onda je bitno reći da njegovi filmovi nisu izgledali ovako, ali da opet najveći deo arsenala kojim se Todd služi jesu stigli iz njegovog opusa. Međutim, u sve ovo Todd unosi mnogo svog ličnog pečata. Uostalom, njegova sposobnost da rekonstruiše i dekonstruiše kinematografiju iz prošlih vremena videli smo u drugačijem a opet odličnom filmu STARSKY AND HUTCH. Toddov smisao za humor, za apsurd, donosi niz bogatih detalja. Ovo je jedan od onih velikih filmova gde konac delo krasi, gde od celine koja funkcioniše sve ide do detalja i gradi koherentan, do tančina osmišljen svet.

U tom smislu, dok Scorsese i u sadašnjoj epohi Holivuda može sebi da dozvoli ovakav film. Setimo se izuzetnog BRINGING OUT THE DEAD, Todd Phillips pravi vrhunsku subverziju što ovakvu priču stavlja pod strip etiketu. Ne kažem da on ovakav film ne bi mogao da snimi bez naslova JOKER. Ali teško da bi mogao da postigne ovakav eksplozivan uspeh sa ovakvim art houseom da te etikete nije bilo. Pritom, dok se JOKER otvara sa 155 miliona dolara, YOU WERE NEVER REALLY HERE je u Americi zaradio tek DVA I PO miliona dolara. Samo zahvaljujući toj etiketi, Todd je uspeo da dobije negodovanje zbog nagrade u Veneciji, ali i nestvarnu gledanost za ono što prikazuje ljudima.

Kad se raziđu dim i prašina sa bioskopskih blagajni ovog vikenda, imaćemo možda i najgledaniji savremeni art house film u istoriji, zahvaljujući jednom detalju, a to je natpis da je baziran na stripu. Todd kao stari edgelord uživa u ovoj perverziji, siguran sam u to. I treba. JOKER je na neki način i praznovanje svega do čega je savremeni film dobacio u estetskom pogledu i potpuna subverzija onoga u šta se savremeni Holivud u poslovnom pogledu pretvorio.

Istovremeno, ovo je ponovno podsećanje da to što formalno gledano filmska industrija opterećena ekranizacijama stripova, rimejkovima i nastavcima, ne znači da ne živimo u periodu neverovatne kreativnosti. A Todd se oprobao ne samo u žanrovima čiji se autori redovno potcenjuju već je radio i dva rimejka i dva nastavka. Slično Craigu Mazinu koji je napravio senzaciju kao scenarista serije CHERNOBYL a dotle je radio gross out komedije, parodije i nastavke, među njima i jedan sa Toddom, sada je i on pokazao da se u rovovima exploitationa kriju daroviti ljudi koji u pravim okolnostima mogu da zasijaju.

Osećam izuzetno lično zadovoljstvo što su dve decenije verovanja u Todda krunisane jednim ovakvim umetničkim, festivalskim i poslovnim trijumfom. Sad bar znam da neću biti usamljen kad budem nestrpljivo čekao njegov sledeći film.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

CORNBREAD, EARL AND ME Josepha Mandukea je film iz 1975. koji kao da je snimljen juče. A rekao bih čak i da dosta liči na filmove snimljene juče.

Naime, priča prati mladog dobroćudnog diva koji se sprema da ode sa košarkaškom diplomom na koledž ali onda biva ubijen od strane policije, ni kriv ni dužan, pošto su oni pomislili da je reč osumnjičenom kog su jurili.

Klinci iz kraja koji su ga obožavali, komšije, lokalni trgovci, napadaju policajce i brutalno ih isprebijaju. Međutim, kada krene suđenje, policijski inspektori kreću od jednog do drugog svedoka i vrše pritisak ne bi li ovi promenili iskaze. Na sudu, samo još jedan dečak ostaje kao potencijalni svedok koji neće lagati, iako prete da će oduzeti socialnu pomoć njegovoj majci.

Iz današnje vizure, ovaj film deluje surovo, pregrubo u rukovanju ovako delikatnim temama, ali manje-više postupci u ovoj vrsti filma nisu postali bitno uglađeniji. Stoga, kao prototip ove vrste filma zaslužuje ocenu više od one koju dobija po utisku posle gledanja.

Pored veterana kao što su Moses Gunn, Rosalind cash, Thalmus Rasulala i Bernie Casey, CORNBREAD, EARL AND ME donosi i dva zanimljiva filmska debija.

Cornbreada igra NBA velikan Jamaal Wilkes, potpisan kao Keith Wilkes. A njegovog malog obožavaoca i komšiju niko drugi do Larry Fishburne. U jednoj sceni Wilker podučava Fishburnea košarci, ali Larry će mu kasnije u Holivudu osvetlati obraz postavši upravo onako pouzdani profi kakav je Jamaal bio na parketu.

* * * / * * * *

[Truman]

Једва чекам да се бацим на Џокера, премда нисам толико фан нити њега нити целе те бетменовске приче.
Паде ми на памет једно (непристојно) питање: јеси ли икада и једном филму дао 5 звездица ( од 4!) или су четири звездице напросто врхунац што ће рећи да Џокера сврставаш у сам врх светске кинематографије? 

[crippled_avenger]

postoje samo četiri zvezdice... mada kako vreme odmiče, sve sam blaži...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Truman]

Занимљиву метрику имаш пошто већина критичара користи систем од 5*. Како год, захваљујем на одговору.

[crippled_avenger]

na ovoj metrici sam odrastao. maltin i ebert su imali te četiri zvezdice


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Truman]

Овај Џокер је толико добар да сам се по завршетку осетио помало као Он.     Финикс мора бити кандидован за Оскара.
Иначе, није била лоша "берба" ове године
Serenity, Once upon a time in Hollywood, Ad Astra, Joker

[crippled_avenger]

Posle više tekstova o pikenrolu, jedan o rokenrolu za RTS

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/421/muzika/3685417/kad-ostare-djevojke-u-ljetnim-haljinama.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Овај Џокер је толико добар да сам се по завршетку осетио помало као Он.     

Sreća da nisi admin. Mogao bi da padne masakr

[Truman]

Овај Џокер је толико добар да сам се по завршетку осетио помало као Он.     

Sreća da nisi admin. Mogao bi da padne masakr

Једино према Бобану.  Успут, јеси ли гледао Спокој ( Serenity ) са Меконахијем? Ја сам једина особа која је одушевљена њим, питам се да ли сам будала или људи не капирају његову генијалност.

[crippled_avenger]

Nisam gledao SERENITY. Još.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[ALEKSIJE D.]

Gledao sam Spokoj i držim; Trumane, da si ovo drugo. Film je krajnje glup, kombinacija Starca i more, kao i jeftinog tvista koji treba stvar da učini genijalnom.

[Truman]

Gledao sam Spokoj i držim; Trumane, da si ovo drugo. Film je krajnje glup, kombinacija Starca i more, kao i jeftinog tvista koji treba stvar da učini genijalnom.

То друго је да људи не капирају његову генијалност.

[ALEKSIJE D.]

Deder objasni nama. Glupima,

[Truman]

Не видим поенту. 

[ALEKSIJE D.]

Film o kome govoriš kako je genijalan, za mene je dosadan, razvučen, sa jeftinim rešenjima i ni po čemu osoben. Ako već tvrdiš da je genijalan, daj obrazloženje za to. Uveri me da grešim i da spoznam u čemu je moja zabluda. Zar to je tako teško?

[Truman]

За тебе је тај твист јефтин, за мене је изузетно креативна употреба мотива из савремених технологија. За тебе је употреба мотива из романа Старац и море лоша ствар, за мене добра. напрост видимо ствари другачије. Филм ми делује као прави бисер у мору продукција са фабричким подешавањем.

[crippled_avenger]

VOJNA AKADEMIJA 5 je treći film u ovom potpuno bizarnom serijalu premontiranih televizijskih epizoda koji je počeo svoj bioskopski život DRUGIM DELOM, potom trećim i evo sad petim. Dakle, prvog i četvrtog dela nema.

Peti deo je možda do sada i najbolji, iz dva razloga. Prvo, čini se da su posle prethodna dva pokušaja, autori počeli da shvataju kako da naprave nešto barem približno filmskom narativu unutar serije, tako da ovde imamo nekoliko jednoličnih priča koje pratimo uporedo i koje vode ka nekakvom zaključku. One su sve vrlo slične po svom suštinskom karakteru i prevashodno su romantične. Minimalno se prepliću i možemo reći da bi se po žanru VA 5 mogla definisati kao romantična dramedija, što je dosta neobično za nešto što govori o vojsci i budi militaristički duh. Za razliku od prethodne dve sezone koje su malo pojačale militaristički duh i bile malo više vojni filmovi, ovde imamo akcenat na vantelesnoj i vanbračnoj oplodnji.

Film traje dva sata, i to trajanje nije nežno, ali kako je reč o komprimovanoj seriji, ne može se reći da se i u tom trajanju iscrpljuju događaji.

Druga velika prednost VA5 je dobrodošla promena scenarista. Novi tim svakako pokazuje da ima elementarni dar da postavi scene, i da ima barem u tragovima smisla za humor (u jednom populističkom ključu). Zanimljivo je da i dalje likovi romske porodice zalaze u rasizam i zabavno je da ovako kontrolisan projekat koji nastaje pod pokroviteljstvom Javnog servisa RTS i Vojske Srbije ima tako pustopašan rasisitički vajb. Naravno, ne mislim da je ovde reč o nekom svesno malignom rasizmu već pre svega o pučkom jeftinom humoru koji ga takvim čini.

Nažalost, ovo je možda i najslabije režirani deo. Sa nizom scena gde se istovremeno oseća i sazrevanje ekipe i ozbiljan javašluk. Pa tako ambiciozne pokušaje smenjuju površne i aljkave realizacije.

U aktuelnoj fazi uspona militarističkog duha u Srbiji, čini se da bi Vojska Srbije konačno mogla da napravi i neki produkt koji je nešto dostojniji njenog imena ali pre svega njenih propagandnih potreba. VOJNA AKADEMIJA previše duguje prethodnom DSovom režimu koji ju je koncipirao kao još jedno odlivanje državnih para. Sada je ipak za vreme Vučićeve demokratske despotije bitno ozbiljnije doživljena moć filma sa nacionalnom temom i nije svedena na isključivi privredni kriminal kao ranije. U tom smislu me čudi da oni i dalje dopuštaju produžetak ovog serijala u ovom formatu.

[Meho Krljic]

Pa oni pričaju da navodno serija merljivo povećava broj kandidata za akademiju pa valjda računaju da ispunjava tu neku svrhu takva kakva je...

[crippled_avenger]

Verujem, mada mislim da petica neće dostići 100 000 gledalaca kao prva dva...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Sylvester Stallone je oduvek bio centralni deo filmova o Rambu. I danas je on jedna gromada mesa neodredivnog pola i starosti, muškarac koji se usred prevelike upotrebe steroida, hormona rasta i zatezaja kože pretvorio u babu sa dubokim glasom. Film o takvom čoveku bi mogao biti prvoklasna senzacija na nekom queer festivalu i rado bih ga gledao ali prosto on više nije Rambo.

Stallone posle godina očajničkog pokušaja da ostane vitalan, sada hoće da igra dedu, ali on nije deda. Deda je Clint. Ili Mel. Stallone deluje kao čovek koji osam sati dnevno provodi po lekarima kioji mu nešto ušpricavaju i posle se dorađuje u teretani. On naprosto ne može da prođe kao disfunkcionalni veteran koji danas živi kao težak i krotitelj konja u Meksiku.

Ipak, daleko da je Sly jedini fundamentalni problem ovog filma. Naivna postavka situacije ili likova sama po sebi ne može da mu se uzme za zlo. Otišli smo na film koji se zove RAMBO: LAST BLOOD i to u sred 2019. godine. Nije baš da smo imali čemu da se nadamo. Celih trideset i kusur godina od poslednjeg Rambo-filma koji je imao smisla, mi gledamo film koji ne shvata koliko je tupav i umesto da ono što je u njemu nevažno i zato glupo nekako ubrza, smandrlja, pa da dođemo do krtine, on na tome instira.

Imamo nekoliko scena koje su skaredno napisane i loše glumljene u kojima saznajemo koliko Stalloneu znači kćer preminule komšinice. Kako mu je ona kao ćerka koju nikada nije imao. Kako želi da je sačuva, možda čak i preteruje u tome. To traje dugo i užasno je.

Mi naravno znamo da će ona upasti u nevolju. I to traje dugo i užasno je.

I onda kad ona upadne u nevolju, ni tad Rambo ne ubaci u višu brzinu.

Negde na oko sat vremena filma počeo je da me hvata san. Upadao sam u san i vraćao se na javu, usput shvatajući da sam nedovoljno dugo spavao jer i dalje smo u mučno dosadnim deonicama.

Elem, imamo na kraju taj završni Rambov obračun sa negativcima. Vezan za jednu lokaciju na kojoj on ubija meksičke kartel-pimpove i njihove pistolerose, mahom raznim klopkama po kojima je poznat. Bez neke dinamike ali sa izvesnom dozom zainteresovanosti reditelja za mehaniku ubijanja. I onda on istim ritmom, bez ikakve tenzije, bez ikakvog preokreta ubije i glavnog negativca. I to je to.

Šta reći. Film se onda završava montažom Rambovih eskapada iz prvih filmova. Kao to je kraj ove sage. Nažalost, šteta što je ovo kraj. Trebalo je da bude spektakularniji.

U određenom smislu, sve je delovalo da će biti low key još kada smo imali taj homecoming momenat i vratili Ramba u SAD da zaokruži priču. Ali, moguće da ovo zapravo jeste još jedna geopolitička priča. Kao što je kec bio suočavanje sa traumom Vijetnama, dvojka pokušaj da se u Vijetnamu ipak pobedi, treći pokušaj da se Sovjetima Avganistan pretvori u Vijetnam, onda je ovaj film jedan MAGA pokušaj da se obračuna sa Meksikom kao domom malevolentnog, do zuba naoružanog i prodornog organizovanog kriminala.

Adrian Grunberg kao Meksikanac već je režirao jedan film u kom velika zvezda pravi svoj kambek preko leđa Meksikanaca. Ali GET THE GRINGO je ipak iza kulisa vodio Mel Gibson i to je potpuno druga klasa filmmakinga u odnosu na Stallonea. Zanimljivo je da Grundberg u principu važi za čuvenog pomoćnika režije koji je radio sa velikim majstorima kad su snimali u Meksiku i Južnoj Americi, i Gibsonov film je bio smešten u Meksiku a upoznali su se radeći APOCALYPTO. Međutim, iako je smešten delom u Meksiko, LAST BLOOD je sniman u Bugarskoj i na Kanarskim ostrvima! Dakle, Grundberg iako majstor za on-location rad u Meksiku, dolazi da fejkuje Meksiko u Bugarskoj. Čudni su putevi globalizacijski. Otkud Grundberg u svemu ovome? Iskustvo sigurno ima. Da li je doveden kao čovek za kog se zna da će pustiti glavnu zvezdu da režira koliko je zanima?

Ko zna?

U svakom slučaju, Grunberg je ovde saobraćajac. Neke lokacije je dobro iskoristio. Scena velikog prebijanja Ramba je recimo efektno urađena u jednoj paklenoj betonskoj faveli, i akcija nije rađena bez žara. Međutim, koliko god se Grunberg trudio da pravi nešto grungy i gritty, stvari su neizlečivo tupave i preopširne.

Onomad kad je izašao četvrti Rambo, napisao sam, "Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. smrt je efektna ali se villain ne izdvoji."

Ovde ima malo zarobljavanja, ima malo kamuflaže ali svega ostalog opet nema.

LAST BLOOD je na putu da neznatno bolje prođe na blagajnama od prethodnog filma. Projekcija na kojoj sam bio okupila je dosta ljudi iz vremena kad su prvi filmovi bili popularni. Mobilisani su stari kaldrmaši da vide svog heroja, to je publika koja se ne okuplja lako. Ipak, šteta što nisu dobili nešto bolje. Iz sale su izašli vidno razočarani, konstatujući da Sly više nije legenda.

* 1/2 / * * * *