The Crippled Corner

[crippled_avenger]

QUO VADIS, AIDA? Jasmile Žbanić je svakako film koji smo očekivali sa velikom pažnjom jer je delovao kao motherlode tendencioznog antisrpskog filma jer govori o zločinu u Srebrenici u kom se o srpskom učešću zaista ne može reći ništa pozitivno.

Čini se da je Jasmila Žbanić koja je već sa GRBAVICOM kapitalizovala neke događaje iz ratova za jugoslovensko nasleđe, sada u QUO VADIS, AIDA? odgovorno i strpljivo uzela temu Srebrenice kao da tako kažemo temeljni događaj na osnovu kog se određuje ko je u tim sukobima bio u pravu.

Izabravši događaj u kom ni prosrpski autor ne bi mogao da kaže išta povoljno za srpsku stranu, trudila se da izmišlja i dodaje što manje. Time je paradoksalno umanjila snagu i ubedljivost svog filma jer je ipak neke stvari konstruisala i priktrivala i to se oseća.

Intervencije u odnosu na "istinu" su pre svega u tome što u filmu nema nijednog naoružanog Muslimana, vidimo samo civile iz Srebrenice. Otud kad dođe srpski oficir kog igra Emir Hadžihafizbegović i pita okupljene izgnanike u bazi UN "sa kim su onda ratovali četiri godine ako su svi bili civili" to pitanje dobije na validnosti i ukazuje da film preko nečega prelazi.

Da postojanje nekih vojnika u Srebrenici nije tako preskočeno, film ne bi imao takvu zjapeću rupu, a nimalo ne bi abolirao Srbe.

Drugo, zanimljivo je kako Muslimani od ulaska Srba u grad panično idu u bekstvo iako ih ima a dosta a tu su i trupe UN, dakle teško bi se desili teških zločini kakvih je u Podrinju bilo. Očigledno je postojala svest o tome da se desilo nešto što bi moglo proizvesti odmazdu. Bratunac sam po sebi ne može opravdati odmazdu, ali da je pomenut i to bi dalo uravnoteženiju odluku a opet ne bi aboliralo Srbe.

Ovako, Jasmila nije odolela da malo ne čačne stvari i time je umanjila snagu svog filma, a pritom ni u jednoj varijanti on nije mogao biti povoljan po Srbe.

U najvećem delu, QUO VADIS, AIDA je sličan onim nekim TV filmovima kakve je HBO snimao devedesetih o događajima ovog tipa. Scenario je dobro koncipiran, da se kroz priču jedne junakinje ispriča šira priča, i ovde je izabrana žena prevodilac kontingenta UN u Srebrenici.

Ona ima apsolutni protagonizam, kreće se od jedne do druge situacije i otvara prostor da se ispriča šira priča. Da nema nekih lirskih pasaža u kojima Jasmila pokušava da se ispolji kao autorka i nešto nadgradi ovo što ima, ovo je mogao biti jedan mišićav i u suštini jednostavan film.

Fokus na priču te žene donosi jedan krupan problem a to je što njena lična drama na kraju postaje lična borba za opstanak bližnjih i istinita je u odnosu na opštu pogibiju, ali njoj kao junakinji u jednoj velikoj tragediji oduzima prostor za žrtvovanje i neki veliki dramski gest, što bi u ovakvoj priči moglo da se izgradi.

Film se kreće između te male situacione postavke i šire istorijske priče solidno, ali u ključnom završnom momentu ima razrešenje koje emotivno ne zadovoljava.

Isto važi negde i za završnicu, koja je urađena diskretnije i samim tim bolje nego što sam očekivao, ali je ovakav materijal uvek prepun prostora za grešku.

Angažman Jasne Đuričić u glavnoj ulozi i Borisa Isakovića u ulozi Generala Mladića ima političku dimenziju. Oni su izvrsni glumci ali oba lika koje igraju su iz Bosne, i mogli su ih odigrati autentičniji glumci. No, očigledna je potreba da se film koji nije dobio srpsku produkcionu podršku nekako legitimiše kroz angažman srpskih umetnika u značajnim rolama.

Jasna Đuričić je vrsna glumica i dobro je odigrala Aidu. Situacija u kojoj se nalazi je napeta i ona ubedljivo uspeva da je isprati. Boris Isaković ima teži zadatak jer igra Ratka Mladića čiji su nam izgled i govor dobro poznati.

Tretman Ratka Mladića u ovom filmu je veoma zanimljiv. Reklo bi se da je Jasmila Žbanić želela da ga prikaže kao veštog cnika koji priča jedno a radi drugo, i dolazi sa planom da izvrši zločin. Međutim, ono što smo dobili na ekranu jeste oficir koji sjajno komunicira sa medijima, ima autoritet među potčinjenima i na neki čudan način čak i drži reč, u smislu da muškarce razdvaja da bi bili ispitani i pušteni ako nisu zločinci, a žene i decu šalje na bezbedno mesto. U filmu su rekonstruisane sve one poznate scene koje znamo sa televizije, govor kad je poklonio Srebrenicu srpskom narodu, i govor u autobusu. I to što recimo govori u autobusu deluje kao nešto više od demagogije pobednika, deluje kao iskreno uverenje da se u Srebrenici sve završava.

Naravno, danas znamo da muškarci nisu ispitani već da su svi pobijeni, i uprkos tome što ovaj film ne pretenduje da istraži sam smisao tog zločina, Mladić kao čovek koji je odgovoran za te događaje sa koje god strane da se gleda, ovde nije prikazan mnogo izvan onoga čemu smo svi mi preko medija svedočili. Nema scena u kojima on naređuje masakr. Nema scena u kojoj on radi nešto što mi do sada nismo čuli pa čak i sami videli.

Međutim, strah koji Muslimani osećaju od Mladića je opipljiv, donekle samorazumljiv, ali iziskivao bi neko objašnjenje koje ovaj film ne daje. Da li je to strah iz svesti što znaju za minule radove, za zločine koji su u prethodnom ratu bili na tom prostoru, da li je to strah na osnovu saznanja o drugim zločinima, šta je razlog. Ali u scenama gde Mladić isključivo nailazi na strah, svaka njegova rečenica biva drugačije interpretirana i opterećena novim značenjima.

Nisam siguran da je Jasmila Žbanić autorka koja može da ponudi neki produbljen odgovor zašto se to desilo i šta je vodilo zločince da počine sve to, pa je dobro da se u to nije ni uplitala. Međutim, Srbi su ovde jedna ubilačka sila koja se pojavljuje, preti, a onda u liku Mladića postaje artikulisana, pa na kraju čak u nekim detaljima i humanija od samih Holanđana.

Holanđani su prikazani kao kolebljivci, kukavice a međunarodna zajednica kao nesposobna i nezainteresovana za slučaj Srebrenice. I na neki način, glavni konflikt u ovom filmu i jeste između Muslimana koji žele da se spasu i stranaca koji naprosto ne mogu da im pomognu jer njihovi čelnici to naprosto neće.

Ni tu se ne dolazi do nekog jasnijeg zaključka, ali deluje da su Holanđani znali da će Srbi pobiti muške zarobljenike jer nema nijednog koji uvereno kaže da će svi biti bezbedni. I u određenom smislu, prema tom stranom faktoru je najzaokruženiji stav.

Ovo je film koji dolazi srazmerno kasno u ciklusu filmova o ratovima devedesetih. Prikazan je u Veneciji ali čak ni u regiji nije privukao neku veću pažnju. Sama tema Srebrenice je već dosta poznata, bilo je dosta dokumentarnih filmova, i igrana rekonstrukcija ne nudi previše toga novog sem prilike da se uđe "unutar" priče.

Tu priliku Jasmila Žbanić koristi i svakako da je veoma jasno iz njenog filma šta se dešavalo. Međutim, ako apstrahujemo njeno ekonomisanje činjenicama ima tu i dosta podrazumevanja, pre svega podrazumevanja toga da su Srbi zločinci, i to našoj strani ide u korist jer za stranu publiku ovde ima dosta nejasnoća koje se kroz neku diskusiju moraju popuniti.

Isto tako čini se da je u jubilarnoj godišnjici zločini grč da se dokazuje krivica popustio čak i kod Jasmile koja je uostalm pre skoro dvadeset godina izašla na scenu u onom prvom talasu filmova o okrivljivanju Srba. Ona je ipak veteran ovog pravca.

Sam film je pristojno napravljen, ništa posebno, i Jasmiline autorske intervencije kad pokušava da prevaziđe rekonstrukciju i nešto estetizuje znatno unazađuje film.

Sve u svemu, kako smo se nadali, dobro smo se udali.

[crippled_avenger]

Sheree Folkson je 1991. za BBC snimila dramu THE TRIALS OF OZ, po zapisnicima sa suđenja grupi hipi fanzinaša 1971. godine gde je otvoreno pitanje opscenosti u štampi, i gde je izvrgnuta ruglu zaparložena vizija javnog morala u britanskom društvu.

Suđenje je slično onom Čikaškoj sedmorici poprimilo apsurdne razmere, optuženi su se šalili i koristili optuženićku klupu i mogućnosti svedočenja i veštačenja da dovedu ceo slučaj do paroksizma gde su maltene tužioci delovali perverznije i opterećenije od dečurlije koja se zezala u fanzinu.

Hugh Grant je odličan u ulozi Richarda Nevillea a pored njega kao svedoci kroz sudnicu prolaze i legendarni John Peele i Marty Feldman, dok se d glumaca pojavljuju između ostalih i Nigel Hawthorne kao tužilac Alfred Molina kao svedok.

Ovu produkciju čine gluma, tekst i jednostavna ali efektna inscenacije urađena u sistemu kamera, kao snimljeno pozorište. Međutim, u ovakvom konceptu starinske TV drame, nije se ništa izgubilo jer su dva osnovna elementa a to su verbatim tekst i glumačka igra izvanredni.

Dejan Suđić, teoretičar dizajna našeg porekla radio je na časopisu Oz ali se ne pojavluje kao lik u ovoj drami.

Drama je napravljena u ciklusu PERFORMANCE.

[crippled_avenger]

SONGBIRD u produkciji Michaela Baya je triler nastao tokom COVID-19 mera. Režirao ga je Adam Mason po scenariju koji je napisao zajedno sa svojim stalnim saradnikom Simonom Boyesom.

Mason i Boyes su pre ovoga radili niz nezapaženih horora i kako su privukli pažnju Michaela Baya nije do kraja jasno, pa ipak sa njegovim jasnim producentskim vođenjem, dobrom glumačkom ekipom u kojoj ima bivših zvezda, perspektivnih glumaca i karakternih veličina kao što su Demi Moore, Alexandra Daddario i Bradley Whitford, snimaju film kog se Bluhmuse u PURGE fazi ne bi postideo.

Film se dešava 2024. godine kada je COVID-19 mutirao u COVID-23 koji je smrtonosan i prenosi se kroz vazduh. Narod je izolovan po kućama a po ulicama idu ili komunalci u skafanderima ili ljudi koji imaju imunitet i naprosto mogu da se slobodno kreću.

Oni na koje se sumnja da su blesni šalju se u Karantin, mesto sa kog nemaizlaska i na kom zaraza hara i niko ne želi tamo da završi. Stoga postoji i ilegalno tržište propusnica sa "imune" ljude.

Prica prati jednog kurira koji isporučuje razne stvari zatvorenim ljudima i njegovim očajničkim pokušajem da nabavi propusnicu za svoju simpatiju čija se baka inficirala i stoga je čega transport u Karantin.

Ideološki gledano, ovaj film ima jak antiestablišment stav i junake koji se opiru nametnutiom epidemiološkim merama. To je odlična postavka za priču ali ne i sistem vrednosti tako da autori vrlo pažljivo i taktično grade okvir u kom bi se to moglo prihvatiti.

Isto tako, iako je reč o trileru koji obiluje fikcijom ne odlazi se ni u kakvu teoriju zavere oko COVIDa.

Film je sniman u raznim formatima, korišćene su razne kamere i izvori slike, i autori su dosta govorili o tom stilu. Međutim, nije to ništa novo, tako nešto su već radili Schulman i Joost u svojim filmovima.

Film je atmosferičan, tenzičan i sporadično začudan. Niz stvari jako dobro radi. Sa nevelikim budžetom stvara solidan utisak postapokalipse u Los Anđelesu, odlični su objekti u kojima se priča odvija i ceo koncept je sproveden veoma uspešno te se u filmu uopšte ne vide tragovi nekakve improvizacije i ograničenja koje nameću okolnosti.

Štaviše, ovim filmom sam do te mere zadovoljan, da ću mu baš zbog nevolja tokom kojih je snimljen dodati pola zvezdice više, jer ovo je gimmick koji je rezultirao sasvim solidnim filmom.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Nema, Bay je majstor. Rado ću ovo pogledati.

[crippled_avenger]

Nema, Bay je majstor. Rado ću ovo pogledati.

Veliki gospodin!

[Truman]

Crippled, jesi li konačno odgledao ovaj izuzetan a podcenjeni film?
https://www.imdb.com/title/tt6476140/?ref_=nm_flmg_act_5

[crippled_avenger]

Nisam još


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Truman]

Ne znaš šta propuštaš!

[crippled_avenger]

 EDUCATION je peti film u McQueenovoj antologiji SMALL AXE. Ponovo je reč o istinitoj priči, o dečaku iz doseljeničke porodice sa West Indiesa koji u osnovnoj školi više ne može da prikriva svoju disleksiju i posle par gafova bova poslat u specijalnu školu za decu ometenu u razvoju. Tamo se ispostavlja međutim da nastavnici ne rade svoj posao i da su crna deca intelektualno superiornija od bele, te se ispostavlja da je godinama bila politika da se crna deca bez ozbiljnije analize šalju u ove škole, što znači da su mnogi ljudi sasvim adekvatnih sposobnosti bili gurnuti na marginu društva, u slabije plaćene poslove itd.

Priča je surova, iako je potpuno realistična i ne prikazuje specijalnu školu kao mesto nekog naročitog užasa koliko prostor javašluka i sistemske diskriminacije.

McQueen fantastično rekonstruiše kraj sedamdesetih/ početak osamdesetih, sa odličnom glumačkom podelom kad je reč o likovima svih generacija. Vizuelno, ova rekonstrukcija takođe sjajno izgleda, ponovo evocirajući i kolorit i estetske izbore osamdesetih.

EDUCATION je jednočasovni rad i zaista sjajno zaključenje jednog kapitalnog televizijskog projekta koji je potpisao Steve McQueen.

Da je ovaj film išao u bioskope, zaslužio bi * * * 1/2

[crippled_avenger]

CRUMBS Miguela Llansoa je groteskna apokaliptična SF komedija art house usmerenja koja govori o nekim preživelima posle apokaliptičnog događaja u kome su simboli popularne kulture postali božanstva i sve se ispremetalo. Ali, sve je jako pretenciozno, dešava se u Etiopiji i sa tek nešto više od sat vremena trajanja ozbiljno testira strpljenje gledalaca. Ali, ko voli ovako nešto i tretira SF kao prostor za neko artističko iživljavanje besmisleno satirične vrste, treba da utefteri ovaj curio.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE STAND IN Jamie Babbit, po scenariju Sama Baina je imao barem tri aduta koja su me jako privukla. Jamie Babbit ima hit and miss karijeru ali ima zanimljive filmove. Zatim tu je Drew Barrymore koja je sjajna glumica i pritom veoma zanimljiv autor nezavisno od toga. I konačno, tu je briljantni britanski scenarista Sam Bain koji je godinama bio neposredni saradnik Jesse Armstronga. Jesse je sada high flying scenarista SUCCESSIONa a Sam Bain pokušava da se snađe u Americi ali mu ne ide tako dobro.

CORPORATE ANIMALS je bio prilično grozan, a THE STAND IN nažalost nije mnogo bolji. Ako imamo u vidu reputaciju Drew Barrymore ovaj film je bolje bilo da se shelfuje i da se ne pokazuje javnosti jer je nepodnošljiv.

Prvo, ovo je komedija koja želi da ima i neke elemente melodrame, a ne funkcioniše ni jedno ni drugo. Kao satira savremenog Holivuda je šuplja, a što je najgore od svega, Drew igra dve uloge u ovom filmu i ne uspeva da podigne ovaj materijal a to je uspevala čak i u naslovima kao što je BLENDED.

Sam Bain pravi satiru Holivuda, i upkos tome što je tamo već neko vreme, reklo bi se da ju je postavio sa odnosom nekoga izvan Tinseltowna, i njegovi uvidi su šuplji, to su opšta mesta, a priča stand inu zvezde gross out komedija koja je prvo odmeni u rehabu a potom u životu, usput ispunjavajući svoje snove o poziciji isprazne holivudske zvezde

Jamie Babbitt se nije uopšte snašla sa materijalom a Sam Bain je napisao scenario u kom se trudio da junaci imaju što atipičnije reakcije na ono što im se dešava i na kraju je napravio celinu bez istinskog dramskog sukoba.

A kako je sama premisa sa zamenom identiteta pravljena kao nešto iz čega bi moglo da prositekne upravo nešto u smeru jačeg dramskog sukoba i zamene koja ih generiše, onda je THE STAND IN još i na tom nivou šupalj jer ne uspeva da kapitalizuje svoju premisu.

Sve u svemu, shelf je bio najbolje rešenje za ovaj film ali se nije desio.

[crippled_avenger]

GRACIE Davisa Guggenheima je nastao u produkciji Elisabeth Shue i njenog brata Andrewa. Manje je poznat podatak da je njihov otac bio poznati sportski radnik koji je radio u raznim međunarodnim misijama po Africi i pored svog osnovnog posla jevanđelizovao fudbalsku igru. Elisabeth Shue je kao devojčica igrala fudbal sa dečacima a njen brat Andrew je uspeo da pored glume bude i i MLS igrač i da se zapljune u nekim inauguralnim sezonama MLS lige, a da prethodno overi i neke afričke šampionate.

Andrew Shue je najpoznatiji po ulogama u sapunicama i u ovom filmu igra omanju ulogu jednog od trenera. Dermot Mulroney igra oca naslovne junakinje a Elisabeth Shue njenu majku.

Gracie je devojčica koja igra fudbal i živi u porodici fudbalskih fanatika a njen stariji brat je heroj lokalnog srednjoškolskog tima. Kada joj brat pogine u saobraćajnoj nesreći, Gracie odlučuje da počne da igra fudbal, i zbog te želje koja se ne može ispuniti postaje raspušteno dete, loše društvo je uzima pod svoje, da bi se potom otac posvetio ispunjenju njenog sna.

Kako u New Jerseyu nema ženske ekipe, Gracie ide na probu muške ekipe i prolazi trial, usput se suprotstavljajući lokalnim školskim vlastima.

GRACIE na nivou postavke sadrži apsolutno sve moguće elemente sportskog filma - junaka autsajdera koji uspeva uprkos nesavladivim preprekama, administratore iz saveza koji ometaju junaka u toj nameri, jak lični motiv, tragediju koja prekida uspešnu karijeru ali drugima služi inspiracija.

Sve su to veoma polovni delovi, i cela ideja da devojčica može da igra fudbal sa muškarcima je sama po sebi apsurdna ali Carly Schroeder je dovoljno energična u glavnoj ulozi, iako deluje kao da se previše ne trudi i Davis Guggenheim, veoma potcenjen reditelj igranih sadržaja sa bitnim dokumentarnim uspesima, jeste dovoljno motivisan da oni to sve nekako prevazilaze.

Iako je Elisaberh Shue delimično svojom životnom pričom inspirisala ovaj film i producirala ga, a Guggenheim joj je suprug koji je to sve režirao, i uprkos tome što se na kraju pred špice javlja potpis o detaljima borbe za priznavanje ženskog fudbala i nabrajaju trofeji reprezentacije SAD, GRACIE me nikada nije ubedio da je istinita priča.

Ali jeste uspeo i poučan eskapizam namenjen mlađoj publici, sa veoma solidnim scenama našeg fudbala koji je pomalo insceniran kao američki, ali ne mari.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ARCHENEMY Adama Egypt Mortimera je zanimljiv žanrovski film, urađen u maniru onih pomalo underground i B-žanrovskih radova osamdesetih kakve je snimao Alex Cox.

Glavni junaci su brati i sestra iz hooda. On je mladi web-autor koji želi da se proslavi na sajtu koji objavljuje razne sadržaje a ona je mlada saradnica lokalnog narko dilera.

Njegov put da uđe u svet web-izdanja je preko lokalnog beskućnika za kog ljudi misle da je šizofreničar jer priča da je ratnik iz druge dimenzije koji je sleteo na Zemlju. I naravno, vremenom će se ispostaviti da on zapravo ima misiju na Zemlji i da ovde nije baš zalutao.

Tog ratnika u efektnoj roli igra Joe Manganiello koji je odličan kao beskućnik u kom se krije superheroj.

Film nije savršen, ali ako imamo u vidu da je reč suštinski o derivatu indie filma, na kraju je ovo skup veoma zanimljivih rola i nekoliko jako dobrih scena, sa skoro sasvim bez loših. Film je simpatičan, zanimljiv i mislim da zaslužuje pažnju, te da mu se za neke nedostatke na nivou opšteg sklada i ujednačenosti može progledati kroz prste.

Uostalom ni filmovi Alexa Coxa nisu bili savršeni i baš im je protok vremena da tu neophodnu patinu zbog kojih ih danas gledamo kao klasike.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE PULIC IMAGE IS ROTTEN Tabberta Fillera je dokumentarni film o Johnu Lydonu posle razlaza sa Sex Pistolsima i kasnijem osnivanju Public Image Limiteda. Film ide hronološki, nudi dosta dobre arhive, ima relevantne sagovornike i sve to je jedan dobar land grab jer prosto tu su Lydonovi saradnici, tu je on kao ozbiljna njušketina, tu su Thurston Moore i Adam Horowitz i Moby kao fanovi. I sad teško je reći da to nije superzanimljivo za gledanje i da nema šta da se vidi, ali na kraju krajeva stvar je linearna i kako sve to odmiče tako se gubi osnovna tema odnosa u osnivačkoj grupi i kreće da se pojavljuje postava raznih plaćenika koji su cirkulisali kroz grupu, i tu stvari postaju dosta nabacane i postaju ponovo zanimljive tek kada je Lydon posle prve pauze morao da primi unuke svoje supruge i brine o njima što je dosta lud deo priče.

U svakom slučaju, Lydon je ozbiljna grala i svakako da ovo treba pogledati. Međutim, autor je morao reducirati ovaj središnji deo sa sešn-muzičarima jer tu se gubi poažnja gledalaca i jedva se oporavi kasnije.

No, sve vreme je to prijatno za gledanje, i sve je to bitan deo istorije pop kulture.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MAJBOURIM Reze Dormishiana je interesantan i atipičan iranski film. Sam zaplet nije toliko neobičan za tamošnju kinematografiju. Glavna junakinja je mleda devojka, beskućnica koja radi kao surogat-majka za svog momka-makroa. Kada jedan gospodin ne uspe da je učini trudnom, šalju je na pregleda kod ginekologa i ispostavlja se da je izvršena hirurška sterilizacija. Nije joj jasno kada.

Druga glavna junakinja je pravnica koja se bavi borbom za ljufska prava i kreće da je zastupa u pokušaju da se razjasni kako se to desilo.

Treća glavna junakinja je lekarka koja je izvršila intervenciju.

Motiv za intervernciju nije jasan, da li je to vladina zavera da se podvezuju beskućnice? Da li je to reakcija lekarke na to što je shvatila šta je ovoj mladoj ženi dešava?

Reza Dormashian dolazi iz lekarske porodice i emotivno je investiran u milje o kome govori i prikazuje milje koji je možda medicinski u osnovi ali je i dalje politizovan i podložan raznim uticajima, i ličnim i političkim.

U pogledu prikazivaje društvenih problema, film je veoma otvoren i nema mnogo ustezanja, mada naravno i dalje je veoma teško videti ženu na ekranu bez marame i sl.

No, Reza Dormashian spada u generaciju reditelja koji snimaju društvenokritičke filmove o evropskom maniru. Njegov konkretni rukopisa je malo arhaičan, sa dosta filmaža, zumova, nekih energičnih švekoova i jump cutova, i to je na neki način dalo filmu visoku energiju. Počinje furiozno i odlično izlaže priču ali vremenom tempo postaje previše jednoličan, film je "brz" ali tup, bez prave dinamike. Isto tako, u nekom momentu posle prve trećine postaje i prilično dijaloški i preachy.

No, imajući u vidu iranski film inače, MAJBOURIM je hrabar zahvat i zanimljivo iskustvo. Nažalost, kao što smo videli proteklih nekoliko godina, iranski film je otišao daleko ispred ovog dometa. No, i dalje ovakve stvari privlače pažnju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

QAR QAIAR Naghija Nematija je iranski krimić koji bismo mogli definisati kao neo noir. Film govori o lovcu na ptice koji postaje svedok ubistvo jednog bogatog čoveka i odlučuje da uceni počinioce, i time se upliće u klasičnu noir zaveru.

Sam žanrovski aspekt ove priče je poprilično jasan i nije preterano inovativan, ali milje u kom se dešava priča, i način kako junaci žive je veoma zanimljiv i zbog toga je ovaj film najinteresatniji za gledanje.

Dok je neo noir aspekt u principu veoma informisan, "pismen" ali rutinski, sve ono što ga okružuje je autentično i to je jedan od zanimljivih recepata kako raditi aproprijaciju žanra izvan prirodnog ambijenta u kom se u on inače odbija. Međutim, filmu nedostaje još jedan sloj invencije da bi bio zaista dovoljno jak da pruži nešto dovoljno novo, što nadilazi radoznalost ljubitelja žanra.

S druge strane, u festivalskim okvirima, ovaj film ima autentičnost i dosta toga interesantnog.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BREACH Johna Suitsa je nešto zaista loše. Nekakav generički DTV akcijaš smešten u svemir, sa Bruce Willisom u letargičnoj ali ne baš tako maloj ulozi, gde deluje da su pre svih scenografija, Willis i Thomas Jane, možda mogli biti i smislenije iskorišćeni, ali ideja je izostala.

To da ne valja priča nije novost, ali imajući u vidu ogromnu produkciju scenarija u Americi, od strane raznih početnika, amatera i generalno ljudi koji bi radili za nula dinara, zaista je neverovatno da se producenti opredele da snimaju baš ovu besmislenost.

Naravno, možda čak scenario i nije bio besmislica kad je ušao u pripreme ali je postao kada se uz razne uštede, greške, nezainteresovanost zvezda itd. došlo do kraja procesa. Ali ovde zbilja imamo infrastrukturu koja je dopremljena i nije bilo razloga da rezultira nečim ovako lošim...

[crippled_avenger]

TOOMAN Morteze Farshbafa je zanimljiv scorsesovski film o usponu i padu ovinsika od fudbalskog klađenja koji u jednom trenutku stiče gotovo magijsku sposobnost predviđanja rezultata ali kako se bogati i penje na vrh tako polako gubi sve važne ljude i odnose u životu.

Film je po svom karakteru jedan veoma jednostavan moralitet, napisan maltene po postulatima magijskog realizma ako gledamo celinu i šta ona pokušava da kaže.

Međutim, sam sadržaj je skorsezijanski jer prikazuje junaka u veoma jasno determinisanim socijalnim okolnostima, u jednom visokoestetizovanom, frenetičnom ritmu, sa puno nemira u pokretima kamere kojima se pokazuje disperzija njegove pažnje i haotičnost postojanja u kojoj on pronalazi centar u klađenju koje u osnovi ritualističko, hazardersko ali i na nekom specifičnom nivou emotivno.

Junak ulazi u fazu sloma tokom jedne utakmica srpske reprezentacije što je nama dobro poznato stanje. Kada se opkladi na srpsku reprezentaciju, svakome odavde postaje jasno da je ovo priča o tome da je kocka zlo. Ali kad vidimo da opkladio na Krstajićevu Srbiju protiv Kostarike, shvatamo da je đavo tema priče.

Vremenom počinje da krši pravila koja je sam postavio kao što je recimo da se nikada ne kladi na tim za koji navija a vremenom krši i sva ostala, sve do tačke kada pobede na klađenju ne mogu da zamene smisao kog više nema.

Film traje predugo mada je dinamičan za gledanje, i u završnoj trećini počinje malo da se gubi nit. Međutim, ovaj iranski film je vizuelno potpuno atipičan za njih i veoma slobodan u prikazivanju života jedne marginalne grupe i njene anksioznosti i nesposobnosti da se uklopi u društvene tokove.

Film je inače smešten u turkmenski milje, pa se bavi i konfliktima kultura na tom nivoa premda tu nema značajnijih zahvata.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

MY PSYCHEDELIC LOVE STORY Errola Morrisa je kao Marićev opus iz emisije GOLI ŽIVOT urađen na vrhunskom produkcionom nivou, sa visokom veštinom, i naravno sa preskupom arhivom.

Ima li šta loše u tome? Pa, u principu ne, Marićeve emisije su zanimljive za gledanje ako čovek ima zdrav odnos prema onome što gosti govore.

Morrisova "gošća" je čuvena Joanna Harcourt-Smith i ona priča svoju životnu priču. Da li je ona Mata Har hipi pokreta koja je namestila Learyja da postane doušnik tajnih službi? Da li je ona iskrena žena koja je volela harizmatičnog lidera u vremenu slobodne ljubavi i onda su oboje potpali pod pritisak FBI? Da li ona nama priča jednu jako uzbudljivu priču koja je u svakom svom detalju senzacionalistička zato što je genije samopromocije i egzibicionistkinja?

Na to nam Morris ne daje odgovor. I u tom smislu on je isti kao Marić koji sedne i onda loži ljude da lupetaju, bez filtriranja šta je istina a šta izmišljotina.

Da li je MY PSYCHEDELIC LOVE STORY zanimljiv za gledanje? Izuzetno.

Da li je vešto urađen? Itekako.

Da li ovo možemo smatrati vrednim doprinosom rasvetljavanju značajnih istorijskih događaja? Nikako.

I u tom smislu, to što je ovo Errol Morris, čuveni autor i autoritet, ne znači da ovo nije veoma atraktivno urađen tabloidni rad koji se pretvara da je prava stvar.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

NIGHT TRAIN TO VENICE Carlo U. Quinterioa je film koji je savršeno skrojen za sramotno delo iz mladih dana kog će se velika zvezda rado stideti u intervjuima kasnije. I Quintero je snimio takav film za Hugh Granta.

Razne verzije ovog filma su u opticaju, ja sam gledao neku koja je skoro pola sata kraća od neke "kompletne" ali nema zime, ovaj film ne bi mogao biti mnogo bolji ni da je bitno duži.

Reč je o jednoj Italo papazjaniji snimljenoj mnogo posle vremena kada su takvi filmovi bili u zenitu. Čak me je i podsetio na jedan upečatljiv Baldijev sleazefest a ceo zaplet sa bandom neonacista i nekim misterioznim zlim starcem kog igra Malcolm McDowell je toliko stupidan i nerazvijen da ni ne mora da bude jer je sve do te merr stripovski prenaglašeno u ravni nekog nemog filma.

Ovaj film međutim na sve to ne da nije nemi nego je i ozvučen nekim cheesy pop pesmama koje imaju naslov filma i to je sve onako strašno.

Međutim, stvar nije dovoljno strašna dok ne postane malo i tužna a za to se pobrinuo direktor fotografije Armando Nannuzzi jer slika a pod tim mislim na kompoziciju kadra i kolorit, čak i pristojno izgleda, pa onda sve ovo deluje još uzaludnije jer ovakva premisa zalsužuje tehnički neispravnu realizaciju a nije je dobila.

[crippled_avenger]

WONDER WOMAN 1984 Patty Jenkins je neobičan promašaj u DCEU. U trenutku kada su sa BIRDS OF PREY napravili svog DEADPOOLa i to veoma Woke jer je ženski, WW 84 dolazi kao produžetak onoga što je dalo dodatni impuls i spasilo DCEU propasti posle izlaska JUSTICE LEAGUE. Međutim, u ovom trenutku pobede, dok se čeka famozni Snyderov Cut, WW 84 je ozbiljan misstep koji je imao neke zaista sigurne adute.

Prvo i osnovno, imao je dobru volju prema prvom filmu koji je bio korektan ali precenjen i postao je uvod u veoma solidne, čak i jako dobre DCEU filmove, ali je bio ipak nekako sterilan, i AQUAMAN je u odnosu na njega bio napredak ali u sličnom pravcu. Kada je BIRDS OF PREY to iznivelisao uvodeći punky street-level duh i jači pečat autorstva (i to u oba unita jer je Chad Stahelski radio drugi) u WW 84 se očekivalo barem da se dostigne ono "staro".

Jedan od jakih aduta prvog filma bilo je vraćanje priče u epohu. Wonder Woman je dejstvovala u vreme Velikog rata, a epoha je uvek zgodna za reboot superherojskog univerzuma jer je to period čudnih kostima i neke stvarnosti koje više nema i u koju je lako utkati superheroje. Matthew Vaughn je to briljantno uradio u FIRST CLASSu, praktično oživevši X-MEN posle Ratnera i omogućivši ulazak u fazu koja će vrhuniti LOGANom uprkos nekim generic X-MEN naslovima koji postepeno istrošili energiju akumuliranu ovim rebootom.

Taj adut se ponavlja i u drugom filmu - on se dešava u 1984. jednoj rado rekonstruisanoj eri u današnje vreme koja nam je dala neke seminalne filmove, pesme i uopšte imaginarij.

Konačno, sama priča sa Maxom Lordom i Cheetah je veoma zanimljiva i prilagođena 1984. godini. Naime, imamo antičku boginju-ratnicu koja dolazi u vreme "greed is gooda", pomame za video fitnessom, vrhunskog konzumerizma i tehnološkog booma, arapskog etničkog terorizma i Hladnog rata, i imamo njen sukob sa negativcem koji dolazi upravo iz ako ne Stoneovog WALL STREETa a ono svakako iz Scorseseovog WOLF OF WALL STREETa i negativku koja je psihološki osakaćena kulturom gledanja Fondinih VHSova o aerobiku i idealima izgleda.

Kada na to dodamo odlično koncipiranu ljubavnu priču gde negativčev device vraća Diani njenu životnu ljubav i dovodi je pred romantično iskušenje kameronovskih razmera, i to baš u godini TERMINATORa, onda zaista imamo jednu veoma potentnu osnovu.

I kada film krene, prvih recimo pola sata deluje kao da bi ovo mogao biti veoma relaksiran, zanimljiv, čak na nekom nivou i znakovit superherojski film koji je lepršav na površini ali kaloričan u samoj mašineriji. I onda junaci odu u Egipat i ceo film ode u vražju mater.

Laici bi rekli, "potrošene su pare na početku", ali film se ne snima po redu, i rekao bih da se ovde desilo nešto drugo. Ako nije problem u samom scenariju, onda je svakako problem u ritmu i montaži gde posle dobrog i bogatog uvoda ulazimo u jednu smandrljanu razradu i jednu antiklimaktičnu završnicu koja je mnogo bolje zamišljena nego što je realizovana.

I to je šteta jer je WONDER WOMAN 1984 film koji se bavi nekim arhetipskim tipovima ali se i jako dobro bavi epohom u koju je smešten, a posredno i našim vremenom gde je šarlatan sličan Maxu Lordu bio predsednik najmoćnije svestske sile. I ovo je samim tim još propuštenija prilika.

Pomalo je neverovatno da je Warner pustio ovakav film pred ljude, naročito jer je imao lufta posle premijere koja je otkazana da možda neke stvari koriguje i spase. Teško je zamisliti da je Warnerov top brass pogledao ovaj film i rekao, "To je to. To smo hteli." a već su trejleri u kojima je New Orderova pesma bila jači adut od materijala iz filma sugerisali da ovde nemaju šta da nam pokažu.

Za razliku od JUSTICE LEAGUE koji je meni već kao team up idejno delovao kao inferionrna zamisao, sa slabim negativcem i zbrzanim narativom, gde treba da vidimo ima li Snyder Cut više smisla, kod WW84 deluje da je ovo mogao biti dobar, čak i važan film.

Scene u kojima Wonder Woman ima lomove oko toga što mora da se rastane sa Steveom su urađene en passant a mogle su biti antologijske melodramske situacije u istoriji superherojskog filma. Isto važi i za smak sveta u kom ljudi ispunjavaju svoje želje tokom plana Maxa Lorda, koje su ovde slabije nego onaj amok koji imamo u Vaughnovom KINGSMANu (a sa čijim drugim delom WW 84 deli Pedra Pascala).

Konačno zamisao da posle poraza, negativci uvide svoju grešku i prežive, maltene nekažnjeni je jako intrigantna i to mi se takođe veoma dopalo, ali se ovde ne razrađuje u pravoj meri taj momenat gde su svi - pa i naslovna heroina - pogrešili i svi se na kraju iskupili.

Posle tog uvodnog sugar rusha nažalost film postaje i veoma nevešto realizovan, i sad dobro - nije iznenađenje suočiti se sa tim da Patty Jenkins nije neki znalac, ali ona nepogrešivo promašuje u scenama svake vrste. Ni njene ljubavne ni borilačke scene posle prvih pola sata nisu dobre. Scene sa specijalnim efektima su sramotno loše za savremeni film ovolikog budžeta. I dok sam u početku još mislio da su neke od njih throwback na osamdesete i na tehničku arhaiziranost tadašjeg filma, na kraju sam shvatio da nisu.

Ako imamo u vidu budžet i dopunsko vreme koje je studio imao da snimi ovaj film i da ga lepo upriliči, WONDER WOMAN 1984 je zaista nesvakidašnji promašaj koji na kraju čak deluje i dosta autentično, da ne kažem jedinstveno po tome koliko je loš.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE EMPTY MAN Davida Priora je veoma zanimljiv horor koji žanru prilazi veoma ozbiljno a nastao je u major produkciji i čini se da je nekako propao kroz distribuciono sito prilikom fuzije Disneya i Foxa, i tom prilikom je čak dumpovan u bioskope.

Reklo bi se da su studiji digli ruke od ovog filma i da je zato ostao dug preko dva sata, a to trajanje se moglo reducirati, premda mu daje izvesnu atmosferičnost. Lično, obradovalo me je što film traje toliko i nije mi bilo naporno, ali mislim da su neke scene možda mogle ići brže.

Ono što je možda najčudnije u ovom filmu jeste to što je reč o ekranizaciji stripa koji je po konceptu dosta blizak nekim konvencionanim high conceptima, nekim creepypastama i sl. ali je u pristupu veoma seriozan. Sve ove je lako bilo zamisliti i kao nekakav Blumhouse ali Prior ga je iskazao maltene kao neki EXORCIST koji prebazilazi očekivanja žanra.

U pojedinim situacijama čak sam koncept horora koji se ovde tretira na neki način deluje neozbiljnije od rediteljskog pristupa i to je manjkavost koja doprinosi poštoanju za ovaj film.

Naime, Prior uzima jednu horor priču koja nije bez gimmicka, da se odmah razumemo, i od nje pravi film koji je maksimalno zaintersovan da ispripoveda ono što je izabrano. I u tom smislu, u Priorovom postupku nema gimmicka, sve se radi ozbiljno, a saveznika za to ima u James Badge Daleu koji je naravno idealan za zlogu detektiva sa mračnom životnom mukom koji ne veruje više ni u šta ali je spreman da se iskupi ako može tako što će pomoći jedinoj osobi koja mu je ostala, a koju krivi kao uzrok svoje tragedije.

James Badge Dale se odlično nosi sa ovom rolom, i pronalazi pravi balans u reakcijama koje ima na različite dramatične stimuluse.

Meni je osnovni problem ovog filma na kraju bio subjektivan, a to je što mi je sudbina glavnog junaka bila kudikamo strašnija od strave koja ga čeka. Ali konačno i to je priznanje THE EMPTY MANu da je od high concept horora prerastao do filma o ljudima.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

REMANDO AL VIENTO Gonzala Suareza je priča o druženju Lorda Byrona i Percy Shelleya, i njihovih raznih žena, jarana i sl. Film ima nekoliko verzija u pogledu trajanja, a meni je šaka dopala najkraća, i čini se da je jedino ona danas dostupna, pa moram da naglasim da možda grešim dušu.

Gonzalo Suarez snimio je film koji hardverski podseća na mnoge britanske filmove smeštene u epohu, a Hugh Grant je veoma harizmatičan i komičarski nadaren u ulozi Lorda Byrona, postepeno se transformišući u ogorčeniju i korodiralu verziju te ličnosti kako film odmiče. Elizabeth Hurley igra Claire Clermont i ovo je snimanje na kom su se njih dvoje upoznali. Ona je tada zaista nadomak zenita u pogledu izgleda i šarma.

Ipak, njih dvoje su pomešani sa ostatkom podele koju ne čine Englezi, i koja je delom nahovana, i to dovodi do diskrepancije u glumačkoj igri, do raznih disbalansa. Gonzalo Suarez na sve to dodaje i lik neke "golemovske" prikaze koja ovim junacima donosi nesreću ali umesto zanimljivog žanrovskog začina ili nekog znakovitog elementa kojim se ispoljava sudbina ili kazna koju su "prizvali" sebi, taj monstrum deluje campy, nažalost.

Ukupno uzev, ovo je film u kom ima šta da se vidi, ali rekao bih da je sasvim zasluženo danas zaboravljen.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

DRUK Thomasa Vinterberga je nova saradnja sa njegovim stalnim piscem Tobias Lindholmom koji je napravio veoma respektabilnu karijeru kao reditelj, doduše u kooperaciji sa Noerom.

Vinterbergov film ima sličnu postavku kao TONI ERDMANN ako gledamo konceptualno. Reč je o filmu sa maltene holivudskim high conceptom za komediju koju onda pokušava da razradi u nešto drugo. I zbilja, priča o četvorici nastavnika koji kreću da piju određene količine alkohola da bi isprobali teoriju da čovek ima urođeni manjak alkohola u krvi i da sa određenom dozom nalazi svoj pravi balans.

Lako mogu da zamislim Adama Sandlera i njegove jarane kako se raspojasavaju u ovakvoj premisi a kod Vinterberga ta premisa krene i onda od nje do kraja ne bude ništa naročito. Junaci se propiju, neki propadnu, neki se preporode, i eto to je to. Nema neke gradacije, nema pravog klimaksa, i ne mora ni da bude, Vinterberg ovde pokušava da bude "veliki umetnik", ali film je toliko konvencionalan da bi mu prijalo malo tih uobičajenih dramaturških začina.

U svakom slučaju, DRUK (na engleskom ANOTHER ROUND) jeste još jedan od kurentnih big cinema art house favorita. Uprkos jasnoj antiklimatičnosti i ne sasvim opravdanoj pretenziji, ovo jeste film koji bi šira publika mogla rado gledati u bioskopu, pa je lepo i što je kao takav ovenčan bitnim nagradama i izborom za neodržani kanski festival.

* * 1/2 / * * * *

[milan]

WONDER WOMAN 1984 Patty Jenkins je neobičan promašaj u DCEU.

Vidim da sam jedan od malobrojnih - barem sudeci po drustvenim mrezama - kojima se CZ84 mnogo dopao. Gledao sam ga u bioskopu, pa je mozda i to u pitanju, a mozda su i godine, pa sam postao slab. No, kako bilo, meni je ovo najbolji DC film posle BVS (koji mi je remek-delo), a bilo je par momenata na kojima sam pustio suzu, a koji imaju veze sa lore-om strip serijala (recimo, kada avion kojim lete postane Dajanin invisible jet).

[crippled_avenger]

SHADOW IN THE CLOUD Roseanne Liang, po scenariju Maxa Landisa je neobično važan žanrovski film koji je iz festivalskog circuita uspeo da dođe do nekog limited bioskopskog života i VODa. Nisam siguran da bi bez Covoda ovaj film napravio nešto bitno više u bioskopima, ali to sada nije ni važno.

Ovaj film je važan u pogledu same naracije gde nudi jedno veoma propulzivno pripovedanje koje se obraća novoj generaciji gledalaca koje zanima krtina, i nemaju potrebu za nekim tipičnim foršpilima i obavrznim figurama kako bi se izgradila tipična stuktura akcenata i intervala. Naravno, još jako dugo se neće na taj način raditi mejnstrim, a s druge strane, ovakav postupak je odavno prisutan u art house naslovima i u nekim malo pustolovnijim žanrovskim radovima ali ovde je doveden do krajnje ganice.

Kadriranje sa dosta subjektivnog, mada ne kao first person igra kao HARDCORE HENRY, sa dosta pokreta kamere koji u montaži daju propulzivnu celinu, sve to dodatno pojačano kadriranjem koje evocira Looney Tunes crtaće sa pokretima kamere koji su drski, fizički često nelogični kao i sama događanja na ekranu ali u toj anarhičnosti veoma evokativni.

I tu tenziju film drži u nekih sedamdesetak minuta efektivnog trajanja gde shvatamo da je za ovakvu priču i ovakav postupak to taman dovoljno, i da je ovo žanrovski film nekog drugog vremena i za publiku koja je kako rekoh malo prezupčila i želi da ode korak dalje od onoga što im se inače nudi.

S vremena vreme pojavljuju se autori sa takvim rukopisima, bilo da je reč o Tayloru & Neveldineu ili recimo Krameru iz faze RUNNING SCARED, i to su neki proboji kojima se ispituju nove mogućnosti i ponešto od toga preuzima mejnstrim.

Ono što je zanimljivo u ovom filmu jeste to da Max Landis u njemu ima priču koja je po kapacitetu B ali po emotivnim i žanrovskim elementima i svežini u potpunosti A, i plasitra je kao jedan čak i bukvalno mali, nevaljali žanrovski film, bilo da je to referentnost na Looney Tunes crtać o gremlinu, Dantea, TWILIGHT ZONE ili AMAZING STORIES.

Iako su se Liangova i Chloe Moretz maksimalno distancirale od Landisa, ovo je njegov film, on je autetur iza svega ovoga i to mu niko ne može oduzeti koliko ga god one terale odatle. Ono što Landis vraća ovoj vrsti filma je to što ga ponovo čini bezobraznim. I to mi se jako dopada. Ako su JJ Abrams i Julius Avery u OVERLORDu preoteli sirotinji WW2 horor, SHADOW IN THE CLOUD ga je vratio.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Crippled, jesi li konačno odgledao ovaj izuzetan a podcenjeni film?
https://www.imdb.com/title/tt6476140/?ref_=nm_flmg_act_5

Mislim da se taj film nazalost nece dopasti Kriplu, za to sto je to modernizovana verzija filma Identity(2003) a Kripl ne voli taj film.

Ovo je dosta jaka prijava. Spoiluješ mi film koji čovek želi da pogledam...

[crippled_avenger]

https://starikadar.blogspot.com/2021/01/stari-top-10-2020.html

Godišnja lista, mada se sa Cornera da naslutiti šta vas tamo čeka...

[crippled_avenger]

Philip Saville je po scenariju Michaela Eatona režirao televizijski film FELLOW TRAVELLER o scenaristi koji beži iz Holivuda u vreme McCarthyjevog Lova na veštice i HUACa. Zavrpava u Britaniji gde takođe nailzi na teškoće ali u Holivudu počinje da se odmotava klupko o držanju kolega kada mu najbolji prijatelj počini samoubistvo.

Ron Silver igra scenaristu a Hart Bochner njegovog najboljeg prijatelja koji je leading man glumac po uzoru na Errola Flynna recimo. Veoma je zanimljivo videti ovu dvojicu ikoničnih epizodista (premda je Silver imao veću reputaciju) kako se snalaze u ovakvim rolama. Doduše, Silver ovde zaista glavnjak i nosi ga bez problema.

Eatonov scenario kombinuje savremeni realizam sa estetizacijom koja je provejavala u filmu pedesetih, i to se jako dobro oseća u ogledalu. Onima koje interesuje tema biće zanimljivo da vide i britanski ugao cele priče, odnosno kako je izgleda BBC tog vremena i kako je izgledao eho HUACa u Britaniji koja sa Amerikom ipak ima Special Relation, kao što znamo.

Saville je dokazan stručnjak a ova BBC i HBO koprodukcija je veoma skrupulozno i vešto realizovana, pa je sve ovo pravo uživanje za ljubitelje i poznavaoce.

[crippled_avenger]

DEATH TO 2020 je mockumentary koji je producirao i između ostalih pisao Charlie Brooker. Poznati glumci poput Hugh Granta i Sama Jacksona igraju sagovornike iz sveta nauke, politike i kulture koji rekapituliraju ovu tešku i apsurdnu godinu.

DEATH TO 2020 ima production value pravog dokumentarca kakv bi se mogao pojaviti na nekom kanalu i biti čak veoma gledan, sa glossy sagovornicima i skupom arhivom i te estetike se drži dosledno i sa punim ubeđenjem.

Naravno, intervencija je humor i način na koji različiti tipski karakteri reaguju na razne događaja iz 2020.

Sve je to OK, ali na kraju krajeva nije baš naročito subverzivno i kreće se generalno u kvirima nekog mejnstrima koji je već prilično istrošen na meme sceni. Ima u ovom TV specijalu smešnih stvari, ali nema nekog novog pogleda na stvari niti jače dekonstrukcije kakva bi se od Brookera očekivala.

[crippled_avenger]

WITHOUT WARNING: THE JAMES BRADY STORY je priča o Reaganovom savetniku za štampu Jimu Bradyju koji je teško ranjen prilikom čuvenog atentata na Reagana. Jim Brady "The Bear" je bio jedna od harizmatičnih ličnosti tadašnjeg američkog političkog života.

Kada ga je metak pogodio u glavu i ostavio na ivici smrti, nastupio je period oporavka koji je bio mukotrpan i frustrirajući za njega, između ostalog i zato što je učinio njegov dotadašnji život veseljaka koji se izuzetno mnogo fizički ispoljava potpuno nemogućim, a o poziciji moći koju je imao, da ne govorimo.

WITHOUT WARNING je u osnovi priča o oporavku jednog čoveka koji jeste bio zaista veliki napor i snaga volje, ali u sebi nosi i političku dimenziju. Naime, Brady je ostao reganista čak i u najdubljoj krizi, i zabranjivao je ženi da nastupa na skupovima koji su protiv NRA, iako je atentat bio umnogome ostvaren zahvaljujući tome što je bila veoma slaba kontrola kome se prodaje oružje.

Brady ipak u jednom trenutku mora da se suoči sa time da njegov oporavak nikada neće biti potpun, i da se neće vratiti u Belu kuću. To saznanje ga u spoju sa raznim posledicama povrede baca u očajanje...

Michael Toshiyuki Uno je televizijski film režirao konvencionalno. Scena atentata na Reagana je zanimljiva ali nedorečena i to važi za mnoge bitne scene, premda na ključnim dramskim tačkama radi ozbiljan posao.

Beau Bridges i Joan Allen su sjajni kao Jim Brady i njegova supruga koju ozbiljno uzdrma ceo događaj a kasnije je u velikoj meri iskušava i proces rehabilitacije.

Ljubavna priča supružnika je opipljiv deo ove priče iako nije osnovna tema i to je nešto na čemu možemo da zahvalimo upravo paru glavnih glumaca.

NRA je negativno reagovala na film kada je prikazan na HBO 1991. godine premda se nimalo nije bavio ključnim događajem a to je donošenje Brady Billa, odnosno zakona koji je izborila njegova supruga da se kupcima oružja mora dati rok za proveru od nedelju dana.

Film nije partijaški u klasičnom smislu, ali definitivno podbada Reagana

[crippled_avenger]

OUR SONS Johna Ermana je bila topical LGBT drama iz vremena kada je AIDS još uvek bio smrtna presuda i govori o majci gej sina koju igra Julie Andrews koja odlazi u Arkansas da proba da nagovori majku njegovog ljubavnika koji je na samrti - igra je Ann-Margret da dođe i obiđe ga poslednji put.

Julie Andrews i Ann-Margret igraju junakinje čiji su odnosi u današnjoj kulturi verovatno opšte mesto i cela emancipacijska priča sa sofisiticiranom Julie koja pokušava da preumi "zatucanu" provincijalku Ann-Margret danas deluje reduntantno, ali u vreme izlaska ovog TV filma, to su još uvek bile relevantne teme.

U tom smislu, i sionovi koje igraju Hugh Grant i Željko Ivanek, i majke, ovde su protagonisti priče koja nudi dosta toga novog u jednom miljeu koji je tada još uvek u izvesnoj meri bio tabuiziran ali je s druge strane došao u fokus javnosi i ušao u fazi senzibilizacije javnosti za drugačije životne stilove.

U vreme izlaska ovog filma, AIDS je odnosio niz žrtava, kako anonimnih tako i iz javnog života, pa je samim tim OUR SONS došao u pravom trenutku. Danas, naravno sve ovo deluje kao nekakav školski film.

U svakom slučaju, sa četiri inspirisana glumca u centru, John Erman je snimio televizijski film kog je život umnogome prevazišao jer sada ni HIV više nije tako opasan kao tada a položaj LGBT populacije je drugačiji, ali na svu sreću ono što donose likove nije neistinito i samim tim nije passe.

[Meho Krljic]

Nisam verovao da ćemo ikada dočekati nastavak Grizlija... Ali evo, dočekali:


'Grizzly II: Revenge' Review: An Infamous Abandoned Film Gets Finished ... Off

[crippled_avenger]

HOSTILE WATERS je koprodukcija BBC i HBO koju je pisao čuveni Troy Kennedy Martin a režirao David Drury koji je imao određene cenjene radove u žanru političkog trilera. Televizijski film govori o nesreći kada su se u Atlantskom okeanu sudarile američka i sovjetska podmornica neposredno pred sastanak Gorbačova i Reagana u Rejkjaviku.

Sudar je doveo do teških oštećenja na sovjetskoj podmornici i do čuvene tragedije koja je bila u to vreme, a i kasnije izuzetno isptaćena u medijima.

Amerikanci su dugo posle nesreće imali nešto različite verzije tog događaja od one koja je prikazana u knjizi i televizijskom filmu.

Druryjev film je korektan. Zanimljivo je da Max Von Sydow igra admirala sovjetske flote koji smatra da napuštanje plovila i evakuacija uz pomoć Amerikanaca ne dolazi u obzir, na isti način kao što kasnije u Vinterbergovom KURSKu igra visokog funkcionera sa istim stavom.

Ipak, ovaj televizijski film nastao je u heydayu podmorničkog filma, posle McTja i HUNT FOR RED OCTOBER i nije baš visoko dobacio u tom nekom pogledu.

[crippled_avenger]

 Odavno nismo gledali komedije Davida Zuckera, možda je razlog za to činjenica da je prešao u svet politike i počeo da snima filmove i propagandu za Republikance, možda je razlog to što su se pojavili  neki novi i mlađi specijalisti za parodije. U svakom slučaju, Zucker se vratio kao "krativni konsultant" na filmu MOSSAD Alon Gur Aryea.

MOSSAD je klasična parodija u Zuckerovom maniru, dakle jedna neprekidna opšta dekonstrukcija i šala na temu filmskih tropa, u ovom konkretnom slučaju špijunskog filma i Mossada kao globalno prepoznate avangarde među tajnim službama. Ipak, isto tako bitno je naglasiti da je uprkos postojanju bogate izraelske televizijske produkcije u tom periodu gotovo u potpunosti izostala referenca na njihove televizijske hitove o tajnoj službi.

MOSSAD se tako u maniru NAKED GUNa i HOT SHOTSa šali sa filmovima o Bondu, Ethanu Huntu i likovima poput Jacka Bauera. Zaplet sa tehno-milijarderom recimo veoma je blizak KINGSMANu koji je sam po sebi već neka vrsta parodije.

U svemu tome, MOSSAD naravno ubacuje dozu lokalnog šmeka, iz žanra "filmovi o Bondu se ne dešavaju u Izraelu i zato je smešno". Problem je u tome što nije baš tako. Izraelci jesu veoma prisutni i u najvišoj holivudskoj produkciji i kao junaci i kao domaćini bitnih špijunskih situacija.

Nažalost, MOSSAD propušta priliku da se pozabavi vrlo zanimljivim pitanjem antisemitizma Iana Fleminga u čijim su izvornim romanima - premda se to u filmovima ne vidi - Jevreji uglavnom bili negativci i vezani za tipične pozicije moći koje im se pripisuju u antisemitskim pamfletima (bankari, juveliri).

U tom pogledu, MOSSAD jeste dekonstrukcia i često je smešan, ali nije onoliko temeljan koliko je mogao biti. Alon Gur Arye u svakom slučaju dosta solidno realizuje zuckerovsku komediju i fanovi tog pristupa mogu da uživaju u gotovo pa retro štimungu koji, pošteno govoreći, odavno nisam sretao. Doduše nove parodije zbilja odavno nisam ni gledao, ali pamtim da sam u filmu SCARY MOVIE 3 uživao više nego u filmovima koje je parodirao.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE LADY AND THE HIGHWAYMAN je televizijski film koji je producirao legendarni Lew Grade, u vreme izlaska filma već Lord Grade i nadovezuje se na stare filmove kakve je nekad pravila kuća Gainsborough. U ovoj ekranizaciji Barbare Cartland ne igra James Mason i ona nije pravljena za bisokope, više za evropsko televizijsko tržište i okuplja eklektičnu glumačku ekipu, od američke televizijske zvezde tog vremena Emme Samms, preko mladih up and comera Lysette Anthony i Hugh Granta u naslovnim ulogama, pa do Olivera Reeda i Iana Bannena u ulogama negativaca i Johna Millsa u polusnu. Tu ima zaista jakih njuški, Michael York igra kralja, Robert Morley nekog juristu a Gordonu Jacksonu je ovo poslednja rola.

Zaplet je u duhu viteških priča smeštenih u vreme tokom i neposredno posle Cromwellove strahovlade. Mlada grofica ostaje sama na svetu i da bi spasila svog brata udaje se za starca iz nove vlasti kog se gadi. Posle venčanja, on je napastvuje ali je spasava mladi odmetnuti aristokrata, sada highwayman i spasava je. Među njima se rađa ljubav ali mladu groficu život vodi na dvor gde će se ponovo sresti sa njim.

Adaptacija Terencea Feelyja nije preterano vešta i možemo reći da je ovaj film mogao biti precizniji i pre svega u moderniji u pogledu narativa, a naročita fokusa na ono šta je važno a šta ne u ovoj zamršenoj i prigodno naivnoj priči. John Hough je rutinski sve to realizovao ali je stavio dovoljan fokus na glumce da barem oni pruže sve što treba i te ključne uloge su dobre.

U tom pogledu, iako krajnje anahron u postupku i vidno pravljen sa idejom da prodaje "imena" a ne kvalitet, ovaj televizijski film dobija neku vanvremensku dimenziju kroz dobar glumački nastup.

[crippled_avenger]

IMPROMPTU Jamesa Lapinea je veoma zanimljiv romantični film koji se nalazi na ničijoj zemlji između melodrame, biografije i komedije, o ljubavi George Sand i Frederica Chopina u Parizu. Ovaj film svakako ne možemo tretirati kao verodostojnu istorijsku rekonstrukciju, ali isto tako iako kroz njega provejava duh Kena Russella, ovo nije ni neka od njegovih ekstravagancija o ličnostima iz ovog vremena.

Judy Davis izuzetno energično i šarmantno igra George Sand tada u punom naponu ispisivanja svojih autobiografskih tomova, romana i šokiranja malograđana. Njena nova simpatija, hteo on to ili ne postaje Chopin, mladi i osetljivi poljski virtuoz koji nije siguran ima li čemu da se nada u životu. Julian Sands igra Liszta i on spada među racionalnije likove u ovoj družini, što samo svedoči o energiji Sandove.

Film je razbarušen, izuzetno duhovit i sigurno realizovan, jednostavan i povremeno digresivan, ali sa puno duha koji kompenzuje za izvesne viškove koji na kraju ipak imaju funkciju u celini i prate duh umetnika o kojima govore a daju i IMPROMPTUu fizionomiju period piecea.

U ovoj plejadi sjajnih glumaca, ključna je Judy Davis i ovo je prevashodno šou George Sand kao lika i nje kao glumice, tu nema nikakve dileme.

BRIGHT YOUNG THINGS Stephena Frya je ukupno uzev jači od ovoga, ali ko je voleo taj film treba da vidi IMPROMPTU.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Aaron Moorhead i Justin Benson produkciono napreduju iz filma u film ali njihova poetika u suštini ostaje u domenu žanrovskog indie ugođaja. SYNCHRONIC počinje kao nekakav košmarni horor sa protagonistima iz posade ambulatnih kola, ali vremenom se ispostavlja kao TWILIGHT ZONEičan SF o neobičnom designer drugu koji dovodi do enigmatičnih povreda i smrti svojih uživalaca.

Moorhead i Benson svoj indie senzbilitet pre svega ispoljavaju kroz to što se drže fokusa na karaktere i što ritmički ne vode film ka nekakvom klimaktičkom pojačavanju već prate priču u njenom duhu kako misterije, tako i senzacije. Kako se film kreće prema kraju krši neka naša očekivanja da mora ulaziti u sve veću eskalaciju i psihofizičku ekspanziju i samim tim nema fizionomiju blokbastera ili tipičnog žanrovskog filma.

Međutim, ovo svakako jeste njihov najkonvencionalniji rad u kom ponavljaju recept spoja karakternog odnosa i psihološkog problema istraženog kroz prizmu nekakve natprirodne pretnje iz domena fantastike.

Anthony Mackie je odličan kao leading man i za sada je izgradio veoma zanimljiv profil kao heroj ambicioznih streaming radova sa povremenim iskoracima u bioskopski film. Podela je u principu solidna i uspeva da pruži ono što Moorhead i Benson traže u pogledu obrade karaktera.

Realizacija u pogledu efekata i vizuelnosti je pristojna, i u kontekstu sasvim funkcionalna, ali u tom domenu Moorhead i Benson definitivno nisu prva liga i imaju prostora za napredovanje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE LAIR OF THE WHITE WORM Kena Russella je film koji sam reprizirao posle dužeg vremena i nažalost nije mi se popravio utisak koji sam stekao prvi put sam ga gledao. Naprosto, uprkos snazi Russellovog rukopisa koja je rekao bih nesporna, i koja se ogleda u njegovom odnosu prema erotizmu i provokaciji, ovaj film nosi u sebi nešto vašarski što ipak ne uspeva da pronikne u nekakvu suštinsku bajkovitu jednostavnost natprirodnih narativa.

I onda na kraju ono što dobijamo je forma koja je iznad suštine, a da ni ta forma nije izbrušena, odnosno ona je sve vreme izvedena baš tako kao da je nešto drugo adut filma. A toga drugog nema, ovo nije horor, nije komedija, nije ni nekakva erotska forma, nije ni žanrovska ortodoksija, nije ni art house, ovo je sve od toga pomalo, i to se može pravdati Russellovim autorstvom, ali možda baš na tom nivou ovde najmanje dobijamo jer sem njegove drskosti nema mnogo obeležja njegovih najuspešnijih ostvarenja.

Međutim, ono što ovom filmu ne može da se ospori to su neki uspeli detalji koji ga čine zanimljivim curiom. Ne samo Hugh Grant i Peter Capaldi u glavnim ulogama, i zanimljiv dizajn i realizacija monstruma već čitav niz nagoveštaja da je ovo pažljivijom realizacijom mogao postati bitno bolji film.

Ovako ostaje samo jedna usputna stanica u nekoliko bitnih karijera.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

LOCKED DOWN Douga Limana je film koji je snimio po scenariju Stevena Knighta tako što su početkom jula 2020. krenuli da razgovaraju o tome da bi možda mogli da slikaju neki "mali film" u oktobru, do septembra su imali deo scenarija i produkcioni paket, potom 18 dana snimanja i film je izašao 14. januara 2021.

Film je urađen u stilu Starog Holivuda, bez mnogo mistifikacija, na način koji je karakterističan za indie film, ali isto tako i za film koji nema nikakvo marketiško ili festivalsko taktiziranje.

Nedostajalo nam je malo tog indie duha hitnosti, to je još preostalo bilo kod Soderbergha, ali Liman, iako dolazi ispod istog indie šinjela, poslednjih godina ipak jeste radio neke nekonvencionalne major filmove i tentpole spektakle, i u tom smislu njegov ulazak u to je pravo osveženje.

Uprkos tome što je Liman old money, on je sa istočne obale i nije deo holivuske aristokratije, tako da je on krenuo iz pozicije indie reditelja sa malim budžetima, i taj gerilski pristup je očuvao na major filmova, postepeno dobacivši do toga da bude Cruiseov reditelj za "zahtevnije" projekte.

Međutim, čini se da Liman još uvek pokušava da bira projekte po tome koliko su izazovni i da samim tim nekako još nije uspeo da se sasvim ukalupi kao tipični holivudski reditelji tentpole filmova koji su malo filmski autori a malo rukovodioci stomilionskih preduzeća.

LOCKED DOWN je bio izazov i veoma je zanimljivo čitati o njegovom nastanku jer u njemu Liman i neke skroz johnhustonovske avanture, tipa letenje privatnim klipnim avionom od kuće u SAD do Londona.

No, sam film je izuzetan. Po kapacitetima ovo je jedan veoma "mali" indie film sa poznatim glumcima, istovremeno duo drama o dvoje izolovanih ljudi koja prerasta u heist film na jednoj fascinantnoj i do sada veoma retko korišćenoj lokaciji, sa suspenseom, harizmatičnim likovima, romansom, pljačkom, svim što treba.

Film ni po čemu nije hendikepiran izuzev što govori o jednom periodu koji nas je sve hendikepirao i samim tim je specifičan i ne može se pobeći od načina njegovog nastanka. Ali, verujem da će ovaj film imati svoje mesto u istoriji ne samo curio već i kao jedan u suštini dobar two-hander.

Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway su briljantni u glavnim ulogama. Uprkos tome što njih dvoje nemaju isti star wattage, ona je ipak snažnija zvezda, ovde je ta hemija u skladu sa pozicijom likova i njihovim power dynamicom unutar priče.

Scene u kući su snimljene energično, reklo bi se gotovo mladalački a vremešni Remi Adefarasin u svom maniru pruža vitalnu partiju onda kada se to najmanje očekuje, i to još u vreme Covid-19 što je poseban kuriozitet.

Film je kupio Warner Brothers i pustio ga na HBO Maxu, kako će na kraju krajeva puštati sve svoje naslove namenjene bioskopima u 2021. godini. Teško je reći šta bi LOCKED DOWN napravio u bioskopima jer je ovo grown up movie ali nije prestige picture, međutim nije ni daleko od toga.

U svakom slučaju, Anne Hathaway nastavlja sa zanimljivim izborom uloga, koji oduševljava još od COLOSSAL ai pre njega.

Limanova režija je sigurna, energična u kamernom filmu, što je uvek poseban razlog za uživanje, i fini je njegov povratak grown up movieju, naročito u svetlu ideje da sledeći film snima sa Cruiseom u svemiru.

Otud, LOCKED DOWN je film koji su snimili veoma bogati i afirmisani filmaši željni avanture i što se mene tiče ovo nije puko zadovoljaavanje njihove sujete i prekraćivanje dosade. Ovo je "pravi" film, mnogo zanimljivijih od mnogih koje snimaju u redovnim okolnostima.

Knightov scenaro je vešt i u interpretaciji ovih glumaca nekako se prevazilazi njegova potreba da se Pisac oseća u svakoj situaciji. Izgleda da u Knightovom rukopisu nema ništa toliko loše što dobar reditelj ne može da ispravi, ako ćemo već da parafraziramo čuveni kritiku jednog Siegelovog filma gde je kritičar rekao da nema ništa loše u "autorima" što dobar scenario ne može da popravi.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Ovo bi trebalo da se gleda:


https://youtu.be/u8ZsUivELbs

[crippled_avenger]

Mehmete, večeras!

[crippled_avenger]

RUN HIDE FIGHT Kyle Rankina je još jedan Cienstateov kontroverzni žanrovski film koji je doživeo premijeru u Veneciji. Samim tim, već je zanimljivo da se pridružio ranijim uspešnicama Dallasa Sonniera kao što su RIOT IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE. S druge strane, za razliku oda Zahlerovih filmova ili SPARROW CREEKa, Rankin nema nikakve arty ambicije i kreće se striktno žanrovskom praktično exploitation rutom.

Ono što Rankin bira je međutim put čistog akcionog trilera, žanrovskog filma bez ostatka u kome se vrši jedna inverzija situacije koja sama po sebi deluje znakovito i obrće okolnosti na način koji delo čini višeslojnim. Naime, ovo je priča o school shooteru u kojoj učenica preuzima ulogu spasioca i činioca koji je u stanju da odbrani svoje drugove i nastavnike.

Pojednostavljeno rečeno ovo bi se moglo smatrati kao "DIE HARD u školi", ali stvar je nešto dublja. Naime, dok je DIE HARD polazio od postavke u kojoj se lopovi prave da su teroristi, ovde imamo film koji praktično promoviše jednu NRA agendu kroz priču o nečemu što je od Columbinea pa nadalje zapravo rak-rana ove organizacije.

Dakle, ovde imamo učenicu koja baš zbog toga što joj oružje nije strano i što je od oca vojnog veterana naučila kako da lovi i da se ne plaši uspeva da pruži otpor. To je paradoksalno i NRA agenda, da bi se school shooting sprečio kada bi đaci i nastavnici bili pripremljeni na oružani otpor eventualnim napadačima, dakle rešenje je po njima u više oružja a ne u zabrani.

U tom smislu, RUN HIDE FIGHT produžava tu lozu Sonnnierovih rebel žanrovskih filmova pravljenih za deo Amerike koji ne mora nužno da podržava Trumpa, ali njime nije sad ni zgrožen. Ipak, čini se da je RUN HIDE FIGHT zbog svoje nepretencioznosti i manjka art ambicija na neki način otpisan čim se pojavio i nije dobio onu radoznalost kao Zahler i SPARROW CREEK.

U tom pogledu, lako je složiti se sa protivnicima ovog filma, da on ipak estetski nije toliko složen, odnosno da njegova višeslojnost više proizlazi iz te bazične inverzije premise i njenog odjeka u javnosti i načina na koji "okida" polarizovanu javnost nego iz nekih autorskih intervencija.

Ako izuzmemo tu intervenciju, zbilja RUN HIDE FIGHT je prilično solidan akcioni triler, odlično glumljen i za Rankinove dosadašnje standarde izuzetno zrelo tehnički realizovan, sa jasnim vizuelnim konceptom i osmišljenom estetizacijom.

Ako bismo uzeli da tumačimo najkrupniji nedostatak filma to su svakako negativci - odnosno banda o četiri school shootera sa kojima se junakinja sukobi. Njihova motivacija je previše raspričana, premda je motiv njihove ambicije da sve prenose u socijalnim i tradicionalnim medijima dosta savremen i dobar. Međutim, konvencija da school shooteri uzimaju taoce i cela tenzija oko toga mogla je biti nekako "zategnutija", film tu ima dosta komocije i ne podiže ulog u pogledu napetosti na onaj neophodni DIE HARD nivo, a istovremeno to što ga ne diže na najviši nivo ne uspeva da kompenzuje nekim realnim uvidom tipa da klinci school shooteri i nisu baš tako sposobni kao Hans Gruber. Motivacija frustriranih tinejdžera je takođe malo garden variety ali je u jednom preokretu ona recimo čak i solidno iskorišćena kada se jedan od napadača pokoleba.

U tom smislu, negativci nisu totalni promašaj, daleko od toga, ali ta linija je prosto morala biti utegnutija da bi film bio istinski ubitačan.

Sve ostalo je odlično i ovo je mogao biti besprekoran akcioni triler da je to pitanje negativaca bilo bolje osmišljeno ili barem malo jače "ušrafljeno".

Darin Moran, posle velikog iskustva švenkera ovde pravi još jednu veoma dobru fotografiju i škola koju snima ne zaostaje u pogledu estetizacije mnogo za prostorima u kojima se odvijao ELEPHANT. Čini mi se da je Kyle Rankin, bez ulaženja u parodiju, svakako imao Gusa Van Santa na umu kada je konstituisao ovaj prostor.

Uprkos tome što ovo nije skup film, zapravo odlično izgleda i u tom smislu moram da ponovim koliko me je Kyle Rankin čije ranije filmove pamtim kao aljkave ovde obradovao.

U scenarističkom smislu inače, RUN HIDE FIGHT ima i neke onako školske momente sa dodatnim motivacijama junaka koji čine character arc, a ovde je to rtrauma glavne junakinje zbog smrti majke. I te situacije u kojima ona komunicira sa majkom koja joj se ukazuje kao duh su dobro iskorišćene da ilustruju ono što je poenta filma.

U tom pogledu, RUN HIDE FIGHT me je po nekoj odnovnoj dinamici odnosa podsetio na BECKY koji je bio prehvaljen, kao što je i ovaj film nepravedno oklevetan.

Istini za volju, Cinestate i Dallas Sonnier su prošli kroz košmarnu imploziju ove godine zbog ponašanja redovnog saradnika firme Bena Shapiroa prema saradnicama, ali i zbog nekih problema koji su se dešavali na setovima njihovih filmova. Sasvim sigurno da je imidž ovog filma podneo udar i zbog toga, a ni smena na čelu SAD neće mnogo pomoći.

Nezavisno od toga da li će Cinestate opstati ili ne, Dallas Sonnier ostaje zanimljiva producentska figura sa upečatljivim izborom tema, saradnika i krajnjim rezultatima. RUN HIDE FIGHT je svakako jedna od stvari koje će činiti njegovu zaostavštinu.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Mehmete, večeras!

Excelsior! Ja ću, doduše, večeras gledati poslednju epizodu Klana, valja Skerli odati pošti do kraja 

[crippled_avenger]

Sve epizode KLANA ste pogledali samo montažer i ti. Za Skerlu nisam siguran.

[Meho Krljic]

Montažer je, primetiću, radio za sve pare. Bez šale, ovo je serija sa najmanje praznog hoda u istoriji srpskih serija u ovom milenijumu.

[crippled_avenger]

Smatram da je ovde ako išta jasno koliki sam fan Jima Browna. Samim tim je film u kom je Jim Brown jedan od protagonista od najvećeg značaja za mene. Ovde je Jim pojavljuje na vrhuncu NFL karijere tokom Alijevog meča sa Listonom u Majamiju, kada je Mohammad Ali po želji Malcolm Xa - svog mentora - okupio još i Sam Cookea.

Ideja je bila da Malcolm X inicira i Browna i Cookea kao vodeće mlade afroamerikance u Nation of Islam prema kom i on sam u tom trenutku oseća duboku skepsu.

Tokom te noći se dešava najveći deo film ONE NIGHT IN MIAMI, nastalog po pozorišnom komadu Kempa Powersa.

Film je režirala Regina King i ovde nažalost imamo primer zanimljive televizijske rediteljke, premda je Regina primarno glumica, koja je krenula pod patronatom Johna Wellsa i snimila upečatljive epizode njegovih signature serija SOUTHLAND, SHAMELESS i ANIMAL KINGDOM. Nažalost, ONE NIGHT IN MIAMI je stagnatan film koji ne samo da ne uspeva da se odmakne od onoga što je pozorišni predložak nego je i sam taj tekst šupalj i prazan i može se svesti na nivo kratkog filma.

Tema je sama po sebi zanimljiva, kako biti moćni crni celebrity kog uvažavaju i belci u rasno segregovanoj Americi. I to je tema koja ima svoju potentnost i danas, međutim Kemp Powers tu ne dolazi do nekih dubljih uvida. Razgovori koje junaci vode su slika i prilika grupe samosvesnih i natprosečno inteligentnih mladih ljudi koji su svesni svog uspeha i potencijalnog uticaja ali tu ne dolazi do neke sinteze niti do nekog dubljeg zaključka.

Film je snimljen korektno ali sterilno, bojažljivo i školski. Fokus je na dijalog i na glumce i oni su dobri ali cela priča je prosto previše tanka i bez pravog uvida. Rekonstrukcija epohe je korektna ali više na nivou nekog HBO filma iz devedeseih nego nečega baš modernog.

Regina King režira ovo veoma mlako, kao materijal u kom je dovoljno što se sureću četiri izuzetno bitne istorijske ličnosti. Ali, nažalost to nije dovoljno i uprkos energiji talentovane glumačke podele, na kraju imamo ipak samo četiri glumca koji se prave da su slavne ličnosti.

Otud ONE NIGHT IN MIAMI nema fizionomiju prestige picturea, uprkos mojim simpatijama i temi koja me veoma zanima.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

BLITHE SPIRIT je najnovija od nekoliko ekranizacija komada Noela Cowarda. Najčuvenija je ona koju je snimio David Lean i kojom nije bio zadovoljan jer mu se Coward mešao u posao.

Sličnu temu na superioran način obradio je Robert Zemeckis u briljantnom filmu DEATH BECOMES HER i BLITHE SPIRIT kao nova ekranizaciji u režiji Edwarda Halla dolazi dosta kasno u ovom ciklusu.

Osnovni adut ovog filma je glumačka podela koju predvode Dan Stevens, Isla Fisher, Leslie Mann i Judi Dench. I u tom smislu, naročito ako ste fan neke od ovih zvezda već imate šta da vidite u ovom filmu. Međutim, tu se manje-više i iscrpljuju kvaliteti.

Hall drži tempo na visokom nivou, glumci to igraju, tehnički je korektno sklopljeno sve, međutim, nema pravog ubeđenja, nema onog snažnog istinskog humora. Sve je u najboljem slučaju tek simpatično i sve je to OK, ali se od ovakve ekipe na ekranu ipak očekivalo neuporedivo više.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

OUTSIDE THE WIRE Mikaela Haesftroema je Netflixov akcionoi SF smešten u blisku budućnost hde u zaraćenoj Ukrajini, mladi oficir i kiborg idu u misiju iza neprijateljskih linija kako bi sprečili proruske odmetnike da se dokopaju nuklearnog oružja.

Film je sniman u Mađarskoj i uprkos tome što se ona ovde i koristi kao istočnoeveropska lokacija, ona nažalost ne izgleda preterano dobro, iako je autentična i trebalo bi da bez probelma dočara tu posttranzicionu, postsovjetsku pustoš. Nažalost, film nije nešto preterano dobro izveden i inače pouzdani Haefstroem ovde pravi jedan trom film,, prepun viškova na nivou zapleta, događaja, likova, i sve to ni na koji način ne doprinosi raskoši već priličnoj teturavosti ove priče.

Pasaži između akcionih sekvenci su dugi i spori. Akcione sekvence su nemaštovite i uglavnom slabo napravljene. Specijalni efekti su osrednji i ovde imamo posla sa onim za šta Netflix filmove uglavnom nepravedno optužuju, a to je nemaran žanrovski hack koji se igra da je pravi bioskopski film ali nije.

Ako je EXTRACTION sa time možda koketirao na nivou nekih elemenata priče, ali u glumi i akciji bio real deal od početka do kraja, i isporućio fizionomiju pravog blockbustera, onda OUTSIDE THE WIRE zapravo jeste to.

Međutim, nije ovom filmu samo problem tehnika i kako je sklopljen u pogledu kadriranja i efekata. On ima problem ritma i iznad svega, uz sve ono što donosi problem scenarija, taj ritam nije postignut u kvalitetu same slike i montaži.

Naprosto, u slici, u bojama nema dinamike. A onda je ta jednolična sepija još dodatno dotučena montažom koja je mogla biti dinamičnija, ne nužno samo u ubrzavanju radnje već i u boljem akcentovanju.

Situacija u kojoj Ameriknci čuvaju mir u Ukrajini i ratuju sa ruskim proxyjima preko svojih je geopolitički intrigatna, ali je jasno da niko nije razmišljao ni o ćemu kada vođu ruskih ratnika nazivao "Vukom sa Balkana". Dakle, tu se mnogo stvari pomešalo ovim momcima, ili je film do te mere obavešten o temi da je ukalkulisao i srpske dobrovoljce u Ukrajini, ili je pak zamislio neki rat na Balkanu u međuvremenu gde bi došli Rusi.

Anthony Mackie je standardno dobar, ali ovde za početak nije dovoljno dobro snimljen da bi se istakao kao zvezda, pa onda ni ne može da dobije vizuelnu potvrdu svoje nesporne harizme. Šteta. Haefstroem je imao lucidnih momenata u filmu ESCAPE PLAN i finog old school snalaženja ali toga ovde nema. Ovo je sub-Blomkamp, na planeti dosade.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Daniel Lombroso je u filmu WHITE NOISE snimio jedan od najuzbudljivjih dokumentarnih filmova o alt.rightu baveći se trima bitnim ličnostima ovog pokreta, i prikazujući ih pre svega kao ljude koji se kriju iza javnog nastupa, za koji do kraja nije jasno da li je trolovanje ili istinsko uverenje.

Tu su Richard Spencer, čovek koji je skovao termin alt.right, gonjen zbog nereda u Charlottesvilleu, kontroverzan zbog niza javnih nastupa i skandala među kojima je bio i pozdrav HEIL TRUMP, koji su njegove pristalice pozdravile sporadičnim nacističkim pozdravima.

Zatim, Mike Cernovich, čovek koji je krenuo iz pickup artistryja i manosphere blogginga u neko generalno alt.right eksponiranje.

I konačno, Lauren Southern, mlada vankuverska blogerka, youtuberka i politička aktivistkinja koja želi da se u zapadnom svetu očuva bela zapadnjačka većina.

Daniel Lombroso izlaže ideologiju ovih ljudi ali pre svega pokušava da pronikne u njihove ličnosti, i to ne samo u temu njihovog odnosa prema toj desnoj ideologiji koju zastupaju već ko su zapravo oni.

Imamo mi kod nas sličnih likova koliko hoćemo, čak i sa veoma sličnim backgroundom, tako da možemo reći da je prisutna određena doza identifikacije ali ovde je zanimljivo da su ovo osobe koje su imale uticaj na javno mnenje najmoćnije svetske sile, a samim tim i na globalne tokove.

Richard Spencer deluje kao jedan dendi, neostvareni avangardni pozorišni reditelj iz dobrostojeće kuće koji ima neostvarive krupne fantazije znatno oblikovane SFom ali i imaginarijem filmova o evropskim desničarima i simpatizerima nacizma. Njegova klasična ideja, okrenutost malo avangardi a malo klasičnoj umetnosti, relativno dobrostojeća porodica iz koje dolazi svakako čine da iza scene on deluje kao man child koji tek treba da odraste i za sada se dobro zabavlja izigravajući nacistu i potom negirajući da on to zapravo nije.

Mike Cernovich je pak klasični oportunista, sitni prevarant koji ceo život pokušava da živi od svog (ne)rada, podvaljivanja nekakvog life coachinga, stavova, proizvoda za zdraviji život, pa je deo toga bilo i blogovanje oko alt.righta u kom je došao i uzeo šta je mogao.

Lauren Southern je pak jedna devojka željna eksponiranja, ponekad uznemirena vlastitim vrednostima koje propoveda kada heroji iz manosphere krenu da joj se nabacuju pa ne znaju kad je dosta, kada govori kako želi porodicu ali nije sigurna da je spremna za to, ili kada se uprkos svojim stavovima zaljubi u čoveka koji nije belac ili nastavi da se politički angažuje iako se zavetovala da će isključivo biti majka i brinuti o porodici.

Lombroso nas do ovih utisaka dovodi bez ikakvih agresivnih intervencija u postupku. Gledaoci imaju priliku da sami svedoče ovoj demistifikaciji i prepoznavanju i to je najveći kvalitet ovog inače nesporno veoma dinamičnog i solidno estetizovanog filma.

Može se postaviti pitanje da li je ovaj vid "humanizovanja" ljudi sa ekstremne desnice skrupulozan, ali s druge strane i alt.rightovci uvek mogu reći da su ovom "humanizacijom" njihovi heroji uniženi i svedeni sa javnih ličnosti na demistifikovane ljude sa izraženim slabostima. Otud, iako autor i film imaju jasan predznak, čini mi se da je ovo više portret ličnosti iza nekih opasnih ideja nego rasprava o tim idejama.

* * * 1/2 / * * * *