The Crippled Corner

[crippled_avenger]

UNA GOTA DE SANGRE PARA MORIR AMANDO Eloya de la Iglesie je španski rip-off A CLOCKWORK ORANGE snimljen prirodno posle Kubrickovog filma ali prikazan u Španiji dugo pre njega što je na neki način učnilo da ovaj naslov posluži kao svojevrsna zamena i prkos frankističkim cenzorima. Znao sam za ovaj film ali nisam znao da je izašao šest godina pre A CLOCKWORK ORANGE u Španiji pa sam se za njega zainteresovao dodatno posle dokumentarnog filma LA NARANJA PROHIBIDA o teškoćama da Kubrickovo remek-delo stigne u Španiju.

Eloy de la Iglesia je koloritan lik i značajan reditelj čiji se rad proteže od poznog frankizma do kraja tranzicije, pa samim tim ni ovaj film nije puki rip-off. Štaviše, relacija ovog filma u odnosu na Kubricka je vrlo složena.

Za početak, sličnosti između dva filma na stranu, u svetu u kom se ova priča dešava a to je neka bliska budućnost, već postoji film A CLOCKWORK ORANGE i emituje se na televiziji i to u sceni napada bande na bogati bračni par koja je jasna parafraza ključne situacije iz Kubrickovog filma. Zatim, u filmu glumi Sue Lyon koja je igrala Lolitu u Kubrickovoj ekranizaciji a u ovom filmu čak u jednoj sceni i čita istoimeni Nabokovljev roman. Dakle, možemo reći da je de la Iglesia na neki način snimio i rip-off i omaž Kubricku.

Naravno, daleko je ovaj film od promišljenosti i estetizacije A CLOCKWORK ORANGE ali de la Iglesia je snimio anarhičan, dinamičan exploitation koji nije sasvim bez pameti.

Sue Lyon igra medicinsku sestru koja posle jedne eutanazije postaje serijski ubica ubijajući svoje ljubavnike ubeđena da su sa njom dostigli životni zenit, i uverena da posle toga njihov život nema smisla. Sin Roberta Mitchuma, Chris, igra momka iz bande, uniformisane i ustrojene kao što je ona iz Kubrickovog filma, sa sličnim modus operandijem. On međutim zapaža ovu medicinsku sestru, kreće da je prati i stupa u kontakt sa njom.

Motiv koji takođe de la Iglesia preuzima jeste bolničko prevaspitavanje delinkvenata s tim što ga ne razrađuje na isti način kao Kubrick, sugerišući da je izbor pacijenata za to više baziran na klasi nego na ponašanju, i to razrađuje kroz vezu između lekara koji vodi konverzione terapije i sestre koja je serijska ubica a na koju niko ne sumnja.

Vizuelni identitet filma je u skladu sa mogućnostima dosta promišljen, kadriranje i montaža daju jednu propulzivnu celinu a gluma je veoma solidna ako imamo u vidu "mešovitost" podele.

Kad je reč o relaciji između dva filma, može se tumačiti kao da je de la Iglesia snimio priču o tome kako se mladi ponašaju po uzoru na likove iz A CLOCKWORK ORANGE jer taj film postoji i u njegovoj "bliskoj budućnosti". No, sve te relacije na stranu, reč je o dobrom filmu, vešto izvedenom i interesantnom koji se ne lišava svoje exploitation dimenzije. Međutim, istovremeno ovo se može posmatrati i kao buntovna reakcija na potez španskih vlasti da se Kubrickov film ne može videti u Španiji, i redak je primer filma snimljenog da bi se publici predstavio neki drugi film.

Imali smo kasnije doduše film Michela Gondryja BE KIND REWIND koji je na svoj hipsterski način razrađivao ovu zamisao. Međutim, ovo je nešto što se zaista desilo i samim tim je unikatno.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

CANDYMAN: DAY OF THE DEAD Turija Meyera je prvi DTV nastavak CANDYMANa i treći deo sveukupno, izašao 1999. godine. Dakle, ovo je film iz post-SCREAM faze razvoja horora, i iz nje nosi generalno manekensku podelu koja bi pre priličila nekom teen slasheru. I onomad i sada, DAY OF THE DEAD više obećava nego što pruža. Za razliku od Condona, Meyer - koji će kasnije izrasti u solidnog televizijskog profesionalca - deluje kao da bolje vlada nekim neposrednijim žanrovskim stilemama, i DAY OF THE DEAD nagoveštava da će biti konkretniji kao slasher a onda se upliće u vlastitu priču koja sama po sebi nije nezanimljiva ali nema glumce koji mogu da je iznesu jer su kompetentniji da beže i da vrište nego da se nešto uživljavaju.

U tom pogledu, priča o naslednici slikara koji je ubijen i pretvoren u Candymana i novoj aktivaciji kletve tokom prikazivanja njegove izložbe na kojoj galerista želi da eksploatiše urbanu legendu a umetnost ostavlja po strani, zaista ostavlja prostor za esej pod naslovom SLIKARSTVO U SERIJALU CANDYMAN jer se u sve to kreće iz romantične priče high gothic rukopisa o slikaru crncu koji se zaljubio u belu veleposednicu koju je portretisao, u drugom delu su slike tretirane kao nasledstvo/ umetnine, u trećem je to već štafelajno slikarstvo koje se izlaže ali uz definisanje konteksta u kom se reaktuelizuje dočim u novom filmu imamo modernu umetničku praksu i umetnika koji kada njegovo delo više ne može da generiše lepotu mora da svoje telo investira u umetnost i angažman. No, to sa telom i delom jeste na neki način lajtmotiv sva četiri filma ali je kroz prizmu moderne umetnosti najbolje artikulisano u četvrtom delu odnosno novom filmu.

Turi Meyer uspeva da ovo nekako izvede od početka do kraja, ali nažalost ne uspeva da se izdigne iznad rešenja svojih prethodnika, a ni da ih dostigne. Međutim, ono što čisto na nivou priče jako onemogućuje ovaj film jeste tendencija da se struktura suočavanja junakinje sa misterijom ponavlja sa manjkom efikasnosti koja bi morala postojati u trećem delu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

MOTHER/ANDROID Mattsona Tomlina je nepravedno oklevetan B-film koji itekako zaslužuje pažnju.

Nastao u produkciji Matta Reevesa sa kojim je Tomlin bio u tesnoj saradnji na novom BATMANu, reč je o postapokaliptičnom survival trileru, smeštenom u svet koji su pregazili androidi i saterali ljude u zbegove. Naravno, to je nešto što smo u širem smislu videli u TERMINATORu, i Tomlin jeste scenarista nove animirane serije u toj franšizi, ali ovo je nešto što uprkos derivativnosti ima svoj identitet.

Tomlinov film je sveden, fokusiran na dva i po lika, a protagonisti su mladi par koji igraju Chloe Grace Moretz i Algee Smith koje je devojčina trudnoća zatekla nespremne, pred apokalipsu, i sada lutaju razorenim svetom dok je ona pred porođajem.

Tomlin fokusira veliku i po definiciji spektakularnu priču na njih dvoje i kroz njih sagledava sve. Film je tenzičan, svesno neprijatan i veoma uzbudljiv onda kada treba. Akcije ima ali je fino konceptualizovana tako da ostane fokusirana na likove, i da se svaki udarac računa. Isto važi i za suspense situacije.

Tomlinu ovo nije prvi film ali mu je prvi prominentniji naslov koji je režirao. S druge strane već se dokazao u mejnstrim formama i raskošnijim zahtevima, i pre BATMANa, pisao je PROJECT POWER koji je bio fino osveženje prošle sezne.

Tomlin ovde samog sebe dobro režira, jednim delom jer realno sagledava svoje trenutne mogućnosti. U tom pogledu, MOTHER/ ANDROID treba pogledati na vreme.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Teško je snimiti film kao EDGE OF TOMORROW. Teško je snimiti čak i približno takav film. Ali THE TOMORROW WAR je nažalost još jedan stepenik ispod toga.

Profilisan kao viskobudžetni igrani debi za Chris McKaya koji je snimio briljantnog LEGO BATMANa, sa Chrisom Prattom u glavnoj ulozi i scenarijem Zacha Deana koji je bio veoma hajpovan.

Chris McKay je reditelj koji zaslužuje najveću moguću pažnju zbog svog rada u animaciji, ali ono što je pružio u THE TOMORROW WAR je nažalost veoma mlako, a što je najapsurdnije od svega, tanko baš u segmentu dizajna gde bi on trebalo da briljira.

U filmu inače nema neke naročito vizuelne domišljatosti i sve izgleda kao skuplja epizoda FALLING SKIES. Doduše, ko zna da li je Paramount u nekom momentu digao ruke od postprodukcije shvativši da će film slati na streaming gde prosto ne mora da izgleda onako dobro kao kad ide u bioskope. Ako imamo u vidu da je film slikao iskusni direktor fotografije Larry Fong koji ima iskustva sa blokbasterima, rekao bih da je možda zaista postprodukcija slike u nekom momentu degradirana.

Sam dizajn monstruma je korektan ali generički. A postavka o tome ko su oni i koja im je priroda je opet iz ALIEN/ FALLING SKIES asortimana i to je dobro.

Chris Pratt ovde radi van franšiza ali ne bih rekao da je "prodisao" jer je ovo opet blokbaster u pokušaju i sa ambicijom da iz njega izraste franšiza. Dakle, nije ovo film u kom je on mogao da se opusti ali opet jeste komad u kom ima totalni protagonizam. I u tom smislu, Pratt je cool kao akcioni heroj, manje duhovit nego obično, ali čini se da je McKay u režiji glumačke igre dosta ukrutio njegov lik.

Prattova situacija je malo nejasna jer je počeo da pokazuje neke diskretne znake da je based i deluje mi da je u nekom polu-cancelu, no videćemo kako će se to razvijati.

Yvonne Strahovski je jaka faca, uvek je lepo videti je u filmu i sasvim je solidno iznela svoj lik, bez preterivanja iako je emotivni odnos između oca i ćerke iz budućnosti mogao da se pretvori u neku negledjivu sentimentalnost u ravni INTERSTELLAR.

Ukupno uzev, THE TOMORROW WAR nije lišen nekih zanimljivih i obro izvedenih stvari, ali na kraju ono što je u njemu dobro nije naročito novo, a neke stvari su izvedene tek korektno što moderni blokbaster ne trpi.

U tom smislu, McKay je po meni najveći gubitnik u ovoj situaciji. Pokazao je da može da rukovodi preduzećem zvanim holivudski blokbaster ali nije doneo ništa u kreativnom pogledu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE MATRIX RESURRECTIONS Lane Wachowski i radije ne bih o tome...

[Meho Krljic]

Pa baš je dotle došlo???? Mislim, vidim da svi vele da je "a mess" ali baš da te je ovako ubio u pojam... Sreća pa ja nemam nikakvu želju da ga gledam.

[Krsta Klatić Klaja]

To kad žemsko režira!

[džin tonik]

ja cu filmu ipak dati sansu, obozavam nenamjerni trash a ovo djeluje kao da ima mnogo potencijala.

[Truman]

 THE MATRIX RESURRECTIONS se izgleda nikome ne dopada. Ja sam izgleda jedini kome je prihvatljiv na idejnom nivou iako izgleda dosta jeftinije od "originala".

[Meho Krljic]

Dopada se Gerryju Conwayju, mom omiljenom strip autoru pa ću ga samo zbog toga i ja vrovatno jednom pogledati. Za godinu-dve... Evo šta Conway piše: "Lana Wachowski made a terrific sequel critiquing the entire idea of sequels, using meta to lampoon meta, a franchise entry about the horror of franchises— made us eat that sh*t and love it too! Triumphant, hilarious, smart and full on fun!"

[crippled_avenger]

Mehmete, preminuo je Desmond Tutu. Setimo se urbane legende da mu je Steven Seagal bio telohranitelj...

[Meho Krljic]

Da citiram samog sebe iz jednog starog teksta:

Iako su njegove tvrdnje da je bio telohranitelj Dezmonda Tutua u vreme južnoafričkog aparthejda verovatno samo dobroćudna šala, nema nikakve sumnje u to da je Seagal bio telohranitelj glumice Kelly LeBrock i da ju je kasnije oženio i napravio joj troje dece. A šta ste VI uradili?

[Truman]

Dopada se Gerryju Conwayju, mom omiljenom strip autoru pa ću ga samo zbog toga i ja vrovatno jednom pogledati. Za godinu-dve... Evo šta Conway piše: "Lana Wachowski made a terrific sequel critiquing the entire idea of sequels, using meta to lampoon meta, a franchise entry about the horror of franchises— made us eat that sh*t and love it too! Triumphant, hilarious, smart and full on fun!"

Upravo korišćenje te meta dimenzije ali ne na previše ozbiljan način mi se i dopada. Ne znam baš da li je satirisao ideju nastavaka ovim ili se to Conwayu malo učinilo.

[Meho Krljic]

Pa, ne mogu bez gledanja ništa da kažem, ali ne bi me baš zapanjilo da posle ovoliko godina i filmova koji su mahom bili neuspešni, ovaj nastavak ima i tu dimenziju. 

[Truman]

Inače se i u ovom filmu vidi da Keanu nije baš vrhunski glumac ali mi ga i dalje volimo i jedva čekamo četvrti nastavak John Wicka! 

[Meho Krljic]

Ja ga ne podnosim kao glumca. Al dobar je čovek. Al čak i u Džonu Viku je katastrofalan. 

[crippled_avenger]

Pogledao sam ESCAPE FROM MOGADISHU Seong-wan Ryooa. Ryoo se ispostavio kao veoma solidan južnokorejski univerzalac sa uspešnim naslovima u rasponu od DACHIMAWA LEEja do BERLIN FILEa. ESCAPE FROM MOGADISHU je bliži ovom drugom naslovu, s tim što je reč o istinitoj priči koja omogućuje Ryoou da malo snima svoj ARGO a malo svoj 13 HOURS i u oba se dobro snalazi.

Tokom 1990. godine u Mogadišu, obe Koreje imaju svoje ambasade. Severnokorejske diplomate i obaveštajci su domišljatiji i proaktivniji u svojoj opstrukciji pokušaja da Južna Koreja obezbedi somalijski glas u UN. Međutim, kada krene pobuna Aididovih snaga, Južna Koreja ipak ima više para i njena ambasada uspeva da bar za neko vreme uplati obezbeđenje vladinih snaga. Haos i nasilje isteruju severnkorejsku posadu iz njihovog predstavništva i oni se nerado obraćaju Južnjacima za pomoć. Ovi ih pak nerado primaju u svoju kuću i tada kreću da kuju plan kako da pobegnu iz Mogadiša.

Seong-wan Ryoo sve dok u drugoj polovini i završnici ne uđe u full-on i veoma uzbudljiv survival akcioni triler - koji srećom ne odudara od onog viđenog pre toga, odnosno uspeva da se uklopi, gradi pre svega jedan dosta žovijalni, domišlljati špijunski derivat trilera i komedije. Pomalo čak ima atmosferu onih britanskih komedija sa lagodnim prikazom kolonijalnog života.

Međutim, isto tako kada se pretnja pojača na maksimum, Ryoo gradi scene koje bi Bay rado potpisao u 13 HOURS, barem jednu vrhunsku.

Prikaz Severnjaka je odmeren ali u suštini sa jakom plakatskom dimenzijom njihovog straha od reakcije Pjongjanga ali i podozrenja jednih od drugih jer se prosto ne zna ko radi kao doušnik. Ipak, oni nisu prikazani kao negativni ili inferiorni likovi, iako su Južnjaci na kraju priče bili presudniji za uspešno izvedenu evakuaciju.

ESCAPE FROM MOGADISHU je prošao izuzetno dobro na blagajnama i poslat je kao južnokorejski kandidat za oskara što je kao što znamo posle PARASITEa veoma prestižna stvar. A naročito u godini kada su proizvodi K-pop kulture poput muzike i serija imali globalnu ekspanziju. ESCAPE FROM MOGADISHU je spreman za internacionalnu publiku ali nije neki gamechanger kakav se sada očekuje iz Seula.

* * * / * * * *

[Truman]

Ja ga ne podnosim kao glumca. Al dobar je čovek. Al čak i u Džonu Viku je katastrofalan. 

Iskreno, meni je John Wick njegova najbolja uloga. Baš ima taj vajb usaljenog vuka osvetnika.

p.s. bitnije je kakav je čovek nego kakav je glumac!!

[Father Jape]

Dopada se Gerryju Conwayju, mom omiljenom strip autoru pa ću ga samo zbog toga i ja vrovatno jednom pogledati. Za godinu-dve... Evo šta Conway piše: "Lana Wachowski made a terrific sequel critiquing the entire idea of sequels, using meta to lampoon meta, a franchise entry about the horror of franchises— made us eat that sh*t and love it too! Triumphant, hilarious, smart and full on fun!"

Dopada se i reditelju Goranu Nikoliću, i to iz istih tih razloga.

A uzgred, Chris Thursten veli da je Kijanuova uloga iz Cyberpunk 2077 njegova najbolja.

[Meho Krljic]

Pa, da, tu su ga sigurno upriličili CGI-jem pa može da prođe, mada, moram da priznam, u trejlerima to i dalje deluje onako udrvenčeno kako on inače glumi.

Iskreno, meni je John Wick njegova najbolja uloga. Baš ima taj vajb usaljenog vuka osvetnika.

p.s. bitnije je kakav je čovek nego kakav je glumac!!

Da, da, Keanu je vrlo dobar lik inače, ali nije veliki glumac. Meni je, ako licitiramo, najbolji u Bill i Ted filmovima, jer tu nekako dobro spaja svoju zblanutu facu sa karakterom lika. Džona Vika sam pogledao samo prvi i meni je to bilo na granici podnošljivog (ne sama gluma, čitav film) pa se još pripremam da jednom pogledam nastavke u nadi da će mi se više dopasti.

[Truman]

Uf Meho, baš nam se razlikuju ukusi kada je reč o komercijalnom filmu! Johna Wicka smatram najboljom akcionom franšizom od onih koje su se pojavile u prethodnoj deceniji. Drugi deo mi je inače omiljen jer se zbiva u Rimu i ima fantastične fighting scene u hodnicima drevnih građevina. Bukvalno su sva tri dela mnogo jaka.

[crippled_avenger]

WHERE ADAM STOOD Briana Gibsona je televizijska drama snimljena po adaptaciji autobiografije Edmunda Gossea koju je adaptirao Dennis Potter. Gosseov otac je bio Darwinov savremenik i on je uprkos svojoj dubokoj, praktično fundamentalističkoj religioznosti napravio neka značajna istraživanja koja su zalazila u pitanja porekla i evolucije života.

Biografija prirodnjaka data je iz vizure deteta i jednog kratkog vremenskog isečka, u kom Potter jednu dosta suvu materiju uspeva da razmrda pomalo. Gibson je bio specijalizovan za muzički film, priče o muzičarima i mjuzikle, ovo nije njegov tipičan rad a realizacije je solidna, u BBC standardu i maniru tog vremena.

[crippled_avenger]

MONSTER Anthony Mandlera, poznatog reditelja spotova i reklama, najčuvenijeg po saradnji sa Weekndom, prošao je zapaženo na Sundanceu. Reč je o sudskoj drami, obogaženoj flešbekovima i subjektivnim karakternim digresijama o budućem studentu filma koji završava u zatvoru zbog sumnje da je pomagao pri izvršenju pljačke lokalne bakalnice. Dok porodica i advokati pokušavaju da ga oslobode a on sam prolazi kroz razne krize, u flešbekovima se razotkrivaju okolnosti događaja i života koji je dotle vodio.

Mandlerov film zadržava određenu dozu ambivalencije u odnosu na događaj iako afirmiše svog junaka kao momka bitno drugačijeg od svog okruženja.

Mandlerova veština u pogledu estetizacije je evidentna, i uprkos tome što na nivou sadržaja, MONSTER u pojedinim momentima deluje prejednostavno, mada nikada ne postaje naivan, na nivou forme ovo je zanimljiv film, i svež pogled na nešto što je u osnovi courtroom drama.

U filmu glumi upečatljiva ekipa, od Denzelovog sina preko ASAP Rockyja do solidnih karakternih glumaca, i oni su svakako doneli poseban kapital filmu koji je bez nekog očiglednog razloga čekao par godina između festivalske i komercijalne premijere.

Svakako da nešto preferencijalniji tretman u oceni dobija zbog toga što junak u jednom momentu kaže da se zbog DEAD PRESIDENTS Braće Hughes bavi filmom.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SILENT NIGHT Camille Griffin dolazi sa velikom preporukom - producirao ga je Matthew Vaughn. Na to još su skupljeni stvarno dobri glumci koje predvode Camillin sin kog znamo iz JOJO RABBITa, Keira Knightley, Matthew Goode i solidan asortiman za podršku.

Film govori o poslednjem Božiću jedne britanske porodice i njihovih prijatelja pred apokalipsu u kojoj će svi ili stradati u mukama ili se eutanazirati pilulama koje je prepisala država.

SILENT NIGHT je film trajanja od nekih efektivnih 84 minuta i hteo bi da bude mušičava engleska komedija koja u svom stilu obrađuje priču kao što je bila Von Trierova MELANCHOLIa. Imamo mi danas razne teme za koje bismo eventualno mogli vezati idejnu dimenziju ovog filma - bilo da je to Brexit ili Covid ili nešto tog tipa ali realno, to se iz celine baš i ne čita.

SILENT NIGHT nije neprijatan za gledanje, ali meni je smetala njegova ispraznost. Moguće je da nisam bio dobro naštimovan u trenutku za ovu vrstu sadržaja, ali tako je ispalo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, znam da će ovo zvučati kao da sam izmislio - ali Radoš Ljušić je upravo kod Marića napravio lapsus i Kristofera Klarka nazvao Kristof Klark pa se ubrzo ispravio. Ipak, ima još francuskih đaka kod nas!

[Krsta Klatić Klaja]

kod Marića

[crippled_avenger]

MAMA O PAPA Dani de la Ordena je njegova druga romantična komedija ove godine, i ponovo je napravio uspešan film, dokazavši se kao auteur u ovom žanru. Dani de la Orden i Eric Navarro potpisuju scenario inspirisan francuskim filmom, ali donose svoj pečat čija je osnovna karakteristika ispitivanja granica žanra. U LOCO POR ELLA oni se bave romantičnom komedijom gde je ozbiljno pitanje da li je ljubav među glavnim junacima zapravo realna, jer je jedan od partnera duševno bolestan.

U ovom filmu oni prave anarhičnu komediju u kojoj dvoje roditelja odlučuju da se razvedu i pošto oboje dobijaju poslovne ponude zbog kojih moraju da se isele iz Španije i moraju da uvale onom drugom starateljstvo nad decom. Roditelji kreću da se ponašaju loše prema deci kako bi ih socijalne službe prepustile onom drugom i tu se stvari razvijaju u priču koja funkcioniše i jak baraž gegova koji je ne usporavaju.

Requa i Ficarra su snimili CRAZY STUPID LOVE u kom su ovu vrstu filma digli na najviši nivo. de la Orden pravi španski odgovor na to. Ne ide toliko u estetizaciju kao Requa i Ficarra, ali ovo je sličan, samo jednostavniji i "manji" film tog tipa.

U tom pogledu, de la Orden mora biti prepoznat kao autohotni autor u ovom žanru, i jedan od najzanimljivijih reditelja koji u njemu rade, globalno gledano.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Howard Michael Gould je spremao LAST LOOKS kao scenario i na kraju je sam adaptirao vlastiti roman. U tom romanu ispripovedana je prva avantura detektiva Charlie Waldoa, i da je svet malo pravedniji, verovatno bi i ovo bio samo prvi film u serijalu o tom detektivu.

Producent Andrew Lazar i saradnici uspeli su da sklope sjajnu glumačku oko Charlieja Hunnama u glavnoj ulozi. Svaku ulogu igra neko "ime" a opet izbegava se ono što je Hunnamove ranije bioskopske pokušaje hendikepiralo - nije ga ništa u ovom filmu progutalo, ni veliki IP ni veliki reditelj. Ovo je film po njegovoj meri.

Naravno, drugi ključni glumac u ovom filmu je Mel Gibson koji igra ocvalog britanskog karakternog glumca Alastaira Pincha koji je od šekspirovskog repertoara pao na masno šmiranje u ulozi sudije u nekoj generic network seriji koja zavisi od njegove glumačke persone. I roman i film deluju kao da su Alastaira Pincha krojili po Melu Gibsonu, a znamo da on u ovoj fazi karijere naročito voli takve uloge u kojima ima borbe sa bolestima zavisnosti i pokajanja zbog zanemarivanja porodice. Iako sam trenutni posao Alastaira Pincha više podseća na sudbinu nekog Hugh Lauriea recimo, ideja da imamo glumca koji blackoutuje i deluje kao najlogičniji ubica vlastite supruge je čist Mel.

U jednoj sceni, tokom posete ćerkicinom zabavištu, Mel izvodi i parodira scenu iz HAMLETa, kog je igrao na filmu kod Zefirellija. Mel poptuno kontroliše stvari i uspeva da ne potopi film ovako kaloričnom rolom koja ima toliko raznih značenja za njega, ali definitivno pravi upečatljivo ostvarenje jer ovo nije geezer teaser gde je došao na par dana da snimi nešto što će posle da se nekako raspodeli kroz ceo film. Ovo je ozbiljno izvedena i zamišljena, u svakom pogledu bitna sporedna uloga.

S druge strane, Charlie Waldo uzima dosta elemenata od Martina Riggsa, ali LAST LOOKS nije klasičan passing the mantle iz prostog razloga što Charlie i Alastair imaju zajednički cilj, ali nisu zajedno na zadatku, nisu buddies u onom smislu kako su bili Jim Garner i Bruce Willis u SUNSETu Blakea Edwardsa kada se taj passing the mantle momenat desio. Kasnije će to uraditi i sa Gibsonom u MAVERICKu.

Hunnam je odličan kao Charlie Waldo a Tim Kirkby, prekaljeni televizijski profesionalac koji se najviše proslavio sa serijom FLEABAG uspeva da očuva ono što krasi Gouldov roman, ironiju prema žanru i ironiju u ponašanju samih junaka, ali sa poštovanjem forme u krajnjoj liniji.

Iako u tonu dizajna špice LAST LOOKS evocira 70s kalifornijske filmove, bliži je avanturama Dortmundera nego Parkera, i SUNSET je najbliža referenca po tome koji nivo nasilja, agresije i realizma se ovde očekuje. Relativno je nizak, ovo je vedar film o pesimističnim ljudima, sa dosta komedije koja je fino uklopljena sa misterijom i trilerom.

Privatni detektivi nikada ne izlaze iz mode ali u ovoj formi ih nema prečesto. Film sa kojim bi se LAST LOOKS u savremenoj produkciji mogao porediti je recimo Bergov SPENSER CONFIDENTIAL, i u odnosu na njega je pedantnije izveden, sa možda malo nižim nivoom energije, ali sa nekim svojim punkom u svemu tome.

LAST LOOKS je leakovao mimo bilo kakvog velikog releasea, nisam tačno ni shvatio odakle. Zahvalan sam što nam je omogućeno da u ovom filmu uživamo tokom praznika. Ali, isto tako deluje mi da je ovo jedan naslov koji će nekako ostati zaboravljen u tom limbu Covida i Cancelovanja i to je šteta jer zavređuje pažnju.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Mehmete, znam da će ovo zvučati kao da sam izmislio - ali Radoš Ljušić je upravo kod Marića napravio lapsus i Kristofera Klarka nazvao Kristof Klark pa se ubrzo ispravio. Ipak, ima još francuskih đaka kod nas!

Kao unuk jednog od francuskih đaka i poštovalac lika i dela Kristofa Klarka, ne mogu biti ponosniji u ovom trenutku.

[crippled_avenger]

Ove godine sam iz objektivnih razloga propustio mnogo toga i nisam video neke filmove za koje sam uveren da bi konkurisali za listu.

No zaostatak je prevelik da ga sad nadoknađujem a rok se bliži, tako da evo Top-10 liste.

http://starikadar.blogspot.com/2021/12/stari-top10-2021.html

[crippled_avenger]

LITTLE FISH Chada Hartigana je izašao krajem 2020. kad je Covid već bio u punoj afirmaciji, i bio je prigodan. Film govori o epidemiji bolesti koja dovodi do teške upale mozga sa simptomima sličnim Alchajmerovoj bolesti. Bolest se širi među ljudima, uzima sve više maha a mi pratimo apokalipsu iz vizure jednog para u kome muža polako počinje da obuzima demencija.

Tomlin je godinu dana kasnije nastupio sa rediteljskim filmom MOTHER/ANDROID u kome rat ljudi protiv mašina sagledava isto iz vizure jednog para, dočim je ovde scenarista. Mustra je slična, opet imamo par u centru pažnje, sa malim izletima u spoljni svet u kom povremeno vidimo ljude koje obuzima demencija, i društvo koje postepeno deteriorira.

Ipak, Jack O'Connell i Olivia Cooke imaju ključni protagonizam i kroz njih se primarno sagledava film.

LITTLE FISH je priča o krhkosti sećanja kao zajedničkog iskustva koje vezuje ljude, o jednoj instant transfomaciji koja je uzrokovana bolešću, ali se može čitati i kao ubrzani prikaz nekog posve prirodnog procesa udaljavanja u kom ljudi gube međusobne veze i prestaju da se poznaju. A ne poznaju ni sami sebe.

U tom smislu, Chad Hartigan pravi film koji je sasvim američki u svojoj jasnoći, preciznosti, pa i efikasnosti, a opet je u fluidnosti svoje naracije izuzetno arty i ovde je to uspeo spoj, discipline i jednog art house pristupa koji u sebi nosi neku neuhvatljivost.

Olivia Cooke kao lik koji ne boluje od demencije, ili barem nama tako izgleda je lik kroz koji sagledavamo sve i u dobrom underplayu uspeva da zarobi jednu intenzivnu emociju. Jack O'Connell ima isto veoma zahtevan lik, junaka koji se transformiše, polako gubi dodir sa sećanjima i tone u konfabulacije kojih ni sam nije svestan u pokušaju da nadoknadi rupe koje postaju sve drastičnije i nedopustivije.

Sve u svemu, LITTLE FISH je uspeo indie film o apokalipsi, izražen kroz karaktere i kamernu priču na veoma vešt način.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Majke NBA igrača nikada nisu dobile tretman kao recimo otac Sestara Williams u filmu KING RICHARD ali jesu dobile dva televizijska filma. Jedan je snimljen davnih dana i govori o majci Isiaha Thomasa, šampiona sa Detroit Pistonsima, a drugi je snimljen o Wandi Pratt, majci Kevina Duranta.

Nastao u produkciji Queen Latifahe, i u režiji Nelsona Georgea koji je nju režirao u HBO filmu LIFE SUPPORT, reč je o Lifetime biopicu koji kreće iz Kevinovog govora kada je primao MVP trofej i naglasio da je njegova majka "pravi MVP" a onda se vraća u prošlost i prikazuje njene muke da odgaji njega i brata.

Durantovi nisu odrastali u ekstremnoj životnoj situaciji, ali jesu bili deo afroameričke radničke klase, gde je majka radila noćnu smenu u pošti a preko dana kao frizerka da bi ih izvela na put. Film se pre svega fokusira na nju i odnos na mužem koji ju je napustio ali se onda povremeno vraćao, a bitno manje se bavi Kevinom i Tonyjem a naročito sportom. Ipak, prikazano je kako je majka učestvovala u njihovom režimu treninnga i bila sklona da im daje teže zadatke nego trener ne bi li prevazišli sebe.

Smanjen je akcenat na kriminal koji je tada bio izuzetno prisutan na ulicama, i dat je u par detalja, pre svega u kontekstu smrti Coach Craiga.

Niz sličnih biografskih elemenata preneto je u seriji SWAGGER, s tim što ona nije klasifikovana kao biografska već više kao delo inspirisano Durantovom mladošću. I ova serija je uspešnija i modernija u izrazu. Izvedba ovog televizijskog filma čak i nije toliko slaba koliko je na čudan način arhaična za 2016. godinu kada je izašao. Mnogo pre deluje kao da je snimljen osamdesetih nego danas, što generalno ne spada u bogati spisak mana koje Lifetime filmovi imaju.

Film obrađuje period od pete godine do prvih koraka u NBA ligi i relativno vešto uspeva da dramski sklopi taj best of situacija u jednu pristojnu celinu, mada jasno je ne "diše" kao npr. KING RICHARD kao vrhunski primer te vrste filma. Ipak, zanimljivo je da film prikazuje i zanimljiv aspekt Wandine depresije koja nastupa u trenutku kada se posle inicijalnog uspeha Kevin osamostaljuje od nje, i njena životna misija je ispunjena i nema šta da je dalje pokrene.

THE REAL MVP: THE WANDA DURANT STORY je u suštini zanimljiv za Durantove fanove i one koji izučavaju sprortske biopicove i razne varijacije u kojima se javljaju. Ostalima ovo ostvarenje nema ništa naročito da ponudi.

[ridiculus]

Dopada se Gerryju Conwayju, mom omiljenom strip autoru

Conway je na mojoj listi i ranije bio prilično nisko, a posle cele one rasprave o nepotrebnosti zvučnih efekata u stripu pao je toliko da je ispod njega samo još Bezdan. A sa Bezdanom se ne treba kačiti!

[Meho Krljic]

Svetogrđe pa još na novu godinu 

[crippled_avenger]

EAUX PROFONDES Michela Devillea je francuska ekranizacija romana Patricie Highsmith iz 1981. godine. Dve godine kasnije za nemačku televiziju snimljena je još jedna u formi mini-serije a četrdeset godina kasnije čekamo holivudsku u režiji veterana erotskog trilera, krepkog osamdesetogodišnjaka Adriana Lynea.

EAUX PROFONDES jasno pokazuje što su se srpski reditelji ranije jako identifikovali sa francuskim krimićima. Stepen neveštine i pretencioznosti su u ovom filmu veliki i nažalost Deville ne uspeva da definiše čak ni osnovni okvir odnosa među glavnim junacima.

Isabelle Huppert i Jean-Louis Trintignant igraju glavne uloge i oboje su hipnotični za gledanje. Ipak, ne valja kad se i sam reditelj hipnotiše dok ih gleda pa onda dobijemo film u kome njhovi međusobni pogledi slikani kao nešto važni u stvari ne znače ništa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

EL SACERDOTE Eloya de la Iglesie je film iz faze demokratske tranzicije 1978. godine, verovatno koncipiran kao shock cinema u tom trenutku.

Priča prati sveptenika mučenog seksualnim nagonom. On se žali starešinama u nadi da mu oni mogu pomoći savetima ali shvata da su u Katoličkoj crkvi dosta česti sveštenici koji su izgubili veru ili je zamenili nečim drugim, ali svakako da nema nikoga ko mu može pomoći.

Mučen krivicom, on pokušava da se izbori sa tim, ali tone u sve veće ludilo i samokažnjavanje.

Nažalost, Eloy de la Iglesia ne može da pruži neke dublje uvide i odgovore. Film je dinamičan i relativno atraktivan ali sem šok taktike ne nudi ništa više.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

PERCY VS GOLIATH Clarka Johnsona, nastao je po istinitoj priči kanadskog poljoprivrednika Percy Schmeisera kog je Monsanto pokušao da nabedi kako je prekršio njihovo autorsko pravo i sadio njihovo seme iako je njegov metod rada bio starinski, baziran na sakupljanju semena selekcijom najsnažnijih biljaka.

Uz određenu podršku eko-aktivista, Percy odlazi na sud i ulazi u višegodišnju borbu ne bi li dokazao da Monsantu ništa ne duguje.

Christopher Walken igra glavnog junaka i samim tim imamo jednog veoma atipičnog glavnog junaka, a odlični glumci poput Christine Ricci, Zacha Braffa ili Martina Donovana ga okružuju, što u spoju sa mišićavom i efikasnom režijom Clarka Johnsona, glumca i reditelja koji je u naše živote ušao sa serijom HOMICIDE i nikada iz njih nije izašao. daje izuzetno dobar prinost.

Ovaj film nije neka bitna američko-kanadska produkcija, ali upravo to što dolazi izvan prestige picture kalupa, daje mu snago old school američkog filmmakinga, sa zanimljivim likovima u zanimljivim situacijama koje su inače bazirane na istini.

Johnsonovo izlaganje je efikasno, estetizacija prostora je vrhunska, sve je izvedeno moderno ali bez komplikovanja. Ovo je zaista pozitivan primer televizijske efikasnosti sprovedene na filmu.

Otud PERCY VS GOLIATH dolazi niotkuda ali lako osvaja simpatije i pažnju, kao i sam junak u Walkenovoj interpretaciji.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Crispian Mills iz Kula Shakera je u produkciji Simona Pegga i Nicka Frosta dobio priliku da se iskaže kao - ako ne novi Edgar Wright a ono barem novi Joe Cornish, no ono što smo dobili je u najbolju ruku verzija ovog drugog namenjena publici sa plićim džepom.

Joe Cornish za siromašne je imao sve predispozicije da snimi jedan simpatičan nevaljao film - fenomenalnu podelu koja se ne zna gde je jača - da li među mladima koje predvode Finn Cole i Asa Butterfield, da li među zvezdama gde jedna Margot Robbie igra cameo a Simon Pegg, Nick Frost i Michael Sheen uredno igraju epizode. Imao je i sasvim solidnu tehničku izvedbu onoga čime se bavi. Međutim, uprkos referenci na klasični film o nezadovoljstvu mladih školaraca IF oličen u jednom posteru Malcolma McDowella, Mills naprosto ne zna šta snima.

Njegov film je na momente zaista duhovit ali tih momenata nema dovoljno i evidentno je hardver komedije prisutniji od softvera. Njegov film je solidno realizovan u slici, ali je onda potpuno raspušten u montaži gde je mogao biti bitno skladniji. Konačno, efekti maske i monstruma su dosta solidni, ali film nije ni smešan ni uzbudljiv, ni dovoljno crnohumoran s njima.

Samim tim, SLAUGHTERHOUSE RULEZ neumitno deluje gori nego što jeste. Resursi kojim je Mills raspolagao su ekskluzivni i na kraju cele priče, on ih je potrošio uzalud jer nije imao ideju šta snima a nije imao ni veštinu da snimi film koji obuhvata mnogo različitih tema i žanrovskih zahvata.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

GOSNELL: THE TRIAL OF AMERICA'S BIGGEST SERIAL KILLER u režiji Nicka Searcyja, bio je prvi igrani projekat koji su tehnikom crowd fundinga izveli propagandisti alt. righta Phelim McAleer i Ann McElhinney u saradnji sa poznatim piscem krimića i scenaristom Andrew Klavanom koji je pored velikog broja kriminalističkih romana, od kojih su neki i ekranizovani, poput recimo TRUE CRIME u režiji Clinta Eastwooda i pisao scenario za neke kultne adaptacije drugih pisaca kao što je A SHOCK TO THE SYSTEM Jana Eglesona, po romanu Simona Bretta.

GOSNELL: THE TRIAL OF AMERICA'S BIGGEST SERIAL KILLER kreće kao policijski procedural gde jedno hapšenje prodavaca lekova koji se prodaju na recept, dovodi detektive do klinike za abortuse Kermita Gosnella, gde se ispostavlja da je on ne samo jedan aljkav rukovodilac, sumnjive stručnosti i lekarske etike već i da vrši abortuse u poznim fazama trudnoće kada su oni zabranjeni.

Potom, film prelazi u fazu sudske drame tokom koje pomoćnica javnog tužioca i detektiv pokušavaju da se izbore sa predrasudama koje pokušava da proizvede Gosnellov advokat i nađu način da predoče čime se on bavio.

Andrew Klavan je ozbiljno pero ali je vremenom otišao u političku isključivost i postao je autor vodećeg alt.right medija Daily Wire na kom ima podcast. Otud ovaj scenario jeste delom policijski procedural, delom sudska drama ali sve to na kraju postaje politički pamflet, kako protiv abortusa kao takvog, tako i protiv dela javnosti koji je otvoren prema ovim slobodama.

Klavan se doduše trudi da ponudi balansirano viđenje stvari, da se razdvoji ono gde je Gosnell ubica a gde ginekolog, ali u nekoliko situacija je ipak očigledno da film ima jaku agendu.

No, sama tema je vešto izabrana, i na bazi je nje svakako moguće napraviti propagandu, naročito kada se uzme u obzir ta konfuzija koju Klavan namerno stvara gde iz izuzetka gradi generalizaciju. Naročito u fazi kada je ovo prevashodno krimić. Međutim, ulazak u sudnicu ipak na kraju dovodi do plakatskijih monologa, ne uvek vešto izvedenih.

East Billings kao Kernit Gosnell je zanimljiv. Michael Beach kao policjski starešina je uvek ubedljiv ali neke face poput Deana Caina, otkrivaju da su se tu ipak našli i ljudi iz jednog isključivog dela ideološkog spektra.

Nama je ovo naročito zanimljiv slučaj jer su nedavno McAleer i ekipa u Beogradu snimali film Roberta Davija o Hunteru Bidenu. Ova produkcija nije na nivou radova Dallasa Sonniera, ali jeste iznad tipične alt.right kinematografije. Sam Gosnellov slučaj je veoma bizaran i zaslužio je i ekranizaciju koja neće biti pamflet.

Možda će je nekada i dobiti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

NORTH HOLLYWOOD Mikeya Alfreda, poznatog reditelja skejt videa i impresarija, stoji kao veoma zanimlji dugometražni debi, delimično inspirisan autorovim vlastitim iskustvom o odrastanju u North Hollywoodu i pokušaju da postane profesionalni skejter.

Film je stilski izbrušen, atmosferičan, sa pričom koja je fluidna, relaksirana u pogledu narativnog tonusa, ali postoji. U tom smislu, ovo nije film velikih melodramskih preokreta iako jeste film u kom je reditelj sa usmeravanjem našeg pogleda veoma prisutan, pa moju razumeti i one koji će reći da je ovde stil jači od supstance. Međutim, na filmu stil je suština, i suština jeste stil, tako da to nije prepreka već samo pojašnjenje šta je u ovom filmu ključno.

Glavni glumac fino dočarava izgubljenost glavnog junaka koji luta između racionalne, porodično podržane ideje da ide na koledž i svojim ambicija za koje nisu siguran koliko su ostvarive.

Vince Vaughn je ostvario sjajnu indie dad ulogu kao njegov otac i u njoj je filmu dao malo zvezdane galvanizacije, dok su ostatak ekipe mladi i dobro odabrani glumci pred kojima je sigurno budućnost.

Film je pedantno realizovan i inscenacijski je ambiciozan. Zanimljivo je kako Alfred umesto skate punka u većini scena, sem na jednoj sceni koncerta, korisi stare doo wop hitove, dajući filmu jednu vanvremensku coming-of-age vizuru.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

LA MUJER DEL MINISTRO je politički triler Eloya de la Iglesie iz perioda tranzicije. Govori o mladom konobaru koji radi kao žigolo u jednom letovalištu. Kada posle intimnog susreta sa jednom ostarelom groficom izgubi posao, dolazi kod nje u Madrid, očekujući da mu ona nađe posao. Ona mu i nalazi posao da radi kao baštovan kod moćnog ministra gde on ubrzo posle bašte, kreće da brine i o ministrovoj supruzi, polako postajući nemoćna igračka raznih interesa, od matore markize Montenegro do levičarskih terorista.

Eloy de la Iglesia je krenuo nekuda sa ovim filmom, ali opet osim puke melodramske intrijge i dosta uopštene društvene kritike nije iskopao ništa preterano bitno. Njegov neposredan i energičan stil režije je tu. Ali, malo šta drugo ima da ponudi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Dvadesetak godina pre televizijskog filma o Wandi Durant snimljen je film A MOTHER'S COURAGE: THE MARY THOMAS STORY o majci Isiaha Thomasa. Ovaj televizijski film prekaljenog prekaljenog televizijskog profesionalca Johna Pattersona iz 1988. godine, dakle kad je Thomas hoš uvek bio na igračkom vrhuncu, daleko je uspešniji od filma o Durantovoj majci, što su pokazale i Emmy nagrade na kraju krajeva, iako je u pogledu istorijske distance izašao praktično u sličnoj fazi karijere NBA zvezde o kojoj govori.

Mary Thomas igra Alfre Woodard, čuvena afroamerička glumica koja je obeležila film od osamdesetih naovamo, i ona je u centru priče kao i njena junakinja, dajući svemu uverljivost i provodeći nas kroz ono što su neka "opšta mesta" odrastanja na siromašnim i opasnim čikaškim ulicama.

Mary Thomas je provalila da su projectsi opasna stvar i opirala se selidbi tamo što je uspelo da spase deo njene dece od odlaska stranputicom. Daleko od toga da su "privatne kuće" u crnom kraju bile garant bezbednosti. U ovom filmu, glavni činioci na ulicama su "crni revolucionari" koji se malo ponašaju kao pravednici, malo kao glavna banda.

Isiah Thomas je svojeglav i ko zna kojim putem bi krenuo da majka nije imala izuzetan autoritet nad njim. Film ga prikazuje kao povodljivog u detinjstvu i impulsivnog u dečaštvu, sa košarkaškim darom kao jedinom nespornom konstantom, ali i senkom brata Michaela koji je napustio i košarku i porodični dom uprkos blistavoj mogućnosti koja mu se otvarala na terenu.

Sličan motiv filmu o Durantu imamo u majčinom oklevanju kada deca treba da se odvoje od kuće, iako ruku na srce, kada Isiah ode, i ima razloga za brigu.

Film je snimljen u stilu "televizijskog realizma" osamdesetih, rekonstrukcija epohe je uspela, dinamičan je i odoleo je zubu vremena.

[crippled_avenger]

https://mashable.com/article/2022-soylent-green?fbclid=IwAR03Krlg_9ltSb0QlHYL0EaSQNqspgpeo6qvbAIqo5jxIs74o2PhaVhOBMM

Godina je SOYLENT GREENa, da vidimo dokle smo došli...

[crippled_avenger]

DER HUND VON BASKERVILLE Karela Lamaca je adaptacija romana Arthura Conana Doylea snimljena u produkciji nacističkih filmskih studija 1937. godine i poznata po tome što je pronmađena u Hitlerovom bunkeru posle pada Berlina.

Bruno Guettner igra Sherlocka Holmesa ali slavni Doyleov detektiv uopšte nije protagonosta ovog filma što bi bilo revizionistički i zanimljivo da film ima jasniju priču i nekog drugog istinskog protagonistu. Film luta negde posle prve trećine uopšte uvede Holmesa a on tek u samoj završnici postaje bitan lik.

Jako je zanimljivo kako je u toku filma zapostavljena istraga. A pet nisu izgrađeni karkateri koji bi naterali publiku da naslućuje na osnovu njihovog ponažanja.

Plašim se da u filmu Karela Lamaca to sve što izmiče klasičnim postupcima u ekranizaciji Holmesa nije namera već greška koja nije kontrolisana.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Olivia Newman ekranizovala je iznova svoj kratki film FIRST MATCH o devojci koja se uključuje u muški rvački tim u siromašnom crnačkom delu Njujorka i nameće se kao ključni deo ekipe. Sreću joj kvari otac koji ju je naučio rvanju a sada je upravo izašao sa robije. Isprva ne želi da komunicira sa njom ali onda se iznova vezuju preko ljubavi prema rvanju, sve dok njemu ne padne na pamet da mu ćerka učešćem u ilegalnim borbama donese početni kapital ili novac za vraćanje dugova.

Glavni lik mlade rvačice napravljen je jako zanimljivo. Ona nije u nekoj crno-beloj podeli, i ona ima svoje greške, svoje grehe i slabosti ali do kraja priče ipak uspeva da postane heroina kada sve to savlada. Elvire Emanuelle je izuzetna u glavnoj ulozi, kojoj donosi i jak karakter, i emociju, pa konačno i fizičku pripremljenost kad se akcija prebaci na strunjaču.

Yahya Abdul-Mateen II je karakterni glumac koji poslednjih godina ima i komercijalne uspehe te se iskreno nadam da se neće ofucati jer u ovom filmu sjajno prikazao lik oca koji je odavno erodirao kao ličnost, mučen svojim slabostima i porazima. Ovo je izuzetno ubedljiva karakterna uloga u kojoj Yahya uprkos slabiću kog igra ima energiju i izgled zvezde.

Konačno, Colman Domingo igra trenera u jednoj od onih "šerifovskih" rola koje traže stamenog crnog junaka dubokog glasa, sa puno razumevanja i autoriteta i tu tačku izvodi izuzetne.

Oliviu Newman sam zapazio kad je režirala seriju DARE ME, jednu od najboljih, i najbolje režiranih američkih serija poslednjih godina. Trik koji izvodi u filmu FIRST MATCH je da pravi jednu efikasnu old-school sportsku priču, kakvu znamo iz mase bokserskih filmova, sa tim jednostavnim pripovedanjem koje samo američki reditelji umeju da izvedu tako mišićavo, ali onda svemu tome dodaje neke lepe vizuelne ukrase i ubedljivu glumu koja je jako ozbiljna, ali nikada ne potopa osnovne energetske potrebe filma.

Čini se da FIRST MATCH sa tim svojim old school, maltene B-duhom, možda ni ne bi mogao da napravi neko čudo u bioskopima, ni ne znam kako bi bio tretiran, kao indie ili kao major film. Ali, kad su ovakvi filmovi pravljeni u staro vreme bili su major naravno. Srećom, tu je Netflix.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

EL DIPUTADO Eloya de la Iglesie je jedan od njegovih filmova iz tranzicionog perioda u kojima kombinuje quiqui film o mladim delinkventima sa viskontijevskom gay melodramom o starom levičarskom kadru koji konačno ulazi u politički mejnstrim, i njegovoj ženi koja je puna razumevanja kada posle kratkotrajnog boravka u zatvoru ponovo uđe u homoseksualne vode sa mladim rent-a-boyevima.

Rent-a-boyevi naravno ga prepoznaju i svoje usluge nude desničarima sa vezama u neraznontiranoj policiji koji kreću da prave mrežu za eventualno sramoćenje, hapšenje ili nešto treće. Međutim, momak koji je zaveo ministra  polako postaje deo njegovog ne samo tajnog već i bračnog života, kreće da se emancipuje sa njim, i nije više siguran da li želi da služi u slamanju perspektivnog političara.

Eloy de la Iglesia je francuski đak sa IDHECa pa možemo reći da EL DIPUTADO ima u sebi uticaj francuskog, a malo i italijanskog političkog filma tog vremena, sa užarenom melodramom punom strasti u centru ali relativno hladnim i kliničkim tretmanom svega toga.

Film ima stila, ima doduše jednu dozu polemičnosti koja je za današnje standarde malo usporavajuća ali kao delo svog vremena ipak nije previđe podlegao njegovom zubu.

* * * / * * * *

[Krsta Klatić Klaja]

DER HUND VON BASKERVILLE Karela Lamaca je adaptacija romana Arthura Conana Doylea snimljena u produkciji nacističkih filmskih studija 1937. godine i poznata po tome što je pronmađena u Hitlerovom bunkeru posle pada Berlina.

totalno nepovezano, ali prošle godine pogledo Testament doktora Mabuzea i realno taj film je nikad aktuelniji od SNS-a do Trampa

[crippled_avenger]

SOUTH OF HEAVEN Aharona Keshalesa je holivudski film koji su po svom scenariju (u saradnji sa Izraelcem Kai Markom) snimili autori prehvaljenog filma BIG BAD WOLVES. Ovog puta snimili su Texas noir, sa zanimljivom premisom, zanimljivom pričom ali krutom i nedovoljno propulzivnom režiju koja filmu dodaje dozu pretenzije koju on prosto ne može da izdrži.

BIG BAD WOLVES je bio izraelski film koji je onomad Quentin Tarantino stavio na vrh svoje godišnje liste i dodatno afirmisao Keshalesa i Papushada. Jedan od osnovnih utisaka koje je taj film ostavljao bio je relativna neveština u inscenaciji i nije sugerisao da su oni zreli za Holivud.

I nažalost, uprkos tome što je SOUTH OF HEAVEN izveden pod iskusnim vođstvom Dallasa Sonniera, kod kog reditelji vrlo često mogu da prevaziđu svoj dotadašnji nivo - uzmimo primer Kylea Rankina - ovde ipak nije došlo do takve saradnje. I zbilja, SOUTH OF HEAVEN, iako je baš američka priča, ima u sebi taj spoj hipertrofirane Amerikane, prepleten sa glumačkom podelom u kojoj je masa poznatih, kako filmskih tako i televizijskih glumaca, ovde se tako Jasonu Sudeikisu pridružuju Shea Wingham i Evangeline Lilly. Samim tim, deluje da su Keshales i Papushado došli u Holivud sa idejom da očuvaju svoj identitet. A njihov subholivudski nivo je nažalost deo njihovog rukopisa.

Glavni glumci su dovoljno talentovani da održe priču na nivou. Texas noir je sam po sebi veoma zanimljiv i SOUTH OF HEAVEN je film koji vredi pogledati iako nije dobar. Ipak, u njegovim pojedinim deonicama i u pojedinim ulogama ima šta da se vidi, uprkos tme što celina ne postiže potrebni efekat.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

HERE ARE THE YOUNG MEN Eoina Mackena snimljen je po naslovu pesme Joy Divisiona, i ovaj bend iz nekog meni nejasnog razloga ima određene reference na taj bend iako ne pripada ni približno istom kulturnom krugu. Ima još nekih njihovih pesama koje su njemu izvode bez jasnog povoda.

Glavni junaci su obesni i izgubljeni mladi dablinski momci. Poznati glumci poput Finna Colea i Anne Taylor-Joy lutaju kroz ovaj besmisleni film čiji hi-nrg pristup ne vodi nikuda i podseća na neki bajati irski nihilizam od pre dvadeset godina poput komada i filma DISCO PIGS.

Ipak, to je sve prvi put bilo bolje.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

A MAN NAMED SCOTT Roberta Alexandera je izvanredan dokumentarni film o Kid Cudiju, visoko estetizovan, bez mnogo naratorskih intervencija, sa sjajnim sagovornicima koji u spoju sa zanimljivim teatralnim inscenacijama, izuzetnim arhivskim materijalom i opštim dizajnom postepeno stvaraju sliku umetnika koji je bio veliki inovator u svetu hip-hopa a onda potonuo zbog politoksikomanije i mentalnih problema.

Naizgled, film je baziran na disbalansu. Najviše se bavi nastankom prvog albuma, a potom Kudijevom životnom krizom kroz čiju prizmu sagledava njegove ostale radove. Međutim, time stvara kumulativni efekat. Prvo nam prikazuje njegovu kreativnost, značaj i uspeh, da bi potom pokazao, bez mnogo popovanja i nametanja zaključaka kako su stvari pošle nizbrdo sve do samog ambisa, a onda koliko-toliko nazad.

Jako je teško izgraditi takav narativ bez momenta u kom će autor da obustavi tok svojih materijala koje ređa i iznese neku intervenciju kroz naratora, natpis i sl. ali Robert Alexander u tome uspeva, i gradi pripovedanje kroz druge, i kroz arhivu što je izuzetno značajno, ako imamo u vidu koliko precizno ovaj film uspeva da iznese svoju poentu.

Nekome može smetati činjenica da A MAN NAMED SCOTT na kraju krajeva ima jasnu tezu, ali do nje se došlo kroz dijalektiku ljudi koji su okruživali Cudija i njega samog, pa joj ja naprosto verujem.

U svakom pogledu ovo je uzoran, atraktivan dokumentarac o veoma zanimljivom čoveku, sa puno estetizacije, zanimljivih rešenja i jasnom idejom kuda ide.

* * * 1/2 / * * * *