The Crippled Corner

[Berserker]

Apropo Ramba, ovaj kriticar se prilicno slaze sa tobom:
https://youtu.be/-LKaBY222KQ

[Truman]

Мислим да је криплд престрог према Сталонеу иако нема збора да је филм танак.

[crippled_avenger]

Sad ono glupo opravdanje "Sve je to montaža" dobija neku validnost -

https://www.wired.com/story/most-deepfakes-porn-multiplying-fast/

[crippled_avenger]

Sagitaši preuzeli SNS!

https://www.youtube.com/watch?v=F4Wr5de-Mjk&fbclid=IwAR0gom7Q5FSkb_m28poZ-mNNyaDTv5nNxCcwkQwxIDW2R-7-w4bs2E2t2MM

[mac]

U praksi to izgleda tako što naša premijerka uopšteno traži da se Srbija digitalno unapredi, a onda svaki od njenih potčinjenih mora da se dovija kako to da uradi u svom sektoru, pa krenu da joj obećavaju nešto po nerealnim rokovima, pa kad shvate da ne mogu da ispune onda kreće the blame game. Interesantna reklama though.

[Meho Krljic]

Da, cela ta priča o digitalizaciji je za sada mrtvo slovo na papiru i svodi se na ohrabrujuće premijerkine priče i vrlo malo jasnog planiranja u bilo kom sektoru. IZIS u sistemu zdravstvene zaštite funkcioniše već par godina i, naravno, starije osobe doživljavaju vrlo neprijatne situacije zbog toga što ne postoji sistem da se to njima učini intuitivno pristupačnim i da ih se obuči pa sistem koji treba da izjednači pristupačnost ulsuga sao replicira nejednakosti iz meatspacea - obrazovaniji se bolje snađu, neobrazovanijima šta bog da.

[mac]

Možda je tu problem i novac. Da novca ima više onda bi sve moglo da se uradi brže i kvalitetnije. Ima jedno pravilo u menadžmentu, da možeš da biraš dve od tri stvari, a ta treća se onda postavlja sama od sebe: rok, cena, kvalitet. Biraj dve, ali onda plačeš zbog treće stavke. Ali opet, da ima više novca onda bi bilo više i korupcije, jer Srbija.

[Meho Krljic]

John Wick spin-off Ballerina with female assassin finds director

Naime Len Wiseman.

[Meho Krljic]

Refnu se osladila televizija:


'Maniac Cop' TV Series Reboot From Nicolas Winding Refn Picked Up By HBO & Canal+

[milan]

Samo da se nadamo da ce biti zivahnije od Too Old To Die Young

[crippled_avenger]

Još od vremena kad sam bio srednjoškolac pratim proces nastanka filma GEMINI MAN, kada se orvi put pojavio kao najava u planovima Jerry Bruckheimera i kada je pominjan kao potencijalni rad Curtisa Hansona i Tony Scotta. Prvobitno je pominjan Clint Eastwood kao glavni glumac, kasnije Harrison Ford i Mel Gibson a premisa je glasila atraktivno - penzionisani plaćeni ubica se suočava sa najopasnijim protivnikom, mlađom verzijom sebe nastalom genetskim inženjeringom.

Na kraju film je snimljen sa Will smithom koji faktički jeste ušao u šerifovske godine ali spada u red onih zvezda koje "nit se šiju nit se paraju" i deluje bitno mlađe od svojih pedesetak godina. Izbor Willa Smitha kao ikone akcionog filma nije sporna. Uostalom, on je pre 20 godina za Bruckheimera i snimio ENEMY OF THE STATE gde ga je baš Tony Scott istretirao kao atipičnu akcionu zvezdu, uzevši lik kakav bi kod Hitchcocka igrao Cary Grant i ubacio ga u svoj visokooktanski mehanizam.

Dvadeset godina kasnije, Smith je u tim godinama ali ne deluje da mu je fizički tonus imalo pao u odnosu na ta vremena. U tom pogledu, njegova vitalnost je možda u izvesnom smislu učinila da GEMINI MAN ne ponudi adekvatan kontrast. Pa ipak, Will Smith ima sina, a Jaden je već sada bitno zanimljiviji muzičar nego što je Will ikada bio a kao glumac je na zanimljivom putu. Stoga, Will nosi specifičan bagaž odnosa sa mlađom verzijom sebe. Ne verujem da je ovaj "meta" nivo bio zamišljen kao bitan sloj ovog filma ali uspeo je da se oformi tokom gledanja. Stoga priča o ostarelom ubici koji shvata da ga juri njegov klon i prema njemu razvija odnos kao prema sinu kog nikada nije imao, možda i ponajviše u odnosu na Smitha može da se reflektuje kroz odnos sa Jadenom.

Izbor Anga Leeja za reditelja pokazuje da su Smith i Bruckheimer želeli da uzmu autora koji će biti ne samo akcioni specijalista već i ugledan "umetnik", i na tom nivou su našli optimalno rešenje. Međutim, odlučivši se za Leeja napravili su rizičan potez jer on nije reditelj akcionih filmova, samim tim nema rutinu u vođenju takvog filma, i to se u GEMINI MANu vidi.

Ang Lee je jedan od onih reditelja koji pred svoje ekipe postavlja kompleksne tehničke zahteve i onda se zavali u stolicu i gleda kako ih oni ispunjavaju. Kao i u CROUCHING TIGERu gde je Yuen Woo Ping radio vrlo kompleksne borilačke koreografije. Kao što znamo te borbe su dogurale film i do velikog rezultata i do interesovanja za nagrade ali sve ono između tih letenja po šumi delovalo je dosta klimavo.

Ovde je film snimao Dion Beebe koji je australijski specijalista za tehnički zahtevna i inovativna snimanja. Michael Mann ga je uzeo za COLLATERAL i MIAMI VICE u vreme kad je digitalna tehnika ulazila u upotrebu. Potom je radio EDGE OF TOMORROW prepun specijalnih efekata u neslućenom obimu. Ovde je njegov zadatak bio da radi na 120 frejmova u 3Du.

J.J. Perry i ekipa eksperata za akcione scene dobili su zadatak da naprave nekoliko sekvenci koje će zaseniti Bournea ali i Bonda i to su takođe uspeli. Potera motorciklima u Kartaheni u Kolumbiji u prvom činu filma je jedna od najimpresivnijih akcionih sekvenci ove sezone, pa i poslednjih godina. Dakle, Ang Lee je majstor da crpi ono što mu donose saradnici, second unit kaskaderi.

Isto važi i za close quarters battle koji je urađen na izuzetno energičan način, sa vrlo izrazitom telesnošću u borbi, što rade i Will Smith i Mary Elizabeth Winstead.

Međutim, ono gde Ang Lee nema rutinu jesu one scenarističke i rediteljske deonice između specijalističkih briljiranja, a to su mirne scene, to je ona instalacija koja se postavlja između akcenata. U tim scenama rutiniran akcioni reditelj drži tenziju, a jedino što Ang Lee uspeva da istakne u tim delovima jeste odličan interplay između Smitha i Winsteadove. Njihovi dijalozi su odlični, imaju u sebi screwball komponentu, ali Ang Lee ima neku čudnu "lenjost" u nekim detaljima tih deonica.

Benedict Wong se javlja kao "kineski dodatak" priči, i uz kineske pare, to je svakako i put za "komercijalno vađenje" ovog filma od 138 miliona na kineskom tržištu. Njegov lik ima funkciju "budale" u ekipi koju čine "ratnik" i "čarobnica", ali je u osnovi suvišan i prosto nije na nivou njih dvoje. Kao treći u ekipi deluje kao bukvalni "treći točak", i to je onda još dodatno akcentovano detaljima koje Ang Lee verovatno svesno ostavlja campy otvorenim (tipa, nejasne okolnosti kada Wongov junak "pozajmi" Gulfstream kojim junaci putuju po svetu).

Ang Lee izbegava klasičnu akcionu gradaciju time što iz scene u scenu povećava adute u odnosu na likove ali ne u odnosu na infrastrukturu. Stoga je završni obračun postavljen u jednom malo svedenijem miljeu u pogledu ambijenta nego što bi se očekivalo ali podužu uloge junacima.

Scenario potpisuju David Benioff, Billy Ray i Darren Lemke (koji je radio na scenariju od samog početka). Kada se ime kao Benioff pojavi kao scenarista, a znamo ako ne po GAME OF THRONES a ono bar po 25th HOUR ili njegovim romanima da je reč o velikom majstoru, rekao bih da je GEMINI MAN verovatno namerno simplifikovan i ogoljen. Da li bi priča išla bolje da je nešto zakomplikovanija, da se ušlo malo više u neke tehnikalije? Što se mene tiče, verovatno da, i to bi upravo rutinirani žanrovski reditelj poput Tony Scotta i tražio.

Ang Lee je pak želeo neku arhetipsku jednostavnost i sad kad ju je dobio možemo govoriti da je izneverio očekivanja publike. To ne govorim samo u odnosu na zlatne standarde žanra kao što je baš ENEMY OF THE STATE već i u odnosu na Bournea, pa i Bonda. Ang Lee donosi jednostavnog Winnerovog MECHANICa u ovaj film, ali Smith kao A-zvezda nudi glumačke kvalitete koji prosto vape za "ozbiljnijim" okruženjem.

Konačno, GEMINI MAN je izašao u vrlo kompleksnom trenutku u istoriji savremenog Holivuda. Naime, ako se setimo, pre dvadeset godina, FIGHT CLUB je bio komercijalni promašaj, premda postao je nesporno kultni film. U ovom slučaju, JOKER je uradio upravo ono što je FIGHT CLUB pretendovao da postigne. Postao je hit, pokrenuo je gledaoce, rasplamsao polemike, i krajnje subverzivno iz ofucanog IPa napravio apoteozu originalnim filmovima.

U tom trenutku, jedino što nadraženi narod ne želi da vidi jeste GEMINI MAN koji je high concept bruckheimerovskog tipa u kome je glavna fora kako da se stoprvi put napravi svežim ono viđeno sto puta.

Naravno da je u tim okolnostima GEMINI MAN prikazan kriitčarima i publici koje tako nešto u ovom trenutku baš i ne zanima. Ako se tome doda sećanje na LOOPER koji je opet pa na jedan indie način kanibalizovao ideju GEMINI MANa, onda imamo ostvarenje koje je dočekano na nož.

GEMINI MAN svakako nije zaslužio takav brutalan doček. Ovaj film ima odličnu rolu Willa Smitha, ima sjajnu partnerku za njega u liku Mary Elizabeth Winstead, ima izvanrednu akciju, i ima do sada najveću upotrebu tehnike podmlađivanja glumaca koja u ovom filmu zaslužuje prelaznu ocenu.

Po mnogo čemu je ovo rutinski rad ali u svojim vrhunskim dometima pokazuje Holivud u najboljem svetlu. Nažalost, postojanje izvan franšize i IPa učinilo je da garden variety Holivud više ne funkcioniše u poslovnom pogledu. To bi moglo razlog za radovanje da poslovno funkconalna alternativa nije tako mračna, sama po sebi. Stoga, GEMINI MAN je old school.  Ali ima manju sposobnost da odupre svojim klonovima od svog glavnog junaka.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

END ZEIT Caroline Hellsgaerd je verovatno najbolji zombi film snimljen u Nemačkoj. Ne računm njihov koprodukcioni udeo u RESIDENT EVILima. Reč je o "ženskoj" priči o dve devojke koje u dva preživela nemačka mesta, Vajmaru i Jeni, pokušavaju da pronađu spas, kako od pomahnitalih zombija tako i od svojih trauma koje ih prate od momenta kada je izbila Z-epidemija.

Caroline Hellsgaerd nema onu žanrovsku rutiniranost iskusnijih horor reditelja, a rekao bih da joj zombi akcija i horor u principu i nisu primarni. Zato film u generalnom ritmu ozbiljno varira između karakterne drame, filma putovanje i zombi apokalipse. S druge strane, Hallsgaerdova rediteljski prilazi znatno pedantnije, mnogo više arty od žanrovskih specijalista, ima već fokus na karaktere od onoga što se inače javlja kao standard.

Indie i arty filmovi sa zombijima nisu retkost ali nisu tako česti u kontinentalnoj Evropi van Britanije. Otud svakako da ovaj film treba da pogledaju ljubitelji žarna koji pokušavaju da drže prst na pulsu žanra.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

A PIERRE WOODMAN-SZTORI je mađarski dokumentarni film o Pierreu Woodmanu koji je izvorno namenjen televiziji ali je prikazan i na nekim festivalima. Režirali su ga Andras Kovacs i Peter Szajki a Woodman im je dao pristup i na njegovom radnom mestu, i u kući i u zavičaju. Za razliku od ambicioznog ROCCOa koji je išao linijom subjektivnog dokumentarnog filma ali se na kraju pretvorio u Roccov one man show kada je autore uzeo pod svoje, ovde imamo posla sa čovekom koji je relativno tiho i bez harizme uspeo da plasira svoju priču i potisne sve kontroverze koje su o njemu postojale.

Međutim, ovaj film jeste korisna istorija jednog kraka porno industrije u kom je Pierre Woodman značajan deo, plus obrađuje i neke stare favorite kao što je recimo Stanislas Piotr.

Čim je pravljen za televiziju nesporno ima komunikativnost, ali zapravo najzanimljiviji može biti ljubiteljima i poznavaocima.

[crippled_avenger]

MISS HANOI Zdeneka Viktora je konfuzan češki krimić o hardboiled inspektoru koji sa mladom policajkom vijetnamskog porekla istražuje ubistvo koje se desilo u ovoj maloj etničkoj zajednici, prisutnoj u Istočnoj Evropi kao relikt Hladnog rata.

Nažalost, ništa od toga u ovoj priči nije adekvatno iskorišćeno. Film ne dobacuje ni do nivoa televizijskog produkta pristojnog nivoa.

[crippled_avenger]

THE MONUMENTS MEN Georgea Clooneya je nažalost slab film o vrlo zanimljivoj temi. Šta se dešava sa umetničkim delima i zaštićenim objektima kada krenu ratna dejstva? Ratno pravo kaže da se ne diraju ako se sa njih ne vrše dejstva. Ali, šta ako neka sila odluči da ta dela uništi ili otuđi?

Imali smo iskustvo Starog mosta u Mostaru. O Kosovu da i ne govorimo. Mesopotamski spomenici pod udarom pljačkaša i uništitelja iz Islamske države. Međutim, rušenje i uništenje, i konačno krađa, nisu od juče i Drugi svetski rat je bio jedna od najvećih situacija tog tipa, jednim delom jer je naciste istinski interesovala umetnost - uostalom sam Hitler je bio neuspeli slikar. Naciste su tuđa uemtnička dela zanimala na dva nivoa - klasiku da pokradu a savremenu umetnost da unište jer su je smatrali dekadentnom.

Američka vlast je formirala tim istoričara umetnosti, kustosa i arhitekata koji se iskrcavaju u Normandiji posle trupa i kreću sa njima kao konsultanti ali i posmatrači i izveštači šta se dešava sa kulturnom baštinom. Vremenom shvataju da nacisti imaju strateški plan kako da odnesu ogromne količne umetnina a deo njih i da unište. Ova ekipa stručnjaka započinje istragu kako taj plan treba da se odigra...

Clooneyev izvanredni film LEATHERHEADS je bio staromodan i to mu je bio adut. THE MONUMENTS MEN je nažalost anahron i ta arhaiziranost čini da izgleda bajato i konfekcijski. Sama priča je vođena kroz niz epizoda koje variraju u kvalitetu i samo razaraju utisak koji bi tema morala da ostavi.

All-Star podela je harizmatična ali ne uspeva da podigne nivo filma - jednim delom jer niko nema dovoljno prostora da se razigra.

Imajući u vidu kakav je, THE MONUMENTS MEN je čak i podnošljivo prošao na blagajnama.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

METRI SHESH VA NIM Saeeda Roustayia, na engleskom poznat kao JUST 6.5 predstavlja iranski film nove generacije. Posle izuzetnog filma na engleskom poznatom kao SHEEPLE, jedne vrlo zanimljive, anarhične i crnohumorne krimi priča, Iranci isporučuju novi blokbaster.

Oliver Stone je posle ciriškog filmskog festivala za ovaj film rekao, ""Just 6.5" is the Iranian "French Connection" I mentioned last post. Huge hit in Iran. Fast-moving, authentic, wholly unsentimental, a slice of Iran no one's ever seen. Writer and director is Saeed Roustayi."

Opisujući ga kao remek-delo, Stone nimalo nije preterao.

Ovaj film deluje potpuno drugačije od onih Kiarostamija i Panahija kojima su nas Iranci izlagali ranije. Izgleda kao da je cenzura popustila, prvo dopustivši da Roustayi uspe da se nagleda Friedkina, Manna i Audiarda a potom i da snimi i prikaže ovakav film.

Roustayi uspeva nešto što je vrlo redak slučaj u globalnim filmskim tokovima - da u jednoj vrlo ranoj fazi razvoja žanra u jednoj kinematografiji napravi ostvarenje koje će doprineti estetici nekog žanra u kome dominiraju neke druge kulture. Roustayi je upravo to uradio.

Iranski milje crackheada i heroinista je nešto do sada neviđeno na filmu, možda samo dotaknuto u MIDNIGHT EXPRESSu, a ove godine pravi veliki ulazak na iranske a onda i svetske ekrane. JUST 6.5 nije jedini film koji to tematizuje ali je svakako najsnažniji.

Roustayijev rediteljski pristup je moderan, kadriranje je bazirano na vešto artikulisanim pokretima kamere, mizanscen je vibrantan, ubedljiv, izbor glumaca i statista je izuzetan i doprinosi autentičnmosti, međutim Roustayijev film je estetizovan i ima finu dozu stilizacije kojom uobličuje svoj vrlo blago "podignuti realizam".

Međutim, Roustayi zna da je realizam njegovo osnovno oružje i on nikada ne "podiže" stilizaciju do nivoa tipičnijeg cops and robbers koncepta. Ono gde postoji najjači art house uticaj međutim jeste dramaturška struktura. Roustayi pomera fokus sa glavnog junaka, inspektora policije na narko dilera kog on hapsi, i pokušava da "razume" obe strane.

Ali, kod Roustayija je jako bitna jedna stvar - u Iranu je kazna za prodaju droge smrt. Dakle, sve dobija jednu dublju egzistencijalističku dimenziju. Nije sporno da i iranska policija nagrađuje cinkaroše, setimo se filma TARAJ iz 1985. godine, ali bez ikakve sumnje onaj ko je osuđen ima teške sudbinske dileme.

Od uvodne potere pa sve do završnice, Roustayi ubacuje čitav niz neočekivanih šamara čak i za najverziranijeg gledaoca krimića. Inventivnost autora i autentičnost miljea su izuzetni, i JUST 6.5 je zaista jedan neobičan korak napred za iranski film u jednom neočekivanom pravcu.

Sa filmom SHEEPLE, ovaj film deli izuzetnog glumca Navida Mohammadzadeha. Međutim, čini se da su oba filma ne samo deo istog talasa već i jednog vrlo zanimljivog razvoja u kome se prepoznaje sazrevanje poetika. Roustayi bi bez problema sutra mogao da snima holivudski ili zapadnoevrospki film, ali možda je bolje da ostane u Iranu i tamo napravi svoju Fabriku snova.   

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

https://www.vulture.com/2019/03/how-michael-manns-crime-story-revolutionized-crime-dramas.html

[crippled_avenger]

SORKHPUST Nime Javidija, na engleskom poznat kao THE WARDEN, možemo definisati kao umereno arty triler baziran na high conceptu koji uspeva da iz male priče prikaže i nešto, mada ne mnogo širu sliku.

Smešten u 1967. godinu, THE WARDEN govori o iranskom zatvoru koji se ruši da bi se proširio aerodrom. Poslednjeg dana, upravnik i čuvari pakuju zatvorenike i stvari za preseljenje. U poslednjem trenutku, otkriva se da jedan zatvorenik nedostaje.

Upravnik shvata da se zatvorenik sakrio negde u zatvoru koji će uskoro biti napušten, i kreće da ga traži sa čuvarima, a svi izvan njegovog kruga deluju kao potencijalni pomagači u sakrivanju i bekstvu tog robijaša osuđenog na smrt.

Ubrzo, film prerasta u jednu košmarnu priču o upravniku zatvora koji ne može da napusti svoju kaznionicu, otvara se pitanje ko je u stvari zatvorenik i ko je zapravo slobodan.

THE WARDEN želi da načne i neke metafizičke teme ali je u osnovi ovo ipak najefektnije kao triler snimljen u kinematografiji za koju taj žanr nije karakerističan. Međutim, kao i druga dva najpoznatija filma Navida Mohammadzadeha, i THE WARDEN u osnovi ima vesternizovan pristup inscenaciji pa i ritmu.

Navid je u ovom filmu drugačiji nego u JUST 6.5 i SHEEPLE. Ovde je pod šminkom, mnogo je tiši, i igra zvaničnika čija slabost baš i proističe od institucionalne presije, i straha od nadređenih. Lik je uvek na granici da preraste u karikaturu ali na kraju uspeva da prelomi gledaoca i razvije simpatije.

Nima Javidi vešto koristi epohu da bi prikazao "slobodniji život" iz Pahlavijevog vremena, pa i nešto slobodnije i emancipovanije žene.

THE WARDEN nije eksplozivan kao SHEEPLE ili JUST 6.5 ali je vrlo solidan triler kakav nismo mogli da očekujemo iz Irana.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ZOMBIELAND DOUBLE TAP Rubena Fleischera je nastavak ekonomičnog Sonyjevog hita od pre deset godina. Reese i Wernick su pokušali da naprave seriju ZOMBIELAND za Amazon i to im nije prošlo. Ali, u međuvremenu su uspeli da se afirmišu kao solidni, pouzdani i aktueni scenaristi sa simpatijama Ryana Reynoldsa sa žanrovske sadržaje, sa DEADPOOLom kao vrhunskom vizit-kartom.

ZOMBIELAND DOUBLE TAP potpisuju sa Dave Callahamom, profesionalcem koji imak nema reputaciju ravnu njihovoj. Deluje kao da je neka vrsta of projekta koji su želeli da rade ali je obrni-okreni ipak urađen kao off ostvarenje. Otud i neočekivna pomoć trećeg scenariste.

Ono što je osnovna karakteristika DOUBLE TAPa jeste da ne unapređuje stvari u odnosu na prvi film, kao što je to bio slučaj sa drugim DEADPOOLom. Da, ovog puta smo naviknutiji na meta momente koje nude Reese i Wernick ali film je epizodičniji, i ako je moguće još proizvoljniji nego prvi.

Ponovo imamo okolnosti u kojima niko ne gine od glavnih junaka, čak i kada pomislimo da će se to desiti, nažalost u toj relativno razbarušenoj strukturi imamo i čitave delova u kojima ekipa ne uspeva da prikrije koliko joj neki rukavci priče nisu važni, a na kraju krajeva i koliko joj ono što je priča nije važno u odnosu na gegove, prilike da se zapakuju neke zanimljive, bilo komične bilo akcione scene.

Ali OK, ako je prvi film ipak imao definisanije želje i ciljeve junaka i samim tima imao jasniju strukturu, ovaj barem u tom džeziranju ide od nadahnute minijature do nadahnute minijature.

Stvari su i dalje zastrašujuće meta, i dalje previše za moj ukus. U pojedinim momentima čak kreću se granicom lapsusa (iako tehnički ne greše, recimo ima referenca na Thora koji je naravno postojao kao strip pre apokalipse 2009. ali nije bio ni blizu nečega opšte prepoznatljivog kao posle filma itd.). Elem, u toj opuštenosti ima nekih bravura, ima sjajnih scena kao što je recimo finale sa evoluiralim zombijiima ili borba u kući snimljena u jednom kadru.

Druga bitna napomena je da u drugom delu Jesse Eisenberg nije tako antipatičan lik kao u prvom što je dosta bitno jer je glavni lik. No, sve u svemu, ovo je manje-više sve ono što bi se dalo očekivati, samo još rasutije.

U tom rasipanju, međutim, film dobija zanimljiv kvalitet, naime pošto nije opterećen strukturom daje mogućnost da se publika iznenadi, ne fundamentalno ali krajnje simpatično.

Elem, ko ode da se zabavi neće pogrešiti ali isto tako neće dobiti nešto više od onoga što je nudio prvi deo.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

WOUNDS Babaka Anvarija je kreativni korak nazad za ovog reditelja koji je pre par godina napravio senzaciju sa filmom u britanskoj produkciji koji je izgledao kao iranski horor, sa svim manirizmima njihove old school kinematografije.

U filmu WOUNDS, Babak Anvari je dobio priliku da režira Armie Hammera i Zazie Beetz što je privilegija ali umesto da kapitalizuje na njima on ih je zarobio u prilično stupidnom garden variety stpehenkingovskom hororu.

Ovog puta zaplet se tiče neke kletve i barmena koji je u svojoj kafani našao zaboravljen mobilni telefon pre koga mu se ona useljava u život.

Armie i Zazie pokušavaju da stvar dignu na viši nivo svojom harizmom i hemiju koju pokušavaju da uspostave među svojim likovima ali ono što je problem jeste strava koja je kinogovski neinventivna ali i realizacija koja je kruta, neinspirisana, rutinska, u pogledu bogatstva detalja i produkcionog dizajna čak i upadljivo skromna.

* *  / * * * *

[crippled_avenger]

Debitantski igrani film Abea Forsythea DOWN UNDER je niskobudžetna ali izuzetno vešto ralizovana crna komedija o rasnim nemirima u Melburnu i dve grupe momaka na pragu srednjeg doba koji idu da se pobiju jedne noći. Jednu grupu čine belci, drugu grupu čine Arapi.

Flm uspeva da nađe dosta humora, a tu ima i dosta crnjaka i dosta provokacije, u ovoj priči koja u suštini ima sve predispozije message movieja. Sa idejom da prikaže obe grupe, i one koje smtramo za negativce i one koje smatramo pozitivcima kao karikature, sa obiljem idiosinkrazija, zabluda i besmislene agresije, Forsythe gradi balansiranu sliku jednog krajnje osetljivog momenta.

Forsythe se ovde kreće nekim utabanim stazama. Imamo tu sve ono što smo naučili iz Scorseseovog AFTER HOURSa, pomešano sa nekim tarantinovskim detaljima, ali ono što je autentično jeste njegov smisao za humor koji se javlja i u fizičkoj radnji, i u detaljima i u dijalozima. Forsythe nepekidno prijatno iznena
uje i izmiče tlo pod nogama likovima unoseći specifičan apsurd ali osećajnost u njihovu besmislenu egzistenciju.

Ne treba da čudi da je posle ovakvog debija, Abe Forsythe privukao pažnju i dobio priliku da snima LITTLE MONSTERS i sarađuje s Lupitom.

Ipak, DOWN UNDER nije dovoljno ispoliran da bi ga uveo pravac u prvu ligu. Ali ovo jeste vrlo zanimljiv australijski doprinos politizovanom žanrovskom filmu koji je sa dozom humor Jordan Peele uveo u žižu interesovanja.

* * * / * * * *

[Petronije]

I ja ga nekako privedoh kraju, potpuno sam zbunjen. Kao neka specijalna dupla BB epizoda koja se bavi samo jednim likom. Tehnički besprekoran, uživao sam u oštrini, i to je otprilike to.

[crippled_avenger]

Posle odličnog filma BLUNT FORCE TRAUMA u kome je uspeo da kanališe Waltera Hilla, Ken Sanzel se vraća sa sličnom poetikom u filmu KILL CHAIN. Ponovo je reč o krimiću, sa elementima trilera pa i akcijaša, kakvog se ne bi postideo Hill.

Naravno, Hill je ovu vrstu filmova radio u bitno boljoj produkciji. I Sanzel nažalost nije uspeo da posle odličnog BLUNT FORCE TRAUMA ode korak napred u pogledu budžeta, čak bih rekao da ovo i korak nazad.

Međutim, našao je način kako slabe budžetske okolnosti preokrene u svoju korist i da napravi priču (koju bih najpre uporedio sa nekim starijim neo noir derivatima kao što je Kramerov RUNNING SCARED) koja će moći da se uradi u tim okolnostima.

Film govori o lancu smrti među naizgled nepovezanim ljudima koje sudbina sustiže jedne noći u varoši South of the Border (film je sniman u Kolumbiji) i tako se preživeli junaci prenose iz jedne zgode u sledeću.

Ryan Kwanten koji se odlično pokazao u Sanzelovom prethodnom filmu BLUNT FORCE TRAUMA, ovde ima manju ulogu i glavna zvezda je Nicolas Cage koji evidentno uspeva da snimi nešto dobro i kada radi izvan onih filmova u svojoj poznoj fazi koji pretenduju da se oslone na njega i ostvare svoje pretenzije. KILL CHAIN bi se pre mogao tretirati kao Cageov vehicle bez većih pretenzija ali rezultat je srećom smislen i nudi uživanje za ljubitelje B-krimića.

Sanzelova režija je znalačka, mišićava, on zna da svaki dinar mora da se zaradi, i danas su sve ređi reditelji sa ovakvim old school atributima. KILL CHAIN možda jeste izgubljen u vremenu jer režiran je kao Hill a pisan kao neki post-Tarantino, ali zato mislim da će ga manje nagrizati zub vremena u odnosu na ostatak DTV ponude.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmm... Dark Fate ne dobija partikularno entuzijastične kritike...


'Terminator: Dark Fate' Review: This Isn't the Worst 'Terminator' Movie, but It Should Definitely Be the Last One

   Review: 'Terminator: Dark Fate' is no triumphant comeback

"The Terminator's" original damsel-turned-warrior Sarah Connor joins their ranks too and it gives me no pleasure to report that it's not an enjoyable comeback. Poor Hamilton — who looks as fierce as ever and was rightfully excited to get a chance to bring Sarah Connor back not as an ingenue but a woman in her 60s who has lived a life — has been reduced to a lousy one-note caricature imagined by a group of men. She simply growls her awful one-liners like "I hunt Terminators and I drink till I black out. Enough of a resume for you?"Is this team of all-male screenwriters to blame? Perhaps. This film is a perfect representation of something that thinks it is being feminist simply because the camera is pointed at three women most of the time. But really, Dani is not much more than a plot device and Sarah is a reductive stereotype of an embittered woman. Even Grace, who thanks to Davis rises above the rotten script unscathed, has coded "female" limitations — she's powerful, sure, but she has emotional and physical weaknesses too.

[crippled_avenger]

Pravićemo SALVATION od blata...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ima nade!

https://variety.com/2019/film/reviews/terminator-dark-fate-review-linda-hamilton-arnold-schwarzenegger-1203377138/?fbclid=IwAR0EyN4JCVMIRqBMCu7aG8sxKX8ohXHc2hX9ysAMrk_LNcE4rdsXLFMH7E4

[crippled_avenger]

BODIES AT REST je novi film u Rennyjevoj kineskoj fazi. Harlin je prva dva filma snimio u formatima koje nije dotle radio - jedan je bio akciona komedija sa Jackie Chanom, drugi je bio fantasy baziran na igri - a BODIES AT REST je format koji savršeno dobro poznaje. Ukršteni su DIE HARD i MINDHUNTERS, dakle akcioni triler paklenog tempa smešten na jednu lokaciju, u ovom konkretnom slučaju sa personalizovanom tročlanom bandom protiv troje-četvoro dežurnih u hongkonškoj mrtvačnici na Badnje veče.

Harlinu bi više odgovarao veći bodycount jer set up sa troje civila protiv trojice kriminalaca ima aspekte potere mačke i miša, ali ima i dosta vrćenja u krug, da ne kažem jurenja vlastitog repa. Kada tome dodamo da Harlin ipak nije Kinez i da za razliku od svojih filmova nije imao priliku da izgradi neku jaču hemiju i humor prema likovima, onda imamo film čiji se aduti svode na puku mehaniku suspensea i akcije.

A u tom domenu, Harlin ima šta da pruži. BODIES AT REST je možda letargičan u pogledu likova i njihove intrigantnosti ali je vrlo pedantan i energičan kada krenu suspense scene i borba. Tuiče su izuzetno efektne, close quarters borbe generalno su energične i maštovite, a po svom običaju, Harlin čuva svoja obeležja za veliko simfonijsko finale sa srčom i eksplozijama.

BODIES AT REST nije inovativan u akcionom pogledu kao stvari koje se danas dešavaju u Indoneziji, recimo. I u tom pogledu, morao je da ima zanimljivije likove. Međutim, u domenu old school akcije i suspensea, to je visok standard, kakav se od Harlina očekuje. Stoga, i sam film nudi old school ugođaj svima onima koje te stvari i dalje zanimaju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SWEETHEART J.D. Dillarda je lepo prihvaćeni Blumhouse film koji je doživeo premijeru na Sundanceu. Nemam nameru da kvarim slavlje ali film me je ostavio prilično ravnodušnim. Reč je o priči o devojci-brodolomnici koja skonča na pustom ostrvu a onda se ispostavi da je na sve tu tamo aktivan i nekakav humanoidni kaiju. Uprkos tome što i sami autori pomalo aludiraju da je taj kaiju u izvesnoj meri simbol njenog stanja, ali na kraju krajeva ipak i realna pretnja i deo stvarnosti, svaki pokušaj da se kroz kaijua unese podtekst daje pogrešan predznak filmu. Naime, u normalnim okolnostima bi već izbacivanje junakinje na pusto ostrvo bio dovoljan high concept za psihološko preispitivanje. Ovo je korak dalje, po svemu suvišan, ako se zaista bavimo psihologijom.

Međutim, ako se bavimo creature featureom onda je to u redu, premda Dillardov u tom aspektu samo u pojedinim deonicama dostiže nivo solidnog. Ostatak vremena je korektan. I sa trajanjem od 82 minuta, SWEETHEART naprosto ima puno praznog hoda.

Niko ne očekuje od Dillarda da bude maestro kao Zemeckis u CAST AWAYu ali njegov survival thriller naprosto nije previše zanimljiv, pa ni artikulisan oko opšte problematike sa kojom je glavna junakinja suočena. Naprosto, i kad joj se desi nešto dramatično to nije ništa naročito.

U svakom slučaju, nadam se da će se drugima dopasti ovaj film više nego meni i da će utisci biti u većem saglasju sa mahom pozitivnim kritikama.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ovo ne miriše na dobro, naravno:

Disney Is Quietly Placing Classic Fox Movies Into Its Vault, and That's Worrying

[crippled_avenger]

 EKIPA Marka Sopića je izuzetno zanimljiv debitantski film reditelja rane srednje generacije i prvi scenaristički rad Radeta Ćosića koji je još od filma AFTERPARTI pokazao da ga radovi iza kamere podjednako zanimaju kao i oni ispred. I ovog puta Ćosić proširuje svoj repertoar u odnosu na AFTERPARTI time što je i scenarista a ne samo glavni glumac i producent.

Ćosić kao scenarista u principu uspeva da prevaziđe brojna ograničenja koja se produkciono nameću srpskim repertoarskim filmovima koji se snimaju po etapama uz vrlo malo državne pomoći. EKIPA funkcioniše kao celina i u potpunosti prevazilazi sve one finansijske teškoće koje opterećuju naš komercijalni film. Scenario je interesantan, formalno bi se mogao opisati kao kriminalistička dramedija, ne pokušava da neprestano bude smešan ali kada treba onda jeste.

Film kome EKIPA najviše duguje jeste TRUE ROMANCE. Čitav niz motiva su preuzeti iz tog filma, ali u određenom smislu, rekao bih da EKIPA dosta jasno referiše na naše kolektivno gledalačko iskustvo. Tako da ima tu i iskustva gledanja Ritchieja pored samog citata iz Tony Scotta. Isto tako, EKIPA sublimira i iskustvo našeg komercijalnog filma poslednjih decenija i u tom pogledu donosi jednu rolu Andrije Miloševića koja je sveže edgy a opet komunicira sa publikom na njegov prepoznatljiv način.

Rade Ćosić se u glavnoj ulozi još bolje snašao u odnosu na junaka kog je igrao u AFTERPARTIJU. Ima više samouverenosti, i iz tog samopouzdanja i većeg iskustva izlazi i harizmatičniji lik. Ćosić u ovom filmu uspeva da izgradi lik simpatičnog fudbalera koji svojom naivnošću i raspojasanošću neprekidno dovodi svoju život i karijeru u pitanje. Mudro je sebe kao producent oktužio sa nekoliko zvezda u partnerskim i sporednim ulogama. Ćosić dobro parira Andriji Miloševiću kao partneru i Sergeju Trifunoviću i Žiki Todoroviću u sporednim ulogama. Film donosi zvezde, daje im materijal da "žvaću scenografiju" ali obrni-okreni uspeva da ih održi u funkciji priče.

Sopićeva inscenacija i fotografija Dimitrija Jokovića su konzistentne i vrlo interesantne. Sopić pokušava da što je više moguće prati glumca, da ga okruži lokacijama i ljudima i naravno time stvori izuzetnu atmosferičnost. Verujem da je ovo Jokoviću do sada ne samo najzanimljivija nego i najbolja fotografija u karijeri koja ga prikazuje u jednom svežem svetlu.

EKIPA je podržana na konkursu Filmskog centra Srbije za komercijalni film i na neki način ona može biti prototip filma za koje takav konkurs i treba da se pravi a to su filmovi koji pretenduju da komuniciraju sa publikom ali da imaju određeni dignitet i autorski pečat. Sopićev debi to definitivno ima.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

DOLEMITE IS MY NAME Craiga Brewera je biografski film o Rudy Ray Mooreu i njegovim počecima, zapravo ne baš počecima već o prvim uspesima kada je izgradio scensku personu Dolemitea i snimio istoimeni film koji će postati iznenadni hit svog vremena.

DOLEMITE IS MY NAME je priča o čoveku koji je pošto-poto želeo da postane poznat i posle neuspešnih muzičih pokušaja, kreće u stand up komediju plasirajući jive koji je pokupio od beskućnika da bi na kraju od toga svega snimio i film.

Ovo je film o periodu kada je zabava još uvek mogla da funkcioniše kao autentično preduzetništvo, kada su ploče mogle da se prodaju iz gepeka, kopije filma nose pod miškom od bioskopa do bioskopa, kada je proizvod bio artefakt i mogao se prodavati dugo.

U tim okolnostima je i neko kao Rudy Ray Moore, čovek bez izrazitog dara za bilo šta, mogao da postane zvezda barem u jednoj niši afroameričke populacije. Eddie Murphy donosi svoju harizmu holivudske megazvezde i uključen je na maksimum. On nosi film i prenosi unutrašnja vrtloženja Rudy Ray Moorea, sa energijom i uživanjem kakvom odavno nismo svedočili. Iako se u periodu ranih dvehiljaditih Murphy ofucao u seriji besmislenih i groznih komedija namenjenih celoj porodici, kontrapunkt tome je krenuo da traži u ozbiljnijim karakternim ulogama. Dok je kod Condona u DREAMGIRLS došao nadomak "oskara", u tom filmu on nije bio dominantna sila. Ovde jeste. DOLEMITE jeste Murphyjev šou.

Što je još važnije, toga su svi svesni, i svi oko Murphyja, iako tu ima velikih i aktuelnih, da ne kažem aktuelnijih zvezda od njega. Murphy nosi film i u punoj je formi a Brewer uzima nešto efikasnosti baš socijalnog i blaxploitation filma sedamdesetih i priču izlaže lako, nepretenciozno i sa humorom koji funkcioniše nekada sa neposrednim a nekada sa odloženim dejstvom. Brewer je snimio film za Netflix za relativno skroman budžet ali je po scenariju iskusnih biopic majstora Alexandera i Karaszewskog uspeo da napravi film koji ne pati od limita "istinite priče".

Za razliku od Mario Van Peeblesa koji je formalno odabrao put hibridnog filma u svom BAADASSSSSu koji govori o nastanku kultnog filma njegovog oca Melvina, Brewer ide na jednu jasnu svedenu formu movieja, koja danas deluje sirovo i mišićavo, taman kako volimo.

Alexander i Karaszewski su pisali ED WOOD i MAN ON THE MOON pa i PEOPLE VS LARRY FLYNT i DOLEMITE IS MY NAME se lako uklapa u taj niz. Međutim, čini se da je Brewerov film najdirektniji od njih, najjednostavniji ali i najraspoloženiji da neke elemente priče prenebregne. Naime, Rudy Ray Moore je neprekidno okružen ženama, mnoge od njih su lakog morala ali u ovom filmu on nema ljubavni život. Njegov neobičan odnos sa Lady Reed gde je uzeo gojaznu crnkinju i izveo je na scenu u jednoj situaciji je akcentovan kao nekakav Mooreov emancipatorski gest (iako Brewer ne pokazuje da ga je on sam bio svestan ali Lady Reed jeste), i to je na svu sreću jedini pokušaj da se "pokrije", opravda, odbrani, Mooreov u suštini besprizorni i za današnje uslove neprihvatljivi komičarski schtick.

Imajući u vidu celu Woke priču, ti detalji su mala žrtva.

DOLEMITE IS MY NAME je biopic koji su napravila "braća" koja znaju da svaki dinar mora da se zaradi. Moore je sanjao o tome da stigne u sve bioskope. Sada je putem streaminga stigao u sve kuće. Film je imao limited release ali jeste gorka ironija da ovo na kraju ipak nije bioskopski rad. Međutim, ono što definitivno jeste je film u kakvom bismo uživali da nam je stigao u bioskope.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ГРАНИЦА Hristijana Nočeva je bugarski film iz 1994. godine koji u sebi spaja apsolutno sve elemente istočoevropskog filma u pogledu stilema kojima se služi i rezultira jednim energičnim, gotovo deliričnim filmom što je meni u najvećem broju slučajeva kvalitet osim onda kada to rezultira i salatom od priča i značenja. E ovo je baš takav slučaj.

Film je smešten u osamdesete kada je režim Todora Živkova rekao da se puca na svakoga ko pokušava ilegalno pređe bugarsku graicu, bilo da bi je napustio ili ušao. Po zvanilčnim podacima, tom prilikom ubijeno je 105 ljudi ali autori ovog filma misle da je broj mnogo veći.

Život na karauli prikazan je kao nešto ravno paklu iz nekog košmara Jeana Geneta ali i Miloša Formana, ali i Žike Pavlovića ali i Emira Kusturice. Zato taj košmar deluje neuverljivo, koliko god ova rečenica zvučala apsurdno jer košmar ne može biti uverljiv ili ne, ne treba da podleže razumu jer onda i nije košmar. Međutim, ovde je taj košmar do te mere sklopljen od raznih rditeljskih uticaja, mahom ornamentalisitičkog stila, mada ima tu i ortodoksne češke škole pa deluje račundžijski, uprkos energičnoj realizaciji kakvu mahom imaju filmovi čiji autor misli da govori nešto važno.

Stoga, Nočevljev film jeste jedan trainwreck ali to ne umanjuje fascinantnost onoga čemu prisustvujemo a tu pre svega mislim na grčeviti pokušaj autora da prikaže sve što zna iako jedno s drugim ne ide.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Srećom pa sam fan TERMINATOR SALVATIONa. Ostali će ga praviti od blata...

[crippled_avenger]

IVANA CEA GROAZNICA Ivane Mladenović je drugi film spsko-rumunske rediteljke iz Kladova, školovane u Bukureštu sa kojim je i intenzivno profesionalno vezana.

U ovom flimu Ivana Mladenović se vraća u Kladovo i snima igranu priču u kojoj ona sama i ljudi iz njenog okruženja igraju sami sebe odnosno blago fikcionalizovanu verziju vlastitih ličnosti.

Ivana Mladenović ima iskustvno kao glumica i radila je sa uglednim rumunskim autorima međutim ovde tu celu stvar diže na viši nivo. Njena glumačka igra je centralni deo ovog filma i ona uspeva da donese dovoljno harizme da pokrene i sve ostale oko sebe, čiji kvalitet naravno varira, premda se baba i otac izdvajaju kao najfilmičniji likovi.

Ovakvi spojevi fikcije i dokumentarizma nisu novi, setimo se sličnih zahvata Srđana Karanovića a nedavno i Nikole Ležaića u TILVI ROŠ (zanimljivo da je i Tilva Roš ime sa vlaškim korenima, kao što je i ovde rumunska manjina u protagonizmu) ali film Ivane Mladenović donosi jako kompaktnu verziju svega toga, sa jasnom celovitošću priče koja "liči na život" i njegovu spontanost ali je zapravo vrlo strukturirana i oko događaja i oko transformacije lika.

U tom pogledu IVANA CEA GROAZNICA na nivou postupka unutar scena ima to poigravanje fikcijom i dokumentarniošću ali na nivou opšte strukture je ovo dobro postavljen film koji se zaokružuje i na nivou "lika" i na nivou "priče" pre svega zato što je našao okosnicu u dve okolnosti i jednom odnosu.

Okolnosti su Ivanin odmor u Kladovu i manifestacija na kojoj ona ima počasnu ulogu (u jednom momentu se pojavljuje Adam Puslojić, čovek koji je već 30 godina naša kopča sa Rumunijom) a odnos je Ivanina "zabranjena" romansa sa mlađim momkom iz njenog rodnog grada.

Pored Ivane, samo Kladovo je bitan junak ovog filma. Grad izgleda kao vrlo zanimljiva lokacija i spoj reke, hibridne arhitekture koja ide od skromnih privatnih kuća i stare socijalističke arhitekture do ekstravagantnih konstrukcija muzeja i Đerdapa, nudi najrazličitije ambijente i Ivana Mladenović ih odlično koristi sa svojom direktorkom fotografije Carmen Tofeni.

IVANA CEA GROAZNICA mogao je biti tipičan predstavnik "Bor-Majdanpek" estetike ali ju je znatno prevazišao. Naravno, ovaj film je ipak više rumunski nego srpski i u tom smislu ne treba ga svojatati.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Чия е тази песен? Adele Peeve je bugarski dokumentarni film o tome čija je pesma "Ruse kose curo imaš" koja se javlja i kod nas i kod Bugara i kod Turaka i kod Grka.

Film je bio na FESTu 2003. godine i tad sam ga prvi put gledao, stekao je tada svojevrsni kultni status jer je našao neki kuriozitet sa Balkana i onda ga je razrađivao. Međutim, način na koji je to urađeno, i ceo postupak autorke je ogavan u suštini.

Prvo, ako imamo u vidu da je tuski jaram nekako zajednički svim teritorijama na kojima se pretenduje na ovu melodiju, reklo bi se da misterija te pesme nije baš tako nerešiva. Ali Adela Peeva ima potrebu da prikaže ove narode (uključujući i svoj) kao gomilu isključivih, nedotupavnih frikova koji ne vide dalje od svog nosa.

Svaka zemlja sem Bosne je snimana tendenciozno sa akcentom na najzapuštenije ljude i objekte i vrlo malo relevantnih sagovornika osim nekih marginalnih interpretatora. U filmu ne govori nijedan etnomuzikolog, sem jednog relativno razumnog čoveka iz Makedonije, tako da ceo spor u filmu proističe iz toga što neki ulični muzikanti baljezgaju kako znaju selo iz kog potiče pesma.

Da je Adela Peeva Sacha Baron Cohen možda bi i bilo opravdanja kada snimi izvođenje ove melodije kao kaside u nekoj islamističkoj školi i onda sa tim snimkom dolazi u Vranje i pušta ga Srbima, tvrdeći da je to bosanska verzija pesme iako bosanci imaju sekularnu verziju koja je takođe ljubavna i zove se "Anadolka". Naravno da kasida sa jakim religioznim, maltene militantnim sadržajem provocira Srbe koji onda najure Adelu i njenu ekipu. Ali, naravno u kontekstu ovog filma to deluje kao da su Srbi podjednako glupi kao i ostali ali su militantni.

Peeva u svemu pronalazi elemente kojim će balkanizovati ljude koje snima. Najgore je prošla Makedonija koja u njenom filmu izgleda kao mesto na kom ni Kiarostami ne bi snimao film svoje kanonske faze. U tom pogledu, Srbija je infrastrukturno zbilja superiorna jer koliko god Peeva tražila mesta koja izgledaju zaostalo, uvek u kadar zaluta i nešto što deluje sasvim u redu.

No, Peeva je u svom triku uspela. Ne samo da je njen film putovao po festivalima već je u vreme FESTa i kod nas našao poštovaoce koji su ga razumeli baš onako kako treba. Tako recimo u Vremenu, Teofil Pančić kaže -

"Ipak, šta je tu je, sada mi samo preostaje da preuzmem rizik i – usred fertutme oko Vlade i ostalih kratkotrajnih kerefeka – podelim s vama jedan poseban doživljaj, koji je festovskoj publici upriličila bugarska rediteljka Adela Peeva, autorka dugometražnog dokumentarca Čija je ovo pesma.

Adela je Peeva krenula tragom jedne melodije koje se seća iz detinjstva, ali ne zna joj poreklo. Neću vas mučiti neizvesnošću: radi se o pesmi kod nas poznatoj po uvodnim stihovima "Ruse kose curo imaš, žališ li gi ti?" Dalje pevušite sami. Elem, pošto pesma "vuče" na Orijent, Peeva odlazi u Istanbul; tamo joj sagovornici lepo objašnjavaju da se radi o staroj turskoj popevci, ilustrujući to drevnim filmskim snimcima. Bugarka, međutim, nije zadovoljna odgovorom, i kreće u Grčku: na Lezbosu joj lokalne čičice načičkane pred tavernom odmah gorljivo objašnjavaju da se radi o staroj grčkoj pesmi, što joj smesta i demonstriraju, vokalno i instrumentalno, uz prigodno proklinjanje zlikovaca koji svojataju ekskluzivnu grčku baštinu. Istraživački raspoložena Peeva potom odlazi u Albaniju gde joj – guess what! – već prvi prolaznici na nekakvom vašaru, šta li, objašnjavaju da se radi o staroj albanskoj pesmi koju peva stanovita Tereza iz Korče. A da nije možda turska? – provocira Peeva. Ih, svašta, Turci su je sigurno uzeli od nas! A grčka? Ma, ni govora! A srpska? Glupost, Srbi nikada ne bi mogli da stvore takvu pesmu. Zašto, bre, ne bi? "Srbi su narod bez tradicije", objašnjava jedan nadobudni bata. Zna on, izučio problematiku na Sorboni, valjda. Peeva pronalazi dotičnu Terezu koja potvrđuje sve – poreklo pesme naročito – održavši usput pred kamerama jedan mali solilokvij o neuporedivim vrlinama albanskog naroda "kao takvog"... Sofijska filmska antropološkinja zatim putuje u Sarajevo gde, jakako, doznaje da se u ovoj našoj priči-trakavici zapravo radi o staroj bosanskoj pesmi: ovaj put možemo čuti čak dve verzije, "svetovnu" sevdalinku ("Oj djevojko, Anadolko") i religioznu kasidu o Alahovoj veličini. U Makedoniji autorka pronalazi novu varijantu iste pesme u derviškoj tekiji, ali i kod pravoslavnih Makedonaca (tu se zove "Paca Drenovčanka"). Rediteljku nije mrzelo da ode u te opevane Drenovce, da pronađe tragove davnog življenja te opevane Pace Lepotice... A onda – Vranje! Ciganski/romski dernek na Đurđevdan, živopisni starci iz cigan-male koji se kunu da su Koštanini unuci lično & personalno, mladi i nadobudni pravoslavni pop koji se žali na "ciganizaciju svega postojećeg" iz Naše Srpske Tradicije, pa tako i lajtmotivske pesme ovog filma, za koju je inače opšte poznato i naučno dokazato da je – nikada ne biste pogodili – stara srpska pesma iz vranjanskog kraja. Što pop & društvo i lično demonstriraju. Lepo pevaju, vaistinu. A onda se Adela s nekim Uglednim Građanima Male Varoši opušta u nekoj vranjanskoj mehani, i sve ide lepo i dobro dok im ne pusti njihovu "svetu" pesmu u obliku bosanske kaside: svi s gnušanjem ustaju od stola i odlaze, spominje se provokacija, špijuni, šta ti zapravo hoćeš, imaš li dozvolu za snimanje, psovke, gurka... malo je falilo da padnu i batine. Preživevši nekako Vranje i lokalne Čvoroviće, Adela P. se vraća u domaju, gde se njena turneja završava na "narodnom zboru" podno planine Strndže – to vašarisanje tamo ali baš strašno liči na ravnogorski Vudstok, njen vodič čak nosi trešnjev top na dernek! – gde Adeli Provokatorki prete kamenovanjem jer se usudila da pitanjem odrekne "bugarstvo" naše pesme: jedan čiča, violinista, hoće da bije i pobije sve koji kažu da je to turska pesma, grupa mladih bilmeza-motorista krvavooko objašnjava da se radi o svetoj pesmi bugarskih ustanika, o "relikviji", usput filozofirajući o tome kako treba pobiti sve Cigane i Turke, kako oni koji nisu Bugari zavređuju odlazak "pod nož"... I tu se negde ovaj briljantan filmski esej o banalnosti mržnje završava.

Ono što je Adela Peeva ovim filmom uradila upravo je (antropološki, etnološki, kulturološki...) ideal ove kolumne: "izolovala" je jedan tobože marginalan detalj iz svakodnevice i iz živuće povesti naših žilavih etno-mitova i od tog "materijala" napravila priču u koju (vazda krvava) Istorija i (vazda barapska) politika nasilno, bakandžama provaljuju, kao Kojadin i njegovi kadgod u Studio B."

Dakle, Teofil je razumeo ovaj film "baš kako treba". Zlobnik bi rekao da je to dovoljan dokaz da mu se prida neki drugi predznak.

[crippled_avenger]

TERMINATOR: DARK FATE Tima Millera je možda i najstamnija epizoda u istoriji ovog serijala. Promovisan je kao film koji će učiniti da se ostave po strani treći, četvrti i peti deo, ali barem u odnosu na treći i četvrti deluje kao krajnje inferioran rad za koji se eventualno može reći da zaista izgleda kao da nema veze sa onim što su ti filmovi postigli.

Ako je RISE OF THE MACHINES slično drugom delu napravio spektakularni rehash drugog dela, naravno arhaiziran i sa snažnim osećajem da je reč o reprizi ali i sa onom mišićavošću realizacije koja je svojstvena ovom serijalu, onda je SALVATION bio zaista nova priča - ratni film smešten u vreme posle Skynetove pobede, u svet koji je samo teasovan u prva dva filma i u pogledu akcije, produkcionog dizajna i opšteg ugođaja po monogo čemu "pravi produžetak serijala".

SALVATION je nažalost na kraju bio čak i oklevetaniji od RISE OF THE MACHINES i stvoren je utisak kako su ova dva filma abominacikja u odnosu na prva dva besprekorna i revolucionarna filma.

Sam Jim Cameron je prema ovim filmovima bio uzdržan, u odnosu na četvrti nije bio bez izvesne topline ali je provejavao osećaj kako njemu to nije to, i posle skarednog GENISYSa koji je srećom ubrzo prepoznat kao istinska abominacija od svih, prava se vraćaju Cameronu i on kreće da pravi svoj film, kao autor priče i producent.

Na mesto reditelja, Cameron je doveo Tima Millera, svog druga kome je umnogome pomogao da se dokopa režije na DEADPOOLu kojim je stekao svetsku slavu i priliku da radi skupe filmove. Lično se angažovao kao autor priče sa svojim saradnicima iz dana DARK ANGELa i TRUE LIESa.

Počnimo prvo od priče. Dakle, tehnologija koja čini našu svakodnevicu je jako napredovala u odnosu na vreme prvog, drugog, pa čak i trećeg i četvrtog filma.

Stoga, ponovno plasiranje androida od tečnog metala koji je bio big deal 1991. godine i u pogledu tehničke realizacije i u pogledu nepobedivosti i strave koju nosi njegova moć transformacije deluje deplasirano danas. Zanimljiva je ideja da Skynet želi da napravi apokalipsu u vreme pre Wirelessa, i da je Skynet sam zapravo na neki način odumro pre nego što će svet postati ovakav, ali ovaj film uvodi novog protivnika. NIje se desio Skynet ali se desio Legion, i apokalipsa se desila 2020.

Kako je onda moguće da Legion šalje jednog tako nezanimljivog robota od tečnog metala u prošlost da ubije ženu koja im smeta?

Beats me. Ali, Chucky je u rimejku bolje promišljen kroz vizuru savremene tehnike od terminatora a to je nešto gde bih očekivao da baš Cameron kao ljubitelj hard SFa i tehnoman briljira.

Umesto nekog robota koji funkcioniše kao virus koji se kreće bežično i svaki online uređaj pretvara u komponentu za ubijanje ili čak i u potpunosti formiranog androida, mi imamo robota od tečnog metala sa par beznačajnih i besmislenih tehničkih modifikacija koje ne doprinose bitno njegovim osobinama.

Dakle, sam terminator je repriza onog kog smo gledali pre 28 godina i to je baš razočaravajuće.

Situacija koju imamo među likovima je slična. Linda Hamilton se vraća kao ostarela Sarah Connor koja je u suštini u sličnoj situaciji kao u T-2. Umesto Michaela Biehna imamo Mackenzie Davis koja je "unapređeni" čovek, odnosno živi vojnik iz budućnosti koji posle razornih povreda dobija unapređenja i ima snagu uporedivu sa terminatorovom. I tu je naravno stari T-800 koji je poslat iz budućnosti na mislji Skyneta i kad je obavio zadatak ostao je da živi ovde, tkivo mu je ostarilo i (I shit you not) razvio je savest.

Oni se ujedinjuju da spasu mladu ženu iz Meksiko Sitija koja će imati neku ulogu u budućnosti kada ljudi budu ustali protiv Legiona iliti Skyneta umesto Skyneta.

Dakle, sve ovo je kombinovani rehash prva dva dela. Ponovo je junakinja mlada žena koja vodi naizzgled banalan život blue collar radnice. Ponovo ona ima neku ulogu u budućnosti, ponovo imamo robota koji je promenio predznak kao u T-2. Sve je ovo jedna repriza na nivou celine ali je repriza i na nivou scena.

Imamo opet borbe u fabrikama, imamo opet jurnjave na autoputevima, imamo opet junakinju u policijskom pritvoru i robota koji dolazi i pravi masakr i niko joj ne veruje.

Sve to je realizovano na jedan, pa teško je opisati koliko, loš način.

MIllerova režija je tehnički na minimumu koji iziskuje film ovolike ambicije i budžeta. Dakle, ovo je repriza koja je inferiornija od originala, ne samo idejno, ne samo po svežini i snazi, već i po pukoj tehničkoj egzekuciji.

Specijalni efekti su tanki, da ne kažem slabi, a jedan od velikih razloga za to je činjenica da Miller ne koristi CGI da bi snimio nešto što je "nemoguće" već nešto što je besmisleno. Završni akcioni set-piece sa onim transportnim avionima koji se sudaraju je na nivou apsurdnijeg i slabije napravljenog crtanog set-piecea iz FAST AND THE FURIOUS. Umesto da imamo povratak onoj visceralnosti koju nosi serijal Terminator gde imamo ljudska tela nasuprot terminatorovog tela, gde imamo naš svet kroz koji mašina-ubica prolazi kao kroz sir, ovde imamo niz nekih stupidnih i bajatih slo-mo zahvata, tanak CGI, a i u mirnim scenama svedočimo neinspirisanoj, ako ne povremeno i studentskoj inscenaciji ili montaži.

Setovi na kojima se film dešava su na nivou sitkoma kako bi pogodovali nemaštovitim mizanscenima u kojima junaci izgovaraju besmislice iz žanra, "Ako sada odustaneš, njegova žrtva će niti uzaludna" itd.

Dakle, sve to je strašno i kad je akcija i kad je mir, a Arnie se nažalost nalazi u superbesmislenoj roli robo-tate koji je u međuvremenu sotario (jer mu valjda spoljno tkivo stari) i to je prilično nelagodno.

Linda Hamilton je hammy, sa pojednako besmisleno napisanim likom.

Mackenzie Davis pokazuje znake života i njen enhanced soldier koncept predstavlja i jedinu smislenu stvar u ovom filmu i jedinu bitno novu stavr.

Nažalost, novi tečni terminator nije ni blizu Roberta Patricka ili Kristine Lokken, a to je nedopustivo.

Jim Cameron je navek bio Woke. Ali ovaj film je i naglašeno Woke. I to bi bilo OK. Ideja da stvar kreće iz Meksiko Sitija meni je zanimljiva. Cameron je glavni proponent blue collar junaka u visokobudžetnog akcionom SFu i kako nas njegov najbolji učenik Neill Blomkamp uči, nema jače blue collar lokacije od Meksiko Sitija, ali nažalost, ovde to sve samo tone u neku mlaku, neupečatljiv političku korektnost. Ne kažem da je DARK FATE na bilo kom nivou žrtva toga što je Woke, ali definitivno i na tom polju nudi male razloge za nerviranje.

Kao što je poznato, bio sam rezervisan prema prvom DEADPOOLu i drugi mi je mnogo bolji. Međutim, tek na osnovu DARK FATE se može videti koliko je Ryan Reynolds bio u pravu da se reši Millera i koliko je to sve bio njegov šou.

Naravno, sada možemo naći i neke paralele u tim slo-mo elementima akcije i u DEADPOOLu i DARK FATE, ali izgleda da je tamo takva akcija mogla proći jer je bila praćena Deadpoolovim blelbetanjem. Sada je jasno da je Reynolds sa scenaristima bio pretežni autor onoga što se tamo zbiva.

Kako je pored Camerona prošao ovakav trainwreck, pripovedački i tehnički ostaje da se pitamo.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Joj. I to posle ipak vrlodobre Alite. Baš me ovo sad žulja, ali da priznam, iz trejlera je sve i delovalo kao reprizni program u kome samo Mackenzie Davis ima u sebi potrebnu količinu vatre.

Ipak, naravno, mora da se gleda, ali stvarno je nekako simbolično da i Rambo i Terminator dobiju nastavke u 2019. godini i...

[Truman]

Terminator: Dark Fate
Za mene je ovo treći najbolji film o Terminatoru. Ovde imamo žene koje vode glavnu reč ( nekima smeta feminizam ) uz podršku legendarnog Švarcenegera od druge polovine filma. Njegova uloga je efektna i poziva se na onu iz drugog dela, da ne otkrivamo detalje kako. 8/10

[crippled_avenger]

Trumane, ti nas ovde malo zekiš, jel da?


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Masnoća - https://www.indiewire.com/2019/10/james-cameron-terminator-dark-fate-editing-creative-differences-1202186192/?fbclid=IwAR1HbWtKGqa7qvnfzJi-aRfm4mkmMxGLIxfasALVzboN_x9om4SqYPY2E3Y


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Truman]

Trumane, ti nas ovde malo zekiš, jel da?

Исто колико си и ти нас зекио кад си рекао да Интерстелар није прави филм.

[Meho Krljic]

Auh, tri godine.... Ko će TO doživeti?


The Spider-Man: Into the Spider-Verse Sequel Is Coming April 8, 2022

[Meho Krljic]

Bad Boys for Life ima nov trejler:


https://youtu.be/R228yPrwqTo

[crippled_avenger]

Mehmete, šta kažeš na ovo?

https://www.vice.com/en_us/article/8xw7nx/nearly-all-counter-strike-microtransactions-are-being-used-for-money-laundering

[Meho Krljic]

Da, videh to pre neki dan. Recimod a nisam bio baš specijalno iznenađen da se neregulisano tržište koje suštinski kontroliše firma sa veoma libertarijanskim pristupom pretvori u perionicu novca. Valve godinama unazad ima jasan stav da ih boli dupe da li su stvari koje se rade sa CS skinovima u širem smislu legalne, dok god njima kaplje novac od toga.

[crippled_avenger]

THE ADVENTURES OF PLUTO NASH Rona Underwooda je bio jedan od verovatno najdrastičnijih komercijalnih promašaja u karijeri Eddie Murphyja. Dve godine posle THE FIFTH ELEMENT Murphy je želeo da snimi svoju varijatnu tog filma, a ono što smo dobili je mešavina HARLEM NIGHTSa i tog Bessonovog klasika, samo u najslabijoj mogućoj varijanti.

Film je čekao na izlazak u bioskope čitave dve godine. Warner Brothers je imao puno teškoća na ovom filmu i generalno ovo je studio sa kojim Murphy nažalost nije dobro profunkcionisao nikada jer kasnije ni SHOWTIME nije galvanizovao publiku onako kako se očekivalo.

Sukobi sa solidnim profesionalcem Underwoodom, montaža a potom i dosnimavanja pod Murphyjevom rediteljskom palicom na kraju su dali jednoipočasovnu akcionu komediju koja se dešava na Mesecu i nije gotovo nimalo smešna, a u akcionom pogledu iako nije sramotna nije imala šta da traži ne samo u poređenju sa THE FIFTH ELEMENT a naročito ne u post-MATRIX svetu u kome će se na kraju naći u bioskopima.

Brojni scenaristi su radili na scenariju koji na kraju potpisuje Neil Cuthbert i iz ove vizure ono što je namanje jasno jeste kako je film od stotinak miliona dolara koji je kao high concept scenario prodat još 1985.  godine završio ne kao katastrofalni promašaj već kao jedan poprilično low-key film koji deluje pre kao nešto iz radionice Charlesa Banda.

Objašnjenje je verovatno u tome što filmovi postaju iracionalno skupi onda kada uđu u reshootove, ponovna okupljanja ekipe i sl. U slučaju PLUTO NASHa očigledno da su problemi krenuli kada je Murphy krenuo sa samouporavljanjem na setu, što je rezultiralo nemontažibilnim filmom a potom i kad su obavljena dosnimavanja rezultat nije bio mnogo bolji.

Ron Underwood se posle ovog filma nije vratio u prvu blokbaster ligu i ostao je u svetu televizije, snimivši samo par filmova potom.

Iz današnje vizure, zanimljivo je videti Hillary Clinton na novčanicama i Trumpa na bilbordima koji promovišu nekretnine, kao i detalje poput jakne Axela Foleya iz BEVERLY HILLS COP u formi robe koju valja glavni junak.

Eddie Murphz je imao 41 godinu kada je ovaj film izašao i možemo slobodno reći da je prime svoje karijere proveo u jednoj čudnoj amplitudi ispraznih hitova, kretenskih promašaja i ponekog bisera.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

IL LADRO DI GIORNI Guida Lombardija je novi film sa Riccardom scamarciom u ulozi sitnog kriminalca. On se polako specijalizuje za ovakve likove, a oni variraju u pogledu toga koliko im je "zlatno srce".

IL LADRO DI GIORNI imao je premijeru na festivalu u Rimu i lako bih ga mogao videti rimejkovanog u Americi u formi prestige filma, iako nije reč o art house naslovu.

Glavni junak je sitni kriminalac koji je posle sedam godina izašao iz zatvora zbog slučaja čiji se detalji otkrivaju tokom filma, postepeno. Odlazi po svog sina i vodi ga na izlet, svestan da je dete bolje za sigurnost kriminalca od pištolja.

Sa klincem on prelazi put od otpora/ iskorišćavanja do ljubavi/ razumevanja a usput provodi malog kroz čitav niz malih vatrenih krštenja kroz koja nije očekivao da će proći, odrastajući u srednjeklasnom domaćinstvu svoje tetke.

IL LADRO DI GIORNI ne dobacuje predaleko, ovo definitivno nije novi PERFECT WORLD ali jeste solidna italijanska varijacija sa solidnim odnosom između glavnih junaka, vibrantnim italijanskim lokacijama i dosta neobičnim kriminalnim poduhvatom čije posledice progodne glavnog junaka.

Ne znam koliko je ovo film za festivale i mislim da ga je na program Rima pre plasirala snaga italijanske industrije nego istinski profil filma, ali svakako je reč o solidnom repertoarskom radu koji će odlično prolaziti na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Intervju sa Scorceseom:

Martin Scorsese: "De Niro Is The Only One Who Knows Where I Come From"

[crippled_avenger]

BOOKSMART Olivie Wilde je hajpovan kao prevratnička teen komedija a uspešna glumica koja ga je režirala brzo je dobacila do pozicije reditelja čiji se novi projekat uzima na neviđeno posle užarene licitacije.

Rekao bih da BOOKSMART nije baš to što mu zbore. Ovo je teen komedija pravljena sa hard-R postulatima i duboko je uronjena u Woke-kulturu. U tom smislu ovo je film visoke mejnstrim estetike koji se oslanja na Woke kulturu i ima LGBT glavnu junakinju, i za razliku od ranijih pokušaja queer teen komedije, ima energiju za crossover.

Nota bene, BOOKSMART nije prvi film koji ulazi u milje teen komedije namenjenog široj bioskopskoj publici koji razrađuje LGBT likove, ali je za razliku od drugih filmova koji su bili "svesniji" toga i pitomiji u realizaciji, Wilde snima razuzdanu komediju koja se ponaša kao da je deo jedne duže prisutne estetike.

BOOKSMART je istovremeno i karikaturalan, i emotivan, i sirov i visokoestetizovan, i na kraju ta komedija uspeva da se sastavi u celinu, ali plašim se da tu nema nekog prevrata.

Osnovna limitiranost BOOKSMARTa dolazi iz scenarija koji je solidan ali vrlo konvencionalan u postavci i nije onoliko maštovit koliko misli da jeste. Jači je u dijalozima nego u situacijama, a čini mi se i da je podela u pojedinim slučajevima klišetiziranija nego što bih očekivao od filma koji režira glumica. Will Forte i Lisa Kudrow su žešća prva lopta u ulogama roditelja, a Forte je sličnu ulogu odigrao iste godine i u GOOD BOYSima, koji radi sličnu stvar, a to je da SUPERBADičnu teen komediju prebaci među "drugačije" junake, s tim što su kod njih to mlađi dečaci.

Olivia Wilde je rediteljski najzanimljivija onda kada njene junakinje zalutaju u neka subjektivna stanja, kao što su halucinacije i maštanja, ili kada su "same sa sobom". Ostatak vremena ovo je solidan hi-nrg komediografski rad u kome je puni angažman autora evidentan.

Dan the Automator je napravio muzičku sliku mahom kao kurator razne dobre muzike koja ide u pozadini. To nije loše, to je stara strategija za ovu vrstu filma, od Johna Hughesa do danas, s tim što mi se čini da je osnovna razlika u tome da teen komedije odavno ne uspevaju da lansiraju pesme već se mahom iscrpljuju u eksploataciji istih. Prošla su vremena kada su čak i neki manje uspešni filmovi poput LOSERa mogli da lansiraju singlove manje poznatih bendova kao što je Wheatus, a o vremenima NOT ANOTHER TEEN MOVIE sa sjajnim cover soundtrackom da i ne govorimo. Ovde je soundtrack prepun sjajne muzike, vrhuni sa LCD Soundsystem ali to je pesma koja je već lansirana u seriji TITANS, dakle sve je to second hand i već se čulo.

Ipak, daleko je BOOKSMART od istinski važnih filmova kao što je PROJECT X ili SUPERBAD (koji je strukturalno bitno trapaviji, ali u pogledu humora i emocija daleko spontaniji i efektniji od BOOKSMART). No, činjenica da je neko uložio ozbiljnu energiju u ovaj žanr je hvale vredno, a posle uspeha Todda Phillipsa, nadam se da će privući ambicioznije autore kao odskočna daska, kao što je devedesetih bio neo noir.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE LITTLE HOURS Jeffa Baene je mogao da bude dobar film da je ponudio najbolju verziju svog opisa a to je komedija savremenog senzibiliteta i rečnika inspirirana Boccacciovim DECAMERONom. Nažalost, ono što nam je Baena pružio a nije da se tome nismo mogli nadati, jeste hipstersko iživljavanje koje nije naročito smešno uprkos All-Star podeli.

Ovu podelu čini nekoliko glumaca koji jako dobro znaju šta je komedija, ali plašim se da su ovo snimali "za svoju dušu", baveći se mnogo više time da njima bude zanimljivo na setu nego publici koja će gledati.

Tako su u ovom filmu straćeni Aubrey Plaza, Alison Brie, John C. Reilly i Dave Franco a rezultat je film koji se ne može smatrati čak ni simpatičnim, naročito kada se negde oko polovine pripovedački potpyno raspadne.

Baenin film nosi u sebi nešto što gledaocu stvara prijatan osećaj da gleda film u kom su autori i glumci snimali nešto što nije strogo kontrolisani industrijski proizvod. Nažalost, ukupan domet je slabiji od onoga što industrija izbacuje.

* 1/2/ * * * *