The Crippled Corner

crippled_avenger · 14-07-2020, 19:29:54

SKY HEIST Lee H. Katzina je televizijski film iz 1975. čija je osnovna ideja da se pozabavi prikazom vazduhoplovne jedinice losanđeleske policije. Piloti iz jedinice bivaju oteti i ubrzo se ispostavlja da je to samo diverzija grupe lopova koji imaju plan da izvrše pljačku tokom koje neće biti vazdušnog nadzora LAPD.

Ovo nije jedini slučaj da Lee H. Katzin režira materijal u kom tehnika igra veoma važnu ulogu. Ovog puta to su letelice LAPD. Glumci su u drugom planu, ali su solidni jer u scenariju koji potpisuju William F. Nolan, Rick Rosner i Stanley Ralph Ross imaju stereotipne ali solidne likove.

Katzin drži tempo na solidnom nivou i svestan je odnosa ljudi i mašina u kadru. Na kraju, mašine odnose prevagu što nije nužno loše...

crippled_avenger · 18-07-2020, 18:55:46

UP PERISCOPE Gordona Douglasa je veoma zanimljiv combat picture smešten na podmornicu tokom Drugog svetskog rata. Reč je o ekranizaciji romana Robba Whitea koja prikazuje u jednom dosta kliničkom ritmu život na podmornici u toku jedne misije infiltracije, tokom koje se naravno dese i susreti sa japanskim razaračima, i čitav niz drugih tropey situacija za ovakve filmove.

Ako imamo u vidu da je UP PERISCOPE film iz 1959. godine i da je jedan od prvih u ovom podžanru, mada ne i prvi, onda neke od tih situacija još uvek nisu bile konvencija.

Gordan Douglas pravi zanimljivu mešavinu karakterne podele koju predvodi Edmond O'Brien i Jamesa Garnera koji je tad još uvek bio na početku ali je već imao star wattage, međutim dobro je uklopljen u kolektiv, bogat sporednim likovima koji imaju solo arije ali ne odlaze u digresiju.

UP PERISCOPE je film koji je nastao uz pomoć Mornarice u vremenu nekih drugih ratova, ali u sebi nosi minimalnu dozu propagandnog, možda najviše izraženu kroz relativno reduntantnu melodramu kroz koju se definiše glavni junak. Kada bi se ona uklonila, onda bi ovo bio jedan ratni film koji je po svom ritmu i realizmu čak možda malo i ispred svog vremena.

Gordon Douglas u svom opusu ovaj film može da ubeleži kao atipičan film jer nije onako narativno efikasan, ali i u ovom ritmu on se odlično snalazi.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 18-07-2020, 19:18:25

GOLD OF THE SEVEN SAINTS Gordona Douglasa pisali su legendarna Leigh Brackett i producent Leonard Freeman po romanu Stevea Frazeeja. Reč je o blago komičnom ali ipak pre svega psihološki tenzičnom vesternu o dvojici pustolova koji pronalaze zlato i postaju progonjeni od raznih zainteresovanih strana u nepristupačnom stenovitom predelu.

Gordon Douglas dobro rešava i psihološke i komične deonice, mada ostaje pitanje koliko se dobro oni uklapaju u celinu, naročito jer ima i suspense momenata. Clint Walker i Roger Moore u glavnim ulogama su dovoljno talentovani glumci da sve ovo objedine u celinu.

Joseph Biroc, veliki direktor fotografije, u ovom filmu naročito briljira uprkos tome što 1961. još uvek koristi crno-belu sliku u Monument Valleyu.

* * * / * * * *

Meho Krljic · 20-07-2020, 17:17:57

Ako je prošle nedelje opisani Krvavi presto bio značajan kamen-međaš u opusu Akire Kurosawe, na ime svog hvatanja u koštac sa Šekspirom i produkcije koja je, u poređenju sa prethodnim radovima bila skupa, raskošna i teška, Na dnu (aka Donzoko), snimljen iste, 1957. godine je gotovo sušta suprotnost. Ne samo da će Kurosawa ovde za predložak uzeti značajno noviji dramski rad, istoimenu dramu Maksima Gorkog napisanu početkom veka, već će i koncept ,,filmovanog pozorišta" u ovom slučaju imati mnogo bukvalniji prizvuk. Krvavi presto je bio samurajski spektakl čija je režija usmeravana pravilima i simbolikama tradicionalnog i strogog noh teatra, dok je Na dnu, iako smešten u Edo period japanske imperije, socrealistička drama savremenog senzibiliteta, pravljena po uzoru na Shingeki pokret koji je iznikao u japanskom pozorištu 1909. godine.

Uticaj Shingekija (,,Shingeki" doslovno znači ,,Nova drama") se u japanskom filmu osećao od samih njegovih početaka. Sningeki autori su mnoge zapadnjačke tekstove adaptirali za japanski teatar – od ruskih teškaša poput Tolstoja, Gorkog i, naravno, Čehova, preko Molijera, Hauptmana, ali i Tenesija Vilijamsa pa sve do postavki klasičnih grčkih tekstova, uzimajući pristup blizak zapadnjačkim režijama i produkcijama. Jedna od velikih promena paradigme je da su žene, posle tri stoleća izgona, ponovo počele da glume u japanskom pozorištu. Već 1914. film Katjuša (kome se, čini se, danas ne znaju autori) urađen je kao adaptacija Tolstojevog revolucionarnog romana Vaskrsenje. Kao što znamo Tolstoj je ovom knjigom izazvao haos u javnosti i na kraju bio praktično proteran iz pravoslavlja – a što svedoči o tome da su autori iz faze nemog filma japanske kinematografske istorije bili zaista vrlo rano inspirisani Shingeki energijom. Već dvadesetih godina se iskristalisao žanr japanskog filma nazvan shomin-geki a koji se bavio životom radničke klase.

Kurosawa je, dakle, sa Na dnu ušao u vrlo razgaženu travu. Predstava Gorkog je bila jedan od popularnih izbora Shigeki teatra, pa je njena prva postavka u Japanu urađena već 1910. godine, svega osam godina posle moskovske premijere što ju je uradio Stanislavski. Naravno, ne treba zaboraviti da se i Gorki dosta namučio dok je video svoju predstavu u prestižnom Moskovskom umetničkom akademskom pozorištu МХАТ – javno besneći što se za produkciju biraju Tolstojeva dela koja će ljutu muku i patnje sirotinje gledati sa spiritualnije strane, baveći se pronalaženjem duhovnog iskupljenja i sentimentalnim pogledom na nepravdu, umesto da problematizuju stvari hic et nunc i traže odgovore unutar korpusa ljudskog ponašanja. No, iako se Gorki smatra ocem socrealizma, valja se setiti i da je Na dnu zaista u prvom redu eksploracija ljudskih priroda i obrazaca ponašanja a ne ,,problemski" rad, bliži kasnijem boljševičkom senzibilitetu u kome se postavlja situacija koja se do kraja mora rešiti i time kreirati i svojevrsni didaktički materijal. Na dnu je, kako mu i ime kaže, snimak stanja – na društvenom dnu, povremeno cinična, povremeno komična, ali najvećim delom humana polaroid-fotografija sirotinje koja je i sebi i bogu teška, ali koja na kraju dana nosi u sebi životnu energiju, ma koliko ona ,,negativna" mogla da bude. Koliko je ovaj predložak uspeo i vitalan i toliko decenija kasnije svedoče i recentne reprize Pavićevih Srećnih ljudi u kojima se ova koncepcija preslikava u jedno beogradsko dvorište sa, naravno, dodatnim ironičnim odmakom.

Kurosawa je i sam izjavljivao da je Gorkog želeo da ekranizuje upravo jer mu se dopadala komična dimenzija predstave i likova. Štaviše, njegova je namera bila, a nije isključeno da je ovde malko preterivao, šaleći se i u samom intervjuu, da snimi jedan lak, brz, lepršav film koji će publiku zabaviti. Ovo je možda dodatno značajno jer je sovjetska kinematografska adaptacija predstave iz 1952. godine – zapravo snimak predstave iz МХАТ-a – bila relativno neambiciozna, trudeći se da dramu Gorkog ukalupi u modernije shvatanje socrealizma, ali i jer su pre Kurosawe mnogi, uključujući indijske i kineske režisere, pa i samog Renoara 1936. godine (sa jednim, jelte, Jevgenijem Zamjatinom na scenarističkim dužnostima) snimali svoja viđenja Na dnu. Kurosawa, ljubitelj savremenijeg pozorišta generlano i Rusa partikularno ovde verovatno nije imao zaista značajno višu ambiciju sem da skupi dobre glumce, da im tekst, uključi kamere i pusti da se magija sama događa.

I dogodila se, naravno, Na dnu je veoma upečatljiv, vitalan film iako je, pogotovo u poređenju sa izuzetno simbolički kodifikovanim i produkcijski raskošnim Krvavim pretolom, u pitanju naizgled tek stilska vežba. Tamo gde je prethodni film imao konje i oklope, šume i magluštine, kostime, barjake, strele, koplja, mačeve i specijalne efekte, Na dnu je priča smeštena na jedva tridesetak kvadratnih metara sa najvećim delom filma koji se dešava u jednoj jedinoj prostoriji (dok se ostatak dešava ispred nje, tj. u dvorištu i, vrlo kratko, u susednoj zgradi udaljenoj svega nekoliko metara). Ovo je, tehnički gledano, značajno strožije shvaćen ,,filmovani teatar" i od Tora no O o Fumu Otokotachi, i od Tihog duela i, zapravo, sem uvodne scene koja je majstorski dugački kadar kamere što švenkuje po vrhovima brega ispod koga se zgrada u kojoj se sve događa nalazi, a zatim krene na dole i isprati đubre prosuto iz kofe što pada baš u ,,naše" dvorište, maltene sve ostalo u filmu svodi se na postavljanje nekoliko kamera u prostorije sa glumcima i puštanje glumaca da neprekinuti rade svoj posao.

Naravno, ovo je toliko radikalno drugačiji rad nego u slučaju Krvavog prestola da je skoro neverovatno da su u pitanju dva filma urađena ne samo iste godine već neposredno jedan iza drugog. Dok se Krvavi presto zasniva na sporim, simbolikom bremenitim scenama, mnogo kontemplacije i facijalne glume sa kamerom fiksiranom na lice Toshira Mifunea, Na dnu je film dijaloga i žestoke interakcije velikog ansambla, lepršav, raspričan, čak i razigran. Iako bi suviše bilo ovaj film nazvati komedijom, Na dnu ima energiju koja dobar svoj deo crpi upravo iz žovijalne, malo mangupske perspektive koju prema životu usvajaju neki likovi. Gorki je svoje likove strpao u prostor nalik na pećinu i pokazao koliko je njihov život težak, ali Kurosawa je onda isti tekst iskoristio da podseti da svejedno, ti likovi (uglavnom), uprkos svemu žele da žive, pa čak imaju i snove, fantazije, neki od njih skoro i ambicije. Iako, dosta nalik Kurosawinoj adaptaciji Idiota, i Na dnu uzima dramski tekst i ogroman njegov deo praktično nepromenjen prenosi na film, energija koju će ansambl doneti ovoj produkciji je na kraju dana vrlo osobena i osobeno Kurosawina.

Drama Gorkog ima sedamnaest likova, svako sa svojom istorijom, interesovanjima i karakterizacijom. Kurosawa je svoje glumce dva meseca držao u kostimima i na skučenom setu ih puštao da vežbaju, ponavljaju tekst, glume jedni prema drugima i jedni protiv drugih, snimajući sve bez prekidanja kako bi na kraju izmontirao film od najuspelijih scena. Rezultat je da je drama Gorkog intenzivnije osuđujuća, možda nemilorsrdnija prema svojim likovima – Gorki je na kraju krajeva bio vođen idejom da društvena zla dolaze od lošeg ponašanja pojedinca i ne treba zaboraviti da je, recimo, kasnje u životu poistovećivao homoseksualnost sa nacizmom – dok je Kurosawin film opušteniji, nešto humaniji, manje nameran da osudi sve te loše strane koje likovi imaju. Na dnu je, u Kurosawinoj interpretaciji ne pohvala slabosti i ljudskim nedostacima, ali svakako priča koja prepoznaje da su one imanentno deo ljudske prirode i da je – ako smemo da učitamo dalji socrealistički tekst – na kraju dana društvo i čovekov položaj u njemu ono što diktira njegovo ponašanje makar isto onoliko koliko naša individualna ponašanja oblikuju društvo.

Kako je ovo film ansambla, tako je i Kurosawa, tvrdeći da je on ionako uvek bio protiv ideje da jedna zvezda treba da nosi produkciju, ovde sakupio na gomilu mnogo veoma dobrih i poznatih glumaca a onda najpoznatijima među njima dao srazmerno manje uloge. Toshiro Mifune koji prosto jede kadar svaki put kada se pojavi i deluje kao najenergičniji lik u celoj postavi, jedini za koga bismo poverovali da može da bude (makar i anti-) heroj ove priče, dobija relativno malo prostora i potpuno je odsutan iz urnebesnog finala filma. Ostali likovi su, naravno, na ogromnom spektru od potpunih cinika, preko potpunih naivčina, idealista, ludaka, prevaranata, pijanaca, bezosećajnih olupina pa sve do sitnih kapitalista koji su, iako nominalno pedalj ili dva ,,iznad dna" zapravo u istom loncu. Yamada Isuzu koja je u Krvavom pretolu igrala ulogu originalne Ledi Magbet i ovde dobija ulogu beskrupulozne, manipulativne žene koja će učiniti sve da osvoji moć – ali njena Osugi, odnosno Vasilisa kod Gorkog – nema ambiciju mnogo višu od toga da ima koga da kinji i kontroliše: na kraju dana, ona ostaje na dnu sa drugim likovima osim što nema njihov neobični osećaj slobode u neimanju ambicija većih nego da se naloču sakea i dočekaju jutro pevajući i pijano plešući po prljavoj zajedničkoj prostoriji u kojoj provode skoro svo vreme.

Tekst Gorkog ovde umiljato prede jer ga izvode izvanredno inspirisani glumci. Ovaj ansambl se toliko zbližio ponavljajući scene i probajući iznova svoje razmene da je do kraja filma utisak o ,,filmovanom teatru" tako snažno pozitivan da se skoro zapitate zašto se SVI filmovi ne snimaju ovako. Ovo je najmanje očigledno ,,režiserski" film Kurosawine faze iz pedesetih godina, nošen pre svega izvedbama glumaca koji su tokom osam nedelja snimanja kreirali pitoreskne, memorabilne likove, dajući im osobene glasove. I bukvalno – način na koji neki likovi govore, vokalizuju svoje emocije, pevaju je često upečatljiviji od samog teksta koga mi, istini za volju, u ovoj verziji gledamo u srpskom titlu, prevednom sa, nagađam, engleskog titla američkog DVD izdanja filma, a gde je, tekst, jelte, preveden sa japanskog nakon što je originalno adaptiran sa ruskog. Ne da je prevod sad tu nešto loš, da ne bude zabune, ali svakako mu nedostaje jedna raskoš izraza koju mi, što ne razumemo mnogo govornog japanskog, naslućujemo iz intenzivne glume ansambla.

Ova raskoš u tumačenju predloška Gorkog filmu daje višeslojnost potrebnu s obzirom da se radi o ko zna kojoj po redu adaptaciji poznatog predloška. Već i sam izbor Edo perioda ima određenu satiričku oštricu s obzirom da se on uobičajeno smatra erom prosperiteta i cvetanja Japana (slično onome kako se u modernoj srpskoj TV produkciji period između dva rata gotovo univerzalno koristi kao lozinka za zlatno doba). No, ponovo Kurosawa ovde distinktno radi ,,iz pozadine", trudeći se da glumci i njihove interakcije budu u središtu pažnje. Iako je film montiran sa puno rezova, ovo je zapravo samo ,,skakanje" sa kamere na kameru u okviru istih scena, više pozicioniranje gledaoca da ,,pozorišnu binu" vidi sa različitih sedišta nego ,,filmsko" kadriranje i montaža. Film ima svega tri fejd in/ aut reza, a koji označavaju prelaske između činova a najveličanstveniji režijski momenti su zapravo najnenametljivije uhvaćeni momenti čiste glumačke magije u dve scene kada likovi spontano udare u pesmu i igru i, koristeći isključivo predmete koji se nalaze na setu, delove sopstvenih tela i glasove, kreriraju magičnu muziku i koreografiju. Kurosawa će suptilno glumcima pomagati da tekstu dodaju nove slojeve, ubacujući elemente kabukija i burakua u njihove gestove i manirizme, koristeći asure kojima se likovi zaklanjaju kada idu da spavaju i drvena vrata kao pozorišne alatke koje sugerišu ,,nestanak" lika sa scene, a samo u nekoliko ključnih momenata prepoznaćemo rukopis ,,pravog" Kurosawe, sa kišom koja besni u poslednjem činu ali i hipnotičnom scenom lišća koje vetar nosi pred rasplet.

Ova pažnja da se gledaočeva pažnja ne odvlači nepotrebno sa seta i glumaca je jedna od najjačih distinkcija ovog filma i u odnosu na druge Kurosawine pozorišne adaptacije ali i u odnosu na to kako drugi režiseri tretiraju dramski materijal. Geometrija seta u koju gledalac neosetno sebe upiše posle određenog vremena, provodeći prva dva čina gotovo isključivo unutar jedne prostorije sa likovima koji izlaze i ulaze, biće gotovo revolucionarno načeta u trećem setu radikalno novom geometrijskom postavkom prvog kadra koja se zatim razvija u krešendo filma gde klasne tenzije eksplodiraju u ne toliko revolucionarnoj koliko anarhičnoj akciji, i gde se, uprkos uzburkanim strastima, pa i izgubljenom životu, ništa radikalno ne menja za većinu likova.

Ako je ovo komentar koji deluje cinično, kraj filma, sa likom kockara koji se obraća direktno kameri i, napuštajući tradicionalnu ulogu grčkog hora, ruši četvrti zid, a potom čujemo zvuk hjošige udaraljki kojim se u japanskom tradicionalnom pozotištu označava kraj predstave – izludeo je japansku publiku i dobar deo kritike. Je li sve što je prethodna dva sata posmatrano bila samo farsa? Šta ovi likovi ZAISTA misle, šta ZAISTA osećaju? Ko je, na kraju dana u pravu? No, Kurosawa se ovde sigurno slatko smejao, kreirajući svoj omaž pozorištu dok je istovremeno demonstrirao kako pozorište i bioskop mogu da se ujedine u nečem što jedan i drugi medijum ojačava, istovremeno pružajući Gorkom tretman koji je ostao veran njegovom tekstu ali i gradeći čitav novi, razigrani, duboko humani i na kraju dana najmanje cinični ali i najmanje sentimentalni senzibilitet povrh tog teksta. U ono vreme Na dnu je posmatran kao ekscentrični eksperiment režiserske zvezde ali danas – danas ga s pravom gledamo kao intertekstualno, inter-medijalno remek delo.

Meho Krljic · 22-07-2020, 06:21:33

Trejler za Sputnjik:

https://youtu.be/Qh-oOnZ2Di0

Meho Krljic · 22-07-2020, 15:26:07

Pošto je RTS bio toliko ljubazan da ga prikaže i ja sam konačno pogledao film Sila privlačnosti (aka Притяжение) Fjodora Bodnarčuka iz 2017. godine a koji sam se kanio da vidim još od prvih leakova po internetu. Naravno, moja lenjost je legendarna pa sam propustio i bioskopski život ovog filma tog proljeća 2017. godine, ali, istini za volju, sada kada sam ga pogledao, shvatam da ovo ipak nije kalibar bioskopskog blokbastera kakav bi mene bez ostatka zadovoljio da sam se odvažio na takvu avanturu. Ipak, Притяжение je, recimo, interesantna stilska vežba i podsećanje da, dok oveštalim žanrovskim matricama svakako valja što je češće moguće izmišljati dovitljive varijacije i transgresije, ako ih se već laćate, vredi uložiti napor u njihovo savladavanje do u detalje. Utoliko, Притяжение je film bolji u detaljima nego kao celina.

Da bude jasno u kom kontekstu pričam, ovih dana sam pogledao i Detektiv Pikaču, film univerzalno hvaljen kao uspelu ekranizaciju (motiva) popularne videoigre, kao i Godzila: Kralj Čudovišta i mada oba ova filma mnogo bolje vladaju tim, jelte, žanrovskim matricama, i oba su bliska mojem detinjastom senzibilitetu, oba su takođe izrazito bledunjava – sa Pokemonom koji samo može da sanja da ga režira Zemeckis u Zeka Rodžer modu i Godzilom koja samo može da sanja da ima simbolički, kulturni i humanistički značaj kao što ga imaju najbolji radovi iz Toho kuhinje. Sa druge strane, Притяжение je daleko od perfektnog filma, čak bih se usudio da kažem da ima više problema nego jakih strana, ali da ima ambiciju i tu neku dušu – široku, slovensku, razume se – ima. A to treba ceniti.

Jedan od osnovnih problema koje Притяжение sprečava da bude svoja idealna verzija nije budžet, koji je tu negde, na nivou budžeta samo za ketering kod holivudskih blokbastera ovog tipa, već pre svega kriza identiteta. Ne znam mnogo o tome kroz kakve je peripetije Bondarčuk morao da prođe da bi sa manje od šest i po milijuna dolara snimio nešto što bez stida može da stane uz američke konkurente u žanru, jelte, ,,bučnog" SF-a, ali s obzirom na gomilu producenata i firmi umešanih u njegovo nastajanje, instinkt nam govori da je Притяжение, inače delo dvojice scenarista, prolazio kroz nekoliko radikalnih promena skripta, verovatno i tokom snimanja pa je i finalni kat, smešten u vitkih i mišićavih 132 minuta uglavnom atraktivnog sadržaja, vidno nesiguran u to kakav je ovo zaista film.

Trejleri su nam, naravno, sugerisali da pričamo o jednom emerihovskom spektaklu, invaziji vanzemaljaca na Moskvu i ,,ratu u našem dvorištu" pokretanom 3D tehnologijom i specijalnim efektima. Ali Притяжение nije to. Ovo je film koji emerihovsku katastrofičnost i džingoizam iz drugog plana otvoreno odbacuje već u prvih petnaestak minuta kada vojni zapovednik koji komanduje jedinicama što se bave neidentifikovanim letećim objektom na ruskom nebu insistira da se situacija deeskalira i da neprijateljstva ne treba izazivati ako već nisu na prvi pogled očigledna.

Naravno, kad je jedina alatka koji imate čekić, ekseri do kraja najebu pa tako vojna avijacija ipak sruši svemirski brod koji padne na moskovsku četvrt Čertanovo, tu izgine silan narod, ali vlasti ipak, delajući odgovorno i oprezno, samo ograde porušeni deo grada i sa vanzemljanima u kontakt stupaju veoma uzdržano, istovremeno proglašavajući vanredno stanje, policijski čas i stanovništvo pozivajući na smirenost.

Lokalna srednjoškolska omladina je, naravno, nespremna da sedi kod kuće i pretvara se da se ništa ne događa i Bondarčuk uspešno hvata nemir ruske mladeži u drugoj deceniji dvadesetprvog veka, opsednutost statusima i lajkovima, ali i self-made slavu koju donose smele, lude akcije uhvaćene Gopro kamerama. Sve ovo se, da bude jasno, hvata samo u prolazu i Притяжение na trenutak deluje kao da će biti spilbergovski optimistički omladinski tobogan negde između ET i Goonies. Ćerka vojnog zapovednika je buntovna i nervira je što se ćale prenaglašeno zaštitnički postavlja prema njoj, našla je dečka koji je mangaš iz kraja, njegovi drugari su prava ,,ekipa" koja će sa njom krenuti da, na kraju iz dosade, vidi da li se vanzemaljci nekako mogu pronaći i ,,kazniti" za pogibiju civila nastalu padom svemirskog broda.

Negde od polovine, Притяжение se pretvara u ET, ali kao da ga je režirao Neill Blomkamp i dobijamo odjeke District 9, ali i Chappie, sa samo malo Alien Nation šmeka ubačenog u blender. Očigledni cameronovski elementi su takođe tu, ali Cameron je ionako u ogromnoj meri uticao i na samog Blomkampa pa bi bilo neobičnije da ih nema. Konačno, Bondarčuk je Rus i mada daleko od toga da Притяжение pokušava da igra na istoj ravni sa Tarkovskim, nemoguće je ne primetiti jasne aluzije na Stalker i Solaris, što na vizuelnom planu, a što na filozofskom sa maltene doslovnim korišćenjem motiva iz Lemovog romana o tome da je ono tuđinsko što vidimo zapravo ogledalo za nas same.

Bondarčuk je iskusan profesionalac i mada možda poznatiji kao glumac i TV voditelj, on kao režiser svakako spada u najistaknutije ruske delatnike kada je u pitanju kvaziholivudski naučnofantastični spektakl. Pre jedne decenije je uspešno režirao dva filma po romanu braće Strugacki, Nastanjeno ostrvo i Притяжение je logičan nastavak ovakvog rada.

Na svojoj strani Bondarčuk ima mnogo prednosti: kamera i specijalni efekti su, recimo, odlični i to ne samo u najprizemnijem tehničkom smislu već i u smislu estetike. Bondarčuk režira pojedine scene izvanredno upečatljivo, dajući pogotovo uvodnom set pisu sa rušenjem kosmičkog broda na Moskvu jednu izuzetnu eleganciju i efikasnost, mešajući taj emerihovski spektakl sa odlično umontiranim ,,ljudskim" dimenzijama. Kasnije, kada se naši junaci motaju po zabranjenoj zoni, prekrivenoj prašinom i šutom, ovo izgleda kao primerena refleksija Stalkera za UHD generaciju a kad na kraju dođe do akcije, šopanja i animiranja tuđinskih egzosleketa da jure, skaču i biju se, sve izgleda baš kako treba i film ovde prolazi sa najvišim ocenama bez ikakve potrebe da potežemo srazmerno skroman budžet.

Tu su i ljudski resursi – iako je glavna glumica, Irina Starshenbaum pre ovog filma imala samo sitne televizijske role, ona vrlo dobro stoji ovom filmu, pogotovo jer scenario ne uspeva da se odluči za to koja je njena krajnja karakterizacija. Lik Julije je kompleksan, sa mnogo izmešanih motiva, od preminule majke, preko pre-protektivnog oca-vojnika, poginule drugarice, dečka sa kojim se muva iako shvata da je ona za njega prevashodno recka, preko mržnje prema vanzemaljcima pa do transformacije koja, iako dolazi u trenutku velikog stresa, nije sasvim zarađena. Starshenbaumova ovo sve uglavnom solidno iznosi i mislim da nije njena krivica što do kraja nemamo utisak o rastu i sazrevanju već samo o promenjenoj karakterizaciji kako bi se lik uklopio u poruku koja je možda naknadno osmišljena za film.

Ostali glumci, predvođeni starom gardom u liku Olega Menjšikova su svi takođe veoma dobri i film zaista ima problem prevashodno u tome da osciluje između svojih žanrovskih predložaka i pokušava da bude više filmova u jednom što, u nešto preko dva sata trajanja, na kraju ne može da se uradi. Ili barem Bondarčuku to ne ide. Ovde se motivi uvode, pa se sa njima do kraja ništa ne dogodi, vanzemaljci treba da pređu put od simboličkog drugog – na početku vrlo semiotički jasno, nemaju lica, a Levinas nas podseća na važnost lica u kreiranju socijalnih relacija – sve do bolje, evoluiranije verzije nas samih u jednoj kameronovsko/ blomkampovskoj akcionoj odiseji ali film, nažalost, više podešava njihovu fiziologiju, moći, psihologiju pa i filozofiju pojedinačnim scenama nego što nam daje jednu konzistentnu sliku o drugom koji ćemo možda biti jednog dana ako istrajemo.

Sama glavna junakinja ima interesantne psihološke momente, najpre vezane za tenziju između nje i oca ali scenario kao da sebi postavlja gomilu zicera koje posle zaboravi da ubaci u koš – centralni motiv oca što skoro odraslu ćerku tretira kao aseksualno dete i agresivno štiti od mužjaka kad oko nje obleću je dovoljno snažno prikazan da kada ćerka koristi laž da je zatrudnela kako bi dobila ono što joj u tom trenutku treba ovo deluje kao prelomna tačka u priči. No, na samom kraju kada se otac i dete konačno ,,konektuju" i nalaze osnov za izmirenje, nema ni prisenka o tome da je stari vojnik možda, posle svega osetio i zrnce radosti što će postati deda i razočaranja da to nije istina.

Slično je i sa samim vanzemaljcem koga igra Rinal Mukhametov, Tatar pin-ap lepote koji je talac svoje nedorečene uloge. Američki film, ili samo film koji bi se zadovoljio radom u jednom žanrovskom obrascu bi motivacije, ponašanje i evoluciju ovog lika mogao da prikaže prirodnije i ubedljivije, koristeći Mukhametovljev iskreni, nevini pogled da nas osvoji a zatim da se u njega zaljubimo kada lik na kraju filma pokaže da SHVATA, no Притяжение za ovo nema vremena, stavljajući lik Hakona u scene koje nemaju dovoljno interne logike i izazivaju nevericu. Ponovo, sve deluje kao da je film sklapan iz delova, možda iz više verzija scenarija i da je napravljeno ono što se moglo napraviti, ali da se neka centralna vizija, ako ju je bilo, usput zaturila i dobili smo trčanje u više žanrovskih smerova u isto vreme.

No, uz sve to, Притяжение ima prijatan ruski ukus i uspeva da pokaže ovde-i-sada sa ubedljivošću koja onda motiv prvog kontakta čini onako potentnim – i poetičnim – kako taj motiv zaslužuje. Film suštinski ima jednu zdravu, idealističku notu, odbacujući militarističke paranoje – mada je Bondarčuk svojevremeno Putinu dao podršku povodom upadanja u Ukrajinu – ali i sitni, tribalni nacionalizam koji se zaklanja iza visokoparnih ciljeva i ovo sve pakuje u estetski uspelo, efikasno finale. Pa ni to nije mala stvar. Nastavak, a koji je imao tu nesreću da u distribuciju krene ove godine kada se sve, jelte, raspalo, pogledaću čim se ukaže prilika.

crippled_avenger · 22-07-2020, 15:36:45

Quote from: Meho Krljic on 22-07-2020, 15:26:07
Pošto je RTS bio toliko ljubazan da ga prikaže i ja sam konačno pogledao film Sila privlačnosti (aka Притяжение) Fjodora Bodnarčuka iz 2017. godine a koji sam se kanio da vidim još od prvih leakova po internetu. Naravno, moja lenjost je legendarna pa sam propustio i bioskopski život ovog filma tog proljeća 2017. godine, ali, istini za volju, sada kada sam ga pogledao, shvatam da ovo ipak nije kalibar bioskopskog blokbastera kakav bi mene bez ostatka zadovoljio da sam se odvažio na takvu avanturu. Ipak, Притяжение je, recimo, interesantna stilska vežba i podsećanje da, dok oveštalim žanrovskim matricama svakako valja što je češće moguće izmišljati dovitljive varijacije i transgresije, ako ih se već laćate, vredi uložiti napor u njihovo savladavanje do u detalje. Utoliko, Притяжение je film bolji u detaljima nego kao celina.

Da bude jasno u kom kontekstu pričam, ovih dana sam pogledao i Detektiv Pikaču, film univerzalno hvaljen kao uspelu ekranizaciju (motiva) popularne videoigre, kao i Godzila: Kralj Čudovišta i mada oba ova filma mnogo bolje vladaju tim, jelte, žanrovskim matricama, i oba su bliska mojem detinjastom senzibilitetu, oba su takođe izrazito bledunjava – sa Pokemonom koji samo može da sanja da ga režira Zemeckis u Zeka Rodžer modu i Godzilom koja samo može da sanja da ima simbolički, kulturni i humanistički značaj kao što ga imaju najbolji radovi iz Toho kuhinje. Sa druge strane, Притяжение je daleko od perfektnog filma, čak bih se usudio da kažem da ima više problema nego jakih strana, ali da ima ambiciju i tu neku dušu – široku, slovensku, razume se – ima. A to treba ceniti.

Jedan od osnovnih problema koje Притяжение sprečava da bude svoja idealna verzija nije budžet, koji je tu negde, na nivou budžeta samo za ketering kod holivudskih blokbastera ovog tipa, već pre svega kriza identiteta. Ne znam mnogo o tome kroz kakve je peripetije Bondarčuk morao da prođe da bi sa manje od šest i po milijuna dolara snimio nešto što bez stida može da stane uz američke konkurente u žanru, jelte, ,,bučnog" SF-a, ali s obzirom na gomilu producenata i firmi umešanih u njegovo nastajanje, instinkt nam govori da je Притяжение, inače delo dvojice scenarista, prolazio kroz nekoliko radikalnih promena skripta, verovatno i tokom snimanja pa je i finalni kat, smešten u vitkih i mišićavih 132 minuta uglavnom atraktivnog sadržaja, vidno nesiguran u to kakav je ovo zaista film.

Trejleri su nam, naravno, sugerisali da pričamo o jednom emerihovskom spektaklu, invaziji vanzemaljaca na Moskvu i ,,ratu u našem dvorištu" pokretanom 3D tehnologijom i specijalnim efektima. Ali Притяжение nije to. Ovo je film koji emerihovsku katastrofičnost i džingoizam iz drugog plana otvoreno odbacuje već u prvih petnaestak minuta kada vojni zapovednik koji komanduje jedinicama što se bave neidentifikovanim letećim objektom na ruskom nebu insistira da se situacija deeskalira i da neprijateljstva ne treba izazivati ako već nisu na prvi pogled očigledna.

Naravno, kad je jedina alatka koji imate čekić, ekseri do kraja najebu pa tako vojna avijacija ipak sruši svemirski brod koji padne na moskovsku četvrt Čertanovo, tu izgine silan narod, ali vlasti ipak, delajući odgovorno i oprezno, samo ograde porušeni deo grada i sa vanzemljanima u kontakt stupaju veoma uzdržano, istovremeno proglašavajući vanredno stanje, policijski čas i stanovništvo pozivajući na smirenost.

Lokalna srednjoškolska omladina je, naravno, nespremna da sedi kod kuće i pretvara se da se ništa ne događa i Bondarčuk uspešno hvata nemir ruske mladeži u drugoj deceniji dvadesetprvog veka, opsednutost statusima i lajkovima, ali i self-made slavu koju donose smele, lude akcije uhvaćene Gopro kamerama. Sve ovo se, da bude jasno, hvata samo u prolazu i Притяжение na trenutak deluje kao da će biti spilbergovski optimistički omladinski tobogan negde između ET i Goonies. Ćerka vojnog zapovednika je buntovna i nervira je što se ćale prenaglašeno zaštitnički postavlja prema njoj, našla je dečka koji je mangaš iz kraja, njegovi drugari su prava ,,ekipa" koja će sa njom krenuti da, na kraju iz dosade, vidi da li se vanzemaljci nekako mogu pronaći i ,,kazniti" za pogibiju civila nastalu padom svemirskog broda.

Negde od polovine, Притяжение se pretvara u ET, ali kao da ga je režirao Neill Blomkamp i dobijamo odjeke District 9, ali i Chappie, sa samo malo Alien Nation šmeka ubačenog u blender. Očigledni cameronovski elementi su takođe tu, ali Cameron je ionako u ogromnoj meri uticao i na samog Blomkampa pa bi bilo neobičnije da ih nema. Konačno, Bondarčuk je Rus i mada daleko od toga da Притяжение pokušava da igra na istoj ravni sa Tarkovskim, nemoguće je ne primetiti jasne aluzije na Stalker i Solaris, što na vizuelnom planu, a što na filozofskom sa maltene doslovnim korišćenjem motiva iz Lemovog romana o tome da je ono tuđinsko što vidimo zapravo ogledalo za nas same.

Bondarčuk je iskusan profesionalac i mada možda poznatiji kao glumac i TV voditelj, on kao režiser svakako spada u najistaknutije ruske delatnike kada je u pitanju kvaziholivudski naučnofantastični spektakl. Pre jedne decenije je uspešno režirao dva filma po romanu braće Strugacki, Nastanjeno ostrvo i Притяжение je logičan nastavak ovakvog rada.

Na svojoj strani Bondarčuk ima mnogo prednosti: kamera i specijalni efekti su, recimo, odlični i to ne samo u najprizemnijem tehničkom smislu već i u smislu estetike. Bondarčuk režira pojedine scene izvanredno upečatljivo, dajući pogotovo uvodnom set pisu sa rušenjem kosmičkog broda na Moskvu jednu izuzetnu eleganciju i efikasnost, mešajući taj emerihovski spektakl sa odlično umontiranim ,,ljudskim" dimenzijama. Kasnije, kada se naši junaci motaju po zabranjenoj zoni, prekrivenoj prašinom i šutom, ovo izgleda kao primerena refleksija Stalkera za UHD generaciju a kad na kraju dođe do akcije, šopanja i animiranja tuđinskih egzosleketa da jure, skaču i biju se, sve izgleda baš kako treba i film ovde prolazi sa najvišim ocenama bez ikakve potrebe da potežemo srazmerno skroman budžet.

Tu su i ljudski resursi – iako je glavna glumica, Irina Starshenbaum pre ovog filma imala samo sitne televizijske role, ona vrlo dobro stoji ovom filmu, pogotovo jer scenario ne uspeva da se odluči za to koja je njena krajnja karakterizacija. Lik Julije je kompleksan, sa mnogo izmešanih motiva, od preminule majke, preko pre-protektivnog oca-vojnika, poginule drugarice, dečka sa kojim se muva iako shvata da je ona za njega prevashodno recka, preko mržnje prema vanzemaljcima pa do transformacije koja, iako dolazi u trenutku velikog stresa, nije sasvim zarađena. Starshenbaumova ovo sve uglavnom solidno iznosi i mislim da nije njena krivica što do kraja nemamo utisak o rastu i sazrevanju već samo o promenjenoj karakterizaciji kako bi se lik uklopio u poruku koja je možda naknadno osmišljena za film.

Ostali glumci, predvođeni starom gardom u liku Olega Menjšikova su svi takođe veoma dobri i film zaista ima problem prevashodno u tome da osciluje između svojih žanrovskih predložaka i pokušava da bude više filmova u jednom što, u nešto preko dva sata trajanja, na kraju ne može da se uradi. Ili barem Bondarčuku to ne ide. Ovde se motivi uvode, pa se sa njima do kraja ništa ne dogodi, vanzemaljci treba da pređu put od simboličkog drugog – na početku vrlo semiotički jasno, nemaju lica, a Levinas nas podseća na važnost lica u kreiranju socijalnih relacija – sve do bolje, evoluiranije verzije nas samih u jednoj kameronovsko/ blomkampovskoj akcionoj odiseji ali film, nažalost, više podešava njihovu fiziologiju, moći, psihologiju pa i filozofiju pojedinačnim scenama nego što nam daje jednu konzistentnu sliku o drugom koji ćemo možda biti jednog dana ako istrajemo.

Sama glavna junakinja ima interesantne psihološke momente, najpre vezane za tenziju između nje i oca ali scenario kao da sebi postavlja gomilu zicera koje posle zaboravi da ubaci u koš – centralni motiv oca što skoro odraslu ćerku tretira kao aseksualno dete i agresivno štiti od mužjaka kad oko nje obleću je dovoljno snažno prikazan da kada ćerka koristi laž da je zatrudnela kako bi dobila ono što joj u tom trenutku treba ovo deluje kao prelomna tačka u priči. No, na samom kraju kada se otac i dete konačno ,,konektuju" i nalaze osnov za izmirenje, nema ni prisenka o tome da je stari vojnik možda, posle svega osetio i zrnce radosti što će postati deda i razočaranja da to nije istina.

Slično je i sa samim vanzemaljcem koga igra Rinal Mukhametov, Tatar pin-ap lepote koji je talac svoje nedorečene uloge. Američki film, ili samo film koji bi se zadovoljio radom u jednom žanrovskom obrascu bi motivacije, ponašanje i evoluciju ovog lika mogao da prikaže prirodnije i ubedljivije, koristeći Mukhametovljev iskreni, nevini pogled da nas osvoji a zatim da se u njega zaljubimo kada lik na kraju filma pokaže da SHVATA, no Притяжение za ovo nema vremena, stavljajući lik Hakona u scene koje nemaju dovoljno interne logike i izazivaju nevericu. Ponovo, sve deluje kao da je film sklapan iz delova, možda iz više verzija scenarija i da je napravljeno ono što se moglo napraviti, ali da se neka centralna vizija, ako ju je bilo, usput zaturila i dobili smo trčanje u više žanrovskih smerova u isto vreme.

No, uz sve to, Притяжение ima prijatan ruski ukus i uspeva da pokaže ovde-i-sada sa ubedljivošću koja onda motiv prvog kontakta čini onako potentnim – i poetičnim – kako taj motiv zaslužuje. Film suštinski ima jednu zdravu, idealističku notu, odbacujući militarističke paranoje – mada je Bondarčuk svojevremeno Putinu dao podršku povodom upadanja u Ukrajinu – ali i sitni, tribalni nacionalizam koji se zaklanja iza visokoparnih ciljeva i ovo sve pakuje u estetski uspelo, efikasno finale. Pa ni to nije mala stvar. Nastavak, a koji je imao tu nesreću da u distribuciju krene ove godine kada se sve, jelte, raspalo, pogledaću čim se ukaže prilika.

Mehnete, ponovo si krenuo da napišeš post a završio zaveštavajući nam poeziju.

Kao i svaki poeta, imaš pravo na grešku, a o Pikachua si se, rekao bih, ogrešio.

Sent from my iPhone using Tapatalk

Meho Krljic · 22-07-2020, 15:41:19

Nadao sam se samo da te neću preduboko raniti dvojnim ostrvljivanjem na Pikačua i Bondarčuka o istom trošku.

Da ne budem nerazumen: pogledao se Pikaču, nasmejao sam se, ispratio ga bez hroptanja ali sam se nadao malo dubljem zaseku. Film ima plot koji je vrlo potentan ali ga realizuje uz premalo dubine za moj elitistički ukus, vrlo zanatski. Sad, opet, to je film za decu ali i Zeka Rodžer je, kao, bio film za decu.

crippled_avenger · 22-07-2020, 15:42:09

Quote from: Meho Krljic on 22-07-2020, 15:41:19
Nadao sam se samo da te neću preduboko raniti dvojnim ostrvljivanjem na Pikačua i Bondarčuka o istom trošku.

Da ne budem nerazumen: pogledao se Pikaču, nasmejao sam se, ispratio ga bez hroptanja ali sam se nadao malo dubljem zaseku. Film ima plot koji je vrlo potentan ali ga realizuje uz premalo dubine za moj elitistički ukus, vrlo zanatski. Sad, opet, to je film za decu ali i Zeka Rodžer je, kao, bio film za decu.

Zemekis je klasik. To uvek moraš kalkulisati.

Sent from my iPhone using Tapatalk

Meho Krljic · 22-07-2020, 15:50:11

Ma, naravno, plus, ja sam ga gledao u osetljivom tinejdž uzrastu tako da, sve to imam na umu. Da kažem to ovako: radije bih ponovo gledao Zeku Rodžera, a gledao sam ga već mnogo puta, nego Detektiva Pikačua.

crippled_avenger · 22-07-2020, 15:51:08

Malo snowpiercinga -

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/4025489/ledolomac-netfliks-serija-film-strip.html

Sent from my iPhone using Tapatalk

Meho Krljic · 22-07-2020, 15:58:52

Vrlo lepo. Kanim se da ovo bindžujem što pre, ako od ženinog gledanja Darka stignem na red

crippled_avenger · 24-07-2020, 00:09:31

THE DETECTIVE Gordona Douglasa nastao je o romanu Rodericka Thorpa, nama najpoznatijeg kao pisca po čijoj je prozi nastao DIE HARD.

Isto tako, ovaj film važi za najvažniji detektivski film koji je Douglas snimio sa Sinatrom. Iz ove vizure međutim, rekao bih da ga LADY IN CEMENT i TONY ROME prevazilaze.

THE DETECTIVE ima neke strukturalne eksperimente, neke flešbekove od po petnaest minuta, posvećene ličnom životu naslovnog junaka, koji deluju ekscentrično ali potpuno razbijaju narativni zamajac ove inače zanimljuvo postavbljene priče u kojoj ubistvo jednog bogatog hhomoseksualca razotkriva mnogo dublju zaveru na nivou gradske većnice.

Scenario koji potpisuje Abby Mann smatra se značajnim zbog prikaza homoseksualnosti i način na koji to Douglas prikazuje je živopisan, energičan, i uprkos tome što ne može pobeći od senzacionalističkog, ipak u velikoj meri pokazuje i teškoće ljudi koji su se kretali na ovoj sceni.

Sinatra je sjajan u glavnoj ulozi, a THE DETECTIVE donosi i jednu od ranih rola Roberta Duvalla. Nažaslot, ono što se nije održalo su flešbekovi koji prikauju odnos Sinatre i supruge koju igra Lee Remick, i da nije istroiskog značaja, ovaj film bi pre zasluživao * * 1/2.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 24-07-2020, 01:03:15

THEY CALL ME MISTER TIBBS Gordona Douglasa je nastavak čuvenog filma IN THE HEAT OF THE NIGHT i po svom značaju naravno nije mogao da se poredi sa tim filmom pa je automatski percipiran kao slab nastavak.

Iz ove vizure međutim. rekao bih da ovaj film ima ne samo mnogo kvaliteta koji su nekako bili previđani već da ima i modernih filmova koji bi se mogli prepoznati u nekim savremenim filmovima. Recimo, film WIDOWS Stevea McQueena ima začuđujuće puno sličnosti u nekim aspektima sa ovim naslovom. Nisam nigde uspeo da nađem ta poređenja, ali čini mi se da je to linija vredna istraživanja.

Elem, THEY CALL ME MISTER TIBBS se dešava u San Francisku. Virgil Tibbs je tamo policijski detektiv i istražuje smrt skupe eskort devojke koja je privlačila opasnost ali je glavni osumnjičeni neko čije bi hapšenje moglo biti opasnije po policiju nego po njega samog.

Douglas ovde odlično vodi privatni život junaka za razliku od THE DETECTIVE. Porodične scene koje namju veze sa slučajem su jako inventivne i pune neočekivanih detalja, u odnosima Virgila Tibbsa sa malim sinom.

Sidney Poitier igra u jednom neobičnom, zanimljivom kontraritmu, na hranici šerlokholomsovske ekscentričnosti, mada nikada do kraja ne zagazi u nju.

Martin Landau i Anthony Zerbe su odlične njuške kao antagnoisti. Iako ovo nije Blaxploitation, Landau i ovom ulogom pravi legacy u tom žanru ako ovaj film uzmemo kao pridruženog predstavnika.

Douglasov prikaz San Fransicka je vibrantan, potere i obračuni su energhični, sve je na visokom nivou. Quincy Jones nudi pulsirajući funky skor i samo na par mesta svira više nego što treba.

THEY CALL ME MISTER TIBBS je izašao 1970. godine kada je Douglas imao još dva filma, oba veoma zahtevna i zanimljiva - BARQUERO i SKULLDUGGERY, i pokazuje o kakvom je vrhunskom profesionalcu reč.

* * * 1/2 / * * * *

crippled_avenger · 24-07-2020, 01:11:14

SKULLDUGGERY je film na kom je posle nedelju dana snimanja Gordon Douglas zamenio Richarda Wilsona. U odnosu na Wilsona, Douglas je reditelj mnogo više klase a krajnji rezultet je bizaran avantursitički film koji je možda u nekoj fazi imao veće pretenzije ali ono što je isporučeno je film kakav praktično nikada nije viđen.

Film kreće kao jedna pustolovina simpatičnog avanturiste koji želi da neke bogataše ošuri za finansiranje ekspedicije u džunglu kako bi našao ležište rude, da bi tamo našli nešto mnogo vrednije - živa bića koje su missing link između ljudi i majmuna.

U završnom činu, film pravi preokret i od pustolovine o susretu ljudi se nepoznatim, pretvara se u sudsku dramu u kojoj avanturista i naučnica u koju se u međuvremenu zaljubio, pokušavaju da spreče zlog industrijalca da uzgaja te novootkrivene "ljude" kao robovsku radnu snagu jer su formalno životinje.

Upravo u toj promeni brzina iz avanture u sudsku dramu, Douglas pokazuje majstorstvo jer i u toj deonici uspeva da izgradi osećaj pustolovine i farse i da premisu nikada ne uzme zaista ozbiljno.

Film je efikasno pripovedan, sa energičnim i komičnim rolama Burta Reynoldsa i Susan George. U vreme izlaska ipak bio je promašaj jer zbilja jeste prebizaran.

Missig linkove igraju đaci iz Indonezije i postiže se željeni efekat bez CGIa i mnogo manje iritantne humanoidnosti koja je postojala recimo u tadašnjim PLANET OF THE APES filmovima.

SKULLDUGGERY je u međuvremenu prepoznat zbog svojih campy kvaliteta ali u vreme izlaska književnik Velcros, po čijem je romanu snimljen je povukao svoje ime sa špice pa je potpisan samo čuveni scenarista Nelson Gidding.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 26-07-2020, 01:35:29

MARA MARU Gordona Douglasa je Warnerov B-film, snimljen pred kraj ugovora Errola Flynna, u njegovim poznim danima u kojima je ipak i dalje imao nešto od one stare harizme.

Dešava se na Filipinima i govori o roniocu kog angažuju sumnjivi ljudi da im izroni blago sa potopljenog američkog vojnog broda. Svestan da verovatno neće izvući živu glavu kada naručiocima pruži ono što traže, i on sad kreće da pravi manevre kako da ih nadmudri.

MARA MARU je B-film, vizuelno vrlo artikulisan i precizan, sa crno-belom fotografijom koja je elegantna i atmosferična, uprkos jasnom utisku da film nije mnogo snima na "lokaciji".

Gordon Douglas u ovom B-sadržaju, bez problema pokazuje da se savršeno snalazi u ovoj formi i da je sposoban i za veće odnosno ambicioznije zahvate koji su ubrzo potom i došli.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 26-07-2020, 01:48:00

ROGUES OF SHERWOOD FOREST Gordona Douglasa je B-film, deo Columbijinog serijala o Robin Hoodu, sada već dobrano izmaknut od kanona koji znamo iz onih ranih filmova sa Errol Flynnom.

Douglasov film u tom smislu više podseća na nešto što bismo danas gledali kao televizijsku epizodu nego kao stand alone film koji može da zadovolji publiku.

Priča doduše jeste zaokružena ali je rudimentarna i simplifikovana sa praktično jednim dobro razvijenim borbenim set-pieceom, a to je uvodni viteški turnir.

U okvirima produkcionog zadatka, Douglas se snašao dobro, ali ovaj format filma, iako ga je reaktuelizovao MCU u potpuno drugačijoj izvedbi, danas ipak više nije relevantan.

S druge strane, baš zato što nije relevantan, baš zato što je film toliko napredovao u odnosu na 1950. kad je ovo izašlo, dobro je podsetiti se šta su koreni onoga što se danas nametnulo kao vrhunac visoke A-produkcije.

* * / * * * *

crippled_avenger · 26-07-2020, 14:54:41

COMANDAMENTI PER UN GANGSTER Alfija Caltabiana je italo-krimić iz 1968. godine sniman u Jugoslaviji, u koprodukciji sa Avala Filmom.

Na ovom filmu ujedinili su se Dario Argento, Ennio Morricone i Burduš što daje svemu posebnu dozu neobičnosti i kurioziteta. Međutim, još je neobičnije, pa i važnije nešto drugo.

Naime, COMANDAMENTI PER UN GANGSTER je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što se ne nalazi u nekoj rotaciji na našim televizijama. Naročito jer ovo nije tipična usluga nazvana koprodukcijom. Glavnu ulogu u filmu igra Ljuba Tadić, veliku ulogu igra Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina, a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao negativac. Dakle, naša publika bi gledajući ovaj film imala utisak gledanja našeg filma, čemu doprinose i brojni autori uključeni u njegov nastanak.

Dario Argento je napisao scenario za ovaj film koji je svojevrsna preteča Hodgesovog GET CARTERa. Umirovljeni gangster počinje da istražuje smrt svoje sestre i upada u sukob sa surovom gangsterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj publici najpoznatiji po crno-beloj fazi OTPISANIH i po MARŠU NA DRINU Žike Mitrovića. Caltabianov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića ovog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli pa i realizacije ne bi postideo ni Michael Ritchie u vreme PRIME CUTa. Markovićeva fotografija u ovom filmu ali i generalno način kako su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među možda i najboljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Skor Ennio Morriconea i njegovog redovnog saradnika Bruna Nicolaija je nešto drugačiji od onoga što je njegov signature sound ali ovo nije film u kom skor igra preveliku ulogu, ali je dosta prisutan i veoma funkcionalan.

Beograd i Jugoslavija glume Ameriku, rekao bih podnošljivo, mada je naravno upadljivo da su ulice poprilično "puste" kad se izađe na američke pločnike u urbanim eksterijerima kojih srećom nema puno.

Ovo je jedan od onih gangsterskih filmova koji se mahom dešavaju na dokovima, u napuštenim fabrikama i kazamatima, i te lokacije imaju univerzalni look, sa tom špageti patinom kakva je krasila italijanske bioskopske falsifikate tog vremena. Scenografiju je vrlo solidno uradio Dragoljub Ivkov, inače značajan protagonista u istoriji našeg krimića jer je samo godinu dana pre ovoga snimio prilično novotalasovski brutalan krimić POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA.

Nažalost, POSLEDNJI OBRAČUN (kako mu je srpski naslov) danas je dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa nemačkom nahsinronizacijom. Kopija koju čuva Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala Filma ovaj naslov prepoznat kao njen za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

* * * 1/2 / * * * *

Meho Krljic · 26-07-2020, 20:13:51

Yojimbo je jedan od najpoznatijih filmova Akire Kurosawe i, iz nekog razloga, pedeset devet godina posle njegovog ulaska u bioskope mi njegov naslov i dalje prevodimo kao Telesna straža umesto da koristimo sasvim uobičajenu i samorazumljivu reč: Telohranitelj. Zašto? Usudiću se da ponovo špekulišem kako RTS-ov prevodilac koristi engleske titlove kao predložak sa kojim radi jer je prevod i ovog filma prepun očigledno engleskih konstrukcija (na primer u sceni kada se lokalni gangsteri pitaju gde je prisilna ljubavnica jednog od njih, odgovor u titlu glasi ,,ona je otišla" iako je jasno da se japanski original mora prevesti sa ,,nestala je" a čemu englesko ,,she's gone" odgovara) a što, kao što sam već i prošle nedelje, pišući o Na dnu pomenuo, ne umanjuje DRAMATIČNO uživanje u Kurosawinim filmovima. Pogotovo Yojimbo nije film koji se iscrpljuje u svojim dilalozima, naprotiv, ali da se određeni finiji elementi tona i sveta gube u prevodu – gube se. Primera radi, jedna od najvažnijih rečenica u filmu je ona u kojoj mladi sin lokalnog seljaka na početku kaže da ne želi da provede dugačak život jedući kašu i da će radije živeti brzo i umreti mlad. Ovaj motiv se ponavlja na samom kraju filma gde Toshiro Mifune, prisećajući se ove replike, i sam pravi referencu na kašu. No, u našem prevodu pirinčana kaša postaje ,,mlečna kaša" što, da bude jasno, nije isključeno, ali je veoma malo verovatno da u drugoj polovini devetnaestog veka u japanskoj provinciji, u selu koje, koliko može da se vidi nema ni jednu jedinu kozu a kamoli krave ili ovce, seljani koji se bave proizvodnjom svile svakoga dana jedu sutlijaš. Pirinač u mleku je i danas retkost u Japanu, a potkraj Edo perioda je gotovo nezamislivo da su ga jeli u ovakvoj zabiti – tonu koji film želi da nam posreduje svakako mnogo više priliči najobičnija kaša skuvana sa vodom kao osnovnim sastojkom.

Ovo je, naravno, detaljčić zbog kojeg niko ne treba da provodi neprospavane noći ali Kurosawini filmovi su prepuni važnih detalja i zapravo, dijaloška razmena na početku, sa sinom koji neće da bude siitni paor nego hoće da ode u grad da bude kockar služi kao esencijalni okvir u kome se čitav film posmatra. Yojimbo je najuspešniji Kurosawin film u pogledu zarade i delo po kome ga znaju i oni koji nisu pogledali ni jedno njegovo ostvarenje, štaviše, on je neka vrsta identifikacije ne samo režiserovog opusa već jednog značajnog dela njegove generacije – film koji je samurajsku fikciju* osavremenio i učinio prijemčivom svetskoj publici gradeći na temelju moderni(ji)h vesterna i sam postavljajući temelj za post-modern(ij)e vesterne, ali Yojimbo uopšte nije ,,samurajski" film ni po svojim korenima, niti po svojim slikama, niti po svojoj umetničkoj nameri. Yojimbo je film smešten u 1860. godinu, nešto pre propasti šogunata Tokugava i sukoba koji će napraviti prostor Meiđi restauraciji i povratku na imperijalni sistem – ali Yojimbo je film o savremenom, posleratnom Japanu i moralnom haosu u kome su se ideje plemenitosti i požrtvovanosti izgubile a vlada pokvarenost, pohlepa, želja za brzim i lakim bogaćenjem, svojevrsni mladalački nihilizam u kome se hoće sve i hoće sada a sutra može da se sahranjuje. Iako je Yojimbo bez ikakve sumnje jedan od najvažnijih filmova svog vremena sa svojom inspiracijom mnogim autorima, a ikonička je pojava Toshira Mifunea postala predložak za neprebrojne antiheroje koji će iza njega doći, važno je uvek imati na umu da je ovaj film pre svega satira a dobrim svojim delom i otvoreno komična farsa.
*uz, naravno, Sedam samuraja

Dakle, ,,Telesna straža" je užasan prevod jer zvuči artificijelno i neprirodno – Toshiro Mifune u ovom filmu igra ronina, lutajućeg, jelte, samuraja bez gospodara i lojalnosti što pukim slučajem stiže u gradić gde se dve bande, pridružene dvama lokalnim trgovcima, bore za premoć i svaka od njih pokušaće da ga pridobije za svoju stranu, ne bi li bio telohranitelj njihovom šefu i predvodio njihove ,,vojnike" u borbi koja će jednom za svagda razrešiti balans moći u duboko u provinciji izgubljenom mestašcetu što proizvodi sake i svilu i podmićuje zvaničnike Šogunata kako bi sve moglo da se radi mimo propisa.

Od samog početka, Kurosawa nam stavlja do znanja da ovo nije ,,ozbiljno" film o samuraju, koji bi imao nekakav kodeks časti i plemenita moralna načela. Zulufi Toshira Mifunea – i ostatak ovog vrsnog glumca – doduše, bez sumnje plene svojom pojavom i njegov stav, manirizmi i kretanje ispunjavaju ekran kada god se pojavi, uključujući prvu scenu gde ga vidimo kako hoda provincijskim drumom, ali bezimeni ronin ne hoda tako ponosno i šmekerski zato što ima jasnu misiju i usmerenje u životu već, naprosto, zato što je džambas koji uživa da ostavlja utisak. Svega minut ili koju sekundu više unutar filma videćemo Mifunea kako stiže na raskršće na drumu a onda baci granu u vazduh pa odabere put koji mu grana, padajući nasumično, pokaže. Ovo nije samuraj koga kroz život vode vizija i viši poziv već jebivetar koji će svoj mač uposliti bilo gde gde ne mora mnogo da radi a može mnogo da loče sake i zajebava se.

Prirodno, Yojimbo je mnogo poređen sa vesternima, pogotovo sa posleratnom produkcijom i modernim klasicima o usamljenim revolverašima koji dolaze u zabite gradove gde vlada bezakonje, umešaju se u odnose lokalnog stanovništva i na kraju, ne bez žrtava, razreše status kvo. Šejn, Tačno u podne, ali i post-moderni Bad Day at Black Rock, svi snimljeni u deceniji pre nego što je Yojimbo nastao, daju jasne osnove na kojima će Kurosawa graditi, ali ne treba izgubiti iz vida da je Alan Ladd, zvezda Šejna, takođe bio jedan od glavnih glumaca u ekranizaciji Staklenog ključa Dashiela Hammetta iz 1942. godine. Kurosawa će, tipično, tvrditi da je priča koju je napisao a zatim scenario koji je uradio zajedno sa Ryūzōm Kikushimom i Hideom Ogunijem pre svega inspirisan Staklenim ključem iako je priča sa sukobljenim bandama i slobodnim strelcem koji između njih balansira bliža Hammettovoj Crvenoj žetvi. Kako god, iako su nabrojani vesterni svakako morali biti deo inspiracije za Yojimbo, treba da bude jasno: svet u kome se ovaj film dešava mnogo je grotesknije izopačen, bliži Hammettovoj noar paranoji, mnogo lišeniji morala i ideje da dobro mora trijumfovati i da zlo može biti samo privremeno jače nego bilo koji od njih. Yojimbo je film koji se dešava u gotovo potpunom moralnom vakuumu, u svetu od koga je Bog, ako ga ima, digao ruke i u kome se mora birati da li da se prepustite očaju ili da sve posmatate kao igru.

Utoliko, ako je Na dnu bio ,,filmovano pozorište", zasnovan na modernom japanskom teatru, shingeki, Yojimbo je filmovani balet – film u kome se igra pojavljuje u mnogim svojim oblicima, od toga da glavi junak rešava da uđe u sukob koji nije ,,njegov" i u njemu se ponaša okrećući protivnike jednog protiv drugog uz očiglednu zabavu, pomerajući ljude kao figure, stavljajući ruku na bradu da razmisli i smeškajući se kao da igra shogi, pa do toga da su mnoge scene koreografisane kao balet, počev od čestog kadriranja Mifuneovih stopala i načina na koji ih drži, preko bukvalnog sinhronizovanja muzike sa pokretima glumaca, pa do masovki koje deluju kao balestski ansambl podeljen na dva dela i pažjivo vođen u koreografiji akcije i reakcije.

Opet, iako je Yojimbo zapamćen po svojoj visceralnoj akciji – ovo je film u kome je Kurosawa, između ostalog smelo išao kontra nekih društvenih tabua, recimo, pokazujući amputacije a što je čak i danas u japanskoj popularnoj kulturi simbolički izuzetno pregnatan prizor – scene borbe nisu ni kadrirane ni koreografisane da prikažu vrhunsku umetnost mačevanja i prefinjenost veštine ubijanja. Jer ovo je satiričan film u kome su većina gangstera ne samo kukavice već i diletanti. Nastavljajući se na svoju veoma oštru kritiku jakuza iz prethodnih filmova (notabilno Pijanog anđela ali i Ikiru) Kurosawa će Yojimbo iskoristiti kao trojanskog konja da, naoko prićajući o kraju Edo perioda, zapravo prospe sav svoj prezir na savremene japanske gangstere i prodrma omladinu koja počinje da ih idolizuje.

Tako su gangsteri u u ovom filmu puke siledžije, lažovi i budale. Oni se hvale da su bili po zatvorima i da su im imena na poternicama, ali vidimo da uglavnom maltretiraju slabije od sebe, kockaju se i, kada predstavnici stvarne vlasti dođu u gradić, kriju se da ih ne vide. U fajtu, naravno padaju kao snoplje pred efikasnim, utreniranim Mifuneovim napadima, preplašeni beže ni ne pokušavaju da se brane. Jer, ovo je, da ponovimo, pre svega farsična, satirična komedija: Mifune nije heroj već neko ko stvari radi iz dosade i bez ozbijlne namere da popravlja etičku ravnotežu, a njegovi protivnici su galerija grotesknih likova izopačenih fizionomija i skučenog intelekta. Mifuneova igra shogija sa dve bande nije velemajstorski gambit genija strategije već bizarno naivna serija neiskrenih obećanja i teatralnog laganja – stvar je prosta: gangsteri u ovoj priči su imbecili a jedini razlog što su tu gde jesu je što ih plaćaju ljudi koji žive od kapitala a ne od rada. Ne da je ovo izraženo ,,socijalistička" priča ali lako je povezati tačkice: dva ,,stvarna" negativca u ovom filmu su trgovac sakeom i trgovac svilom za koje gangsteri rade* i koji sebe vide kao poslovne ljude radije nego kriminalne bosove; ova klasa je upravo tokom Edo perioda doživela svoj procvat, potiskujući klasičnu feudalnu strukturu i gradeći temelj za buržoaziju u naglo naraslim gradovima tokom dva i po veka kliko je Edo trajao; posleratni Japan, nakon okončanja američke okupacije i sam je slično počeo da cveta sa usponom kapitalizma i uvlačenjem organizovanog kriminala u legalne tokove. Yojimbo je u velikoj meri Kurosawina poruka omladini šezdesetih godina u Japanu: gledajte na kakve se papane vi ložite, gledajte kako jadno završavaju i koliko su bedni kad nestaju a pravi negativci ostaju ako ne nedodirnuti a ono nedovoljno kažnjeni. Yojimbo je, dakle, možda jedna od najciničnijih priča koje će Kurosawa ispričati – a moglo mu se jer je film rađen u njegovoj produkciji – i od overdouza cinizma je svakako spasava taj komični, satirični ton, a što će, naravno, mnogi nastavljači i restauratori, na čelu sa Sergiom Leoneom, uglavnom ignorisati, krerajući mračne, nihilistične priče.
*Mada Yamada Isuzu ovde postiže het trik igrajući treću zlu ženu u Kurosawinim filmovima

Yojimbo nije ni mračan ni nihilističan mada njegov bezimeni antoheroj (koji kada ga pitaju za ime, lupi prvu stvar koja mu padne na pamet,gledajući na drveće duda kroz prozor) može da uznemiri svojim odsustvom ambicije da ispravlja krive drine. Ali ovo i jeste smisao ,,igre", Mifuneov ples između dve bande, njegov užitak u predstavi koju orkestrira iz pozadine, sve ovo je u skladu sa Kurosawinim decenijskim stavom: kriminalci su gnjide, ograničeni jadnici koji jadnije od sebe tlače praveći se da su jači i opasniji nego što zaista jesu. Sanđuro, kako Mifuneov lik ostaje nazvan (i za naredni film), nije tu da ih privede pravdi – uostalom lokalni predstavnik policije Šogunata se ne usuđuje da pisne a kada vlasti i svrate u grad, Kurosawa nam pokazuje scenu nemog, efikasnog podmićivanja kojoj se posmatrači, uključujući Mifunea, od srca nasmeju jer je korupcija visoko ritualizovana a pokvarenost pretvorena u ceremoniju – već je tu da ih razobliči pred ostatkom publike.

Publika su, u ovom slučaju, malobrojni drugi građani i dok gangsteri izvode svoj balet po koreografiji koju im iz pozadine diktira Mifune, oni posmatraju predstavu što se odvija prema kraju, shvatajući da ne žive u tragediji već, zaista, u komičnoj farsi. Neke scene su i bukvalno kadrirane kao da gledalac, zajedno sa Mifuneom i Eijirōm Tōnom posmatra stvari na pozornici, sa pomeranjem neprozirnih paravana na prozorima i postavljanjem radnje u dva plana. Uopšte, rad kamere u ovom filmu je vrlo upečatljiv sa Kazuom Miyagawom koji se posle Rashomona vratio da snimi jedan od najimpresivnijih Kurosawinih radova. Set – dakle sam gradić – je tretiran u velikoj meri kao pozornica sa kadrovima koji veoma često postavljaju gledaočev pogled upravno na jednu ili dve ravni u kojima se ispred njega događa radnja. Čak je i poslednja velika scena borbe kadrirana kao da se odvija na bini sa dugim neprekinutim kadrom u kome Mifune svoje protivnike juri po ,,sceni", prelazeći iz plana u plan a kamera sve hvata iz daljine, kao iz gledališta, ni ne trudeći se da se repozicionira kada joj samuraj pritrči toliko blizu da vidimo samo polovinu njegovog tela.

Ako je ovo jedan od najupečatljivije snimanih Kurosawinih filmova, onda je istovremeno u pitanju jedan od najupečatljivijih skorova koje je Kurosawa ikada imao (a imao je). A tako i mora biti ako vaš film treba da podseća na balet. Masaru Sato koji je komponovao ovu muziku tvrdi da se najviše inspirisao Mancinijem ali ono što se u filmu čuje je pre svega američki big bend orkestar dopunjen japanskim udaraljkama, sa mrvom ,,kaubojske" drame koju je preko okeana upravo utemeljio ukrajinski genije Dimitrij Tjomkin. Satova muzika je esencijalna dimenzija ovog filma jer podvlači njegovu satiričnu dimenziju ali i zato što uokviruje kretanje likova, pre svega samog Mifunea koji se unaokolo šeta kočoperno, gizdavo, ne toliko izazivajući protivnike da okušaju njegovu mačevalačku veštinu već upravo im držanjem, hodom, plesom, ukazujući da nemaju šansu, da su borbu već izgubili. Ples kao simbolička, ritualizovana borba je, dakako, dobar deo istorije umetničkog plesa a Mifune je ovde samom sebi osmislio stav i hod, pa Miyagawina fotografija, Satova muzika i Kurosawina opsesivna montaža služe da ih izdignu do apoteoze. Donald Richie, uostalom, u svojoj knjizi o Kurosawi ukazuje da je Mifuneov lik u ovoj postavci u dobroj meri nalik antičkom grčkom božanstvu koje se spušta među ljude što su se pogubili u svom poimanju dobra i zla, i, umesto da ih podučava ili grdi, igra sa njima igru, koristeći svoje nadljudske moći da se zabavi i puštajući ih da kazne sami sebe jer nisu dovoljno pametni da se udruže.

Naravno, film ima i svoju dramsku komponentu, notabilno upravo onda kada Mifune odustane od blaziranog, ,,ja sam ovde samo zbog para" stava i učini jedno nedvosmisleno dobro delo. I ovo dobro delo – spasavanje otete lokalne žene date na korišćenje beskrupuloznom kapitalisti i njeno ujedinjenje sa mužem i detetom – ukovireno je kroz igru, Mifune je u toj fantastičnoj sceni prvo glumac, a onda režiser i scenograf, ali on ovde dela iz nepatvorene empatije. I to mu se sveti: zahvalnost slabih koji žele da on zna koliko im znači to što je učinio za njih suprotstavljajući se jakima će ga maltene koštati glave. Kurosawa ovde jako igra na lik upečatljivog negativca – jedinog koji nije moron i koji, da bi se napravio jasan razlaz sa tradicijom na koju se jakuze toliko pozivaju, nosi pištolj i najopasniji je protivnik u celom filmu. Tatsuya Nakadai ostavlja jak utisak kao lep ali suštinski zao, gotovo demonski lik, sa tehnološkom vatrom u desnoj ruci i dovoljno mozga da jedini prozre Sanđurove ionako providne laži.

Film tokom kratkog perioda ulazi naizgled u ozbiljan dramski ton sa Mifuneom koji se stoprocentno daje da prikaže ranjenog Sanđura i muke kroz koje prolazi, ali ovo je samo privid: Yojimbo nastavlja da bude satirična farsa, sa gangsterima kojima više nije potreban Sanđuro da ih mudro pujda jedne na druge, koji uništavaju gotovo celokupan korpus rivalskih biznisa u gradu zato što pokušavaju da i sami ,,igraju" a ne razumeju ni pravila ni kontekst igre. Naravno da su scene sa Sanđurom koga kao leš prenose lokalni krčmar i pogrebnik urnebesne, ali Kurosawa uspeva da film završi fantastično ubedljivim pokoljem i raspadom piramide lažne moći u gradiću, te rečima ipak mudrog ronina da je bolje otići kući i zobati kašu nego poginuti (zbog mladalačke gluposti i nestrpljenja). Svakako, ova nametljivo propovednička replika na kraju, upućena gotovo direktno japanskoj omladini nije najsuptilnija stvar koju će Kurosawa ikada napisati ali kao završnica ,,japanskog vesterna" dramatično je humanija pa i optimističnija od onoga što je došlo posle. Leone će već tri godine kasnije, 1964. godine snimiti Za šaku dolara, nezvanični rimejk Yojimba, utemeljujući lik Clinta Eastwooda kao prototip bezimenog, nihilističnog revolveraša koji do kraja samo ubije one koje treba i pušta svet da se sam snalazi u vakuumu moći. Ni komedija ni satira, Za šaku dolara je klasik druge vrste, ali i podsećanje da je Kurosawa sa svojim humanizmom i sklonošću suptilnim satiričnim tehnikama često bio ne samo ispred svoje generacije već i ispred generacija koje će tek doći. Yojimbo je, ako to do sada nije postalo sasvim jasno, majstorstvo najvišeg ranga i film koji decenijama unazad gledam sa ponovljenim uživanjem svaki put kada mu se privolim. Maestralno.

Meho Krljic · 26-07-2020, 22:09:09

Inače ova Kriplova mini-retrospektiva Gordona Douglasa je pravo uživanje za čitanje.

Васа С. Тајчић · 27-07-2020, 12:40:37

Quote from: crippled_avenger on 26-07-2020, 14:54:41
COMANDAMENTI PER UN GANGSTER Alfija Caltabiana je italo-krimić iz 1968. godine sniman u Jugoslaviji, u koprodukciji sa Avala Filmom.

Na ovom filmu ujedinili su se Dario Argento, Ennio Morricone i Burduš što daje svemu posebnu dozu neobičnosti i kurioziteta. Međutim, još je neobičnije, pa i važnije nešto drugo.

Naime, COMANDAMENTI PER UN GANGSTER je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što se ne nalazi u nekoj rotaciji na našim televizijama. Naročito jer ovo nije tipična usluga nazvana koprodukcijom. Glavnu ulogu u filmu igra Ljuba Tadić, veliku ulogu igra Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina, a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao negativac. Dakle, naša publika bi gledajući ovaj film imala utisak gledanja našeg filma, čemu doprinose i brojni autori uključeni u njegov nastanak.

Dario Argento je napisao scenario za ovaj film koji je svojevrsna preteča Hodgesovog GET CARTERa. Umirovljeni gangster počinje da istražuje smrt svoje sestre i upada u sukob sa surovom gangsterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj publici najpoznatiji po crno-beloj fazi OTPISANIH i po MARŠU NA DRINU Žike Mitrovića. Caltabianov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića ovog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli pa i realizacije ne bi postideo ni Michael Ritchie u vreme PRIME CUTa. Markovićeva fotografija u ovom filmu ali i generalno način kako su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među možda i najboljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Skor Ennio Morriconea i njegovog redovnog saradnika Bruna Nicolaija je nešto drugačiji od onoga što je njegov signature sound ali ovo nije film u kom skor igra preveliku ulogu, ali je dosta prisutan i veoma funkcionalan.

Beograd i Jugoslavija glume Ameriku, rekao bih podnošljivo, mada je naravno upadljivo da su ulice poprilično "puste" kad se izađe na američke pločnike u urbanim eksterijerima kojih srećom nema puno.

Ovo je jedan od onih gangsterskih filmova koji se mahom dešavaju na dokovima, u napuštenim fabrikama i kazamatima, i te lokacije imaju univerzalni look, sa tom špageti patinom kakva je krasila italijanske bioskopske falsifikate tog vremena. Scenografiju je vrlo solidno uradio Dragoljub Ivkov, inače značajan protagonista u istoriji našeg krimića jer je samo godinu dana pre ovoga snimio prilično novotalasovski brutalan krimić POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA.

Nažalost, POSLEDNJI OBRAČUN (kako mu je srpski naslov) danas je dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa nemačkom nahsinronizacijom. Kopija koju čuva Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala Filma ovaj naslov prepoznat kao njen za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

* * * 1/2 / * * * *

Да ли Авала филм поседује негатив? Сигуран сам да би се у некој евентуалној кампањи групног финансирања дигитализације са доброг извора и рестаурације лако скупило десетак хиљада евра. Са друге стране, штета што се за седам година колико диск стоји на CG не нађе било ко да направи енглеске поднаписе. Транскрипција, синхронизација и прва рука превода се ради за туце часова.

milan · 27-07-2020, 12:53:16

Ah, Yojimbo... Jedan od prvih filmova koje sam gledao na TVu, kad sam bio jako, jako mali, sa ocem. Jos se secam psa sa sakom u celjustima.

crippled_avenger · 27-07-2020, 12:56:18

Mehmete, ovo sa Douglasom je skromni pokušaj da oplemenim ovaj topik da ne bi posle tvojih vrhunaca u Kurosawi tako brzo tonuo u čamotinju filmske svakodnevice.

Sent from my iPhone using Tapatalk

Meho Krljic · 27-07-2020, 14:07:59

Douglas je igrač sa mnogo lica pa se nadam da ćeš potkačiti i druge njegove radove ovde, materijala ima onoliko.

Quote from: milan on 27-07-2020, 12:53:16
Ah, Yojimbo... Jedan od prvih filmova koje sam gledao na TVu, kad sam bio jako, jako mali, sa ocem. Jos se secam psa sa sakom u celjustima.

Ha, isto! Otac i ja smo ovo gledali kada sam imao možda 11-12 godina i naravno, tada sam bio zapanjen koliko su negativci glupi a koliko je Toshiro Mifune KUL. Posle su mi i ekscesi poput Crvenog Sunca bili DO JAJA

crippled_avenger · 30-07-2020, 00:32:20

TANK Marvina Chomskog snimljen je po scenariju veoma plodnog a rekao bih i žanrovski raznovrsnog Dana Gordona. Ovo je holivudski film stare škole koji nudi jednu naordnu mešavinu različitih, naizgled nespojivih žanrova. Ima ovde vigilante filma na tragu FIRST BLOODa, exploitation i grindhouse sentimenta car crash extravaganzi sa američkog Juga kakve su snimali Needham i ekipa, ima tu i throwbacka prema filmskoj personi Jamesa Garnera. Rečju, ima svega.

James Garner je ključni kohezivni faktor ovog filma i on čini da se t elementi nekako spoje.

TANK je film sa premisom koja je tretirana relativno ozbiljno i dramski ubedljivo, iako je sama po sebi bizarrna, i upravo glumačka ekipa, pre svih Garner, C. Thomas Howell kao njegov sin i E.G. Spradlin kao zli južnjački šerif sve to podmazuju svojim rolama.

Naime, ovo je priča o oficiru pred penzijom koji dolazi da služi poslednje godine u kasarni na Jugu. Kada u lokalnom baru stane u odbranu mlade prostitutke i prebije šerifovog deputyja koji je podvodi, upada u konflikt u kome strada njegov sin kome podmeću drogu. Kada oficit shvati da sina čekaju tri godine na zatvorskoj farmi na kojoj će vrlo verovatno biti silovan, uzima svoj tenk, stari šerman koji ima u privatnom vlasništvu i izbavlja ga.

Kako svi ovi elementi funkcionišu u jednoj priči, pre svega može da se objasni već pomenutom harizmom zvezda.

James Garner je imao tri bitna tipska lika koja je igrao kroz karijeru - simpatičnog kauboja, simpatičnog hardboiled detektiva i hrabrog oficira. I što je najzanimljivije - ČEŠĆE je igrao oficira nego vojnika, što je veoma zanimljivo.

Ovo je prvi film u kom Garner igra oficira američkih oružanih snaga koji više ne može da se snađe u vlastitoj državi, u Americi koju više ne prepoznaje. I to je sasvim sigurno duh FIRST BLOODa.

Međutim, Garnerov junak nema traumu iz rata, niti ima sukob sa novim vrednostima. Naprotiv, ovo je priča i borbi oficira koji je mator ali je na liniji američkih vrednosti koji se bori protiv provincijlima i rasizma u južnjaćkoj zabiti. U tom smislu, TANK se može čitati i kao priča o tome da je vojska braneći zemlju spolja, zaboravila da se američke vrednosti više ne reprodukuju iznutra.

Žanrovski gledano, ovaj folky film ima elemente priče o borbi pojedinca protiv sistema i onda iz njenih postavki integriše konvencionalne elemente drugih žanrova. TANK je svakako slabiji od SUGARLAND EXPRESSa, i mnogo šematizovaniji u motivacijama likova, ali nudi sličnu vrstu energije.

Ipak, ako Spielberg u SUGARLAND EXPRESSu uspeva da transcendira iznad onoga što je exploitation crpio iz sličnih buntovničkih priča, TANK ih samo polira ali ostaje ipak negde bliže exploitationu.

Garner je u SUNSETu i MAVERICKu predao palicu Bruceu Willisu i Melu Gibsonu koji su svaki na svoj način popunili prostor koji je on držao. Mislim da bi Mel Gibson danas mogao da iznese rimejk ovog filma, i uopšte ovakav film jer to je ta snaga glumca koji može da potčnini vrtloge žanra i stavi ih u funkciju svog lika.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 30-07-2020, 00:32:41

CASH McCALL režirao je po Joseph Pevney, po romanu Camerona Hawleya koji je u ovom sličnom stilu imao i ekranizaciju EXECUTIVE SUITEa.

CASH McCALL je romantična komedija o dinamičnom mladom poslovnom čoveku iz naslova filma, kog igra James Garner, koji nastupa iz pozicije corporate raidera, kupuje poslove, oporavlja ih i iznova prodaje, i govori o romansi sa kćerkom vlasnika jednog biznisa koje želi da obrne.

Za razliku od biznisa koji želi da obrne, nju ne želi da obrne već ima časne namere. Ali takav obrtnik neumitno nailazi na skepsu okoline i usled borjnih mahinacija koje je u životu izveo, u jednom trenutku kreću da trpe i njegove ljubavne i njegove poslovne ambicije.

Pevneyev film je zanimljivo strukturiran. Traje 97 minuta a Garner iako je naslovni lik, pojavljuje se tek u 18. minutu. Sve dotle se postavlja složena mreža poslovnih odnosa koji će do kraja filma uz romansu između njega i mlade ilustratorke koju igra Nathalie Wood, biti okosnica zapleta.

Otud CASH McCALL možemo posmatrati kao film koji je na nivou mehanizma zapleta zanimljiv na dva nivoa, i u polju emocija i psihološke transformacije likove, i na polju biznisa koji je u ovom filmu više od McGuffina.

O krutosti kapitalizma dovoljno govori činjenica da brojna pitanja koja postavlja WALL STREET maltene 30 godina posle CASH McCALLa, postavlja i ovaj film ali ih razrešava "naivnije" u skladu sa žanrom, kada junak pronađe ljubav i kruniše je brakom.

Pevney u nekoliko sjajno dizajniranih dekora uspeva da stvori utisak glamuroznog bogataškog lifestylea koji je sam po sebi uzbudljiv, iako film nije ekscesan u produkcionom pogledu.

Ništa od toga naravno ne bi bilo dovoljno kada ne bi imao dve sjajne zvezde kao što su Garner i Wood u glavnim ulogama. Oni su čarobni i zaokružuju sve zamisli na najbolji način.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 30-07-2020, 00:40:13

DEMONIOS TUS OJOS Pedra Aguilere je film koji mi je možda malo čudno ili teško pao jer sam u fazi kompletiranja Jima Garnera i Gordona Douglasa. U odnosu na njihove radove, ovaj učesnik roterdamskog festivala iz 2017. godine deluje potpuno drugačije i u pogledu teme i u pogledu svetonazora, i ljudskih i estetskih.

Film govori o losanđeleskom filmskom reditelju koji se vraća kod maćehe i polusestre u Madrid pošto vidi polusestru u nekom porno klipu. Ona nije svesna da je njen dečko okačio njen homevideo na porno sajt, i ubrzo on postavlja kameru u njemu sobu, te zapaža kako je posle njegovog dolaska počela da zanemaruje seksualni život sa svojim dečkom.

Aguilerin film ne nudi mnogo toga novog i interesantnog o ovoj temi, i ndeoličnom odnosu koji se razvija između polu-srodnika u prvom kolenu. Nažalost, ovaj film ne ide nikuda, i režiran je na pristojan ali ne preterano maštovit, rekao bih čak unekoliko staromodan način.

U svakom slučaju DEMONIOS TUS OJOS u sebi sadrži dosta senzacionalizma ali vrlo malo nečeg zaista interesantnog.

* * / * * * *

crippled_avenger · 30-07-2020, 23:20:58

THE RENTAL je debitantska režija Davea Franca. Film je u postupku žanrovski i veoma mejnstrim, iako se oslanja na stileme indie filma, ali je odnos prema materijalu pravolinijski, bez mnogo odstupanja i pokušaja da se konvencije prevaziđu. U tom smislu Dave Franco se razlikuje od brata Jamesa koji je u svojim filmovima započeo jedan fassbinderovski niz radova.

Ova priča o dva para koji odlaze na odmor u iznajmljenu kuću i tamo varaju jedni druge, na kraju to eksternalizujući kroz ubistvo, nažalost ne nudi ništa novo. Čak i ono što je preokret u njoj, iako je "novost" unutar same priče, spada u domen očekivanog.

Dave Franco se latio jednostavne forme i u tom smislu nije zagrizao više nego što može da sažvaće. Ali, pogrešio je u tome što u ovoj već dosta ofucanoj postavci moraš biti velemajstor da bi postigao nešto vredno pažnje. A Dave Franco to još uvek nije iako svakako ima predispozicije da nastavi rediteljskim putem.

* * / * * * *

crippled_avenger · 30-07-2020, 23:27:38

Emitovanje ovog filma na RTSu me je podsetilo na ovaj danski film koji sam gledao još davnih dana, ali iz nekog razloga DEN SKYLDIGE ne mohu da nađem na Corneru.

Elem, ono što sam zapamtio je da Gustav Moller potpisuje jedan od "telefonskih trilera" čiji je najsvežiji predstavnik svakako Knightov rad sa Tomom Hardyjem.

Ovde je glavni junak policijski dispečer koji pokušava da reši potencijalnu otmicu i tone sve dublje u slučaj, kršeći sve više pravila.

Mollerov film vizuelno ima dosta televizijskog vajba u sebi ali ima high concept koji zbog svoje svedenosti i jednostavnosti dosta dobro prolazi, iako odavno nije naročito originalan. Rekao bih čak da je jedno petnaestak godina ovakav sadržaj postao gotovo obavezna figura.

U svakom slučaju, Danska je dobila svoju varijaciju na taj high concept i sudeći po reakcijama naše publike, stvar je dobro prošla na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

crippled_avenger · 01-08-2020, 02:08:48

MILF Axelle Laffont je film koji već od samog naziva i činjenice da je francuski deluje kao nešto što bi trebalo da se zaobiđe u širokom luku.

Ne, ako ste hardcore fan Virginie Ledoyen kao ja, iako bi se moglo reći da ovo nije njen najblistaviji trenutak. Zavoleo sam je gledajući je kod Richeta i za početak važno je reći da je ovo ipak bolji film od njegovog rimejka
UN MOMENT D'EGAREMENT, a to ipak nije malo, iako je reč o groznom filmu.

Film o tri MILFa sa razlitičitim problemima koje odlaze na more da pomognu jednoj od njih da očisti i preproda kuću koja je podseća na pokojnog muža, a onda se upliću sa trojicom mladića (mada rekao bih ne klasičnih galeba) nema onaj šmek francuske erotske komedije iz prošlih vremena, ali nije sasvim lišen duha i maksimalno reducira moralisanje uprkos generalno konzervativnom outlooku ishoda priče.

Film nije naročito smešan, premda srećom to ni ne pokušava toliko grčevito. U svakom slučaju, izašao je za Netflix, pa mi se čini da mu je mali ekran pravo mesto, iako će bolje proči kod publike koja ne koristi reč MILF. Mada, ni ta skraćenica nije baš toliko nova...

* * / * * * *

crippled_avenger · 02-08-2020, 01:57:22

FRAMED Marca Martineza Jordana je slab španski torture porn koji pokušava na ekstremno neinventivan način da spoji slasher i socijalne mreže na kojima se radi gledanosti strimuju nepodobštine. Videli smo sve to ranije u mnogo boljem izdanju, premda Marc Martinez Jordan treba nadalje da bude praćen, da vidimo ima li i nešto zanimljivije na umu jer nije sasvim lišen veštine.

Meho Krljic · 04-08-2020, 21:08:48

Pošto je RTS svoj ciklus filmova Akire Kurosawe prekinuo kad je bilo najlepše – nadajmo se samo do jeseni kada bi bilo ljudski da ga nastave jer najbolje tek sledi – naš čovek mora da se snalazi sam pa sam tako sada pogledao jedan od najpoznatijih japanskih filmova iz 1962. godine, upečatljivi i ne malo kontroverzni Harakiri (tj. Sepukku).

Naravno, Harakiri nije radio Kurosawa, već njegov vršnjak, Masaki Kobayashi, još jedan iz talasa posleratnih japanskih režisera koji su osobenim pristupom medijumu i tretmanom tradicije na svež način uradili mnogo na postavljanju japanske kinematografije na svetsku mapu. Za razliku od Kurosawe koji je prve autorske radove režirao još za vreme rata i jedno vreme i vukao hipoteku ,,propagandnog" režisera, Kobayashi je svoj prvi film režirao 1951. godine, a svoj prvi veliki rad, Soba debelih zidova (Kabe atsuki heya) će izbaciti 1956. Film je, doduše, bio završen još 1953. ali će se njegova tema – odgovornost japanskih ljudi za zločine u Drugom svetskom ratu – pokazati kao prilično kontroverzna za studio Shochiku u kome je Kobyashi tesao svoju veštinu kao asistent režije Keisukeu Kinoshiti. Poređenje između dvojice autora dosta govori o trnovitoj karijeri koju je Kobayashi imao. Tokom više od trideset godina režiranja, Kobayashi je na kraju napravio svega 22 filma – naspram četiri godine starijeg Kinoshite koji je za četrdeset i kusur godina karijere režirao 51 (i napisao 49) film. No, Kobayashi, Kinoshita, Kurosawa i Kon Ichikawa su bili prijatelji, srodnih interesovanja i senzibiliteta pa su imali i zajednički projekat formiranja grupe ,,Klub četiri jahača" sa misijom kreiranja filmova za mlađu piubliku.

Internacionalno, Kobayashi je verovatno najpoznatiji po svojoj horor-antologiji Kwaidan iz 1964. godine, o kojoj ću, božezdravlje, nadam se uskoro takođe pisati, ali u Japanu je postao ime koje se prepoznaje na račun svoje trilogije Ljudsko stanje (Ningen no jōken) urađene između 1959. i 1961. godine, a smeštene u Mandžuriju tokom Drugog svetskog rata i visoko kritične spram japanskog tretiranja lokalnog stanovništva i njegovog korišćenja kao robovske radne snage.

Tema bunta protiv autoriteta koju je Kobayashi sebi eksplicitno pripisivao veoma je prisutna i u Harakiriju koji je snimljen naredne, 1962. godine, ali na drugačiji, suptilniji način. Harakiri je urađen nakon što je Ljudsko stanje od ovog autora napravili zvezdu u domaćoj kinematografiji pa je i studio, iako su u Shochikuu i dalje imali mnogo rezervi u pogledu Kobayashijeve tematske orijentacije, stao iza naredne produkcije sa dosta podrške. Kako je bila u pitanju samurajska drama smeštena u Edo period, a što je bilo u skladu sa novim talasom samurajskih filmova koji se, i na svetskoj pozornici, valjao predvođen Kurosawinim filmovima poput Sedam samuraja i Krvavi presto, i kako je Tatsuya Nakadai i ovde bio predviđen za glavnu ulogu, a nakon što se iskazao kako u Ljudskom stanju, tako i kod Kurosawe (igrajući, između ostalog i u Sedam samuraja i u Yojimbu prethodne godine) – u Shochikuu su procenili da pred sobom imaju verovatan hit.

Bili su u pravu ali i nisu bili u pravu. Harakiri se smatra jednim od najboljih Kobayashijevih filmova – Donald Richie ga bez mnogo ustezanja proglašava najboljim – i iduće godine će ova crno-bela jidaigeki drama u Kanu izgubiti Zlatnu palmu ali dobiti specijalnu nagradu žirija i pred novu godinu ući u američku bioskopsku distribuciju, cementirajući tako popularnost novog samurajskog filma na zapadu. Sam Keisuke Kinoshita će izjaviti da se radi o jednom od najboljih japanskih filmova svih vremena – ali Harakiri istovremeno ne samo da intenzivno problematizuje mnoge stvari vezane za samurajski folklor već i, smeštajući sebe u žanr period-drame (a što jidaigeki i znači) izvodi nekoliko ozbiljno kritičkih teza vezanih za japansko poimanje tradicionalne časti i, uopšte odnos između društva koje se poziva na visokoritualizovane moralne nazore a ignoriše klasne i socijalne realnosti.

Slično je bilo i sa Kurosawinim filmovima, naravno, koji su samurajski mizanscen umeli da koriste kako bi kritikovali savremene društvene fenomene, sam Yojimbo je i napravljen kao komedija/ farsa zato što govori o veoma savremenoj temi, ali Kobayashijev veliki film je veliki između ostalog jer uzima jedan izuzetno težak format i majstorski od njega pravi nezamislivo napeti triler.

Naime, Harakiri je film čijih se devedeset procenata od 134 minuta događa u flešbeku i skoro sve scene u sadašnjosti prikazuju protagoniste kako kleče ili sede i pričaju. Ovo je takođe film koji već naslovom i tematikom obećava krv, akciju i visceru, ali koji ih veoma ekonomično na kraju isporučuje, dajući nam aperitiv na početku a zatim gotovo dva puna sata pletući mrežu sve napetijeg narativa, psiholoških portreta koji se sagrade, razgrade pa ponovo sagrade, te socijalnih protivrečnosti koje na kraju moraju eksplodirati u krvavom finalu. Završni obračun u Harakiriju je jedan od najstilizovanijih i istovremeno najintenzivnije naturalističkih prizora borbe na filmu, krešendo priče koji dolazi na mestu kada je već sve ispričano i kada reči više ne mogu da izraze poentu.

Ne da Kobayashi ima problem sa vizuelnim izražavanjem, iskusni direktor fotografije Yoshio Miyajima je sa režiserom već imao izvrsnu saradnju na Ljudskom stanju pa je sa Harakirijem samo mogao da pokaže drugo svoje lice, slikajući fantastično skromni broj lokacija na kojima se priča događa i čineći sve da pokaže psihološki pritisak pod kojim se protagonisti nalaze, da uhvati suptilne promene na njihovim licima, konačno, da snimi elegantnu, praktično ritualizovanu koreografiju borbe na samom kraju filma.

Harakiri je, toliko svako zna, ritualno samoubistvo vezano za samurajski kodeks, finalna zaštita časti koja se postiže paranjem sopstvene utrobe sečivom , poslednji trijumf volje plemenitog čoveka koji bira kada i kako će da okonča svoje postojanje na ovom svetu. Naravno, savremena simbolika harakirija u dobroj meri duguje popularnoj kulturi, na primer filmovima od pre rata, ali i usponu novog nacionalizma u Japanu koji će deifikovati imperijalni duh i idolizovati samuraje. Yukio Mishima (tj. Kimitake Hiraoka, kako je bilo pravo ime ovog poznatog književnika) će smrt od sopstvene ruke praktično predskazati svojom pripovetkom ,,Patrotizam" iz 1936. godine, pa će umreti tri decenije kasnije, sledeći nacionalistički san i podižući vojnu pobunu koja je samim vojnicima bila toliko smešna da je Mishima izvršio harakiri time svemu dajući pečat fatalnog i dostojanstvenog.

Naravno, Mishimin ustanak i samoubistvo su bili tragikomično lutanje talentovanog književnika izgubljenog u fetišu tradicije i obožavanju bolje prošlosti, a Kobayashijev film tradiciju i prošlost koristi da priča o onome što sada ne valja, pokazujući kako se lako tradicionalne vrednosti upotrebljavaju kao ucenjivački kapital onih sa više moći u društvu.

Zaplet i rasplet Harakirija su zavodljivi i ovde ne želim da ih spojlujem za slučaj da neko ko nije gledao film podstaknut ovim tekstom sada za njim posegne. Dovoljno je da kažemo da je poprište događanja 17 vek, period Tokugawa šogunata koji ujedinjavanjem zemlje mnoge manje vlasteline uništava a njima verne samuraje osuđuje na život ronina – lutajućih profesionalnih boraca bez zaposlenja. Ironija u scenariju Shinobu Hashimota je jasna maltene od samog početka jer se insistira da konačno u državi vlada mir ali da je ovo kao efekat proizvelo da nekada ponosni samuraji dolaze u kuće vlastelina i pitaju da li tu mogu da izvrše harakiri – jer nemaju u miru šta da rade – a da je sve to prevarna taktika da se od gazde iskamči malo para.

Prosjaštvo i poniženje ljudi koji od časti i za čast žive bi bili zanimljiva tema i sami za sebe, ali Kobayashi i Hashimoto pletu gustu mrežu teza i kontrateza pokazujući da samurajska čast i tradicija na kraju dana mogu da budu samo fasada iza koje se oni sa privilegijom kriju od onih koji se suočavaju sa realnim socijalnim problemima. Film je u jednom svom dobrom delu flešbeka ubedljiva, naturalistička socijalna drama u kojoj su granice do kojih će ljudi ići da pomognu svojoj porodici prikazane kroz nekoliko fantastičnih poteza, humanizujući nešto što na početku filma izgleda samo kao galerija likova sa perčinima koji ispaljuju citate iz pravila službe za samuraje i rasporiće sebi utrobu onako kako neko drugi popije šoljicu čaja.

Naravno, genijalnost ovog filma je u tome što nas Kobayashi vrlo namerno vodi kroz događaje nehronološkim redom otkrivajući nam sloj po sloj motivacije i psihologije tako da gledalac od početka u kome se divi samurajskom kodeksu i vernosti tradiciji, disciplini i plemenitosti, do kraja stigne do ustaničkog žara i želi, zajedno sa protagonistom da sruši lažni, na uzajamnom geslajtovanju izgrađeni sistem vrednosti koji stoji samo zato što je iza njega moć a ne zato što iko unutar njega zaista u bilo šta od toga veruje.

Harakiri je, dakle pomalo kao da je Emil Zola snimio film sa katanama i japankama, ali mada je u srži pripovesti to propitivanje tradicije kao neupitne vrednosti i analiziranje kome njeno obožavanje-po-svaku-cenu zaista koristi, dakle, jedan sasvim dijalektički, skoro revolucionarni pristup, istovremeno je film vizuelno fantastična oda tradiciji japanske umetnosti, od arhitekture, preko kostima, pa do teatra i plesa, sa fascinantnim geometrijama statičnih scena u kojima se razgovara i fantastičnom, već pomenutom, koreografijom sukoba na samom kraju.

Tatsuya Nakadai ovde nosi ogroman deo filma na svojim plećima. Ono što je za Kurosawu bio Toshiro Mifune, za Kobayashija je bio Nakadai, protagonist čak jedanaest njegovih radova, a ovde on treba da uz minimum gestikulacije, minimum pokreta,čak, pređe čitav put od stereotipa samuraja iz narodne priče, preko čoveka koji skoro silazi sa uma od bola što mu je život oduzeo sve, pa do otelotvorenja volje i vrline koji samurajima što samo pričaju o tradiciji i harakiriju kao njenom vrhuncu, pokaže kako se zaista plemenito živi i mre. Nakadai je ovde savršen, besprekorno pokazujući i odlučnost i strah i tenziju i anksioznost koje oseća u flešbeku kada shvati da je bespomoćan pred sudbinom, ali i neverovatnu, gotovo natprirodnu snagu koju osvaja na kraju, shvatajući da kraj dolazi kada ga sam odabere.

Muziku za ovaj film radio je verovatno najpoznatiji japanski kompozitor XX veka, Toru Takemitsu – a što je otprilike kao da ste imali holivudski film za koji bi muziku napisao John Cage. Štaviše, Takemitsu je baš u ovo vreme bio u periodu intenzivne impresioniranosti Cageovim stvaralaštvom pa saundtrak za Harakiri igra negde na sredini između tradicionalne japanske muzike za šamisen, Takemitsuovih dotadašnjih impresija pod uticajem Debisija, Mesiana itd. i novih horizonata koje je otvarao Cage. Takemitsuu ovo nije bio prvi filmski skor (godinu dana ranije uradio je Otoshiana), ali ga je stavio na mapu i otvorio put za neke od njegovih najpoznatijih filmskih radova kao što su Žena na dinama, Kwaidan, Pobuna samuraja (ova dva je režirao opet Kobayashi), ali i Kurosawine kasnije radove kao što su Ran i Dodesukaden.

Nazvati Harakiri remek-delom mi skoro deluje kao nedovoljno. Ovo je film koji na najbolji način simboliše novu opsednutost Japana tradicijom i folklornim nasleđen nakon okončanja američke okupacije a da je istovremeno intenzivno kritičan spram slepog obožavanja tradicijskih praksi i vrednosti, posmatrajući njihovu zolupotrebu kao pre svega klasni problem, odgovor povlašćenih na socijalne protivrečnosti. Sa druge strane, ovo je film neverovatno upečatljive fotografije (koju svakako vredi gledati u HD verziji gde oduzima dah oštrim kontrastima i savršenom kontrolom svetla na setu) i muzike, vrhunske glume i priče koja se odmotava maltene savršenim korakom, pokazujući odmereni, ritualizovani senzibilitet koji se pripisuje srednjevekovnoj japanskoj vlasteli a onda ga razgrađujući kroz visceralnu, zastrašujuću akciju i nudeći iskupljenje koje je destruktivno ali i jedini plemenit izlaz iz situacije u kojima oni koji daju odgovore ionako diktiraju i koja pitanja mogu da se postave. Glavni junak filma će nekoliko minuta pred kraj i sasvim bukvalno razbiti oklop koji vidimo u prvoj sceni, fantastično stilizovani artefakt iz stare ere, pokazujući da oni koji misle da drže sve konce vlasti u društvu nemaju gde da se sakriju od čoveka koji sam osvaja svoju slobodu. Maestralno.

crippled_avenger · 05-08-2020, 01:17:36

BOYS' NIGHT OUT je izvrsna romantična komedija Michaela Gordona u kojoj iskusni ljudi kao što je Tony Randall pružaju podršku Jamesu Garneru i Kim Novak u glavnim ulogama.

On je čist šarm, ona je čist seks i odličan komičarski tajming, tako da nema mnogo prostora za grešku. Gordon je snimio neke sex komedije u čednoj epohi šezdesetih, između pstalog i sa Doris Day, ali BOYS' NIGHT OUT je neočekivano raunchy u okvirima ovog podžanra.

Sama premisa je već perverzna. Četiri prijatelja ranih srednjih godina, jedan razveden i tri oženjena odlučuju da iznajme bachelor pad a onda igrom slučaja sa njim iznajmljuju i devojku za koju oni misle da je girlfriend experience eskort a ona je u stvari sociloškinja koji proučava seksualne fantazije sredovečnih muškaraca iz predgrađa.

Garner igra onog razvedenog i on se zaljubljuje u nju, dok sociološkinja vešto izučava ostale prijatelje i naravno očajnički izbegava da sa bilo kojim od njih legne.

Sama premisa gde njih četvorica uzimaju time share aranžman sa njom je perverzna za savremene standarde a Gordon ima i jedno old school rešenje da bukom prikriva svaki potencijalno vulgaran dijalog i to nestašno prenaglašava, praveći od toga lajtmotiv.

Film je izuzetno vešto realizovan, pojačava tempo kako priča odmiče i vreme koje ulaže u postavljanje premise se na kraju isplati. Zanimljivo je da slično CASH McCALLu gde čekamo da dođe Garner, ovde čekamo da se pojavi Kim Novak, i zanimljiva je ta relaksiranost u brzini uvođeja marquee imena u priču.

Sa ovakvim leadovima i vrhunskom podrškom, BOYS' NIGHT OUT je na neki način potcenjen doprinos istoriji ne samo romantične komedije već i cele pillow talk estetike sex komedije šezdesetih.

* * * 1/2 / * * * *

crippled_avenger · 05-08-2020, 01:53:46

SYLVIA Gordona Douglasa je ekranizacija romana Howarda Fasta koja govori o privatnom detektivu angažovanom da istraži nevestu jednog moćnog čoveka. Detektiv kreće sa istragom, sreće ljude iz njenog života i rekosntruiše njen životni put. Na tom putu saznaje ono što je naručilac želeo da otkrije a to je da li je reč o čednoj ženi čija se prošlost poklapa sa pričom koju mu je prodala. Međutim, detektiv kako saznaje o njoj tako razvija fascinaciju njenom sudbinom i sagledava je kao heroinu a ne kao bludnicu.

U ovom crno-belom filmu iz 1965. godine, Douglas pravi jednu estetizovanu melodramu. Neke od ekstremnih scena nasilja i incesta prenaglašava u glumi ali ukupno uzev George Maharis i Carrol Baker se odlično snalaze u glavnim ulogama kao detektiv i naslovna junakinja koju istražuje.

Sama istraga data je u ritmu koji koji u jednom trenutku postaje predvidljiv jer detektiv čačne nekog iz njenog života a onda sledi flešbek o datoj situaciji. To na nivou dinamike drži film u jednoličnom ritmu ali priča je sama po sebi dovoljno energična da pripovedački celina na gubi na narativnom zamajcu.

U vreme izlaska, SYLVIA je percipirana kao sleazefest ali danas se može posmatrati kao emancipatorska melodrama spakovana u okvir trilera.

Ono što je najvažnije je da film pokazuje Douglasovo solidno snalaženje u formi A-filma, i finu estetizaciju kojom vizuelno oblikuje ovu priču, nikada ne tonući u jeftini glamur.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 05-08-2020, 23:39:20

Antonio Margheriti je uveo Jima Browna u svet špageti vesterna sa filmom TAKE A HARD RIDE u kom je skupio tri velikana Blaxploitationa koji su prethodno već overili THREE THE HARD WAY.

Snimio je vestern pun akcijem na lkaciji u Španiji, a Jim Brown i Fred Williamson su odigrali buddy par na tragu Butcha u Sundancea samo za špageti eru, bez fine melodrame, ali sa dosta međusobne tenzije.

Margeritijev film donosi tipičan šageti cinizam, i dosta nasilja, ali ostaje sigurno u domenu akcionog pristupa vesternu, sa uzbuljdivim potereama i pucnjavama, sa dosta spektakulranih stuntova u interesatntnom španskom krajoliku.

Jim Kelly izvlači najkraću slamku kao poluindijanac koji zna neku dalekoistočnu borilačku veštinu, i taj lik nema prostora da se jače izrazi. Brown i Williamson su prejake pojava da bi bilo mesta i za njega.

Brown je cool uber mensch, Williamson je nervozniji parrtner koji ne tvrdi da se na njega možeš osloniti i to je solidna hemija da iznese film. Nasuprot njih je Lee Van Cleef kao lovac na ucene koj operiše na ivici zakona.

Film se krajnje usputno dotiče i pitanja rasizma, u jednoj sceni kada potera greškom zarobi pogrešne crnce misleći da su Brown i Williamson.

Konzervativan skor napravio je Jerry Goldsmith, a u filmu se usput čuje meksička muzika koja ovde veoma liči na Gypsy Kingse.

Kasnije će se deo ove ekipe okupiti i u surovom i na drugi način efektnom KID VENGEANCE.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 07-08-2020, 19:41:44

Robert Thom i Edward DeBlasio su napisali teleplay da bi bračni par Hugo Butler i Jean Rouverol napisali scenario za film THE LEGEND OF LYLAH CLARE. Posle dosta godina sam ga reprizirao i utisak mi je bio sličan. Robert Aldrich na vrhuncu moći posle THE DIRTY DOZEN snima svoj komentar filmske industrije, kombinujući hičkokovsku temu opsesije i dvojnice iz VERTIGO - usput uključujući Kim Novak u glavnoj ulozi, sa strogim komentarom u odnosu na studije, filmske medije, francuske kritičare i italijanske žigole.

Film je zabavan, ali i sleazy, i sve to je u Aldrichevom duhu. LYLAH CLARE međutim dobija na posebnoj težini kao film iz 1968. godine u epohi ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD, i obrađuje neke slične motive. Jedan od njih je mogućnost filma da promeni istoriju, da prikaže stvari drugačijim nego što su bile, samo da bi zalečio traumu. Isto tako određeni elementi lika Ilse Cunningham mogu da se prepoznaju u načinu na koji je Tarantino tretirao Margot Robbie kao Sharon Tate. Njena scena šetnje po gradu, dolazak pod marquee na kom se prikazuje THE DIRTY DOZEN deluje kao da su omažirani upravo Aldrichevi postupci.

Intenzitet Aldrichevog pripovedanja stvara mnogo jači tonus u priči koja je u suštini više melodrama, ali on tom napetošću smanjuje melodramski eksces, i menja predznak ono što su Butler i Rouverol ponudili na papiru.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 07-08-2020, 20:03:26

SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER Burta Kennedyja je nastavak komedije SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF po naslovu ali su likovi zapravo drugačiji. Međutim, ton filma je sličan, i tip lika kog igra James Garner je sličan.

Ovog puta on je simpatični avanturista i prevarant koji dolazi u jedno rudarsko mesto sa idejom da nađe neku gazdaricu saluna i obrlati je. Ono što ne zna da je u tom mestu očekuju dolazak ozloglašenog revolveraša i da misle da je to on. Ali kada to sazna u tome vidi priliku za novu prevaru.

James Garner je fantastičan u glavnoj ulozi uz podršku Suzanne Plechette i Jacka Elama naročito koji se sjajno snalaze u komičnim okolnostima. Ostatak ekipe je u sjajnom tonusu a Kennedyjeva režija je duhovita, ali dinamična, sa akcionim aspektom koji je vrlo živ, i puno pozicija kamere kojima se fino drži ritam.

Scenario je pisao jedan od veterana holivudske scenaristike, i značajnih posetilaca Alcoholics Anonymousa, James Edward Grant koji nažalost nije dočekao njegovu realizaciju.

Detalj probijanja četvrtog zida sa Jackom Elamom na kraju je briljantan.

* * * 1/2 / * * * *

crippled_avenger · 09-08-2020, 01:46:01

THE TAX COLLECTOR je do sada najslabiji rediteljski rad Davida Ayera, što ga naravno ne čini nezanimljivim filmom ali nažalost pada ispod standarda koji je ovaj majstor urbanog krimića a potom i nekih drugih formi postavio.

THE TAX COLLECTOR iznenađuje time što je produkciono neozbiljan film o čemu svedoče loša muzika, mahom arhivska i nevešto postavljena, kao i vizuelni efekti i opšti izgled filma. Ayer je radio filmove u "skromnijim" produkcijama ali ovde ičigledno nije naao sebe u ovom produkcionom formatu.

Tme naravno doprinosi i priča koja je zanimljiva, koja je u njegovom kanonu, ali naprosto nije urađena sa dovoljnim ubeđenjem. Pomalo je čudno da Ayer koji je posle opšteg trijumfa sa FURYjem imao dva posrtanja pred kritikom, ali realno poslovno uspešne filmove, uopšte ide u neku skroniju produkciju a pritom ne radi prestige picture.

Ostaje naravno pitanje da li je možda problem u tome što je Ayer izgubio svoj mojo pred studijima i upskod novcu koji im je doneo i koji im je - zapravo - uvek donosio, više nij dovoljno prestižan da dobije njhov projekat.

Moguće je pak da Ayer ne stoji tako loše sa studijima već da je želeo d apovrati mojo u jednom filmu bez pritiska, da snimi jedan gangsterski neo exploitaition sam, i da iznova uspostavi street cred, ali nije bilo razloga za to.

Čovek koji nam je dao HARSH TIMES, STREET KINGS i END OF WATCH ne mora da brine za street cred. Ima ga. Tako da ceo taj DTV vajb koji muči preduge deonice ovog tilma ne uspeva da se spase čak i onda kada Ayer zađe u pekinpoovske dimenzije nasilja.

Da sam klinac, THE TAX COLLECTOR bi mi bio jedan od onih kultnih DTV naslova na koje se ložiš dok ne znaš za bolje. Međutim, sam Ayer je tip koji je snimio to bolje, pa zato i dobija strogu ocenu.

* * / * * * *

Meho Krljic · 09-08-2020, 06:41:08

Ja sam pročitao jednu kritiku, iz LA Timesa, koja je maltene cela o tome da Tax Collector ne valja jer Ayer koristi/ osnažuje stereotipove o latino gengbengerima i da je to loše, neprihvatljivo itd. Dakle, kritičar se nije bavio ničim drugim po mom sećanju pa se potam, ako i drugi budu se gledali samo iz te woke perspektive, da film ne ostane mrlja na Ayerovom CV-ju iz tog razloga...

crippled_avenger · 09-08-2020, 06:50:47

Taj Woke problem je potpuno bizarno potezati u slučaju Ayera jer je on white dude sa street credom i celu tu latino ekipu je kao što znamo on prvi izbacio u prvi plan na neki način. Ali to su sad te patologije tipa da li je Shia LeBoeuf brownfaceovao a pritom lead u filmu je latino a Shia ne igra latinosa uopšte. Dakle, to je sve bolest mozga. Film naprosto nije dovoljno dobar, produkciono, tehnički, u mnogim segmentima pripovedački i rediteljski i to je sve dovoljno da masu toga dobrog povuče za sobom.

Slične bizarne primedbe bile su na film FORCE OF NATURE u kom Mel Gibson igra rezigniranog penzionisanog crooked copa koji je osvestio svoju mračnu prošlost, želi da se iskupi, u tome uspe i gine (sporedni je lik) i taj zadatak ispunjava briljantno u jednom tankom DTV radu. Elem, i tu nije izostala Woke analiza nečega što je zapravo već osvešćeno.

Ayer po svemu sudeći posle agresivne reakcije na SUICIDE SQUAD pošto-poto biva lovljen u grešci i to one najopasnije vrste - a to je nedovoljan Wokeness.

Sent from my iPhone using Tapatalk

crippled_avenger · 09-08-2020, 16:12:16

Uradio sam intervju sa jednim zanimljivim krimi piscem, pa koga zanima...

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3158/intervju/4043842/hauard-majkl-guld-intervju-carli-valdo.html

crippled_avenger · 10-08-2020, 00:39:33

HARLOW Gordona Douglasa je jedan od dva biopica o Jean Harlow koji je izašao 1965. godine. Douglasov film je skuplji i ambiciozniji i prošao je bolje iako je izašao kasnije.

Uprkos tome što Douglas ima iskustvo i kao glumac i kao reditelj iz epohe u kojoj je radila Jean Harlow, i nije nimalo naivan oko tog perioda i holivudske prakse, film je gotovo u potpunosti aistoričan.

Mnoga imena su izmenjena, mnogi događaji su fikcionalni, mnogi ljudi i životni događaji su prenaglašeni po značaju - rečju ako želite da naučite nešto o Jean Harlow, ovaj film može biti samo fusnota o tome kako je ona prikazivana na filmu, ali ne i verodostojan izvor.

Međutim, ideja je očigledno bilo da se napravi snažan potboiler, sa erotskim nabojem i posle filma SYLVIA, opet je tu Carroll Baker, Sharon Stone tog vremena, pred Douglasovom kamerom, i u tom smislu, ne može se reći da je ovaj film štedeo Holivud.

Naprotiv, prikazao je Holivud kao korozivno mesto sa seksualnom eksploatacijom mladih glumica, džentlmenskim brakovima između šefova studija i starleta, i prepun je raznih vrsta tenzija, što seksualnih, što poslovnih.

Ako imamo u vidu koliko je 1965. bila ipak blizu vremena u kome su ti ljudi živeli, i neki su još uvek bili prisutni i aktivni, tim pre se HARLOW ne može optužiti da je nešto tematski prećutao.

Pa ipak činjenica je da ovaj film nije bio konkretan u potezanju imena izuzev same Jean Harlow.

Douglasov film lepo izgleda u koloru, veoma je insipiran u rediteljskim rešenjima, a snmanja filmova su naročito rekonstruisana sa ljubavlju. U tom pogledu, kao i u filmu SYLVIA, Douglas pokazuje da se snalazi sa nečim što je A-materijal, iako su verovatno ambicije producenata bile exploitation a ne puna rekonstrukcija.

HARLOW je možda slab biopic ali je sasvim solidan flm u kom je Jean Harlow ako ne verodostojno prikazana a ono iznova fetišizovana.

Ugao gledanja je inače uzet iz biografske knjige koja sama po sebi nije verodostojna jer ju je pisao njen agent pa je samim tim on njen protagonista u veoma velikoj meri.

* * * / * * * *

Meho Krljic · 10-08-2020, 20:31:44

Disney May Be Abandoning 4K Physical Releases of Catalog Titles, Including 20th Century Studios Films

crippled_avenger · 13-08-2020, 14:37:50

THE GIRL HE LEFT BEHIND Davida Butlera donosi jednu scenu u kojoj vojni psiholog pita junaka kog igra Tab Hunter da li voli devojke. On odgovori vrlo muževno.

Znamo da je to sve bilo obrnuto kasnije i da je Tab Hunter danas poznatiji kao čuveni holivudski homoseksualac nego kao glumac na kog je Warner Brothers polagao velike nade sredinom pedesetih.

Natalie Wood igra njegovu partnerku u ovoj romantičnoj drami sa elementima komedije. U vreme kada je Hunter stasavao u zbezdu imao je lažne veze sa Woodovom i Deebie Reyolds i iz tog vremena dolazi prijava NATALIE WOOD AND TAB WOULDN'T.

Ovo je priča o studentu koji izvrdava vojsku tako što uspešno pohađa studije, međutim kada posle jedne svbađe sa devojkom padne na ispitu, završava u askari i tamo prolazo kroz ceo drill koji naravno dovodi u pitanje i tu vezu.

David Butler je biio jedan od reditelja na plati u Warneru, i veoma su mi se dopale neke komedije koje je pisao po scenarijima Izzy Diamonda, THE GIRL HE LEFT BEHIND je drugačiji film jer je ovo tzv. service picture, spada u podžanr filmova o služenju vojske koji su bili bitan deo produkcije velikih studija a naročito Warnera posle Drugog svetskog rata, negde u vreme Korejskog.

Butler se dobro snalazi u vojnim scenama, prikazuje taj mirnodopski život vojnika vrlo dinamično, i crno-bela fotografija u ovom filmu je vrlo vibrantna što generalno nije svojstveno mnogim rediteljima koji su radili unutar studio sistema na baclotovima.

Jedan od epizodista u ovom filmu je tada mladi Warnerov glumac Jim Garner, koji je na kraju napravio mnogo ozbiljniju karijeru od Taba Huntera kao blji glumac i kao neko ko se snašao i izvan ugovora sa studijem. Pa ipak, zanimljivo je videti potpuno suprotan odnos u ovom filmu gde Hunter dominira a Garner se bori za prostor. Ovo nije jedini Warnerov service film u kom je Garner bio sporednjak.

Situacija u vojsci je prikazana rdosta radikalno i dovodi junaka u razne ekstreme iako nam je jasno da će naravoučenije biti na strani oružanih snaga. Pa ipak, neke od scena prijatno su edgy ako imamo u vidu vreme u kom se priča dešava i kad je snimano.

Scena ispovesti sredovečnog čoveka koji se prijavio u vojsku jer je usamljen posle razvoda, i to priča Tabu Hunteru takođe iz ove vizure može delovati kao zanimljiva gay aluzija, naročito kad mu Tab kaže da je takvo muško društvo mogao dobiti i u zatvoru a ovaj naglasi da su u vojsci ipak dobri momci.

Sve u svemu, ovaj pozni Butlerov film nudi mnogo toga što mi nije delovalo da bih mogao očekivati u njegovom opusu.

* * * / * * * *

crippled_avenger · 15-08-2020, 11:39:26

Poslednji pozdrav Tozi Obradoviću -

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/4049775/svetozar-toza-obradovic-tara-blek.html

Sent from my iPhone using Tapatalk

crippled_avenger · 17-08-2020, 01:15:48

MORTAL Andrea Oevredala nažalost pokazuje da on nastavlja da luta posle maestralnog TROLLJEGEREN. Prvo je dugo čekao na priliku a onda kada ju je dobio snimio je dva mediokritetska filma koja su bolje prošla nego što su zaslužila, a onda se vratio u Norvešku i ušao u pokušaj da snimi novrveško-američkog filma sa Natom Wolffom u glavnoj ulozi.

Ovo je moglo zvučati kao Oevredalov povratak kući ali sa holivudskim kontaktima i kapacitetom da isplasira nešto na globalnom nivou.

Nažalost, MORTAL je slabiji i od THE AUTOPSY OF JANE DOE i od krajnje mediokritetskog SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK.

Ovo je film koji pretenduje da se pozicionira kao jedna od onih priča koje se kao zbivaju u "realnosti" a obrađuju neki superherojski/ mitološki trop. Ova forma je done to death u knjigama, a dosta se arči i na filmu, pa ipak čini mi se da na filmu nije toliko istrošena.

Nat Wolff igra mladog Amerikanca norveškog porekla koji u postojbini počinje da shvata da ima super moći, iliti da je možda Thor na Zemlji.

I onda naravno to otkriva okolina, onda naravno američka vlada želi da ga se dokopa, onda naravno stvari kreću da se odbijaju u smeru nesporazume, nekakvih akcionih set-pieceova, nekih stupidnih karakternih razmena, i sve u svemu, ne desi se ništa naročito dobro.

Film je pedantno realizovan ali bez one inspiracije koje je bilo u TROLLJEGEREN. Čak bih rekao da je tako bezlično snimljen da malo vuče i na televizijski sadržaj.

Oevredal sa ovim filmom, sa sve faktorom COVID-19 nije otišao dalje od striminga, ali pad se nije zaustavio pandemijom.

* * / * * * *

crippled_avenger · 17-08-2020, 13:58:51

Jedna priča iz balona u Orlandu, znam da je to falilo narodu -

https://www.rts.rs/page/sport/sr/story/37/kosarka/4050951/finiks-sans-rajakovic-nba.html?fbclid=IwAR3IEfFqKudLwy2cLoW6mtDHsLF0vsygW93SAjr44PXIWpWV8RUBz9nP2q0

Meho Krljic · 17-08-2020, 20:30:28

Ako mislite da je puka slučajnost da se najveći ruski naučnofantastični horor film ove godine zove isto kao i vakcina protiv virusa koji je planetu bacio na kolena (da ne pominjem državnu mašinu za izveštavanje i propagandu) – pa, recimo da podcenjujete Putina. Спутник (aka Sputnik, aka Sputnjik, aka Saputnik, jelte) je novi film iz kuhinje Fjodora Bondarčuka o čijem sam naučnofantastičnom spektaklu prvog kontakta, Притяжение, nedavno pisao i mada Bondarčuk nije i režirao Sputnjika, već je ,,samo" producent i tumač jedne od četiri glavne uloge, ne treba da se zavaravamo: ovo je u velikoj meri njegov film. Mladom režiseru Jegoru Abramenku je ovo prvi celovečernji uradak – nastao proširivanjem, pretpostaviću, njegovog desetominutnog krateža Пассажир iz 2017. godine – i on demonstrira impresivnu vizuelnu zrelost, ali radnja i naglašeni žanrovski ukus filma ukazuju na Bondarčukov rukopis koji stiže iz ne tako duboke pozadine.

Utoliko, Sputnjik je donekle problematičan predlog – film koji na kraju dana ima značajno više stila nego supstance pa se u neku ruku može čitati i kao srazmerno ciničan primerak ,,sovjetsploatacije" – svakako napravljen da se mladima u Rusiji ali i zainteresovanim zapadnjacima proda još malo te sovjetske arome osamdesetih bez nekih ozbiljnijih ambicija da se zaista uđe u disekciju ičega što je Sovjetski savez možda zaista bio. Da me se ne shvati pogrešno: ovo ni slučajno nije po definiciji negativna ambicija. Onako kako Zapad prepakuje osamdesete kao ultimativni nostalgični koktel sa svim svojim mešanjima nacionalizma i mejnstrimovanja kvir kulture, holivudskog glamura i uspona manjina uz socijalnu lestvicu, kokaina i Koka-Kole, hladnog rata i pružanja ruku preko zidova – kroz sve te Darkove i Stranger Thingsove – tako i Rusi imaju ne samo pravo već i skoro pa i kreativnu dužnost da baštine nasleđe dekade koja je njihovu državu mnogo drastičnije promenile nego što su te promene shvaćene na zapadu. Ako je već prošle godine HBO-ov Černobilj pobrao sve lovorike i kod kritike i kod publike, podsećajući još jednom da prepakivanje stereotipa o Sovjetima dobro ide i skoro trideset godina posle nestanka SSSR – zašto ne bi sama ruska kinematografija mogla da se očeše o ove trendove i donese nešto sveže i vitalno na scenu?

No, Sputnik uprkos bogatim naslagama popularne kulture i mitologizovane istorije nije film koji će išta o svemu tome imati da kaže. Smešten u 1983. godinu ovo je film čiji je vizuelni imaginarijum potentan, besprekorno pogađajući i kolorit i ikoničke prizore drugova u šubarama koji dolaze da na kraju reše stvar, i Lada u kojima se voze, i žena koje rade na raznim recepcijama i tamo će dočekati penzije, nikada ni pomišljajući da bi u službi trebalo da napreduju, ali ovo je i film koji sve to što pokazuje jedva da se usuđuje da komentariše, pa i kada to čini, taj slabašni komentar pakuje u najšire, najplitkije stereotipe očišćene od ikakvog lokalnog mirisa i praktično doslovno prepisane iz zapadnih žanrovskih kuvara. Da ovo ipak može da funkcioniše, dokaz su i solidno blagonakloni prikazi koji su se poslednjih dana pojavili i u Njujork tajmsu i kod Eberta i drugde po američkim medijima. Što, opet da pojasnim, ne mislim da je negativno – dobar film ponekada biva dobar jer uspeva da gledaoca natera da ispita ono što je sa sobom na gledanje poneo. Ipak, Sputnjik je kao film-tema sav na površini, a kao žanrovski naučnofantastični horor u najboljem slučaju osrednji.

U Abramenkovom kratkom filmu Пассажир sovjetski kosmonaut se vraća iz misije u orbiti i leče ga od post-traumatskog stresnog poremećaja jer mu se, pretpostavka je, nešto pokvarilo pri sletanju. Onda se ispostavlja da nije bio u pitanju puki kvar. Sputnjik u potpunosti preuzima ovaj sasvim potentni SF/ horor pič i započinje maltene identično, dajući nam simpatično lo-fi ,,kosmonautsku" fantastiku sa ubedljivim šmekom osamdesetih i blagim vajbom Carpenterovog Dark Star. Dark Star je film koji prethodi i Scottovom Alienu i, opet Carpenterovom, The Thing – ali ne i Hawksovom The Thing i predstavlja zapravo u izvesnom smislu postmoderno čitanje matrice o tuđinskom organizmu koji je zatvoren sa ljudima u omeđenom prostoru i ubija ih snagom, jelte, metafore. Kod Hawksa metafora je bila biloška, kod Carpentera pre svega klasna (nešto manje u The Thing), a Scott će je zatim preneti na teren seksualnog nasilja i telesne autonomije.

Zapadna publika koja gleda Sputnjik sasvim verovatno će pokušavati u još jednoj varijaciji na temu organizma koji koristi ljudsko telo kao sredinu za rast i razvoj da pronađe sponu sa kritikom Sovjetskog saveza, njegovog jednoumlja, otuđenog birokratskog aparata, pa scenario i fotografija ovog filma svakako bacaju mnogo udica baš u ovim smerovima. Glavna junakinja, neuropsiholog Tatjana Klimova je, vidimo to u jednoj od uvodnih scena, naučnik i terapeut koji ne igra po pravilima, i upoznajemo je u kadru gde prezirno, sa podignuzom obrvom gleda na komisiju koja se sastala da raspravlja o njenom nestandardnom i opasnom tretmanu neurološkog pacijenta. No, veoma jasan signal da ovde ne gledamo film koji se zaista bavi seciranjem sovjetskih slabosti – koje je Rusija svakako u dobroj meri nasledila – je da je ovo brza, efikasna, kratka scena u kojoj komisija odmah prelazi na stvar. Ovde nema uvodnih govorancija, predsednica komisije ne provodi nekoliko minuta objašnjavajući zašto su procedure važne uz čankolizačko terciranje ostalih članova – scena je mnogo sličnija holivudskim shvatanjima totalitarizma – mračno, bezosećajno, efikasno – nego komunjarskom kafkijanstvu stalnog geslajtovanja i beskonačnih panegirika sistemu koje smo mi u socijalističkim zemljama zapravo živeli.

Kako god, Tatjanu odmah potom regrutuje pukovnik Crvene armije i moli je da mu pomogne oko kosmonauta koji se vratio iz orbite i nešto sa njim, kako već to mora da bude, nije u redu. Klimova je, imamo utisak, neko kome je pun kurac svega, i birokratije, i pravila, i autoriteta i govnara koji se iza svega toga zaklanjaju, ali pošto nema šta drugo da radi dok se na institutu ne odluče šta će s njom – ona pristaje i odlazi sa pukovnikom Semiradovim u Kazahstan. Tamo shvata da se našla usred bizarne komplikacije zavera ćutanja i sukobljenih interesa vojske i nauke što su smeštene jedna u drugu poput drvenih babuški. U centru je, dakako, kosmonaut, Konstantin Vešnjakov koji u sopstvenom telu ima nešto što nije odavde...

Kako već rekoh, Sputnjik je vizuelno izuzetno uspela produkcija. Ne u nekom smislenom nastavljanju najboljih uradaka sovjetske i ruske filmske tradicije, mnogo više u holivudskom ključu i Abramenko, verovatno odrastao na holivudskom filmu, izuzetno vešto barata ,,njihovim" jezikom, dajući nam instant-efektne kadrove raspoloženja, moćne momente tenzije i nelagode, perfektno kadrirana nasilna razrešenja. Film nema originalan vizuelni jezik, naprotiv, Abramenko uzima bez kaucije odakle god stigne, ali je sve to režirano i montirano BESPREKORNO i kad nekome prvi film izgleda i kreće se ovako, ne možete a da se malo ne zapitate šta ste to VI radili u svom životu. Pritom, taj ,,sovjetski" vajb koga film vrlo uspelo priziva, ma koliko bio žanrovski izlažiran, ispada izuzetno efektno. Jaka kolor-korekcija u ovom filmu, recimo, ima izuzetno opravdanje (a to vrlo retko govorim za filmove uopšte), analogna oprema deluje tačno kako treba a sovjetsku paranoju prismotre i panoptikona efektno prizivaju kadrovi sa mnogo monitora i kamera koje nadgledaju postrojenje u Kazahstanu. Kada do akcije dođe, ona je brizantna i elegantna – Abramenko ne pada u zamku direktnog imitiranja Aliena ili The Thing i ovde nema pornografskih kadriranja – animacije su efikasne i brutalne bez potrebe da se kamera zadržava na užasu, naprotiv, jedan od najvažnijih tonalnih detalja filma je upravo uzmicanje pred užasom koje rade i glavna junakinja i kamera.

Jer, za razliku od Aliena i The Thing, Sputnjik tuđina ne tretira kao pukog tuđina. Gore smo pomenuli metafore i kod američkog filma su one često izrazito fobične. Alien razmatra silovanje i trudnoću, Kaufmanov Body Snatchers je paranoidna fantazija o komunističkim spavačima u slobodnom zapadnom društvu (uostalom, rimejk originala nastalog u vreme najžešćeg Makartizma) itd. ali Sputnjik se usuđuje da postavi pitanje o suživotu – pomerajući rakurs taman toliko da se zapitamo da li umesto parazitiranja možemo da pričamo o simbiozi.

E, sad, problem je što onda ne zna kako bi na to pitanje odgovorio i nešto što ima potencijal da ne bude puki creature feature taj potencijal do kraja poprilično straći, donoseći nam neuverljive skokove u radnji, nezarađene promene u ponašanju aktera, finale koje uspeva da istovremeno bude i prilično mlitavo što se tiče akcije i izrazito patetično.

Ne bih da pravim asumpcije o produkciji ovog filma, ali postoji izrazita razlika u vizuelnoj zrelosti i uverljivosti režije sa jedne strane i kvaliteta scenarija sa druge, kao da se u snimanje ušlo bez jasne ideje kako da se stvari doteraju do kraja, sve uz nadu da će se potrebne scene dopisati na samom setu. Utoliko, verovatno najveći problem Sputnjika biva to da likovi dobijaju neubedljive motivacije koje se onda pokušavaju ,,pokriti" psihologiziranjem i retoričkom šmirom. Karakteri aktera su opisani tipičnim pičevima od po jedne rečenice i onda se ti likovi bukvalno svedu na te sažetke koje nam scenario za svaki slučaj ponavlja da ih ne bismo zaboravili. To naprosto nije sjajna tehnika građenja likova i ,,prodavanja" njihovog ponašanja gledaocu, pogotovo jer Oleg Malovičko – Bondarčukov verni scenaristički saradnik – i Andrej Zolatarev idu skoro isključivo na prvu loptu, stavljajući likovima u usta najbukvalnija objašnjenja motivacija. Zašto kosmonaut prema tuđinu razvija jednu zaštitničku emociju? Pa zato što ima vanbračnog sina u sirotištu za kog ne sme da se zna pa mu žao. Zašto pukovnik želi da kontroliše opasno biće po svaku cenu? Pa, on je vojnik, a vojnici vole oružje. Zašto glavna junakinja koja nam se isprva pokazuje kao cinična, bezosećajna, samo zainteresovana za nauku na kraju rizikuje sve da spase ono što se spasti ne može? Pa... u stvari ovo nije čak ni do kraja razrešeno, i film na ovom mestu ima jednu sasvim nezarađenu romantičnu situaciju koju je nemoguće kupiti jer se ni jedan od likova odavno više ne ponaša kao normalno ljudsko biće. A što je sve prilično nesrećno promašivanje zicera u filmu koji se bukvalno vrti oko činjenice da hormoni proizvode emocije i da emocije proizvode hormone i gde vidimo ,,veponizovanje" hormona da se upravlja nečijim ponašanjem.

Tu se negde gube i sovjetske metafore jer film svoje ubedljive kadrove društva prismotre i eksploatacije zatvorenika na kraju žrtvuje finalu koje mora da pokaže vojsku kao zblanutu (da ne pominjem tipično ,,američke" gestove i poziranja) a procedure stražarenja i nadzora kao nimalo efikasne. Ovde, da bude jasno, nema metafore jer film u svojoj poslednjoj trećini sasvim napušta ikakve pretenzije da ima nešto da kaže o bilo ruskom, bilo sovjetskom društvu i njegovim arhetipovima i umesto toga se odlučuje za prepakivanje stereotipa iz američkih filmova koji, ovako iz treće ruke, ne znače skoro baš ništa.

Ponovo – ja nimalo nisam suprotstavljen ideji creature feature filma koji umesto visokog koncepta ide na visceru i eksploataciju – ali on mora da bude urađen žanrovski dosledno i spretno. Terminator je nastao baš kao takav film i znamo kako je promenio istoriju kinematografije, ali čak da ne idemo tako daleko, ljudi mojih godina se svakako sećaju Sholderovog šloksploatacijskog The Hidden iz 1987. godine sa dvojicom sertifikovanih trećepozivaca u glavnim ulogama (ubitačni kombo McLachlan/ Nouri) i stvorenjem napravljenim od jeftine gume. Sholder nikada pre i nikada kasnije nije napravio film koji je na tako perfektan način spojio puku žanrovsku eksploataciju i jednu višeslojnu prefinjenost režije i zapravo potvrdio da ,,nikada nije pokušavao da bude Wes Craven već Jean Renoir", stvarajući B-tier klasik za sva vremena. Nada ostaje da je makar Rusija zemlja u kojoj se danas mogu praviti filmovi koji će biti hardcore žanr ali nositi autorski dodir u realizaciji – nisu li nam baš Rusi onomad dali Hardcore Henry, na kraju krajeva – ali Sputnjik naprosto nije to. Sputnjik nije ni Alien ni The Thing, a što nisam ni očekivao, ali, na moju veliku žalost, Sputnjik počinje kao Dark Star – možda pokazujući originalnu Abramenkovu viziju – ali se završava kao Venom: smušeno, zbrljano i patetično. Izvrstan rad kamere, sjajna montaža, dobra animacija stvorenja, odlični Bondarčuk, solidna Oksana Akinšina (sa svojim pola-pin-ap-pola-Tilda-Swinton pristupom), upečatljivi svemirski kauboj Pjotr Fjodorov, sve su ovo aduti Sputnjika koji kažu da film treba videti. Ali, za razliku od svega što su nam govorili o Terminatoru (ili o The Hidden, uostalom), Sputnjik jeste film kod koga je najbolje mozak ostaviti da se malo odmara. A to je šteta.

crippled_avenger · 18-08-2020, 03:58:40

THE MIRACLE Irvinga Rappera je Warnerova melodrama iz 1959. godine, nastala po pozorišnom komadu Kurta Vollmoellera. Ona je prethodno ekranizovana kao nemi film 1912. i imala je uspešnu inscenaciju Maxa Reinherdta.

U filmu igraju Carroll Baker i Roger Moore i priča nudi mešavine religione drame i sapunske ljubavne priče, sa obiljem melodramskog ekscesa. Film je dinamičan, i zanimljiv, i sve ono što ne nudi u razradi karaktera nadoknađuje u samom zapletu koji nidu dosta preokreta.

U tom pogledu THE MIRACLE postaje i zanimljiv za gledanje i unikatan zbog načina na koji je okrenut samoj religijskoj temi. Naime, priča se tiče mlade opatice koja se zaljubljuje u engleskog oficira tokom napoleonskih ratova u Španiji.

Zbog ljubavi prema njemu ona napušta samostan, ali njeno mesto zauzima statua Gospe koja oživi, i junakinja kreće na životnu pustolovinu, uverena da je engleski oficir nastradao. Posle nekoliko godina ga sreće.

Ovaj film mi je dospeo na nišan jer je na njemu Gordon Douglas režirao neke second unit delove, po svemu sudeći scene borbe kojih nema previše ovde ali jesu kompleksne jer obuhvataju i Waterloo. Te scene su profesionalno realizovane i u onom obilmu koliko i treba da ih bude u filkmu koji nije ratni spektakl ili swashbuckler bilo koje vrste.

THE MIRACLE nije uspeo u svoje vreme, jednim delom jer je sam Warner filmom NUN'S STORY pokrio potrebe piblike te sezone. Međutim, iz današnje vizure ovaj film nudi neka zanimljiva rešenja, naročito u tom spoju religijske simbolike i pulpy ljubavne priče.

* * * / * * * *

Meho Krljic · 18-08-2020, 19:14:44

The Tax Collector na neki način označava povratak Davida Ayera žanru tvrdo kuvanog, uličnog krimi-trilera i sasvim je prikladno da se ovaj pomalo zbunjeni, pomalo zbrzani film, iako je sa snimanjem završeno još 2018. godine, na kraju ovaplotio u javnosti usred katastrofalne epidemije, uglavnom na striming servisima i u veoma malom broju bioskopa, dve godine kasnije. The Tax Collector ima jedan decidno direct to video (DVD/ On Demand/ Streaming) miris – ovo je film koji biste 1993. godine iznajmili iz video kluba na izmašćenom VHS-u i preko noći potpuno potonuli u plimu nasilja meksičkih bandi u Los Anđelesu, film koji biste 1998. godine uhvatili na nekoj ovdašnjoj televiziji koja pušta piratske kasete, negde u dva iza ponoći dok se polupijani, polumrtvi spremate za nesvest, i shvatili da vam se film, ne znate ni sami kako – obraća.

Hoću da kažem, The Tax Collector je film sa problemima, ali film koji jako, veoma strastveno želi da ne gledate u probleme već direktno u ISTINU koju se trudi da kaže, film koji zaseca do koske ne bi li uz vodoskok krvi na svetlo dana isterao i neke datosti ovog trenutka povijesne zbiljnosti. Ja sam jednostavan čovek i ne mogu da skrenem pogled kada mi se nešto tako nudi. Ja ću, na kraju krajeva, pogledati svaki, apsolutno svaki film koga Steven Seagal snimi – nije da iko može da me optuži da imam visoke kriterijume.

No, The Tax Collector svakako nije seagalovština, ovo je, kako rekoh, Ayer koji se vraća onome što ga je proslavilo i što, može se tvrditi, on i zna najbolje da radi. Ayerov uspon uz holivudsku lestvicu u poslednje dve decenije jeste bio popločan pričama o traumi uličnog krimininala i malim bljeskovima dobrog koje ljudi u tom paklu traže da bi nekako opravdali svoje postojanje – i postojanje sveta – ali je na kraju krunisano izlaskom iz žanrovskog geta. Tokom pola decenije, Ayer je delovao kao dobro adaptiran na glavni tok, krećući od Sabotage i Fury a završavajući u srcu nerd-mejnstrima (nerdstreama?) sa Suicide Squad i Bright. Ni jedan od ova dva filma nije prošao dobro kod kritike i pored prihvatljivog finansijskog učinka, pa je sasvim moguće da je The Tax Collector više simptom Ayerove averzije prema radu sa velikim studijima i skupim produkcijama gde mora da igra kako mu drugi sviraju, a manje nekakva ekonomska velika nužda.

Svakako je osveženje videti film u 2020. godini fokusiran na priču kroz koju protrčava za jedva nešto više za sat i po i koji posle dva PG-13 projekta, ne beži od toga da nam pokaže kako stvari ,,stvarno" stoje. Naravno da ne treba pasti u zamku naivnosti i verovati da je eksplicitno (i ekstremno) nasilje ta neka ,,istina" koju od nas krije zašećereni i uškopljeni Holivud 21. veka, ali svakako ima nečega u jednom decidno očajničkom, ukletom tonu koga film posreduje. Glavni junak, Dejvid, uostalom, i pored svoje karijere kriminalca nosi u sebi vrlo posvećenog katolika i negov pogled na svet kroz koji se kreće nosi u sebi tu ,,Vade retro, Satana" mantru kojom sebe čuva od potpunog potonuća u zlo.

Zlo je, kako nas je Bodrijar učio još pre nekoliko decenija – zapravo relativitet, nesposobnost razlikovanja dobra i zla i ako danas uz sve te ,,obe strane imaju neke dobre argumente" i ,,svi su isti" i ,,ja samo postavljam pitanja, u čemu je problem?" taktike koje su pustile loše na mesta na kojima nekada nismo mogli da ih zamislimo i dalje ne razumemo šta je mudri francuski sociolog hteo da kaže, Ayerov film se iz petnih žila trudi da ponovi onaj tako ayerovski stereotip o lošem liku koji ima kapacitet za makar razlikovanje dobra i zla. Pomenuti Dejvid je, uostalom, krimos od rane mladosti (radi se i o porodičnoj vokaciji, jelte), ali njegov trenutni posao je prikupljanje ,,poreza" (naši bi rekli ,,zuluma") od čak 43 meksičke bande i bandice u Los Anđelesu za račun velikog bosa koji se u ovom filmu zove Wizard. Dejvid ima sofisticiranu i finu ženu koja zna šta on radi ali vidi u njemu tu neku suštinsku dobrotu – a koju vidimo i mi u tome kako ovaj voli svoju decu, trpi tazbinu i, kada drži preteće govore meksičkim gengbengerima od kojih ubira harač, kako zapravo priča uvežbane, glumljene testosteronske pretnje.

Dejvid je lik koji zasužuje bolji, možda i samo veći film od The Tax Collector jer nam ga Ayer predstavlja kao jednu šekspirovski tragičku figuru za koju gledalac navija iako je svestan da je Dejvidova etičnost zapravo svega par milimetara udaljena od potpuno zverskog svetonazora ljudi kojima je okružen, ali isti taj Ayer toliko brzo projuri kroz film da od Dejvida ostaju samo obrisi. Bobby Soto je lep momak, verovatno u stanju da izgura značajno dublju ulogu od ove koja mu je u filmu dodeljena, ali The Tax Collector ide toliko brzo napred da praktično deluje kao masa nabacanih teza od kojih ni jedna nije razrađena. Nije da ja ŽUDIM za trosatnim i četvorosatnim gangsterskim epopejama, ali ima nečega u Kumovima, Skarfejsovima i Bilo jednom u Amerikama, tim produkcijama operske grandioznosti u kojima smo zaista imali priliku da uđemo u dubinu karaktera, bez obzira što su alatke kojim su Kopola, De Palma i Leone mahali često bile jednako eksploatacijske kao i Ayerove.Nasilje je, uostalom, potentan diskurs i u nekoliko scena u kojima Ayer ide do proverbijalnog kraja, svakako dobijamo priliku da se stresemo i pomislimo da negde napolju, u svetu, ima ljudi koji ovakve stvari stvarno rade.

No, nekoliko majstorskih scena ne čini film i The Tax Collector ima problem da zaista izgura svog Šekspira u nekim momentima se zaista prejako oslanjajući na klišeizirane gengbenging trope, u drugim ne dajući dovoljno vremena likovima da apsorbuju emocionalne ekstreme i zastrašujuće traume kroz koje prolaze. Ako je Južni vetar nastao kao film pod očiglednim uticajem Ayerovih predložaka, onda je i The Tax Collector mogao da od Južnog vetra nauči lekciju o humanizovanju likova i doslednosti u korišććenju motiva gde akcije imaju reakcije a kurčenja se završavaju poniznošću. Najgore je što Tax Collector kao da postavlja pripremu za sve to ali je ne realizuje. Poslednjih pola sata – razrešenje – ima istovremeno i nekoliko vizuelno najimpresivnijih scena ali i najtanje pripovedanje sa zbilja DTV pristupom gde se pomoću najtanjeg mogućeg narativnog i karakterološkog konca valjaju povezati dva ili tri najskuplja set pisa na koji je najveći deo vremena i para na snimanju i otišao.

Dalekobilo da ja nešto pričam protiv DTV-a u načelu, već smo gore uredno overili Seagala i zapravo se poslednjih pola sata The Tax Collector i pretvara u seagalovštinu, praveći neverovatne skokove u logici, dajući nam nezarađene simbolike i kontrapunktove i generalno ostavljajući utisak da smo ovde izašli iz bioskopa i ušli u video klub. Da je ceo film ovakav, to bi makar imalo jednu konzistenciju i bili bismo zadovoljni time da smo videli više akcije, ali The Tax Collector u svoje prve dve trećine ima obrise dubljeg i duševnijeg filma koji se očeše o rasne determinisanosti i klasne osude, ima čak i, reklo bi se, nameru da nešto kaže na temu odnosa Čolo gengbengera i belih wannabe gangstera koji se na njih lože – otud cela konfuzija oko toga da li Shia LaBeouf radi ,,brownface" ili ne* – možda i svest da ta priča o porodici sa kojom sve počinje i završava se treba da bude ozbiljna refleksija složenih plemenskih struktura izgrađenih u etničkom podzemlju i da ih potkaže kao lažne i samo kulisu iza koje se krije stara dobra hijerarhija sile, ali ponovo, tih poslednjih pola sata pada u čistu DTV eksploataciju i mnoge puške koje su visile po zidovima na kraju ne opaljuju.
* Da pomognemo: ne.

No, one koje opaljuju svakako povremeno pogađaju. Ima ovde dobar broj dobrih scena, Ayerova ljubav ka radu sa istim glumcima u više filmova ovde se isplaćuje jednom odličnom malom rolom Clea Sloana, pa donekle i Labeoufovim bizarnim preglumljivanjem koje ima meta-komponentnu što ukazuje na tu neku svest filma da ekploatacija etničkog stereotipa, čak i kada se radi u nominalno kritičke svrhe, proizvodi bizarne popkulturne frankenštajne. No, The Tax Collector je kao celina slabiji od Ayera u najboljim danima, ali i nedorečeniji, slabiji i od netfliksovskog nerdovanja sa Bright. Opet, drago mi je da se vidi kako Ayerova strast prema temi i okruženju koji su ga stvorili i dalje bukti i The Tax Collector je možda nužna stepenica prema nečem novom i dobrom. Jasnoće radi: iako film ne pogađa pravu radnu temperaturu, on mi nije bio ni dosadan ni nezanimljiv za gledanje. Da je više takvih neuspeha u Holivudu, gde bi nam kraj bio?

News:

The Crippled Corner

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?