Moja pricica :)

[bitanga]

Evo je prica koju sam napisao za radionicu marta prosle godine ( nebom prodje nekakav UFO ), ali je suvise narasla u toku pisanja, tako da je nikada nisam ni poslao.. sve do sada

Pa ako se nadje neki humanista i dobra, plemenita dusa, koju ne mrzi ovo da procita.... neka samo izvoli








Oedipus Rex ( Прво краљевство )
 
  Загрмело је! Плавичаста светлост испуни свод, убедљивим хладним сјајем. Кроз згуснуте облаке текстура шимшира, пропињале су се тачке светлости, распоређене у једнакостранични троугао. Под овом небеском појавом, остао је круг спржене траве, чије су се угљенисане влати извиле у концентричне кругове. Почела је киша... тамних и облих трбуха.
   На тлу пак, које је мирисало на препечену земљу и сагорелу траву, дрхтао је, као лук напет, покисао и наг човек. Није знао ни своје име, ни где се налази, али је знао да мора побећи, што хитрије, што даље. Усправио се, тамна коса пала му је до рамена, а жиле на ногама му набрекнуше и оцрташе најтананију структуру његових мишића. Загрмело је опет, а неонски бела илуминација, осветли његово искревељено лице, спремно за борбу, за ујед, за смрт.
  Трчао је као у сомнамбулији, није било времена за губљене. Прескако је потоке, оборена дебла, трње и шипражије, на чијим су бодљама остајали комадићи његове коже - но он за то није марио. Није осећао ништа, баш ништа, осим срца што бије и говори му, својим ритмом, да мора остати жив. Плутао је у измаглици побуђених чула, скројеној по његовој мери преживљавања. Није видео даље од следећег корака који мора начинити, све оно периферно у видном пољу, изгубило је боју и обличије.
Пошто му је понестало даха, а паника која га је прогонила повукла прст са свог обарача, застао је покрај речице, на коју је у удолини набасао. Киша је коначно утулила и преобразила се у вечерњу измаглицу, а пажњу му је, више но ишта, привукло мрешкање риба на површини воде, које се све више појачавало како је бледело сећање на кишу. Биће одлично завући зубе у црвено месо најкрупнијих риба, и пустити сочно ткиво да се растапа на језику, али прво морао је да реши проблем хладноће, која се увлачила све дубље у његов труп и притискала му плућа, као ледени чекић. Поставио је отворену десну шаку преко груди. ,,Тако су хладне и скврчене" помислио је, и осетио глечер који мигољи испод његове коже.
  Зачуо је корак! Гранчице јасика крцале су под нечијим стопалом. Поред потока, угледао је погнуту сенку како прилази води. Био је преплашен, узнемирен, срце је тукло брзо и ломљиво, укопао се у месту и осетио да су му удови тешки као столетно дебло. Мала и погрбљена прилика, надвила се над челичном водом. Имала је закошено чело, ситне тамне очи и широка плећа. Читаво тело било јој је прекривено кратком смеђом длаком. ,,Њој сигурно није хладно", завидљиво је осећао у срцу. Нису биле потребне речи; завидљивост се манифестовала као једва приметно трзање под грудном кости.
  Одлучио је да се приближи мајушној појави полако, ненаметљиво, са рукама на видном месту, и обореног погледа у знак покорности. Чак је и утишао забрујали дах и смирио дрхтање свог промрзлог тела. Примакао се на свега пар корака од ње. Имала је сисе које су се отегле преко њених длакавих груди, које као да су се пролетос истопиле на врелини сунца саване, и то га је вишеструко утешило; женка је, у случају сукоба биће свакако у предности.
  Угледала га је крајичком перфиреног вида и кроз трзај окренула главу према њему. Готово несвесно дигао је руке у ваздух, и отворио шаке што шире, како је не би навео на закључак да је наоружан или да нешто крије. Њено мајмунолико лице, било је пренеражено. Пребледела је за тили час, а ужас у исколаченим очима, под оштрим чеоним гребенима, постао је очит. Свега један трен гледали су се нетремице, али је то магновење попримило квалитете неочекиваних и прецизних детаља, видели су сваку пору и маљу на кожи овог другог, чули свако шуштање плућа и сваки шум огрубелих табана по меком лишћу. Њој се пружила прилика, да под месечином што се тајно искрала из раздробљених облака, види до танчина његову нежну, тамну кожу, крупне очи боје ћилибара и висок, витак стас, а њему да подробније уочи њене храпаве руке, грубо лице, истакнуте превоје њених веђа и густу чекињасту длаку, која је прекривала већи део тог деформисаног тела.
   После трена, који је успешно одглумио вечност, пренута као из наркозе, малена женска појава испустила је више животињски но људски врисак и обузета паником, безглаво одјурила што даље од странца и његове сумњиво деликатне коже. Трчала је заиста брзо, повремено ослањајући своју погнуту фигуру на рукама, и поскакујући читавим телом, уз брдо, далеко од потока, далеко од ужаса непознатог.
   Како је нестајала мећу шибљем и тамним силуетама дрвећа, тако је Глатколики почео да бива свестан цвиљење из жбуна, који се налазио свега пар корака од њега.
Дохватио је дугачку грану, одломио њен савитљиви врх,и  шаком поскидао гранчице, и лишће, са њене квргаве површине. Приближио се извору чудног молећљивог звука, десну руку која је држала штап подигао је високо, а левом је размакао гранчице густог растиња. Угледао је длакаво створење, слично оном које је управо побегло, како лежи згрчено, прекривено комадом дебелог крзна. Изгледало је олињало и слабашно, тресло се, гризло усне, стезало прсте и јаукало као рањена звер. Било је очито болесно и промрзло, али крзно одрано са некакве животиње, које му је чувало груди и трбух од хладноће, измамило је смешак Глатколиком. Шчепао је тај комад прото-одеће, отевши га чврсто и одлучно од опруженог Јадничка, који је узалуд дозивао помоћ.
  Поред болесника нашао је и пар наоштрених кременова. Везао је најоштрији лијаном за врх штапа и за тили час добио примитивно копље. Огрнуо је плећа топлим крзном и отишао до потока да улови рибу. Јадничак на трошној земљи, згрчио се у положај фетуса и ридао све док није изгубио снагу – топла плећа бледоликог као да су топила леденице умирајућих јецаја.
  Упецао је укупно три рибе, које су се уз понешто сукрвице копрцале на врху његовог копља, као псећи језици по летњој жеги. Појео је две, а трећом решио да нахрани Јадничка, кога је оставио самог и голог на јесењој хладноћи. Када се вратио до места злочина, болесник лежао је непомичан, тамо где га је бездлаки странац и оставио. Вилица му беше разјапљена, а отвореним очима пиљио је високо и нетремице, у хеморалгично небо.
   Глатколики је ипак, зарад неке задоцнеле хуманости, покушао да га нахрани. Ставио је рибу међу зубе болесника и прстима му померао браду, горе, доле, подражавајући виличне покрете жвакања. Наравно, излишно је и рећи да овај поступак није дао резултата, Јадничкова уста, напуњена измрвљеном рибом, нису прогутала нити један једини залогај. Глатколики се замислио, над овом за њега новoм, али опет интуитивно у несвесном већ присустном спознајом – спознајом смрти.
  ,, Ја могу јести, а ти не можеш, то је разлика између нас живих и вас мртвих ", промрмља негде дубоку у свом, до тада немом, грлу.



***

   Пробудили су га кораци, који су гњецали влажну земљу и ломили стакласти оклоп пужева, јарких, конфекцијских дезена. Отворио је очи и видео око себе низ длакавих удова и стопала, уроњених у ковитлац високe траве.
  Тргао се и латио импровизованог копља. Мајмунолика створења пак дохватила су камење и скочила корак уназад. Било их је петоро, погрбљених плећа и радозналих очију, која су непрестално пиљила у јединствену природу његовог лика.
  Реакција ових створова била је неочекивана, у њиховим намрштеним веђама и стиснутим вилицама одсликавала се спремност за борбу - његова интриганта појава и чудно оружији нису их заплашили. Знао ја да их не може савладати, те је окренуо копље ка тлу и полако га одложио на земљу. Најкрупнији међу њима, узео је копље и зачуђено посматрао дотле невиђену направу.
  Одлучним покретима руке, длакави Рмпалија показа ка истоку – ићи ће у том правцу. Глатколиком је било посве јасно, да их мора пратити, ако жели остати жив, без камена аплицираног по његовом челу.
  Посматрао их како гегају, као највеће шепртље, како се потпомажу рукама и стално претурају, падајући на колена и одбацајући се од земља, само да би се после пар корака опет нашли брадом у трави. Смешио се...
Тамнозелене пределе убедљиве вегатиција постепено су смењивали мрки брисани простори, прошарани ретким полусувим стабљикама, са којих се цедила густа смоласта твар и отпадали закржљали плодови. Ко је био довољна очајан да их проба, осетио би укус песка и жучи у устима. Овде се Ева не би најела својих забрањених воћки, а Сатана би се са преузимањем своје змијске манифестације, свакако стрпио се до прве прашуме и њеног телу угодног хлада.
  Овај свет полагано мењао или умирао - између преображења и смрти није се могла подвући јасна разлика. Мајмунолики створови који су водили свог необичног заробљеника, била су савршено прилагођена за свет који нестаје, догоревајући на помахниталом сунцу, али шта ће бити када њега више не буде
   Еонски дуга биолошка еволуција, која им је претходила, била је сконцентрисана пре свега на телесну адаптацију, а то се преко ноћи не може мењати. Ум је начињен да се брзо прилагоди променама, али не и тело, које иако осетљиво и пропадљиво, и сувише је константно у својим функцијама. Овај парадокс између крхкоће тела са једне и сталности обрасца његовог рада, који се понекад не мења ни кроз безглаво много миленијума, да се понекад, када су промене тако снажне и убедљиве, разрешити једино нестанком.
  После двочасовног пута, стигли су до улаза у пећину, који је оивичен каменим порталом, штрчао из брдашца обраслог маховином и збијеним редовима папрати. Из тмине шпиље изашла је крупна женка ове мајмунолике пасмине, проседих власи, на иначе крзну боје ћилибара. Имала је благ и сетан поглед, а те очи имале су у себи нешто од квалитета покислих и питомих пејзажа. У питању је можда је била прва сета и пропуштена прилика за првим плачем.. 
  Загледала је Глатколиког, који је на мах имао снажан осећај већ виђеног. Приближила се на само дах од њега и прешла огромним шакама преко његовог лица. Препознала га је одмах, чак и овако преображеног, без густог крзна које га је некада красило – Глатколики је био, њен нестали син! Прошле су године, али је сећање било јако, као да је ударено печатом о још недорасли мозак ових маљавих створења.
  Снажно га је загрлила, умало здробивши његов сада витки врат и узана, усправна рамена. Ветар замириса на неко далеко сећање и све боје заиграше. Брзо га је узела за руку и повела ка пећини, тамо је сакрила нешто воћа и рибе - биће довољно за један ,,свечани" оброк.
  Пут им је препречио стари, али нипошто олињали мужијак; oрганска кула мишића, меса и оштрог крзна. За читаву главу надвисио је остале припаднике свог племена, који су се бојажљиво повукли пред њим. Био је то вођа чопора, поглавица, Алфа мужјак, бог и батина локалних прилика.
Дохватио је својом громадном шаком раме Глатколиког, осмотрио га, његове складне црте лице и глатку кожу, и уз гнушања одгурнуо га од себе. Алфа бејаше његов биолошки отац, али он у њему више није видео свог сина. Било је то биће са којим је, разуме се, осећао својеврсну блискост, али је та блискост далека од родитељске, била само шапат у бучној олују мрскости и згражавања над овом наказом, која сигурно није могла да потекне од њега, најјачег и најхрабријег у чопору.
Алфино срце убрза своје добовање, и кроз набрекло тело прошири талас топлоте, која је јежила крзно на његовим плећима. Олуја и со, му беху у очима. Енергизација је била неумољива, трнци продрошо до најситнијих пора и он осети какав још нико није. Рука сама крену и стиснута песница удари Глатколиког по сред чела. Млаз крви поче да шишти низ његово лице и он се по неком аутоматизму својих шокираних нерава, стропошта на тле, као оборено дебло. Алфа настави да га туче, низовима неартикулисаих удараца, а овај се колико је могао штитио, подигавши над главом руке савијене у лактовима. Човек је трска и пући ће. Глатколиком напослетку попусти гард, а окрвављена глава клону на груди. Испљуну бриз сукрвице на мрку прашину под њим и поче молецљиво да јеца.
Алфа прогласи победу. Окрену презриво леђа пораженом и поче да се бије о узаврела прса. Племе је франатично урлало и хучало свом вођи. Хуља, уљез, узурпатор, лежао је понижен, ваљајући се од болова по тлу и сваки његов додатни јаук чинио је нови конац, у таписерији њихове екстазе. Уједино је мноштво дисонантних тонова у један. Племе! За то је било потребно само мало бола и само један, једини, непријатељ.
  Вођа је викао ,, Ја, ја, ја", и мада ово Племе није познавало језик у смислу те речи какво ће тек надолазећи еони донети, свако од његових припадника, интуитивно је сазнао, кроз измаглици своје свести, значење тих тек откривених гласова. За Алфу, то је у исти мах било и његове име и лична заменица и царска титула. Између њега и Племена више није било разлике, стопили су се у јединствен сплет намера и осета. Он је постао отелотворење њихове воље. Више није осећао разлику између њега и њих. Када би се он насмејао и Племе се смејало, кад би ударао Глатколиког и Племе га је ударало, када би осећао страх или зебњу и Племе је осећало страх и зебњу. Више није ни било битно да ли је он јео више ловине од осталих, нити да ли је каквоћа хране у његовим устима боља, а месо сочније и црвеније, јер када је он био сит, сви су у Племену били сити.
Глатколики се некако придигао горњом половином свога тела. Све га је болело, чак и земња на којој је седео, као да је болела. Сноп тетива, костију и мишића, дрхтао је под густим сазвежђем хематома на његовој кожи. Гледао је топлу течност, како се разлива кроз подеротине на подлактицама и како капље са браде на његове угруване и модре груди. У његовој имагинацији бол је добио жаркоцрвену боју.
  Осмотрио је добро околину. Алфа је утонуо у транс због своје велике победе, а Племе је корачало око њега испуштајући ритмично хучање.  Коватлац прашине окружио је ову концентричну поворку без непосредног циља и усмерења.
  Рмпалија остао је некако по страни, деловао је тужно и обамрло, једва да је и држао, својим благим стиском, копље које је конфисковао. Размишљао је, у границама својих скромних могућности, како би он далеко боље пребио заробљеника, уосталом Глатколики је био његов плем и трофеј, нико није више имао права да га поседује, и ради са њим што му је воља, него он. Могао је да га претуче, силује, убије, одере или поједе, сасвим свеједно, његова ствар.
  Но у његовој меланхолији, било је нечега и од проклетства ,,другог". Лако је њима, да се уживе у овај пир и да прослављају вођу, али он као најближи Алфи, знао је за његове мане, виђао га је уплашеног или пониженог од стране неког другог Племена, гладног и промрзлог, и наравно сматрао је да би био далеко бољи поглавица... одлучио је: стрипљиво чекаће своје време преврата. Само докле више чекати?
  Некако са том мишљу, стисак занетог Рмпалије, над копљем, попусти и поста нежан, као да придржава тек окупано недоношче. Глатколи ту угледа изненадну прилику за свој опстанак. Плесачи били су у трансу, нико ни не обраћа на њега. Устао је, упркос оштром болу, ношен нерафинисаном мржњом, која је расколачила његове очи у блиставе конвексне сфере.
  Начинио је свега пар корака, и застао. Трзнуло га је крцкање гранчица под његовим стопалима. Скаменио се у месту. Срце је почело да туче, а у ушима му је забрујала какофонија, слична ломљавини далеких таласа,
  Наставио је да пиљи забринуто у Племе, само да би схватио да га они нису ни чули, већ безбрижно наставили са плесом.
   Каквог ли олакшања само!
   Наставио је  се пажљиво прикрада кроз измаглицу, коју је начиноло растресито тле, духом одсутном Рмпалији.
  Зграбио му је копље из руку и сјурио се кроз ред створења, која су играла толико енергично и помано да су упала у неку врсту пра–хипнозе.
  Из урлика Глатколиког као да се под теретом новостечене људскости изненада измигољило нешто потпуно анимално, крвнички савршено.
  Зарио је копље свом силином у Алфина леђа!
  Алфа је пробао да крикне, али плућа напуњена крвљу, му нису то дозволила.               
  Смогао је само довољно снаге да се окрене ка Глатколиком и погледа га влажним очима. Да зенице могу да говоре, свакако би изустиле тужбалицу, а можа и понеку псовку.
  Племе је заћутало. Тишина је постала опипљива категорија. Муве у лету су је пресецале на четвртасте, слане, комаде ваздуха. Ни један глас! Племе је толико било забезекнуто да нису пред глатколиким, чак смели јасно ни да ћуте... можда Глатколиког разбесни тишна. Мрмљали су у себи.
  Шчепао је главу свом сада мртвом оцу, и кременом са врха копља, пресекао мишић по мишић, влакно по влакно, кост по кост, његовог врата, све док Алфина глава није остала да лелуја у његовим шакама, као велико крваво клатно.
Главу је набио на кољу. Пришао мајци и ухватио је за руку. Племе се склањало око њих.
  Закорачио је у пећину. Сенке на зидовима предсказиваше својим плесом дане који ће доћи. Згрушавање тамних обриса на зидовима и таваницама, сталагнитима и салактитима, испрекидане нити светла, крик љиљака и млатарање њихових крила. Историја која ће доћи, разбуцане зидине, пиргови и куле сатрте, дах пожара и готово пурпурих ватри у сутон, силовања, обешчаћивања, преклани вратови што миришу на јутарњи оброк и порођај. 
Засео је на један повећу стену, одвањену са зидана пећине, са које је имао добар преглед на Племе што се сакупило у пећини. Мајка је села поред њега. Деловали су као какав краљ и краљица, на свом каменом престолу. У руци је држао скиптар, са очевом главом, искеженог лика, као потврду легитимности своје власти.
  ,, Ја могу говорити, а ви не можеш, да ли то значи да сам ја жив, а ви мртви ?", каза гласно, бедној и сада већ покорној гомили.
   Ћутали су.
   Поклонили су се пред Глатколиким, а плодне женке из Племена тискаше се пред њим.

[bitanga]

Засео је на једну повећу стену, са које је имао добар преглед на Племе што се сакупило у предворју пећинe. *    ...

[Josephine]

Razdvoji pasuse. Olakšaj nam.

[scallop]

Evo, ja ću ti odvojim parče:

Главу је набио на кољу.

Da je poradio urednik "bilo bi genijalno".

[bitanga]

jojjjjjjjjj........ trebao sam malo podrobnije da procitam pricu pre no sam je okacio
...........nema edittttt!!!!!!!! :O

[bitanga]

Razdvoji pasuse. Olakšaj nam.

opcija "modify" nestaje posle par minuta... upravo jadikujem

[scallop]

jojjjjjjjjj........ trebao sam malo podrobnije da procitam pricu pre no sam je okacio
...........nema edittttt!!!!!!!! :O

Brale, koliko imaš godina, da znamo ima li nade za pisanje?

[bitanga]

jojjjjjjjjj........ trebao sam malo podrobnije da procitam pricu pre no sam je okacio
...........nema edittttt!!!!!!!! :O

Brale, koliko imaš godina, da znamo ima li nade za pisanje?

trebalo je malo podrobnije da procitam

[Karl Rosman]

Nevalja.

[bitanga]

Nevalja.

to iz fore spojeno?

[bitanga]

a za godine..... 24.........kada sma pisao 22

[SuperSynthetic]

Nisam procitao ali bih se kladio da je epic. Kolja je verovatno neki Rus. Odlicno Bitango. Hi5!
Evo ti i pesma.

http://youtu.be/O3dWBLoU--E

[Karl Rosman]

Nevalja.

to iz fore spojeno?

dada.

[bitanga]

Nisam procitao ali bih se kladio da je epic. Kolja je verovatno neki Rus. Odlicno Bitango. Hi5!
Evo ti i pesma.

http://youtu.be/O3dWBLoU--E

pa procitaj

[Josephine]

jojjjjjjjjj........ trebao sam malo podrobnije da procitam pricu pre no sam je okacio
...........nema edittttt!!!!!!!! :O

Ništa zato. Pročitaj podrobnije, odvoji pasuse i konverzacije (ako ih ima), olakšaj nam čitanje i postuj je opet u ovoj temi, pa će, možda, neko i da je pročita.

[Josephine]

Eh, da, i, verovatno si želeo da otvoriš temu pod nazivom "Moja pričica". Ja, na primer, pojma nemam šta je "pricica".


Ovde smo strogi. Ne daj da te prevare zafrkavanja na temu radionice ili naše međusobne rasprave. Neka je i igraonica, ali je sagitaška.

[bitanga]

Oedipus Rex ( Прво краљевство )



  Загрмело је! Плавичаста светлост испуни свод, убедљивим хладним сјајем. Кроз згуснуте облаке текстура шимшира, пропињале су се тачке светлости, распоређене у једнакостранични троугао. Под овом небеском појавом, остао је круг спржене траве, чије су се угљенисане влати извиле у концентричне кругове. Почела је киша... тамних и облих трбуха.
   На тлу пак, које је мирисало на препечену земљу и сагорелу траву, дрхтао је, као лук напет, покисао и наг човек. Није знао ни своје име, ни где се налази, али је знао да мора побећи, што хитрије, што даље. Усправио се, тамна коса пала му је до рамена, а жиле на ногама му набрекнуше и оцрташе најтананију структуру његових мишића. Загрмело је опет, а неонски бела илуминација, осветли његово искревељено лице, спремно за борбу, за ујед, за смрт.
 
Трчао је као у сомнамбулији, није било времена за губљене. Прескако је потоке, оборена дебла, трње и шипражије, на чијим су бодљама остајали комадићи његове коже - но он за то није марио. Није осећао ништа, баш ништа, осим срца што бије и говори му, својим ритмом, да мора остати жив. Плутао је у измаглици побуђених чула, скројеној по његовој мери преживљавања. Није видео даље од следећег корака који мора начинити, све оно периферно у видном пољу, изгубило је боју и обличије.

Пошто му је понестало даха, а паника која га је прогонила повукла прст са свог обарача, застао је покрај речице, на коју је у удолини набасао. Киша је коначно утулила и преобразила се у вечерњу измаглицу, а пажњу му је, више но ишта, привукло мрешкање риба на површини воде, које се све више појачавало како је бледело сећање на кишу. Биће одлично завући зубе у црвено месо најкрупнијих риба, и пустити сочно ткиво да се растапа на језику, али прво морао је да реши проблем хладноће, која се увлачила све дубље у његов труп и притискала му плућа, као ледени чекић. Поставио је отворену десну шаку преко груди. ,,Тако су хладне и скврчене" помислио је, и осетио глечер који мигољи испод његове коже.
 
Зачуо је корак! Гранчице јасика крцале су под нечијим стопалом. Поред потока, угледао је погнуту сенку како прилази води. Био је преплашен, узнемирен, срце је тукло брзо и ломљиво, укопао се у месту и осетио да су му удови тешки као столетно дебло. Мала и погрбљена прилика, надвила се над челичном водом. Имала је закошено чело, ситне тамне очи и широка плећа. Читаво тело било јој је прекривено кратком смеђом длаком. ,,Њој сигурно није хладно", завидљиво је осећао у срцу. Нису биле потребне речи; завидљивост се манифестовала као једва приметно трзање под грудном кости.
 
Одлучио је да се приближи мајушној појави полако, ненаметљиво, са рукама на видном месту, и обореног погледа у знак покорности. Чак је и утишао забрујали дах и смирио дрхтање свог промрзлог тела. Примакао се на свега пар корака од ње. Имала је сисе које су се отегле преко њених длакавих груди, које као да су се пролетос истопиле на врелини сунца саване, и то га је вишеструко утешило; женка је, у случају сукоба биће свакако у предности.
 
Угледала га је крајичком перфиреног вида и кроз трзај окренула главу према њему. Готово несвесно дигао је руке у ваздух, и отворио шаке што шире, како је не би навео на закључак да је наоружан или да нешто крије. Њено мајмунолико лице, било је пренеражено. Пребледела је за тили час, а ужас у исколаченим очима, под оштрим чеоним гребенима, постао је очит. Свега један трен гледали су се нетремице, али је то магновење попримило квалитете неочекиваних и прецизних детаља, видели су сваку пору и маљу на кожи овог другог, чули свако шуштање плућа и сваки шум огрубелих табана по меком лишћу. Њој се пружила прилика, да под месечином што се тајно искрала из раздробљених облака, види до танчина његову нежну, тамну кожу, крупне очи боје ћилибара и висок, витак стас, а њему да подробније уочи њене храпаве руке, грубо лице, истакнуте превоје њених веђа и густу чекињасту длаку, која је прекривала већи део тог деформисаног тела.
 
После трена, који је успешно одглумио вечност, пренута као из наркозе, малена женска појава испустила је више животињски но људски врисак и обузета паником, безглаво одјурила што даље од странца и његове сумњиво деликатне коже. Трчала је заиста брзо, повремено ослањајући своју погнуту фигуру на рукама, и поскакујући читавим телом, уз брдо, далеко од потока, далеко од ужаса непознатог.

  Како је нестајала мећу шибљем и тамним силуетама дрвећа, тако је Глатколики почео да бива свестан цвиљење из жбуна, који се налазио свега пар корака од њега.
Дохватио је дугачку грану, одломио њен савитљиви врх,и  шаком поскидао гранчице, и лишће, са њене квргаве површине. Приближио се извору чудног молећљивог звука, десну руку која је држала штап подигао је високо, а левом је размакао гранчице густог растиња. Угледао је длакаво створење, слично оном које је управо побегло, како лежи згрчено, прекривено комадом дебелог крзна. Изгледало је олињало и слабашно, тресло се, гризло усне, стезало прсте и јаукало као рањена звер. Било је очито болесно и промрзло, али крзно одрано са некакве животиње, које му је чувало груди и трбух од хладноће, измамило је смешак Глатколиком. Шчепао је тај комад прото-одеће, отевши га чврсто и одлучно од опруженог Јадничка, који је узалуд дозивао помоћ.
 
  Поред болесника нашао је и пар наоштрених кременова. Везао је најоштрији лијаном за врх штапа и за тили час добио примитивно копље. Огрнуо је плећа топлим крзном и отишао до потока да улови рибу. Јадничак на трошној земљи, згрчио се у положај фетуса и ридао све док није изгубио снагу – топла плећа бледоликог као да су топила леденице умирајућих јецаја.
 
  Упецао је укупно три рибе, које су се уз понешто сукрвице копрцале на врху његовог копља, као псећи језици по летњој жеги. Појео је две, а трећом решио да нахрани Јадничка, кога је оставио самог и голог на јесењој хладноћи. Када се вратио до места злочина, болесник лежао је непомичан, тамо где га је бездлаки странац и оставио. Вилица му беше разјапљена, а отвореним очима пиљио је високо и нетремице, у хеморалгично небо.

  Глатколики је ипак, зарад неке задоцнеле хуманости, покушао да га нахрани. Ставио је рибу међу зубе болесника и прстима му померао браду, горе, доле, подражавајући виличне покрете жвакања. Наравно, излишно је и рећи да овај поступак није дао резултата, Јадничкова уста, напуњена измрвљеном рибом, нису прогутала нити један једини залогај. Глатколики се замислио, над овом за њега новoм, али опет интуитивно у несвесном већ присустном спознајом – спознајом смрти.

  ,, Ја могу јести, а ти не можеш, то је разлика између нас живих и вас мртвих ", промрмља негде дубоку у свом, до тада немом, грлу.



                                                                      ***


   Пробудили су га кораци, који су гњецали влажну земљу и ломили стакласти оклоп пужева, јарких, конфекцијских дезена. Отворио је очи и видео око себе низ длакавих удова и стопала, уроњених у ковитлац високe траве.
 
   Тргао се и латио импровизованог копља. Мајмунолика створења пак дохватила су камење и скочила корак уназад. Било их је петоро, погрбљених плећа и радозналих очију, која су непрестално пиљила у јединствену природу његовог лика.

  Реакција ових створова била је неочекивана, у њиховим намрштеним веђама и стиснутим вилицама одсликавала се спремност за борбу - његова интриганта појава и чудно оружији нису их заплашили. Знао ја да их не може савладати, те је окренуо копље ка тлу и полако га одложио на земљу. Најкрупнији међу њима, узео је копље и зачуђено посматрао дотле невиђену направу.

  Одлучним покретима руке, длакави Рмпалија показа ка истоку – ићи ће у том правцу. Глатколиком је било посве јасно, да их мора пратити, ако жели остати жив, без камена аплицираног по његовом челу.

  Посматрао их како гегају, као највеће шепртље, како се потпомажу рукама и стално претурају, падајући на колена и одбацајући се од земља, само да би се после пар корака опет нашли брадом у трави. Смешио се...

  Тамнозелене пределе убедљиве вегатиција постепено су смењивали мрки брисани простори, прошарани ретким полусувим стабљикама, са којих се цедила густа смоласта твар и отпадали закржљали плодови. Ко је био довољна очајан да их проба, осетио би укус песка и жучи у устима. Овде се Ева не би најела својих забрањених воћки, а Сатана би се са преузимањем своје змијске манифестације, свакако стрпио се до прве прашуме и њеног телу угодног хлада.

  Овај свет полагано мењао или умирао - између преображења и смрти није се могла подвући јасна разлика. Мајмунолики створови који су водили свог необичног заробљеника, била су савршено прилагођена за свет који нестаје, догоревајући на помахниталом сунцу, али шта ће бити када њега више не буде

  Еонски дуга биолошка еволуција, која им је претходила, била је сконцентрисана пре свега на телесну адаптацију, а то се преко ноћи не може мењати. Ум је начињен да се брзо прилагоди променама, али не и тело, које иако осетљиво и пропадљиво, и сувише је константно у својим функцијама. Овај парадокс између крхкоће тела са једне и сталности обрасца његовог рада, који се понекад не мења ни кроз безглаво много миленијума, да се понекад, када су промене тако снажне и убедљиве, разрешити једино нестанком.

  После двочасовног пута, стигли су до улаза у пећину, који је оивичен каменим порталом, штрчао из брдашца обраслог маховином и збијеним редовима папрати. Из тмине шпиље изашла је крупна женка ове мајмунолике пасмине, проседих власи, на иначе крзну боје ћилибара. Имала је благ и сетан поглед, а те очи имале су у себи нешто од квалитета покислих и питомих пејзажа. У питању је можда је била прва сета и пропуштена прилика за првим плачем.. 

  Загледала је Глатколиког, који је на мах имао снажан осећај већ виђеног. Приближила се на само дах од њега и прешла огромним шакама преко његовог лица. Препознала га је одмах, чак и овако преображеног, без густог крзна које га је некада красило – Глатколики је био, њен нестали син! Прошле су године, али је сећање било јако, као да је ударено печатом о још недорасли мозак ових маљавих створења.

  Снажно га је загрлила, умало здробивши његов сада витки врат и узана, усправна рамена. Ветар замириса на неко далеко сећање и све боје заиграше. Брзо га је узела за руку и повела ка пећини, тамо је сакрила нешто воћа и рибе - биће довољно за један ,,свечани" оброк.

  Пут им је препречио стари, али нипошто олињали мужијак; oрганска кула мишића, меса и оштрог крзна. За читаву главу надвисио је остале припаднике свог племена, који су се бојажљиво повукли пред њим. Био је то вођа чопора, поглавица, Алфа мужјак, бог и батина локалних прилика.

  Дохватио је својом громадном шаком раме Глатколиког, осмотрио га, његове складне црте лице и глатку кожу, и уз гнушања одгурнуо га од себе. Алфа бејаше његов биолошки отац, али он у њему више није видео свог сина. Било је то биће са којим је, разуме се, осећао својеврсну блискост, али је та блискост далека од родитељске, била само шапат у бучној олују мрскости и згражавања над овом наказом, која сигурно није могла да потекне од њега, најјачег и најхрабријег у чопору.

  Алфино срце убрза своје добовање, и кроз набрекло тело прошири талас топлоте, која је јежила крзно на његовим плећима. Олуја и со, му беху у очима. Енергизација је била неумољива, трнци продрошо до најситнијих пора и он осети какав још нико није. Рука сама крену и стиснута песница удари Глатколиког по сред чела. Млаз крви поче да шишти низ његово лице и он се по неком аутоматизму својих шокираних нерава, стропошта на тле, као оборено дебло. Алфа настави да га туче, низовима неартикулисаих удараца, а овај се колико је могао штитио, подигавши над главом руке савијене у лактовима. Човек је трска и пући ће. Глатколиком напослетку попусти гард, а окрвављена глава клону на груди. Испљуну бриз сукрвице на мрку прашину под њим и поче молецљиво да јеца.

  Алфа прогласи победу. Окрену презриво леђа пораженом и поче да се бије о узаврела прса. Племе је франатично урлало и хучало свом вођи. Хуља, уљез, узурпатор, лежао је понижен, ваљајући се од болова по тлу и сваки његов додатни јаук чинио је нови конац, у таписерији њихове екстазе. Уједино је мноштво дисонантних тонова у један. Племе! За то је било потребно само мало бола и само један, једини, непријатељ.

  Вођа је викао ,, Ја, ја, ја", и мада ово Племе није познавало језик у смислу те речи какво ће тек надолазећи еони донети, свако од његових припадника, интуитивно је сазнао, кроз измаглици своје свести, значење тих тек откривених гласова. За Алфу, то је у исти мах било и његове име и лична заменица и царска титула. Између њега и Племена више није било разлике, стопили су се у јединствен сплет намера и осета. Он је постао отелотворење њихове воље. Више није осећао разлику између њега и њих. Када би се он насмејао и Племе се смејало, кад би ударао Глатколиког и Племе га је ударало, када би осећао страх или зебњу и Племе је осећало страх и зебњу. Више није ни било битно да ли је он јео више ловине од осталих, нити да ли је каквоћа хране у његовим устима боља, а месо сочније и црвеније, јер када је он био сит, сви су у Племену били сити.

  Глатколики се некако придигао горњом половином свога тела. Све га је болело, чак и земња на којој је седео, као да је болела. Сноп тетива, костију и мишића, дрхтао је под густим сазвежђем хематома на његовој кожи. Гледао је топлу течност, како се разлива кроз подеротине на подлактицама и како капље са браде на његове угруване и модре груди. У његовој имагинацији бол је добио жаркоцрвену боју.

  Осмотрио је добро околину. Алфа је утонуо у транс због своје велике победе, а Племе је корачало око њега испуштајући ритмично хучање.  Коватлац прашине окружио је ову концентричну поворку без непосредног циља и усмерења.

  Рмпалија остао је некако по страни, деловао је тужно и обамрло, једва да је и држао, својим благим стиском, копље које је конфисковао. Размишљао је, у границама својих скромних могућности, како би он далеко боље пребио заробљеника, уосталом Глатколики је био његов плем и трофеј, нико није више имао права да га поседује, и ради са њим што му је воља, него он. Могао је да га претуче, силује, убије, одере или поједе, сасвим свеједно, његова ствар.
  Но у његовој меланхолији, било је нечега и од проклетства ,,другог". Лако је њима, да се уживе у овај пир и да прослављају вођу, али он као најближи Алфи, знао је за његове мане, виђао га је уплашеног или пониженог од стране неког другог Племена, гладног и промрзлог, и наравно сматрао је да би био далеко бољи поглавица... одлучио је: стрипљиво чекаће своје време преврата. Само, докле више чекати?

  Некако са том мишљу, стисак занетог Рмпалије, над копљем, попусти и поста нежан, као да придржава тек окупано недоношче. Глатколи ту угледа изненадну прилику за свој опстанак. Плесачи били су у трансу, нико ни не обраћа на њега. Устао је, упркос оштром болу, ношен нерафинисаном мржњом, која је расколачила његове очи у блиставе конвексне сфере.

  Начинио је свега пар корака, и застао. Трзнуло га је крцкање гранчица под његовим стопалима. Скаменио се у месту. Срце је почело да туче, а у ушима му је забрујала какофонија, слична ломљавини далеких таласа,

  Наставио је да пиљи забринуто у Племе, само да би схватио да га они нису ни чули, већ безбрижно наставили са плесом.
 
  Каквог ли олакшања само!
  Наставио је  се пажљиво прикрада кроз измаглицу, коју је начиноло растресито тле, духом одсутном Рмпалији.

  Зграбио му је копље из руку и сјурио се кроз ред створења, која су играла толико енергично и помано да су упала у неку врсту пра–хипнозе.

  Из урлика Глатколиког као да се под теретом новостечене људскости изненада измигољило нешто потпуно анимално, крвнички савршено.

  Зарио је копље свом силином у Алфина леђа!
 
  Алфа је пробао да крикне, али плућа напуњена крвљу, му нису то дозволила.               

  Смогао је само довољно снаге да се окрене ка Глатколиком и погледа га влажним очима. Да зенице могу да говоре, свакако би изустиле тужбалицу, а можа и понеку псовку.

  Племе је заћутало. Тишина је постала опипљива категорија. Муве у лету су је пресецале на четвртасте, слане, комаде ваздуха. Ни један глас! Племе је толико било забезекнуто да нису пред глатколиким, чак смели јасно ни да ћуте... можда Глатколиког разбесни тишна. Мрмљали су у себи.

  Шчепао је главу свом сада мртвом оцу, и кременом са врха копља, пресекао мишић по мишић, влакно по влакно, кост по кост, његовог врата, све док Алфина глава није остала да лелуја у његовим шакама, као велико крваво клатно.
 
  Главу је набио на копље, пришао мајци и ухватио је за руку. Племе се склањало око њих.

  Закорачио је у пећину. Сенке на зидовима предсказиваше својим плесом дане који ће доћи. Згрушавање тамних обриса на зидовима и таваницама, сталагнитима и салактитима, испрекидане нити светла, крик љиљака и млатарање њихових крила. Историја која ће доћи, разбуцане зидине, пиргови и куле сатрте, дах пожара и готово пурпурих ватри у сутон, силовања, обешчаћивања, преклани вратови што миришу на јутарњи оброк и порођај. 

  Засео је на једну повећу стену, са које је имао добар преглед на Племе што се сакупило у пећини. Мајка је села поред њега. Деловали су као какав краљ и краљица, на свом каменом престолу. У руци је држао скиптар, са очевом главом, искеженог лика, као потврду легитимности своје власти.

  ,, Ја могу говорити, а ви не можеш, да ли то значи да сам ја жив, а ви мртви ?", каза гласно, бедној и сада већ покорној гомили.

   Ћутали су.

   Поклонили су се пред Глатколиким, а плодне женке из Племена тискаше се пред њим.

[bitanga]

Eh, da, i, verovatno si želeo da otvoriš temu pod nazivom "Moja pričica". Ja, na primer, pojma nemam šta je "pricica".


Ovde smo strogi. Ne daj da te prevare zafrkavanja na temu radionice ili naše međusobne rasprave. Neka je i igraonica, ali je sagitaška.

jojjjjjjjjj........ trebao sam malo podrobnije da procitam pricu pre no sam je okacio
...........nema edittttt!!!!!!!! :O

Ništa zato. Pročitaj podrobnije, odvoji pasuse i konverzacije (ako ih ima), olakšaj nam čitanje i postuj je opet u ovoj temi, pa će, možda, neko i da je pročita.

Separacija izvršena.

[scallop]

Ne verujem da će neko dočitati tvoju priču, ali, za trud koji si uložio.

Oedipus Rex ( Прво краљевство )

Najpre, ostavi se pretencioznih naslova. Ni manje ni više, namerio si da pišeš Kralja Edipa!

  Загрмело је! Плавичаста светлост испуни свод, убедљивим хладним сјајем. Кроз згуснуте облаке текстура шимшира, пропињале су се тачке светлости, распоређене у једнакостранични троугао. Под овом небеском појавом, остао је круг спржене траве, чије су се угљенисане влати извиле у концентричне кругове. Почела је киша... тамних и облих трбуха.

Možda tebi ovaj pasus izgleda dobro, ali nikome neće. Ono šta napišeš mora da bude logično i - tačno. Prvo će plavičasta svetlost da ispuni svod, a potom će da zagrmi. To svi znamo i ne može drugačije. Posle "somotskog neba" dospeli smo do "oblaka teksture šimšira". Ne mogu čak ni da zamislim. Znam kako izgledaju oblaci, znam kako izgleda šimšir, ali mogu da spojim jedino kao pokušaj da se opiše kompjuterska imaginacija iz nekog SciFi filma. Iz oblaka se "tačke svetlosti" ne "propinju", osim ako ne gledaš iznad oblaka (to jeste naučna pojava, ali ne ide ovde). Za ostvarenje "jednakostraničnog trougla" koji pravi "krug spržene trave" treba ti lenjir i šestar, što nikako ne spada u alat pisca. Poruka: ŠTA NE UMEŠ DA OPISEŠ NEMOJ OPISIVATI. Čitalac najčešće sačini svoju sliku. Na kraju, poslednja rečenica tvrdi da kiša ima "tamne i oble trbuhe". Možda si hteo: Iz oblaka, tamnih i oblih trbuha, počela je da pada kiša.

  Закорачио је у пећину. Сенке на зидовима предсказиваше својим плесом дане који ће доћи. Згрушавање тамних обриса на зидовима и таваницама, сталагнитима и салактитима, испрекидане нити светла, крик љиљака и млатарање њихових крила. Историја која ће доћи, разбуцане зидине, пиргови и куле сатрте, дах пожара и готово пурпурих ватри у сутон, силовања, обешчаћивања, преклани вратови што миришу на јутарњи оброк и порођај. 

 

Nabrajanje je fina forma u literaturi, ali ga treba i fino napisati. Tvoje nabrajanje je kao sa lopate. Ostavi se aorista, osim ako mu baš tu nije mesto. On je uvek signal čitaocu da je pisac nedovoljno pismen. Ostaviti tipfelere posle ponovnog prolaza kroz tekst, na šta te je naterala D. je paceraj. Ako ne znaš razliku između kula i pirgova (nema razlike) onda nas ne podsećaj da ne znaš. Krv i silovanje je nikakav začin, pa nije ni ovde.

E, sad, ako su naslov i dva pasusa proizveli ovoliki komentar, šta misliš koliko bi ispalo za ceo tekst, a komentarisano nije najgore?

[Stipan]

E, može da kaže ko šta hoće, ali "somotno nebo" će postati legendarno!

[scallop]

Kao i literarni biseri i literarni faulovi postaju legendarni.

[Josephine]

E, može da kaže ko šta hoće, ali "somotno nebo" će postati legendarno!

MIslila sam da si čoveku komentarisao priču, a ti opet pišeš o sebi.

[scallop]

A ja sam mislio da si komentarisala priču, a ti opet pišeš Stipanu.

[Stipan]

Nedostajem joj.

[Josephine]

A ja sam mislio da si komentarisala priču, a ti opet pišeš Stipanu.

Ja imam kredita, on nema. Evo, upravo čitam priču.

[scallop]

Mazohista. Kladim se da ne možeš.

[Josephine]

Biće u nekom trenutku. Pa, potrudio se da sredi pričicu, znači da mu znači...


Mada bi trebalo da bude prezadovoljan što ste mu i samo vi komentarisali priču.

[Stipan]

Mda... Lepo je izvlačiti se...

[Josephine]

Stipane, mnogo me irititiraju tvoji postovi koji nemaju veze sa vezom. Stalne replike, bez smisla i značaja. Stalni odgovori na odgovor, bez promišljenosti i cilja. Jel možeš, molim te, da prestaneš? Ako ne umeš da odgovoriš na temu topika, ako te mrzi da pomažeš drugima, ako si nezainteresovan jer se ne piše o tebi, MOLIM TE idi i piši tamo tvoje romane i zbirke i ne siluj forum.

90% tvojih postova se sastoji od jedne ili dve rečenice u kojima postavljaš irelevantna pitanja, ili komentarišeš bez mnogo smisla. Jednostavno prestani da komentarišeš ako nemaš ništa pametno da kažeš ili da izraziš bitnu emociju. Probaj. Možda umesto tri romana godišnje, napišeš pet samo štedeći vreme koje trošiš na besmislene replike na forumu.

[Stipan]

Bla, bla, truć... Dosadna si.

[bitanga]

Zar ovi simsiri ne lice na oblake?

[Josephine]

Bla, bla, truć... Dosadna si.

Opet komentar bez pameti i smisla. Ućuti već jednom. Kako te nije sramota da na topicima sa tuđim pričama bulazniš? Kako te nije sramota da navraćaš ovde, nikada ne ostavljajući ništa smisleno i pametno u vezi sa temom? Pri tom forum siluješ svojim pričama, zbirkama, romanima, fotografijama, događajima.

Zar ovi simsiri ne lice na oblake?

Ako ti je za utehu, meni oblaci mogu da liče na šimšir žbunje, tačnije: mogu da ih zamislim. Ali kao što kaže skalop, sigurno igraš video igre.

[Meho Krljic]

Zar ovi simsiri ne lice na oblake?

Po obliku možda, po teksturi svakako ne.

[Josephine]

Zašto da ne? Šimširi su pufnasti i okrugli. lol

[scallop]

Pa, uz dobre makaze mogu da liče i na bubnjeve, ali isa njih neće biti svirke.

[Meho Krljic]

Zašto da ne? Šimširi su pufnasti i okrugli. lol

Pa pufnastost i okruglost su odlike oblika, ne teksture. Tekstura je, recimo "glatka", "zrnasta", "hrapava" ili nešto slično.

[Josephine]

Znala sam da ćeš tako da odgovoriš, pa reko da ne editujem post. Pa da, to sam i ja mislila: oblaci mogu da budu zrnasti i glatki, i sastavljeni iz mnogo manjih pufnastih struktura... A ako ćemo u detalje, oblaci i jesu "zrnaste" strukture...

[saturnica]

tko je pročitao priču do kraja?
e, za mene su oblaci pjenasti...

[Meho Krljic]

Mene oblaci najviše podsećaju na vatu, dakle, recimo da bih i pripisao "vlaknastu" a ne zrnastu teksturu. Što je sve u ovom slučaju irelevantno jer ni šimšir nema zrnastu teksturu, jelte.

[saturnica]

Mene oblaci najviše podsećaju na vatu, dakle, recimo da bih i pripisao "vlaknastu" a ne zrnastu teksturu. Što je sve u ovom slučaju irelevantno jer ni šimšir nema zrnastu teksturu, jelte.

da

[SuperSynthetic]

A oblaci oslikavaju ogradu od simsira koju sisa Bozic Bata. Kao da je neki slikar odradio svoj rad po nebu. Slikar impresionista. Ili se to meni samo cini? Vec u sledecem trenutku vidim drugu sliku. Ali jedno je sigurno - leto je gotovo. Prvi septembar grebe po vratima.

[Josephine]

Mene oblaci najviše podsećaju na vatu, dakle, recimo da bih i pripisao "vlaknastu" a ne zrnastu teksturu. Što je sve u ovom slučaju irelevantno jer ni šimšir nema zrnastu teksturu, jelte.

Pa ima... nekako. Sastoji se od sitnog lišća... Tu mu, u "oblačjoj" perspektivi daje zrnastu strukturu. lol

[scallop]

A da pročitate još nešto osim mog komentara? Pa da objasnite koji pridevi jesu literarno informativni, a koji nisu. Recimo "ubedljiv".

[saturnica]

Grebe moj Sintetik. Ovdje se spustilo nebo na zemlju. Nigdje oblaka.

[Meho Krljic]

Mene oblaci najviše podsećaju na vatu, dakle, recimo da bih i pripisao "vlaknastu" a ne zrnastu teksturu. Što je sve u ovom slučaju irelevantno jer ni šimšir nema zrnastu teksturu, jelte.

Pa ima... nekako. Sastoji se od sitnog lišća... Tu mu, u "oblačjoj" perspektivi daje zrnastu strukturu. lol

Malo da se smanji unos alkohola i biće sve to bolje.

I, da se ne hvatamo za taj detalj, nije najveći problem autorov povremeno nezgrapno poređenje ili slika, to se barem lako da naučiti, problematičnije je samo pripovedanje koje je klasičan primer prepričavanja. Evo nasumično izabranog dela:

Поред болесника нашао је и пар наоштрених кременова. Везао је најоштрији лијаном за врх штапа и за тили час добио примитивно копље. Огрнуо је плећа топлим крзном и отишао до потока да улови рибу. Јадничак на трошној земљи, згрчио се у положај фетуса и ридао све док није изгубио снагу – топла плећа бледоликог као да су топила леденице умирајућих јецаја.
  Упецао је укупно три рибе, које су се уз понешто сукрвице копрцале на врху његовог копља, као псећи језици по летњој жеги. Појео је две, а трећом решио да нахрани Јадничка, кога је оставио самог и голог на јесењој хладноћи. Када се вратио до места злочина, болесник лежао је непомичан, тамо где га је бездлаки странац и оставио. Вилица му беше разјапљена, а отвореним очима пиљио је високо и нетремице, у хеморалгично небо.

Dakle, klasičan primer sinopsisa tamo gde mi očekujemo pripovedanje. Ravno, faktografski, monotono a bez neke hemingvejevske lakoće koja bi pravdala ovakav prepričavački stil. Plus, previše pompeznih termina za tako ravan tekst (hemoralgično nebo, pa gore u drugom pasusu iluminacija, pa u trećem somnambulija...). Dakle, tempo, ton i generalno stil pripovedanja su osnovni problemi ovog teksta.

[saturnica]

"Трчао је као у сомнамбулији"...meni se ni ovo nije dopalo. Nisam znala da mjesečari trče. Ne znam što se htjelo s ovom usporedbom.

[ALEKSIJE D.]

Zvuči učeno, mistično, nadmeno i mnooogo pametno.
To se htelo.
"Trčao je kao u mesečarstvu"

[SuperSynthetic]

Grebe moj Sintetik. Ovdje se spustilo nebo na zemlju. Nigdje oblaka.

  Ma nema ih ni ovde. To ja izmisljam. 

- A oblaci kao u Simpsonovima.- Taj fazon najvise volim ali nema ga danas. Jbg.

[ALEKSIJE D.]

"Trčao je kao mesečar"
Možda bolje zvuči.
Samo nemam pojma kako to izgleda osim što zvuči onako bljak.

[Josephine]

Oedipus Rex ( Прво краљевство )






  Загрмело је! Плавичаста светлост испуни свод, убедљивим хладним (ovo su pridevi koji ne opisuju imenicu, već zbunjuju čitaoca. Ne koristiti prideve koji ne mogu da se primene na imenicu. Bar ne često, ili u nizu) сјајем. Кроз згуснуте облаке текстура шимшира (jel ovaj opis bitan za priču? Ako nije, ne znam što bi meni bio bitan, pogotovo jer je dosta teško zamisliti takve oblake), пропињале су се тачке светлости, распоређене у једнакостранични (jel ovo bitno za priču? Zvuči rogobatno i nebitno) троугао. Под овом небеском појавом, остао је круг спржене траве, чије су се угљенисане (već znamo da je trava spržena, ne gomilati prideve bez razloga) влати извиле у концентричне кругове (ta već si rekao da je ostao krug trave, što ponavljaš?). Почела је киша... тамних и облих трбуха (ovo mi se dopada, ali izbegni tri tačkice. Stavljaj zareze ili tačke).


   На тлу пак, које је мирисало на препечену земљу и сагорелу траву (i ovo mu dođe logično, a i ponavlja se), дрхтао је, као лук напет, покисао и наг човек. Није знао ни своје име, ни где се налази, али је знао да мора побећи, што хитрије, што даље (ovo bi efektnije zvučalo u prvom licu. Sveznajući pripovedači su izašli iz mode:)). Усправио се, тамна коса пала му је до рамена, а жиле на ногама му набрекнуше и оцрташе најтананију структуру његових мишића (ako imaš zamenicu "mu" u rečenici, ne treba ti ponavljanje da je u pitanju njegovo telo). Загрмело је опет, а неонски бела илуминација (koristi srpske reči i izraze), осветли његово (opet "njegovo"? Zato je sveznajući pripovedač dosadan:)) искревељено лице, спремно за борбу, за ујед, за смрт.
 
Трчао је као у сомнамбулији (srpske reči), није било времена за губљене. Прескако је потоке, оборена дебла, трње и шипражије, на чијим су бодљама остајали комадићи његове коже - но он за то није марио. Није осећао ништа, баш ништа, осим срца што бије и говори му, својим (pokušaj da koristiš zamenice što manje) ритмом, да мора остати жив. Плутао је у измаглици побуђених чула, скројеној по његовој мери преживљавања (nemam pojma šta ovo znači:)). Није видео даље од следећег корака који мора начинити, све оно периферно у видном пољу, изгубило је боју и обличије.

Пошто му је понестало даха, а паника која га је прогонила повукла прст са свог обарача, застао је покрај речице, на коју је у удолини набасао. Киша је коначно утулила и преобразила се у вечерњу измаглицу, а пажњу му је, више но ишта, привукло мрешкање риба на површини воде, које се све више појачавало како је бледело сећање на кишу. Биће одлично завући (zabiti?) зубе у црвено месо најкрупнијих риба, и пустити сочно ткиво да се растапа на језику, али прво морао је да реши проблем хладноће, која се увлачила све дубље  (duboko?) у његов труп и притискала му плућа, као ледени чекић. Поставио је отворену десну шаку преко груди. ,,Тако су хладне и скврчене" (šta je hladno i skvrčeno?) помислио је, и осетио глечер који мигољи испод његове коже.
 
Зачуо је корак! Гранчице јасика крцале су под нечијим стопалом. Поред потока, угледао је погнуту сенку како прилази води. Био је преплашен, узнемирен, срце је тукло брзо и ломљиво (kako to srce kuca lomljivo?), укопао се у месту и осетио да су му удови тешки као столетно дебло. Мала и погрбљена прилика, надвила се над челичном (kakva je to čelična voda??) водом. Имала је закошено чело, ситне тамне очи и широка плећа. Читаво тело било јој је прекривено кратком смеђом длаком. ,,Њој сигурно није хладно" (probaj ovako: "Sigurno joj nije hladno"), завидљиво је осећао у срцу. Нису биле потребне речи; завидљивост се манифестовала као једва приметно трзање под грудном кости. (Efektnije je i stilski bolje da "zavidljivost" pomeneš u samo jednoj rečenici).
 
Одлучио је да се приближи мајушној појави полако, ненаметљиво, са рукама на видном месту, и обореног погледа у знак покорности. Чак је и утишао забрујали дах и смирио дрхтање свог промрзлог тела. Примакао се на свега пар корака од ње. Имала је сисе које су се отегле преко њених длакавих груди, које као да су се пролетос истопиле на врелини сунца саване, и то га је вишеструко утешило; женка је, у случају сукоба биће свакако у предности. (zašto?)
 
...

  Како је нестајала мећу шибљем и тамним силуетама дрвећа, тако је Глатколики (ha?? ko je sad ovo? ako je to tvoj junak, nejasno je zašto si ga tako nazvao? jel u odnosu na dlakavu ženku? kako mi to da znamo?)почео да бива свестан цвиљење из жбуна, који се налазио свега пар корака од њега.


Дохватио је дугачку грану, одломио њен савитљиви врх,и  шаком поскидао гранчице, и лишће, са њене квргаве површине. Приближио се извору чудног молећљивог звука, десну руку која је држала штап подигао је високо, а левом је размакао гранчице густог растиња. Угледао је длакаво створење, слично оном које је управо побегло, како лежи згрчено, прекривено комадом дебелог крзна. Изгледало је олињало и слабашно, тресло се, гризло усне, стезало прсте и јаукало као рањена звер. Било је очито болесно и промрзло, али крзно одрано са некакве животиње, које му је чувало груди и трбух од хладноће, измамило је смешак Глатколиком. Шчепао је тај комад прото-одеће, отевши га чврсто и одлучно од опруженог Јадничка (jel mu ovo ime mama dala?lol), који је узалуд дозивао помоћ.
 
  Поред болесника нашао је и пар наоштрених кременова. Везао је најоштрији лијаном за врх штапа и за тили час добио примитивно копље. Огрнуо је плећа топлим крзном и отишао до потока да улови рибу. Јадничак на трошној земљи, згрчио се у положај фетуса и ридао све док није изгубио снагу – топла плећа бледоликог као да су топила леденице умирајућих јецаја.
 
  Упецао је укупно три рибе, које су се уз понешто сукрвице копрцале на врху његовог копља, као псећи језици по летњој жеги. Појео је две, а трећом решио да нахрани Јадничка, кога је оставио самог и голог на јесењој хладноћи. Када се вратио до места злочина (kakvog, bre, mesta zločona sad??), болесник (pa jel bolesnik ili žrtva zločina??) лежао је непомичан, тамо где га је бездлаки странац и оставио. Вилица му беше разјапљена, а отвореним очима пиљио је високо и нетремице, у хеморалгично (ha??)небо.

Pravilo fidbeka je da se prvo da pozitivan, pa onda negativan fidbek. Izvinjavam se ako ovde preovlađuje negativan fidbek. To nije zato što si loš (a jesi, ali to se da ispraviti  ), nego zato što bih radije igrala pc igru, nego čitala tvoju priču, što sve govori o njenom kvalitetu. Sad, kada čitaš ove redove, moraš da budeš svestan jedne činjenice: svi smo ovako, kao ti, zvučali na početku. Kada čitam svoje rane radove, podsećaju me na ovaj tvoj stil. Dakle, to se da poboljšati i promeniti i nemaš zašto da se osetiš demotivisano zbog negativnih komentara: ovde i jesi da bi nešto naučio i da bi se poboljšao.


Gore sam dala citat dela tvoje priče gde sam komentarisala stil:


koristiš prideve i poređenja koji ne stvaraju sliku već zbunjuju čitaoca jer su (što kaže skalop) neinformativni i, često, alegorični (a priča ti nije u tom tonu) i strani/stručni.


Da si čitao naše rasprave na radionici uočio bi da smo se najviše tukli oko suvišnih zamenica.


Na drugom mestu, tukli smo se oko suvišnih prideva, a ti ih imaš na tone (kao i zamenica).


Na trećem mestu, svađali smo se oko razlike između prepričavanja i pripovedanja.


Ti prepričavaš i zato moraš da koristiš obilje nepotrebnih (i čudnih?) prideva i zamenica. Prestani da se upinješ da atmosferu stvoriš korišćenjem prideva i opisa. Pogotovo ovako kako ti to činiš: uz pomoć neprimenjivih, neinformativnih i nepripadajućih prideva. To je dupli zločin.


Atmosfera u priči stvara se pripovedanjem, prenošenjem energije na papir, iskrenošću, opisivanjem sopstvenog iskustva ili dobro proučenog pasivnog iskustva, korišćenjem pravog, efektnog prideva u pravom, efektnom trenutku (a ne gomilanjem istog), izbegavanjem klišea itd. Imaš tamo na Radionici temu o razlici između prepričavanja i pripovedanja.


Radnja:


Nisam razumela svrhu ni poruku priče.


Kada pišeš, imaj na umu da čitaoci treba, na neki način, da se identifikuju sa junacima. Takođe imaj na umu fokus kroz koji pripovedaš priču. Ako si počeo sa "Glatkolikim", završi sa njim, pogotovo ako si početnik. Ovako si prepričavao iz ugla Glatkolikog, pa iz ugla ženke, pa iz ugla neke žrtve, pa iz ugla Alfa mužjaka itd. Zato je takozvani sveznajući pripovedač omiljena igračka novajlija u pisanju: pruža lažan osećaj sigurnosti ("sigurna ruka koja vodi čitaoca"), a u stvari se svodi na prepričavanje i menjanje težišta priče, što je iritantno za čitanje i ubija iskrenu emociju u junaka.


I još jednom: razmisli šta si hteo da uradiš sa ovom pričom. Da preneseš poruku? Da preneseš emociju? Da samo bude lepa za čitanje? Iz mog ugla, ništa od nabrojanog nisi postigao.


Potrebno je da mnogo čitaš i mnogo pišeš. Potrebno je da pišeš komentare na tuđe priče, da u njima uočavaš ono što i ti imaš, ili ono što ti nedostaje. Nakon nekog vremena postaćeš samopouzdaniji. Prvo nauči da izbacuješ sve nepotrebne zamenice i prideve nakon što napišeš priču. Onda nauči da pripovedaš. Počni tako što ćeš da se odrekneš sveznajućeg pripovedača i tako što ćeš da napišeš novu priču iz prvog lica.


Samo piši i trudi se.