The Crippled Corner

[crippled_avenger]

 Erotski triler kao jedan od temeljnih žanrova američkog filma druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, uz neke druge kao što su policijski akcioni filmovi, više postoji izvan Holivuda, u prostoru striminga i fizičkih formata nego bioskopa.

Tako žanr u kome su Paul Verhoeven i Joe Ruben snimili neke od najboljih američkih filmova svih vremena danas primarno postoji u sferama produkcije televizijske kuće Lifetime koja se obraća ženskoj publici i koja je gurnula ovaj format u smeru chick flicka pa na nivou zapleta i junakinja i chick lita, u bukvalnom smislu.

Dok je erotski triler devedesetih bio erotski baš po tome što je bio unisex, mada obično snimljen iz vizure muških autora i samim tim male gazey, ali sa publikom koju su činila oba pola, danas je on mahom usmeren prema ženskoj publici. Tako i uspešniji primeri takvih filmova poslednjih godina dolaze baš iz književnosti više namenjene ženama, i naslova kao što su FIFTY SHADES OF GREY i sl.

Dakle, danas je erotski triler primarno namenjen ženama, možda je jedino tako moguće i snimiti ga da ne bude male gazey i samim tim silovateljski i sl.

Michael Showalter je muškarac ali kao reditelj on se specijalizovao da bude saradnik dominantnih žena, bilo kao lakej Anne Hathaway ili na projektima poput THE DROPOUT Elizabeth Meriwether o sada aktuelnoj Elizabeth Holmes. U tom pogledu, VERITY je njegov do sada i komercijalno ali i umetnički najuspeliji rad.

U svetu Lifetime produkcije ima dosta priča o književnicama koje lako postaju dame u nevolji. Jedan od najpoznatijih naslova govori o spisateljici čija asistentkinja se ispostavi kao opsesivna obožavateljka, i odmah da se razumemo, VERITY snimljen po romanu Colleen Hoover više duguje Lifetimeu nego Catherine Tramell kao glavnoj junakinji književnici iz BASIC INSTINCTa.

Međutim, sa Dakotom Johnson iz SHADES serije, Joshom Hartnettom koji je vraćen u rotaciju kad je malo omatorio i Anne Hathaway u jednoj pokroviteljskoj naslovnoj ulozi koja je dominantna u priči ali nije protaginistična, Showalter uspeva da napravi ipak nešto što je daleko iznad Lifetime filma ali opet nije na nivou klasika iz devedesetih, ali nije ni na nivou do sada najboljeg rimejka tog tipa filma kakav je novi HAND THAT ROCKS THE CRADLE.

Micah Bloomberg je u scenariju sa novi HAND zaista napravio drastičnu stilsku i žanrovsku mutaciju u odnosu na Hansonov original i osavremenio ga, smanjujući klasičnu visceralnu tenziju ali uvodeći neke socijalne prostore nelagode. Nick Antosca, kao pouzdan mahom televizijski žanrovski operativac, od ovog romana koji nisam čitao ali iz kritika sam shvatio koja vrsta "aerodromske knjige" je u pitanju, uspeva da izgradi jedan pre svega no nonsense narativ, i da mu u saradnji sa Showalterom i glumcima da jednu dozu jednostavnosti i koliko je moguće ubedljivosti.

Naravno, ovaj film i kad se jako potrudi da bude jednostavan i ubedljiv ostaje potboiler smešten u veoma povišenom realizmu, međutim, zaista mislim da je Antosca uspeo pre svega ovde da postavi likove i priču koji su konkretni i koliko je moguće u okolnositma ove vrste pulpa konzistentni.

Rekao bih da je kritika sahranila film više iz predrasude prema materijalu nego zato što Showalter, Antosca i glumci nisu uradili skoro sve što je bilo moguće da se VERITY učini ubedljivim a i dalje bude to što jeste.

VERITY ne podiže stvari na nivo kako je Frankelov DEVIL WEARS PRADA digao chick lit, uz pomoć Anne Hathaway, ali svakako pokušava da zauzme slično mesto u okvirima ove nove iteracije erotskog trilera kao chick flicka i u tome delimično uspeva.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Da me ne bi grizla savest, odlučio sam da vidim još ponešto što je režirao Mike Flanagan jer je serija CARRIE zaista bila kvantni skok za ono što sam od njega ranije gledao.

Posle tri filma koja sam gledao ranije, video sam ga kao nekog novog Micka Garrisa čiji je posao da vodi Stephena Kinga na pišanje. Međutim, serija CARRIE me je oduvala u tolikoj meri i delovalo mi je da možda nešto vrhunski još postoji kod njega u opusu.

Pogledao sam film OCULUS, koji ima odličnu podelu, među kojima su Karen Gillan i Brentom Thwaites.

I ovaj film nažalost korespondira sa onim što su mi bili raniji utisci o Flanaganu. Prvo film izgleda vrlo skromno, rekao bih televizuelno u pogledu koncepta. Sama priča je klišetizirana i dobro poznata, razvija se onako kako se očekuje.

Ali, ima i nešto što je neuobičajeno. Film me je veoma podsetio na Carpenterov PRINCE OF DARKNESS, jedan od gorih filmova eminentnih autora koje sam imao priliku da gledam. Nije tu sad samo ta okultna priroda ogledala već i sama dramska postavka u kojoj su glavni junaci statično postavljeni oko okultnog artefakta i vode jedan štelungskrig protiv onostrane pretnje.

Međutim, film ipak ne ide ni konceptualne ni u kvalitativne ekstreme kao Carpenter što svemu na kraju daje određeni osećaj osrednjosti.

Ipak, to klatno osrednjosti u slučaju filma OCULUS na kraju odlazi u jednom izrazito negativnom smeru u pogledu utiska.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Posle BORATa, filmovi koje je Sacha Baron Cohen snimao sa svojim elitnim likovima su bili maltene prestige pictures. Međutim, iako ga je režirao veoma značajni Mark Mylod, prvi Ali G film nije bio takav. I drugi Ali G je nažalost još manje takav. Međutim, čini mi se da je povratak Sache Baron Cohena svom kanonskom liku, ovde urađen veoma površno i slabo za razliku od drugog filma o BORATu koji nije bio ni približno dobar kao prvi, iz puno razloga, među kojima su promene okolnosti, u društvu i kulturi, ali mu se nije mogla osporiti ambicija i doza pažnje u izvedbi.

ALI G: WHO IZ I? nažalost deluje vrlo nemaštovito, prilično rekao bih prazno kad je reč o humoru, gde ne samo da često ne uspeva da bude duhovit nego kao i da nedovoljno pokušava. Pa je i rezultat svakako ispod prvog ALI G filma, a o briljantnosti BORATa ili DICTATORa da i ne govorim.

U izvesnom smislu, kada pogledamo prvog BORATa pa i DICTATORa, činjenica je da su to vrhunci Baron Cohenovog opusa u svakom pogledu i kada se neko bavi tom vrstom komedije, teško to može da ponovi. I ako imamo u vidu da je ALI G ipak bio bioskopski cash in sa idejom da iskoristi televizijski šou, onda je to znak dodatno umanjene ambicije. Međutim, čak i u odnosu na prvog ALI Gja, ovaj nastavak deluje lenjo pre svega, više nego umorno.

Sacha Baron Cohen je genije moderne komedije koji prolazi kroz osetljiv period uključujući i cancel i njemu ovde nimalo nije lako. Međutim, ako su cash-in nastavci nekakva sigurna kuća za komičare u nevolji, ovaj se srušio kao kula od karata.