The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Daniel Knauf je pisao scenario za televizijski film BLIND JUSTICE proizveden za HBO za koji će on kasnije napraviti izuzetnu seriju CARNIVALE.

BLIND JUSTICE je u suštini moderni špageti vestern sa Armandom Assanteom, u izvesnoj meri možda nadovezan na BLINDMAN Ferdinanda Baldija ali u suštini drugačiji po samoj postavci jer nije reč o filmu potere već priči o usamljenom revolverašu, veteranu građanskog rata koji dolazi da brani jednu varošicu od meksičke bande raspojasanih vojnika.

Arman Assante je glavni junak, Robert Davi je negativac, Elizabeth Shue je dama u nevolji, nema u ovom televizijskom filmu slabih tačaka bilo koje vrste. Uzeta je matrica koju znamo iz špageti vesterna i apdejtovana je na snimanje 1994.godine.

Ono što nedostaje filmu na neki način jeste pomalo eluzivna stvar koju je teško objasniti, zbog koje sam recimo obožavao LAST MAN STANDING. Iako se ne može reži da Richard Spence ne vlada dobro inscenacijom ili dizajnom, u masi toga dobrog što postoji u ovom filmu ima neki osećaj da fali još barem jedan hook.

Možds Armand Assante nije dovoljno ikonična pojava, mada on jeste i harizmatičan i solidan glumac. A možda i ne fali ništa. Svakako ovaj HBO rad itekako zaslužuje reprizu.

[crippled_avenger]

RESTLESS VIRGINS Jasona Lapeyrea je televizijski film o seks skandalu koji je potresao masačuesetski prep school Miton, nekih osam godine pre izlaska ovog televizijskog filma.

Seks skandal je po svojoj naravi bio veoma neprijatan a Lapeyre je o tome snimio dinamičan, omladinski, rekao bih čak i sexy film koji ne eksploatiše sam događaja ali pokušava da ubaci gledaoca u hormonalni kovitlac ovog događaja. U tom smislu, ima tu detalja koji su malo podsetili na RULES OF ATTRACTION Rogera Avaryja ali i FRIDAY NIGHT LIGHTS Petea Berga.

Naravno, nikada ovaj film ne postaje toliko mračan i senzacionalistički kao Avary, niti tako snažan i heartlandish kao Berg, ali uz ethos omladinskog filma osamdesetih i jako visoku vizuelnu kulturu koja je nesvakidašnja za ovakve produkcije, dobijamo zanimljiv film koji secira klasnu podelu, odnose dominacije i korupcije i naravno mlade koji su dovoljno zaštićeni porodičnim uticajem da sve može da im prođe.

Ne znam koliko je ovaj film verodostojan u odnosu na prave događaje ali definitivno je osvetlao obraz umirućem formatu network telepica svojom vizuelnošću.

[crippled_avenger]

EL PRACTICANTE je film Carlesa Torrasa, Netflixov triler sa Mariom Casasom u glavnoj ulozi u kom se slično HOGARu, ovaj španski superstar pomera iz uloge heroja i gradi drugu vrstu protagonizma.

Casas igra paramedica koji ostaje nepokretan posle nesreće koju gle ironije doživljava u kolima hitne pomoći. Kada ostane u kolicima, postaje ogorčen i osvetoljubiv i svoj mentalitet sitnog prevaranta koji je sklon da sitno ukrade i slaže odjednom pretvara u punokrvnog psihopatu.

Casasovu suprugu igra belgijska glumica Deborah Francois, i ona igra bilingualnu junakinju koja radi u call centru za francusko govorno područje i sasvim solidno se snalazi u ovoj ulozi.

Torrasov film je kamerni triler, jednostavan, precizan i glavnaizovan energičnim nastupom Maria Casasa u glavnoj ulozi. Uprkos tome što ne nudi puno iznenađenja, ono u šta se upustio radi dobro i što je još važnije jednostavno, tako da rezultat jedan solidan suspenser kakve su u stara vremena radili velemajstori poput Joe Rubena.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Philippa Lowthorpe je režirala film MISBEHAVIOUR o izboru za Miss sveta 1970. u Londonu kada su se desili neki politički proboji. Jedan je bio protest feministkinja, a drugi je bio dolazak prve crne predstavnice iz JAR koja je nastupala zajedno sa belom predstavnicom.

Taj izbor je očigledno bio kraj jedne ere. Na njemu je Jugoslaviju zastupala Tereza Đelmiš i nije ostvarila značajan rezultat ali se u nekim scenama ona pojavljuje i pominje, doduše bez dijaloga. U tom geoplitičkom smislu Jugoslavija je važna. SFRJ je u tom periodu dala jednu pratilju Nikicu Marinović i navodno nije postala Miss jer nije htela da potpiše ugovor da će nastupati u Vijetnamu pred američkim trupama.

Takvom situacijom upravo i počinje ovaj film. Bob Hope zabavlja američke trupe i pred njih izvodi Miss World da ih pozdravi. Dakle, na početku filma ovo je imperialistička manisfestacija, sa patrijarhalnim stavovima i zamislima iz jedne ere koja je prošla davno pre toga i maltene dolazi iz pedesetih.

Međutim, rasni i feministički momenat ulaze u igru i sam organizator protesta, impresario Eric Morley kog igra Rhys Ifans želi da sve očuva apolitičnim, ali njegov pristup je evidentno ostataj jednog prošlog vremena. Keira Knightley igra samohranu majku koja je upisala fakultet pod stare dane i angažovala se kao feministkinja i postaje lice te aktivnosti u medijima, a konačno i vođa diverzije na samom skupu.

Kao glavni branitelj patrijarhata - vrlo zanimljivo - uzet je šoumen Bob Hope, takođe zabavljač iz jedne ranije ere, poznat po svom seksualizovanom humoru, a ovde prikazan kao već umoran i pritisnut ženinom ljubomorom zbog nekih nestašluka na ranijim izborima za Miss World. Međutim, Bob Hope mi nekako do kraja filma nije ispao toliki negativac koliko je Greg Kinnear mislio da ga napravi.

Centralna ličnost među učesnicama je prva crna pobednica iz Grenade koju igra Gugu Mbatha-Raw te je star-power ravnomerno raspoređen.

MISBEHAVOUR je film o feministkinjama ali nije ogorčen i vrlo je mejnstrim u onom klasičnom britanskom stilu, u kom oni to jako dobro rade. Sam sukob koji se desio nije toliko dramatičan ali jeste zanimljiv i film je prijatan. Da li je nešto moglo da bude intenzivnije u filmu? Verovatno da. Da li se ovaj film može svrstati uz OFFICIAL SECRETS kao u suštini manje izazovna istinita priča sa Keirom? Da. Ali je svakako prijatniji film.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ALICE IN EARNESTLAND Gooc-jin Ahna je svojevrsna parodija na južnokorejske osvetničke filmove koje je po svetu prolsavio Chan Wook Park. Dakle, ovo je komedija sali sa jakim uplivima melodrame ali i trilera i društveno kriitičke priče. Film govori o ženi koju život nije mazio i njenim tragikomičnim pokušajima da se izbori za miran život sa mužem. Može biti da je ovaj film bitno efektniji južnokorejskoj publici ali s druge strane i meni je bio umnogome razumljiv, pa sad ne mogu da ocenim kome je namenjen, a mogao bi biti i onima koji su u celu stvar ušli preko Chan Wooka i Bonga. Nažalsot, film nije dovoljno stilski uzbudljiv da bi održao pažnju onih koji gledaju korejski film da bi dobili nešto najvećeg nivoa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

GET OUT Jordana Peelea je bacio svetlo daleko kada se pojavio i na neki način otvorio je novo poglavlje politički angažovanog horor filma, dugo posle slavnih dana u sedamdesetim godinama. Najbitnija posledica filma GET OUT bio je svakako potonji Peeleov film US, remek-delo savremenog horora ali i kinematografije uopšte, čijeg amvbicioznog izraza verovatno jne bi bilo da GET OUT nije postigao takav senzacionalni uspeh. Potom je isti studio Blumhouse napravio i THE HUNT, opet strašno zanimljiv i uzbudljiv film sa jako intereasnatnom političkom dimenzijom, a usledile su kasnije i kopije među kojima ove sezone prednjači ANTEBELLUM.

Uprkos tome što u ANTEBELLUMu igraju Janelle Monae, Jack Huston i Gabourey Sidibe, veće zvezde od onih iz GET OUT svakako, ovaj film je ipak jedan GET OUT derivat, košmarna priča o sistemskom rasizmu koji traje od vremena ropstva do danas, izveden u jednom shyamalanskom maniru ali pod snažnim uticajem Peelea.

Gerard Bush i Christopher Renz ide Peeleovim postupkom iz GET OUTa gde nema mnogo ripper sekvenci, stvar je postavljena u formatu melodrame, bavi se likovima, ali ono što njima nedostaje, to je ta zlokobna atmosfera stvare koju je Peele gradio u GET OUTu. Toga kod njih nažalost nema, tako da ovo možemo gledati kao jednu priču o karakterima zarobljenim u jednoj high concept situaciji.

Koncept deluje zanimljivo ali je problem u tome što odnosi među likovima nisu dati produbljenije, i ta melodrama deluje kao ilustracija i uvod u nešto drugo, kao postavka ljudi za neki žanr a ne samostalna stvar. A tog "nečeg drugog" ima, ali samo u konceptu, ne i u samoj radnji.

Stoga, ANTEBELLUM ima dosta problema, no zanimljiv je i ljubitelji žanra treba da ga vide kao respektabilan ali ipak slab produžetak velike senzacije od pre tri godine.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

William Olsson režirao je adaptaciju romana Catherine Hanrahan o mladoj Amerikanki raspadačici koja radi u školi za stjuardese kao lektorka, a noću pije sa drugim expatima i prepušta se promiskuitetu sa meštanima po tokijskim hotelima.

Na tom putu, međutim, ona pronalazi ljubav koja je kao što i priliči Tokiju zabranjena, a kako bi se i očekivalo od nečega što je započeto u love hotelu, i nezdrava.

Film je jednostavan, u sebi ima tenziju trilera premda bi se najpre mogao definisati kao erotska drama, i veoma je zanimljiv, najpre jer je Alexandra Daddario odigrala zaista izuzetnu ulogu. Ovo nije prvi put da snima ozbiljnu "dramsku" ulogu ali čini mi se da je u ovoj roli zaista napravila u potpunosti zaokružen lik koji po mnogo čemu "prevazilazi priču".

Šteta je što sam film, iako je veoma dobar, nije uspešan, pa ne može biti onakav "breakout" kakav ova uloga zaslužuje i ne afirmiše je izvan tipske podele seks bombe. No, verujem da će onaj ko treba doneti adekvatne zaključke i iz ovoga.

William Olsson je producirao izuzetan, i opet potcenjen film ONLY. Ovde imamo sličan slučaj. Naravno, sve u Tokiju izgleda bolje, pa možemo reći da je Olssonu bilo lako da na takvoj lokaciji snimi nešto bolje. Pa ipak, film je izuzetno vibrantan, sjajno slikan i lokacije su izvanredno odabrane i iskorišćene.

LOST GIRLS AND LOVE HOTELS ima jednostavnu priču i bazira se na jednom liku, jednom glumcu i jednom gradu. Samim tim, može i da ne legne gledaocu. Ali može i da legne.

* * * / * * * *

[Petronije]

AD u eroCkom trileru mora da legne.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

Robert Rodati je pisao scenario za film SAVING PRIVATE RYAN Stevena Spielberga i tu se nametnuo kao go-to guy za vojne i ratne filmove. Posle toga napisao je PATRIOT za Rolanda Emmericha sa Melom Gibsonom da bi na kraju kreirao seriju FALLING SKIES za Spielberga kao producenta.

Rodat je u SAVING PRIVATE RYAN pisao priču o Drugom svetskom ratu, u PATRIOTu o Američkoj revoluciji a u FALLING SKIES o oslobodilačkom ratu pregaženog čovečanstva protiv vanzemaljaca.

ID4 spada u red filmova koji ostali bitni za popularnu kulturu i kao oživljavanje jedne bitne koncepcije starinskog B-filma u A maniru, mada istini za volju više A- maniru nego onom koji je nabacio Spielberg u vreme JAWS.

Za skromnih 75 miliona dolazar čalk i za to vreme, ID4 je postigao globalni uspeh, izbacio Willa Smitha u status superstara i postao seminalni film kome se vraćamo kao referenci. To mi je bilo oduvek zanimljivo jer je zapravo ova stereotipna priča jedna od skromnijih ekranizacija ovog koncepta koje sam gledao, ali očigledno se tu spojilo nekoliko bitnih faktora. Prva instanca rušenja raznih landmarka uređena sa novim specijalnim efektima - i s druge strane zaista galvanizujuća rola Willa Smitha. To je bilo dovoljno da ovaj film postane bitn deo popularne a smim tim i opšte kulture.

Natavak RESURGENCE izašao je 20 godina kasnije i govori o svetu dve decenije posle prvog filma. Kako je prvi film postao referenca u napoj komunikaciji tako je i RESURGENCE veoma tropey sa pitanjem - zašto nikad vanzemaljci ne pozovu pojačanje.

E pa, eto pozvali su. Nisu oni sve što su imali poslali na Zemlju. Naprotiv bili su rasuti šitom kosmosa te je sad stigla druga i jača ekipa.

Ali i Zemljani su spremni za otpor. U 2016. godini ovog sada alternativnog tajmlajna, Zemljani su ovladali tehnologijom koja je zarobljena u ratu i izgradili su moćnu vojsku za odbranu. Međutim vanzemaljci računaju na to.

Od Roberta Rodata i celokupnog iskustva serija koje su se desile u međuvremenu Emmerich i Devlin uzimaju neke koncepte kao što je još jedna vanezemaljska sila koja se bori sa istim neprijateljem i benevolentna je prema nama, a formalno sada je ovaj film maltene spejs-opera, sa sve blomkampovskim detaljima afričke nacije koja je godinama morala da se kolje sa vanezamljcima na svojom zemlji.

Emmerichovi filmovi obično dobro počnu. ovaj nije izuzetak.

Problem je u tome što ovde nema Willa Smitha. Čak i Hemsworth kog ima nije Chrisa nego Liam, dakle onaj manje dobar, i sve to već negde na pola filma ulazi u stagnaciju i reciklažu.

Drugi problem je što su prizori i specijalni efekti impresivni ali to danas gledamo po nekoliko puta godišnje u Marvelovim filmovima i to više nije novo i ekskluzivno kao što je bilo onomad.

U tom smislu, ne samo da ima neke delove zapleta kao FALLING SKIES - RESURGENCE ima i utisak nečega što deluje kao nastavak bioskopskog blokbastera kom su izvađeni zubi.

Bez zvezde kao Smith i bez senzacije proistekle iz efekata, ono što dobijamo je samo Emmerichov pošten nastup kome se nema šta mnogo zameriti, i reciklirana priča koja ni prvi put nije bila briljantna, ali je barem bila dovoljno ikonična da bude citirana u BABYSITTERu.

U ID4 su otprilike u fazi da je i oni citiraju maltene, i svest o tome da je sve sequel je toliko jaka da na kraju poklapa inače pošten Emmerichov rad.

Zato za ovo možemo reći da je pošteno, ali da je prvi film iako zapravo nedovoljno dobar ipak neponovlji.

Da li bih ovo gledao i dalje? I još? Pa, možda i bih, ali kao sada kod kuće jer sam ovjaj film popustio u bioskopu i zaboravio da je postojao, dok ga nisam video na TVu. Dakle nisam ga ni skinuo kad se pojavio dobar rip. Nisam imao minimum inicijative da ga pogledam. A onda mi je bilo merely OK. To svakako nije utisak koji blokbaster treba da proizvede.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Harry Bradbeer je još jedan alumnus serije FLEABAG koji je ostvario uspešan holivudski debi. U ekranizaciji romana Nancy Springer, sa Millie Bobby Brown u ulozi naslovne junakinje Enole Holmes ali i na poziciji producenta, dobio je priliku da snimi nešto sveže a opet oprobano jer je Warner već imao iskustva i uspeha sa modernizacijama SHERLOCK HOLMESa.

Nancy Springer je napisala roman ENOLA HOLMES o maloj sestri Sherlocka Holmesa koja je odrastala samo sa Mycroftovom i njegovom majkom, ali kada jednog dana majka nestane, devojlčica mora da krene da je traži, koristeći instinkt i sklonost nekonvencionalnom razmišljanju te borbenost stečenu u porodici.

Brabeer je snimio film koji nudi energičnu pomalo steampunkish verziju Holmesa koja se ne bavi onolikim stilskim ekscesom kao Ritchiejeva, ali isto tako sa svojom drugačijom vrstom vizuelnih bravura, vremenskih skokova i sjajnih montažnih rešenja.

YOUNG SHERLOCK HOLMES Barryja Levinsona, nastao u produkciji Amblina, bio je jedan od potcenjenih filmova osamdesetih. Izuzetno sam uživao u tom filmu i rado bih ga ponovo reprizirao a ENOLA HOLMES se nadovezuje na tako nešto. Doduše, mi danas nemamo INDIANA JONES serijal kao bitan popkulturni ili box office landmark koji diktira stvari ali imamo Woke movement, inkluziju i Warnerova prethodna dva HOLMESa kao stubove na koje ENOLA HOLMES može da se osloni.

ENOLA HOLMES je dinamičan omladinski film, namenjen pre svega teen publici, sa dovoljno energije i dobrom dinamikom da ga učini zanimljivim svim ciljnim grupama. Struktura priče je mogla biti fokusiranija - ovde imamo dva slučaja koji se spajaju u jednu intrigu s tim što drugi ima manje zadovoljavajuće razrešenje, i sama misterija koja se rešava nije dovoljno uzbudljiva za stariju publiku, ali verujem da je za klince odlična.

Mille Bobby Brown je briljantna u glavnoj ulozi, donosi jednu novu dozu energije i šarma, sa novim akcentom, daleko prevazilazeći ostatak škvadre iz THE STRANGER THINGS i ovde dobija svoju potencijalnu franšizu. Pandemija je htela da ENOLA HOLMES ne dođe u bioskope, pa nikada nećemo znati da li bi i tamo bio franchise statrer ali verujem da možda bi jer ima u sebi zdrav potencijal za counterprogramming jer nosi specifičan britanski šmek starinske avanture namenjene mladima, ali sa dozom modernih rešenja u naracija i vizuelnom pristupu koji ga čini holivudski hiperkinetičnim. Dolaskom ovog filma na Netflix gotovo da sigurno možemo govoriti o otvaranju nove franšize.

Glumačka ekipa je svakako sklapana kao da je franšiza planirana. Helen Bonham Carter je majka, Henry Cavill je Sherlock Holmes a Sam Claflin je Mycroft, dakle ekipa je prvoklasna, i održiva na duže staze.
Prilično sam siguran da će ovaj film - inicijalno pravljen za Warner - razvaliti na Netflixu i da nam se smeši franšiza.

ENOLA HOLMES ne radi ono što je KINGSMAN pokušao da uradi za Bonda. Naime, KINGSMAN je bio pokušaj da se podsetimo da bi se i danas mogli snimati zabavni Bond-filmovi. ENOLA HOLMES nema to opterećenje jer je Downey Jr i dalje u mandatu. Ali, svakako da ovog puta imamo priliku da dobijemo YA varijaciju na Holmesa, smeštenu u viktorijansko doba, i da se ostvari ono što Spielbergu nije uspelo sa YOUNG SHERLOCK HOLMESom.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Intervju sa Jasonom Lapeyreom.

Za razliku od običnih intervjua s rediteljima gde ili pluguju novi film ili rekapituliraju karijeru u kojoj su postali klasici, ovo je priča o tome kako svaki dinar mora da se zarazi i kako umetnički uspeh ne donosi nužno i mogućnost da radiš šta ti se sviđa...

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3155/intervju/4088733/dzejson-lapije-intervju-televizija-film-holivud.html?fbclid=IwAR1U2Vhh3u3vwiD2R7797tsYLxEasBaYzkb04UAo_TRtGf1mi_pWgj1Oi7Q

[crippled_avenger]

GET DUKED! Niniana Doffa je stupodna britanska komedija koja misli da je jako pametna o četvorici besprizornika koji odlaze u škotsku vukojebinu da učestvuju u takmičenju za nekakvu Earl of Edinburgh nagradu. Kada tamo stigne ispostavlja se da ih dekadentne aristokrate tamo zapravo love.

Ali ih baš i ne love, a tu su i neki meštani. I sve to na kraju je jedna potpuna papazjanija, neuporedivo gluplja od onoga što autori misle o sebi. Ali, šta god da oni posle, posle Jordana Peelea, ovakav koncept mora da se radi bitno ozbiljnije....

[crippled_avenger]

COLD BLOODED Jasona Lapeyrea je bio njegov prvi calling card, kamerni akcioni triler zatvoene situacije smešten u jednu noć i jednu bolnicu iz koje banda želi da oslobodi svog člana kog čuva uporna i nesalomiva policajka.

COLD BLOODED je profilisan kao showcase i kao takav funkcioniše. Nažalost, osim što bi posle ovog filma neko uzeo Lapeyrea da režira nešto drugo, ne može se reći da je ovo samo ostvarenje toliko interesantno za gledanje.

Naime, Lapeyre radi sa limitiranim budžetom i želi da pokaže koliko zna, i onda ta nemra ponekad uzima primat nad logikom priče kako na makronivou tako i na mikronivou. Ako imamo sve to u vidu, čini mi se da je COLD BLOODED imao i nešto više uspeha nego što je zaslužio kao pojedinačni naslov. Kao showcase pak je ispunio svrhu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

MISTRIAL Heywooda Goulda je televizijski film koji je za HBO 1996. godine producirao Renny Harlin. Iste godine su Bill Pullman i Robert Loggia overili i Emmerichov ID4 a ovde igraju poštenog policajca koji je namešten na sudu zbog navodne policijske brutalnosti i njegovog ballbuster šefa.

Kada inspektor doživi nepravdu na suđenju odlučuje da u sudnici uzme taoce i na taj način rešava slučaj.

Nažalost, iako Heywood Gould ima zanimljiv track record kao autor policijskih filmova, ovde se kao reditelj i scenarista nije naročito dobro snašao. Glumačka ekipa je odlična ali ceo postupak je prejednostavan, naracija je zbrzana, sve izgleda veoma oskudno u pogledu vizuelnog izraza, i nije na onom visokom nivou film looka koji HBO ima.

Isto tako taj manjak film looka ne nadoknađuje dobrim scenarijem. Gouldov preložak je zaista B po svojim kapacitetima i idejnim i formalnim.

Sve u svemu, Gould je ovde podbacio u odnosu na standarde kuće za koju je radio.

[crippled_avenger]

I SPY RETURNS Jerry Londona snimljen 1994. godine, dobrih četvrt veka posle serije I SPY koja je išla tri sezone i na komičan način prikazivala zgode dvojice američkih špujuna koji su globtrotovali i rešavali slučajeve prerušeni u teniski dubl.

Ova ekipa je posebnog značaja za mene jer su to bili Bill Cosby i Robert Culp koji su kasnije igrali u filmu HICKEY AND BOGGS koji doduše nema nikakve veze sa serijom I SPY po žanru a tek periferno po nekim članovima ekipe.

Elem, I SPY RETURNS je nažalost prilično loš reunion u kom Culp i Cosby nemaju sa čim da rade a ni iskusni Jerry London ne uspeva da u sve unese nimalo ozbiljnog kvaliteta.

Scene u Americi su jako slabo urađene a dešavanja u Beču nažalost ne uspevaju da iskoriste evropske lokacije. Akcija je slaba, komedija je neuspela, sve je nažalost veoma slabo

[crippled_avenger]

MIGNONNES i njegova autorka Maimouna Doucoure postali su najozlglašeniji fenomen u kinematografiji tokom pandemije.

Naime, MIGONONNES je proglašen za pedofilski film i doveo je do ukidanja pretplata za Netflix i do organizovane kampanje smanjivanja ocene na specijalizovanim sajtovima kao što je IMDB.

MIGNONNES ni po čemu nije antologijsko delo. Reč je o vešto sklopljenom, spretno napravljenom filmu o deovjčici iz ortodoksne muslimanske porodice iz podsaharske Afrike koja želi da se bavi hip hop plesom ali joj njena okolina to zabranjuje, mada ne previše i ne na neki melodramski snažan način.

I tu onda pratimo još jedan od onih filmova o korozivnoj omladini kakve Francuzi često proizvode, ali ovaj zanimljivo postavljen na ničijoj zemlji između mejnstrima i art housea.

Devojčice se bave plesom u kom rekonstruišu koreografije kakve igraju Beyonce i slične r'n'b gejše Bushove epohe, i to je nešto što u principu vidimo svaki drugi dan u nekoj emisiji u kojoj se promoviše neka plesačka škola.

I film je zbog seksualizovanog karaktera tg plesa proglašen za pedofilski i sl.

Šta reći na to?

Prvo sam film veoma negativno posmatra seksualizovanost samog plesa kojim se bave te devojčice koje još uvek nemaju pojma ni o čemu pa ni o tome šta je zapravo seks, o čemu film veoma direktno govori.

Scene plesa su estetizovane, ali pe svega da bi prikazao kako te devojčice sebe doživljavaju kada plešu i kako se lože na to, a ne da bi pedofili uživali u tome.

Da li sada može da se pojavi neka devijantna osoba i da se uzbudi gledajući ovaj film? Hm. Pa možda ali osobe koje su devijantne u principu i jesu takve zato što je jako anticipirati šta bi ih moglo pokrenuti. MIGNONNES svakako ne deluje kao film koji na bilo koji način ima nameru da izaziva neko patološko ponašanje ili da ohrabruje seksualizovano plesanje kod dece.

Da li je fenomen o kom govori MIGNONNES prisutan zaista nema potrebe ni da se dokazuje. I ovo je zanimljiv film o tome. Ništa više i ništa manje od toga.
Sad je već glupo reći ono opšte masto o tome kako je cela afera samo promovisala film, ali rekao bih da jeste i stvorila je otpor prema njemu koji će se na duže staze transformisati u gledanost. Ipak, sasvim sigurno da autorima nije bilo nimalo lako dok su napadi trajali.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

DEAD SILENCE Daniela Petriea Juniora, snimljen je za HBO kao televizijski film u kom je ekranizovan roman Jeffery Deavera.

Glavnu ulogu odigrao je James Garner, veoma značajan glumac u prvim danima HBOa i posle faze velikih uspeha na filmu, jedan od retkih glumaca koji je spajao bioskopske nastupe sa skupim televizijskim projektima.

Garner ovde igra specijalistu FBI za talačke situacije poslatog da razreši slučaj grupe pljačkaša koji su oteli razred gluvoneme dece sa nastavnicom.

Marlee Matlin igra nastavnicu, ona je tada kao što znamo bila u velikom usponu kao gluva zvezda koja je uspela da podigne vidljivost ljudi sa tim problem, i uspešna komunikacija između visprene prosvetne radnice i matorog pandura dovodi do uspešne realizacije akcije.

Nažalost, DEAD SILENCE nije naročito visokoprofilan uprkos HBOu i Garneru.i reč je o podnošljivom potboileru koji za 1997. kad je izašao deluje veoma anahrono za početak, i ne nudi ništa više od rutinskog televizijskog filma bilo koje televizijske mreže, a pre svega ne nudi ono što je karakteristično za HBO a to su dobre priče i film look.

[crippled_avenger]

THE CHEROKEE KID Parisa Barclaya je komični vestern snimljen za HBO u kome Sinbad igra blentavog ali dobrodušnog sirotana koji luta Divljim Zapadom i sreće razne propalice sa kojima upada u razne pustolovine.

Jednog od njih, trapera Vidru igra Burt Reynolds u jednoj od rola kakve bi dana igrao Billy Bob Thornton. Od zanimljivih faca pojavljuje se još JamesCoburn kao negativac i Gregory HInes kao enigmatični revolveraš.

Barclayev film je nažalost poptuno razglobljen u pogledu naracije, deluje kao serija nabacanih zgoda koje povezuje Sinbadov naslovi lik i to je nažalost temeljni problem ovog ostvarenja koje baš zbog toga ne drži pažnju gledalaca.

[crippled_avenger]

MONTANA Willama A. Grahama doajena televizijskog filma snimljena je po scenariju čuvenog Larry McMurtryja, u produkciji Coppoline kuće i donosi zanimljivu glumačku podelu koju predvode Richard Crenna i Gena Rowlands.

Film govori o legacy rančerskoj naslednici čiji je muž skloni ideju da proda imanje rudatskoj kompaniji koja bi tu da vadi ugalj, dočim je gazdarica nesklona toj ideji.

Međutim, u ovom modernom vesternu sa akcentom na melodramu, život na ranču je težak i nepraktičan a okolina postaje sve zatrovanija navikama koje donose pripadnici industrijskog kompleksa koji se doseljavaju radi posla.

U tom sukobu tradicionalnog i nomadskog, zarobljeni su članovi porodice koja je u centru ove priče. U određenom smislu, sjajni film Gusa Van Santa PROMISED LAND se bavio sličnom temom, ali McMurtry je u svom prikazu sentimentalniji i jednostavniji.

William A. Graham je izuzetno vešto i raskošno inscenirao celu stvar postižući film look. Glumačka ekipa je na visokom nivou, i uprkos skromnom trajanju filma ima dosta prostora da izgradi ono što je namerila.

Otud je MONTANA upravo ono što se očekuje od jedne ekskluzivne HBO produkcije.

[crippled_avenger]

BLACK CAT RUN je akcioni film koji je za HBO, po scenariju Franka Darabonta režirao DJ Caruso 1998. godine. Nekih pet-šest godina kasnije, Caruso je od televizijskog profesionalca uspeo da se nametene i kao mejnstim reditelj sa nekoliko mod-budget naslova.

Spoj Darabontovog predloška i Carusove režije nagoveštava nešto posebno i možda žanrovski provokativno ali zapravo reč je o klasičnom car crash/ chase filmu, po mustri iz folkish grindhouse filmova sedamdesetih sa mladićem koji živi u malom mestu sa obesnim šerifom i u ljubavnoj vezi sa njegovom kćerkom kojanje zabranjena. Tu su naravno pored šerifu i overeager deputy kom se kćer takođe sviđa i grupa robijaša koji je otimaju.

Film počinje scenom koja deluje dignuto iz remek-dela Waltera Hilla 48 HRS i kasnije u scenu prepoznajemo da je ceo ovaj film sastavljen iz pouzdanih polovnih delova kao uostalom i muscle car koji vozi glavni junak i u kome ganja krvoločne robijaše koji su mu oteli dragu i dovodi do pileupova policijskih kola koja greškom jure njega.

Caruso je u punom Peckimpah - Hillu štimungu naglašenog slow motiona koji je u to vreme dosta veliki revival doživeo zahvaljujući Woou i danas je malo passe. I celu stvar realizuje solidno, praveći neo-grindhouse sa punim ubeđenjem. Darabont se nije pretrgao s inentivnošću u scenariju ali sve je ovo u redu, naročito ako imamo u vidu da nije išlo u bioskope već pravo na HBO.

[crippled_avenger]

2067 Setha Larneya je sa ekipom koju predvode Kodi Smit-McPhee i Ryan Kwanten pokušava da bude loopy SF o putovanju kroz vreme i eko-apokalipsi, u maniru TWELVE MONKEYS, ali onda nažalost inventivnost reditelja i scenariste potpuno presuši, a čini se da ni budžeta baš nije pilo napretek i onda nažalost film ulazi u stagnaciju iz koje ne uspeva da se izvuče.

Kod Smit-McPhee je pokazao u filmu ALPHA pokazao da može da iznese ovu vrstu filma, da on sam nosi priču i možda bude jedini protagonista. Ryan Kwanten s druge strane - koji se profilisao kao solidan B-leading man - nažalost u ovom filmu kao supporting guy nema neku naročitu harizmu, a pošto film gubi i fokus onda i on ima teškoće da se snađe.

Larney nudi neke zanimljive zamisli, ima dobrog glumca u centralnoj roli, ali nema ideju koja može da isprati celovečernji film i u tom problemu se negde nalazi jezgro svega onoga što ovde ne valja i širi se u sve aspekte.

Pa ipak, za hardkor fanove žanra, ovo je film koji svakako treba nekada da pogledaju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

SAVE YOURSELVES! Alex Houston Fischera i Eleanor Wilson je zabavan indie film o hipsterskom paru koji odlazi na izlet i odlučuje da ode offline te ne saznaje na vreme da su vanzemaljci izvršili invaziju na Zemlju.

Film je indie i niskobudžetni je i vanzemaljci su goofy, mada ne i bezopasni, i moram priznati odavno nisam video film koji na ovakav način, gotovo terrygilliamovski bezobrazno pokušava da prevaziđe svoje produckiono ograničenje.

Glavne junake igraju Sunita Mani i John Reynolds i sjajni su, premda nenametljivi i bez nekog star-wattagea ali uspevaju da narave likove koji su istiniti  i zabavni.

Film je naravno primarno romantična komedija, ali je i u svom SF apokaliptičnom segmentu zabavan pa u izvesnoj meri i originalan. U tom smislu SAVE YOURSELVES! je svakako više za ljubitelje indie komedije nego za one kojima se gleda film o invaziji vanzemaljaca. Ali na neki način on obogaćuje i taj drugi kanon.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ONE MAN'S WAR je produkcija u kojoj su se udružili HBO i Film Four sa ciljem da prikažu jednu od istinitih priča iz Stroessnerovog Paragvaja. Bez namere da umanjujem ovaj slučaj nedužnog momka koji je mučen do smrti, u suštini to je jedna od brojnih i veoma sličnih priča koje su se dešavale u Latinskoj Americi tog vremena kojim su dominirali marionetski i praktično fašistički režimi i tenzije sa komunustima, levičarskim grupama i svima onima kojih su se SAD plašile u to vreme.

U Paragvaju je bilo bitno luđih priča od ove, no dobro, one tek čekaju adekvatnu ekranizaciju na igranom filmu. Uostalom, i u kolektivnom sećanju SFRJ, Paragvaj je ostao upamćen kao najtvrđe mesto za najtvrđu ustašku ekipu što je negde i logično jer se tamo sklonila i dosta tvrda nacistička ekipa.

Paragvaj u ONE MAN'S WAR je tipična južnoamerička zemlja, sa bahatom policijom, zidom ćutanja, institucijama koje ne funkcionišu itd. Nažalost, ne oseća se ta specifičnost stroessnerizma, sve je dosta uopšteno pa samim tim priča o lekaru i dobrotvoru čijeg sina ubijaju policijski mučitelji na kraju nema pravi odjek.

Sergio Toledo je režirao ovaj film sa Anthony Hopkinsom u glavnoj ulozi i Tony je poptuno u funkciji priče, te dosta doprinosi filmu i na svu sreću niti je nezainteresovan niti je uzeo i sve pretvorio u svoj šou. Nažalost, kako priča postaje predvidivija tako ni on više nema šta da pruži.

Sve u svemu, ONE MAN'S WAR nije uspeo da donese ono što je u Paragvaju atipično i ostaje jedna plemenita ali bajata istinita priča.

[crippled_avenger]

Dragoš Turean snimio je THE SOVIET GARDEN po tipičnoj modernoj dokumentarističkoj mustri, dakle ulazi u priču koja je veoma zanimljiva na bazi nekog klimavog ličnog motiva da bi sve ovo delovalo kao nekakav autorski film a ne televizijska reportaža.

Međutim, što se mene tiče, ovaj film nema nikakav rizik da zaliči na televizijsku reportažu jer je priča zanimljiva, i tiče se nečeg što je neobično i zastrašujuće a opet krajnje lagano i relaksirano sprovedeno.

Naime, u SSSRu je odlučeno da Moldavija dobije status "sovjetske bašte" u kojoj će cvetati poljoprivreda i sve tehnologuje koje se budu uvele u poljoprivredu će tamo biti isprobane, i primenjene. U SSSR se razvija bioradiologija, odnosno ideja da se radioaktivnim zračenjem može uticati na DNK semena i vršiti bioindženjering.

Elem, bioradiiologija se pokazala kao nešto što na kraju nije dalo rezultate, nije davalo plodove koji su zdravi i na kraju je uništila biodiverzitet Moldavije.

Naravno, Moldavci su nezadovoljni time što im se desilo, i sasvim je moguće da ima određenih gnevnih motiva u potrebi da se ovo sve prikaže.

Međutim, koliko god neverovatno zvučalo, ovkavi eksperimenti se i danas izvode u samoj Moldaviji i to od moldavske ruke, dakle bez sovjetskog pritiska.

Film nedovoljno ulazi u naučni aspekt onoga što su radili naučnici i to pomalo fali, čak i meni koji nisam baš naučnik ali su mi neke stvari previše površno objašnjenje. Čini mi se da u toj priči postoji još jedan naučni sloj koji nam je morao biti prikazan.

Sagovornici su zanimljivi, psihološki upečatljivi i njigove priče su zbilja efektne.

THE SOVIET GARDEN je film o nečemu o čemu smo svi mi načuli, i ovde dobijamo priliku da upoznamo ljude koji su to radili, ali ne i da dobijemo punu sliku svega što se dešavalo.

* * * / * * * *

[ridiculus]

Tja, greškom sam postovao ovde a hteo sam na temi o serijama, pa sam prebacio post tamo.

[crippled_avenger]

SPONTANEOUS Briana Duffielda je adapracija romana Aarona Starmera o razredu maturanata u maloj američkoj varoši koji jednosg dana počinju da iznenada i bez objašnjenja eksplodiraju.

Glavna junakinja je u centru priče i ona je stub naracije koja je nekonvencionalna kroz probijanje četvrtog zida, korišćenje voiceovera i raznih rešenja kojima se stvara posebna prisnost sa junakom, ali i ubrzavaju i prevazilaze delovi koji su složeni za pripovedanje.

A ova priča je upravo takva. Ona u sebi kombinuje punkorvnu ljubavnu priču, temu odrastanja, jednu bizarnu gore situaciju koja kao da je stigla do nas iz nekog filma Petera Jacksona ili Sama Raimija i konačno ono što je najspecifičnije, a što je i sam Duffield naglasio kao uticaj pa čak i pomenuo u replici - Davida Cronenberga.

Cronenberg se naime javlja ne samo u bizarnoj dimenziji body horora koji se odvija u ovom filmu, sa decom koja se naprosto raspuknu iz neobjašnjivih razloga već i po tome što Starmer i Duffield svemu tome prilaze na racionalan način i razrađuju priču kako bi se ona odvijala u "stvarnosti", sa sve vladinim agencijama koje dolaze da istraže slučaj i pomognu unesrećenima.

Duffieldov film je jako uzbudljiv stilski hod po žici. Znamo ga kao scenaristu filma THE BABYSITTER koji je zapravo bio prva uspešna ekranizacija njegovog solo projekta. Pre toga su snimljeni njegovi atipični radovi a BABYSITTER je bio upravo to, tonalno intrigantan, uzbudljiv, postmoderan i McG mu je u saradnji sa glavnim glumcima dao specifičnu kinetičnost.

UNDERWATER koji je usledio potom bio je baziran na Duffieldovom predlošku kome se desilo ono što će pratiti njegove druge radove, a to je da će scenario biti uzet i prerađen. To je ono što ga čeka i u sledećem filmu koji izlazi za koji dan.

U tom smislu, SPONTANEOUS iako nije originalni scenario jer je baziran na romanu, jeste Duffieldov originalni FILM jer ga je on režirao. Uz McGa naravno, Duffield je pokazao kako njegove tekstove treba snimati, i kako treba prevazići njihovu formalnu višeslojnost, pripovedački avanturizam i razne dekonstrukcije koje unutar njih vrši. Uprkos tome što se posle ovog izuzetno vešto izvedenog filma postavlja pitanje da li će Duffield ikada više biti samo scenarista ili će sada raditi kao kompletan autor.

Iako za UNDERWATER i dalje mislim da je bio po onome kako je izgledao kad je prodat nesnimljiv, posle SPONTANEOUSa nema sumnje da je jasno da Duffieldovi scenariji itekako imaju smisla ako naiđu na autore raspoložene za rizik i formalni eksperiment koji na kraju rezultira nečim zapravo veoma komunikativnim.

Katherine Langford kanališe mladu Drew Barrymore u glavnoj ulozi a Charlie Plummer je sjajan kao njen momak u glavnim ulogama. Piper Perabo ulazi u generaciju roditeljskih likova a Hayley Law je apsolutna scenestealerka kao najbolja drugarica glavne junakinje.

SPONTANEOUS je film koji krši mnoga pravila, i spaja neke elemente koji deluju skoro nespojivo. Ipak, Duffield u saradnji sa direktorom fotografije Aaronom Mortonm na kraju pravi celinu koja je uprkos svim tim miksevima konzistentna, a na nivou celine i emocionalno ubedljiva.

SPONATENOUS je imao specifičnu rezonancu zahvaljujući izlasku za vreme pandemije jer se pojeinim svojim elementima nadovezuje na nju. Međutim, nažalost, ovo je vrsta kvalitetnog i izazovnog filma koji verovatno ni u vreme najboljeg funkcionisanja bioskopa ne bi stigao na veliki ekran. To je šteta, jer SPONTANEOUS možda po etiketi jeste Young Adult ekranizacija, ali ovaj film daleko prevazilazi okvir tog žanra.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

FULCI FOR FAKE Simonea Scafidija u samom naslovu preuzima naziv poznatog klasika Orsona Wellesa. Činjenica da su Welles i Fulci imali susret na filmu gde je ovaj zajedno sa Sergio Leoneom bio asistent nije razrađena u ovom filmu ali jeste u jednom drugom ranije.

U svakom slučaju, ovaj dokumentarni film kreće iz jedne postmoderne zamisli, biće formatiran kao istraživanje glumca koji planira da igra Fulcija u biopicu danskog reditelja po imenu Saigon.

Međutim, naravno Saigon ne sprema film a tip koji vodi razgovor nije glumac, i ovaj pripovedački okvir ostaje simpatičan, delimično čak i filmičan i svakako osvežavajući u odnosu na ono što često viđamo kao te okvire a to su one fejk priče o autoru koji želi nešto da sazna jer ga se priča mnogo tiče.

Fulcijeva životna priča je kompleksna i po mnogo čemu tragična. Film naravno ne može a da je ne učitava u njegove filmove, i to je okej jer jednom delu sagovornika, kao što je njegova ćerka Camilla to evidetntno ima i terapijsku vrednost.

Svi sagovornici tretiraju Fulcija sa dužnom pažnjom i velikim uvažavanjem, mada niko ne govori stvari koje nisu istina, na nekom nivou. Pa ipak, film je izgrađen na razgovorima, igranim fejkovima glumčeve pripreme i na arhivskim fotografijama, sa vrlo malo inserata tako da se o Fulcijevom rukopisu više priča nego što se vide žive slike.

U tom pogledu, film nije sasvim fer pema Fulciju jer ne objašnjava u potpunosti okvir u kom se on izražavao a to je često bio veoma nevešt italo exploitation sa dna kace.

S druge strane, lepo je što se film nije pretvorio u šegačenje i sprdnju jer Fulci opet nije bio autor koji to zaslužuje, što je vrlo zanimljivo. On je imao čudan spoj dobrih filmova, užasnih filmova, irelevatnih radova za rediteljski rukopis i u svemu tome je zadržao autorski pečat i nekakav dignitet da nije potpuni mentol, kao recimo Albert Pyun.

Camilla Fulci je ključni sagovornik i ona sa puno ljubavi ali i sa italijanskom pikantnošću, kao i douzom šoumenskog pripovedanja, drži sećanje na oca. Drugi relevantni sagovornici su takođe tu kao Michele Soavi i drugi bitni saradnici i prijatelji.

FULCI FOR FAKE nije jedini dokumentarac o Fulciju. Njegova DVD izdanja su puna dopunskih materijala koji ga obrađuju, ali ovo je zanimljiv pristup jer se ne bavi insertima, niti mnogo insistira na anegdotama. Pokušava da prodre do Fulcija ko čoveka i umnogome uspeva.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

STICKMAN Sheldona Wilsona je Syfyjev horor televijski film sa Hayley Law u glavnoj ulozi. Ovog puta za razliku od filma SPONTANEOUS nije komičarka, naprotiv, uloga je veoma humorless jer igra devojku koja je optužena za ubistvo majke i sestr koje je navodno počinila kao devojčica a zapravo je bila žrtva demona koji se javlja deci u snvima, na bazi crteža, pesmice i prizivanja.

STICKMAN nije preterano originalan u svojoj zamisli ali Wilson ga je odlično kastovao i veoma energično inscenirao. Film ima izuzetno kadriranje, sjajno rešen drugi plan u mnogim scenama i jako dobro odabrane i dizajnirane lokacije.

Glumačka podela je odlična. Hayley Day je atipična heroina, naročito za ovakav supernatural slasher jer je njena lepota prevashodno unutrašnja, da tako kažem. Međutim, donosi harizmu i karakternu tajnovitost kojim plasira dubinu lika i kad je on po tekstu nema.

Otud STICKMAN kao produkcija pravljena za Syfy je zapravo sjajan domet, vredan pažnje za sve ljubitelje žanra.

[mac]

Htedoh da vidim tu unutrašnju lepotu, pa sad javljam da nije Hayley Day, nego Hayley Law.

[crippled_avenger]

Još se sećam kada su SCREAMERSi pre četvrt veka bili mini žanrovska senzacija. Kanadski hacker Christian Duguay snimio je ovu ekranizaciju Dickove priče SECOND VARIETY kao jedan intergalaktički ratni film.

Grupa blue collar likova i vojnika na dalekoj planeti ulazi u rat sa pobunjenim mašinama za ubijanje koje postepeno dobijaju i sposobnost da evoluiraju u mašinske alienolike pretnje.

Peter Weller se posle dužeg vremena vratio u bioskop sa ovim filmom, opet suočen sa mehaničkim užasom. Duguay je sve snimio izuzetno vešto i sa utiskom da je film skuplji nego što jeste. Posle ovog filma kreće Duguayev pokušaj da uđe u skuplji studio film, sa promenljivim rezultatima.

Natavak SCREAMERS: THE HUNTING režirao je Sheldon Wilson, tip koji nije uspeo da se probije do bioskopa ali koji dosta pouzdan radi one od boljih Syfy filmova.

Wilsonov film je rehash prvog filma, sa potpuno novom podelom od koje je potom najdalje dogurao Stephen Amell. Snimljen je sa niskim budžetom ali isto tako i sa visokim nivom žanrovske preciznosti, domišljatosti, i film ostavlja utisak da Wilson itekako zna šta radi.

Ovaj film ni ne pretenduje da se nametne kao nešto što bi išlo u bioskop. I produkciono ovo je surov DTV i to iz ravni koja bi išla pravo na Syfy.

I koga to zanima, i ko može da podnese taj okvir, reč je o pošteno urađenom poslu u kom se naravno malo više vide šavovi od pozajmljenih elemenata nego kod Duguaya. Prvi tilm je pisao Dan O'Bannon sa Miguelom Tejada-Floresom koji je ozbiljna Canucksploitiation njuška sa ozbiljnom reputacijom saradnje sa Stuartom Gordonom i na filmu REVENGE OF THE NERDS.

THE HUNTING je stvar za ljubitelje i poznavaoce (koju limitira kontekst) ali oni neće ostati nezadovoljni.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Htedoh da vidim tu unutrašnju lepotu, pa sad javljam da nije Hayley Day, nego Hayley Law.

Ko radi taj i greši. Ali skapirao si da nije baš neka tipična lepotica kakva bi headlineovala slasher...

[crippled_avenger]

SHARK KILLER Sheldona Wilsona je akcioni triler čiji naslov nije greška. Naime, imamo film KILLER SHARK ali ovo zbilja jeste film o čoveku koji je ubica ajkula. Dakle, da, naslov ne vara. Glavni junak je ubica ajkula sa Havaja kog angažuje južnoafrički kriminalac da pronađe, ubije i raspori ajkulu koja je progutala dijamant koji mu je jako važan.

Derek Theler igra naslovnog junaka i sa dosta šarma i fizičke pripremljenosti se nosi sa ovim junakom, negde na pola puta između B-verzije Chrisa Pratta i B-verzije Chrisa Hemswortha (premda Chris ima braću, tako da je Derek onda D-verzija možda) a akcija u koju je uključen je možda čak i malo više na suvom sa raznim goonovima nego u vodi sa ajkulom, mada ima i jednog i drugog.

Južna Afrika je jaka DTV lokacija i ovog puta nudi solidne pejzaže, more, pa i siromašne kvartove, a Sheldon Wilson je imajući u vidu karakter priče, zapravo dosta old school u pogledu tehnike. Naravno, sa ajkulom je nešto CGI neizbežno, ali ima i dosta starih rešenja, a i dosta montažnih trikova i sugestivnosti.

U pogledu uzora, SHARK KILLER je zapravo poprilično 80s i 90s u odnosu prema priči i junacima i to prija. Pritom se ne ponaša kao throwback iako sve vreme ima finu dozu humora.

Od same inverzije u naslovu gde nije KILLER SHARK već SHARK KILLER, jasno je da Wilson želi da pravi osveženja u odnosu na klišee, ali na kraju najveća mana filma ostaje to što u jednom trenutku previše stvari počinje da "podrazumeva" i u središnjem delu naprosto utone u jednu narativnu inerciju koju bi paradoksalno lakše podnosio neki klišetizirani projekat. Daleko je SHARK KILLER od subverzije očekivanja ali kad iz dobre postavke promeni brzinu i prebaci se u neko rutinsko nabacivanje dogđaja, da bi se pred kraj srećom vratio sebi, to teže podnosi nego od nečega što je od starta bilo po kalupu.

Sudeći po opusu Dereka Thelera, on nije dostigao čak ni status B-Pratta ili D-Hemswortha iako ga zaslužuje, i uprkos tome što on igra ovaj lik i bolje nego što bi radio neki poznati glumac u ovoj vrsti produkcije, lako mogu da zamislim kao slavljeni povratak u formu za nekoga kao što je onomad bio recimo Michael Pare.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Derek Theler igra naslovnog junaka i sa dosta šarma i fizičke pripremljenosti se nosi sa ovim junakom, negde na pola puta između B-verzije Chrisa Pratta i B-verzije Chrisa Hemswortha (premda Chris ima braću, tako da je Derek onda D-verzija možda)

Ja sam, moram priznati Charlieja Hunnama doživljavao kao D-Hemswortha pa time heler može eventualno da zaradi "E". 

[crippled_avenger]

Nesrećni Derek Theler je verovatno u ovom trenutku tema samo nama dvojici, bar kad je reč o tome gde ga pozicionirati u savremenom star-sistemu.

[crippled_avenger]

DEAD IN THE WATER Sheldona Wilsona od prvih kadrova otvorenog mora kojim plovi jedan ribarski brod pokazuje da ima onaj loš CGI koji kao da je rezervisan za projekte kanala Syfy, iako ruku na srce, mnogi od njih poslednjih godina ne izgledaju tako.

Na svu sreću film se nadalje dešava na brodu i taj loši CGI nema bitniju ulogu u pripovedanju odnosno javlja se kao prikaz otvorenog mora u drugom planu i nekim totalima.

U enterijeru broda se dešava priča o grupi feministkinja boraca protiv lovokradica koje tokom jedne od misija, suočene sa neprijatnom olujom i pokvarenim motorima broda koji im otešavaju preživljavanje nevremena pronalaza nekakvog misterioznog brdolomnika koji se ubrzo ispostavlja kao nekomunikativan, ubilački nastrojen, a možda čak i kao  neko ko zapravo možda i nije sasvim čovek.

Sheldon Wilson dobro radi sa glumačkim ansamblom i junakinje imaju prilično dobru hemiju, s tim što ovoj priči zatvorene situacije ipak fali još jedan nivo kreativnosti na nivou zapleta pre svega da bi se nekako nametnula izvan svog produkcionog okvira.

Da nema tog Syfy CGIa, Sheldon Wilson ponovo pruža gledaocu the bang for his buck i sa niskim budžetom televizijskog horora pravi pristojan creature feature namenjen malom ekranu.

Sam creature je srećom fino napravljen i ne spada u taj korpus CGIa po kome je Syfy poznat.

Ono u čemu Wilson ima najviše sreće jeste zapravo koncept u kome je glavno pitanje ljudi u odnosu na creaturea, odnosno koga je alienovski sam creature obuzeo, inficirao, na kome parazitira i tu dobra glumačka podela pre svega dolazi do izražaja. Međutim, ono što filmu definitivno fali jeste jači klimaks, jer ovakav kamerni je nažalost ipak previše sveden. Baš zbog toga DEAD IN THE WATER nema potencijala za neki jači crossover van fanova žanra.

[crippled_avenger]

SNOWMAGEDDON je zimski prigodni Syfy film u režiji Sheldona Wilsona, koncipiran na goofy premisi da jedna porodica dobija enigmatični snow ball kao poklon za Božić, i onda dete shvata da ono što se dešava u snow ballu počinje da se pojavlja u stvarnosti a to su zemljotresi, erupcije vulkana i bizarne snežne oluje.

Film nažalost pruža priliku za onaj grozni CGI po kom je Syfy poznat ali je produkcija na kraju ipak ispala začuđujuće "fizička", za standarde televizijskog filma.

Wilson je definitivno poterao ekipu na sneg, na planinu i CGI deonice ne obezvređuju neke fundamentalno ozbiljno urađene stvari.

Priča nije disaster movie u klasičnom smislu ali po tome što ptati sudbine nekoliko likova tokom jednog krupnog događaja definitivno koketira sa tim žanrom.

Sheldon Wilson efikasne izlaže likove, suvereno vodi priču, tako da čak i onda kad mu scenario ne pruža usluge u pogledu originalnosti radi veoma solidan posao i SNOWMAGEDDON mišićavo privodi kraju.

[crippled_avenger]

NEVERKNOCK Sheldona Wilsona sličan je STICKMANu i THE NIGHT BEFORE HALLOWEEN, govori o klincima koji su suočeni sa kletvom. Sa THE NIGHT BEFORE deli i to što je smešten oko Noći veštica.


U NEVERKNOCK kletva je vezana za ukletu kuću i vrata koja uvode u prokletstvo trick or treatere koji izgovore određene reči.


Ovo je jedan od onih horora u kojima se ovaploćuju strahovi ljudi, dakle to su one situacije kada nešto jeste stvarno, nešto nije stvarno nego je samo vizija i Sheldon Wilson to na malom budžetu veoma vešto inscenira ali u nekom trenutku se malo izgubi jasna vizija o tome šta je šta, kad je stvarno, kad je umišljeno,


No, ovo je film od osamdeset i kusur minuta, dinamičan je i koloritan, i na kraju krajeva, oslonjen je u dovoljnoj meri na jasan koordinatni sistem očekivanja da taj određeni nivo nejasnoće u "pravilima igre" ne smeta.


Imajući u vidu da je ovo jedan od onih Syfy Originalsa namenjenih proslavi Noći veštica, ima dosta solidan CGI u konstrukciji monstruma koji se ovaploti u relativno velikom broju navrata.

[crippled_avenger]

LOVE AND MONSTERS Michaela Matthewsa je realizacija scenarija MONSTER PROBLEMS Briana Duffielda koji je u izvesnom smislu uz BABYSITTER bio njegov calling card.

MONSTER PROBLEMS je pošteno govoreći bio predložak za potencijalni klasik žanra koji je mogao nastati u onim okolnostima koje je imao recimo Robert Zemeckis kada je snimio CAST AWAY, i zaista mogao da uzme Hanksa i snimi film samo sa njim, a da to pritom ne bude niskobudžetna monodrama.

Svi ostali su ipak takve zamisli mogli ili da ne snime, kao Braća Coen TO THE WHITE SEA ili da ih adaptiraju nekim mejnstrim nazorima kao Milius CONAN THE BARBARIAN. Ideja da junak luta sam kroz pustoš, a da je to pritom film sa elementima bioskopskog spektakla je nažalost gotovo nemoguća sem ako je ne radi neki izuzetno uticajan autor kao što je bio Zemeckis. Stoga, ako živimo u svetu u kojoj Conan ima comic relief i to se ipak smatra kultnim i tough guy filmom, imamo li pravo da kritikujemo studio što je na MONSTER PROBLEMS doveo Matthewa Robinsona i prilagodio ga svojim potrebama.

Osnovna razlika između Duffieldovog izvornog scenarija i onoga što je na kraju snimio Matthews je to što je ono bio autorski film koji je kombinovao ciničnu omladinsku komediju i postapokaliptičnu odiseju, sa nizom politički nekorektnih momenata od kojih je presudni onaj na kraju, a LOVE AND MONSTERS je offbeat YA film koji zapravo u zadovoljavajućoj meri uspeva da očuva ono što je postojalo u onom drugom zamišljenom filmu.

U tom smislu, ko nije čitao Duffieldov scenario ima sreće jer ga ne prati taj crni oblak onoga što je ovaj prethodno napisao. I taj koji nije čitao može da uživa u LOVE AND MONSTERS baš na način kako treba.

Zaplet je beat by beat adaptiran iz pomenutog autorskog okvira u žanrovski ukalupljeniji, očišćen je od ekstremnih rešenja, politički nekorektnih elemenata u završnici, ali je zadržao one efekte koji su bili neophodni u smislu da su elementi menjani alternativama sličnog karaktera.

Isto tako i sama premisa o apokalipsi je promenjena u jednu mejnstrimniju.

Elem, hajde da vidimo šta LOVE AND MONSTERS jeste.

Glavni junak je mladić traumatizovan smrću roditelja koje je ubio džinovski mutirani insekt posle apokaliptičnog zagađenja zemlje kada su nuklearnim raketama gađali asteroid koji je mogao da zbriše Zemlju. Zemlja nije zbrisana ali čovečanstvo jeste jer su mutirani insekti i ostale hladnokrvne životinje napravile pomor ljudi i sada preživeli žive po zbegovina dok izopačena priroda polako preuzima svet.

Kada stupi u kontakt sa svojom devojkom koju je poslednji put video na dan apokalipse, momak odlučuje da je pronađe te napušta podzemni zbeg i luta 85 milja po negostoljubivoj površini zemlje.

Na tom putu susreće starog survivalista i malu devojčicu koju je ovaj usvojio i od njih uči korisne lekcije koje će ne kraju primeniti sam.

Uprkos svim intervencijama koje su mejnstrimizovale ovaj film, on je i dalje ostao dovoljno duhovit i dovoljno offbeat da se nametne kao izuzetno prijatno izennađenje. Shawn Levy je kao producent bio all over the place, kao što je uostalom posle odlične prve sezone lutala i njegova serija STRANGER THINGS i ovo nije njegov prvi pokušaj da napravi YA film, i YA franšizu, ali ovog puta je u tome uspeo i to na bazi originalnog scenarija. Međutim, film nije izašao u bioskope tako da će ostati one shot, što mu nimalo ne smeta.

Matthews je snimio film koji ima zahteve blokbastera ali nema njihov budžet na vrlo vešt način, sa osloncem na glumce i odlične australijske lokacije, a sarađivao je sa izvrsnim novozelandskim DPjem Lachlan Milneom koji je slikao izvanredni LITTLE MONSTERS. Iako film nudi svoju dozu spektakla i visceralnosti, u principu su kreće Amblin okvirima, ali nije throwback kao SUPER 8 ili STRANGER THINGS već je ipak svoj.

Svakako da referenci ima koliko hoćeš počev od psa kog klinac nađe na svom putu što automatski asocira na A BOY AND HIS DOG pa nadalje, ali sam film ako išta možda najviše pored Amblina evocira Ozploitation namenjen mladima, od BMX BANDITS do THUNDERDOMEa.

Matthews je došao iz jedne potpuno drugačije žanrovske senzacije i snimio je nešto namenjeno mladima i najširoj publici, u najboljem smislu te reči. REAL STEEL je nedostignuti autorski vrhunac za Levyja, ali LOVE AND MONSTERS je posle STRANGER THINGS njegov do sada najozbiljniji pokušaj da bude Amblin umesto Amblina.

Dylan O'Brien u glavnoj ulozi je solidan, mada on meni nije toliko poznat kao zvezda jer sam gledao samo prvi MAZE RUNNER i nisam bio impresioniran. Okružen Jessicom Henwick i Michaelom Rookerom, on je možda manje upečatljiv od Jesse Eisenberga u ZOMBIELANDu ali nema sumnje da je LOVE AND MONSTERS bolji ZOMBIELAND od ZOMBIELANDa samog.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE TRIAL OF THE CHICAGO 7 Aarona Sorkina je za ono što se očekivalo od Sorkina u suštini ispao solidno. Ipak, nota bene, izlazak pravo na Netflix mu nije smetao jer uprkos poznatim glumcima i nekolikim masovkama film nije sinematičan, čak ni koliko sudska drama može da bude.

Phedon Papamichael je film veoma korektno vizuelno spakovao film. Pre svega uspeo je da nađe dobar ključ kako da prikaže događaje u eksterijeru i flešbeku tako da ne stvore otpor prema sudnici kojoj je inherentna statičnost.

Sorkin je postao poznat zahvaljujući filmu A FEW GOOD MEN i sada se u njegovoj sudskoj drami može videti koliki je Reiner doktor kada je od njegovog materijala napravio onakav seminalni rad.

THE TRIAL OF THE CHICAGO 7 je u suštini veoma elegantna televizijska drama sa jako poznatim glumcima i nešto jačom produkcijom.

Verujem da je Spielberg onomad sa najavljenim powerhouse castom u kom je trebalo da budu Will Smith i Ben Stiller možda imao neku jaču ambiciju, ali Sorkin je stvar prilagodio sebi i uz sve primedbe koje prate njegove rediteljske radove, ali i scenarističke navike sa tim verbalnim zakucavanjima koja ponekad deluju kao da su došla izvan scene.

Sacha Baron Cohen je masterirao na Oskfordu baveći se ovom epohom i odličan je kao Abie Hoffman, a sa glumačkom ekipom u kojoj su Joseph Gordon-Levitt, Jeremy Strong, Frank Langella i ostali, nema tu mnogo grešaka.

Michael Keaton je harizmatičan i vrlo kul kao Ramsey Clark, američki pravnik kog mi jako dobro znamo i to baš po dobru. U ovoj priči je on heroj sa mudima do poda.

Ovo svakako jeste Oscar-bait, ali nije bravurozan film čak ni u detaljima. Međutim, sama priča i ljudi koji je izvoda pred nama su dovoljno dobri da se može reći kako je sve ovo mnogo bolje nego što je moglo biti i kako u najmanju ruku može služiti kao dobar školski čas.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE NIGHT BEFORE HALLOWEEN Sheldona Wilsona je jedan od Syfy Halloween Originalsa sa zanmljivom premisom koja u sebi nosi određenu psihološku složenost, a ideja je da na grupu mladih pada kletva da će nastradati ako blisku osobu ne nagovori na ubistvo.

Takva premisa je zanimljiva ali njen problem je u tome što ona izizskuje psihološku ubedljivost i sigurno vođenje priče. THE NIGHT BEFORE HALLOWEEN ide veoma brzo, dinamičan je i šaren, ali maltene tu premisu ne uspeva da efektivno plasira sve dok jedna od junakinja ne objasni šta se dešava.

U tom pogledu premisa je protraćena i THE NIGHT BEFORE HALLOWEEN ostaje prazna žanrovska distrakcija.

[crippled_avenger]

NIGHT CLASS Sheldona Wilsona je debitantski neo noir s početka dvehiljaditih, pomalo zakasneo među debijima u tom žanru koji je u post-tarantinovskom periodu bio na neki način najlakša ulaznica za Holivud.

NIGHT CLASS je imao alternativni naslov SEDUCED BY THE THIEF, mada u sebi nije imao neku jaku erotsku dimenziju kakvu takav naslov sugeriše. Od poznatih glumaca tu su Sean Young i Ron Perlman,

Na kraju, NIGHT CLASS zapravo nije baš do kraja post-tarantinovski neo noir a ni heist flick, i ponajviše liči na neki krut TV triler kakav je u tome vreme i izlazio iza neprežaljene etikete World International Network koju i sam nosi.

To je šteta, u filmu sporadično ima zanimljive hemije među glumcima i zanimljivih rešenja ali je celina i najveći deo toka krajnje rutinski.

U tom smislu, čini se da je Sheldon Wilson u ovom filmu bio bitno pitomiji i dosadniji od onoga što će kasnije raditi kad bude prekaljeni profesionalac. Doduše krimić i nije format kojim se mnogo bavio.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

  COLD SPRING Sheldona Wilsona je snimljen za Lifetime i nažalost za razliku od radova Jasona Lapeyrea, ovaj naslov ne uspeva da prebaci nivo njihovih radova, niti da dobaci do onoga što je Wilson radio za Syfy.


Reč je o bračnom paru koji ulazi u seriju traumatičnih događaja posle muževljevog neverstva i nesreće u kojoj je žena izgubila bebu, i seli se iz grada gde kreću da ih progone čudni događaji koji - naravno - imaju veze sa onim što su zgrešili dok su bili u gradu.


Ovo je pozna uloga Natashe Henstridge, u ulozi supruge, ali nije to toliko dobra uloga da bi mogla da podseti na slavna vremena njenog rada kao ikone B-filma.

[crippled_avenger]

7500 Patricka Vollratha je kamerni triler snimljen u evropskoj produkciji čiji je osnovni adut to što glavnu ulogu igra Joseph Gordon-Levitt. Ne znam kako su ovi momci uspeli da dođu do ovog odličnog i prilično poznatog holivudskog glumca ali jesu, i film nesumnjivo dobija mnogo njegovim angažmanom.

Gordon-Levitt u ovoj priči jeste naravno protagonista i jeste jako važan za film, ali svakako da bih mogao zamisliti 7500 i sa nekim drugim, manje poznatim, recimo, evropskim glumcem. Dakle, ovaj film nije tipičan star vehicle ali jeste film koji nudi dominantnu mušku ulogu i eto ovi momci su imali sreće da naiđu na Gordon-Levitta u dobrom rasploženju.

Film je smešten ceo u kokpit aviona i govori o mladom kopilotu koji doživljava otmicu, zaključava se i prolazi kroz teško, neprijatno, zatezanje sa otmičarima koji su nemilosrdni i skloni da ubiju.

Scenario koji potpisuju Vollrath i Senad Halilbegović nije naročito inventivan ali meni je ostavio dijametralno drugačiji utisak od većine kritičara.

Naime, masa ih je opisivala 7500 kao nail-biting suspenser u prvuh 45 minuta. Meni je međutim utisak bio drugačiji. Film mi je postao zanimljiviji u drugih 45 minuta i to ne zbog toga što mi je drama psihološka drama od suspense trilera već zato što je situacija u kojoj su se likovi našli kasnije zanimljivija od te napetosti.

Isto tako u tom drugom delu, još više dolazi do izražaja Gordon-Levitt kao glumac i tu se više kapitalizuje.

Štaviše, iako ovo jeste triler zatvorene situacije i svakako jeste suspenser, potpuno je pogrešno tumačiti kao visokooktanski napeti rad jer on to naprosto nije. Ako je to želeo da bude, pogrešio je. Ovo bih pre definisao kao nekakv euro-triler koji želi da dođe do neke poente o stanju svojih junaka.

I kao takav je i najbolji za posmatranje. Ipak, recepcija ide mnogo više u smeru trilera, pa otud i skepsa i teza o neujednačenosti.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

DON JON Josepha Gordon-Levitta je rediteljski debi glumca koji je atipičan je meša indie formu sa mejnstrim žanrom i pravi zanimljiv spoj.

Gordon-Levitt kao scenarista i reditelj filma uzima jednu u suštini jednostavnu romantičnu komediju sa jednostavnom strukturom i onda na nju dodaje neke elemente socijalne kritike i dekonstrukcije žanra.

Gordon-Levitt je u 500 DAYS OF SUMMER zapravo overio jedan bitan romcom svoje epohe koji je takođe bio offbeat u mnogim aspektima i seže u domen klasičnog ljubavnog filma, dočim ovde on ide na jedan od onih mehanički postavljenih gde se ide u plot beata u plot beat unutar nekog high concepta.

Za samo tri miliona dolara on snima film u kom igra glavnu ulogu sa Scarlet Johansson, i u kom cameo role imaju Anne Hathaway i Channing Tatum kao protagonisti romcoma SPECIAL SOMEONE koji odlazi da gleda u bioskopu sa svojom simpatijom.

Kada gledajući film krene da nabraja plot beatove, junak anticipira ono što je zapravo struktura film u kom je on glavni junak.

Gordon-Levitt na tom putu pravi neke oštre zaokrete. Glavni junak je porno adikt koji ima krizu jer seksualni život sa stvarnim ženama ne dobacuje do iskustava koja ima kada gleda pornografiju. I on naravno pronalazi "pravu" osobu ali se onda otvara pitanje da li će kroz odnos sa njom, dat u tom maniru romcoma uspeti da dođe do sazrevanja na kraju svog character arca.

Elem, Gordon-Levitt pravi film koji ima tu udaračku snagu ranog James Tobacka, taj filmmakerski nerv da film mora biti zanimljiv i dinamičan, čak i ako pokušava da bude nešto više od toga, i u tom smislu je veoma old school.

Da li ti zaključci o našoj hipersesksualizovanoj realnosti nude nešto novo? Pa zaptavo, kad vidimo kako Gordon-Levitt zatvara film, da.

Iako je SHAME na čisto artističkom nivou mnogo impozantnije iskustvo na slične šeme, Gordon-Levitt itekako ima šta da kaže svojim mišićavim malim filmom.

DON JON je zanimljiv i pristojno napravljen film. Jasno je da je zafalilo budžeta za neku bogatiju vizuelnu orkestraciju i organizaciju ljudi u kadru. Međutim, u pogledu rediteljskih rešenja itekako se oseća da Gordon-Levitt ima šta da kaže. U tom smislu, ne znam koliko je ovo film koji najavljuje segment karijere do kog mu je stalo ili je ovo samo jedna priča koju je želeo da ispriča, ali bez sumnje u ovoj ulozi on ima šta da kaže.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Neću vas lagati. Bob Z spada u onaj mali broj reditelja koje ću čak i u najekstremnijim promašajima pokušavati da razumem na neki način. U tom smislu, THE WITCHES svakako jeste film koji bi mogao da testira moju odanost.

Reč je o novoj ekranizaciji Roalda Dahla, trideset godina posle Roegove sa Anjelicom Huston i efektima Jima Hensona. Zemeckisov film apriori ima u sebi dozu "antipatičnosti" jer dolazi posle Roegovog handcrafted klasika koji su današnji kritičari delovali kao deca kad su bili naročito prijemčivi za filmove koje će voleti ceo život. Na sve to reč je o CGI hibridu koji je snimljen za manje para u odnosu na ono što Zemeckis inače ište u ovakvim filmovima, dakle reč je o effects-heavy filmu koji nije tentpole a to je rizična zamisao uvek.

Speilberg je relativno nedavno ekranizovao Roalda Dahla u filmu THE BFG i rezultat je bio write off za Disney ali i film koji nije tipična speilbergovština, nije biilo stvaranja surogat porodice sa džinom, nije bilo neke visokooktanske akcije, ali bila je zanimljiva interakcija među likovima, maltene kao u nekom istočnoevropskom filmu.

Zemeckis međutim ide drugim putem. On se ne ustruučava da bude potera, da bude suspense scena, i one su na tragu filmova kao što je MOUSE HUNT i RATATOUILLE, OK je sve to ali smo već videli.

Ipak, strukturalno, film ima dva dela. Prvih dvadesetag minuta je naše upoznavanje sa dečakom koji je ostao siroče i sada o njemu brine baka. Umesto u Britaniji, film se dešava na američkom Jugu i to baš 1968. godine koja je po mnogo čemu prirodna, a Octavia spencer je maltene kao služavka iz TOM AND JERRYja, sa čime će se Zemeckis poigravati onda kada veštice pretvore dečaka u miša. 

Veštice su belkinje, sa ponekom token crnkinjom, vode poreklo iz Norveške, i žele da izvrše genocid na decom, nad svom decom na svetu. Planim je da ih pretvore u miševe otrovanim slatkišima i da ona onda budu istrebljena kao gamad.

Stvari se kreću prilično straightforward putem od tada pa nadalje, deca se nađu na pogrešnom mestu, veštice ih pretvore u miševe, ali baka ima razumevanje za ceo slučaj i pomaže im da ih poraze.

U tom smislu, ovo premeštanje u Southern Gothic i insistiranje na tome da veštice nalaze crnu, siromašnu decu i siročad da bi ih pretvarala u životinje, zaista deluje kao da je Jordan Peele uleteo i u ovu priču. U seriji LOVECRAFT COUNTRY imali smo priliku da vidimo prolazak Afroamerikanaca kroz čitav niz žanrovskih situacija, klišea i imaginarija. Ovde se čini kao da se jedna engleska, više britanska pa i evropska nego američka stvar preseljava u SAD i to baš u jedan konkretan milje.

Crn, pesimističan kraj kreće iz jedne neobično brutalne situacije poptuno "neumesne" za dečji film, da bi i celo zaključenje, otišlo daleko od Roegovog filma, i zaključilo se nečim što čak malo evocira uspomenu i na BLACK KKKLANSMAN.

U svakom slučaju, THE WITCHES je film koji je istovremeno rutinski, ponegde do tačke kada nije ni morao da ga snimi Zemeckis, a u nekim deonicama bezobrazan preko granica onoga što bi studio dozvoljavao.

Naročitu senku na ovaj film baca animirani SPIES IN DISGUISE u kom agent biva pretvoren u goluba i posle te simfonije - doduše animirane - THE WITCHES deluje pitomo. Isto tako ovaj film je premijerno prikazan na HBO Max a pravljen je za bioskop, mahom je dat u širim planovima i profilisan za 3D a to nije pravi put ako pakuješ nešto za striming.

Ako razmotrimo sve implikacije završnice filma, onda možemo reći da je ovo film posle kog će roditelji zaista imati o čemu da porazgovaraju s decom, i i da budu spremni da neće biti prijatnih odgovora.

U svakom slučaju, posle filma WELCOME TO MARWEN koji je bio Zemeckis od glave do pete ali u jednoj do te mere specifičnoj temi koja se od njega ne bi očekivala, i zbog koje je taj rad naišao na nerazumevanje, THE WITCHES će verovatno biti shvaćen kao njegov povratak u ono čime se ranije bavio. Međutim, ono čime se ranije bavio je manje zanimljiv segment ovog filma.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BAD HAIR Justina Simiena je drugi film ovog reditelja u kom iz socijalno angažovane dramedije pravi skretanje u horor. U tom skretanju svakako da sledi trag Jordana Peelea, ostaje angažovan, vizuelno veoma interesantan ali ono u čemu manjka je imaginacija u domenu strave.

Naime, premisa kojom se bavi slična je onoj iz omnibusa BODY BAGS u kom su svojevremeno nastupili John Carpenter i Tobe Hooper. I Simien u priči o nadogradnjama kose, u ovom slučaju kod mlade stažistkinje na muzičkoj televiziji krajem osamdesetih gradi jednu širu priču o rasi i uspinjanju uz društvenu lestvicu ali nije tako precizan i ubitačan u tome kao Jordan Peele.

To je na neki način i dobro jer BAD HAIR nema tu jednodimenzionalnost GET OUTa ali s druge strane ta "punoća" ne dovodi do proširenja područja borbe i nužno nekih novih značenja.

Čest je slučaj da autor horor filma bolje postavi likove i okolnosti nego stravu koji će zadesiti likove i da onda film pati zbog toga jer mu strava nije dorasla onome što je karakterni build up.

Po tome koliko "horor sekvenci" u ovom filmu ima, možemo slobodno da ga nazivano hororom iako bi samom filmu možda bolje prijalo da ga opišemo kao melodramu sa horor kulminacijom. Nisam siguran da li bi neko "čišćenje" ove priče i fokusiranje (a koje bi moralo ići u smeru horora) mnogo doprinelo ovom filmu jer bi ga guralo prema onome u čemu je slabiji.

Ovako je to film koji je zanimljiv, interesantan za gledanje i vrlo solidno realizovan. Zapravo, film je efektniji nego što je na kraju krajeva dobar i prijao mi je kao nov doprinos tom novom indie filmu sa horor tonovima.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BORAT SUBSEQUENT MOVIEFILM Jasona Wolinera pojavio se pred američke izbore sa ambicijom da pogura agendu protiv Trumpa, ali na tom putu naišao je na dva problema. Sacha Baron Cohen postao je globalna komičarska zvezda i kao avangarda drušštveno angažaovanog humora on je umnogome inspirisao razne edgelorde koji su osmišljavali humor alt-righta.

Naprosto, Cohen je odličan za razotkrivanje nekih duboko zakopanih kontradikcija unutar jednog upriličenog, našminkanog državnog aparata i u jednom narodu koji se ponaša civilizovano a ispod čuva mračnu tajnu. Trump je međutim sve to izvukao na površinu, umnogome sebe boratizujući ako imamo u vidu da je on krenuo iz pozicije ideološkog mejnstrima jednog njujorškog demokrate.

U tom smislu, šta Cohen može da pruži u zemlji gde je Trump u predsedničkom duelu rekao da ekstremno desna organizacija Proud Boys (koja je dobila naziv po stihu iz pesme u mjuziklu ALADDIN koji je nervirao njenog osnivača, inače jednog od pokretača medijske imperije Vice) neko ko treba da se povuče i da bude u pripravnosti?

Pa zapravo vrlo malo. Od Charlotesvilleskog govora, Trump ni ne krije svoje kokeitranje sa najekstremnijim i najbizarnijim slojevima američke javnosti i najzabačenijim rafovima u veoma bogatom američkom ideološkom supermarketu. Otud, Cohen ostaje zarobljen u eri koja ga je definisala a to je Bushovo vreme.

Dok je u sjajnoj seriji WHO IS AMERICA, Cohen uspeo da obuhvati Trumpovu eru i pokazao da je još daleko od bilo kako potrošenog autora, u ovom filmu on naprosto nema šta da pruži jer je karikatura odavno izašla na videlo u Americi i ne krije se.

Film je smešan, naravno, Cohen je majstor gross outa, ali osim zaista lude situacije sa Giulianijem, nema tu nekih naročito uspelih autentičnih susreta, i ovaj film jeste smešan ali nije važan. A pošto je mnogo igrao na to da je važan i da je angažovan, postavljen je dosta jednostrano i solidarno sa jednom stranom što ga dodatno umetnički degradira.

Cohenovi filmovi nisu skupi ali njegov ugled dosta vredi. Ovim filmom on će sigurno kod svoje ciljne grupe u političkom pogledu dobiti poene, ali samo delo će biti zaboravljeno čim se izbroje glasovi, a biće naročito deplasirano ako Biden pobedi i onda bude na vlasti neko vreme.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Evo jedne malo šire priče o novom Boratu.

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3166/nesto-drugo/4124946/borat-tramp-sasa-baron-koen.html

[Meho Krljic]

Odlična oba teksta. Borat zaista deluje kao relikt prošlosti, satira koju je stvarnost odavno prevazišla.

[crippled_avenger]

THE UNSPOKEN Sheldona Wilsona je nažalost neuspeo bioskopski rad ovog veštog televizijskog profesionalca. Iako ga je radio i kao scenarista i kao reditelj, rezultat je zbunjujući haunted house film sa previše likova i premalo strave, i tek par solidno realizovanih efekata u kome ja najporaznije to što svoj iskorak iz industrijske proizvodnje za Syfy Wilson nije bolje iskoristio.

* 1/2 / * * * *