Radionica broj 54 - april 2015 - ZADATAK

[Stipan]

Dok prebrojavate uračunajte Gaju Vučkovića, Maju Zrnić i onoga... Enesa... Recimo, drfa, onoga što je pisao "Smrt na Neptunu", da ne pominjem Ćureta. Skupila bi se najmanje hiljadarka od 60-tih nadalje.

A da ne zaboravimo ni Angelikasa...

[Boban]

Lib, ponoviću još jednom: u pomenutom periodu, u Srba žanrovski i trivijalni pisci nisu dobrodošli u knjigama ozbiljnih izdavača, a u Hrvatskoj jesu.
Dakle, ja ne tvrdim da Srbi ne pišu žanr, nego da srpski izdavači KNJIGA u Jugoslaviji (Prosveta, Nolit, BIGZ, SKZ, Jugoslavija...) nisu objavljivali takva dela. Ne mogu biti jasniji od ovoga.

[PTY]

  e sad, ovako:


uz pretpostavku da konverzacije ne služe u svrhu preobraćanja sagovornika, niti u svrhu potrebe da se bude kategorično u pravu - jer "bivstvovanje-u-pravu" je beskorisno taman koliko i imaginarno - zaključimo rađe da konverzacije služe da bi se uporedili stavovi i artikulisala mišljenja. U tom smislu, fabula radnje ovde ide otprilike ovako:




-ti kažeš da tokom 70tih i 80tih Srbi nisu imali pravog žanrovca a Hrvati pravog mejnstrimaša
-ja ti tu skrenem pažnju na desetine a možda i stotine hiljada strana žanrovske litrature napisane upravo od strane srpskih autora
-ti mi uzvratiš da se to ne važi jer je u pitanju bila slabokvalitetna proza
-ja se tu donekle složim ali uz ogradu da kvalitet same proze ne utiče na njenu žanrovsku odrednicu
-ti tu dalje pariraš da je taj šund pisan isključivo pod pseudonimom jer su u to vreme ozbiljni srpski pisci pisali isključivo mejnstrim pa još i sa preciznim soc-politički korektnim temama
-ja ti na to ukažem na postojanje naslova kao što su Besnilo, Hazarski rečnik, Novi Jeursalim i Atlantida koji definitivno nisu bili mejnstrim, niti pisani pod pseudonimom, niti soc-politički korektni
-ti mi na to uzvratiš da se to ne važi, jer su rečeni pisci te knjige objavili na hrvatskom tržištu
-ja tu propustim da poentiram očigledno - da je to tad bila JEDNA zemlja, pa su stoga i njeni pisci možda više jurili kvalitet izdavačke kuće nego njenu nacionalnu pripadnost
-ti onda tu ponoviš kako srpski žanr nije bio objavljen u knjiškom formatu a hrvatski jeste...


... na šta ja danas mogu samo da zaključim da pod "hrvatskim žanrom" ti podrazumevaš samo Pavličića, dok pod "srpskim žanrom" podrazumevaš sve one silne pisce pod pseudonimom, što je razlika koja nas sama po sebi vraća na tvoju početnu konstataciju - ondašnje srpske izdavačke kuće nisu objavljivale žanr u knjiškom obliku. Nisu htele, valjda. Nisu smele, valjda. Otkud znam, moje neznanje je ovde vaistinu ogromno, bila sam tada tek sitan djetić... 




i dobro sad, jeste da je to bio pun krug, ali istrčasmo se ono bar pošteno, kao maraton na atletičarskoj stazi oko fudbalskog stadiona. Ispada da je baza cele tvoje tvrdnje upravo Pavličić, i na njegovom postojanju ti diferenciraš ne samo ondašnji žanr, nego i nacionalnost pisaca koji su ga proizvodili. A Pavličić je, kao što svi znamo, jelte, jedan veoma VEOMA akademski obrazovan čovek, sa doktoratom iz književnosti, priznat u zemlji (ondašnjoj i sadašnjoj) i inostranstvu jednako, znači jedan VEOMA načitan i obrazovan čovek koji lako ispunjava čak i najviše izdavačke standarde, ČAK i kad piše žanr, a kamoli mejnstrim. Pavličić u Hrvatskoj je isto što i Živković u Srbiji - jednako svetski priznat, jednako žanrovski uslovljen, poštovan i nagrađivan u domenu proze i teorije jednako. Ali ti ne uzimaš Živkovića za ikakav reper po pitanju žanrovske književnosti u Srbiji, iako svoju tezu oslanjaš na Pavličića po pitanju žanrovske književnosti u Hrvatskoj.


No dobro, kad već trčim počasni krug, da ja ovo ipak iskoristim za malko rant&rejv ekstrapolacije. 


Ja svakako nisam protiv kvalitativnog vrednovanja žanrovske proze, daleko bilo. Ali, ipak mislim da je to najbolje ostaviti ljudima koji su dobro upoznati sa opšteprihvaćenim akademskim normama, znači ljudima koji imaju dobru zaleđinu ne samo u načitanosti nego i formalnom obrazovanju. Čak i tada uzeću ta njihova vrednovanja sa zrnom soli, jer jedan od parametara na kojima se proza vrednuje je ipak i - čitanost. Jer da - sva proza, dakle SVA PROZA ikad prepoznata kao remek-delo je bila i čitana, sve i ako je bila krajnje opskurna za života samog autora. Ali, eventualno je postala i OSTALA intenzivno čitana, i upravo TO joj je pribavilo taj željeni i cenjeni status.


Naravno, obrnuto NE VAŽI!!
znači, NIJE sva popularna i čitana proza po pravilu remek-delo; ali remek delo JESTE čitano i popularno, pogotovo u domenu teorije, što dalje znači da je ne samo čitano, nego i temeljito analizirano.


Otud logično sledi da se čitanost kao parametar ipak ne sme potcenjivati.


Ondašnji palp romani - dakle ondašnji šund, jelte - se i danas čitaju. I sakupljaju, i prodaju, i preprodaju, i daju deci (a sad već i unucima) na čitanje, i o njima silni ljudi i dandanas pričaju sa entuzijazmom, daaaaavno nakon što su pozaboravljali sve silne "kvalitetne" romane koje ih je obavezna lektira naterala da pročitaju.


Zašto, kad su onda i danas bili tako prepoznatljivi kao "šund"?


pa, najpre zato što su bili zabavni.


To prvo. A drugo, iako ne nevažnije od prvog - bili su pop-kultura, dimenzija cajtgajsta.


A pop-kultura radi isto ono što i visoko sofisticirana kutura - dosegne te na nekom iskrenom nivou koji prevazilazi sve one površne soc-kulturne, političke, geostrateške, ideološke, nacionalne, verske, rodne, polne, rasne, ekonomske i bilo kakve druge razlike - dosegne te na bazičnom nivou koji deliš sa svim ostalim ljudima na svetu. Pop-kultura to radi preko muzike, preko filma, preko stripa, danas i preko igrica, znači preko sve svoje vaskolike umetnosti, i isto kao što Maljevičev kvadrat ili Betovenov Allegretto iz Sedme može jednako lako da dosegne zambezi ribara i afganistanskog čobana, tako i savremena pop-kultura može da istovremeno dosegne ljude iz Amerike, Srbije i Libije. Naravno, dosegne samo one koji imaju sluha za istu, to je onda i danas jednako pravilo: ali ako nemaš sluha za nju, pa, to NIJE njena krivica.


Dakle, šund ili ne, to se itekako čitalo i o tome se itekako pričalo, a ljudi koji su to čitali i o tome pričali nisu bili ni na koji način hendikepirani, tako da... ne budimo snobovi, braćo žanrovci. Sasvim je moguće da je ondašnji žanr imao 90% šunda, ali hej, imao ga je i mejnstrim, isti taj procenat. U sve svom lepom "knjiškom" formatu. 


Da zaključimo: da, 70tih i 80tih jeste bilo prilično teško objaviti žanrovski roman u respektabilnoj izdavačkoj kući. Ali eto, mnogi su ipak objavljeni, pa se i dandanas čitaju i respektabilno pominju. S druge strane, danas je najprostija i najjeftinija stvar na svetu objaviti žanrovsku prozu u knjiškom obliku, pa svejedno, ako po samom entuzijazmu čitalaštva sudimo, i danas se rado čitaju upravo ti palp romani 70tih i 80tih, sve onako odrpani na Limundu i skrenirani sa kukama i kvakama u piratima... food for thought.


Ali to ne ovde i ne sada, pošto je okoliš zaista neprikladno teraformiran...  amanet turbo-izdavaštva teško da bi sprali i okeani metana sa Titana, da se onako žanrovski izrazimo.

[Boban]

da li mi imamo istu viziju trivijalne književnosti: korišćenje žanra na prepoznatljiv i uobičajeni način. Ono: šef policije nikada ne veruje glavnom liku koji iz epizode u epizodu rešava slučajeve, ali svaki put iznova mora da se bori za svoje stavove. Prosto rečeno, trivijalna književnost je serija dogodovština sa istim likovima u kojima oni ništa nikada ne nauče, već sve rade iznova.
Lun je legenda druge vrste: on je komunista u duši koji se bori za komunističke ideale vrlo slične stavovima vladajuće i jedine partije u Jugoslaviji tog vremena; zato je u njega uloženo mnogo tadašnjih resursa i reklame, a ne zato što je bio direktor Dnevnika. Njemu je pozicija direktora i uklopljenost sa režimom dopustila da Eštona promoviše kao zvezdu. Upravo zbog tog komunističkog duha Lun nije imao prođu na Zapadu i nikada je neće imati, a u Srbiji pada u zaborav. Neće biti preštampavan, to nikoga više ne zanima, danas je to, za nove generacije, nečitljivo i potpuno nezanimljivo. Pojedinačni slučajevi ostrašćenih sada već matoraca koji tutkaju Luna svojoj deci je samo posledica njihove kratkovidosti, a ne stvarnog stanja.

Za Srbe tog doba, krimićima je bilo mesto u roto izdanjima, a Zagreb, Rijeka i Sarajevo su imali i čitave edicije knjiga kriminalnih romana. Jesmo bili jedna država, ali je to bilo tako podeljeno, za srpsku književnu čaršiju krimići (i ostali trivijalni žanrovi) bili su rezervisani za roto izdanja. Bilo je srpskih čitalaca tada, pamtim jednu ostrašćenu Kragujevčanku, pretplatnika od prvog Monolita, koja je stalno tražila da joj nabavljam krimiće iz Hrvatske jer se kod nas objavljuju samo "opskurni Rusi". I neće doći vreme da se pokaže da su srpski autori bili genijalni jer je, tada ogromna, sumanuto velika lova upumpavana u taj sektor poslužila glavnim ljudima u izdavačkim kućama da forsiraju svoje ljude, rođake iprijatelje. Evo ti mnogo očigledniji primer upropašćivanja šanse: stripovi u Gornjem Milanovcu, edicije Nikad robom, neslućene pare su dobijane za stripove koji veličaju borbu jugoslovenskih naroda za oslobođenje (tako smo dobili Mirka i Slavka, vrhunac imbecilizma dok je francuska u isto doba, pod istom paskom, dobila Asteriksa), dakle, ta velika lova koja je davana za autore završila je u džepovima direktora, urednika, poznanika, braća, svastika; scenarije su pisali ljudi bliski uredništvu a ne sposobni pa je 99% toga potpuno smeće. Isto se desilo i sa roto romanima. Mi smo sredinom osamdesetih ušli u Dnevnik iznutra i spoznali ko sve stoji iza tih imena koja imaju 50-100 romana... sem retkih izuzetaka, sve su to bili ljudi zaposleni u Dnevniku ili vrlo bliski njima. Zato je sve to praktično osuđeno na zaborav.

[Stipan]

... sem retkih izuzetaka, sve su to bili ljudi zaposleni u Dnevniku ili vrlo bliski njima...

E, svašta se ovde dadne saznati...

[Mica Milovanovic]

Boban je ovde u pravu. Šezdesetih godina i početkom sedamdesetih većinom u časopisima u Srbiji se većinom objavljuju priče pod pseudonimima i dugo sam i ja naivno verovao da je to zbog toga što navodno domaća žanrovska proza nema prođu kod naše čitalačke publike. Izgleda da je pravi razlog bio onaj koga Boban pominje - toliko pseudonima je iz proste činjenice da su to uglavnom bile priče koje su urednici sami objavljivali u svojim časopisima.  Tada se lepo zarađivalo od pisanja...

[scallop]

Veoma je neugodno nesložiti se ovde. Ne proizvodi se rasprava nego besmisleni okršaj do poslednje kapi krvi. Slabe i neutemeljene teze se brane do besmisla, kao da će u suprotnom svet propasti sad i odma'. I ništa, baš ništa nije sasvim tačno, a ni sasvim netačno. Svaki iskaz je opterećen nekim sopstvenim uverenjem, pa će krivci biti pronađeni bilo gde samo ne u sopstvenim nedorečenostima. Nekako bih se najviše složio sa Lidijom, mada sam joj na totalnom ignoru, jer sam i ja za nju nešto kriv i sve bi bilo bolje da nisam postojao. Mića će se čas složiti sa njom, čas sa Bobanom, mada nisam siguran da zna sa čime se složio ili nesložio. Za to vreme nas je sve Mrtvak "natakao", a kako i ne bi kad jasne slike nema i u svemu se više prepoznaju individualne frustracije, a od činjenica - cvrc. Isto tako, Boban se ponaša kao da je nadležan za sveznanje.


Mogao bih ja ovde do besvesti da pišem da nigde u svetu nisam video drugačiji odnos spisateljstva i izdavaštva, a da za te tamo negde nikako nije odgovoran "komunizam" u SFRJ. Gomila kasnije poznatih pisaca fantastike je započinjala sa pseudonimima, najsvežiji primer vam je Siodmak. Budući da je svuda poteže živeti od pisanja, nebrojeni danas kultni pisci fantastike su se izdržavali radnim mestima u izdavaštvu, pa nije čudo da se objavljivalo tante za kukuriku. Posledica je da se i kod nas događalo isto, pa nije čudo da je veća prilika bila ako se neko kreće "u književnim kuloarima". Nema veze ko se kome i gde uvaljivao, tek nije zgodno danas se pozivati protiv toga. Ko zna šta bih ja danas objavljivao da mi je Papić familija? Pa i dr Z. Živković je u Kentauru objavljivao knjigu kumu Damiru, ali i Ćuretu (ni danas mi nije jasno) i meni jednu priču. Okliznu se i ti urednici povremeno. Neću o drugima, ali nema nevinog u domaćoj fantastici koji nije pokušao da se umili nekom uredniku ili izdavaču "knjiga".


Roto literatura jeste bila stecište uredničke eksploatacije, čak smo i mi uspeli da se uvaljamo u "Dnevnik" - "iznutra". Ali, tada sam tražio da čitam šta sve drugi kandidati šalju i bilo je besmisleno. To znači da je ono sa čime smo se mi provukli i nije bilo tako lože. Tako sam ležao na nekoj VMA kontroli, a čovek u susednom ležaju je čitao "Galaktički tunel". Žarilo me je da ga pitam šta misli, ali sam se jedva uzdržao. Isto tako, gadno me je pogodilo kad mi je Lev Kreft, osamdesetih godina, rekao u Ljubljani da moraju da brišu jer ih srpsko-hrvatski roto romani jezički urnišu. Ta izdanja su bila nešto najbolje što smo mogli da ispovrtimo, da bude čitano i prepoznato kao zanimljivo. Sva ostala mišljenja su banalna.

[džin tonik]

E, svašta se ovde dadne saznati...

krajnje zanimljivo. pogotovo dimenzije, a posljedice porazavajuce. moze se komotno projicirati na mnoga podrucja.
dobili smo mirka i slavka, neki drugi asteriksa; tjera na razmisljanje. internacionalni brend, motor za mnoga radna mjesta i sl.
preslikavam na post-yu bonelijanu u hr u reziji sparte zabavnih izdanja slobodne. ne znam koliko je do liberalnog komunizma, koliko do mentaliteta.
sjetih se pretplatnickog kupona poslatog na sluzbenu adresu sd. kad ono ti odgovora: posaljes mi 100 marki na ovu adresu (privatnu) i stripovi redovo stizu.
a kad pogledas rezultate nagradnih igara koje sd organizirala zakljucis da je i obican bicikl nesto sto se ne propusta. pogledas imena dobitnika i usporedis sa impresumom izdanja naslijednika upropastene sparte sd zabavna.

[PTY]

da li mi imamo istu viziju trivijalne književnosti: korišćenje žanra na prepoznatljiv i uobičajeni način. Ono: šef policije nikada ne veruje glavnom liku koji iz epizode u epizodu rešava slučajeve, ali svaki put iznova mora da se bori za svoje stavove. Prosto rečeno, trivijalna književnost je serija dogodovština sa istim likovima u kojima oni ništa nikada ne nauče, već sve rade iznova.
Lun je legenda druge vrste: on je komunista u duši koji se bori za komunističke ideale vrlo slične stavovima vladajuće i jedine partije u Jugoslaviji tog vremena; zato je u njega uloženo mnogo tadašnjih resursa i reklame, a ne zato što je bio direktor Dnevnika. Njemu je pozicija direktora i uklopljenost sa režimom dopustila da Eštona promoviše kao zvezdu. Upravo zbog tog komunističkog duha Lun nije imao prođu na Zapadu i nikada je neće imati, a u Srbiji pada u zaborav. Neće biti preštampavan, to nikoga više ne zanima, danas je to, za nove generacije, nečitljivo i potpuno nezanimljivo. Pojedinačni slučajevi ostrašćenih sada već matoraca koji tutkaju Luna svojoj deci je samo posledica njihove kratkovidosti, a ne stvarnog stanja.

Za Srbe tog doba, krimićima je bilo mesto u roto izdanjima, a Zagreb, Rijeka i Sarajevo su imali i čitave edicije knjiga kriminalnih romana. Jesmo bili jedna država, ali je to bilo tako podeljeno, za srpsku književnu čaršiju krimići (i ostali trivijalni žanrovi) bili su rezervisani za roto izdanja. Bilo je srpskih čitalaca tada, pamtim jednu ostrašćenu Kragujevčanku, pretplatnika od prvog Monolita, koja je stalno tražila da joj nabavljam krimiće iz Hrvatske jer se kod nas objavljuju samo "opskurni Rusi". I neće doći vreme da se pokaže da su srpski autori bili genijalni jer je, tada ogromna, sumanuto velika lova upumpavana u taj sektor poslužila glavnim ljudima u izdavačkim kućama da forsiraju svoje ljude, rođake iprijatelje. Evo ti mnogo očigledniji primer upropašćivanja šanse: stripovi u Gornjem Milanovcu, edicije Nikad robom, neslućene pare su dobijane za stripove koji veličaju borbu jugoslovenskih naroda za oslobođenje (tako smo dobili Mirka i Slavka, vrhunac imbecilizma dok je francuska u isto doba, pod istom paskom, dobila Asteriksa), dakle, ta velika lova koja je davana za autore završila je u džepovima direktora, urednika, poznanika, braća, svastika; scenarije su pisali ljudi bliski uredništvu a ne sposobni pa je 99% toga potpuno smeće. Isto se desilo i sa roto romanima. Mi smo sredinom osamdesetih ušli u Dnevnik iznutra i spoznali ko sve stoji iza tih imena koja imaju 50-100 romana... sem retkih izuzetaka, sve su to bili ljudi zaposleni u Dnevniku ili vrlo bliski njima. Zato je sve to praktično osuđeno na zaborav.

Boban je ovde u pravu. Šezdesetih godina i početkom sedamdesetih većinom u časopisima u Srbiji se većinom objavljuju priče pod pseudonimima i dugo sam i ja naivno verovao da je to zbog toga što navodno domaća žanrovska proza nema prođu kod naše čitalačke publike. Izgleda da je pravi razlog bio onaj koga Boban pominje - toliko pseudonima je iz proste činjenice da su to uglavnom bile priče koje su urednici sami objavljivali u svojim časopisima.  Tada se lepo zarađivalo od pisanja...

Pa dobro, ja ne sporim da to što tvrdite jeste istina, sasvim mi je lako poverovati da je bilo nepotizma i protekcionizma, ne samo u žanrovskim edicijama nego i uopšte: da, urednici po pravilu jesu forsirali sopstvenu prozu i prozu svojih pulena; da, bilo je to lakše izvoditi pod okriljem pseudonima nego pod regularnim izdavaštvom; i da, takav pristup izdavaštvu definitivno bude glavni uzrok visokog stepena šundalizacije. To nije sporno i ja se sa tim potpuno slažem.


Ali da li je ta konkretno politika sama po sebi dovoljan dokaz da se izvedu ti zaključci koje vas dvojica izvodite?


Ako je verovati ljudima koji imaju informaciju iz prve ruke, dakle ljudima koji su za te edicije pisali, kao Milošević i Pašćanović, recimo, oni su to radili uglavnom zbog para. Jednostavno, ti romani su se plaćali, a onaj ko je od pisanja živeo forsirao je i svoj tempo pisanja, znači, njihov tempo je bio jedan roman u mesec dana i kvalitet bio u skladu sa takvim tempom proizvodnje. Ali opet, ja i dalje ne vidim da je bila baš izdavačka politika ta koja ih je sprečavala da napišu kvalitetan roman koji bi zahtevao bar godinu dana pri svom nastanku. Po meni, hteli su da za to vreme napišu dvanaest brzih romana i uzmu dvanaest honorara. Istu stvar imamo i danas po pitanju prevoda: da li platiti akademski obrazovanog prevodioca da ti prevede roman za godinu dana i ogroman honorar ili uzeti priučenog žbrlju da ti isti roman prevede za trećinu tog vremena i desetinu honorara? Znači, to su odluke koje zavise od celokupne hijerarhije, to od pisca ili prevodioca, pa preko izdavača i sve tamo do čitalaštva, i nije iza toga nikakva masonska loža, nego eto, naprosto svetonazor kojem je draže imati tri jeftine stvari po ceni jedne skupe. Znači, svi u tome učestvuju, i to cvate zato što su svi srećni sa takvim stanjem stvari, dok u isto vreme niko nikog ne sprečava da radi iste te stvari na drugačiji način. Mislim da se i onda to moglo, dakle, mogao je neko napisati zahtevniji roman i sigurno bi bio objavljen, jer tempo izlaženja palp edicija je bio ludački u svakom pogledu. Ali nije. A nije zato jer nikoga to nije zanimalo, svima je bilo lakše izbaciti brzi roman i uzeti pare nego se znojiti oko ideje i izvedbe. Ali nemojte mi samo ovde tvrditi da je baš to ostavština 70tih i 80tih, kuku i lele...


a ako dalje tvrdite da je taj pristup bio praktikovaniji na srpskom nego na hrvatskom tržištu, ja ni to ne sporim, mada ne znam iz prve ruke, jer kao što rekoh, bila sam tada isuviše mlada za takva zapažanja. Ali se dobro sećam kako ste mi upravo vi krajem 80tih tvrdili da je hrvatsko tržište isuviše "zatvoreno" pa otud i preterano sterilno za žanr, dok je upravo srpsko otvoreno za raznorazne eksperimente, te da će taj kvantitet eventualno izroditi i kvalitet. Sad ispada kao da je to bila samo nakaradna urednička politika.

[Boban]

Da li treba da napomenem da su Vjesnikova izdanja bila neuporedivo kvalitetnija u vreme kada sam ja aktivno čitao roto romane?
Dosta kasnije sam shvatio zašto. Kod njih je veliki procenat objavljenog bilo stranog porekla. Jedan od urednika u Laso romanima mi je rekao da se mogu napolju kupiti romani od 50, 100, 200, 300 i 500 dolara i kada dogovaraju kupovinu oni uzmu iz svake grupe podjednak broj naslova pa se to mešano izdaje. Imali su i oni domaće psudonomaše, ali mnogo ređe. Kod Srba se proizvodila literatura postavljena u taj strani sistem vrednosti uglavnom dvocifrene vrednosti, a često i jednocifrene. Potpuno potonuće. Na početku roto ere, a to su pedesete i pomalo šezdesete u Srbiji se išlo sa Čendlerom, Činijem, mada su to bile skraćivane i prepričane verzije. Onda su ti ljudi koji su to skraćivali i prepričavali počeli da pišu svoje priče i sve je otišlo dođavola.

[PTY]

To stoji.


Ali eto, Pavličić je svog prvenca poslao upravo u Trag, i oni su ga uzeli, ali kao ono - objavićemo, možda, nekad, ako i kad zatreba. I objavili su, dobrih par godina nakon što ga je on poslao  i već izgubio nadu da će ga videti štampanog. Bio je to ujedno i prvi roman iz serije o Ivi Remetinu, i eto, ljudima se dopalo, jer nije baš da ljudi koji čitaju palp ne umeju da prepoznaju dobar roman, pa je tako Pavličić nastavio sa karijerom. Žanrovskom i za decu, jednako uspešnom. Kasnije je sve to objavljivano u knjiškom obliku, i pisao je niz godina u tempu od po knjigu godišnje.


Zato ja i dalje mislim da tu nema nikakve misterije - ako je proza dobra, ljudi će je čitati i kupovati, i lako će se tu naći izdavač, bez obzira na sve protekcionizme i nepotizme.


Ali ne možeš ti da od čoveka napraviš dobrog pisca ako on sam nema tu ambiciju niti sposobnost da se unapredi.


I to je to - neko piše šund, neko kvalitet, a izbor je ipak ponajviše na samom piscu, a tek onda na raznim okolnostima. Bio to Pekić ili Pavličić ili Milošević, bio to žanr ili mejnstrim, svejedno.

[Boban]

Ali TRAG je bila najčuvenija edicija krimića u to vreme. Imali su mnogo jače kriterijume. Vidiš da se tvoja i moja verzija zapravo ne razlikuju.
Tamo je Pavličić čekao na red, a ovde je svaki dronjavac u rodbinskoj ili ortačkoj vezi sa urednicima objavljivao šta mu padne na pamet. Zato niko nije izrastao ne u velikog, nego nikakvog pisca.

[PTY]

pa, lako je nama sa faktima, problem nastaje u njihovom tumačenju. 


Ja verujem niko onomad nije sprečavao Miloševića ili Pašćanovića da napišu kvalitetniji žanrovski roman - šanse su da bi takav bio zapažen od istih tih izdavača koji su objavili recimo Besnilo. Ali nisu to uradili. Ja ne znam zašto, možda ih nije zanimala takva vrst karijere, možda su im ambicije bile sasvim ispunjene onim što su pisali, možda nisu umeli bolje od toga... ne znam šta je razlog, to samo oni znaju. Ja samo ne verujem da je taj razlog bio isključivo u okolnostima, jer iako je tih negativnih okolnosti itekako bilo (i biće), oni koji su uspeli po pitanju svoje karijere NISU uspeli kroz taj nepotizam, nego UPRKOS njega. Od nepotizma je imala koristi uglavnom sitna riba.

[Boban]

Nije. Ali ako književna čaršija smatra da su ozbiljne knjige samo one koje preispituju istoriju i gradsko-seosko poreklo, onda sposobniji pisci koji prirodno žele da se iskažu u tom okruženju pišu takve stvari, a bezveznjacima ostaju krimići, vesterni i ljubići.

[Boban]

Rok POMEREN na 26. april 2015. do ponoći (zbog mog odsustva - biću u Nišu na festivalu stripa od 22. aprila) !!!

Dakle, svi koji su dosad poslali priču, mogu zbog produženja roka dostaviti novu verziju, a i ne moraju, ako smatraju da su uradili najbolje što su mogli.

[Scordisk]

pu,e. Jedina radost pred kraj meseca kada para ponestane, a sada pomereno za kasnije. 

[Kimura]

 

Mada, produženje roka možda još nekog pogura da napiše priiču.

[Mica Milovanovic]

Teško. Ko napis'o napis'o...
Boban baš zna da obraduje čoveka...

[Mica Milovanovic]

BTW, može li lokalni Bog da se udostoji bar da nam kaže koliko je priča stiglo, da zadovolji radoznalost...

[saturnica]

pu,e. Jedina radost pred kraj meseca kada para ponestane, a sada pomereno za kasnije. 

pa nije baš jedina. netko je ovdje rekao, da je na sagitu došao zbog fantastike, a ostao zbog grupnog seksa. dakle, ako već nema priča, imaš se čime sporednim zabaviti...

[Boban]

broj je dvocifren... sva je prilika da će na kraju biti 13.

[Mileva]

broj je dvocifren... sva je prilika da će na kraju biti 13.

[Scordisk]

pa nije baš jedina. netko je ovdje rekao, da je na sagitu došao zbog fantastike, a ostao zbog grupnog seksa. dakle, ako već nema priča, imaš se čime sporednim zabaviti...

Nisam ja te sreće - forumašim već dvanaest godina i nikada ništa nisam kresnuo! Bio je čk i forum, sada već odavno odumro, gde su se ljudi i ženili, dobijali decu, svako koga znam odatle je imao NEKI seks s nekim, a ja nikad ništa  Samo sam našao retardiranog drugara, ali ne mogu imati seks sa njim, nije higijenski. tako da mi samo fantastika ostaje

[Mica Milovanovic]

Ne uzbuđuj se. Ovde si prekratko. Sva je prilika da ćeš na kraju da najebeš...

[Scordisk]

Sve može - ali prvo ruža i bioskop

[džin tonik]

hm, to vec nije za bacanje u ova krizna vremena. sad si u fokusu, samo kazem...
a kokice, cola?

[Mileva]

Evo vec vidim naslov u sutrasnjim novinama " Najebao posle dvanaest godina uspesnog forumasenja"

150 komentara

April23, 2015 13:45

Drugar
A lepo sam mu govorio , mani se forumasenja. Ko s djavolom takve sadi...

+2      -35


April23, 2015. 13:50
CikaParadajz
Kome treba rasad nek se javi Cici
+76    -3

April23,2015   13:55
Svi-za-jednog
Cica imas brdzu ?
-1         


April23, 2015    13:57
Tina
Sve je dobro kad se dobro svrsi

+45          -2

[Kimura]

Scordisk, potraži savet od Crnog Labudana, taj zna kako da produbi forumaško drugarstvo (bar se nama hvalio da je tako)

broj je dvocifren... sva je prilika da će na kraju biti 13.

Četrnaesti izgleda hoće limun.

[Scordisk]

Ako ne najebeš za dvanaest godina - to je onda neuspešno forumašenje!

mister dr.akula - vremena su krizna, ekonomija se raspada, Kosovo hoće u UN... podržimo domaću industriju. Može plazma ili kokta.

[saturnica]

Scordisk, potraži savet od Crnog Labudana, taj zna kako da produbi forumaško drugarstvo (bar se nama hvalio da je tako)

broj je dvocifren... sva je prilika da će na kraju biti 13.

Četrnaesti izgleda hoće limun.

Pa dobro, ja jos nisam poslala...malo cu da je lickam, do zadnjeg momenta...mozda dode i grđa, tko zna.

[džin tonik]

mister dr.akula - vremena su krizna, ekonomija se raspada, Kosovo hoće u UN... podržimo domaću industriju. Može plazma ili kokta.

zaprepasten sam. narode, zivi novi sagitas, jos nevinasce!!!
elem, oprosti, digresija, nisamo bas navikli na brzo pisanje i dosjetke; vecina se logira sto puta dnevno u iscekivanju, pojma nemam, necaga.
kokta se ne odbija, na to sam slab, a za plazu cemo lako, poslije.

[Mileva]

Zole ko kondukter, broji koliko ljudi i kada se loguje na forum. Nego priznaj zole ko te placa za taj prljavi posao

[Scordisk]

Misliš, kokta pre a plazma posle? Bio sam i u gorim situacijama.

Inače, nisam primetio da se ovde sporo piše ili da fali dosetki. Jedino nam fali radionica, pre nego što forum postane previše... "lepljiv?"

[džin tonik]

Zole ko kondukter, broji koliko ljudi i kada se loguje na forum. Nego priznaj zole ko te placa za taj prljavi posao

to je servis, sagita plus.
sad ozbiljno, danas vjezbam integraciju, gledam se logirati desetak puta i klikatakati po topicima, onako, bez veze, ali uvijek me uhvati poriv za pisanjem.

[džin tonik]

Misliš, kokta pre a plazma posle? Bio sam i u gorim situacijama.

Inače, nisam primetio da se ovde sporo piše ili da fali dosetki. Jedino nam fali radionica, pre nego što forum postane previše... "lepljiv?"

ocigledno tvoji niski kriteriji nemaju halal i gul apruval!
da, prvo kokta, pa radionica.

[D.S.B.]

...mozda dode i grđa, tko zna.

To će izgleda biti moja. I mene odavno trese Lonijev sindrom ali kako je rok produžen skuckaću nešto. 

[Linkin]

Možda je malo kasno da posluži kao inspiracija pošto je sutra zadnji dan produženog roka, ali evo za sve koje to interesuje prve realizacije koncepta "Sutrašnje novine".


Lord Danseni u komadu "The Jest of Hahalaba" iz 1928. godine (zasluge za link idu zakku):

THE JEST OF HAHALABA

[Kimura]

Nego, igraš li se ti ovog meseca ili ne?

[Stipan]

Ko hoće, nađe načina. Ko neće, nađe sto opravdanja.

[Linkin]

Ma ja sam samo plakao, nisam se pravdao. 

Igram, što ne bih igrao? Nisam još predao doduše. Šaljem u minut pred istek roka. Kao i uvek.

[Kimura]

Igram, što ne bih igrao?

Manje ne očekujem.

[Linkin]

Za dobar krug i sjajne priče.

[Džek]

Pridružujem se, zahvaljujući Mići koji je napisao "verujemo u tebe" i Zosku koji me je bombardovao idejama.

Tada sam, duboko ganut, izašao na terasu i zagledao se u osvit zore, celu noć nisam zaspao, i sa setnom suzom koja se strovali sa vrha nosa u ambis (čudni su ti putevi miline) uzviknuo - Džek, ljudi ti veruju, možeš ti to. Uradi!
Cela zgrada je odjeknula aplauzom, komšinice su uzvikivale moje ime, pa smo se do kraja dana i u kolo upleli...

[Mica Milovanovic]

Uspeo sam! Biće nas 13... 

[Scordisk]

Kad si stigao da završiš priču kad si se upleo u kolo? I jel' istina da žene hoće da daju emotivnim muškarcima, što puste jednu mušku suzu na terasi?

[Džek]

Sve se stigne kada ljudi veruju u tebe. I žene.

Ako se ta suza zakotrlja niz nos, uspeh je zagarantovan.
Dakle, da bi izabranica raširila krila i primila te u svoj zagrljaj, moraš da dubiš na glavi. Kako drugačije da se suza popne na nos?

[džin tonik]

Pridružujem se, zahvaljujući Mići koji je napisao "verujemo u tebe" i Zosku koji me je bombardovao idejama.

ugradjujem se u ekranizaciju, bar do seste sezone, prava na likove, uz poziv na premijeru, bijeli roys, mjesto u prvom redu i besplatan alkohol! 10%? deal!

[Džek]

Neka bude 15. I Bentli. Vazda sam bio paša!

[Stipan]

Sve se stigne kada ljudi veruju u tebe. I žene.

Žene su ipak najvažnije. Bez njih bi se svet urušio, kamen po kamen.

[džin tonik]

e da, zene; bila su to vremena. pamtim kao da bilo jucer, kad sam ustajao zbog zena, a proslo tek nekoliko sati.