The Crippled Corner

[crippled_avenger]

LA TRIBU Fernanda Coloma je priča o osramoćenom HRu jedne firme koji je posle masovnog otpuštanja imao seks skandal i nakon svega pokušao da se ubije. Samoubistvo mu ne uspeva i on završava sa amnezijom kod svoje biološke majke koja ga je kao malog dala na usvajanje i uključuje se u njenu plesnu trupu u kojoj se ona oslobađa stresa sa grupom žena koje život nije mazio.

LA TRIBU ima zamršen zaplet i predistoriju lika kao telenovela ali je u osnovi reč o komediji sa dosta gross outa. Upravo u gross out domenu donosi par sjajnih scena po kojima se izdvaja. Ipak, na nivou celine, film je više simpatičan nego istinski dobar.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Empajerova lista 100 najboljih filmova svih vremena je očigledno sastavljana da proizvede svađe na internetu i na porodičnim večerama (mada je zapravo sklopljena od glasova čitalaca):

https://www.empireonline.com/movies/features/best-movies-2/



Mislim, Logan je na njoj. Skot Pilgrim je na njoj*. Ja te filmove obožavam, but c'mon. Guardians of the Galaxy je iznad Sedam samuraja 

*ima i Hot Fuzz

Ne kažem, gornja polovina liste je smislenija makar po sadržaju ako ne po rasporedu, ali moram da se iznenadim kako ovde sem Bong Joon-hoa, Kurosave i Serđa Leonea nema ničega izvan SAD. Okej, ne očekujem da Amerikanci stave Tarkovskog na listu (mada je Empire britanska publikacija) ali jebote da baš nema ni jednog Bergmana ili Godara ili Antonionija (ili barem Vendersa) jeste malo sprdnja.
Ovo je svakako lista notabilnih filmova ali samo ako ste baš ograničen Amerikanac sa vrlo partikularnim žanrovskim naklonom.

Imaš celu teoriju o tome kako liste filmova imaju trendove. I tako je recimo veći upliv psihoanalitičke teorije u kritiku potisnuo one klasične filmske kritičare vezane pre svega za formu, i tako su VERTIGO i CITIZEN KANE potisnuli naslove poput GONE WITH THE WIND i CASABLANCA sa vrha.[/size]E sad, ovde je glasao narod a narod ima potrebu da glasa za ono što mu se sviđa i za ono što voli, a ne za ono što je možda čuo da je važno. Tako da sada Bergman, Antonioni i ekipa treba da se upitaju što njihove filmove niko ne voli na način na koji voli GUARDIANS OF THE GALAXY. Imam par teorija zašto je to tako...

[crippled_avenger]

Imaš celu teoriju o tome kako liste filmova imaju trendove. I tako je recimo veći upliv psihoanalitičke teorije u kritiku potisnuo one klasične filmske kritičare vezane pre svega za formu, i tako su VERTIGO i CITIZEN KANE potisnuli naslove poput GONE WITH THE WIND i CASABLANCA sa vrha.

E sad, ovde je glasao narod a narod ima potrebu da glasa za ono što mu se sviđa i za ono što voli, a ne za ono što je možda čuo da je važno. Tako da sada Bergman, Antonioni i ekipa treba da se upitaju što njihove filmove niko ne voli na način na koji voli GUARDIANS OF THE GALAXY. Imam par teorija zašto je to tako...

[Meho Krljic]

Ma, mislim, ovde je donekle očigledno da se prepoznaju filmovi koji već imaju kulturnu težinu u prevashodno anglo svetu plus novi filmovi koji još uvek imaju neke marketinške aktivnosti. Ali mene najviše zapanjuje koliko je to zapravo uzak pogled na film od strane publike dovoljno napaljene na medijum da glasa na ovakvoj anketi.

[Krsta Klatić Klaja]

Teodor Adorno reko da prosječni gledalac ima 11 godina. To mi je otprilike objašnjenje.

[crippled_avenger]

KING RICHARD Reinalda Marcus Greena bio je jedan od najočekivanijih filmova ove godine što se mene tiče, a svakako kad je reč o Warnerovom slateu koji od početka sezone izlazi uporedo sa HBO Maxom što dovodi do neobičnih rezultata na blagajnama. Naglašavam Warner i HBO Max zbog toga što je ovo film koji je Will odlučio da snimi u okviru tradicionalnih studija baš da bi priča doprla da bioskopa, sa idejom da se ponovo desi communal experience jer ga tema zahteva.

Međutim, to se na kraju nije desilo jer je film krenuo uporedo u bioskopima i na HBO Max i ovaj drugi vid prikazivanja je odneo prevagu, učinivši bioskopski skor KING RICHARDa krajnje skromnim ali ga ne čineći promašajem, što je sad jedan potpuno novi vid apsurda u doba hibridne distribucije. Finansije na stranu, ono što je Will zamislio, to kolektivno iskustvo, ono se uglavnom nije desilo.

Međutim, samo oni koji ga nisu gledali u bioskopu su zapravo na gubitku (usled životnih okolnosti spadam među njih) jer reč je o four quadrant filmu u najboljem smislu te reči, biografskoj priči koja govori o usponu sestara Williams ali nije klišetizirana, delom zahvaljujući njihovoj sudbini, delom zahvaljujući dobroj izvedbi Zacha Baylina kao scenariste, Greena kao reditelja i Smitha u glavnoj ulozi.

KING RICHARD ima u sebi zaista nekoliko slojeva iz kojih bi mogao proisteći po jedan film i obuhvata ih sve, pritom ne stvarajući konfuziju oko toga o čemu je film. Prvi sloj je centralna ličnost Richarda Williamsa, oca sestara Williams i nekonvencionalnog arhitekte njihovog neverovatnog sportskog uspeha. Njegov plan napisan na 78 strana još dok su bile deca, deluje kao potpuni put u propast, isto kao i neke odluke koje je donosio protiveći se savetima vrhunskih profesionalaca, i što je još važnije stvarajući nelagodu svuda oko sebe, povređujući one koje voli.

Richard Williams je u tom smislu nekonvencionalan primer "teniskog oca", jednog koji nije stvorio traume deci terajući ih na trening i stvarajući od njih takmičare pre nego ljude, ali isto tako proizvodeči stres i traume upravo zbog tog "izdvajanja iz miljea". U tom smislu, svet vrhunskog sporta u koji se uključuju veoma mlade devojčice zaista deluje bezizlazno jer i mejnstrim put i alternativni put deluju podjednako teško za mlade i neformirane ličnosti.

Sticajem okolnosti, Williamsov plan je uspeo u meri da su njegove kćeri danas posmatrane kao najveće igračice u istoriji sporta.

Zatim, imamo priču o samom sportskom poduhvatu koja je konvencionalni deo svakog sportskog filma i ona je ovde stavljena u drugi plan, i onako kako treba postavljena u funkciju ispoljavanja junaka, njihovih stanja i emocija.

I konačno, imamo klasnu temu, a to je kako dve devojčice iz Comptona uspevaju u sportu u kome se igrač od malih nogu priprema za karijeru koju možda nikada neće ostvariti, uz ogromna finansijska ulaganja porodice, što je naravno ovaj sport činilo, a čini ga i dalje, gotovo ekskluzivno belačkim. Dakle, ta tranzicija, klasna i rasna je izuzetno bitna komponenta, dolazak afroamerikanaca koji imaju puno uspeha u sportovima koji su lukrativni od malih nogu u sportu koji iziskuje ulaganje, i promena paradigme u tom domenu.

Zach Baylin uspeva da obuhvati sve ove motive a da ne zaguši film. Pritom, strukturira ga jako dobro, ide iz jedne "krupne" celine u sledeću, prateći tok priče, spontano nudeći nešto što ima elemente Best Of događaja a opet sa jasnom propulzivnošću kvalitetne melodrame u kojoj se likovi i odnosi postepeno razvijaju. Ovo je jako vešto postavljen scenario, školski primer mirenja kvalitetnog pripovedanja iz karaktera sa imperativom prikazivanja pivotalnih događaja.

Tom ritmu doprinosi i Green koji film režira akademski, u najboljem smislu te reči, sa jasnim akcentima i intervalima, protagonizmom likovima, pravovremenim ubrzanjima dešavanja kroz optimalnu upotrebu montažnih sekvenci, odličnim izborom koja scena treba da "otraje" a koja ne. I u tom pogledu, Green ovde drži jako dobar podsetnik kako se pripoveda i kako se snima film.

Slikao je Robert Elswitt, stari profesionalac, film je atmosferičan, odlično evocira epohu i ambijente, bez nametljivosti, bez onog naglašavanja - "jao, sada smo u toj i toj godini", i sa veoma energičnim i uzbudljivim sportskim prizorima.

Ključni kohezivni faktor je naravno Will Smith u izvanrednoj glavnoj ulozi kroz koju se prelamaju sve ove velike teme, a da nikada njegov Richard Williams ne prestaje da bude čovek u koga verujemo, iako se sa njim ne identifikujemo, pa ni ne slažemo veoma često. Will Smith vuče ceo film i ostatak glumačke podele koje ja odlična, od devojčica koje igraju Venus i Serenu, do svih ostalih, uključujući i Jona Bernthala u ulozi teniskog trenera Ricka Maccija, u krajnje atipičnoj nice guy roli za njega.

KING RICHARD je pogodak na svim nivoima, i potpuno je jasno zašto je Smith radije odabrao ovaj film od Gunnovog SUICIDE SQUADa, i na koje je sve načine njime oplemenio svoju karijeru u celini, kao i svoj trenutni glumački rad.

Posle filma ALI, ali i CONCUSSION, Smith se nameće kao glumac i producent koji na vrlo interesantan način prikazuje istinite priče iz sveta sporta na velikom ekranu, približavajući ih bez suvišnog doterivanja najširoj publici u njihovoj složenosti.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE MOST BEAUTIFUL BOY IN THE WORLD Kristine Lindstroem i Kristiana Petrija je dokumentarni film o uzbudljivom i tragičnom životu Bjorna Andresena kog je Luchino Visconti izabrao da igra Tadzioa u adaptaciji Manna DEATH IN VENICE. Od momenta kada ga je Visconti učinio "najlepšim dečakom na svetu", kreće Andresenov zanimljiv životni put čiji su raniji koreni u porodičnoj traumi, a kasniji razvoj u neuspelom avanturizmu i potonuću u poroke.

Kao što je pokazao i biografski film o Tedu Gardestadu, Švedska je u stanju da prihvati svoje posrnule anđele i njihovo uređenje bi sprečilo bitno tragičniji ishod od ovog koji je već dosta tužan.

U tom smislu Bjorn Andresen bi imao znatno užasniju sudbinu da je recimo Amerikanac, ali opet - da je Amerikanac ne bi bio Viscontijev "najlepši dečak na svetu".

Film izmiče očekivanjima jer nekako mislimo da će se rad sa ekipom Viscontijevih prevejanih homoseksualaca pretvoriti u pakao iz kog će Andresen izaći sa ožiljcima. Ali zapravo taj imidž sa kojim Andresen nije znao šta da radi i kojim nije mogao da upravlja je osnov njegovog pada.

I u tom pogledu ovaj film je i najzanimljiviji, kada se izađe iz saradnje sa Viscontijem koja je sama po sebi zanimljiva, mi vidimo tu fluidnost šou biznisa u kojoj Andresen luta donoseći odluke koje nisu sve nužno bile pogrešne ali prosto nisu rezultirale uspehom i kontinuitetom u bilo čemu čega se latio.

Film na sve to dodaje Andresenovo istraživanje majčine sudbine a ona ga ja napustila kad je bio dete i potom je nađena mrtva, i to dobija još jedan sloj suočavanja danas jednog oronulog i erodiralog čoveka sa svojim korenima.

THE MOST BEAUTIFUL BOY IN THE WORLD na kraju nema neku poentu ali gledaoca uvlači u vihor Andresenovih pustolovina na isti način kao što je njegov život uvukao njega. Na kraju, kada ga vidimo na setu filma Arija Astera, shvatimo da je ovo jedna od onih tragedija u kojima junak nastavlja da živi što je ponekad i teže od smrti.

* * * / * * * *

[ridiculus]

Teodor Adorno reko da prosječni gledalac ima 11 godina. To mi je otprilike objašnjenje.

Theodor Adorno, 1903-1969, RIP.  Ti njegovi jedanaestogodišnjaci sada imaju najmanje 63 godine.

Veči problem je što se u skorije vreme smanjila i prosečna starost ljudi koji pišu i režiraju, promena verovatno uzrokovana zahtevima tržišta:

https://youtu.be/iIY5b1JMvGs

[Krsta Klatić Klaja]

I to ima smisla. Adornu su filmovi iz šezdesetih bili glupanderski, šta bi tek reko za 21. stoljeće haha

[crippled_avenger]

THE TAMARIND SEED Blakea Edwardsa snimljen po romanu Evelyna Anthonyja špijunski je triler i ljubavni film u isto vreme koji iznova dokazuje da je Edwards bio potcenjeni talenat upravo kad je reč o ne-komedijama. Iako je preterano reći da treba da bude zapamćen po drugim žanrovima, meni je recimo on intimno značajniji po trilerima i krimićima nego po žanru koji ga je proslavio.

U tom duhu treba gledati i THE TAMARIND SEED, film u kom se susreću lecarreovski spy game i ljubavna priča. Osnovni element po kom se ovaj film izdvaja od tipičnog špijunca jeste upravo neprekindo krajnje uverljivo ponašanje junaka koje bi u običnom filmu "zaustavilo" zaplet, ali Anthony i Edwards uspevaju da ga održe u pokretu pa čak i privedu nekakvoj suspense završnici.

Sekretarica britanskog političara zaduženog za bezbednost i visokopozicionirani KGBovac se zaljubljuju na odmoru na karipskom ostrvu. Oboje prijavljuju ovo poznanstvo svojim službama, i oboje bivaju gurnuti u držanje tog poznanstva radi obaveštajne koristi ali uprkos tome što su svesni da ne treba da se prepuste emocijama oni to ipak učine.

Julie Andrews i Omar Sharif se odlično snalaze u glavnim ulogama koje su zanimljivo postavljene, priča je interesantna, Edwardsova režija je nenametljiva i akademska. Sve to na kraju daje utisak da THE TAMARIND SEED "i nije neki naročit film", ali kada krene špica shvatimo da jeste.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE PROTEGE Martina Campbella, snimljen po scenariju Richarda Wenka, nažalost nema dovoljno zanimljivu priču da bi mogao da se izvuče. Campbellova rediteljska veština je tu, i u većini sekvenci on iznova pokazuje da je majstor, ali naprosto ovde nema dovoljno novca da se može prevazaići nažalost dosta rutinski skript koji nagoveštava neke zanimljive odnose - recimo onaj između likova koje igraju Maggie Q i Michael Keaton ali ih nedovoljno razrađuje.

Martin Campbell je tu, i posle FOREIGNERa nije bilo dileme da je i dalje u formi i da može da napravi napet i seksi akcioni triler. Ipak, THE PROTEGE mu ne nudi dovoljno dobar repro-materijal da iznova ponovi svoju magiju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MUŠKARCI Mila Đukanovića je interesantna komedija o veoma zauzetom i zaposlenom mladom bračnom paru s nekoliko dece u kom se muž ponaša stereotipno, dakle posle posla ode s kolegama u kafanu i njegov posao je važniji od ženinog a supruga jedva postiže i da brine o domaćinstvu i na posao.

Jednog dana suprug sticajem okolnosti kreće da brine o domaćinstvu kada se zatekne na bolovanju i vremenom ne samo da postaje vešt u tome već u svemu uživa, potsajući vremenom svojevrsni fenomen unutar samoupravljačke zajednice.

Jedan od scenarista filma bio je i Borislav Pekić koji se pojavljuje i u kameo ulozi lekara koji je šef junakove supruge zadužen za muževljevo bolovanje.

Cica Perović je zanimljiv u glavnoj ulozi iako nije klasičan komičar. Doza letargije koju nosi njegova igra daje slojevitost liku ali umanjuje komediju. Olivera Marković je pravi dinamo u ulozi supruge, a epizodne likove igraju vrsni komičari.

Đukanovićev film je zanimljiv, i pravi iskorak u periodu jugoslovenske socijalističke filmske komedije. Iako krojen po zapadnim uzorima ipak nije toliko ubitačan ni komediografski ni idejno kao radovi američkih savremenika.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

REMINGTON Damjana Kozolea, snimljen po scenariju reditelja i Nebojše Pajkića predstavlja jedan pretenciozan pokušaj snimanja buntovničkog filma, bez pokrića. Sa junacima koji kao da su izašli iz novotalasovskog filma, sa ehom post punka oko sebe i smeštetni u Jugoslaviju krajem osamdesetih i Jugoslavije same, ovaj film je morao ponuditi mnogo više.

Nažalost, na kraju film ne nadilazi nivo studentske vežbe koja bi možda mogla fascinirati kritičare svojim ekscesom, da je iole vešto izveden.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

FOSCADH Seana Breatnatcha je irski kandidat za oskara van engleskog govornog područja, odnosno za strani film i kurizitet je da se svi dijalozi odvijaju na irskom jeziku, a ne na engleskom.

U izvesnom smislu, ovaj film bih najpre mogao porediti sa našim filmom MOJ JUTARNJI SMEH, ali to je izuzetno ostvarenje, dok je FOSCADH otišao previše u taj glumljeni debilitet prožet komedijom koja namerno nije smešna.

Film je simpatičan, unikatan zbog gaelica, i ima glavu i rep, ali ukupno uzev, mislim da bi - uprkos tehničkoj ispoliranosti - teško imao jaču sudbinu od pukog kurioziteta.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

8-BIT CHRISTMAS Michaela Dowsea snimljen je po romanu Kevina Jakubowskog, i projektovan je kao dinamična božićna komedija za klince koja će u sebi nositi dozu tog STRANGER THINGS duha nostalgije za osamdesetim i evocirati uspomenu na Amblin i slične stvari.

Doduše, ovde nema elemenata fantastike, cela priča se vrti oko želje grupe dece da kupe Nintendo, ili ga barem osvoje na lutriji, i na njihove pokušaje da to ostvare. Na tom putu, naravno oni nauče neke bitne lekcije o porodici i Božiću.

Uprkos tome što bi ovaj film svakako mogao biti zabavniji deci nego meni, nedostaje mu nekoliko bitnih aspekata - fascinacija Nintendom ostaje gotovo isključivo na nivou materijalnog fetiša i gejmerski pogled na svet ne utiče na psihu junaka, niti na estetiku filma i to vidim kao veliki previd. Naprosto, taj rani gejming koji praktikuju ova deca morao bi imati većeg uticaja na njih same ali i na autore.

To je krupna propuštena prilika koja se generalno može iskoristiti kao ilustracija za manjak mašte i opštu površnost ovog ostvarenja, koje je dinamično, prijatno, ali naprosto prazno kao Nintendo bez kertridža.

* * / * * * *ž

[crippled_avenger]

U serijalu SHADES OF DARKNESS po prići Elizabeth Bowen i scenariju Dereka Mahona snimljen je televizijski film THE DEMON LOVER. Početkom Drugog svetskog rata jedna londonska gospođa kreće da se seća svoje ljubavi iz vremena prethovnog najvećeg sukoba i odjednom taj ljubavnik kreće da se pojavljuje kao prikaza koja je proganja. Rediteljski postupak Petera Hammonda je arhaičan iako su odnosi među likovima prikazani slobodnije nego što bi se očekivalo od tipičnog prikaza epohe. Na kraju, jedan od aduta zašto istorija pamti ovaj televizijski rad je rana uloga Hugh Granta.

[crippled_avenger]

U serijalu SHADES OF DARKNESS po priči L.P. Hartleya i scenariju Alana Platera snimljen je televizijski film FEET FOREMOST u režiji Gordona Flemynga. Priča je jednostavnija kad je ja pričam nego kad se gleda - dekadentni bogataši kupuju kuću s duhom a kad se on naseli jedini način da se prokletstvo umiri je da neko umre.

Flemyng ovu priču ekranizuje sa visokom dozom vizuelne kulture ali je Plater u adaptaciji nepotrebno komplikuje.

[crippled_avenger]

Po scenariju Paule Milne, baš u vreme EDGE OF DARKNESS, Martin Campbell snimio je još jedan briljantan politički triler o novinaru koji istražuje misterioznu smrt dvoje mladih ljudi, otpisanu kao suicid i na tom putu otkriva veliko partijsko i političko, naravno vojno-bezbednosno zataškavanje.


Paranoja i ovde igra veoma bitnu ulogu i Martin Campbell pokazuje svoj izvanredan rediteljski dar da zarobi interesantne karaktere u napetim situacijama gde atmosfera više preti od konkretnih ubica i uhoda.


FRANKIE AND JOHNNIE spada u one vrhunce britanske televizije osamdesetih kada su stekli prednost koju nikada sasvim nisu izgubili.

[crippled_avenger]

CUCHILLO DE PALO Renate Coste je dokumentarni film o rediteljkinom ujaku kroz koji ona hoće da prikaže sudbinu LGBY populacije u Stroessnerovom Paragvaju. Iako se sam film dotiče činjenice da Stroessnerov sin Gustavo bio homoseksualac i da je zbog toga bio neprihvatljiv oficirima kao njegov naslednik zbog čega su organizovali puč, na kraju Costa ne uspeva da uspostavi taj kontekst i kreće se više nekim obzervacionim putem i relativno banalnim temama iz svakodnevice kojima nekako izmiče ta unukatnost paragvajskog slučaja. Pa ipak, film je uspeo da stigne do Berlina, pa je imao sudbinu koja daleko nadilazi njegove estetske domete.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Daniel Sanchez Arevalo režirao je ensemble komediju LA GRAN FAMILIA ESPANOLA o velikoj porodici koja se okuplja na venčanju najmlađeg sina i to na dan kada Španija igra finale Mundijala. Paralela sa utakmicom nije najveštije izvedena izuzev kao metafora o značajnom i prelomnom događaju koji se uporedo dešava sa njihovim sporovima.  Međutim, koliko god da je sama metafora jasna, prosto dinamika utakmice nije iskorišćena i na kraju deluje kao da je i meč trajao letnji dan do podne.

Daniel Sanchez Arevalo je prenatrpao svoji film high conceptima, pratimo barem četiri-pet maltene ravnopravnih priča koje nisu previše povezano pa su i emocije i humor dosta hit & miss. Tako i film možda nekome može biti uspeliji a nekome većim delom promašen. Meni je nažalost promašen.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

QUENEMOS TE HABLAR Davida Serranoa je izuzetno zanimljiva romantična komedija o tipu koji nikada nije preboleo svoju veliku ljubav koja ga je napustila posle niza neuspelih investicija koje su razorile njenu porodicu. Međutim, kada ona poželi da se ponovo uda shvata da od njega mora dobiti razvod i ponovo stupa u kontakt sa njim a on smišlja plan kako da mu se ona vrati, a usput i kako da joj se roditelji pomire.

QUENEMOS TE HABLAR uspešno okreće špansku ekonomsku krizu na šalu i integriše je u jedan romcom high concept sa inspirisanom glumačkom podelom i uspelim humorom koji proističe iz situacija, sa prisutnom i ubedljivom emocijom uprkos dramskoj konstukciji koja se morala izgraditi što često ume da uguši ljubavne priče u romcomima.

Ovde međutim sve to funkcioniše u dobroj meri.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

V/H/S/ 2 je nastavak horor antologije u kojoj su se zapljunili Simon Barrett, Jason Eisener, Gareth Evans & Timo Tjajhjanto, Gregg Hale & Eduardo Sanchez i Adam Wingard.

Imena koja čine ovu antologiju su dosta jaka i iza sebe imaju stvarno bogat opus vrednih filmova u hororu ili drugim žanrovima dovedenim do ekstremne forme koja je uspela na žanrovskim festivalima i kasnije u adekvatnoj distribuciji. Od svih njih istakao bih na kraju dve priče - onu o samoubistvu kulta tokom posete medijske ekipe koju su uradili Evans i Tjahjanto i onu o invaziji tokom druženja na jezeru koju je snimio Jason Eisener.

Neke su jezivo neinventivne, recimo Hale i Sanchez su se posebno obrukali, a ceo koncept da se pronalaze trake sa found footageom je nekako iscrpljujući iako je ovo dinamična varijacija na taj format, dakle ovo nije neka dosada kao PARANORMAL ACTIVITY ali autori time nisu bili podjednako inspirisani niti su bili u istoj ravni bravure.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Po memoarima Nikolaja Kovaljeva, Pavel Lungin snimio je film BRATSTVO, film o završnici sovjetskog prisustva u Avganistanu. Meni je lično i dalje AFHGAN BREAKDOWN jači film na tu temu, možda i zato što je sniman uporedo sa samim događajima odnosno neposredno posle njih, ali Lungin beleži istu krizu morala, snage koje su u Avganistanu uplašene od toga u kakvu zemlju se vraćaju jer SSSR tada nije bio isti kao onaj iz kog su otišli.

Rat je pri kraju, crna berza cveta, svako je našao svoje mesto u tim danima, ali kada lokalna mudžahedinska grupa uspe da zarobi mladog pilota koji je sin visokog komandanta sovjetskih snaga, onda raspuštena ekipa ponovo mora da se sabere i u toj entropiji nekako izvede akciju.

Lunginov rediteljski postupak je siguran i uspeva da zarobi atmosferu vremena, kao i da ponudi nekoliko briljantno crnohumornih scena od kojih je najupečatljivija ona kada oficir krajnje patetično krene u minsko polje da izvrši samoubistvo i onda u tome ne uspe jer mine prosto nisu dobro postavljene.

U filmu nema energije da pruži nešto više, ali za jedan veteranski rad već istrošenog autora pred penzijom, sve ovo je sasvim na mestu i zaslužuje pažnju najšire publike.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

NEBESA Srđana Dragojevića adaptacija je nekoliko priča Marcela Aymea čiji apsurd on pokušava da primeni na postjugoslovenski život i proteklih trideset godina. Okretanjem Aymeu, što je Dragojevićev drugi (ako ne računamo LEPA SELA LEPO GORE koja su inspirisana nekim člancima Vanje Bulića) pokušaj ekranizacije književnosti, dramske u slučaju SVETOG GEORGIJA, čini se da on pravi potpuni raskid sa poetikom koju je začeo devedesetih. To je u određenom smislu doduše pokušao i u GEORGIJU ali taj raskid nije dugo trajao pa joj se brzo vratio u PARADI nastavivši da gradi svoj uber-film o ovom društvu.

Ovaj novi raskid međutim ide u pravcu art housea, u kom Dragojević nije "odomaćen" jer je on ipak reditelj rado gledanih filmova visoke umetničke vrednosti što NEBESA sasvim sigurno nisu i mnogo više pripadaju jednom niche prostoru. U tom okviru on se snalazi solidno, ali pre svega ostaje "svoj" i ne dopušta sebi da imitira bilo koji trend.

Međutim, manjak te art house estetizacije isto tako čini da NEBESA ponekad deluju kao hendikepirani mejnstrim a pojedina pre svega montažna rešenja sugerišu da bi Dragojević bio bitno efikasniji i ekonomičniji da je ovaj film ipak barem intimno kalibrirao za bioskop.

Tema koja objedinjuje ovaj mozaik priča jeste mogućnost čuda u sadašnjem vremenu i kako bi savremeni čovek na njih reagovao. Ayme je pisao iz desne pozicije, Dragojević više režira iz leve, ali kako je reč o velikom reditelju, nikada ne dopušta da ga u suštinskim aspektima religija preoptereti.

NEBESA su film koji je mogao biti utegnutiji, mogao je biti ekonomičniji, ali i dalje vredi ga gledati i tumačiti jer predstavlja pokušaj našeg reditelja da napravi zaokret koji njegova publika i želi i ne želi. Stoga on sam odlučuje da ovim filmom sigurnije uđe u 21. vek.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Srbi su jedinstven narod po tome što u fazi pandemije kad umire preko 60 ljudi dnevno kreće obaranje bioskopskih rekorda što može značiti samo jedno, a to je da se u bioskopima nisu primenjivale apsolutno nikakve mere.

U tom smislu treba videti kakvi su to filmovi koji su podstakli narod da stavi glavu u torbu i sedi u punoj sali oko dva sata. Prvi među njima je TOMA Dragana Bjelogrlića i Zorana Lisinca, s tim što je Lisinčevo ime kako je uspeh filma rastao, postepeno nestajalo iz press-materijala.

TOMA je biografski film o Tomi Zdravkoviću, nastao u produkciji Dragana Bjelogrlića i Željka Joksimovića. Dok je Bjelogrlić igrajući Crnog u CRNOM BOMBARDERU a i inače uvek emitovao energiju ljubitelja rokenrola, za Joksimovića je jasno kako je prožet Zdravkovićem jer je ovaj bio pionir pravljenja te neke muzike koja nije baš sasvim narodnjak a opet nije ni šansona nego je nešto između, na nekoj ničijoj kafanskoj zemlji, i to je upravo kroz opus našeg evrovizijskog asa dostiglo visok industrijski nivo.

Cela fama oko Tome Zdravkovića je izgrađena posle njegove smrti. Za života druga liga pevača koja nije mogla ni da priđe Miroslavu Iliću ili dvojici Halida, tek tokom devedesetih gradi se fama o njemu kao "urbanom narodnjaku", kao uličnom misliocu kog i rokeri puste na kraju žurke, i ostali simptomi propasti rokenrola.

Film TOMA stoga gradi jednu fantazmagoriju koja nema mnogo veze sa pravim Tomom kao čovekom i umetnikom, pa se čak i sami autori ograđuju od filma kao jednog "impresionističkog portreta" a na rang listi šta je istina a šta nije - ono najneverovatnije, da ne kažem najstupidnije u celoj priči - uglavnom je izmišljeno.

Svi junaci u filmu imaju samo jednu osobinu, jednu emociju i jednu misao, i dva i po sata gledamo Tomu koji je u raznim uzrastima neraspoložen, tužan i na umoru, kao da autori nisu tačno znali sa koje će scene rezati na scenu njegove fizičke smrti pa su svako tako snimili. Sveden je na jednu neprežaljenu ljubav i pesme o njoj a ta ljubav je ni manje ni više nego Silvana Armenulić. Tako je Toma Zdravković, pohotni, poročni bonvivan, Aca Lukas za samoupravljače, sveden na jednu krpu od čoveka, od muškarca valjda da se stvori bajronovska figura od čoveka koji je našu kulturu zadužio pesmama BRANKA, DANKA i LJILJANA.

Neprestano promovisanje filma kao ostvarenja tokom kog se plače - što inače povećava mogućnosti od infekcije Covidom - predstavlja poseban vid perverzije jer ta potreba da se naglasi da film izaziva fizičku reakciju nije viđena van pornografije još od campy horora Williama Castlea. I činjenica je da dosta ljudi prijavljuje taj simptom kolektivnog plakanja. Poneke scene deluju kao da jesu profilisane da svojim melodramskim ekscesom izazovu fizičku reakciju, ali teško je zamisliti normalnog čoveka kome mogu proizvesti bilo kakvu fizičku reakciju sem nekontrolisanog smeha. U tom smislu zanimljiva je izjava Zorana Lisinca koji je u intervjuu za City Magazine i izjavio da film ima "nešto almodovarovski" verovatno misleći na ovaj melodramski eksces.

Moguće je da sam ja čovek srca kamenoga, i da zapravo neko drugi uz ovo može da plače, ali to onda znači da je TOMA postigao Zdravkovićev i Joksimovićev ideal. A to je pop muzika koja se obraća ljubiteljima narodnjaka, odnosno narodnjak za ljubitelje popa. Dakle, ovo bi onda hipotetički trebalo da bude telenovela za ljude koji gledaju filmove i film sa velikim F za one koji gledaju telenovele. Namera te vrste možda i postoji, ali u mom slučaju nije postignuta.

Najbolja ilustracija toga je scena kada supruga lekara koji leči Tomu Zdravkovića od kancera, svom suprugu u Skadarliji na primedbu da se previše provodi u kafani kaže da i ona boluje od te bolesti i da joj nema spasa, dok uporedo peva Toma a slušaju ga Tozovac, Lepa Lukić, Cune i Kemal Monteno. Ovo meni deluje kao parodija na telenovelu - a inače likovi lekara i supruge su izmišljeni - ali možda eto nekome to deluje kao prava moćna i teška ljubavna scena. Eto, ne znam.

Scene u kojima Lekar savetuje Tomu da se leči, da se umeri, pa onda oni uđu u neke filozofske rasprave isto predstavljaju intelektualni i generalno ljudski izazov sa svakog ko se namerio da savlada ovu filmsku građu.

Međutim, postoji i još jedan sloj ovog filma, a to je ideja da je terevenčenje neke rulje po Marinkovoj bari na neki način bilo kohezivni faktor u opstanku SFRJ i da je smrt Tome Zdravkovića na neki način označilo raspad zajedničke države. To je perverzija par excellence, iako to implicira film HAJDE DA SE VOLIMO 3 u kom je igrao i Dragan Bjelogrlić ali u njemu ipak igra Lepa Brena koja bi se mogla tumačiti istinskom (pan)jugoslovenskom ikonom.

Kad se sve ovo uzme u obzir zaista u nevažni loše izveden nos Milana Marića i to što Aco Pejović peva umesto njega što kao rešenje odavno ne prolazi u filmovima koji ne pretenduju da su parodije jer to je zaista nevažno.

TOMA nije jukebox mjuzikl u klasičnom smislu, mada ima dosta pesama, i one služe da nam pokažu Tomina stanja pošto je jelte on neprekidno i isključivo pretakao lična i životna iskustva u muziku. Sama muzika je korišćena proizvoljno i anahronistično, tako da ni ljubitelji narodnjaka neće biti zadovoljni kad vide da Lepa Lukić peva pesmu dvadesetak godina pre njenog nastanka, možda praćena orkestrom iz DARE U JASENOVCU koji svira kolo komponovano dvadeset godina posle rada logora.

Ono što se može izdvojiti kao atribut filma jeste montaža koja nekako uspeva da kompenzuje ovu količinu melodramskog ekscesa kroz neke vremenske skokove i elipse, pa barem u tom smislu ima neke propulzivnosti u ovih izazovnih dva i po sata. Isto tako ne može se osporiti trud pojedinih sektora ekipe.

Trideset godina života ovog naroda u apsolutnom ludilu doveo je do toga da Sinan Sakić, čovek sa apsolutne životne i estradne margine bude ispraćen kao legenda. U tom smislu, ne čudi da film TOMA sada nema status kao HAJDE DA SE VOLIMO već kao izuzetno ozbiljna studija o jednom značajnom čoveku.

Uprkos mom inherentnom elitizmu koji pokušavam da pobedim, zaista nemam problem s tim što je snimljen film o kafanskom pevaču. Štaviše, veoma rado bih gledao film o frenemizmu Bore Drljače i Ere Ojdanića pod naslovom STARI VUK I STARI PANJ, ali svakako ga ne bih gledao kao film-spomenik o rivalitetu Tesle i Edisona, već kao ono što jeste.

TOMA je dobio ovde je jednu wagnerovsku interpretaciju, koliko su autori to znali i umeli, a njegova smrt sveta postala je svojevrsni GOETTERDAEMMERUNG jednom narodu, državi, svemu, u kom su međutim narodnjaci inspirisali zapravo dobre filmove. Pogledajte recimo SOK OD ŠLJIVA.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

NINE DAYS Edsona Ode je charliekaufmanovska priča o nekoj onostranoj sferi u kojoj grupa pojedinaca selektira koje će duše dobiti priliku da zauzmu tela i žive na Zemlji.

Generalno nisam ljubitelj tih dramatizacija i ovaploćenja metafizičkih pojmova i okolnosti i odmah moram reći da ovaj film suštinski ne prevazilazi taj moj otpor, na način na koji je recimo to uspeo Pixarov animirani film o emocijama INSIDE OUT. U tom pogledu, jedino što mi je preostalo jeste da analiziram ovaj film po onome što on jeste, pa makar to bilo nešto prema čemu imam otpor.

Edson Oda je snimio zanimljiv film, dobro glumljen, vizuelno veoma artikulisan i kontrolisan, uprkos tome što je mahom fokusiran na dijalog, uvodeći jako efektne deonice teatralizma, i pozicionirajući dva glumačka pola - dostojanstvenost i generalni gravitas Winstona Dukea sa jedne strane i spontanost šarmantne i razbarušene Zazie Beetz, smeštajući ostale likove negde između.

Film je precizno kadriran i ceo svet u kom se dešava ima skoro opipljivu realističnost koja je konzistentna, bez proizvoljnosti i nekih off the wall momenata kakve bismo recimo mogli dobiti da je sve ovo režirao Michel Gondry. Rečju, Edson Oda uzima jednu neobičnu premisu i onda je nadalje razrađuje skroz racionalno, maltene realistički, i time prevazilazi česte greške koje se javljaju kod ovakvih razvijanja high concepata.

U tom pogledu, ipak Edson Oda ne može da se izmakne od ljudi koji vole Charlieja Kaufmana, i producent ovog filma je Spike Jonze, verovatno ponajbolji tumač kaufmanovštine koji je u filmu HER otišao možda i najdalje u stvaranju dobrog filma po takvim idejama.

Edson Oda nema tako relatable temu kao HER, pa samim tim ne verujem da NINE DAYS može imati neku trajniju vrednost, ali uprkos tome što neke narativne tehnike ponovi više puta u filmu, ovo ostvarenje ostaje zanimljivo makar u zanatskom pogledu, po sigurnom vođenju raznih segmenata ekipe i kontroli filmskog izraza.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Vicente Villanueva je u romantičnoj komediji LO CONTRARIO AL AMOR preduzeo rizik da snima priču u kojoj nije jasno profilisano sa kojom romansom gledaoci treba da se identifikuju i za čiju uspešnu ljubav treba da navijaju. Međutim, sa ovim rizikom je uspeo da se iznese i da napravi film koji na kraju uspeva da humoristički i romantično postigne svoje ciljeve, kroz priču o momku i devojci koji žele da imaju friendship with benefits ali svako ponekad u njemu želi više, samo ne u istom trenutku. Unikatan detalj u filmu je to što se oboje junaka "uprljaju" promiskuitetnim odnosima sa likovima koje poznaju, što je atipično za žanr i daje mu jednu mračnu dimenziju. No, Villanueva uspeva da ispliva iz toga, i da uprkos upotrebi raznih formalnih trikova na kraju snimi efektnu starovremsku romantičnu komediju sa ponekim modernim osveženjem.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

PASSING je rediteljski debi glumice Rebecce Hall u kom ona po vlastitom scenariju adaptira roman Nelle Larsen.

Tessa Thompson i Ruth Negga igraju dve bliske prijateljice iz devojačkih dana koje se susreću godinama kasnije u staroj Americi iz vremena segregacije, u tridesetim, dok traju prohibicija i otvoreni rasizam. Ruth Negga igra junakinju koja je blede puti iz mešanog braka i uspela je da uradi "passing", da prođe kao belkinja i uda se za belca koji je imućni rasista.

Tessa s druge strane ne krije svoje crno poreklo i vodi harlemski odbor Negro League. Kada njena "bela" prijateljica poželi da se iznova druže, i počne da pokazuje nostalgiju za životom koji je provela okružena crncima, tenzije rastu, a tragedija je na pomolu.

Fina slutnja problema javlja se u usputnom dijalogu kada se "belkinja" šali sa mužem kako joj vremenom koža postaje sve crnja, i to se na kraju ispostavlja kao lajtmotiv filma. Kada se ponovo vrati u crno okruženje, njen dotadašnji život mora da se završi.

Rebecca Hall je osmislila jedan sveden, visokoestetizovan koncept. Koristi se crno-belom fotografijom koja je u poslednje vreme na neki način postala šifra za rasno angažovani film jer kao što znamo u crno-belom filmu, naročito epohe klasičnog Holivuda, afroamerikanci retko imaju složene likove i protagonizam.

Drugi segment tog koncepta je uzdržanost, puštanje glumcima da ovaplote likove, bez mnogo sugestivnih rediteljskih zahvata. Da li će Rebecca Hall nastaviti da režira, ne znam, ali ovo je obećavajući debi i verujem da će u sledećem filmu, ako ga bude biti još relaksiranija. Ne zbog toga što ovaj koncept ne valja već zato što je u nekoliko situacija film imao prostora da "prodiše". No, i stilska disciplina i držanje postavljenog koncepta su za svaku pohvalu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Svaki novi film Gila Kenana je razlog za radovanje.

Čini se da su mu studio projekti malo izmakli, ali Kenan je našao odstupnicu u Evropi, tako da je u Britaniji snimio film A BOY CALLED CHRISTMAS, ekranizaciju knjige Matta Haiga u kojoj se nudi novi origin story Deda Mraza.

Gil Kenan je specifičan reditelj. Koliko god njegovi radovi nosili u sebi tu neku specifičnu hand crafted dimenziju, on se ipak bavi temama koje su prevashodno prisutne u major produkciji. I u tom pogledu A BOY CALLED CHRISTMAS je najbliže major produkciji što se može postići izvan pravih holivudskih studija.

Matt Haig je napisao old school bajku koja ima fino oblikovan hero's journey, i zanimljivo poigravanje mitologijom Deda Mraza i njegovom nedokučivom prirodom koja ga čini kulturnim fenomenom izuzetne potencije, iako ga činjenice čine neodrživim i na neki način bi do sada morao biti zaboravljen.

Otud Haig se ovde bavi upravo sugestivnošću pripovedanja, verom u neobične pojave i nemoguće stvari koja daje boju životu, žrtvom i smislom, i generalno raznim poučnim temama.

Kenanova egzekucija ove priče je vizuelno briljantna, glumački šarmantna i precizno izvedena, on se do sada pokazao kao sjajan u izboru dece glumaca i ovaj film nije izuzetak. Zac Nicholson, britanski DP je odlično odmenio dosadašnje Kenanove saradnike koji su dolazili iz španske-meksičke škole, i film je u pogledu fizične scenografije i odabira lokacija izuzetno izveden, sa jako dobrim old school fundamentima.

Ipak, u svemu tome naravno posebnu ulogu ima Kenanov diskretni osećaj za humor koji svemu daje poseban šmek, bukvalno od prvog kadra koji je ikada snimio.

U pogledu specijalnih efekata i animacije koji su do sada kod Kenana igrali važnu ulogu, ovde ih ima, dobro su izvedeni ali su jako dobro integrisani u priču pa se maltene ni ne primećuju. Mislim, videli smo toliko čuda na filmu do sada da miš koji govori i glumi prosto nije toliko revolucionarna stvar a Kenan ga sada već dovodi na nivo gde nam to deluje kao nešto savršeno normalno.

Prateći strukturu knjige, Kenan nudi upravo onaj prostor koji je potreban da decu uvede u njen milje, da je film za odrasle sigurno bi recimo imao brži uvod, sa više podrazumevanja, ali jasno je da se ovaj film snimao kao oni najbolji dečji naslovi, sa idejom da se gledaju večno.

Kenan je najveći Amblin reditelj od onih koji nisu krenuli u toj kanonskoj fazi, a sada sa A BOY CALLED CHRISTMAS uspeva da se zapljune i u svetu ekranizacija klasične dečje literature (mahom Roalda Dahla) kojom se bave njegovi uzori Robert Zemeckis i Steven Spielberg, i rekao bih da je u tom domenu čak možda i bolji od njih u ovom trenutku.

U svakom slučaju A BOY CALLED CHRISTMAS je film kog se Bob Z ne bi postideo, ostvarenje za decu koje ostaje za pokoljenja.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Čudni spojevi pulpa i pretenzije u dosadašnjim ekranizacijama scenarija Taylora Sheridana rezultirali su polovičnim a često i zaista užasnim rezultatima. Međutim, kada Sheridan režira sam sebe, ili kao u slučaju filma THOSE WHO WANT ME DEAD adaptaciju romana Michaela Korytoa koju potpisuje zajedno sa književnikom i Charlesom Leavittom, onda to odjednom ima nekog smisla.

Roman koji je napisao Michael Koryto nisam čitao ali ako je suditi po filmu reč je o pulpu koji mi je teško da zamislim u proznoj formi. Međutim, i sam film je teško zamisliti u studio okolnostima a desio se i to ove godine, za New Line, odnosno Warner, i ponudio je savremenu verziju retro akcijaša iz devedesetih, mnogo uspešnije nego što je John Lee Hancock izveo throwback serial killer film u LITTLE THINGS.

Premisa filma je toliko zakučasta i prepuna zgodnih koincidencija da je maltene uvredljivo prepričati, ali negde oko sat i po filma, pred sam kraj, ona deluje ne samo logično, nego maltene kao jedini način kako se stvari odvijaju u životu, a to je možda i najveće priznanje koje se može dati ovoj vrsti priče.

Ruku na srce, Angelina Jolie jeste marquee ime u ovom filmu ali nema protagonizam glavne zvezde, pa ipak njen backstory koji je motiviše za žrtvu i herojstvo dolazi direktno iz nekog scenarističkog priručnika i stvara određeni disbalans jer ostali likovi koji su prisutni tek nešto manje od nje, tako nešto menjaju. Dakle, stvari nisu idealno postavljene.

Uprkos tome, sve funkcioniše jer se kretanje likova, potera i akcija nikada ne zaustavljaju, a svi junaci dele jednu dobru osobinu - ne nasedaju na tipične žanrovske klopke - što ne garantuje da ponekad ne urade nešto glupo ali i kad je glupo urađeno je na svež način.

U tom smislu Sheridan pravi survival akcijaš, tipski blizak recimo Harlinovom CLIFFHANGERu sa ogromnom dozom nepotrebnog zapleta, i na svu sreću sve to reči energičnom, nasilnom akcijom, i junacima zarobljenim između dvojice inteligentnih i sposobnih asasina i šumskog požara.

Čini se da je ovaj film, iako je Jolie woke, pravljen za Trumpovu Ameriku u kojoj su ljudi van gradova dobro raspoložene naoružane bekrije spremne da se brinu sami o sebi. I da nije crne supruge belog šerifa, koja je pritom trudna, jaše konja i puca iz lovačke puške, film bi bio based za popizdeti.

Ali i ovako zapravo jeste.

Sheridan u heartlandu pravi zanimljivu akcionu diverziju i pokazuje kako se rediteljski prevazilaze i pakuju nedostaci njegovih scenarija. Sada je jasno da bi isti ovaj skript recime Villeneuve pokušao da snimi kao NO COUNTRY FOR OLD MEN i doneo nam nešto nepojmljivo. Međutim, Sheridan sebe srećom ne shvata toliko ozbiljno, i onda i od njega može da ispadne nešto.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Destin Daniel Cretton je u svom drugom filmu SHORT TERM 12 postao miljenik američke indie scene i sazreo za holivudski debi. Malo ko bi ipak naslutio da će SHORT TERM 12 koji po mnogo čemu podseća na HALF NELSON Flecka i Boden, takođe biti rano delo reditelja koji će završiti snimajući Marvel i da će ove indie vedete kroz MCU povezivati Brie Larson.

Cretton u ovom filmu vizionarski okuplja ekipu koja će kasnije biti bitna okosnica američkog filma. Tu su Brie, Rami Malek i Lakeith (tada samo Keith) Stanfield. Tu je i John Gallagher Junior u glavnoj ulozi ali on na kraju nije napravio onoliko koliko se od njega očekivalo uprkos jakom daru i predispoziciji.

SHORT TERM 12 je priča o paru vaspitača u jednom prihvatilištu za tinejdžere i njihovim ličnim traumama koje iznova proživljavaju i leče kroz susret sa mladima koji imaju slične nevolje.

Postavka je jednostavna. Nema radikalnijeg postupka u režiji i radu s glumcima kao u HALF NELSONu ali Cretton donosi jedan propulzivan, dinamičan indie duh, sa grungy lookom slike, kamerom u pokretu i glumcima koji su spontani ali ipak kontrolisani.

Ako je neki film pravi primer pozivnice da se indieja pređe u neke više lige, onda je to ovo.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE SIMON'S JIGSAW je dokumentarni film Luisa Esquinasa Chanesa o španskom reditelju exploitationa Juanu Piquer Simonu koji je sedamdesetih i osamdesetih radio mahom B i C kopije američkih filmova koje su često bivale smeštane u isti koš sa Ed Woodom, pre svega zbog njegovog neodoljivog entuzijazma. Ipak, ti filmovi su za razliku od Wooda imali i regularnu distribuciju pa čak i plasman na američkom tržištu gde su povremeno uspevali da zadovolje glad gorehounda, pa čak i steknu fanove kao što je Eli Roth.

Film donosi relevantne sagovornike, među kojima je nama najzanimljiviji Colin Arthur koji je doprineo našim filmovima ČOVJEK KOGA TREBA UBITI i OKUPACIJI U 26 SLIKA, a radio je kao majstor za specijalne efekte i kod Simona.

Ono čega u filmu nema jesu inserti iz samih filmova i to mi je jako nedostajalo. Ima dosta dobrog BTS materijala ali jako malo onoga što je krajnji rezultat i to fali, no razlog je verovatno pravne prirode.

U svakom slučaju, ovo je film koji nema neki naročit formalni kvalitet ali je informativan ljubiteljima i poznavaocima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Iznova sam reprizirao 13 HOURS Michaela Baya i mnogo mi je bolje legao.

Ono što su mi bili aduti na prvo gledanje, glumačka podela koju predvode John Krasinski i James Badge Dale je izvanredna, dizajn je briljantan, ambijent koji je lik za sebe u celoj priči deluje verodostojno i ubedljivo. Međutim, ovog puta mi je priča bila bolje vođena, a neka Bayova obeležja su mi manje smetala nego u prvom navratu. Dion Beebe je odlično snimio film, naročito suočen sa logističkim izazovima dana, noći, pirotehnike i izgradnje atmosfere gde nekad sve treba da se vidi a nekada ne. I dalje mi situacija stradanja ambasadora deluje nedovoljno razrađena a to je ipak ključni događaj o kom film govori, međutim, to je možda i najupornija mana koja mi se iz prvog gledanja prenela u drugo.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE SEVENTH DAY pisao je i režirao Justin P. Lange i konceptualno donosi jednu svežu ideju. Naime, ubacuje priču o katoličkim sveštenicima egzorcistima u kalup policijskih buddy filmova kao što je TRAINING DAY. Nekada mladi clean cut sveštenik tek izašao iz semeništa doživeo je traumu kada mu se na prvom egzorcizmu sa iskusnim kolegom obuzeto dete spontano spalilo. Danas je on očvrsli cinik, igra ga Guy Pearce koji treba da uvede posao mladog kolegu kog igra Vadhir Derbez kroz slučaj dečaka koji izvršio masakr verovatno pod uticajem zlih sila.

Nažalost, ništa izvan ovog TRAINING DAY element nije naročito sveže u ovom filmu. Guy Pearce i Vadhir Derbez su dobri u glavnim ulogama i zato ovaj film može da se bezbolno pogleda ali uprkos obećanju na nivou koncepta, na kraju ne doprinosi mnogo podžanru horora o egzorcizmu,

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Drugi deo A QUIET PLACE je naprosto bio osuđen da bude u senci originala. Jasno je bilo da se nije mogla ponoviti svežina koncepta, kao i da se nije mogla ponoviti dinamika porodice i njenog suočavanja sa iskušenjima. Prekratko je vreme prošlo da bi se porodica mogla naći na nekom bitnom raskršću u svom sazrevanju i to kanalisala kroz situaciju sa invazijom vanzemaljaca. Uostalom, i sama invazija bi morala imati svoju evoluciju, jasno je da su ovi predatori samo čistači koji spremaju teren za dolazak nekih inteligentnijih bića sa eksploatatorskim namerama.

U tom pogledu, nastavak nudi nekoliko inteligentnih rešenja kojim leči svoj sequelitis. Otvara se prvim danom invazije, bezbrižnim životom prepunim buke i time iznova uspostavlja premisu za sve one koji nisu gledali prvi film, nalazeći i način da Krasinski iznova overi ekran. A onda prelazi u situaciju koja je zaista neposredno posle dešavanja u prvom filmu i odlučuje da u ovom delu istraži šta se desilo sa drugim preživelim ljudima.

Naravno, tu ćemo naići na one koji su se i sami pretvorili u predatore koji bi preživeli ali i na one koji su uspeli da izgrade utopijsku zajednicu na izolovanim mestima. Ovi drugi su zanimljiviji od prvih koji su već dosta tropey u postapokaliptičnim filmovima, no srećom nema ih previše i pojavljuju se u jednom odličnom set-pieceu.

Kad je film konceptualno svežiji onda i set-pieceovi u njemu deluju snažnije, investicija u likove i okolnosti je jača. Tako da s jedne strane A QUIET PLACE je meni bio snažniji, ali i ovde ima šta da se vidi, s tom razlikom da ljudi više nisu onako bespomoćni, čak su postali i ofanzivniji.

Sve u svemu, Krasinski je snimio častan nastavak filma kome bilo kakav produžetak nije bio neophodan. Ali, kada je već morao, ovo je dosta dobro izveden primerak koji se kreće u granicama očekivanog.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

WIND RIVER je old school krimić koji sve vreme bridi o trilerske tenzije, dok teku ekspozicija likova, istraga, pa konačno i razrešenje koje je formalno, rediteljski, ali i značenjski opako izvedeno.

Smešten na indijanskom rezervatu, WIND RIVER govori o nestanku mlade Indijanke koju pronalaze mrtvu. Istrazi se pridružuje agentica FBI koja je poslata da pomogne plemenskoj policiji zbog federalne jurisdikcije, ali X-faktor istrage je lokalni lovac na divlle zveri koje uznemiravaju živalj i domaće životinje, koji se uključuje da reši slučaj, mučen svojom, veoma sličnom traumom.

Jerry Renner je odličan u glavnoj ulozi, i ovde dobija priliku da se maksimalno raspištolji, iako je za nijansu mlađi od lika kog igra. No, u suštini to ne smeta, i on je centralni glumački stub filma oko kog se kreću svi ostali poput Elisabeth Olsen i Jona Bernthala.

Trenutak razrešenja slučaja je briljantno postavljen i strukturiran u svakom pogledu, i samo zbog načina na koji je to rešeno vredi videti WIND RIVER. Međutim, i sve što tome prethodi je jako dobro, sa vibrantnom atmosferom i surovim lokacijama.

Posle Sundancea, film je nagrađen i u sporednom programu Kana, učetvorostručio je budžet zaradom na blagajnama, pa se ovo može u tom pogledu smatrati najuspešnijim non-franchise projektom Jerry Rennera posle HURT LOCKER naravno.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

INFIDEL Cyrusa Nowrasteha je alt.right film koji se nalazi negde na ničijoj zemlji između ozbiljne kinematografije koju pravi Dallas Sonnier u tom miljeu (RUN HIDE FIGHT) i opskurnije B/C produkcije koju predstavljaju naslovi poput RELIANT.

Film je izašao pod pokroviteljstvom Dinesha D'Souze, neokonzervativca i jednog od najvećih medijskih preduzetnika alt. righta koji je uspeo da postigne ogroman uspeh sa svojim dokumentarcima koji su oborili rekorde gledanosti u bioskopima za tu vrstu filma. I INFIDEL je tokom pandemije izašao u bioskope, u vreme pre vakcine i kada su gledanosti bile relativno male čak i za retke major naslove, no napravio je neku prigodnu cifru.

Zanimljivo je da se u filmu, doduše u dijalogu koji se čuje iz offa pominje koronavirus, ali iz slike je evidentno da je film sniman bez ideje da bi se tako nešto moglo desiti. Imajući u vidu D'Souzin modus operandi, koronavirus nije instrumentalizovan u formi teorije zavere i sl.

Jim Caviezel je imao čudnu putanju posle uloge Isusa Hrista kod Mela Gibsona, i ne bih rekao da mu je karijera toliko otišla dođavola koliko sugerišu njegovi nastupi na QAnon skupovima i sl. To se može reći i za film INFIDEL. Ne samo da ga je Dinesh maksimalno isplasirao nego je i izveden relativno solidno, u jednom pristojnom DTV maniru, čak sa ponekim inteligentnim scenarističkim i rediteljskim rešenjem.

Priča prati američkog teologa kome prijatelj zakazuje predavanje u Kairu. Kada mu prijatelj bivaa razotkriven kao iranski terorista, glavni junak ipak odlazi u Kairo gde na televiziji izriče jednu misao koju muslimani dožive kao provokaciju. Ubrzo potom ga otima Hezbolah i ispostavlja se da su oni iskoristili gungulu iz Kaira kako bi se osvetili za svog operativca, ubeđeni da ga je teolog ocinkario.

Međutim, oni greše a teologova supruga stupa u akciju da ga pronađe i odlazi u Iran gde se povezuje sa tamošnjim hrišćanskim undergroundom i locira ga. Kada mu iranski režim organizuje montirani proces, jedino što preostaje je bekstvo iz zatvora.

Sa potpuno suprotnog kraja političkog spektra dolazi Jon Stewart sa filmom ROSEWATER o progonu nezavisnih novinara u Iranu, i uprkos tome što Nowrasteh što zbog žanrovskih konvencija što zbog propagandne agende barata određenim naivnostima, ne bih rekao da je ispod, čak je po mnogo čemu iznad Stewarta.

INFIDEL ne može da pobegne od nekih cringe momenata koji nisu greška već su mu smisao postojanja, ali ostatak vremena to je pristojno izveden DTV film koji se pravi da je ozbiljan angažovani film.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Film Mar Targarone DOS je jedan od onih high concept trilera u kojima se preispituju egzistencijalističke pozicije u nekoj neobičnoj situaciji. Dvoje iz naslova su dvoje ljudi koji se bude goli i zašiveni jedno za drugo u predelu abdomena. Nažalost, sve ono što usledi se kreće kroz njihova mahom dijaloška ispitivanja šta bi ih moglo zadesiti i kako su došli dotle, da bi rasplet doneo skroz proizvoljan ishod koji niko nije očekivao, ni likovi ni gledaoci, a možda ni sami autori dok su pisali scenario. Film traje 70 minuta i zanimljiv je utoliko što je nekako sve vreme obećavao da će biti bolji, i solidno ga igraju iskusni katalonski glumci, ali to je manje-više to.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE FOREVER PURGE Everarda Gouta i po scenariju autora franšize Jamesa DeMonaca prikazuje tačku u kojoj Purge više ne može da se ograniči na jednu noć i otima se od kontrole New Founding Fathersa prelazeći u ruke rasista koji prave Purge Ever After sa idejom da u rasnom ratu istrebe sve koji nisu belci.

Ako je ovo završni film u serijalu, onda ga svakako zaključuje u velikom stilu, punokrvnim rasnim ratom, prelazeći iz jednog satiričnog high concepta o kulturi naslja u njegovu završnicu a to je nasilje koje se otima kontroli i služi za razrešavanje jedne od tenzija modernog američkog društva.

Goutova režija je visokoestetizovana i film ceo prvi čin investira u postavljanje likova, ali kada ta ekspozicija prođe, ulazimo u predeo neprekidne akcije i tenzije u kojoj se skromnim sredstvima zaista uspešno dočarava opšti rasni rat.

Podela je efektna, uprkos tome što nema očiglednih zvezda, čak ni kalibra Ethana Hawkea kao prvi film, pa ni raznih televizijskih faca kao kasniji filmovi.

PURGE je jedan od retkih serijala koji je napredovao iz filma u film. Meni je tako prvi sa kojim je sve krenulo nekako ostao najslabiji, a predstavio je i niz novih i zanimljivih reditelja. Gout je svakako jedan od njih.

THE FOREVER PURGE je film koji svakako može biti zanimljiv i onima koji nisu do sada pratili serijal, kao jedna direktna politička priča u formi žanrovskog filma, otvorena, senzacionalistička i bezobrazna.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Jean Bruce jedna je od tragičnijih figura špijunskog žanra. Prvo, umro je vrlo mlad, ali je ipak dočekao da vidi uspeh Jamesa Bonda iako je Flemingov junak svoje ekranizacije koje su postigle globalni uspeh doživeo nešto posle prvih filmova o njegovom agentu OSS 117 kog možemo smatrati francuskim Bondom. Biznis sa agentom 0SS 117 se nastavio posle njegove smrti, supruga a potom i deca nastavili su da pišu romane, međutim sudbina se ponovo poigrala sa njim i ovaj agent doživljava globalni uspeh tek u formi parodije žanra.

Međutim, tu parodiju žanra izveo je Michel Hazanavicius, jedan od svakako najupečatljivijih francuskih reditelja u protekle dve decenije i možemo reći da su ti filmovi svakako doveli tu formu na jedan viši nivo. Ipak, ostaje pitanje, koliko je etično uzeti ozbiljno pisanog junaka jednog mrtvog pisca i od toga praviti parodiju. Ako je to prihvaćeno u pozorištu, zašto ne bi bilo i na filmu, uostalom i Flemingov CASINO ROYALE je poslužio za jednu od ranih parodija na Bonda, ali taj film je između ostalog poznat po tome što je Peter Sellers neprekidno želeo da Bonda igra ozbiljno i bio frustriran što su ga zvali za parodiju.

Otud, ostaje pitanje koliko bi Jean Bruce bio zadovoljan saznanjem da je njegov junak, koliko god petparački, danas poznat najširoj publici kao karikatura superagenta a u kanonskoj formi ga poznaju samo Eurospy kultisti.

Hazanavicius i scenarista Halin su takođe došli u neko kreativno razilaženje u pripremi trećeg dela, mada iz ove vizure čini se da nije bilo previše razloga za to. Hazanaviciusova vizija ostarelog agenta OSS117 i ceo afrički milje i dalje postoje, samo ne u tako radikalnoj formi, no srećom Nicolas Bedos je dostojno zamenio svog velikog prethodnika i snimio veoma uspeo treći deo.

Ono što je zanimljivo jeste da unutar serijala postoje dva nivoa ironije prema epohi. Prvo, imamo ironiju prema prošlosti u kojoj se dešava film, s tim što je zbog protoka vremena između drugog i trećeg dela, OSS 117 iz šezdesetih sada dočekao početak osamdesetih, a zatim imamo i ceo #MeToo i Woke momenat koji se desio u sadašnjosti u kojoj se snimaju filmovi, pa onda ima referenci i na to, a ko je za to bolji od OSS 117. Dok smo videli kako se u novom Bondu, agent 007 trapavo snalazi u novim konvencijama, one su pak idealne za ovu parodiju, no mnogima će i dalje biti smešniji Bondov ovogodišnji rastanak sa Bond-devojkom u Havani od bravura sekvence Hubertovog dolaska na posao posle novogodišnjih praznika u Bedosovom filmu.

U svakom slučaju, svako ko voli agenta OSS 117 ne mora da brine. Hazanavicius je otišao ali je Dujardin ostao u sigurnim rukama.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

HOLMES & WATSON: MADRID DAYS španska je ekranizacija Arthur Conana Doylea koju potpisuje veteran Jose Luis Garci. Ekranizacije Sherlocka Holmesa van angloameričkih teritorija veoma su poznate, neke važe čak i za veoma uspešne, ali Garcijeva nažalost nije jedna od njih.

U Madridu kreće serija ubistava koja podseća na Jack the Rippera, i to privlači pažnju Sherlocka Holmesa koji sa Watsonom dolazi da pogleda o čemu je reč. Tu se upliću u intrige u visokom madridskom društvu i film iz misterije prerasta u jednu salonsku melodramu u kojoj uskoro zaboravljamo i šta se istražuje i ko su osumljičeni.

Nesporno je da Garci u svom konceptu i žei da na neki način izmesti Holmesa iz tipične strukture krimića, istrage, forenzike i genijalnih intelektualnih vratolomija, ali ono što nudi umesto toga je nažalost konfuzno i nije naročito zadovoljavajuće.

Zato ova ekranizacija Sherlocka Holmesa ostaje pre svega kuriozitet zbog toga što je snimljena u Španiji i što je španski jezik u njoj lingua franca.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nisam mnogo promašivao u procenama ko bi mogao postati značajan američki reditelj, ali u slučaju Braće Hughes desilo se nešto posebno - oni su postali značajni američki reditelji ali nisu imali ni približno veliku karijeru kakvu su zaslužili. Naprosto, što zbog tenzija među sobom, što zbog manjka sreće, svoje dobre filmove nisu u dovoljnoj meri kapitalizovali.

Reprizirao sam DEAD PRESIDENTS, film koji su snimili posle ogromnog uspeha MENACE 2 SOCIETY i reč je o filmu koji je pravi primer kakav drugi film treba snimiti. U njemu Braća Hughes ostaju u načelu na teritoriji koja im je poznata, ali proširuju područje borbe na sjajan način. Iz jedne intenzivne i male urbane priče, prešli su u epohu, u jednu drugu vrstu urbane priče koju čine tri celine - sazrevanje na ulicama Bronksa, odlazak u vijetnamski rat i povratak u Bronks gde zrelo doba donosi i veće greške.

Prošle godine Spike Lee je snimio DA 5 BLOODS i možemo reći da je DEAD PRESIDENTS ovu temu načeo četvrt veka ranije u jednom klasicističkom, scorseseovskom maniru. Posle ovog filma koji nije zapalio blagajne kao MENACE, Braća Hughes su imala još dve meč lopte, ali izgleda da nije prostora da uspostave ustaljeniju studio-karijeru i to je šteta.

Danas su oni pedesetogodišnjaci i gledaju kako diverse reditelji rade ono što su oni postizali u mnogo težim uslovima pre četvrt veka, a njihov doprinos kao da je zaboravljen. U filmu o značajnim afroameričkim hororima nema recimo njihove adaptacije Mooreovog FROM HELL u kom protagonisti jesu belci ali autori su afroamerički i to vrlo profilisani u tome.

Tako i DEAD PRESIDENTS koji ima malo tog "mnogo hteli mnogo započeli" vajba drugog filma ali ni po čemu nije sophomore slump, ostaje potcenjen film, iako za današnje standarde i dalje stoji jako dobro, i obuhvata veoma relevantne teme rekao bih na superioran način u odnosu na BLACK MESSIAH i sl.

Ipak, Hughesovi ipak nisu potpuno van igre. Nada i dalje postoji da će njihov status prvoboraca biti prepoznat, naročito jer su oni bili preteča mnogih današnjih asova kakav je Jordan Peele ili kinematografskih biznismena kakav je Antoine Fuqua.

* * * 1/2 / * * * *

[tomat]

Soundtrack za Dead presidents je takođe odličan.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam izvorni CANDYMAN Bernarda Rosea, adaptiran iz priče Clive Barkera, film sa kojim su mnoge stvari počele za mene. Ovaj naslov mi je i dalje jedna od prvih ljubavi kad je reč o hororu i evo trideset godina kasnije stoji i dalje, savršenstvo mu nije narušeno.

Kada se posmatraju Roseov i DaCostin CANDYMAN - kao dva najrespektabilnija filma u franšizi - vidljiv je čitav niz paralela kojih gledalac možda nije toliko svestan kada ih gleda po redu, odnosno ako zna film iz 1992. pa onda pogleda ovaj iz 2021.

Osnovna razlika praktično je u rediteljskom konceptu jer Rose uprkos tome što njegov CANDYMAN isto nije klasičan slasher, ipak sve vreme audiovizuelno deluje u jednom žanrovskom ključu. Činjenica je da on strpljivo gradi likove, i tu maltene ballardovsku atmosferu grada kao Cronenberg, ali unutar scena kroz muziku i kadriranje, nema nikakve sumnje da on diže tenziju i sprema nas za užas. Kod DaCoste imamo neke paralele u kompoziciji kadrova, pre svega u odnosu na ambijente jer je tema džentrifikacije jako bitna, ali melodrama među junacima unutar scena ulazi u prvi plan i nema tog stalnog postavljanja žanrovskog predznaka oko kog je Roseu znatno pomogao Philip Glass.

Ovo o rediteljskom konceptu naglašavam jer i Roseov CANDYMAN nije matematički odmeren slasher u kome se u određenim razmacima dešavaju ripper sekvence. Naprotiv, film je građen u atmosferi kao horor ali ako gledamo sklop događaja i tok priče, to je film o mnogim stvarima - o braku glavne junakinje koji je disfunkcionalan i o Candymanu kao njenom pokušaju samo-ostvarenje, o akademskoj zajednici koja eksploatiše geto, o urbanim legendama i traumatičnim istinama koje se kroz njih kanališu, o strahu od gubitka razuma i ispunjenju tog straha. Svega tu ima mimo slashera, samo je hororičnija atmosfera u režiji.

U tom pogledu DaCosta je koristila obrnutu strategiju, ona temeatski produbljuje i na novi način, u skladu s novim okolnostima razrađuje sve ove teme. Ipak, reći da je CANDYMAN iz 2021. slojevitiji i pretencizoniji u pogledu društvenog preispitivanja nije tačno. Oba filma su takva i uprkos tome što je kod Rosea taj segment malo u drugom planu, nikako ne možemo reći da su Peele i DaCosta izmislili dimenziju koje u izvorniku nema. Naprotiv, iz ove vizure možemo reći da su se krajnje skrupulozno bavili time da očuvaju ne samo vizuelni imaginarij i motiv Candymana kao i njegovu unutrašnju dinamiku već i da razrade možda nedovoljno cenjenu socijalnu dimenziju prvog filma.

U pogledu predznaka, interesantno je da ovaj film ima belkinju u glavnoj ulozi i nju Candyman želi kao svoju nevestu, želi da se sjedini sa njom o vrati korenu svog mita. Kod DaCoste, glavni junak je afroamerički umetnik i cilj negativca - koji je čovek je da iznova obnovi i pročisti mit o Candymanu. Dakle, kod Rosea se u završnici ulazi u jedan povišeni gothic. Kod DaCoste je to više kulturalno i aktivističko preispitivanje, i povratak Candymana lokalnoj zajednici iz koje je potekao.

Stoga, DaCostin film je istovremeno i direktan narativni produžetak - glavni junak je beba iz prvog filma - ali je i meta-preispitivanje, modernizovanje Roseovog začetka cele priče. U određenom smislu, ovogodišnji film dao je Roseovom neku vrstu arty priznanja koje ovaj možda nije dobio u dovoljnoj meri, premda ne bi se moglo reći da nije reč o veoma cenjenom naslovu, kakav nažalost Rose posle nije uspeo da dosegne u svom radu, ali takvi filmovi se i dešavaju jednom u karijeri.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam nastavak Roseovog CANDYMANa iz 1995. godine. To nije onaj mitski sequel koji je Rose napisao a MGM sa gnušanjem odbacio sa sve britanskom kraljevskom porodicom kanibala već jedan mnogo pitomiji, ali sa ekipom koja je kasnije izgradila veliko ime.

Clive Barker je producirao ovaj film i pisao je priču, a scenario potpisuju kasnije veoma poznati Rand Ravich i Michael Krueger dok je za režiju angažovan Bill Condon, kog znamo kao redovnog interesenta za nagrade Akademije.

Bill Condon je prošao ozbiljan put do specijaliste za prestige pictures, radio je TV krimiće pa eto i ovaj sequel koji je išao u bioskope, ali snimljen je za malo para, i uprkos tome što ih je udvostručio na blagajnama, i dalje spada u red onih filmova koji su obeležili američki horor pre renesanse koju je započeo SCREAM.

U tom smislu, Condon nema onaj gloss koji je svojim umećem izgradio Rose jer prosto nije tako dobar reditelj, a nema ni budžet koji bi pokazao da je iko išta očekivao od ovog filma.

Film ipak nije bezveze, no ima nekoliko elemenata koji ga hendikepiraju.

Condon je veliki ljubitelj i poznavalac žanrovskog filma, naročito horora. Setimo se da je snimao film o Jamesu Whaleu. Pa ipak, nije baš vrhunski reditelj i FAREWELL TO THE FLESH naprosto nije dovoljno strašan, naročito jer je sama mehanika Candymana kao monstruma sa herojskim karakteristikama koji ponekad pobije nevin narod ali ponekad ume i da zablista kao kazna za negativce, čini ovog junaka dosta neuhvatljivim. Condon nije čak ni vrhunski reditelj za neki mehaniscističkiji horor od tog, a nekmoli za ovako zakučastu mitologiju. Uostalom kod Candymana je upravo sama priroda ubice specifična i iz nje proizlazi deo strave.

Zatim, ovo je sequel u kom junaci ponovo nisu do kraja upoznati sa tim ko je Candyman, da li je to stvarno ili je mit, funkcioniše li kletva ili ne. Jedan od aduta samog Candymana kao mitologije jeste sam način prizivanja koji je detinjast i naivan. I u tom pogledu ovo jeste vrsta mitologije koja logično kreće od junaka koji ne poznaju stvari i samo čačkaju okolo, ali to što junaci ne znaju ne znači da i gledaoci ne znaju i tu je svakako bilo prostora da se brže krene sa "novim" elementima.

A ono što je novo najviše se tiče origina, srećom ovde ne dolazi do demistifikacije kao u Scottovim poznim ALIENima, ali ni do suštinske remistifikacije.

Film se dešava u Nju Orleansu, posle čikaškog geta još jednom veoma karakterističnom afroameričkom ambijentu sa specifičnim kulturnim aspektom.

Condon nije uspeo da se približi Roseu, ali za ovaj nastavak se može reći sve sem da je konfekcija osmišljena da se unovči brend prvog filma.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

DEMONIC Neilla Blomkampa je prvi totalni promašaj u njegovoj karijeri. Uprkos tome što je i on sam nekako plasirao ovaj film kao nešto na pola puta između isprobavanja nove tehnologije i nečega snimljenog tokom pandemije da bi se prekratilo vreme do novog ambicioznog filma, i dalje je reč o veoma slabom pokušaju horora.


Istini za volju, DEMONIC nije mnogo lošiji od većine indie horora od kojih neki u toj entropiji čak budu i pohvaljeni, međutim, Blomkampova reputacija je prevelika da bi se ovaj film gledao istim aršinima kao neki indie debi ili kao ponovljeno krivično delo osrednjeg reditelja-povratnika.


U DEMONICu nema invencije. Filmmejkerima možda može biti interesatno na koji način je koristio taj gejmerski engine, ali sama upotreba u pripovedačkom smislu je arhaična, i na nivou onih filmova od pre 30 godina u kojima je postojala fascinacija kompjuterskom animacijom kao što je bio LAWNMOVER MAN, inače mnogo bolji film od ovoga.


DEMONIC je izašao za IFC Midnight ali je ipak dobio zapaženo mesto u kritikama zbog Blomkampovog imena, i izgažen je. Zbilja, nema mnogo toga da mu se kaže u prilog.


* 1/2 / * * * *

[mac]

Gledam vesti o novom Unreal endžinu, i brinem se za budućnost kinematografije. Biće kao što se sad Boban žali na eksploziju izdavaštva. Toliko je lako objaviti knjigu da svi to rade, i preplavljeni smo mediokritetom. Ovaj endžin ti toliko olakšava pravljenje filma da će svako to moći da radi. Svi ćemo imati priliku da budemo konkurencija Al Paćinu iz filma Simona.

https://youtu.be/gry36cT3TdI

[Father Jape]

Pa gore od MCU-a ne može da bude.

[Meho Krljic]

Pa gore od MCU-a ne može da bude.

DCEU: Nek mi neko pridrži pivo.

[crippled_avenger]

LA NARANJA PROHIBIDA Pedra Gonzaleza Bermudeza je veoma zanimljiv dokumentarni film o peripetijama koje je imao Kubrickov klasik A CLOCKWORK ORANGE na putu do prikazivanja u Španiji, ali i o fenomenu tog filma kako lokalno tako i globalno.

Sama priča o zaobilaženju španske cenzure i raznim Kubrickovim predomišljanjima je izuzetno uzbudljiva, a činjenica da je tabu oko ovog filma bio toliko jak da je u Španiji čak i snimljen rip-off pre izlaska originala je fascinantna.

U završnici, imamo kodu koja je donela jednu očiglednu poentu pa delu publike može smetati - a to je susret savremene publike sa Kubrickovim remek-delom gde ono uspeva da ih iznenadi, da ih pokrene, neki ga cene, neki za njega ni ne znaju, ali svima je to ipak samo još jedan lako dostupan film.

Autori na kraju ulaze u kontemplaciju da li bi danas bilo moguće snimiti takav film i zaključuju da ne bi, možda ne striktno formalno koliko na nivou fenomena gde je ostao neponovljiv.

* * * 1/2 / * * * *