Pisanje previše dobrih dijaloga - da li je oprostivo?

[Chgr]

Okačiću ovde isečak iz "Klaustrofobične komedije" Dušana Kovačevića. Koga mrzi da čita, može da preskoči i spusti se dole direktno do mog pitanja.


"MILICIONER: Šta radiš to, Savo?
SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje.
MILICIONER: Držiš svinje?
SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se.
MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Savo.
SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku.
MILICIONER: Puno ih je.
SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše.
...
MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš đubre, pa se baš obradovao što te vidim.
SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb?
MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da pređeš da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tuđe đubre.
SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je đubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci đubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci.
MILICIONER: Đubre?
SAVA: Bilo đubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije đubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo đubre.
MILICIONER: Da... svega ima.
SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede đubre u zaglavljenom liftu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti đubreta."

_____________________________________________________________________ ______

Ovde gore je jedan izuzetno zanimljiv, britak, oštrouman, svež i suštastven dijalog. Ipak, jasno je da deluje i neuverjlivo, u kontekstu nekog stvarnog dijaloga. Teško da bi neko, uživo,tako brzo dolazio do tako duboko promišljenih i inteligentnih rečenica i izjava u toku običnog dijaloga gde se samo ređaju rečenice. Tako da se tu negde gubi ta vrsta autentičnosti. Svest da je to ipak neko uzvišeno umetničko delo, pre nego realni isečak situacije (dijaloga) iz stvarnog života, samo skrojen i postavljen da istovetan kao tamo na ulici, dočara umetnikove težnje.

E sad, koliko je to dobro u sklopu neke knjige ili priče sa, recimo, urbanom fantazijom? Ja nekako prirodno težim više principu što uverljivijeg dočaravanja situacija koje bi se odigrale, znači gde neko ne stigne odmah da smisli najbolji odgovor, ili se zbuni i ostane zatečen iako je možda u pravu ili inteligentniji sagovornik, itd. Dakle, kako balansirati između toga da dijalog zaista bude ubojit i da ima umetničku vrednost, a istovremeno da se ima utisak da bi to i stvarno moglo baš tako da se odigra? Ili je možda potpuno loše obazirati se na taj momenat autentičnosti kao u RL, pri pisanju fantastike?

edit: pojma nemam zašto se ovaj formatting ovako sjebao, ništa ja nisam čačkao oko toga

[Lord Kufer]

Eksplicitnost i umetnost ne idu zajedno.
Eksplicitnost se koristi u filozofskim diskursima, u esejima, kritikama, itd.
U umetnosti, gradi se slika koja govori "nemuštim jezikom" - igrom, ritmom, prevarom, trikovima, spadalicama, zagonetkama.

Razlog zbog čega eksplicitnost u umetničkom delu izgleda neuverljivo jeste taj što to takođe izgleda kao pravdanje, objašnjavanje, reklamiranje - kao da autor hoće nešto da proda ili nametne po svaku cenu. To neposredno narušava autoritet "autora" i izaziva nepoverenje kod publike.

[Franz Xaver von Baader]

kao da autor hoće nešto da proda ili nametne po svaku cenu. To neposredno narušava autoritet "autora" i izaziva nepoverenje kod publike.

ti si ovdje opisao gornji, "izuzetno zanimljiv, britak, oštrouman, svež i suštastven dijalog".

tj, ovo gore je gotovo kič.

inače, djelo uopće ne treba biti "realni isečak situacije ... iz stvarnog života", ta vrsta naturalizma vodi u krajnjoj instanci do apsurda.

djelo, tj. raditi treba uvijek i jedino - dobro... a "realnost", uvjerljivost, ljepota, zanimljivost će onda pridoći.

[scallop]

Dramski dijalog nije najbolji primer kako se literarni dijalog gradi. Postavljeni dijalog se više sastoji iz poruka autora, a literarni mora više da insistira na gradnji likova. Poruke mogu i treba da postoje, ali su u drugom planu. Što napisa Kufer, eksplicitnost je uvek na uštrb uverljivosti.

[Albedo 0]

banujte chagra, otvara previše topika na kojima moram da pametujem 

inače, Kufer je u pravu samo do pola, pošto naspram eksplicitnosti postoji namjerno zagonetno, hermetično poigravanje koje ničemu ne služi, a povrh toga je glupo i površno

eksplicitnost je pornografska a hermetizam je vudu i horoskop

a negdje između bi bilo ok

[Kimura]

Ovaj ''tvoj'' dijalog zvuči kao niz ne baš smešnih viceva sa tezom. A ja volim smešne viceve. Kod smešnih mi ne smeta teza.
Osmehnula sam se tek na ovo :

edit: pojma nemam zašto se ovaj formatting ovako sjebao, ništa ja nisam čačkao oko toga

I to je sva moja emotivna reakcija.

[PTY]

Ovde gore je jedan izuzetno zanimljiv, britak, oštrouman, svež i suštastven dijalog. Ipak, jasno je da deluje i neuverjlivo, u kontekstu nekog stvarnog dijaloga. Teško da bi neko, uživo,tako brzo dolazio do tako duboko promišljenih i inteligentnih rečenica i izjava u toku običnog dijaloga gde se samo ređaju rečenice. Tako da se tu negde gubi ta vrsta autentičnosti. Svest da je to ipak neko uzvišeno umetničko delo, pre nego realni isečak situacije (dijaloga) iz stvarnog života, samo skrojen i postavljen da istovetan kao tamo na ulici, dočara umetnikove težnje.

E sad, koliko je to dobro u sklopu neke knjige ili priče sa, recimo, urbanom fantazijom? Ja nekako prirodno težim više principu što uverljivijeg dočaravanja situacija koje bi se odigrale, znači gde neko ne stigne odmah da smisli najbolji odgovor, ili se zbuni i ostane zatečen iako je možda u pravu ili inteligentniji sagovornik, itd. Dakle, kako balansirati između toga da dijalog zaista bude ubojit i da ima umetničku vrednost, a istovremeno da se ima utisak da bi to i stvarno moglo baš tako da se odigra? Ili je možda potpuno loše obazirati se na taj momenat autentičnosti kao u RL, pri pisanju fantastike?

iz tvojih pitanja da se zaključiti kako si intimni dodir sa književnošću imao tek u poznijem životnom dobu, što barem donekle objašnjava tvoju iskrenu zabezeknutost nad bazičnim literarnim alatkama, i to od one bazičnije, da ne kažem prostije (to u smislu jednostavnosti, ne vulgarnosti) vrste.


Dušan Kovačevć je komediograf, što znači autor je dela namenjenih pozorištu, što dalje znači da su to dela koja izvode glumci na pozornici, što dalje znači da je u pitanju drugi medij oltugedr. Povrh toga, Dušan Kovačević je satiričar (i to od one populističkije sorte, ali ako, dobar je u tome i to treba ceniti) a satira je, jelte, književni oblik koji podrazumeva podrugljivo plasiranje autorskih komentara na sijaset društvenih, moralnih i političkih prilika i okolnosti. Satira je stoga alatka preko koje autor stvara sliku nastrane, izobličene stvarnosti, i to kroz kroz jedno ili više različitih sredstava koja mu stoje na raspolaganju: aluzije, alegorije, parodije, ironije, sarkazma, groteske i karikature. A jednom kad to znaš, odgovor na aporično ti pitanje će se skoro pa sam kasti.   

[Mme Chauchat]

Ovde gore je jedan izuzetno zanimljiv, britak, oštrouman, svež i suštastven dijalog. Ipak, jasno je da deluje i neuverjlivo, u kontekstu nekog stvarnog dijaloga. Teško da bi neko, uživo,tako brzo dolazio do tako duboko promišljenih i inteligentnih rečenica i izjava u toku običnog dijaloga gde se samo ređaju rečenice. Tako da se tu negde gubi ta vrsta autentičnosti. Svest da je to ipak neko uzvišeno umetničko delo, pre nego realni isečak situacije (dijaloga) iz stvarnog života, samo skrojen i postavljen da istovetan kao tamo na ulici, dočara umetnikove težnje.

E sad, koliko je to dobro u sklopu neke knjige ili priče sa, recimo, urbanom fantazijom? Ja nekako prirodno težim više principu što uverljivijeg dočaravanja situacija koje bi se odigrale, znači gde neko ne stigne odmah da smisli najbolji odgovor, ili se zbuni i ostane zatečen iako je možda u pravu ili inteligentniji sagovornik, itd. Dakle, kako balansirati između toga da dijalog zaista bude ubojit i da ima umetničku vrednost, a istovremeno da se ima utisak da bi to i stvarno moglo baš tako da se odigra? Ili je možda potpuno loše obazirati se na taj momenat autentičnosti kao u RL, pri pisanju fantastike?
edit: pojma nemam zašto se ovaj formatting ovako sjebao, ništa ja nisam čačkao oko toga

Meni se ipak čini da ti grešiš u postavci. Kao da ne postoji ništa između krajnje banalnog, repetitivnog i dosadnog dijaloga koji je (navodno) autentičan i visokoparnog i "nerealnog" kojim autor iznosi svoje ideje i briljantnost.


Odnosno: postoje i u životu britki, duhoviti i pametni sagovornici, zlo bi bilo da nije tako. A postoje i književni/dramski/filmski dijalozi koji deluju životno a opet su vrhunska umetnost. Osećam da ti dugujem i primer, pa evo.
Andžej Vajda u knjizi "Film zvani želja" prenosi vrlo kratak, sveden i krajnje životan dijalog, a opet vrhunski po umetničkoj vrednosti:




Oficir: Koliko ti je godina?
Dečak: Sto.
Oficir (šamara ga): Koliko ti je godina?
Dečak: Sto i jedna.




Dečko ne filozofira, ne kaže ništa što ne bi mogao bilo koji ulični deran na njegovom mestu, a sve je rekao. To je dobar dijalog.

[Loni]

Za mene je odsustvo dijaloga neoprostivo.
U tom slučaju sve se svodi na duge deskripcije kojima nije vičan svako.

[Alexdelarge]

ja najviše volim unutrašnji monolog, dok se dijalog obično svodi na nepotrebno brbljanje.

[scallop]

Ovu dvojicu gore pomešati, možda se nešto i dobije.

[Chgr]

iz tvojih pitanja da se zaključiti kako si intimni dodir sa književnošću imao tek u poznijem životnom dobu, što barem donekle objašnjava tvoju iskrenu zabezeknutost nad bazičnim literarnim alatkama, i to od one bazičnije, da ne kažem prostije (to u smislu jednostavnosti, ne vulgarnosti) vrste.


Dušan Kovačevć je komediograf, što znači autor je dela namenjenih pozorištu, što dalje znači da su to dela koja izvode glumci na pozornici, što dalje znači da je u pitanju drugi medij oltugedr. Povrh toga, Dušan Kovačević je satiričar (i to od one populističkije sorte, ali ako, dobar je u tome i to treba ceniti) a satira je, jelte, književni oblik koji podrazumeva podrugljivo plasiranje autorskih komentara na sijaset društvenih, moralnih i političkih prilika i okolnosti. Satira je stoga alatka preko koje autor stvara sliku nastrane, izobličene stvarnosti, i to kroz kroz jedno ili više različitih sredstava koja mu stoje na raspolaganju: aluzije, alegorije, parodije, ironije, sarkazma, groteske i karikature. A jednom kad to znaš, odgovor na aporično ti pitanje će se skoro pa sam kasti.   

Može se reći, mada sam ja i još uvek prilično mlad Čitam oduvek, ali razmišljanje o procesu koji stoji iza onog što čitam mi jeste relativna novost. Inače potpuno je diletantska priča (kao što se da primetiti), pa mogu da razumem da je vama sa stručnijim znanjem to suva bazičnost.

A taj dijalog sam naveo samo kao primer jer mi je bio pri ruci. Nije moja dilema nastala nakon čitanja konkretno tog dijaloga, pa da odatle izvire zabuna. A ti si se u drugom pasusu okomio konkretno na ovaj dijalog i konkretno na Duška Kovačevića, što mi zapravo i ne pomaže previše. Verovatno je moja greška, vidim da su se i neki drugi obrušili na razlaganje dramskog dijaloga.

Ipak, uzevši iz svih vaših odgovora po nešto zapravo mi i jeste nešto jasnija ova problematika.

[PTY]

iz tvojih pitanja da se zaključiti kako si intimni dodir sa književnošću imao tek u poznijem životnom dobu, što barem donekle objašnjava tvoju iskrenu zabezeknutost nad bazičnim literarnim alatkama, i to od one bazičnije, da ne kažem prostije (to u smislu jednostavnosti, ne vulgarnosti) vrste.


Dušan Kovačevć je komediograf, što znači autor je dela namenjenih pozorištu, što dalje znači da su to dela koja izvode glumci na pozornici, što dalje znači da je u pitanju drugi medij oltugedr. Povrh toga, Dušan Kovačević je satiričar (i to od one populističkije sorte, ali ako, dobar je u tome i to treba ceniti) a satira je, jelte, književni oblik koji podrazumeva podrugljivo plasiranje autorskih komentara na sijaset društvenih, moralnih i političkih prilika i okolnosti. Satira je stoga alatka preko koje autor stvara sliku nastrane, izobličene stvarnosti, i to kroz kroz jedno ili više različitih sredstava koja mu stoje na raspolaganju: aluzije, alegorije, parodije, ironije, sarkazma, groteske i karikature. A jednom kad to znaš, odgovor na aporično ti pitanje će se skoro pa sam kasti.   

Može se reći, mada sam ja i još uvek prilično mlad Čitam oduvek, ali razmišljanje o procesu koji stoji iza onog što čitam mi jeste relativna novost. Inače potpuno je diletantska priča (kao što se da primetiti), pa mogu da razumem da je vama sa stručnijim znanjem to suva bazičnost.

A taj dijalog sam naveo samo kao primer jer mi je bio pri ruci. Nije moja dilema nastala nakon čitanja konkretno tog dijaloga, pa da odatle izvire zabuna. A ti si se u drugom pasusu okomio konkretno na ovaj dijalog i konkretno na Duška Kovačevića, što mi zapravo i ne pomaže previše. Verovatno je moja greška, vidim da su se i neki drugi obrušili na razlaganje dramskog dijaloga.

Ipak, uzevši iz svih vaših odgovora po nešto zapravo mi i jeste nešto jasnija ova problematika.

Uh, vidi, najpre izvini zbog tona u mom prethodnom postu - to uopšte nije bilo mestu, a nije mi čak bila ni namera, tek sam naknadno shvatila da mi je taj tekst natopljen vitriolom, potpuno bez potrebe, pošto zaista nisam mislila ništa loše. Isprovociralo me nešto sasvim levo, bez ikakve veze sa tvojim pitanjem, pa se zato zaista izvinjavam. Najozbiljnije.


Pitanje ti jeste malko konfuzno, recimo, to je kao da si pitao zašto Dalijeva Galatea nije anatomski ispravna kad je očigledno portret njegove žene pa još k tomu i u renesansnom maniru. Otud sam htela da ti skrenem pažnju kako u pitanju spajaš dve potpuno različite stvari, otud konfuzija i u razmevanju samog pitanja i u odgovaru kao takvom.


Ali okej je sasvim da pitaš, znaš već kako mudri ljudi kažu - nema glupih pitanja, postoje samo glupi odgovori. U to ime, izvinjavam se zaista, bio je to jedan od mojih glupljih odgovora.
Pozdrav

[Chgr]

Ma u redu je

I da, jasno mi sad da sam (tj. na koji način sam) konfuzno postavio stvar, ali na kraju smo se ipak razumeli.

[SuperSynthetic]

Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.

   Ernesto Sabato Tunel

[varvarin]

Ma, ni romantičari nisu tako loši.
Iz Igoovog romana VANDEJA SE BUNI, scena na stepeništu kule, noć, predah u borbi: onaj na vrhu i onaj na dnu stepenica poznaju se od ranije, i na suprotnim su stranama.
"To si ti, gore?
Jesam.
Šta imaš u ruci?
Pištolj.
A u drugoj?
Svoja creva."

[ALEKSIJE D.]

Pitanje opravdano, ali postavka primera loša.
Pitanje se odnosi na prozna dela, a primer iz dramskog teksta. Funkcija dijaloga u dramskom tekstu (koji predstavlja neku vrstu operativnog, početnog akta predvidjenog za nadogradnju) ima ideju skraćivanja puta do karakterizacije, do prenošenja informacija i sl. kao što ranije kursadžije lepo objaniše.
Dijalog u prozi funkcioniše potpuno drugačije. Ima i drugačiji smisao (počesto) mada postoje dela potpuno ili većim delom sastavljena od dijaloga napr. Poljubac žene pauka ili Top je bio vreo. (nisu žanrovska, izvinjavam se).
Imam utisak da ti tražiš "recept" po principu kratke lekcije iz nekog kursa kreativnog pisanja, a to je , plašim se pogrešan put. Ne postoji receptura malo ovog malo onog pa ga smućkaj i to šta očekuješ: hit?
Možda i tako može. Možda se to uči a ne oseća i ne sluti kako treba da uradiš, jer ako je ovo drugo, to je talenat a vremenom dođe i zanat. Pošto se naučiš na greške.
Imao i ranije pitanje oko početka priče, romana, čega li. Kako pecati čitaoca. Zavisi šta hoćeš.
Recimo:
Žika i Maša vode ljubav. Raspališ tako. Žestoko. Biraš hoćeš porno početak ili erotiku ba... E sad ti se račva stvar. Hoćeš kontarverzu? Maša je muško. Hoćeš šok: Maša je majmun i u pitanju je romansa čuvara zoo vrta i majmuna u kavezu. Sad se stvar širi: razdvojensot, patanja, sve elemstni uskraćene ljubavi. Hoćeš SF? Komuniciraju telepatski. Uz to daš mu ga po mistici kako se u beogradkim lagumima nalazi ko zna šta, recimo alhemiski san, kament mudrosti. Tu imaš mogućnost da opisuješ i Beograd i Kalemegdan i ZOO vrt i odnose primata i pričicu o kamenu filozofije, upleteš tajna društva, neke peripetije i ko zna šta još u tom algoritmu može da ti iskoči... Nakucaćeš knjižuljak od 500 strana očas posla dok sve opišeš.
Naravno, dijalog može biti provokativan. Žika objašnjava Maši ćemu sve može poslužiti banana. Ne bih sad razrađivao tu vrstu telepatskog dijaloga koji se vodi izmedju dva primata, gde bi sve bilo jednostavno pošto se Maša služi prostim reečenicama, grešakama u rečima a Žika je malkice inteligentan i koristi prostoproširene rečenice, ali te lišava obaveze objašnjavanja "dopreše Mašine misli" ili "promrmlja Žika". Ne bi ni zbunilo čitaoca a zavisno od tvog strpljenja takav dijalog može pojesti i do 10-15 stranica romana.
Čist postmodernizam...
Zauzmi ugao gledanja i raspali bez prevelikog razmišljanja kod prve verzije. Posle doradi, ali pre toga prouči i Kalemgdan, ZOO vrt, lagume i napravi "istraživanje" kako to rade ozbiljni pisci.
Ima da teče sve ko ladna voda.

[scallop]

Mislio sam da smo se složili da nije zgodno imati previše dobre dijaloge. Međutim, nije zgodno imati ni premalo dobre dijaloge. Jednostavno, nije dobro ni Lonijevo mišljenje dramaturga - ništa bez dijaloga, kao ni Alekxdelargeovo - samo unutrašnji monolog. Dijalog je jedan od književnih alata, kao i niz drugih koje pisci upotrebljavaju, i najvažnije je da je funkcionalan u priči. Znači da pisac koristi niz metoda da ispriča svoju priču, da je dobro i zanimljivo ispriča, te da realizuje motivaciju koja ga je podstakla da tu priču zapiše. Dijalog, kao i narativ, ispunjava svrhu da čitalac bude uveden u priču, kroz nju vođen i da ne dozvoli da se čitalac izgubi u čitanju.

Da se vratimo na deo dijaloga koji je postavio Sintetik. Kakav god bio on mora da unese u priču nešto novo, nešto što će upotpuniti našu predstavu o likovima u dijalogu ili dodati važan element za priču. Pa, šta saznajemo iz tog dijaloga? Za mene je to informacija da je ispitivač drkadžija koji voli da maltretira ljude oko sebe, a da je ženi, Mariji, pun torbak takvih, ali se pred njima povlači. Ako to već nije bilo rečeno i ako nema tu ulogu u priči, onda je dijalog bez veze i suvišan.


Varvarinov primer, očigledno ga je mrzelo da potraži nešto bolje, poentira na crevima. Mislim da su važniji delovi poređani negde oko tih nefunkcionalnih redova.


Budući da za mene dijalog i narativ moraju biti podjednako funkcionalni, dijalog koristim za promenu ritma u priči, za opuštanje od narativa ako je bio naporan, pa i da se zabavim ako je to moguće.

[SuperSynthetic]

Ubice on Mariju posle. Opsesivan je i paranoican. Ko nije? Plus je slikar. Jbg.

[Chgr]

Imam utisak da ti tražiš "recept" po principu kratke lekcije iz nekog kursa kreativnog pisanja, a to je , plašim se pogrešan put. Ne postoji receptura malo ovog malo onog pa ga smućkaj i to šta očekuješ: hit?
Možda i tako može. Možda se to uči a ne oseća i ne sluti kako treba da uradiš, jer ako je ovo drugo, to je talenat a vremenom dođe i zanat. Pošto se naučiš na greške.

Samo da odgovorim da se ne zanosim pravljenjem hitova i do sad neviđenog, genijalno jebačkog dela koji će biti prekretnica u književnosti Više to pišem za sebe, a moji najluđi snovi idu najdalje do toga da jednog dalekog dana, eventualno, iz svog džepa izfinansiram štampanje nekog malog broja primeraka. 

Nego imam milion nekih nedoumica i pitanja u vezi sa ovim spisateljskim zanatom. Čitajući druge, i razmišljajući o tome šta je piscu moglo biti u glavi tokom pisanja, dosta toga intuitivno slutim. Ali to je nedovoljno, potrebno mi je da mi neko naglas objasni to sve, kako bih iz podsvesne slutnje to doveo do svesnog alata, jer tek tako mogu i da zagospodarim time. Zato se obratim vama prekaljenim znalcima, i evo, uvek bude korisnih odgovora.

[M.M]

Aleksije, 'teo neko da ti čestita nagrade za dramu i roman, a ne može jer ti je na ignore.

[ALEKSIJE D.]

Ma, kad bih sebe stavio na ignore i jezik pod katanac a prste u kinesku klopku bilo bi lepo.
Čestitke ko da sam primio. Hvala.

[ALEKSIJE D.]

Nego, Chgr, lepo ti lezi u krevet, nabavi par olovaka i jedno pet risova papira, zaključaj se u sopče sa dovoljno vode i udri ko Marsel Prust. Nije se on baš mnogo opteretio sa svim dilemama koje tebe muče. Ovako, upašćeš u situaciju Kamijevog junaka iz "Kuge", koji dvadese godina birka i merka početak romana, prepravljajući stalno početnu rečenicu (od koje nije dalje odmakao) a koja glasi otprilike "Grofica je izjahala u pet popodne ..."

[SuperSynthetic]

Dobro se izdrmusala na konju kada je sjahala da piski. Toliko joj se piskilo da nije ni primetila da odmah tu sa one strane ograde jedan crnac crta grafit. Crnju je iz kreativnog zanosa prenuo zubor njenog pisanja. Kada je zavrsila i zbunjeno ustala trazeci sa cim  da se obrise pogledi su im se susreli. U nju je gledao mladi misicavi crnac. Takav primerak nikada do sada nije videla. Tata joj nije dozvoljavao da se druzi sa ulicarima.

[ALEKSIJE D.]

Vidi se kako si studirao Kamija, tj. i roman i dramu. Mada se nešto opsećam gde je bilo reči o cveću, mirisima koje htede pisac uhvatiti, podrhtavanju tela žene i sklada konjskog klasa itd. E, to sve u prvoj rečenici, i uz to da se čitalac odmah primi dela...

[pokojni Steva]

Aleksije, 'teo neko da ti čestita nagrade za dramu i roman, a ne može jer ti je na ignore.

Zamisli, i mene je turio na ignor. Čudan neki čovek...

[Lord Kufer]

Imam utisak da ti tražiš "recept" po principu kratke lekcije iz nekog kursa kreativnog pisanja, a to je , plašim se pogrešan put. Ne postoji receptura malo ovog malo onog pa ga smućkaj i to šta očekuješ: hit?
Možda i tako može. Možda se to uči a ne oseća i ne sluti kako treba da uradiš, jer ako je ovo drugo, to je talenat a vremenom dođe i zanat. Pošto se naučiš na greške.

Samo da odgovorim da se ne zanosim pravljenjem hitova i do sad neviđenog, genijalno jebačkog dela koji će biti prekretnica u književnosti Više to pišem za sebe, a moji najluđi snovi idu najdalje do toga da jednog dalekog dana, eventualno, iz svog džepa izfinansiram štampanje nekog malog broja primeraka. 

Nego imam milion nekih nedoumica i pitanja u vezi sa ovim spisateljskim zanatom. Čitajući druge, i razmišljajući o tome šta je piscu moglo biti u glavi tokom pisanja, dosta toga intuitivno slutim. Ali to je nedovoljno, potrebno mi je da mi neko naglas objasni to sve, kako bih iz podsvesne slutnje to doveo do svesnog alata, jer tek tako mogu i da zagospodarim time. Zato se obratim vama prekaljenim znalcima, i evo, uvek bude korisnih odgovora.

E, za to ti treba još jedno 20-30 godina života. Pri tome, treba sve vreme da vežbaš, da čitaš, da se konsultuješ, svađaš po foruma, naknadno promišljaš...

Pisac prvo mora da razjasni sebi problem o kojem želi da piše, a ne da svoja premišljanja stavlja na papir. To obično rade početnici i to je deo koji je nezaobilazan - naime, to je ogledanje, tekst je ogledalo, u nejmu vidimo i ne vidimo sebe.

Pogrešno je misliti da je pisanje samo zanat koji se može izučiti pa onda klepati bescelere svakih pola godine. Pisci bestselera, kao Klejvel ili Ladlam recimo, sigurno su sakupili dosta iskustva u životu i o životu, pa su imali o čemu i da pišu, a uz to su uvežbali i dobar način da se to uobliči tako da bude zanimljivo drugima.

[scallop]

Kufer, ne plaši narod.

[ALEKSIJE D.]

Tek sad vidim gde je ovo temica u okviru književne radionice.
Povlačim sve, ali sve što sam napisao i molim administratora da, ako je moguće, obriše ili samo moje postove baci u djubre gde im je i mesto.
Chgr, zanemari sve što si od mene pročitao jer ti to ne vredi ništa, i pored moje dobre namere koja bi te u pakao odvela.

[scallop]

Ništa ne fali onome šta si savetovao. Jedino ti je pasus o Žiki i Maši kao da ga je mali Đokica zamislio.

[SuperSynthetic]

Njih dvoje su kasnije otisli u Dansku. Tamo su imali svoj sou. Pare su namlatili. Shvatili su da je nesto trulo u drzavi Srbiji.

[ALEKSIJE D.]

I niko se ne zapita, od svih vajnih pisaca SF-a, otkud telepatske sposobnosti majmunu? I rešenje se dalo naslutiti od ovog mog sinopsisa, al slabo vi to razrađujte...

[scallop]

Pa, kad si već navro da pomogneš, daj nam odgovor na pitanje "zašto" majmunu telepatske sposobnosti, a lako ćemo posle za "odakle". "Zašto" je najčešće pitanje u domaćoj fantastici koje ostaje bez odgovora. Nalupetati se ne znači da je nešto fantastika. Upravo suprotno. Ako pisac ima priču koju želi da prenese čitaocima i ako je fantastika pogodna za njeno literarno ostvarenje, pisac mora da se naoruža pripremom koja će ga u najvećoj meri poštedeti čitalačkih pitanja "zašto". Ne kažem da se mogu unapred naći svi odgovori, ali broj pitanja na koje će čitaoci morati da nađu svoje odgovore ili da odbace knjigu, mora da bude jako mali. "Praćakanje" pisca da usput objasni neobjašnjivo je krajnje pogrešno. Na udici mora da bude čitalac, a ne pisac. Sad, ko ovo ne razume neka ne čita. Ionako se nikada ne piše za sve.

[SuperSynthetic]

U lagumima se nalazio akumulator orgonske energije. Kamen mudrosti, koji im je omogucavao da govore bez reci. I njega su poneli u Dansku. Ostavili su Srbe da na miru uzivaju i da na svom jeziku lepo pricaju i pisu po Vuku.

[ALEKSIJE D.]

Rudolf II Hasburški nastojao je doći do kamena mudrosti, stvorenog uz alhemijske postupke, koji su, jelte kao što reče Branko Kockica, preteča kvantne fizike i hemije. U tim svojim istraživanjima otkrio je kako je već stvoren navedeni predmet čudnih svojstava i sakriven negde u beogradskim ruševinama. Istu stvar načuo je i Sulejman Veličasntveni, te kad osvoji Beograd naredi da se isti razruši, kao fol da ne bi ponovo bio teško osvojiv. U stvari, radilo se o Šlimanovskom iskopavanju i pretragi za  lapis philosophorum. Rudolf pokrene akciju osvajanja Kuće ratova, povervivši rabotu bratu Mateji. Medjutim, turski sultan poveri kontranapad Sinan paši Goraninu, kobajagi se praveći više zauzet svojim haremom, tako da je Sinan paša imao za cilj da drži Kuću ratova pod vlašću padišahovom dok se kamen ne nadje. Slučaj je hteo da je kamen uzidan u jedan od prostalih zidova tvrđave, te kada je došlo do bobardovanja Beograda 6 aprila, od šuta koji je kasnije krošćen za zidanje, našao se tu i mali kamenčić, uzidan u kvez sa majmunima. I, gle, Maša je obožavao baš tu, na tom ćošku gde je stajao obli kamičak tirkizne boje da sedi! Kada je došlo do prolaska asterioida SJH3234L pored Jupitera, jak signal uslovljen sastavom asterioda, doveo je do reakcije u kamenčiću, koji je uticao na pinalnu žlezdu, kao i na pons i žuljevito telo, te stvorio  mogućnost odašiljanja energetskih talasa prema Žiki, koji je baš, u tom trenu, čistio kavez...
Ostalo nadogradite sami sa svojom neizmernom maštom i erudicijom, nakon opsežnih priprema. Ja ovolko, na brzinu, improvizujući...

[Stipan]

Ajde... Crnom Gruji je kamen midrosti sa neba pao... Čemu toliko komplikacija?

[ALEKSIJE D.]

Rekli smo SF, mora imati neko naučno obrazloženje. I drugo, kako napisati roman od 500 strana ako omlatiš sve u 6000 karaktera? Kod Gruje pade kamen šta kako i odakle, nikog nije briga. Ovde imaš i edukativni momenat. Istorija, bato, istorija. Pa sve to ukukuljeno, zamumuljeno... Da vidiš samo kako bi skočila poseta pred kavezom sa majmunima: svak bi gledao boju kamenja.
A oni ga, što reče Sintetik, odneli u Dansku.

[scallop]

Znači, odgovor na zašto je slučaj. Ne pije to vodu. Folira vas Aleksije, a Stipan je meni rekao da ne voli pripremu. Sintetika ćemo sačekati da nam iz Danske javi svoj odgovor na zašto.

[ALEKSIJE D.]

Kakav slučaj? Majmun samo preksače jednu fazu evolucije. Pitanje je zašto postoji kamen  mudrosti? Ko ga je stvorio? A to bi već bilo za ono, roman nastavak, gde se objašnjava kako je alhemija poreklom iz Egipta, kao trag zaboravljenog znanja, kada se sistem piramida koristio poput akceleratora za prodor u medjusvemir, paralelnu dimenziju, za stvaranje predmeta koji služe za transfer energija koje primate, kao što su mamuni treba da pretvore u čoveka, roba vanzemaljaca...
Ajde, ima tu ideja i za pet hit knjiga! Samo mi fali Draža, Tito, Sloba, Ranković i svi ostali koji tragaju za tim predmetom. Ne bi tu ni Hoking promakao a ni Tesla sa ili bez zaveštanja i dece...
O Konstantinu i da ne pričamo.

[SuperSynthetic]

 Dok su putovali za Dansku u avionu nisu mogli da sede zajedno. Majmun je morao biti smesten ispod u tovarni prostor namenjen za zivotinje. To im i nije toliko smetalo jer su sve vreme razgovarali. Kamen je bio u zikinom dzepu. Zracio je energiju. Dok su preletali Svajcasku ta energija je uznemirila cestice koje su se u tunelu u Cernu kretale svetlosnom brzinom. Bas ih je uznemirila. Uskopistile su se i napravile crnu rupu koja je u tom trenutku progutala veci deo Evrope i otisla u svemir. Zikin i Masin avion je za dlaku izbegao crnu rupu i sleteo u Dansku koju je srecom katastrofa mimoisla. Posto nisu znali jezik, a elektronski mediji nisu funkcionisali zbog smetnji koje je prouzrokovala crna rupa nisu mogli da saznaju da li je  i Srbija stradala sa ostalim zemljama. Ipk sreli su neke zemljake gastarbajtere koji su im objasnili da je jedino Srbija prezivela od drzava iz tog regiona ali da se sada Srbi pitaju kako da postanu deo Evrope kada je to sada samo jedna ogromna praznina?

[saturnica]

zamisli samo da je svega nestalo, sve je popapala crna rupa, maša i žika su i dalje u zraku, avionu ponestaje goriva, gdje dakle sletjeti? ali ne muči to ljude u avionu, već glad. netko se sjeti majmuna, počinje drama na letu 202...

[ALEKSIJE D.]

Već je King to obradio na sličan način. Moramo biti originalni, je l te... Kako drugačije napraviti dobru priču? Eto, originalne su ideje o nekim tajanstvenim predmetima za kojima svi tragaju, o vampirima, skokovima kroz vreme tamo amo, o magiji, o istoriji koja se mogla desiti a nije ili se desila u nekom paralelnom svemiru. To su sve original situacije, do sad nekorišćenje ni u svetskoj ni regionalnoj fantastici. Zato se treba truditi, dati onaj, kako se ono zove, moždana oluja na ingliškom jeziku, pa šta ispadne.
Uz stručne, dobronamerne komentare i usmeravanje koje doprinosi književnom kvalitetu i oljoj žanrovskoj određenosti a ima za cilj prosperitet domaće sf scene ...

[scallop]

Pošto ne dobijam odgovor, a nesuvislosti se umnožavaju, predajem se. Sad još da nadrljate tih 500 strana i da se prijavite Laguni ili nekoj još većoj filijali za plasiranje bestselera. Ima Dexi samo je malo laguna da u njima svi proplivaju.

[Lord Kufer]

Telepatsko pisanje romana! Zanimljivo 

[ALEKSIJE D.]

Mi smo svi ovde zanimljivi da je to bolno za zdrav razum. Zato je potrebno biti nezdrav i bezbolan. Po mogućstvu bez razuma.
Nadam se, sad ozbiljno, kako je Chgr uvideo koliko je besmisleno tražiti bilo kakav odgovor zašto i kako se nešto radi. Od budalaštine napraviš zezanciju. I onda neko to uzme za ozbiljno. Zato, ne haj za sve što ti je rečeno nego udri po osećaju.
Pogrešićeš, to ti je sigurno. I utešno.

[SuperSynthetic]

Znači, odgovor na zašto je slučaj. Ne pije to vodu. Folira vas Aleksije, a Stipan je meni rekao da ne voli pripremu. Sintetika ćemo sačekati da nam iz Danske javi svoj odgovor na zašto.

A mislim zasto Scallope. Nije to bas lako objasniti kroz pricu. Bezuslovna unikatna ljubav izmedju Mase i Zike je pokrenula bezuslovnu energiju iz kamena koja je u nihovom slucaju znacila medjusobne telepatske moci. Za Evropu je vec znacila propast jer u Evropi nije bilo balansa bezuslovnoj energiji iz kamena u vidu bezuslovne ljubavi.  Eto. Kamen je vekovima, eonima cekao da se takva ljubav dogodi i da on onda oslobodi svoju bezuslovnu energiju kao poklon najcistijoj bezuslovnoj ljubavi.

[Kimura]

Ti si, Sintetični, zapeo da uništiš Evropu (bez Danske), pa to ti je.
Može to i bez kamenja, ali ne bez ljudi i majmuna.

Što neko ne okači neku priču da malo čitamo?

[saturnica]

Ti si, Sintetični, zapeo da uništiš Evropu (bez Danske), pa to ti je.
Može to i bez kamenja, ali ne bez ljudi i majmuna.

Što neko ne okači neku priču da malo čitamo?

...može i bez kamenja i bez znamenja, ali ne može bez "bezuvijetne"..

[Stipan]

Jeste! Kamen je stigao iz svemira, tražili ga Habsburgovci i Osmanlije, otkrio ga majmun, a završio u Danskoj. Pomislite samo - mračne noći, crne zastave i kamen mudrosti? Koliko tu neoprostivo dobrih dijaloga može da se udene!!!


Ma kakva priča Kimura, i bez njih umemo da se nalupetamo do mile volje,

[ALEKSIJE D.]

O, brzino, o mladosti koja juriš, bezglavo srljaš u nove avanture, ne obazireš na detalje ! Da, da, na tebe mislim Stipane! Čitaj pažljivo. Ovamo pišeš roman u dve ruke i četiri oka i pet piva, i promiče ti suština preduvertire koja je uzeta od maga, gurua genija ugostiteljestva iz Švicarske Eriha fon Denikena. Nije kamen došao iz svemira. Zaboravi film. Ovo je literatura lebarnik ti tvoj!
Vnzemaljci su došli i hoće roblje. Nema ko da radi. oni neće. Oni su gospoda, nešto kao Mišković, beko i tako to. I onda naprave piramide, to ti je neki akcelerator samo mu fale metalni delovi. I tu stvore nešto što liči na kamen a ima za cilj manipulisanje genima živih bića enegijom iz podsvemira, tj. paralelnog svemira. I stvore od majmuna čoveka. To objašnjava kako to da se priamide pojaviše u kamenom dobu tek tako. I to objašnjva kako je majmun postao telepata. I postavlja pitanje za 8 deo romana šta je bio onaj asteriod koji pomenuh a mrzi me da mu gledam broj. Ponovni dolazak vanzemaljaca? I gde su sleteli? U Dansku?