The Crippled Corner

[crippled_avenger]

JUMP INTO HELL Davida Butlera je zanimljiv kuriozitet - reč je o B-combat filmu Warner Brothersa, po scenariju Irving Wallacea čiji su protagonisti francusli padobranci u Indokini, tokom bitke za Dien-Bien-Phu.

Film je B. Veoma slabo rekonstruiše bitku i ima dosta tanku priču. Tako da nažalost ne uspeva da kapitalizuje umeće svojih autora, njihovu rutiniranost i osveženje u odabiru miljea.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BOMBERS B-52 Gordona Douglasa je film koji je snimljen sa propagandnim ciljem i pod pokroviteljstvom američkog vazduhoplovstva. Kako naslov kaže, tema filma su tada novi strateško bombarderi B52 za koje će se ispostaviti da su jedan od najdugovečnijih modela u istoriji ratnog vazduhoplovstva. Na kraju će maltene biti u službu preko 80 godina što je zaista fascinantan sta.

Film je snimljen 1957. U glavnoj ulozi su najavljivani Tab Hunter i James Garner ali ju je na kraju poneo Efrem Zimbalist Jr. u to vreme stariji od njih.

Partnerka mu je Natalie Wood koja kao velika mlada zvezda dobija top-billing iako je Karl Malden zapravo protagonista.

Karl Malden igra starog, prekaljenog avio mehaničara iz USAF koji posle jednog bolnog incidenta u Koreji, za koji krivi tada mladog hot shot pilota, završava pod njegovom komandom u procesu uvođenja novog bombardera u strateški vazduhoplovnu komandu. Kada pored teškoća oko uvođenja novog bombardera, mehaničar shvati da se oficir naduvenko udvara njegovoj kćeri, njjihov sukob eskalira.

Segment filma koji je najmanje razrađen, i samim tim najmanje jasan jeste to udvaranje oficira mehaničarevoj kćeri. Naprosto, gledalac ne dobija ideju kakva je priroda njihovog odnosa, jel to ljubav ili ne, da li treba da navijamo za njih ili ne, i to je najveća manjkavost filma.

Otud tu romansu na kraju sagledavamo više kroz lik oca nego kroz njihove likove što nikako nije dobro ali je srećom veoma funkcionalno jer osnovni konflikt u filmu jeste na liniji Malden - Zimbalist.

Malden je sjajan kao stari lider u vojnoj ekipi mehaničara koji ne može da odoli majstorisanju a naročito ne savladavanju tako nove moćne mašine kao što je B52.

Bombarderi su impresivni. Gledali smo ih i kasnije u filmovima, od ovog do recimo BY DAWN'S EARLY LIGHT, snimao ih je i Kubrick, ali Douglas ih snima na jedan moderan način za to vreme, veoma atmosferično u eksterijeru, i uspeva da napravi service picture (iako film počinje kao combat picture) koji nosi uzbuđenje, iako nema onu mirnodopsku simulaciju stresne ratne situacije.

Avio baza je ključni ambijent a avion je jedna od sporednih likova u ovom filmu, i na restauriranoj Warner Archive kopiji, film jako lepo izgleda.

Warner je u ovom periodu snimio dosta "vojnih" fimova. Ovde je priču smislio Sam Rolfe a scenario je pisao poznati Irwing Wallace, i kvalitet je evidentan.

BOMBERS B-52 jeste propagandni film ali je vrhunski primer te vrste filmmakinga.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Henry Joost i Ariel Schulman, kako kaže Lazar Bodroža, "naša dva pobratima za Amerike", snimili su svoj prvi mejnstimizovani akcioni triler za Netlfix. Kad kažem mejnstrimizovani, pod tim mislim da se bave tropima i formatom u kom nema prostora da se koriste nekim svojim off the wall rešenjima kao što su found footage, socijalne mreže, alternativni izvori slike i sl.

PROJECT POWER je alt-superherojski film, alt u smislu da se referiše na stripove i filmove koji postoje, dakle pokišava da bude smešten u "našoj stvarnosti" ali da istovremeno u nekakav kontekst uvede stripovske superheroje.

U tom pogledu, ako posmatramo iz vizure Netflixa, onda je PROJECT POWER sličan BRIGHTu. U oba slučaja se integrišu u suštini urbani policijski triler sa nekim drugim žanrom. Tamo je bio fantasy, ovde je superhero.

BRIGHT je u tom smislu bogatiji, radikalniji jer PROJECT POWER je priča o ljudima koji popiju pilulu i na pet minuta dobijaju neku supermoć koju nose u sebi, ili umru. Dakle nema trajnije mitologije izvan toga, ali ima prostora za razvoj comicbookish univerzuma ako zatreba.

Zatim, PROJECT POWER je u velikoj meri i to na zdrav način vezan sa Woke kulturom. Glavni junaci su iz afroameričkog miljea, priča je smeštena u Nju Orleans, i sve to je dosta vešto uvezano.

Jamie Foxx igra misterioznog lovca na prodavce pilula koje bude supermoći. Dominique Fishback glumi wannabe reperku i klinku zlatnog srca koja valja pilule ali zapravo pomaže i poštenom policajcu, kog igra Joseph Gordon-Levitt.

Ova glumačka okosnica je sjajna a Mattson Tomlin im daje likove koji dišu, u priči koja je konvencionalna ali svesna svog karaktera, spremna da se zabavlja sa njim. Odnosi među likovima i neke situacije su mnogo bolje nego što bi se očekivalo od filma koji do te mere svesno želi da se lati konvencija. Isto tako Schulman i Joost nisu Taylor i Neveldine, ali ih pomalo kanališu na svoj način u akcionim prizorima.

Možemo naravno nabrajati stripove i filmove na koje PROJECT POWER liči, od HOURMANa do BRIGHTa ali to nije poenta. Naime, ovaj film nijedan uticaj ne krije, i svaki od njih kada koristi i pozdravi. Da li je to dovoljno da se filmu oprosti oslanjanje na druge radove? Sve je to relativno, nije citat manje citat zato što je osvešćen.

Mešutim, ono što ovaj film definitivno jeste - prvo energičan i uzbudljiv akcioni urbani film, sa dobrim likovima, sa energičnim i zdravim društvenim angažmanom, zatim jedan veoma šarmantan i motivišući žanrovski rad, i pravi kambek onoga što volimo u crowd pleaser filmu.

Sada se nalazimo u periodu bez bioskopskih blokbastera, iako mnogi od njih idu i tek će ići na streaming. Pred nama je jedno Čišćenje za koje mislim da će biti izuzetno važno, već mesecima nismo imali neke spektakle po stripovima, nismo imali neke Nolane i takva čuda koja vrebaju na nas, i meni je to moram priznati prijavlo.

PROJECT POWER nudi ono što bi ti filmovi trebalo da nam pruže na nivou emocije i radosti, ali u svojoj suštini ipak nije to. Ovo je B-film sa adekvatnom temom, snimljen sa dozom neophodne prljavštine.

Schulman i Joost su reditelji koji barataju konceptima u svom izrazu i umeju da budu sofiticiraniji od mnogih. Međutim, ovde nema kalkulacije, ubaciju oni svoj quirk ali akcija je akcija, i momci su se snašli. Ako pogledamo spisak ekipe, ima tu iskusnih saradnika, ali niko ko bi mogao u potpunosti preuzeti taj teret.

Rezultat je film koji nema raskorak između svoje forme i sadržaja, nije A+ produkcija na pulpy tema. On je ono što treba da bude i doneo mi je uživanje slično McGuiganovom PUSHu. Ne znam koliko taj naslov danas znači, ali to je samo razlog više da ga pogleda onaj ko nije, i reprizira onaj ko jeste.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SHE DIES TOMORROW je all the rage sada kao američki art house film u režiji glumice Amy Seimetz. Međutim, ovaj film deluje kao jedna groteskna parodija na art house, jedna neukusna hrpa besmislica, sa moronskom pričom i realizacijom čije se pompeznosti i neutemeljenosti ne bi postideo ni Nicolas Winding Refn u najtežim stanjima.

Dakle, užasno je, ali izgleda da je iz nekog razloga Amy imala sreće da bude ozbiljno shvaćena umesto razotkrivena.

Naravno, ono što je najbolnije nije što je neki art house bezveze, nego što se hajpuje film koji je u svom izrazu bajat, gotovo pa muzejski. E to je baš zastrašujuće.

[crippled_avenger]

HOLD ME RIGHT je dokumentarni film kojim je naša glumica Danijela Štajnfeld debitovala u Americi, a premijerno je prikazan na ovogodišnjem sarajevskom festivalu. Reč je o estetizovanom, rediteljski preciznom filmu u kom ona suočava svoje iskustvo žrtve silovanja sa drugim žrtvama ali i počiniocima silovanja.

Koncept nije nov i HOLD ME RIGHT pre svega dobro sprovodi ono što su do sada već usvojene estetske postavke, stavljajući autorkino iskustvo kao ravnopravno po zastupljenosti ali dominantno na nivou dramaturgije jer je pripovedačka okosnica razvoj njenog slučaja.

Film i njen slučaj delikatniji su od načina na koji su ih predstavili naši tabloidi posle sarajevske premijere. Veome je teško komentarisati film koji u sebi nosi tako snažnu terpijsku-katarzičnu dimenziju, ali ako se po onome što se u njemu filmski dobija može razmišljati, onda je Danijela Štajnfeld pokazala izuzetno veliki autorski potencijal.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Well... Tenet će po svojoj prilici biti mučno iskustvo. Čak i pozitivna kritika između ove dve upoorava da je film "bewildering".


Tenet review: "A master filmmaker putting everything on the table" 


'Tenet' Review: Christopher Nolan's Long-Anticipated Time Caper Is a Humorless Disappointment

[crippled_avenger]

MJ Bassett režirala je film ROGUE sa Megan Fox, DTV priču zanimljivog settinga o grupi private contractora koji odlaze u Afriku da spasu grupu otetih devojaka a onda upadaju u nevolju sa lokalnom bandom koja se pored trgovine ljudima bavi i uzgajanjem lavova radi kože itd.

Kada izbije obračun, lavovi beže iz kaveza i postaju ozbiljan protivnik za obe ekipe.

U vreme SOLOMON KANEa, Michael Bassett je bio muško, dakle reč je o toj osobi, i autorskoj ličnosti sa izvesnom reputacijom. U međuvremenu je MJ Bassett napravila karijeru u televizijskoj produkciji, pa se za ROGUE može reći na predstavlja očekivani napredak u produkcionom ili autorskom smislu.

Ovakve filmove retko viđamo, tokom šezdesetih ih je bilo više, ali danas kada ih je lakše snimati, ima ih manje, što je možda i dobro jer zveri se prave uz veliku pomoć CGI koji nažalost nije uvek na nivou JURASSIC PARK.

ROGUE je film koji ima dinamičnu ali ipak televizijsku realizaciju. Sve to liči na film, ali ne vezuje gledaoca, slabo drži pažnju, i to su neki X-faktori filmskog izraza koje je teško ostvariti. I Bassett u ovom filmu nažalost to ne uspeva.

Likovi su bledi, heroji ne uspevaju da se profilišu, ljudi i lavovi napadaju ali to je nekako mlako i sve u svemu ROGUE na kraju ostaje više zanimljiv nego dobar.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

IN LIKE FLINT Gordona Douglasa je nastavak Bond-spoofa OUR MAN FLINT sa Jamesom Coburnom iu glavnoj ulozi.

Bond-related filmovi šezdesetih i sedamdesetih su imali tendenciju da u sebi sadrže nešto offbeat a uostalom takvi su često bili i sami Bond-filmovi koji su pratili trendove nisu izbegavali da uvezu detalje kao što su elementi kung fu filma, blaxploitationa, psihodelije sedamdesetih, space opere itd.

Međutim, tadašnje parodije ili parafraze, rip-offovi i dr8ge vrste reakcija imale su tendenciju ka tome da imaju u sebi nešto psihodelično ili ekscentrično.

Derek Flint je takav junak, s tim što ja moram prinzati ovaj serijal mi nikada nije bio naročito smešan, niti mi je u dovoljnoj meri dekonstruisao Bonda. Imao je sam Bond u svojoj kanonskoj izvedbi možda čak i ekscentričnijih rešenja.

To je šteta jer volim Coburna i on mi je jaka 60s i 70s njuška. Međutim, on je sam po sebi generisao taj offbeat element i on i jeste bio takav tip.

U nastavku Douglas opet ima posla sa tim materijalom, koji kažem meni nije naročito smešan, ali ovog puta za razliku od OUR MAN FLINTa nije bio smešan ni kritici. E sad, iskreno, teško mi je da identifikujem bitnu razliku između ta dva filma, morao bih da repriziram OUR MAN FLINT pa da utvrdim ima li razlike.

Meni IN LIKE FLINT i OUR MAN FLINT podjednako nisu uspeli u humoru. Ono što je drugi krupan problem ovog filma je trajanje od 114 minuta koje je sačinjeno od jedne vrlo spore realizacije scena na koje smo navikli u bržoj izvedbi. I to je verovatno jedna od tih offbeat karakteristika, to gaženje preko one brzine koju nam nudi konvencija na koju smo navikli. Ovde imamo dijaloge koji mogu biti efikasnije, mizanscene koji mogu biti efikasniji, situacije koje mogu efikasnije, i kako to sve tako ide iz scene, jasno je da se radi o postupku. Međutim, autori nisu uspeli da nas odvedu "iza konvencije", da nas odvedu u svet koji se "krije" od nas u elipsama, nego je naprosto bezveze.

S druge strane, Douglas je raspolagao solidnim budžetom u ovom filmu, ima tu raznih scena koje su vizuelno interesantne i bondovske ali u tom ritmu i interpretaciji nažalost deluju manje efektno od hardvera koji je Douglas pošteno izveo.

Scene u svemiru su svakako bogatije od onih u Douglasovoj astronautskoj komediji THE WAY WAY OUT, zatim isto tako ima nekih scena u "postrojenjima" vojnoindustrijskog kompleksa na kakva smo navikli u Bond-filmovima, ima odličnih lokacija i dobrog produkcionog dizajna ali nažalost to sve nije dobro iskorišćeno.

Ko je tu kriv? Teško je odrediti, ali IN LIKE FLINT (inače draga Tarantinova uzrećica) naprosto ne uspeva da propisno iskoristi one uslove koje su producenti i ekipa izgradili.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

STEEL RAIN 2: SUMMIT Woo-seok Yanga je labavi nastavak prvog filma, mada u suštini ne mora se gledati tako, i ponovo je reč o klensijevskom trileru o korejskom poluostrvu, sa geopolitičkom zavrzlamom koju prave Kinezi i Japanci a korejske obe države napaćene uhvaćene su u sred.

Za razliku od prvog filma, STEEL RAIN 2 nije akcija, i u stvari najvećim delom to je kamerni triler u kom žvaću Angus Macfadyen u ulozi trampičnog američkog predsednika i mlađe korejske zvezde u ulogama južnokorejskog i severnokorejskog čelnika. Tako da, ko očekuje akciju, dobiću u finišu malo mediokritetske podmorničke akcije i nešto pucnjave.

Ta geopolitička priča nije preterano ubedljiva, klensijevska ali bez te realizacije, malo je to parodija na Trumpa, malo je to patriotska elegija o tome kako strane sile leče svoje komplekse i ispunjavaju svoje interese preko leđa korejskog naroda, malo je to BIG GAME sa severnokorejskim pučem, ali sve u svemu, to je bezveze.

Ni prvi film nije bio na visokom južnokorejskom nivou a ovaj je svakako na mnogo nižem. No, teško je odoleti ovakvoj postavci, čak i ako niste ljubitelj i poznavalac.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE McCONNELL STORY Gordona Douglasa je kao i BOMBERS B-52 nastao po priči Sama Rolfea, i to je jpoš jedan vojni film studija Warner Bros iz druge polovine pedesetih. Nešto dogfight materijala iz McCONNELL STORY se može videti u b B-52 ali to je sasvim logično ako imamo u vidu da filmovi dele reditelja, studio i autora priče, kao i glavnog pokrovitelja, USAF.

McCONNELL STORY je istinita priča ali je manje uverljiv od fikcionalnog B52. Reč je o biografskom filmu čiji je glavni junak prvi lovački as Korejskog rata koji je pre Drugog svetskog rata učio za sanitet da bi zatim postao pilot, leteo na bombarderima u Drugpm svetskom ratu i na kraju na lovicma.

McCONNELL STORY je manje uverljiv o B-52 jer je koncipiran stilizovanije, brže, mnogo više u jednom starijem holivudskom stilu, iako ova dva naslova razdvaja godinu dana.

Alan Ladd igra McConnella sve vreme, gotovo jednu deceniju, te je prestar kada je ovaj mlad kadet, ali ne mari, Ladd je prekaljen glumac i uspeva da prikaže različite energetske nivoe ovog junaka.

Dinamika izlaganja je jaka a dogažaji prate McConnellov životopis, na visoko holivudizovan način.

Douglas se u svemu tome odlično snalazi. Iako ovo nije combat movie u klasičnom smislu, THE McCONNELL STORY donosi odlične scene vazdušne borbe u kojima se Sabrei ganjaju sa MiGovima.

Ova ničija zemlja između Drugog svetskog rata i punog uvođenja supersoničnih mlaznjaka, bez uvedenog raketnog naoružanja i radara na avionima, nije puno prikazivana u filmovima i avio borbe imaju pomalo od oba elementa, s tim što je još od TOP GUNa dog fight svakako prisutniji na filmu nego u stvarnosti.

Alan Ladd je glumac jednog drugog vremena, ali na kraju uspeva da bude glumačka okosnica ovog old school idealizovanog biopica.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

PENINSULA je nastavak filma TRAIN TO BUSAN. Taj film mi je bio dobar ali se nije izdvojio i nametnuo onoliko koliko sam se nadao, no Sang-ho Yeon je ostao reditelj na kog treba obratiti pažnju i to je opravdao nekim kasnijim radovima.

PENINSULA je postala panazijski ali pre svega južnokorejski blokbaster kada se našla u bioskopima ovog proleća posle otvaranja bioskopa nakom pandemije COVID-19 i nametnula se kao prvi globalni bioskopski hit posle lockdowna na globalnom nivou.

Kako mi TRAIN TO BUSAN nije sad neka svetinja koja se ne sme pitpati onda moram reći da mi PENINSULA nije došla kao pad iako umnogome menja razne premise i u odnosu prema likovima, i u odnosu prema svetu.

Naime, TRAIN TO BUSAN je bio priča o porodici koja prolazi kroz iskušenje putujući vozom na bezbedno tokom izbijanja zombi-epidemije u Južnoj Koreji. Naravak se bavi Južnom Korejom četiri godine kasnije kada su je pregazili zombiji i kada od živih ljudi tamo postoje samo divlje bande preživelih razbojnika i poneka ćelija snalažljivih normalnih ljudi.

Dakle, sve je drugačije, ima familijarnih veza ali ne u tako arhetipskoj formi kao u prvom filmu i umesto klaustrofobije voza imamo otvoreni svet postapokaliptične Koreje i jednog pregaženog grada kojim pre dana vladaju zombiji a noću se zahvaljujući njihovim slabostima kreću ljudi.

Dakle, ceo taj "svet" je doživeo ekspanziju i film pre svega evocira uspomenu na Romerov LAND OF THE DEAD. I od njega je bitno bolji. Sang-ho Yeon je reditelj u punoj snazi i može da se snađe sa puno raznih elemenata, nije ga napustio smisao za humor i osećaj za ritam.

PENINSULA je mogla biti prenatrpana ali nije, premda je veoma sadržajna, i mogla je biti nešto veštija u CGIju ali nije, tako da u nekim scenama ostaje nam da uživamo u idejama.

CGI limiti su dosegnuti dosta nisko, ali srećom PENINSULA nas sa tim limitom upoznaje dosta brzo pa nemamo onaj opšti pad kao u I AM LEGEND nego se na to naviknemo i bude na cool. Srećom, i te scene sa slabim CGI su efektne u zamisli, Yeon je animator pa ima dara da osmisli takve stvari i taj animatorski šarm im pomaže.

Sve u svemu, PENINSULA je inspirisana Romerom, premda su ovde brzi zombiji, ali ima tu i ESCAPE FROM NEW YORK i ponajviše MAD MAXa. Izuzev Romera, Yeon ne prestiže neke od svojih uzora, ali ih dostojno koristi kao inspiraciju.

Što s mene tiče, ako neki film ne dostiže hype to nije PENINSULA, mnogo pre je to TRAIN TO BUSAN.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Ozbiljna ezoterija...

https://www.theverge.com/2020/6/25/21302942/netflix-enola-holmes-sherlock-arthur-conan-doyle-estate-lawsuit-copyright-infringement?fbclid=IwAR38PLguZcbJtocSCjA4uTbB-tsvkdbvd7YNPCzj79NE5mI1-jFXaHmVj0w

[crippled_avenger]

THE FALCON IN HOLLYWOOD Gordona Douglasa važi za jedan id najboljih filmova u serijalu o detektivu Falconu  Smešten je u holivudski studio u koji nekom zabunom dolazi Falcon i spontano kreće da rešava seriju ubistava koji se dešavaju na setu jednog filma.

Ovaj film traje nekih 67 minuta, deo je serijala, sniman je brzo, na postojećim setovima, i ono što mu je osnovna karaktersitika je viska dinamika, smisao za humor, screwball detalji unutar whodunit strukture i u ovom Douglasovom filmu svi ti elementi funkcionišu i realizovani su u jakom tempu, i sa dosta uspeha.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

FOLLOW THAT DREAM Gordona Douglasa je adaptacija romana Richarda P. Powella o porodici lutalica koja se naseljava na obali reke pored autoputa na Floridi i koristi zakon koji im omogućava da se nasele na javnoj površini, usput pobuđujući bes državnih službenika, scoijalnih radnika ali i radoznalost mafije.

Ovo je film u kom Elvis Presley igra glavnu ulogu. Upkos tome što Presleyevi filmovi nisu previše cenjeni, svako ima neke svoje favorite i ne mogu se oni baš tako lako otpisati. Recimo FLAMING STAR Dona Siegela je dobar vestern a FOLLOW THAT DREAM je mentalitetska komedija sa elementima satire i veoma je solidna.

Elvis Presley igra glavnu ulogu i njegov bubbly nastup ovde ima smisla jer je junak neobično naivan i nedovoljno upoznat sa društvenim konvencijama, na sve to ima i pesme koje peva, i sve te stvari čine da FOLLOW THAT DREAM itekako bude film svog vremena. Danas se peva i pleše više u art houseu nego u mejnstrim filmu, ali u ono vreme pesma je bila deo šoua.

Douglas snima film na žanrovskoj ničijoj zemlji između komedije i socijalne satire, i uspeva da održi solidan tempo i vizuelnu artikulaciju iako je jako teško žonglirati sa nizom različitih elemenata i na sve to imati Elvisa u glavnoj ulozi.

Zadatak nije lak i sa nekim drugim glumcem bi svakako bio lakši ali Douglas do kraja uspeva da se izbori i da napravi film koji je dovoljno duhovoti uprkos raznim folksy i aktivističkim distrakcijama. Otud, zanimljivo je da iskorak iz svog tipičnog akcionog izraza Douglas napravio sa filmom koji je možda bio zamišljen kao vehicle za Elvisa ali je sve sem jednostavnog zahvata.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ORIGENES SECRETOS Davida Galana Galinda je Filmaxova produkcija koja je završila na Netflixu. Netflix je nekoliko sedmica ranije imao film PROJECT POWER u kom je prikazao jednu od priča o "superherojima" u "stvarnom svetu", i to si Schulman i Joost superiorno napravili.

Galindo je snimio film koji je žanrovski jako teško odrediti, da li je ovo komedija, ili triler, ili neka mešavina ta dva. Međutim, film svakako nije smešan a nije ni napet. Štaviše veoma je ravan i rekao bih žanrovski krajnje ambivalentan.

Galindo čak nije nužno reditelj koji nešto ne ume da napravi, koliko je reditelj kome je žanrovska efektnost nekako izmakla, i rezultat je čudan.

Ovo je komedija skoro bez gegova i pokušava da se osloni na triler a ne nudi nikakvo uzbuženje. Galindo pokušava da to sve estetizuje, napravi nešto šareno i dinamično, ali film jedino relativno jak i ujednačen tempo koji rezultira jednoličnim ritomom.

Priča pragi serijsku ubicu koji pravi zločine kao origin priče poznatih superheroja i mladom policajcu koji mora da sarađuje sa geekom iz prodavnice stripova da bi to nekako rešio, i stvari idu najpredvidljivijm putem, snažno ukorenjene u Opštem mestu.

Sve to je jasko slabo iako je solidno u samoj fizičkoj realizaciji. Međutim, čak i ona iako solidna nije dovoljno dobra da pruži filmu neku vrednost.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

#ALIVE Il Choa je odličan closed quarters zombi film, jednostavan i dobro urađen u uslovima koji nisu niskobudžetni ali jesu skromni. Međutim, film je dovoljno dobro koncipiran da mu ništa ne fali i štaviše uspeva da napravi ponešto čak i zombi akcije kakva do sada nije viđena.

#ALIVE bi se mogao prevesti i kao KAKO JE POČELA ZOMBI EPIDEMIJA U MOM SOLITERU. Kreće zaraza, i deo ljudi odlučuje da ostane kod kuće dok sve ne prođe. Međutim, ništa ne prolazi, samo se pogoršava jer zombiji uskoro uspevaju da pregaze Seul i počinjemo da pratimo junaka koji je ostao sam u kući a ubrzo stupa u kontakt sa devojkom koja je ostala sama u kući u zgradi preko puta.

#ALIVE je istovremeno i film o tome kako se čovek u skučenom prostoru solitera bori sa zombijima koliko mu je potrebno da preživi ali i ljubavna priča o dvoje ljudi koje je povezao smak sveta.

Il Cho ovde ne uvodi neke senzacionalne nove elemente ali one koji su nam poznati plasira dosta dobro. Film me je u izvesnoj meri podsetio na VIRAL Schulamana i Joosta ali su oni napravili po mnogo čemu ipak sadržajniji film u pogledu odnosa karaktera. Ipak Il Cho koji je pekao zanat u SAD nudi nešto tog atipičnog pristupa iz narečenog filma.

Sama priča je svedena, ali kada treba da se napravi nešto spektakularno, Il Cho se odlično snalazi i pravi film koji izgleda skuplje nego što jeste jer je vešto izveden. U tom pogledu, #ALIVE je dobar recept za budžetski sveden žanrovski film o spektakularnoj temi, nešto čime se recimo ranije veoma uspešno bavio Nacho Vigalondo.

#ALIVE sada zahvaljujući Netflicu ima priliku da napravi veliki posao u svetu i bude jedan od onih zombi filmova koji tom žanru daju životnu snagu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

https://deadline.com/2020/08/black-panther-director-ryan-coogler-on-chadwick-boseman-black-panther-caretaker-a-leader-and-a-man-of-faith-dignity-and-pride-he-shielded-his-collaborators-from-his-suffering-1203027062/

lepo opraštanje od pantera


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

'Who cares if he tried to kill me?': the volatile life and times of Burt Lancaster

[crippled_avenger]

AN ACCIDENTAL STUDIO je dokumentarni film o kompaniji Hand Made Films koju je sa nekoliko saradnika osnovao penzionisani Beatle George Harrison sa idejom da pomogne nastanak filma LIFE OF BRIAN da bi kasnije nekih petnaestak godina ta firma bila bitan oslonac britanske kinematografije i iza sebe ostavila bitne Gilliamove, Mackenzijeve i Jordanove naslove i još dosta toga.

Pored Harrisona koji se dosta ležerno pojavio kao vlasnik, finansijer i dobri duh firme, drugi prrotagoisti su poslovni sekretar Denis O'Brien i kreativni rukovodilac Ray Cooper, i naravno čitav niz briljantnih autora koji su baš u ovoj kući našli razumevanje za svoje filmove.

Film je izašao 2019. godine, kada veliki broj protagonosta ove priče nije više među živima ali reditelji Bill Jones, Kim Leggatt i Ben Timlett jako dobro uspevaju da od arhivskih intervjua, inserata i novosnimljenih razgovora naprave vrlo efektnu priču u kojoj sve kao da je snimljeno baš za potrebe ovog filma. Dakle, arhiva im ie bila dostupna aimali su i sreće sa njom, bez svake sumnje, no trebalo je i dosta strpljenja i veštine da se sve to uklopi i da zaista izgleda kao da se istorija izlaže kroz jedan dijalog živih mrtvih, prošlih i sadašnjih.

Otud, AN ACCIDENTAL STUDIO je veoma jednostavam dokumentarni film po formi, formalno konvencionalan i informativan, ali za postizanje te jednostavnosti ponekad je potrebno jako mnogo veštine, da bi sve to izgledalo tako lagano.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE BINGE Jeremy Garelicka je nešto što mi je nedostajalo, a što ni Garelickova kuća American High ne proizvodi baš uvek a to je laugh out loud teen komedija.

THE BINGE ima dosta jaku konkurenciju u domenu raznih horn dog, substance abuse teen komedija i svakako da nije ni blizu genijalnosti filmova kao što je PROJECT X npr. ali u vreme kada je BOOKSMART postao neki zlatni standard, ovaj film nema čega da se stidi.

Od indie i quriky elemenata American High rukopisa, Garelick za početak preuzima sa koncept filma koji je u odeđenom smislu jasno omeđen filmom THE PURGE. Dakle, kao što postoji ona noć u PURGE kada je dozvoljeno kršenje zakona i nasilje, tako je u filmu BINGE jednom godišnje dozvoljeno opijanje i drogiranje.

Film ne ulazi sada u čitav niz tehnikalija, tipa kako funkcioniše prohibicija preko godine itd. i nije to vrsta filma kojoj se to može zameriti, mada verujem da će ona publika koja nema smisla za humor i osećaja za igru biti sklona tako glupim komentarima.

I onda naravno pratimo priču o tri klinca u potrazi za "vunom i varom" i jednom direktoru škole koji pokušava da im pomrsi račune, i koji je otac simpatije glavnog junaka.

THE BINGE je neujednačen stilski, šašav i na svu sreću u najvećem broju pokušaja smešan. Vince Vaughn kao direktor škole je briljantan i on je možda najsvetlija tačna ali i najpoznatija zvezda ovog filma.

Klinci su takođe dosta dobri, šarmantni su i smešni su i gledalac se vezuje za njih.

Garelick se kao producent specijalizovao za quirky teen komedije i zanimljivo je kako quirk vrlo lako postane manir. Tako recimo i ovde kao u BOOKSMARTu imamo jednu mjuzikl sekvencu (ovdašnja mi je snažnija, iako je BOOKSMART stilski konzistentniji) i čitav niz detalja koji su krenuli kao eksces pa postali obavezna figura.

Nažalost, danas je izgleda i ova vrsta teen komedije koja je ranije garantovano išla u bioskope postala predmet streaminga. Ali nema veze, nije potreban smeh drugih gledalaca u sali da vas ovaj film lepo zabavi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

mehmete, nešto iz našeg vremena...

https://slate.com/human-interest/2020/09/glory-holes-pandemic-rise.html

[Meho Krljic]

Kažu da je glori holova bilo i po javnim toaletima u Beogradu. Život, što se kaže, nađe put. Izbuši ga ako treba.

[crippled_avenger]

HITEUMAEN iliti HITMAN: AGENT JUN je južnokorejska akciona komedija koja nije naročito smešna i nije naročita uzbudljiva.

Njen glavni junak je agent južnokorejste tajne službe koji je regrutovan kao dete i sada kao zreo operativac shvata da bi želeo da bude strip autor. Lažira svoju smrt i godinama kasnije ima porodicu i ispunio je svoj san. Jedini problem je to što nije uspešan strip autor.

Jedne noći, pijan u očaju crta i šalje strip inspirisan svojim doživljajima iz službe. Strip postaje hit webtoon ali isto tako privlači pažnju obaveštjne zajednice, kako službe tako i terorista.

Won-sub Choi, reditelj i scenarista ovog filma kombinuje igrane delove i animaciju kako bi prikazao stvarnost i strip ali nema ništa naročito da kaže ni o jednom od tih slojeva realnosti. Nažalost ovo nije LE MAGNIFIQUE Dalekog Istoka. Ovo je samo jedan neinspirisan film u kome scenario stoji krajnje rutinski a režija je još gora.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

INTRUDER Sohn Won-Pyunga je dosta slab triler o arhitekti čoja se sestra posle višegodišnjeg odsustva i nestanka pojavljuje i želi da se vrati u život porodice a on sumnja da li je to zaista ona ili je neko ko se lažno predstavlja. Nažalost, film mi je slabo držao pažnju i ostavio mi je utisak kao jedna salata scena i klišea.

[crippled_avenger]

THE UNAUTHORIZED FULL HOUSE STORY Briana K. Robertsa deli scenaristu sa Lapeyreovim televizijskim filmom THE UNAUTHORIZED SAVED BY THE BELL STORY. Nažalost, iako korektno realizovan, sa njim ne deli vizuelno nadahnuće i veštinu, i u kadriranju i u produkcionom dizajnu.

FULL HOUSE STORY je funkcionalan televizijski film o fenomenu ove serije ali ne nudi previše konflikata i drame iza scene. Iako niko od protagonista ove serije nije očekivao da će snimati sitkom sa malom decom jer John Stamos je želeo da bude mačo rok i filmska zvezda a Bob Saget je bio edgy stand up komičar, na kraju su samo u saradnji sa sestrama Olsen uspeli da postignu nešto značajno. I otpilike bi se ideja ovog filma, u tome mogla sumirati.

Druga tema jeste naravno i privatni život glumaca koji je umeo da bude dramatičan, mada na sasvim privatnom nivou, i bez mnogo veze sa serijom, ili nekim porocima koje bi donela slava.

U tom smislu, zanimljivo je koliko je Bob Saget napravio drugačiji, mnogo više andrewdiceclayovski prikaz sebe u seriji ENTOURAGE nego što se vidi u ovom uslovnom biopicu.

Nisam do kraja upućen koliko su događaji ovde verodostojno prikazani, ali film je prijatan za gledanje, otprilike koliko i gledanje serije FULL HOUSE što je bilo.

[crippled_avenger]

THE UNAUTHORIZED SAVED BY THE BELL STORY u režiji Jasona Lapeyrea i po scenariju Rona McGeeja je u vreme izlaska bio izgažen kao Lifetimeov TV film koji je otprilike gori nego serija o kojoj govori.

Lifetime nije izvor vrhunske televizije, tu nema sumnje, ali Jason Lapeyre je kanadski reditelj koji je snimio film I DECLARE WAR, dakle zaslužuje pažnju i da se vidi šta je snimio.

Moram priznati da ne znam puno o seriji SAVED BY THE BELL, ne znam tačno ni da li je emitovana kod nas, ali Lapeyre i u ovom slučaju pokazuje da je majstor. U vizuelnom pogledu ovaj TV film izvanredno izgleda, sa nizom izuzetnih kadrova u pogledu pokreta kamere, sjajnim lokacijama, i solidnim klincima u glavnim ulogama.

Dobra gluma nije adut ovog filma, ali osnovna podela a to su klinci koji igraju klince iz SAVED BY THE BELL su dobri. Ima scena koje nisu baš savršeno napisane, ima i glumačkih rešenja koja su na nižem nivou, ali Lapeyre je ovo vizuelno upakovao do nivoa visokog sjaja.

Iskreno, ne bih se izjašnjavao o tome koliko je ovaj televizijski film istorijski verodostojan, što je ipak dosta bitna stvar za ovu vrstu sadržaja. Ipak, ono što jeste evidentno je da Jason Lapeyre koristi neka probijanja četvrtog zida u svojoj narativnoj tehnici što jeste u duhu serije SAVED BY THE BELL i ovde je odlično iskorišćeno da pomogne pripovedanju. Sam film je inspirisan knjigom jednog od glumaca ali koliko sam shvatio fanovi su bili nezadovoljni ovim ostvarenjem.

[tomat]

Saved by the bell jeste emitovana kod nas.

[Krsta Klatić Klaja]

koliko se sjećam, već je bilo pokušaja da naprave rimejk, ali novi glumci jednostavno nisu dorasli ni plavušanu, kamoli Skriču

[tomat]

Ako se dobro sećam, Skrič se pojavljivao i u kasnijim inkarnacijama serije, zajedno sa direktorom škole kao njegov pomoćnik ili tako nešto.

[crippled_avenger]

Ima, samo da ga pogledam.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Mehmete, nešto za tebe...

http://stripblog.in.rs/2020/09/07/superheroji-bez-stripa/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Oh, pogledaćemo!!!!!! A u međuvremenu:


Kada je pre par godina Taika Waititi najavio da će raditi Jojo Rabbit, sarkastičnu komediju o nemačkom klincu u vreme Drugog svetskog rata kome je najbolji imaginarni prijatelj – Adolf Hitler, to je delovalo kao prava stvar. Waititi je pažnju sveta (i producenata) uspelo skrenuo na sebe perfektnim melanžom akcije i komedije u trećem Toru, pokazujući da svoj tradicionalni low-budget humor i energiju ume da skalira i na veće produkcije, pa je satira koje će kroz sprdnju i zajebanciju imati šta da kaže o našem deljenom aktuelnom istorijskom trenutku i tom nekom povratku nacizma za sto svakako izgledala dobro odabrana kao medijum za režisera (i scenaristu) koji bez obzira na često lowbrow humor zapravo ima nešto i da kaže. Pogotovo je činjenica da je Waititi Novozelanđanin, dakle izmešten iz glavnih centara ,,rasprava" koje se danas vode na temu nacizma, a da ipak ima i lični ulog, zahvaljujući jevrejskom poreklu po majci, delovala kao da ćemo sa Jojo Rabbit dobiti svež, energičan iskaz.

No, moram da priznam da su me trejleri za film malčice ohladili jer je Jojo Rabbit u njima delovao maltene kao jedna od desetina HBO serija koje trenutno ne gledam pošto osim duhovite premise nemaju da ponude mnogo supstance. Utoliko, film sam eskivirao kada je zimus ušao u bioskopsku distribuciju (bar mislim da je bio kod nas u bioskopima) i sinoć ga, da zatvorim krug, pogledao – baš na HBO.

Jojo Rabbit je vrlo vešto sklopljen, prijatan film raskošnog kolorita i odlično odmerenog trajanja koji umešno igra na granici između farsične komedije i dostojanstvene ljubavne priče i koji, začuđujuće, ima vrlo malo toga da kaže svoju odabranu temu. U neku ruku, deluje mi da je Waititi zapravo direktnim ulaskom u visoki koncept sebi malčice pucao u nogu, stavljajući TEMU u samo središte filma i sebe onda terajući da o njoj sve vreme priča, umesto da je, kao u svojim nezavisnim novozelandskim produkcijama išao na žanrovskiji pristup a onda komentar i ,,diskurs" čuvao za podtekst.

Naravno, kada imate film u kome Jevrejin igra Hitlera to po definiciji kreira ,,diskurs" i ponovo, reklo bi se da Waititi zapravo nije imao nameru da Jojo Rabbit bude zaista visoki koncept i da mu je literarni predložak, roman Caging Skies autorke Christine Leunens dao osnovni ton gorkoslatke ljubavne priče pričane na pozadini pozadine holokausta, koja će vremenom postajati sve mračnija a da je onda satirična komedijaška nadgradnja došla kao potreba da se nađe spona sa ,,starim" Waititijem.

Ovo donekle može da objasni izvesnu tonalnu neravnotežu kakva Waititiju nije svojstvena. Jojo Rabbit u nekim momentima ima vrlo iskrene momente čistog patosa sa instancama nepatvorene emocije i autentične tragedije, a što dolazi iz Leunensinog predloška, ali onda veoma insistira na farsičnom humoru, kao da se brine da ga ne shvate baš TOLIKO ozbiljno. Zapravo, najuspelija dramska scena je peak Waititi, ona u kojoj Sam Rockwell ima završetak svog ,,luka iskupljenja" i drama (i tragedija) se događaju u prolazu, čak u ,,off-u", dok glavni junak postaje svestan njihovih razmera tek sa zadrškom, nudeći autentičnu zbunjenost i stravu desetogodišnjaka koji se suočava sa demoliranjem svoje realnosti i susreće se sa ,,stvarnim" svetom.

Kao što se uglavnom i zna, osnovni koncept filma je upravo u tome da desetogodišnji protagonista ima sasvim osobenu realnost, odrastajući sa majkom u poznim godinama Trećeg rajha, negde u Nemačkoj (ili Austriji, gde se roman događao?) (koja je ionako bila anektirana Nemačkoj, jelte) i idolizujući Hitlera do mere patologije. Roman, kao i film, ovu patološku dimenziju mudro izvrću u smeru komedije, i Waititi je sasvim na svom terenu kada svu zastrašujuću propagandnu masivnost kakvu je nacizam imao u Nemačkoj i način na koji je to stvorilo paralelnu stvarnost za stanovništvo* prelama kroz infantilne, bizarne ali simpatične fantazije glavnog junaka, dečaka po imenu Johanes Becler koji odrasta sa majkom jer je otac, tvrdi ona, na frontu već godinama, a koji onda nedostatak očinske figure, i činjenicu da je mali, blentavi nerd, nadoknađuje zamišljanjem da mu je Hitler najbolji ortak.
*pogotovo u Austriji gde se i danas kunu da su prošli najgore od svih u Drugom svetskom ratu. Evo, pre neku godinu sam na neki sastanak iz Hotela u Knez Mihailovoj vodio predsednicu Austrijskog udruženja penzionera koja se, žena i dalje seća Drugog svetskog rata u Beču i koja mi je doslovce rekla ,,Ne znam kako je ovde bilo za vreme rata ali u Austriji je bilo veoma loše".


Ovo je vrlo potentna postavka utoliko što je Waititi režiser naviknut na obraćanje nerdovima i ume da postavi klinca koji pokušava da se istakne u kampu za obuku Jungvolka i koji zamišlja da visi i ćaska sa Hitlerom na način da to publici bude instant prepoznatljivo. ,,Nevidljivi najbolji prijatelj" je kliše priča o neprilagođenim gikovima koji fantastični svet mašte pretpostavljaju pokušajima da se socijalizuju sa neprijateljski nastrojenim svetom i Waititijevo umetanje Hitlera, a koga sam igra, u ovakve scene ima finu subverzivnu komponentu koja se lepo uklapa u ideju da nerdove s vremena na vreme treba dobro protresti. Na kraju krajeva, alt rajt, kao najmodernija alotropska modifikacija nacizma, u velikoj meri počiva upravo na radu asocijalnih nerdova okupljenih oko 4/8Chan/ Kun foruma i raznih incel pojila diljem interneta, gde se kroz uzajamni intenzivan rad stvara novi diskurs i nova realnost.

Sasvim je jasno da Jojo Rabbit, kao i roman od kog je nastao, imaju dosta zajedničkog sa Markovićevim filmom Tito i ja sa praktično identičnim motivom mladog, zabludelog ideološkog zilota koji je tragikomična žrtva intenzivne propagande i ima praktično psihotičku deluziju o realnosti i svom mestu u njoj, te odnosu sa jakom autoritarnom figurom koja simbolizuje pomenutu ideologiju. No, razlike počinju i staju na motivu i ovo su dva vrlo različita filma.

Markovićev film, koji ja ne volim, je snimljen u srazmerno realističnom ključu, gde su momenti Zoranovih ,,halucinacija" jedino odstupanje od tona, a politička satira koju film baštini je malograđanska i gađa, u 1992. godini već odavno poobarane mete (plus Zoran ima oca!). Sa svoje strane, Waititijev film je mnogo naglašenije farsa, njegov jezik, i vizuelni i, jelte, verbalni, prikazuju nemačku iz vica, sa američkim (i novozelandskim) glumcima koji pričaju engleski sa 'Allo 'Allo naglaskom, farsičnim kvir likovima koji koriste anahronizme u govoru i ponašanju (uključujući Hitlera) i generalnim odbijanjem da se Treći rajh prikazuje ozbiljno. Ovo je najzabavniji sloj filma i kada je potrebno da se priča malo približi realnosti kroz pokazivanje javnih pogubljenja, i uvođenje centralnog zapleta po uzoru na Dnevnik Ane Frank Jojo Rabbit gubi taj početni zalet.

No, kako sam rekao, film je generalno prijatan i mada ljubavna priča koja se razvija između mlađanog Johanesa i jedva nešto starije Jevrejčice sakrivene na tavanu porodične kuće mora da izdrži brojne momente farsičnog humora koji nisu mnogo smešni i utisak je da su ubačeni po dužnosti, ona je u principu ubedljiva. No, film svakako plaća određenu cenu za svoju farsičnost pa su tako određeni momenti tragičkog patosa prilično emotivno impotentni i kada Jojo izgubi majku, film ne samo da gubi jedno solidno prisustvo jedne solidne Scarlett Johansson, već gubi i određeno emotivno utemeljenje u stvarnosti. Kako već rekoh, finale, koje ne uspeva sasvim da izbalansira na granici farse i drame i koje ima i jedan ,,hoće li – neće lli?" naklon Kusturičinom Undergroundu*sadrži i najuspeliju dramsku scenu sa perfektno režiranim, spontanim a uverljivim low key herojstvom neočekivanog heroja i pokazuje da je film zapravo mogao da bude i suptilniji u svojim porukama i izgradnji likova.
*da bi ipak odlučilo da, kada se već ni Markoviću nije priklonilo, neće ni Kusti


No, ovo nije suptilna priča već i utoliko što je u njenom središtu ,,nemoguća" ljubavna veza a koju nemogućim moraju učiniti brojne snažne sprdnje na račun nacista i nacizma koje su često veoma plitke. Waititi je talentovan vizuelac i u montaži je kadar da i scene koje su u suštini glupi vicevi (kao ona sa grupom od skoro deset osoba koje jedna drugu pojedinačno pozdravljaju sa ,,Hajl Hitler" i koja je samo prepričavanje već prastarih Zucker-Abrahams gegova) učini dovoljno duhovitim. Utoliko, izvrsne uvodne montaže i korišćenje ,,lažnih" pesama Beatlesa i Davida Bowiea na početku i na kraju su najelegantniji momenti satire koju ovaj film ima. Ostalo je uglavnom puko ,,trpanje" nacista i Hitlera, prikazivanjem kako su glupi, lenji ili perverzni i mada je to ponovo, uglavnom zabavno (Rebel Wilson, recimo, odrađuje solidan posao i šteta da je nema više) i donosi osmeh na lice, primetno je odsustvo želje da se na bilo koji način uđe u ,,diskurs".

Otud je Jojo Rabbit prijatan film, sa srcem na pravom mestu, ali istovremeno i pitak i plitak film o jednoj nepostojećoj nacističkoj Nemačkoj i klincu koji je u njoj izmaštao Hitlera kao najboljeg druga. Prijao mi je, zaista, ali ovo je, paradoksalno, film o rasizmu, fašističkoj državnoj propagandi i holokaustu posle koga nemate o čemu da pričate.

[crippled_avenger]

Mehmete, da li ovi momci osvetlavaju obraz?

I kao metaforu o časti i kao NGO?

https://www.youtube.com/watch?fbclid=IwAR1R4vN4-0x-6KvXW-HnqmX_7v-JmeyTz017oGkq6lgJa1-s9kRivMlXTas&v=utg2Y1s-E5g&app=desktop

[crippled_avenger]

FREAKS-DU BIST EINE VON UNS Felixa Bindera je Netflixov superherojski film koji nije nastao po stripu. Spada u red onih filmova u kojima stripovi postoje i stripski superheroji su poznati ljudima, a onda junacima počinju da se dešavaju neobične transformacije i da stiću natprirodne moći, a potom i pustolovine koje istovremeno osporavaju i potvrđuju verodostojnost stripskih zapleta.

Binder dolazi iz sveta televizije i FREAKS je pedantno izveden, na skromnom budžetu sa specijalnim efektima koji se javljaju iznenada i vešto podižući tonus dešavanja. U tom pogledu, Binder uspeva da napravi film mejnstrim izgleda i da maksimalno iskoristi budžet kroz osmišljenu upotrebu tih "skupih" detalja i u tom pogledu ovo je poučan film.

FREAKS namerno ne ide u neke velike pretenzije, ne pokušava da zameni DCEU i MCU filmove, već da postoji uporedo sa njima, ne pokušava da započne franšizu mada bi ona iz njega mogla da proistekne, i sve u svemu deluje kao da nije ništa posebno ali je OK, što je ponekad teže postići nego što se misli.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

 WARIGAMI je kanadska web-serija koja je izmontirana u jednoipočasovni film. Seriju je režirao Jason Lapeyre, reditelj čiji opus ovih dana pokušavam da kompletiram.

Nažalost, za čoveka koji je snimio film I DECLARE WAR kao ko-reditelj, web-serija je zbilja pad u pogledu formata i produkcionog okvira. Kada je sklopljen u jednu celinu i gleda se kao film WARIGAMI naprosto nije dosrastao.

Ali, ovaj web-rad ima neku svoju celovitost i može se sagledavati kao niskobudžetni film čiji autori imaju još i više veštine nego što ima dopušta format koji silom stremi mejnstrimu.

Serija prati japanski kult čiji članovi imaju sposobnost pravljenja smrtonosnog origamija, dakle papira koji zahvaljujući njihovim moćima imaju snagu čelika i kada se adekvatno oblikuju koriste se kao oružje.

Na osnovu ove outlandish premise mogao se nekada snimiti i bitno ozbiljniji martial arts film u Hong Kongu ili Japanu. Dobili smo kanadsku web-seriju, koja na kraju krajeva ipak traži talenat jednog veštog reditelja, ali se može pogledati sa dozom uživanja ako sve ovo zvuči kao nešto što vas zanima.

[Meho Krljic]

Mehmete, da li ovi momci osvetlavaju obraz?

I kao metaforu o časti i kao NGO?

https://www.youtube.com/watch?fbclid=IwAR1R4vN4-0x-6KvXW-HnqmX_7v-JmeyTz017oGkq6lgJa1-s9kRivMlXTas&v=utg2Y1s-E5g&app=desktop

Pa, da, da, svakako. Folk krilo blek metala je rašireno i cenjeno svuda u svetu i sasvim je ljudski da imamo i jedan dobar bend sa guslama na tom položaju.

[crippled_avenger]

Jedna manje poznata priča iz istorije našeg filma...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2020/09/kako-je-ragbista-branio-jugoslaviju.html

[mac]

Podseća na onu priču kako su Marina Perazić i još neke poznate pevačice pevale na pesmi kojom bi se post-atomski Jugosloveni privoleli razmnožavanju po atomskim skloništima.

[Васа С. Тајчић]

COMANDAMENTI PER UN GANGSTER Alfija Caltabiana je italo-krimić iz 1968. godine sniman u Jugoslaviji, u koprodukciji sa Avala Filmom.

Na ovom filmu ujedinili su se Dario Argento, Ennio Morricone i Burduš što daje svemu posebnu dozu neobičnosti i kurioziteta. Međutim, još je neobičnije, pa i važnije nešto drugo.

Naime, COMANDAMENTI PER UN GANGSTER je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što se ne nalazi u nekoj rotaciji na našim televizijama. Naročito jer ovo nije tipična usluga nazvana koprodukcijom. Glavnu ulogu u filmu igra Ljuba Tadić, veliku ulogu igra Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina, a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao negativac. Dakle, naša publika bi gledajući ovaj film imala utisak gledanja našeg filma, čemu doprinose i brojni autori uključeni u njegov nastanak.

Dario Argento je napisao scenario za ovaj film koji je svojevrsna preteča Hodgesovog GET CARTERa. Umirovljeni gangster počinje da istražuje smrt svoje sestre i upada u sukob sa surovom gangsterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj publici najpoznatiji po crno-beloj fazi OTPISANIH i po MARŠU NA DRINU Žike Mitrovića. Caltabianov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića ovog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli pa i realizacije ne bi postideo ni Michael Ritchie u vreme PRIME CUTa. Markovićeva fotografija u ovom filmu ali i generalno način kako su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među možda i najboljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Skor Ennio Morriconea i njegovog redovnog saradnika Bruna Nicolaija je nešto drugačiji od onoga što je njegov signature sound ali ovo nije film u kom skor igra preveliku ulogu, ali je dosta prisutan i veoma funkcionalan.

Beograd i Jugoslavija glume Ameriku, rekao bih podnošljivo, mada je naravno upadljivo da su ulice poprilično "puste" kad se izađe na američke pločnike u urbanim eksterijerima kojih srećom nema puno.

Ovo je jedan od onih gangsterskih filmova koji se mahom dešavaju na dokovima, u napuštenim fabrikama i kazamatima, i te lokacije imaju univerzalni look, sa tom špageti patinom kakva je krasila italijanske bioskopske falsifikate tog vremena. Scenografiju je vrlo solidno uradio Dragoljub Ivkov, inače značajan protagonista u istoriji našeg krimića jer je samo godinu dana pre ovoga snimio prilično novotalasovski brutalan krimić POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA.

Nažalost, POSLEDNJI OBRAČUN (kako mu je srpski naslov) danas je dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa nemačkom nahsinronizacijom. Kopija koju čuva Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala Filma ovaj naslov prepoznat kao njen za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

* * * 1/2 / * * * *

Нисам жалио пара и времена да сазнам шта са правима за овај филм и италијански регистар каже да су она 100% у њиховим рукама за читав свет.

[crippled_avenger]

U ostavinskoj raspravi oko Avala Filma, piše da su naša kod onoga ko ima Avalu. Ne znam...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Васа С. Тајчић]

U ostavinskoj raspravi oko Avala Filma, piše da su naša kod onoga ko ima Avalu. Ne znam...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Eво шта пише на крају италијанског документа:

NOTIFICATO ALLA SIAE IL 13 FEBBRAIO 2013 ORE 10 PROT 63063
(ATTO DATATO 17/4/1991 REG A A. E. DI ROMA 3 IL 22/1/2013 AL
N 1287 SERIE 3)


NOTA DI TRASCRIZIONE

nel P.R.C. presso la S.I.A.E. del presente atto, con il quale la PIERRE ler ITALIA SpA, con sede in Roma Via Archimede 97 presso GE.DO srl, codice fiscale 08412510581, in persona del legale rappresentante Amministratore Unico Sig. Christian Raymond Garrel ha ceduto e trasferito alla Art Film srl, con sede in Roma, viale Bruno Buozzi 5, in persona del legale rappresentante amministratore unico Sig. Antonio Francesco Marta, codice fiscale 05955470587 la quota pari al 100% (cento per cento) della totalità di tutti i diritti di sfruttamento ed utilizzazione economica in ogni forma e formato scoperto o da scoprire nessuno escluso ed eccettuato, inclusi a titolo esemplicativo ma non osaustivo diritti cinematografici   televisivi sia free, che a pagamento, cable tv, audiovisivi su ogni supporto scoperto o da scoprire videodischi, videocassette, e in genere ogni altro diritto, in ogni tempo insorto o insorgendo, su ogni supporto scoperto o da scoprire per tutto il mondo incluso il territorio dell'Italia, in perpetuo e sine die nonché di tutti i materiali ovunque depositari, dei seguenti film:

COMANDAMENTI PER UN GANGSTER           reg. Alfio Caltabiano                       PRC 4230

LA VENDETTA DI MONTECRISTO                reg. Robert Vernay                        PRC 1393

IL TESORO DI MONTECRISTO                   reg. Robert Vernay                        PRC 1394

PICCOLI AMICI                                       reg. Hans Albin                              PRC 1754

ELISIR D'AMORE                                     reg. Amleto Palermi                        PRC 228

[crippled_avenger]

NO Pabla Larraina je baš prigodan film za ove dane. Reč je o argentinsko-internacionalnom filmu o referendumu u Čileu 1988. godine kada se odlučivalo da li će Pinochet dobiti još jedan, praktično doživotni mandat ili će se ući u demokratiju.

Priča prati sina jedne od emigrantskih porodica koji se vratio u Čile i postao marketinški mag, i posle čitavog niza uspešnih komercijalnih kampanja za razne korporativne klijente i robu široke potrošnje, dobija poziv da radi kampanju za NO, odgovor protiv Pinocheta.

Gael Garcia Bernal je odličan u glavnoj ulozi, kao mladi čovek koji je svestan svega što je Pinochet radio, ali isto tako je neopterećen ideologijom te može da vidi šumu od drveta. On prihvata da radi kampanju, uprkos riziku da bi mu se to moglo obiti o glavu u poslovnom smislu, a njegov šef i parner u firmi kao deo establišmenta počinje da radi SI kampanju.

NO je zanimljiv naravno kao priča o ljudima koji su pokazali hrabrost da iz jedne mirne egzistencije visoke srednje klase u Čileu koji Pinochet nije dirao, izađu u direktan konflikt sa njim. Ali isto tako je i zanimljiva studija o marketingu, o političkoj propaganda koja sve više poprima obrise klasičnog EPPa gde se ideologija prodaje ponekad kao osvežavajuće piće.

Film se bavi konfliktom old school aktivista koji još uvek pre svega žele da iznose činjenice o nepravdama i problemima i mlađe generacije koja prodaje lifestyle koji će nastupiti ako glasač zaokruži željenu opciju.

Konačno, tu je i reakcija režima koji u jednom trenutku shvata da gubi medijsku bitku i kreće da "odgovara" na novi stil reklama, odustajući od svojih dokumentarnih klasično-propagandnih prikaza uspeha vlasti i njene garancije stabilnosti.

Larrainov opus je kasnije krenuo jednim dosta pretencioznim, maltene sokurovljevskim putem. Ovde je on u pogledu inscenacije prožet sa vizuelnim konceptom a ovaj je pak baziran na pokušaju da se približi estetici vid4eo osadesetih. Pod videom ne smatram video produkciju već blagu patinu tadašnje video tehnike. Kako je nemoguće da ondašnje snimke danas učini "svežim", oni naš pogled u tu realnost čini arhaiziranim i taj ceo retro kolorit na početku filma pomalo i zbunjuje, deluje kao da kopija nije u redu ali onda shvati poenta.

U tom pogledu, NO mi je do sada najkompletnije i najsnažnije Larrainovo delo.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

UNE FILLE FACILE je film sa kojim je Rebecca Zlotowski pokopala ukus promašaja koji je proizveo PLANETARIUM. Posle dva dobra uvodna filma, Rebecca je istrčala na teren sa Natalie Portman i propala. U četvrtom filmu se vraća u francuski milje, opet su glavne junakinje mlade devojke od kojih jednu igra tabloidna zvezda Zahia Dehar, i ovo je malo priča o odrastanju, malo priča o seksualnosti sponzoruša, malo je francuska melodrama o pametnim ljudima, malo je socijalna drama ali sve ukupno jedno veliko ništa.

Srećom, UNE FILLE FACILE dobio je dobre kritike, ali rekao bih da je ovo nedovoljno osmišljen film, jedan maltene freestyle kakav ne odgovara Zlotowskoj i njenom rukopisu, samo bez one vibrantnosti koju je imala u prvim filmovima iako je cela priča bazirana baš na tome da sve mora biti atmosferično, ubedljivo i sl.

Čak i lokalni kolorit Azurne obale nije baš prikazan kako treba, nema dovoljno tih kontrasta između obale na kojoj letuju bogati i betonskih blokova u kojima obitava magrebljanska sirotinja iako je ovo film o tome. Maltene zapravo ovde nema ni onoga što minimalno treba da se nađe u ovakvoj priči.

Mina Faris je prilično dosadna kao debeljuškasta rođaka koja coming of ageuje sa svojom seksualno oslobođenom sestrom ali je OK. Zahia Dehar nažalost nije pokazala ništa naročito kao naturščik, i osim što eto nosi neki publicitet sa sobom od afere sa reprezentativcima Francuske, deluje isto prilično prazno...

Imajući u vidu prikazivanje u Kanu i kritike, rekao bih da je sa ovim filmom rediteljka imala više sreće nego pameti.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE BABYSITTER: KILLER QUEEN je nastavak filma THE BABYSITTER koji je McG snimio u Netflixovoj produkciji. Prvi film je bio negative pickup od New Linea, i to je krupna razlika jer je pravljen za bioskope i onda je prodat Netflixu. Drugi film je međutim nastao bez ikakvog obaziranja na moguću bioskopsku distribuciju i to se oseća.

THE BABYSITTER: KILLER QUEEN je jedan od onih žanrovskih filmova sa autorskim pečatom koji deluje kao spoj elemenata koji su zaista nešto što je u toku realizacije samo reditelj sa snažnom autorskom viizijom mogao da kontroliše.

Scenario Briana Duffelda je napravio iskren spoj testosteronske telesnosti slashera sa parodijom žanra i istovremeno je rekonstruisao nadražaje koje nude filmovi tog tipa sa njihovom dekonstrukcijom. Međutim, kako se kreće prema kraju tako je uspevao da proizvede pravo uzbuđenje, pravi eros i saspens i na kraju pravu emociju.

KILLER QUEEN je nastavak i send upuje nastavke i to sa okosnicom u TERMINATORu što je priličan meta-nivo jer McG je režirao SALVATION, po meni najbolji deo posle drugog, u ovom serijalu koji je  isprva redefinisao ideju sequela kao inferiornog u odnosu na prvi film a onda je iznova uspostavio punom snagom.

McG se tu dakle šali i sa sobom, i u žanru koji je pepun ove i one dekonstrukcije - uostalom zar nije slasher oporavljen korz parodiju kad ga je zadesio SCREAM (i spasao) uspeva da ponudi nešto zaista novo. Drugi BABYSITTER je na neki način DEADPOOL slasher filmova, a DEADPOOL je bio atipična parodija superherojskog filma.

Kao što je DEADPOOL na kraju payoff imao u onome što je superherojska priča, tako i KILLER QUEEN ima u slasheru ali i u odnosima među junacima koji mogu imati spasonosni smisao za njihovu situaciju.

Konačno, McG se ovde poigrava i monstrumom kao herojem što se neumitno dešavalo sequelima raznih horor serijala gde je ubica ili monstrum značajniji od likova koji su protagonisti. Počev od TERMINATORa i načina kako se transformisao iz ultimativne pretnje.

McG ovu ideju izražava jednom mešavinom postupaka i žanrova. Tu ima svega, i još je radikalniji u umetnutim digresijama, sa elementima mjuzikla, pojačane komedije i pojačanog gorea.

Brian Duffeld je prisutan kao inicijalni scenarista, a novi skript potpisuju Dan Legana, Brad Morris, Jimmy Warden i sam McG, i rezultat jeste raskošan i u najboljem smislu timski.

McG na ovom filmu radi po prvi put posle dužeg vremena sa novim DPjem i rezultat je izuzetno dobar. Shane Hurlbut nije tu, ali kao da jeste, fotografija je vibrantna, koloritna i smisao za humor u kadriranju je očuvan.

McG je napravio ozbiljnu bombu sa KILLER QUEEN. Neumitno je poređenje sa prvim filmom ali je deplasirano. Ovo je od producenta pa nadalje drugačija zverka i kao takva se mora gledati uz rame sa autorskim ekstravagancijama kao što je 6 UNDERGROUND mnogo pre nego sa nekim slasherom koji će snimiti Blumhouse.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

VIKTORIJA, 15 je film o petnaestogodišnjoj Smederevki koja svira bubnjeve i odrasta u Smederevu. Film praktično opservaciono prati njenu svakodnevicu, razne okolnosti i sve to radi u dobro komponovanim i estetizovanim kadrovima. Tradicija naših dokumentarnih filmova o neobičnim pojedincima postoji dosta dugo, ali VIKTORIJA, 15 ne pripada tom senzacionalističkom stremljenju. Govori o zanimljivoj ali u suštini normalnoj osobi koja radi ono što voli u okolnostima koje nisu nametljivo dramatične. Možda će deluj publike to delovati kao da nema snage u priči, ali meni je to što ljudi u suštini imaju neke snove koje mogu da ispune bez opstrukcija nešto što ređe viđam na filmu. U tom smislu rediteljka ovog filma, a inače montažerka i basistkinja, Mina Petrović pravi film o temi koja je očigledno zanima i to svoje interesovanje prenosi i na gledaoce.

[crippled_avenger]

SMALL TOWN CRIME je film Eshona i Iana Nelmsa, braće koja će režirati novi film sa Melom Gibsonom u glavnoj ulozi. To me je privuklo da se upoznam sa njihovim ranim radom i ovaj igrani film govori o dvojici momaka koji žele da naprave nešto što će biti coenovski.

Nažalost, u prvom filmu nemaju ni ekipu ali ni materijal koji ih mogu dovesti do nekog rezultata kakav bi bio recimo NO COUNTRY FOR OLD MEN (a ja nisam neki fan tog filma, nota bene) i postižu jedan film koji je qurky ali ne na zanimljiv način, ima smisla za humor, ali nedovoljno, ali simpatična rešenja u glumačkoj podeli ali sa nedovoljno šarma, i ima previše scena koje su osrednje snimljene na slabim objektima da bi sve ovo bilo zanimljivo gledalačko iskustvo.

Ono što se može reći u njihovu korist je da su barem dosta konkretni u scenama borbe i obračuna, i da su hrabri, da ne izbegavaju scene teške za realizaciju iako su mogli bežati u quirk.

Otud FATMAN bi mogao biti film sa kojim će otići na viši nivo. Mada, kako je SMALL TOWN CRIME dobio dobre kritike, mogu zamisliti da će FATMAN možda biti nagažen baš zbog Mela.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

GOVORI DA BIH TE VIDEO Marije Stojnić je dokumentarni film o Radio Beogradu o slikama i zvucima koji se mogu percipirati u toj zgradi.

Marija Stojnić sa svojom ekipom ulazi u jednu eksperimentalnu formu i to kroz različite montažne spojeve slike i zvuka ali i kroz intervencije na slici i zvuku. U tom smiislu, kao delo vezano za određeni prostor i delatnost, ovaj ima film svoju naraciju, ima ne samo prostor, prizore i zvuke već i ljude u kadru, ali niko od njih je protagonista u klasičnom smilu ali grade narativ, hteli to ili ne.

U tom filmu taj monumentalni prostor sa velikim diverzitetom programskih aktivnosti i ogromnim brojem zaposlenih biva tretiran kao utilitarni spomenik "koji živi", a spomenik i jeste, jednom odnosu prema medijima koji više ne postoji jer tehnička demokratizacija realizacije programa, uprkos nagoveštajima sa B92 na kraju nije dala rezultate i RTS je ostao bastion svega što koliko-toliko ima smisla na našem radiju.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

MAKO Siniše Gačića je dokumenarni film o Maku Sajku, poznatom slovenačkom dokumentaristi koji je snimio čitazv niz provokativnih i avangardnih dokumentarnih filmova tokom šezdesetih. Njegovi filmovi su kudikamo uzbudljiviji od filma koji je o njemu snimljen i koji podseća pomalo na one televizijske emisije u kojima ekipa poseti neku poznatu ličnost u domu. Ali, savremeni dokukmenararac ume da bude taka, da ponekad zaista ne možeš da ga razlikuješ od emisije Mire Adanje Polak ili Tanje Peternek.

Mako Sajko međutim ima jako zanimljive filmove i njihovi inserti iz arhive daju filmu poseban kvakitet. Otud, ovo je portret jednog potencijalno zanimljivog čoveka ali dat u siruaciji koja nije previše uzbudljiva i na način u kom je najvrednija stvar njegov minuli rad.

[crippled_avenger]

AMATEUR TEENS Niklausa Hilbera je kao Larry Clark snimljen za potrebe školskog programa. Snimljena je priča o studentima čiji su životi seksualizovani kroz uticaj interneta i njihovih hormona i onda im je zbog teška i stupaju u gengbengove i posle toga se kaju a stariji ne uspevaju da dopru do njih. Nažalost, nisam uspeo da se povežem ni sa jednim od ovih junaka, i čini mi se da bi Hilber trebalo da skuva sebi čaj od KLIPA i možda na taj način nauči neke stvari.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, stigao SPIES IN DISGUISE na HBO. Nemaš više opravdanja...