Igra ludila i taštine

[Gaylord Fagballs]

Evo da i ja okačim moju priču koju sam napisao pre nekoliko godina i od tad odustao od pisanja. U skorije vreme planiram da mu se možda vratim, pa možda je bolje da čujem neke kritike i savete u vezi mog tzv. pisanja. Ne zamerite mi previše na gramatičkim greškama, mnogo brzo kucam i i koliko god puta da sam prelazio uvek sam nesto žto se trebalo ispraviti preskočio. Sve u svemu, unapred hvala bilo kome ko uopšte pročita ovo i komentari, kakvi god da su, su itekako dobro došli.                                                                                                                          

                                                                                                                                             
Sa neverovatnom patnjom je posmatrao radjanje novog dana, dok su mu nezaustavni suncevi zraci iritirali oci i oslikavale njegovo pateticno i mizerno stanje. Pogled pun prezira  i odvratnosti bacio je na celu spoljastnost van njegovog prozora, njegove sigurosne kapije, na svu prirodu koja prkosi talasima vremena, na tamno, bledo, izopaceno nebo koje je izglasavalo njegovu unutrasnju prazninu  i ravnodusno drzanje, i na kraju, na svakog pojedinca ljudskog roda.
Biti mizantrop? Da, nista lakse. Biti usamljeni mucitelj, krvnicki progonitelj svega ljudskog, tu se lako pronalazio, tu se i jedino pronalazio, u svetu punog gneva, sveobuhvatne mrznje, dalekovitog prezira i kranje iritiracujeg egoizma. Kakav svet takvi i ljudi ili u ovom slucaju jedinke sa blagim razumom i sve manje prisutnim zivotnim moralom i humanistickom intrigom.
Umeo je da stane pored njegove kapije, drzeci zavesu da prikrije svoje stanje i bice, kao kada veliki i neshvaceni junak stane pred sve svoje strahove i patnje, i izvuce svog spasioca – mac, pred velikog zmaja - neprijatelja covecanstva, razuma, logike, dobrote, ljudske lepote i uma. Naravno da ce junak izgubiti, ili bi on makar voleo da izgubi, da lezi i da podlegne svojim ranama, da na tipican i izvestacen nacin umre sa poslednjim dahom svoje duse i ode ka nebu svojim praocevima, tako bi barem covecanstvo priznalo poraz ali ovako – ne.
Oblacio  se kranje nezaintresovano i sa lenjoscu coveka koji je na ivici zivota i koji je odustao do samog sebe. Cudno, kad god bi pomislio o svom stanju uma, kada bi razmislio o svoj svojoj iskrenoj i direktnoj mrznji prema samom centru svoga postojanja dosao bi do zakljucka da se tako oduvek i osecao cak i kada je bio mladji, manje bitniji i iskreniji. Oduvek je njime vladala mrznja, oduvek je u njemu bdio prezir i kad-tad bi izronila zelja da se sve ovo okonca.
Ljubav, nikad nije znao kako da je definise posto je ni sam nije nikad osetio i nikad se nije ni nadao da ce iskusiti plodove i nektare bezuslovljene ljubavi i uzivati u njenom vecnom zagrljaju topline i blagostanja.
Biti sam na ovo svetu uzima veliki danak po misli i po psihicku vitalnost, nazalost po njega samoca je uzela previse i nije joj se dalo zaustaviti na njenom destruktivnom putu njegove obliteracije.
Izazavsi iz stana proispito je sebe sta treba da kupi. Jos jedan tipican dan, trositi novac, uzasan komercijolizovan novac, korenom svog zla i svega neljudskog, za stvari koje ce mu imati korist previse malo i previse kratko da bi u njima uzivao ali ce za njih plaitit vise, ne samo novcem nego po njemu najvecu cenu - izlaskom na svetlost dana. Eho njegovih teskih koraka odzvanjao je kroz zgradu i zeleo je da izadje iz nje sto pre. Nista svoje nije zeleo da cuje niti da oseti, nije mu trebalo jos prezirnih i odvratnih delova svog bica da mu izazivaju gadost i nepokolebljivu odvratnost.
Jutro. Nevin pocetak. Kada se Sunce i Zemlja pomire i po eonima poznatim ritualom se poljube praveci zacetak svoje jedinstvenosti i igre. Oblaka nije bilo, nebo je bilo samo, tmurno, bledo i izazivalo je drazesnu igru vetra sa hladnocom. Odlicno, tako mu i odgovara, da vidi da nesto na ovom svetu pati iznutra i da ga to dovodi do tanke linije nepovratnog ludila.
- Tako znaci, Jos jedna igra ludila i tastine je pocela. Novo unutrasnje poimanje ce da uzme maha na mom postojanju i ja cu da trpim zavrsetak tog duela.
Tipican dan za usamljenog mizantropa. Bilo je previse ironicno da bi bilo smesno. Smirivsi se na sekund saceka i krenu dalje.


















2.
Visoka je cena mizantropije i nihilzma, posebno ako covek koji tako zivi i zeli tako da istraje  ipak ima emotivnosti da ceo svet osara u boje njegove patnje. Da svaku boginju koju sretne odvede u njeno cartsvo da je sluzi do kraja njegovih dana i da od svakog zelenila napravi spokojnu oazu mira i kreativnosti.
Usamljenik. Usamljenik ide ulicom pognutog pogleda gledajuci sivilo pod i sivilo nad njim. Sivilo ga privlaci jer je to boja svih njegovih uspomena, bolna siva nijansa bola, koja rastuzuje jer oduzima svetlost, ostavlja tmurno bledilo i nistavnost i ne dozvoljava da se obrise niti da nestane.
Zalio je svaki korak koji je napravio, pogotovu na ovom starom betonu, punom pukotina, rana, posledica vremena i ljudskih konvoja sa istim destruktivnim ciljevima koji unistavaju sve pod njima.
Uvek je ubedjivao sebe da njegova odvratna pojava istiskuje te rane iz temelja betona, iz temelja (ne)voljene mu zemlje, podsecajuci  je kakvu je ogavnu monstrouznu kreaturu ona izrodila i kakve abominalne vode i misli plivaju njegovim umom.
Kontakt, ljudski kontakt, za coveka u teoriji to je osnovna zelja njegovih hedonisticko egoistickih shvatanja koju proizvodi zelja i paznja da jednostavno bude opazen, da neko njemu posveti dragoceno vreme koje danas svima nestaje da bi se osecao vazecim za svoju stvarnost i postojanje.
Usao je u prodavnicu, cesto mu se to desavalo da se toliko zamisli da zadje u toliko duboke slojeve svojih misli da ga niko ne primecuje i iskreno mu je tako odgovaralo. Teskim, uctivim glasom je zatrazio  sta zeli, obican hleb, meso i kocentrisani otrov ovog puta u obliku zacina koji truju organe iznutra i koje hrane njegovu odvratnost. Idealan otrov koji ce ga polako ubijati iznutra, istiskujuci zdravlje i vitalnost iz njega cineci ga sve vise i vise bespomocnim. Platio je, opet sa uctivim tonom se zahvalio, i ubrzanim  korakom se nasao u ulazu svoje zgrade. Plasio se eha kojeg ce dozvati njegovi koraci ka tami.
Eho jedan od njegovih mnogobrojnih krvnickih unistitelja  je omrazen sto cini najgoru stvar koju on uvek zeli da ignorise – da je sasvim sam. On Eho ne moze razbiti svojim glasom, jecajima, molbama ili ludackim konverzacijama, proizvod toga ce uvek biti njegov glas vracen kroz tu pakosnu frekvenicju eha, tu frekvenicju njegovog glasa, muzike njegove duse, nikad nije smeo niti zeleo da cuje. Ne zbog toga kako ce to zvucati vec zbog istine koja ce ga opeci po srcu i naciniti jos jedan udarac sablje i rez noza na njegovo vec umiruce bice koje vise nije moglo da trpi mnoge krike i jecaje njegove tuge, psiholoske udarce njegovih egzekutora i najgore samounistiteljske misli i spodobe njegovog crnila,  po ko zna koji put u njegovoj tamnici koju on naziva zivotom.
Bacio je hranu na sto i prisao krevetu. Da, danas nema snage ni da ubaci taj otrov u sebe, cak ni za to njegova gordost i tastina ne mogu da nadju snage da mu priuste. Tastina i gordost. Uvek prisutna smetnja svakog coveka bez koje on u ovom vremenu ne moze biti niti govoriti. One upravljaju njegovim govorom, mislima, ponasanjem, kretanjem: da li ce biti ponosan hod coveka koji je zadovoljan sobom i koji je srecan, srecan sto je nasao plasticnu srecu bez mnogo slojeva ail srecu za koju se vredi boriti, da li ce mu govor biti snidljiv i izopacen zbog njegove odvratnosti prema sagovorniku i uopsteno o toj temi, da li ce mu misli biti lucidne i narcisisticke zbog njegovih  suicidalnih tendencija ili o sveobuhvatnoj i jednostavnoj ljubavi samog sebe? Da li ce se u ponasanju etnickih grupa ponasati podrugljivo, odvratno i sramotno? Lezeci tako proispitivao je sebe o scenariju toliko puta igranom u pozoristu njegovog uronulog srca – samoubistvo. Biti gresnik za njega nije novi pojam; u veru iliti religiju nikad nije pozajmljivao nadu ali svi su izgledi bili sada da ce u ovoj danasnjoj igri Tastina odneti pobedu i napokon staviti tacku na njegovo robijanje nistavilu i ovom svetu uopsteno ali onda je Ludilo iz crnih dubina sa zestokim mislima uzvratilo iscekivani udarac.






















3.
Nada je poslala svog najodanijeg i svog najapstraktnijeg slugu. Ludilo. Stanje uma koje i pored svih patnji, suza, prezira i jecaja njega i dalje drzi u zivotu.U praksi i logicnoj teoriji veoma pateticno iscekivanje ostvarenja nasih neutesnih zelja ali po psihologiji iscekivanje koje je ipak sa razlogom i mutnom ulogom tu.
Svako bice ne zeli da bude muceno, niti biti samo  u vecitoj tmini strahova i beznadja, zato um kao poslednju odbranu stavlja nadu u centralni vrt. Vrt je okruzen bibliotekama u samom centru onoga sto psiholozi nazivaju um i predstavlja deo uma koji nikad nece biti zatrovan, iskvaren niti unisten
Sam vrt i njegove biblioteke predstavljaju dragocenosti i blago ljudskosti u coveku, njegovu dobrotu, u kojoj meri zavisi od pojedinca. Predstavljaju njegove ljubavne ceznje i neiskvarene ambicije, nase talente i najodanije misli, sve nase umne darove i blaga ljudskosti - ukratko receno to predstavlja nasu ljudskost u svoj njenoj predivnoj i ambijentalnoj ulozi. Naci put do vrta pojedinca uvek je mukotrpan proces i samo najambiciozniji zadju u njega da uzivaju u fontani lepote, u sumi ljubavi i nade i u bibliotekama.
Biblioteke predstavljaju najvecu svetinju svakog coveka jer u njima se krije svo njegovo dobro i sve njegove vrednosti uzimajuci oblike knjiga naravno. Stati i citati mnogobrojne tomove o psihologiji, ljubavi, umetnosti uopsteno o coveku uvek predstavlja redak uzitak jer ce svaka knjiga na istu temu biti razlicita jer nas je zemlja stvorila kao pojedince i po njenim kostima cemo tako i ziveti i umreti. On je uvek korio sebe jer je prosla citava vecnost od poslednjeg posetioca njegove umne baste. On je uzalud doterava, ukrasava i prolepsava ne bi li bila privlacnija izabranici njegovog srca i duse, ali uzalud basta je zakopana duboko u okeanu prezira, panje i odvratnosti njegovog bica.
Spoljasna lepota nasem junaku je bila misaona imenica koje nikad nije mogla da prestane da bude samo to – misao. Ogavan i nezapazen otkad zna za sebe cesto je trpeo opaske i razne metkove sa leptirijim krilima, razne takoreci reci koje su ostavile svoj oziljak i svoju zlu kob na njemu, pomutivsi mu um u verovanje da je zaista tako kako spoljasnji svet govori o njemu i kako ga prikazuju. Nije bilo tada Razuma da ga odvuce sa tog puta bludne i uzaludne mrznje i iskreno najgore mrznje – mrznje prema sebi, takav put uvek je dovodio pojedince do istog egoisticnog kraja – smrt. Smrt je uvek bila poslednja nepoznata stanica u nasem beskonacnom putovanju kroz plime vremena i beskocanom avetnilu kosmosa, ali sta ocekivati na toj stanici? Jos vise crnila, beskrajnog ambisa ispunjen samo njegovim jecajima tuge i patnje, njegovim urlicima bola i agonije i na kraju njegovog poslednjeg daha i zavidne misli za zivotom koji je mogao imati?
Takva stanica za otpadnika od ljudske rase, njenog krvnog progonitelja i kriticara moze da bude samo nova tamnica. Tamnica Zivot je barem imala malo svetlosti u njoj i kad-tad mali razlog da mucenje u njoj bude podnosljivije jer bi se nasao neki novi uslov u tamnici koji bi na kratko bacio svetlost u vecno prisutni mrak, svetlost koja mu je govorila da je haos na kratko al samo na kratko bio otudjen iz njegove psihe dajuci prostora covecnosti da ispliva na talase svesne obale ne bi li ga okupala u biserima i penusavoj reci podsvesti i logike i sela na tron, vrhovni tron njegovog uma, njegovog uvek prekorenog gospodara. Nekim zalutalim atomima je skupio snagu i pogledao gore na vreme koje je ne znajuci polako isticalo za njega, jer ovo je dan poslednje igre, poslednjeg cina koje ce odluciti o njegovoj sudbini i zivotu u ovoj tamnici, ko ce biti pobednik a ko ce biti bacen u arenu sa lavovima izdaje i poraza on ce saznati uskoro ali na koji nacin nikad nije mogao pogoditi, jer haos je vladao njime na svom tronu vatre i njegovog mesa i velika simfonija mraza i leda ce procepiti put za kraj jedne vecnosti...























4.
Zaboravio je medjutim najvecu lekciju ove mizerne egzistencije,koju je naucio na nesvakdiasnji nacin – da je nada napokon preminula. Predivna sigurnost zivota i njegove organske materije da slepo veruje u bolji scenario gde ce kraljica patnje i mucenja manje bacati prasine njenih produkta na njega, baciti ispod tako malog nivoa da to zapravo na zacudjujuc nacin u danasnjem ljudskom postojanju bude zapravo podnosljivo.
Crnilo ambisa zivota nikad ne bejease tako suptilno a opet tako izjacano njegovom bedom kao danas. Sklupcajuci se na krevetu sve je vise zapadao u nestajanje iz trece dimenzije, sada je trenutak koji je ce mu biti presudan u konacnoj odluci u presudi zivota i postojanja. Dosao je period samopreporoda i samoanalize kada su svi umni putnici u njegovoj biblioteci spremali prezentaciju njegovog bica, njegovu realnu ne iskaljanu sliku,u kojoj samo udea ima logika razum i njegova jos uvek budna i nepokolebljiva svest i inteligancija.
Danas je bilo drugacije, konfuzno, nesigurno, kolebajuce – odakle poceti?
Krenuo je od standarnih moralnih predispozicija njegovog uma: inteligentna vitalnost i stabilnost, snalazljivost njegovih sivih celija, njegova razmisljanja na razlicite moralne i eticke teme, otvorenost uma, vokabularnost i izrazavanje coveka u njegovim razmisljanjima i emocijama, emotivna inteligencija, talenti ili ambicije za umetnostima u iskazivanju coveka i njegovog bica, razumevanje bitnijih faktora zivota, religiozno poimanje i njeno dokazivanje, moralno i ljudsko stanje unutar njegovih psiholoskih zidova.
Zakljucak mu nije bio blizak, al na zacudjuje pozitivan nacin. Krenuo je redom po zadatim tezama:
Inteligentna vitalnost mu je bila nadprosecna: domisljat, preduhitar sa vokabularom, njegov izbor izraza, fraza i reci koje je pasionarno i vatreno snevao i topio u ostre i ubitacne misli i izraze koje su bile po standardu staromodnih engleskih snobova cijem se intelektu i drzanju uvek divio. To je bilo njegovo omiljeno orudje u prezivljavanju njegove nikad ne prestajuce kazne.
Zadovoljan na tom polju nastavio je sada vec pomalo i siguran u sebe sa sledecom tezom:
Sa stabilnoscu uma se nije mogao diciti iz faktora mnogih i neprijatnih za um - nisko samopouzdanje, slabost svesti u depresivnim erama i periodima njegove duse i na kraju cesto padajaci u iskusenja najvece kazne mu je govorilo da na stabilnosti treba uloziti vise psihicke energije da bi se dovela u mirno i zadovoljavajuce stanje.
Snalazljiv uvek bio i na delima i na recima. Ponosit je bio na svoje nacine izbavljanja iz razlicitih iskusenja ili neprilika modernog mizantropa koje ga susrecu svakodnevno i neumorno pokusavajuci da ga dotuku dok je ovako vitalno slab. Ali im je uvek stajao na put i kao veliki heroj svoje umne baste ih pobedjivao na epske i fabulozne nacine.
Moral i etika kod njega, srednjovekovnog viteza koji je zalutao talasima vremena i upao u struje reke ludila, ipak ocuvavajuci svoje moralne stavove mu je bilo dovoljno da sagleda da je na ovom polju briljira. Smatrao je sebe jednim od poslednjih branioca i cuvaoca reda i postovanja vitestva i predivno eticko korektne fondacije ljudske kulture – vitestvo.
Vokabularnost je bila njegova licna pasija koju je oduvek dogradjivao na velelepne nacine citajuci vanvremenske majstore pera i papira ucvrscujuci svoj integritet za umetnoscu sa majstorskim napisanim delima fikcije i proze.
Emotivna inteligencija koja je bila u padu i iscezla iz umova danasnjih ljudi je u njemu iz neznanim mu razloga ostala da u njemu ocuva najlepse humanisticke stavove. Misticnost, spiritualnost i najvaznije najvoljeniju mu osobinu romantizam van ljudksih razmera koje je cuvao u svom vrtu; na njih se cesto osvrtao kada je trazio oslobodjenje od ropstva prosecnosti, sagledavao je dubinu svoje duse, ponovo bi iskusio zivotna zadovoljstva ispunjena neprocenjivim iskustvom i ponovo bi bio privucen sopstvenom mistikom, intrigom i sensualnoscu. Njegov po njemu najveci dar – njegova romantika, osecaj i mogucnost da nekome, velelepnim, predivnim, briziljivim i sensualnim recima i jos vise delima pokaze koliko ga zapravo voli, koliko ga postuje i koliko kao covek ima dubinu i dusu da vecno sebe okuje u tu prelepu kaznu sto on zove vecna ljubav.
Umetnost najveci covek saveznik od eona tame i otpocinjanja mucenja i programiranja covecanstva u njemu je uvek zagorevala iskru da postuje i neizmerno obozava sve avangardno, okultno, prelepo izvedeno, originalno smisljenjo. Postovati neciji talenat kako u slikarstvu, besedanju i sviranju tako i u pisanju ili izkazivanju za njega je predstavljalo prekopotreban dokaz njegove sopstvene slobode uma i savrsenom sposobnosti da razume svakoga ko je u sebi nosio neiskvarenu cistocu pravog coveka. Ipak najveca slad za njega je to sto je sve voljene mu umetnosti razumeo do njihovih samih srzi i samog centra njihovih  postojanja, poznavajuci sve njihove nijanse, raspolozenja i vekovima zatisane tajne - blagodat je takav dar i blago je poznavati ga a privilegija videti.
Muzika njegove duse uvek je bila iritantno domisljatog ritma, distorzirane depresivno agresivne gitare u pratnji nehumanskih i vankosmickih bubnjeva sa pratnjom ansambla svih domisljatih insturmenata koje je covek u njegovim patnjama i zeljom za umetnoscu iz ciste prasine izvukao iz dimenzija nepostojanja u nas svet da ga ispuni isklesanom melodijom nase rase. U pozadini filharmonije nalaze se razliciti oblici perverzne geometije, nehumanski fizicki zakoni u skladu sa bojama van ovog univerzama u spektru koji probija definiciju maste u novom svetlu sa razlicitim tonovima i obskurnim igrama senke i svetlosti.
Imati ovakav prizor svake noci i svakog jutra unutar svog vrta je nesto sto je bilo njegov dragulj zivota, dragulj koji se izgubio u metropolama stoke i stalama korporacija da bi se  vratio iz tih nemilosrdnih sredina antihumanizma i torture psiholoskih elemenata da bi ponovo obitavao u lepoti coveka.
Zadnje dve tacke je presao nevidjeno brzo u svojoj biblioteci, umni putnici su sa velikim zeljama hitro i vesto opisivali opus posvecen njemu sve ono sto nikad nije znao da jeste, a to sto jeste je tako neizmerno izvestacevano bilo sakrivano od njega i bio je zaslepljen svim uzasnim i monstruoznim sivilom koje ga nikad nije ostavljalo u svetlosti zivota.
Razumevanje je bilo elan za njega, uvek bilo izazov za njegovu vestinu razmisljanja i svaki umni izazov uvek slasnije i zadovoljnije ispunjen od prethodnoga. Njegova psiholoska poimanja na verskoj osnovi su bila sasvim zrela i eticki zdrava. Verovao je u dusu kod coveka, ta dusa je kosmicka energija koja ispunjava svaki njegovu draz i ona kad iscezne samo se vrati u kosmicke reke svesti i zivota cekajuci da nadje novo korito, dok covek koji je ostavljen prazan truli sa vecnim vetrovima prirode dok ne iscezne sa prvim tragovima sunca i novog dana.
Nije verovao u Boga, misleci za sebe da covek moze biti moralno korektan i logicki razuman bez velikog besednika na nebu koji ga ceo zivot ocenjuje i cinkari van svakog zivotnog uzitka.Gde postuje njegove slepe zakone bez ikakve patoloske logike i iskre slobode da covek bude samostalan i odbojan prema pripadniku druge vere ili druge rase. Boziji zakoni iako u praksi moralno korektni u njemu su izazivali gnev i razocaranje. Svako na ovom svetu ima samo sebe i treba da polozi njegovo verovanje u svoje mogucnosti i svoja razmisljanja.Niko ne treba da se osecao kao marioneta u pozoristu cije mucenicke konce On zateze jace i neugodljivo po njegovom izboru gde se pojedinac ne moze osloboditi i ne moze izvesti svoju tacku sa njegovom lepotom i talentom. Mozda najveci razlog zasto je izbegavao da religiju shvati kao njegovo spasenje je to sto je verovao da nikom ne zeli da sluzi, zeli da sluzi samo sebi, svom zivotu i svakoga ko je nejga blagosiljao postovanjem i ljubavi koju mogu izkazati samo ljudi.
Kad god bi razmisljao o tome osecao se zatoceno i zarobljeno.Tamnicki zadah i pustos bi mu opet dosli do cula i prekidala vezu sa realnoscu bacivsi ga u delirijum prepun uzasnih vriskova i puno ludackih urlika.Otresao je glavu. Nista ga ne moze vratiti na to prokleto mesto razmisljanja i propadanja.
Nijedan svetitelj nijedan mesija ni jedan Bog, sam je sebi gospodar, gospodar svog unvierzuma i svog vrta. Ne moze Bog uci u njegov velelepni vrt i uzivati sa prezirom i ruganjanjem.On to nije zaluzio, to mesto je sveto i nacinjeno samo za jednu osobu,koja u njenim carima i lepotama moze uzivati bez ikakve sujete ili mrznje. Lako ga je proterao iz svog srca samo tako sto je razmisljao.
Ni protiv ijedne religije, strane umetnosti stranih  faktora, nacionalnosti nije imao manjka razumevanja jer sve sto je on kao covek razumeo i postovao u ljudskoj bastini sve to je bilo ovozemaljsko i imalo je temelj na istinskim vrednostima. Iako se on jezio nebeskih monoteistickih govornika i sudija, ipak ih je postovao u tudjem vrtu ili u tudjim mislima jer imati zatvoren i zakovan um mu se cinilo kao najokrutnija kazna danasnjeg coveka i uvek je tezio da izbegne takav osud i takvo osecanje bica, jer takvo osecanje je samo pocetak dekadencije uma i telesnih cula.
Dok je ovako razmisljao primetivsi svoju siluetu na prozoru zastao je u cudu i nevidjenom plesu glave kada biseri svakog coveka – oci, primete nesto nesvakidasnje. Smesak, blagi smesak njegovih usana je docekan neverovatno nespremno al opet sa nekom rezervom. Znao je odakle dolazi, zadovoljstvo samim sobom, dal je bio to egoizam ili narcisizam, biti zadovoljan sa necim sto je opravdano njemu ,u njegovim mislima, bilo prikazano tako realno i pravilno? Od njegove sledece reakcije vecita bitka unutar njega ce dobiti novi ansambl faktora i elemenata koji ce biti ubaceni u bojno polje. Ne, nece vise osudjivati sebe.
Dok je ovo razmisljao veciti plamen ljudskosti se uzdigao unutar njegovog bica, feniks se izdigao iz pepela tuge i mizerije,cija sad vatra obasjava njegovu auru i njegov um cija vatra sada pridodaje toplinu i sigurnost nakon toliko godina zime, agonije i vecne hladnoce njegove duse.
Pogledavsi sebe po prvi put sa iskrenim postovanjem i miloscu prema Zivotu pogledao se u svoje ogledao, to vise nije bilo zigisano lice obojeno patnjom koje kat-tad beda obasipala suzama, sa krvavim ocima od nesanice i depresije, lice sa bledim i praznim pogledom koji je vodio u beskrajne tomove ludila, samackog sapata i beskonacnosti, sada je zamenjen licem coveka koji je progledao kroz sebe po prvi put. Sa blistavom iskrom zivota i zelje da pobedi ovaj nemilosrdan svet i sve toksicno u njemu. Po prvi put se sebi iskreno i mekano nasmesio. Nek je prokleto ovakvo postojanje viknuo je sa novim tonom, zivljim tonom, koji je dosao sa neverovatnim pojacanjem unutrasnje kosmicke energije; nece me dotuci moja prokleta rasa, nece me spreciti da uzivam u poljima moje zaduzbine i da me sprece da oduzmem sebi ono sto mi je sa pravom dato.
Moji gonioci i moji mucitelji vise nece moci da hedonisticki uzivaju sa slatkim i izjapurisanim izrazima lica. Svemu tome je dosao kraj i time je napravio spektakularan gest po njegovo bice.Otvorio je prozor i po prvi put posle po njemu decenija torture i citavog ,cinilo mu se, milenijuma provedenog u besnilu pustio je zvuke prirode i spokojnu aromu vazduha da mu ispuni sobu i njegova trula pluca.Prelepa draz mirnoce oterala je haos i buku njegove tamnice. Dobar Udarac Tastino, dobar udarac.

[Gaylord Fagballs]

5.

Euforija slobode, mira i umne tisine. Svet je poprimio njegove boje i ogledala duse vise nisu bila slomljena. Okretao se po svom stanu gledao, posmatrao, zapazao. Sav njegov zivot izvajan u tvorevinama materijalizma i pohlepe. Pogled nije kontrolisao mislima i zeljama vec novonadjenom slobodom pokreta i znatizeljnom gracioznoscu oslobodjenika. Bilo mu je zanimiljivo kako njegov svet izgleda po svetlu dana, oblici nisu vise izopaceni, vecno prisustvo crnila i mrkog sivila zamenila je boja zivota u svim velelepnim nijansama sto mu je ulivalo neshavecenu radost i blagostanje. Normalno. Ovako normalan covek posmatra svoj svet i njegove proizvode. Lagano je poceo da koraca, ne zeleci da ukine blagostanu tisinu koja mu je davala tako potrebni mir i spokojstvo duse.
Kretao se po sobi i posmatrao svoju imovinu. Biblioteka. Tako je se sramotio. Ne zbog njenog sadrzaja vec ljubavi, paznje i gladi koje joj je uskratio. Drhtavim pokretima je prisao njenom kavezu, svom cistilistu da poravna sve sto je nekad bilo izuvijano, iskrivljeno i da plamenovi inteligencije i razuma opet osvetle njegovu prazninu. Cistiliste je pokrenuto. Prasina i aroma. Aroma predivnog i perverznog znanja ga je docekala kao starog poznanika i vecnog slugu njenih poklona. Svaka korica je oslikavala njegov nemar i nepaznju i sa svakom knjigom raslo je njegovo razocarenje i zaljenje za izgubljenim vremenom.T ruleci i nestajuci u pakosnom svetu raspadanja, bede i mucenickih perioda, knjige su sve vreme bile tu da jednostavno okrenu stranicu da izbace ono sto ga je trovalo, sto ga je cedilo njegovih zivotnih sokova i ukratko ono sto ga je polako brisalo iz postojanja. Umesto bolesnih i psihicko nestabilnih misli njegovim umnim putevima mogle su koracati misli i razmisljanja o zivotu, ljubavi i uopsteno o ljudskosti koje su majstori izvili iz niti covecanstva i svih njenih osvajaca. Umesto prisustva bledila i nistavila srce mu je moglo biti obojeno prelepim predelima mitskih suma i pricama hiljadu jezera. Bistra voda bi tekla rekom svesti i njenom silinom bi otklonila branu kletve i prokletstva. Zastao je primetivsi da se vec ne pomice nekoliko minuta zatvorio je biblioteku sada sa stabilnim, sigurnim i sto je najvaznije blazesnim pokretom dajuci im preko tonaliteta sveta da ce im se ubrzo vratiti jer vreme je da oslobodi ostale njegove zatocenike koji su ga neizmerno pratili tokom njegove silazne spirale.

Ramovi slika su ga neprirodno privlacili. Zastoj vremena ovekovecen u jednom trenutku tadasnjeg trenutka. Velika neprijatnost mu dodje iz najdubljih zila njegove anatomije. Samoca, samocu nikad nije pobedio, osvojio i razapeo. Njen dah smrzavao je njegov govor i njegove reci bilo kakvkog koneksta bi se samo izgubile u njenoj nepreglednoj, gustoj magli gadosti i beznadja. Prijatelji? Zivotni saputnici? Porodica? Nekad mu je sve to izgledalo beznadezno, beznacajno i bespotrebno ne verujuci u ljudski kontakt i uopstenu potrebu coveka da bude nekom drag i potreban. Sada sa novom plimom oslobodjenja dolaze i nove teritorije koje treba razrusiti uzasnog uticaja njegovog samovanja i psihickog samounistavanja.

Odjednom nepoznato osecanje preplavi njegova cula. Imao je neobjasnjivu potrebu da se vrati u svoju sobu i pogleda temeljno fioke sa njegovim davno zabacenim tajnama. Krenuo je ka njima ubrzanim i laganim pokretom i dalje ne dozvoljavajuci tisini da ga napusti i krenuo je sa ponovnim prezivljavanjem njegovog zivota pre tamnice. Stare sveske,beleske, pribor, razni papiri i slika. Ne bilo kakva slika.Slika koja ga je razresila svake nemoralne misli, slika koja je zaustavila vreme, oduzela sve fizicke i bioloske zakone, koja je zaustavila podzemne vode u svom njihovom sjaju, slika koja mu se uvukla u najneverovatnije nivoe njegove podsvesti, slika koja mu je otcepila svet i usla u njegov okean drazesnosti i postojanja. Bila je to NJENA slika.

6.

Vanzemaljsko sivilo je obuzelo svet. Svetlost je neprekidno poskakivala neobicnom putanjom ali opet putanjom sa ciljem. Zelenilo se povuklo pod korene zemlje nagovestavajuci da se grandiozna lepota coveka posle neverovatne potrage pojavila u svoj svojoj slavi. Reke sa svojim plavetnilom prestadose da sviraju i da igraju svoje kompozicije i njeni dirigenti sada cekase mirno reakciju neba kako ce sledeca simfonija zvucati. Svet je nakratko uveneo pod ogromnim strahom i postovanjem pred slikom koju je on nasao. Biseri mu nikad nisu svetliji bili. Misici su se pobunjivali protiv njihove same prirode. Usta mu presusise od neverovatnog mu otkrica. Sva njegova cula prozete se u jedno velicanstveno stanje ukocenosti i drhtaja.
Vrtlog misli svom jacinom je prociscavao um, od svih bolesti, nezrelosti, neprikladenosti, ruznoce i gluposti da napravi mesta za nove misle koje ce teci vodoma zaljubljenosti nad misticnim nebom koje ce od njega teziti da zauvek osvetljava svojim srcem tu vodu jer bez nje presusice ce njen izvor a bez izvora nema svetlosti. Samo mrak, samo ocaj samo prokleto crnilo.
Njegovo divljenje uzelo je maha vremena i nacinilo ga njenim slugom. Nista nije moglo ometati ovo drazesno stanje obozavanja i nista ga nece prekratiti. Prestace kad se srce napije nektara lepote i kad u vrtu zasijaju cvetovi ljubavi a biblioteke ispisu desetine tomova o njenoj lepoti i kada celo njegovo bice napokon shvati da bez njenog pogleda,bez njene ocaravajuce arome,bez njenih smaragdnih usana i bez njenog prisustva ono ne moze postojati.
Crte njenog lica opisivale su velicanstveno bice prepuno andjeoske svetosti i bozanstvene misticnosti. Sisla sa svog nebeskog kraljevstva do nas obicnih smrtnika da nas blagodari njenim prisustvom. Armija velelepnih andjela neprestano prati i cuva svoju kraljicu motreci oprezno ko je dostojan njenog prilaska. Njene putanje ostavljaju za sobom bogatsvo i svu zelju zivota da blista nad njenim koracima da zaljubljenim dusama ostave putanju kuda njihovo bolesno i nadrogirano srce moze da je prati. Njene usne pune sladosti i ukusa jos neistrazenog i neopisanog na ovom svetu izaziva ,obicnom i prostom slugi njene lepote, neverovatnu glad.
Glad ce prodreti u najdublje i najtamnije predele njegovog vrta i njegovih misli. Usadice se tu, izroditi stablo zelje na kojem ce samo roditi plod njenog prisustva. Plodovi ce blistati i mamiti ga njihovim mimicnim kretanjem i izrodice mu dovecnu ceznju za njom. Koreni stabla protezu se do samog njegovog centra pulsirajuci i izludujuci njegovo bice od gladi,strasti i potrebe.
Njegove oci zauvek ce gledati tlo pod njime, smatrajuci da nista nije vise vredno posmatranja i zapazanja sem nje, samo ona zasluzuje svu paznju i napor njegovih ociju da nesto pogledaju, sagledaju, rastrgnu iznutra i na kraju da zavole jer kad zavole oci zavolela je i sama dusa.
Beznadezno je pomilovao njeno lice, nadajuci se da ce osetiti plamen njen. Tako potreban plamen u vec po njemu epskom sukobu plamena i mraza. Mraz je carovao ledenim vetrovima samoce, snegom usamljenosti i zahladnelim nistavilom, ostavljajuci u samom vrtu plamicak zivota da se nikad ne ugasi.
Jednim kratkim pogledom na nju podario je plamenu neverovatnu snagu i silu. Razbuktio je svoje vatre strasti i zelje da sateraju ledene vetrove, da otope usamljenost i ispune nistavilo zivotom tako potrebnim i tako vatreno zeljnim da se vrati na tron.
U ocima mu se pojavi plamena iskra. Rodila se zelja, nastanio se cilj. Izleteo je neverovatnom brzinom iz stana resen da je nadje i nacini sebe njenim podanikom da zivi u blagostanju svojih dana.
Nije znao medjutim da se velelepna simfonija mraza i plamena tek razbuktava i da se na polju njegove duse iscekuje grandiozna bitka koja ce resiti sudbinu njegovog postojanja. Ludilo i tastina igrali su zajedno sada protiv zajednickog krvnog neprijatelja – Samoce. Samoca je svojim mrazevima osvojila, Zivot svojim plamenovima uzvratio. Pobednik i novi vladar njegovog bica tek ce biti rasudjen, nova igra sa novim ritmom je zapoceta.

7.

Neverovatna snaga tekla je njime. Nagon kakav nikad nije poznavao. Izasao je iz zgrade i zapitao se sta dalje? Odavno nije imao glad i ceznju lovca za svojim plenom, zaboravio je da lovi, zaboravio je da je covek. Poceo je da se krece po intuiciji, cekavsi da vidi gde ce ga osecaj odvesti. Udisao je brzo i nesmetano,trazeci neki slab trag njene arome, samo najmanji atom njenog prisustva i krenuo bi ka njoj. Za sada nista. Samo bledilo jesenje noci mesano sa ljudskim opojnim zadahom. Krenuo je dalje. Samo je isao pravo, bez ikakvog razmisljanja, samo je pratio osecaj. Da je zastao i pogledao primetio bi da je presao nevidjenu po njemu udaljenost od njegovog stana. Udaljenost kakvu nije presao od pocetka njegovog ponora. Setio se odjednom, prelazeci ulicu i krenuvsi nizbrdo, gde je bio pocetak njegove kazne? Kada je otpocet ovaj rat u njemu, zasto je njegov um krenuo da truli i propada, zasto mu je ludilo usadilo necovecne nagone cime je pokrenuo usamljenicku eru u njegovom zivotu? Odgovor je izbledeo i bio je sahranjen medju zaboravnim vetrovima. Pobesneo je zbog toga, iduci sad jos brze, pun vatrene energije, pun ovekovecene ceznje koja mu je dala smisao i najvaznije pun zelje da sazna cime je zasluzio onakvu tamnicu.
Saobracaja ni ljudi nije bilo. Pustos, raskosna pustos. Bilo mu je zaista svejedno, manje detalja i manje sanse da ce mu se neko ispreciti na put. Po koji trenutak zagledao se u kuce pored kojih je prolazio. Iritatna svetlost povredjivala mu je pogled. Ne dajuci mu da skrene sa njegove putanje i cilja. Bio je zahvalan na tome i na cinjenici da izgleda nije sam na ovoj ravni postojanja. Odjednom je osetio nevidjene bolove, nepoznatog mu izvora. Mucenicka glavobolja. Njegovi umni putnici su kopali,trazili su. Sta tacno nije mu dato do znanja ali je nekako dobio motivaciju da krene jos brze. Sisao je u grad. Sav siv i neprijateljski nastrojen, prepun intriga i svojih tajni koje njega nisu intresovale jer po njemu cudnog razloga kao da ih je i znao vec ili bi se zgrozio kad bi ih saznao. Zastao je na kratko da se odmori. Pojam vremena mu nije bio bitan, nista drugo nije hteo da radi, niti bilo sta drugo nije bilo vredno davanja dragocenog vremena, samo ona. Neprimetno mu se priblizavala opojna aroma njene lepote, trazeci njene sluge po ovom izgubljenom mestu. Trazila ih je po unutrasnjoj svetlosti i zadihanosti. Svetlost je njenoj zelji davala put. Trazila je i ona njega ali kako ce on to saznati? Udahnuvsi toksicni vazduh po poslednji put pre nego sto je krenuo osetio je njenu prisutnost. Nezamisliva snaga upliva u njegove vode dajuci im velelepne talase moci i sile kojima su vode tekle brze. Rasterala je njegove oblake i nacinila nebo razjarenim. Oluje nezamislive zelje odzvanjale su njime dizuci ga i dajuci mu nepovratnu snagu da krene za njom.

Tako je brzo isao, tako graciozno, neprimetno, pazljivo, brizljivo. Draz njenog prisustva bila mu je sve bliza i sve ga je vise iritirala njenom neznoscu. Dosao je do jednog parka. Prelepe senke drveca davale su osecaj ljubavnih tajni i romanticne atmosfere. Meko igranje reke uzbudjivalo je plimu osecanja, a slatko igranje zvezda sa mesecinom odisalo je mistikom. Bilo je jos necega. Necije prisustvo odzvanjalo je vetrovima koji su koracali do neba govoreci mu potajne lepote pod njime. Polako je prilazio ostavljajuci nezan trag svoje patnje za njom i trag njegove zaljubljenosti. Ugledao ju je nedaleko od njega. Sedela je na klupi baveci se svojim pitanjima i svojim vrtom. Zadrhtao je. Jeziva sumornost okruzivala je park, koji je ostao postedjen samim njenim bicem. Usne su porumenele od gladi i zelje, zenice tako fiskirane na nju.
Vrt je ulepsavao, nadao se, poposlednji put za nju. Zalivao je baste njenom pesmom, pisao tomove o njenoj lepoti, posumljavao je prazninu. Bio je spreman.
Slabost udari. Krik bola izadje iz njega. Boginja nista nije primetila, ocekivala je to. Pokusao je da ustane – jos jedan udarac. Probijano postojanje je krvarilo njegovim zivotnim sokovima. Reka svesti je pocela da se muti sa pritokama bola. Zelja i njegovi plamenovi se i pored jakih vetrova hladnoce i samoce nisu gasili. Tako je poslednja bitka dosla da prodje. Krila tuge su ga odvela u njegovo poslednje poglavlje. Kleknuo je od bola, bio je nabijen, prozet i oslabljen. Samo mu je preostalo da ceka i gleda u neverici za svojom kraljicom koja je i dalje samo sedela i cekala, cekajuci nekog drugog vrednijeg od njega?
Bojno polje. Kapije pred njegovim vrtom. Dve razlicite armije. Plamen i Mraz. Ljubav i Samoca. Obe armije spremne da izumru za svoj cilj. Padala je kisa. Kisne kapljice prepune njegovog bola i melanholije. General armije Plamena pogledavsi u nebo dobi znak da je vreme. Zbrisao je poslednje kapljice svog voljenog sa sebe. Pogledavsi u zemlju gde ce njihova krv upravo pasti i gde ce se susiti vekovima,uvek da njihovog voljenog podseca na neverovatnu zrtvu koja se danas sprema. Izasao je pred svoje trupe. Pesadija, konjanici, artiljerija. Svi sa istim izrazima lica i sa istom spremnoscu. Dobro ih je pogledao.Svetlost nikad jace nije buktala, nikad lepse nije grejala. Zadovoljan ovim okrenuo se ka progonitelju. Kapetan Sila Mraza ga je gledao sasvim apaticno i nezaintresovano, kao jednu malu cesticu koja ga sprecava da dodje do velikog cilja. Primetivsi to General se okrenuo ka svojoj vojsci da im da govor:                                                                                     
-Izabranici plamena, moja braco..
-Nevidjeni strah vidim u svima vama..
-Da li vam je mraz zaledio borbenost, da li vam je nemilosrdna hladnoca ugasila ratnicko nasledstvo? Da li vam urlanje Kosavnih vetrova izaziva bojaznost?
-Ako je tako onda se razbudite!
-Ja nisam general obicnoj armiji placenika ili bandita, ja sam general armije neprikosnovene sile – sile Plamena. Dugo smo bdili u nezaustavnoj tisini i porazavajucoj tmini. Cekali smo nas trenutak, cekali smo prvu notu nase labudove pesme..
-Necu da vas lazem, mnoge od nas ce vecite oluje odneti do nase obecane zemlje, ali tu zemlju to nase svetiliste moramo da zasluzimo.
-Kako se to da zasluziti generale? Pitase ga pesadinci.
Neuslovljenom ljubavlju i hrabroscu, snagama vasih dusa, preciznoscu vasih umova i hitrosti vasih misli i talenata.
Pogledao ih je zustro –Niste zadovoljni odgovorom?
-Nije to generale ali koji je nas konacni cilj sem nase obecane zemlje? Mi niti znamo za sta se borimo, za koga se borimo, za koga cemo nase dahove ispustati, za koga ce nasi krici ispisvati melodiju ove propasti, za koga se pise ova simfonija bola i poraza i na kraju kakva nas obecana zemlja uopste ceka?
Uzdahnuo je, zastao. Nevidjena suza mu je potekla, neprimetni trag njegove osecajnosti i brige.
-Reci cu vam nesto sada, uvek sam verovao u vas. Da cete postati legendarna snaga ljudskosti kojoj nijedan proizvod covecije slabosti ne moze poraziti. Pred vama stoje najgori moguci neprijatelji naseg kraljevstva, naseg vrta naseg postojanja, a vi me pitate za sta se vredi boriti?!
-Jel hocete da isceznu sve nase vrednosti, sva nasa blaga,s ve ono sto nas cini time sto jesmo iscezne medju ovim zavijajucim kosmarima?
-Ako mozete da zivite sa tim, da nasa rasa propadne, da nasa vrednovanja ne znace vise nista, da nasa remek-dela ostanu osakacena, da nase filozofije izblede u domenu nistavila, budite moj gost okrenite se i odjurite u bludnim stanjima i ne okrecite se.
-Ja,i dalje verujem u coveka verujem u nasu egzistecijalnost, zelim da joj verujem ovaj poslednji put, zelim da filharmonija moje vestine ozledi mrak preda mnom, da rasepi ranu isceljenja, da se ostavi znak da se Plamen ljudskosti nikad nece ugasiti..
-Ostacemo uz vas generale, ne mozemo vas napustiti sada
-To mi sada sve pricate uzalud, bez vaseg vitestva , casti, hrabrosti i ponosa,bez vase svetlosti za nas sveti cilj, ne vredite mi ni za sta...
-Generale, sile Mraza su na pokretu!
Uzdahnuo je kao da je covecanstvo priznalo poraz i pogledao je u njihovom pravcu.
Neverovatna sila covecije zime hitala  je svojim zlobnim namerama.
General se okrenuo i izvadio svoj mac. Rune vatrenog bogoslova i dalje su plamile njihove oci. Krenuo je ka svojoj sudbini. Sva njegova armija odmah krenu za njim, odlucna u svoj zadatak i svoju ulogu. Toplina lepote ih je okruzivala a Sveta Svetlost Plamena im je umivala lica. Pogledao je svoje trupe jedan poslednji put i poklonio im osmeh. Zadnjim atomima dobrote i ljubavi ga je stvorio i potrosio ih ja na njih, njegovu krvnu bracu. Iskra se zapalila. Oci su im bljestale. Bili su spremni. General rece za sebe – Vatra ili nista. Neka mi Plamen bude svedok ovom pokolju za njegovu bistrinu.
Pohitase samouvereno ka nepirijatleju, ostavljajuci zigisanu zemlju svojim tragovima hrabrosti i odlucnosti. Pohitase macevi,o paljivane behu strele, prvi krici obojise ambijent. Njegova braca su padala, suze neizmernog bola sakrio je pod crnim suncem, pogledao je opet neprijatelja i zamahnuo macem. Videli su samo beskrajan ambis Zivota u njemu, pracen nezaustavljivom toplinom Svetog mu Plamena. Zavristao je od snage. Magla ga je verno pratila, njegova braca nestala u njenom zagrljaju. Bozanstveni dodir nistavila okruzi ga domisljato sa namerom da ga sakrije od njegove sudbine,o vaj poslednji put. Umirujuci vapaj magle dospe do njegovog sluha slusajuci pazljivo besedu njegovog propadanja.
-Generale, okruzih te u lepoti moje nistavnosti i u svetlosti mog sivila da te zaustavim u tvom pohodu.
General stade i dalje ispunjen plamenovima prkosno se namrstavsi prema bledilu oko njega
-Zasto si se usprotivila kraju jedne vecnosti, vecnosti mraza i samoce? Na svetoj sam duznosti da plamenim oganjima otopim sve ljudske tragedije skupljene preda mnom. Spremne za vatreno krstenje nasih grehova.
Magla je samo plesala sa vetrovima ne obaziruci se previse na Generalove reci, kad se napokon smirlila i bledilo bese pojacano ona rece:
-Ja behoh isklesana iz tmurnih oluja da kao duznost moje nistavilo prati velike epove i njegove junake. Da u mojoj oholosti preokrenem njihova srcad u strah i prezir prema hrabrosti, da kao veliki izrodi vaseg cilja pateticno pobegnu u moje prostranstvo. Generale uspeti necete, led je previse okovao vaseg voljenog, tezina lanaca je postala nepodnosljiva, sumanoto ce ga prokleti do dela vremena gde vecni velicastveni mrazevi hrane njegovu patnju i lome njegovu svest. Deo po deo dok njegove oci prestanu da sapucu i postanu jos jedan dasak plodnosti na Decembarskom cvetu, podsetnik na nekadasnju ljudsku lepotu.
General se samo osmehnu:
-Moja gospo, Bleda Tmino, ja se borim da taj Decembarski cvet zauvek obasja ovo polje pod crnim suncem, da koreni tog cveta isisaju nasu krv danas jer cemo za taj epitaf ljudskoj lepoti mi danas ispariti sve stihije Plamenove armije, da na tom cvetu zauvek obasjava nas danak nasem cilju. Borim se gospo da postanem taj cvet.
Velelepna tisina. Mekoca njenog milovanja i sladak dar na usnama iznenadi Generala i kratkom igrom vetrova ona mu odgovori:
-Ako je tako moj Generale, onda ce vasa tela ostati u delovima u Nistavilu,vasu zaduzbinu cuvace moje bledilo, vase krike sakrice moja Tmina.


Magla je nestala, neprijatelj i dalje stoji neprikosnoveno. Armije jurisase jednu na drugu u sukobu gde su i same oluje prestale da se oglasavaju ne zeleci da smetaju svetoj borbi ispod njihovih nebesa. Usledio je pljusak, sama nebesa su zalila junake.
Pokusavao je da se dovuce do nje ali sa svakim novim pokretom bol je postajao sve veci. Okrenuo se na stranu posmatrao je svetionike nebesa kako ga osvetljavaju. Disao je sa velikom tezinom. Vise nije imao snage. Plamen ga je jedino sada drzao u milosti. Zahtevao je Plamen od njega svu njegovu prisutnost. Trebao je da diriguje ovu simfoniju Plamena i Mraza. Nasmesio se.
-Sad neka moj Plamen udari na moje mrazeve, na moje progonitelje, na moje mucenike, da me napokon oslobode Ledenog trona samo ce da bude..
-Vatra ili nista.

8.

Eho dospe do njegovih usana. Tanke suze obojise lice. Krici armije koja se svojom toplinom neustrasivo borila protiv siline Zime dostizali su ga tako silno,tako neustrasivo. Prvi stihovi labudove pesme. Zeleo je da oplace svoju bracu, ali jecaji mu se sami ugasise pod bezdanom. Boginja ih je uhvatila osmehom. Kratke melodije njenih koraka postadose sve snaznije. Osetio je njenu blagodatu aromu. Pogledala ga je milo i zaljubljeno. Nemocan pod silinom njenom samo oglasi kratko odusevljenje njenom bozanstvenom lepotom. Kratak nagib i njene slasne usne spojise se sa njegovim. Prelep ples ukusa zahtevao je muziku. Osecao je snagu bogova i prezir covecanstva sto okusi takav dar, dar koji izaziva divljenje i mastu svakog smrtnika,  jer on ih doziva svojom snagom i svojim ukusom.
Melodija obojena uvenulom brigom nadjaca bojno polje. General oseti drhtaj. Oseti vetar. Oseti oluju. Pogledao je zbunjeno u predele koji su mu nadolazili moleci se Svetom Plamenu da je Silina koja im se blizi oronula od porodjaja. Molio se Vatrenoj pesmi da opeva njihovo propadanje. Molio se rodjenju novog Sunca da obasja plod koji je tek trebao da nastane.
Pogledao je svoju boginju, zeleci da kaze ista sto ima znacenja u tomovima logike i razumevanja. Nista nije uspeo da iskaze. Samo se divio njenoj pojavi. Odjednom njene slatke reci obojise predele:
-Zasto cutis moj viteze? Agonija te je tako, obojila. Njeni jecaji rasturise njegovo more i povredise mu cula.
-Zasto moj vitez pati, zasto sam ostala uskracena za tvoje najlepse umne darove, zasto ne mogu prici vrtu tvom?
Svaka rec njena delovase kao dar od sudbine. On stvori svoj prelep osmeh i kroz Agoniju rece:
-Oprostite mi, moja boginjo. Mraz je kaznio moj raj. Grandiozna borba se vodi u meni. Snage nemam da vam celu vecnost ispevam spev o vasoj lepoti, pogorsava se moje stanje. Bojim se da cu sa poslednjim dahom vetra koji ugasi moj vrt ja izbledeti pred vama umrtvljen sopstvenom ljudskosti. Vas ukus ostavi ceznju na mom bicu, nikad prestajacu glad koju ne zelim ikad da nahranim, koju..
-Smiri se viteze cas tvog junastva tek dolazi, novo se sunce u tebi radja i sprema da se nastani nad pokoljom tvoje brace, njihova labudova pesma ostade neispevana.
Zeleo je da joj odgovori ali novi krik izrastao je u njemu napomenjujuci ga da je bitka izgubljena da je simfonija opevala Ledeni tron, da se Mraz pocastvovao lesinama neopevanih. Da se Plamen konacno utihnuo.
General se povlacio. Posrnuo je pod Hladnocom.Okruzivali su ga njegovi saborci. Trula su sa svojom Majkom. Nestajali su pod urlicima Ljudskog besa. General napokon stade i naglo pade na kolena. Bilo mu je dosta. Vatrene rune su ga izdale. Toplota ljudskog srca je istrajala svoju snagu. Pognuo se u znak neverice. Kapetan Sile Mraza mu se podrugljivo smejao uhvatio ga je za kosu, podigao mucenicko lice i uneo mu se sa neverovatnom mrznjom:
-Generale, kako vam se svidja dodir hladnoce na vasoj kozi? Da li vam prija njeno milovanje pred vecno plivanje u reku Mrtvih? Gde ces do kraja ove vecnosti plivati sa izmucenim dusama, zauvek proklet svojom lojalnoscu ka Svetlosti plivati nem, gluv i kaznjen.
General se nije oglasavao.
-Zasto Generale, toliko postujete ljudskost uopste? Zasto braniti izumrle vestine umetnosti zvane biti covek? To je sada mit, legenda kojom se hrane samo budale i nesposobni. Boriti se za hrabrost, cast, ponos za uopsteno dobro? Generale tako sam mnogo ocekivao od vas, ali jedna stvar koju nisam ocekivao jeste da se borite za neke izmisljotine koje su izmislili lucidni ljudi davajuci im motiv da vekovima cine zlodela nad nasom rasom, vadeci se na ove pojmove da programiraju njihove cete da se slepo bore za ciljeve koji nikad nisu postojali u ljudskoj zaduzbini.
-Recite mi onda Kapetane, zasto onda prestavljati zlo, nemar, pakost, nemoral, odvratnost i izopacenost? Sta vas motivise dok Armijama Mraza razbijate zadnje svetilista humanosti? Sta vam hrani bice dok suzbijate ovaj rod u apsurd?
-Kranje je jednostavno moj Generale. Ne verujem u ljude. Ne verujem u njihove reci, u njihovu logiku, u njihov etar postojanja, u njihovu filozofiju. Predstavljam najodvratniju ljudsku osobinu ali takodje i najneverovatniju. Mizantropija moj Generale, cini ove jedinke neverovatno ponizavajucim kad ih gledas kroz cinicna sociva, kad im cujes monotone i bezlicne glasove kroz mizantropski sluh i kad osecas njihov opojni smrad nihilistickim mirisom. Oni su bolest ikakve logike postojanja, unistitelji svoje tvorevine, rak ove planete. Prateci takve tendencije ljudskim najlepsim darom – besom, oni su u stanju da ucine nezamislive stvari i da nam daju razlog zasto treba da ih unistimo iznutra jednog po jednog. Milosrdna akcija ako mene pitas moj Generale. Kad ih istrebimo svako ide svojoj obecanoj zemlji, neki u raj ,neki u pakao,neki u Valhalu, neki svojim Praocevima. Samo je jedna istina Generale, vi cete postati samo fragment, poslednji bastion ljudskosti protiv njegove sopstvene prirode. Kako tragicno. Zauvek osudjeni da plutate sa prokletnicima u bezbojnoj, okrutnoj sredini, gde nema svetlosti, gde nema zvuka.


Magla se polako i neometano spustala.Neprimetan odsjaj toplote zagreje Generalu ruku. Nasmesio se.
-Sada Generale na vasem kraju i na kraju vaseg cilja sta osecate sta mislite? Nahranite moju sujetu vasim bezazlenim mislima.


General ustade, pogleda Kapetana u bezzenicne oci, hladne kao i sama smrt u beskrajnom crnilu hladnih vetrova.
-Ja Kapetane, samo verujem da postanem jedan prost cvet, da ispijem vode ove zemlje, da okusim moju bracu koja su svoje Plamenove dali za covecanstvo, da kao cvet posmatram svoje obecanu zemlju, da priglim njene darove i njenu ljubav, jer cu ja opstati jer samo Ja Kapetane mogu opstati u umu zauvek. Da pod mojim ritmom reka svesti tece, da pod mojom komandom nebo prikrije um i kisa istopi sumnju jer Kapetane samo moj Plamen moze osvetliti ono sto je ovekoveceno tami, ono sto je zarobljeno u snegu, ono sto je Mraz zagrlio u vreme njegove hladne vladovine.
-Sta to pricate Generale, pobedjeni ste, covecanstvo je slomljeno, svi njeni darovi zauvek izgubljeni u nasim vecnim burama izgubljenosti ne raz..
-Novo se sunce radja Kapetane..
-Kako je to uopste moguce?!
-Vatra ili nista, moj Kapetane
Bozanstveno sunce otopi okove. Jecaji oslobodjenja prsnuse sa svakim novim otopom. Snezne i tuzne melodije zamenjene su notama oslobodjenja i pobede od strane violina i fanfara. Pustos bese osvetljenja. Armija Mraza pobedjena. Ledeni tron smaknut sa vrha uma u ambis poraza. Na slavnoj poljani gde se bitka odigrala spusti se nemilosrdna magla, sakri sva tela u nezaboravni zagrljaji prekri sve vecnim bledilom.
Otvorio je oci. Bio je sam. Njegove gospe nigde. Niceg nije mogao da se seti. Um mu je bio rasturen, raspadnut, degradiran. Misli presusile sa svog okeana. Ikakav osecaj bese nepozvan iz dubina njegovog izmucenog bica.Poceo je da koraca, nesvesno, bezumno, bezciljno. Koracao je bez ikakve strasti, ikakvog promisljanja. Postao je slepi vernik svog preostalog osecaja. Ceznja ga je terala da nesto pronadje, nesto sto je iscezlo sa ljubavnim vihorom te veceri, nesto sto je zauvek izgubio, nesto sto je cela njegova rasa izgubila. Koracao je do kraja njegovih dana bez ijedne jedine misli  da mu osvetli put. Za njega boljeg kraja nije moglo biti. On nikad nece znati sta sad lezi u pustari ispred njegovog vrta.
Boginja se zrtvovala za njegovo spasenje, dajuci mu svoje esencije i svoju zastitu da zivi srecno bez ikakve mizerije i bola do kraja njegovih pescanih satova. Preporodila se kao sunce koje sada greje tu pustaru, obojenu bledilom, nistavilom, okruzeno tihom tminom gde ikakav zvuk pocne da gubi svoje drazi i izgubi se u osecaju zeljenog mira. Jedan visoki cvet, bezbojan spektru imaginacije i boja prekorio se sudbini i cvetao je dugo vremena. Zadnji izrastak njegove rase. Bastion njegove lepote koja je sada sakrivena od njega samog. Vrt njegov zakljucan je za svakoga. Njegova boginja neprestano se seta kada ne hrani lepotu cveta u daljini. Po njenoj volji zakljucao sam ga od njega samog. Ona sada jedina uziva u njegovim darovima a on je osudjen na neznanje i beskrajno tumaranje u ljubavnoj ceznji. Imala je milosti pa mu je to barem ostavila, ostavila mu je taj slepi osecaj, koji je izgleda prokleo ceo njegov rod a oni ga ipak i dalje prate. Nikad mi zaista nece biti jasni. Cvet na svaku godisnjicu pobede poplavi i pobledi podsecajuci zemlju da ispeva zadnje stihove labudove pesme vojnika koji duse dadose za neostvareni cilj. Ostao sam u njegovom vrtu dok se nije vitalno ugasio. Boginja se svakim danom bavila istim stvarima. Njegov vrt je nevidjeno postovala i volela i nikad nije stigla da procita sve njegove tomove. Toliko je bio van svog vremena cak i kao jedinka bez razuma. Kada je preminuo sunce je nestalo iz njegovog vrta. Eksplodiralo je od tuge i gneva. To je prouzrokovalo njegovu poslednju rec da se iskaze nekad njegovom nepovratnom snagom
-Vatra...


Kad je boginja nestala, nadao sam se novoj igri, novim pravilima, novom ritmu. Ne mogu da se setim zadnjeg puta kad sam slusao prelepu filharmoniju njegove duse obojenu svim bojama koje vam imaginacija moze dozvoliti. Odsekao sam cvet i stavio ga u centar vrta, nekad gde je velelepni plamen buktao takvom ljudskom silinom da biste pomislili da ga nikad nijedan Mraz nece osvojiti. Magla je ostala verna Generalu i svoje avetnilo beline i nistavila nije sklanjala sa zemlje dok nisam cvet odsekao iz korena. Zatim je i ona sa svojim vetrovima otisla da otplace svoju dugu neiskazanu tugu. Kad sam polozio cvet na centralni altar rekao sam tiho tako da me je moj sopstveni glas najezio:
-Zao mi je Generale, Vatra je nestala, za njom je samo ostao pepeo secanja i neizmerne tuge, ostalo je mukotrpan ambis poraza.


Neverovatnu snagu sam skupio da bih to izrekao mom vodji. Onom koji je otisao u zaborav za bolje dobro svog voljenog, voljenog koji je nekada tumarao svetom bez ikakve volje i ikakve zivotne energije. Reka svesti je presuila, Okean misli se zamutio i nestao. Sve je umrlo. Nada je napokon umrla. Sad cekam da me groteskno crnilo odvuce u najodvratnije dubine ljudske odvratnosti, patnje i beznadja. Ludilo? Tastina? Nada? Logika? Sve to postane beznacajno kad zadjete u tamne kutke ljudskog oronulog uma. Ocekujem moju presudu, ravnodusno kao poslednji umni putnik humanizma. Nek nam Sunce jednog dana opet osvetli lepotu. Biblioteka zakljucana, vrt spaljen, nekakva uteha je u tome sto nece razumeti njegove tomove. Poslednja uteha za kraj. Crni ambis me doziva. Jecaji prokletih me prate.Covecanstvo je propalo.

[Ukronija]

Gospodine Fagbalse,

Čujte, ja sam ovo probala da iščitam sve odjednom, ali mi ne ide, pre svega zbog lošeg formatiranja (ajd da oprostim ošišanu latinicu koja, takođe, otežava čitanje). Hajde malo razdvoj pasuse, smanji font na normalan, uvuci, možda, prvi red svakog pasusa, kad je tekst već toliko dugačak.

Ako ti ne smeta, komentarisaću po nekoliko pasusa, pa dokle stignemo:

Sa neverovatnom patnjom je posmatrao radjanje novog dana, dok su mu nezaustavni suncevi zraci iritirali oci i oslikavale njegovo pateticno i mizerno stanje. Pogled pun prezira  i odvratnosti bacio je na celu spoljastnost van njegovog prozora, njegove sigurosne kapije, na svu prirodu koja prkosi talasima vremena, na tamno, bledo, izopaceno nebo koje je izglasavalo njegovu unutrasnju prazninu  i ravnodusno drzanje, i na kraju, na svakog pojedinca ljudskog roda.
Biti mizantrop? Da, nista lakse. Biti usamljeni mucitelj, krvnicki progonitelj svega ljudskog, tu se lako pronalazio, tu se i jedino pronalazio, u svetu punog gneva, sveobuhvatne mrznje, dalekovitog prezira i kranje iritiracujeg egoizma. Kakav svet takvi i ljudi ili u ovom slucaju jedinke sa blagim razumom i sve manje prisutnim zivotnim moralom i humanistickom intrigom.

Evo ovako: jake slike u glavi (uticaj filma, opet?), odličan smisao za ironiju, cinizam. U stvari, ovaj uvod bi me odmah privukao na čitanje cele priče jer ima sjajnu oštricu, ali evo zašto je, ipak, nisam pročitala:

1. "Neverovatna patnja" - nije pogrešno, ali me je odmah na početku zaustavilo u mirnom i tečnom čitanju: kako izgleda neverovatna patnja?

2. "Nezaustavni sunčevi zraci" - drugi zastoj. Mislio si na nezaustavljive?

3. Oslikavale" - ovo je veliki zbun i totalno zaustavlja čitaoca u njegovoj nameri da tvom, neosporno dr hausovskom pristupu, da šansu . Ko je ovde tačno oslikavao? Pogrešio si rod? Ako su to zraci, oni su oslikavali.

4. Kakvo je to "patetično stanje"? Prepričao si stanje, umesto da nam ga opišeš, pa da mi sami zaključimo da je patetično. Ljudi različito definišu patetičnost.

5. Hm, "pogled pun odvratnosti". Znaš, odvratnost je uvek u relaciji sa načim/nekim. Odvratnost prema nečemu. Ovde nema te relacije, pa je izraz malo zbunjujuć.

6. "Spoljaštnost" - nisam sigurna da li je tipfeler, ali je "spoljašnost" pravilno.

7. "Njegovo" - zamenica koju si tri puta upotrebio u istoj (predugoj) rečenici. Pročitaj je naglas, da vidiš kako zvuči.

8. Drugi pasus je mnogo bolji. Sviđa mi se njegova krvoločnost prema ljudskom rodu.  Ipak - "dalekovit" nije reč (evo, Džejp neka proveri u rečniku  ). "Dalekovid", pre. No, ako upotrebimo ovu reč, postavlja se pitanje šta je "dalekovidi prezir"?

9. "Životni moral" -  a je l' postoji samrtni moral?  Nema potrebe da pišeš "životni".

10. Šta je, u ovom kontekstu, "humanistička intriga"? Nejasno.

Eto. Sledi nastavak. Sviđa mi se ton priče.

[Gaylord Fagballs]

hvala uopste sto se trudis da iscitas ovo, pretpsotavljam da je naporno posto je veoma dugacko necu sad citati sta si mi sve sipravila ali raduje me sto vec imas toliko komentara, ja bih je rado stavio u word tekstu ili pdfu ali forum ne dozvoljava

[Ukronija]

Toliko komentara? Ništa ti još nisi video, Gejlorde. 

[Gaylord Fagballs]

hahaha bring it on

[Ukronija]

I will. 

U međuvremenu, baci pogled na Sagitinu radionicu pisanja - u narodu poznatiju kao Štavionicu  i razmotri učešće. Ne može da škodi, a neki kažu i da je korisno. 

[Stipan]

E, moj Gaylorde, D. ti je bila mnogo milosrdna. Ja sam pročitao prvu rečenicu i da ti kažem da ovo nikad kod mene ne bi prošlo, ni u najluđim snovima.
Toliko, a ti pročitaj šta ti je D. rekla o formatiranju teksta, pa ćeš možda i shvatiti šta sam hteo da ti poručim.

[Gaylord Fagballs]

um ok, zao mi sto ti se vec odmah na pocetku ne svidja, ali ako ti nije tolika muka da procitas i nesto mozda mi nadjes jos neku kritiku sem formatiranja teksta

[Meho Krljic]

Pa, ja sam samo preleteo kroz prvih par pasusa i izrazito se primećuje prepričavanje i stil koji se upinje da bude ekspresionistički ali se u time često sapliće i kreira slike koje nemaju smisla: talasi vremena kojima priroda prkosi možda nešto i znači ali ne u drugoj rečenici teksta koji počinje rečenicom u kojoj autor koristi čak tri epiteta da opiše protagonista kako čitalac ne bi morao da iz nedajbože pripovedanja saznaje stvari o njegovoj patnji i generalnom stanju.

Dalje sam skrolovao i na preskok birao random rečenice. Ova je polomljena: "Eho jedan od njegovih mnogobrojnih krvnickih unistitelja  je omrazen sto cini najgoru stvar koju on uvek zeli da ignorise – da je sasvim sam. "  Eho "čini" da je junak "sasvim sam" - meni to nema smisla. Kasnije, dole se pominje eho koji dopire do njegovih usana. Ušiju, možda?

Onda kasnije: "Umirujuci vapaj magle dospe do njegovog sluha slusajuci pazljivo besedu njegovog propadanja." Sluh je čulo, generalno ne može do njega nešto da dopre, pre do organa tog čula. Pritom, iz konstrukcije rečenice ispada da vapaj magle sluša besedu njegovog propadanja, što ne znam ni šta bi značilo niti imam ideju ko tu besedu besedi.

No, sav taj izlomljen kvaziepski kvaziekspresionistički stil na stranu, prepričavanje je meni ono što mi najviše smeta i odbija me od čitanja.

[Gaylord Fagballs]

hmm steta zao mi sto ti se toliko ne svidja, hvala sto si uopste ista procitao

[Meho Krljic]

Ma, dobro, ovo je radionica, važnije je da shvatiš zašto mi se ne sviđa nego da me zadovoljiš.

Prepričavanje je jedan od najčešćih problema mladih pisaca, koliko umem da se razaberem. Izražavanje u slikama je teško. Očigledno je da ti tu imaš ambiciju da se baš tako izražavaš, ali treba se tu razabrati kako da oslikaš scenu umesto da je prepričaš. Nisam pisac ali mislim da je jedan od trikova uvek da se zapitaš ko bi bio taj koji scenu vidi i šta sve on može u sceni da vidi i da se ne mičeš iz njegovog rakursa. Konkretno, posmatrač scene iz prvog pasusa ne može da "vidi" stvari kao što su "neverovatna patnja" i "patetično i  mizerno stanje". To su epiteti koji mogu biti korišćeni u refleksiji, ne u pripovedanju. Dakle, ako bi želeo ovakve epitete, radi "mirisa" teksta, ta scena bi morala da bude bukvalno pričana od strane nekog ko ju je prvo video a zatim, kasnijim uvidima u unutarnji i spoljni život junaka, zaključio da mu je stanje mizerno (unutrašnji epitet) i patetično (spoljašnja vrednosna ocena koja uzima u obzir odnose sa drugima) a patnja neverovatna (ostvario je uvid u stepen patnje i može da je uporedi sa drugim patnjama kojima je svedočio). No, ovde je to bačeno na čitaoca iz perspektive sveznajućeg naratora i nema efekat koji se želi.

Drugim rečima, prva rečenica bi u teoriji, sa istim mirisom mogla da bude preoblikovana u nešto nalik na ovo, da se zadrži raspoloženje ali da se čitalac ne ponižava prepričavanjem:

"Danas dobro znam Dragana i znam kroz šta je prolazio i tog jutra. Znam kakva je neverovatna patnja morala biti posmatranje osvita novog dana. Tih do krajnje zlobe iritantnih zraka sunca na kapcima koji ih očigledno nisu mogli zaustaviti. Tog utapanja u mizeriji, u patetici koje je sam prizvao u svoj život, kojima je bojio svaki svoj budni trenutak" ITD. ITD.

[Ukronija]

...aaand this is why we can't have nice things.  Zezam se.

hmm steta zao mi sto ti se toliko ne svidja,

Ma nije šteta. Kada napišeš tekst, napravi kritički otklon u odnosu na njega. Odreci ga se, nije on tvoje dete, ni realizacija tvog ega. Samo neki tekst koji treba i može da pretrpi hiljadu ispravki, jer glavni cilj nije da zadovoljiš ego i da te hvale (što verujem da znaš), već da preneseš poruku, da tvoj tekst svima bude jasan (dobro, tu je, na primer, Džojs imao protekcije ali ti nisi on). To svi prolazimo i to uvek kada napišemo nešto novo, i to bez obzira na to koliko smo vešti. Nisi jedini.

Istina je da sve prepričavaš. Mi smo ovde dosta pričali o razlici između prepričavanja i pripovedanja i zašto je ovo prvo loše. Treba da ostaviš prostora čitaocu da sam zamisli slike oko tvojih reči, treba da ga navedeš, a ne da ga sprovedeš. Ne posmatraj radnju svoje priče ili romana kroz svoje oči. To uvek vodi prepričavanju. Prelazi iz lika u lika, posmatraj svet iz teksta kroz njihove oči, dopusti im da upoznaju jedni druge i taj svet, dopusti im da izraze utiske o tome, da grade i imaju odnose (hehe )... Nemoj da namećeš svoje vizije i definicije patnje, pusti da čitalac sam shvati da neko pati, a ti opiši situaciju, konverzaciju, događaj iz kojeg ćemo nedvosmileno da zaključimo da neko pati.

Meho ti je dao lep primer uvodne rečenice. Primećuješ da je lika koji pati opisao kroz tuđe oči (onog koji zna Dragana)? E, to. Za početak i vežbanje.

[Stipan]

hmm steta zao mi sto ti se toliko ne svidja, hvala sto si uopste ista procitao

U stvari, Meho te je pohvalio. Nisi video kakve je primedbe imao na moje priče.

Ponekad je pametno pažljivo pročitati njegove kritike...

[pokojni Steva]

Greškom svratim da vidim šta ima, kad ono, sve tri spodobe su još uvek tu, sovjetuju 

[Meho Krljic]

 

Krenuo si na neki drugi forum Znaka Sagite, sa nekim pametnijim spodobama, kad ono, skliznuo ti prst i evo te među nama  Dešava se. Nadamo se da nismo suviše pokvarili raspoloženje čitaocima sovjetujući jednog punonadežnog pisca u pokušaju na svoje amaterske načine.

[Linkin]

Gle, baš danas čitajući ove Mehine konstruktivne savete dođe mi u pamet ono Stevino (pokušaj parafraze) "nisam ti ja ovde (na radionici) da ti objašnjavam i da te učim, ako ti to već sam ne znaš" (kraj pokušaja parafraze) 

Pomislih, šta radi sad taj čovek, jel i trunku pozitivnije ustrojen? Kad ono jok, isti mrak... 

[Dybuk]

Meho-Buda. Auh.

Morala sam da uletim, 'ko tebe kamenom, ti njega lebom', neverovatno

[Meho Krljic]

Ma, dobro Steva je stari veteran foruma i radioničarskih rasprava i uvek je zvučao kao da veruje da samo dete koje samo počne da pliva kad ga baciš u vodu vredi da se dalje uči. Sve je to legitimno.

[Dybuk]

Ok, ali ipak - Buda.

Carry on. Izvinjavam se na upadici.

[Ukronija]

Agota je stvarno VJEŠTICAAA 

... što bi reko, Steva Lazin Ljuštikin "UDRI, NE ZALI"!!!!!!!

[Ukronija]

da samo dete koje samo počne da pliva kad ga baciš u vodu vredi da se dalje uči. Sve je to legitimno.

Ma, nek pliva on kud i kako hoće, nego je došao po savet, a mi bili ljubazni da kažemo šta mislimo. Da li će on to da prihvati ili da s' tim obriše pozadinu, to je samo njegova stvar. Mi rekli šta imali, iz sopstvene, fakat, amaterske perspektive (dobro, neki su iskusniji, kao Meho), ali to se, valjda, i podrazumeva. 

[Meho Krljic]

Nego, da damo još po koji nestručan savet bratu metalcu koji se potrudio da sve ovo napiše i ponudi nam ga na analizu...

Gledam ovaj poetizovan stil i vidim da tu zaista fali čitanja, kako drugih, tako i sebe. Recimo: "Misli presusile sa svog okeana. Ikakav osecaj bese nepozvan iz dubina njegovog izmucenog bica."

Šta bi značilo da su misli presušile sa svog okeana? Nagađa se da slika hoće da kaže kako su misli nekada bile brojne, tako da bi simbolički mogle da se prikažu okeanom, a sada ih nema, kao da je okean presušio. Ali rečenica to ne kaže. Presušile su misli. A te misli su bile "na" okeanu (jer su "sa" njega presušile) pa se onda nešto desilo i njih više nema, a okean je i dalje tu. Dakle, za mene je to neuspela slika koju treba preraditi u nešto lepše.

Ovo drugo je još nejasnije. Deluje kao parodija kojoj je trik da gramatička pravila autor shvata poput kompjutera: želi se da se kaže da nikakav osećaj više ne postoji u protagonisti, pa se izbegava dupla negacija i ide se na "ikakav" i "nepozvan". Tehnički, pretpostavljam, možda prihvatljivo, ali stilski neprihvatljivo. Generalno, pasiv ("beše nepozvan") koga autor često i rado koristi je nešto to treba upotrebljavati samo u vrlo određenim situacijama. Obilato koršćene pasiva obezličava tekst i čini ga ružnim za moje oko. A ima ga ("Snezne i tuzne melodije zamenjene su notama oslobodjenja i pobede od strane violina i fanfara." "Rodila se zelja, nastanio se cilj." itd.)

Opet, tekst je u velikoj meri nameran da osvaja visokoparnim stilom punim jakih iskaza i slika (pominje se feniks, jedna jedina rečenica koristi sledeće epitete "velelepne, vanvremenske majstorskim") i poražava samog sebe njihovim gomilanjem. Ovo me malčice podseća na to kako su izgledale priče koje je Lejla Samaraj onomad kačila na ovaj potforum, i kod nje je postojao taj ekspresionistički impuls da se svaka jaka slika nadogradi još jačom, da se poremete i mehanika i termodinamika kako bi se čitalac na silu potčinio snazi teksta i ja mislim da je to nešto u šta smeju da se upuste samo jako izgrađeni pisci. Pošto drug Gaylord često ima promašaje u rodu i padežu (jer koristi kompleksne rečenice koje kasnije ne pročita pažljivo.) mislim da on još nije jako izgrađen i da bi možda zaista trebalo da prvo nauči da puzi pre nego što prohoda i potrči. Da bi trebalo da odabere jednu scenu iz ove priče i pokuša da je ispiše tako što će uzeti fiksiranog naratora - neka je i sveznajuć ali da se pripoveda kao da je on u prostoriji sa protagonistom, da razmišlja o tome šta čitalac, koji stoji u sceni u čizmama naratora može da zna o akterima, kako da predstavi sav taj bogati unutarnji život koji protagonista ima a da ne posegne za čitanjem njegovih misli. Da koristi jednostavne slike i o svakoj se zapita "da li ovo fizički ima smisla?" pre nego što je fiksira u tekstu (dakle, recimo, sunčevi zraci mogu da iritiraju očne kapke ali misli ne mogu da presuše sa svog okeana).

[Stipan]

Greškom svratim da vidim šta ima, kad ono, sve tri spodobe su još uvek tu, sovjetuju

Koja budala, jebote Alah!

[džin tonik]

svidja mi se naslov, iako nije originalan, sto bi bilo tek solidno za parodiju na potencijalno izvorno djelo, no ovako...

[scallop]

Greškom svratim da vidim šta ima, kad ono, sve tri spodobe su još uvek tu, sovjetuju

Koja budala, jebote Alah!

Pa, šta? Tvoj delokrug savetovanja je "Od oblovine do tiskovine." Skoro ko Pupin.

[Linkin]

svidja mi se naslov, iako nije originalan, sto bi bilo tek solidno za parodiju na potencijalno izvorno djelo, no ovako...

Pa ovako je još prigodnije. Jedina objava koji se 100%-tno pridžava teme zadate naslovom na celom forumu.

[Stipan]

Pa, šta? Tvoj delokrug savetovanja je "Od oblovine do tiskovine." Skoro ko Pupin.

Zašto li me ne iznenađuje što braniš svog kućnog prijatelja?
Uostalom, ja i nisam nikog savetovao. Sve što sam mu rekao je da s ovakvim pristupom nijedan urednik neće ni pogledati njegov tekst. Imaš li neku primedbu na to?

[Gaylord Fagballs]

hvala svima na komentarima, ovakve kritike su mi itekako bile potrebne, i sa vecinom se itekako slazem, primetio sam neke greske u mom pisanju kojih ni sam nisam bio svestan, nadam se da cete jos nekih komentara imati

[Meho Krljic]

Pa, utisak je da ti nemaš mnogo strpljenja da čitaš ono što si napisao, pa onda verovatno pomaže kad te neko podstakne da pažljivo čitaš svoj tekst. Onda verovatno primetiš i greške u rodu, padežu, broju itd. koje na letimično preletanje nisu upadljive jer pažnju odvlači sav taj ambiciozni vatromet reči. Ti sve gori, topi se, leti...

Što je sve okej, jasno je kakvu prozu ti želiš da pišeš i to treba podržati. E, sad, pošto ja ne znam drugačiji put, mislim da je najpametnije ići korak po korak, dakle, osnovne pripovedačke veštine navežbati pre nego što se u jedan korektan opis scene počnu ubacivati ti uzleti slika i metafora...

[Gaylord Fagballs]

ako mi verujes ja sam ovu pripovetku prelazio ne znam ni ja kolko puta, sto je sasvim normalno za svkog ko napise nesto. Toliko sam stvari prepravljao da mi je na kraju vise i postalo zao ejr bih promenio previse, ovako jeo na ostala u tom nekom obliku kako sam ja pisao i soecao se kad sam imao 17 godina. Daleko od toga da ja mislim da je ovo uopste dobro, nego ta neka sentimentalnost me je sprecavala da je previse menjam

[saturnica]

ako mi verujes ja sam ovu pripovetku prelazio ne znam ni ja kolko puta, sto je sasvim normalno za svkog ko napise nesto. Toliko sam stvari prepravljao da mi je na kraju vise i postalo zao ejr bih promenio previse, ovako jeo na ostala u tom nekom obliku kako sam ja pisao i soecao se kad sam imao 17 godina. Daleko od toga da ja mislim da je ovo uopste dobro, nego ta neka sentimentalnost me je sprecavala da je previse menjam

Biti sentimentalan na vlastite uratke, losa je osobina, neke stvari naprosto treba muski otpustiti, osim toga dodatan problem kod tebe je sto se ocito boris i s disgrafijom. Nisam sigurna ukljucuje li to i disleksiju. A to opet povlaci problem s nedovoljnim citanjem. A nedovoljno citanje znaci naprosto slabo pisanje. Ukratko receno.

[Meho Krljic]

ako mi verujes ja sam ovu pripovetku prelazio ne znam ni ja kolko puta, sto je sasvim normalno za svkog ko napise nesto. Toliko sam stvari prepravljao da mi je na kraju vise i postalo zao ejr bih promenio previse, ovako jeo na ostala u tom nekom obliku kako sam ja pisao i soecao se kad sam imao 17 godina. Daleko od toga da ja mislim da je ovo uopste dobro, nego ta neka sentimentalnost me je sprecavala da je previse menjam

Dobro, ovo svakako i deluje kao rad sedamnaestogodišnjaka.

A to što si ga zakačio ovde sugeriše ili da želiš da ga menjaš ili da na osnovu komentara preispitaš svoje spisateljske veštine za neke buduće radove, tako da, sentimentalnost nek ostane za ovaj tekst koji onda služi za učenje, a naredni radovi treba da pokažu kako učiš.

[Gaylord Fagballs]

definitivno ovo drugo da vidim dal uopste da i dalje pokusavam da se bavim time, itekako zelim da naucim nesto ako sam i sposoban za to

[Ukronija]

Sposoban si sigurno (bar u onim aspektima koji isključuju volju i marljivost), al' moraš da budeš uporan, da mnogo čitaš i pišeš, Fagbals Gejlorde.

[Meho Krljic]

I da promeniš ime. Ovo malo vuče na homoseksualnost.

[Ukronija]

Meni se svidja. 

[Meho Krljic]

Žene vole gej muškarce, ništa tu nema sporno.

[Ukronija]

Ma ne to. Duhovito je. 

[Meho Krljic]

Na jedan Sautpark način.

[džin tonik]

uz opasnost da se sad autujem, ok, pazite, u narodu postoji pozamasan postotak gej-populacije, znaci, logicno bi bilo preslikati i na forum: ok. je li biti gej nesto sto prezirete? covjek se kao takav rodi, nekad dodje tek kasnije do izrazaja, ali nije to izbor.

[Gaylord Fagballs]

ja licno nisam, ali stavio sam to ime jer mi je jednostavno smesno, svuda se skoro tako potpisujem i ja licno nemam nista protiv svako nek radi kako mu volja

[Ukronija]

 

Opaki su zosko i Meho. 

[džin tonik]

@gf: meni je osobno nick lijep i simpatican, oprosti ako se ti osjetio prozvan, nisu svi strejt, a neki nam to uporno suptilno guraju pod nos kao ne znam sta bitno ili prezirivo.

[Ukronija]

Hm..       Dobro, opak je Meho. 

[Perin]

Sa neverovatnom patnjom je posmatrao radjanje novog dana, dok su mu nezaustavni suncevi zraci iritirali oci i oslikavale njegovo pateticno i mizerno stanje. Pogled pun prezira  i odvratnosti bacio je na celu spoljastnost van njegovog prozora, njegove sigurosne kapije, na svu prirodu koja prkosi talasima vremena, na tamno, bledo, izopaceno nebo koje je izglasavalo njegovu unutrasnju prazninu  i ravnodusno drzanje, i na kraju, na svakog pojedinca ljudskog roda.

Dakle, prvo da kažem da je Meho bolji čovek od mene.


Ali evo, ja ću na primeru prvog pasusa da skrenem pažnju piscu u pokušaju na nekoliko stvari.


Prvo.


Dakle, ti si rekao da si ovaj tekst prečešljao stotinu puta, ali iskreno, ja to ne vidim. A zašto? Pa, nisi se potrudio da tekst napišeš sa ČĆŠŽĐ, nego si priču ostavio napisanu na engleskoj latinici. U redu, mogao bih to prihvatiti kao pismo za post na internet forumu, ali kao pismo  za priču koju postavljam na internet gde će narod da provodi vreme čitajući šta sam napisao, pa, iz neke ljubaznosti prema tim čitaocima bih se potrudio da priču napišem kako dolikuje. Neko bi mogao reći da ne poštuješ čitaoca i onda i taj čitalac može doći do sledećeg zaključka: zašto bih ja pročitao tekst u koji i sam pisac nije uložio truda i da barem isti napiše sa ČĆŽĐŠ?


Drugo.


rečenice koje sam  podebljao su ili rogobatne ili gramatički neispravne ili su tipfeleri. Ovde je u pitanju samo prvi pasus od nekoliko rečenica i ja ne mogu da verujem da si priču sto puta pročitao a da u prvom pasusu nisi primetio da si napisao spoljastnost,  sigurosne. 


Takođe,


nezaustavni (možda: nezaustavljivi?) sunčevi zraci su mu iritirali oči i OSLIKAVALI (a ne oslikavale) njegovo duševno stanje ili šta već. Takođe, ne ide izglasavalo, nego NAGLAŠAVALO. Još da kažem da je poslednja rečenica u ovom  pasusu posve  nejasna i da se sama bit rečenice pogubila  negde usput. Dakle, uopšte ne razumem šta su njome hteo da kažeš. U nekom od prethodnih postova, Mehmet je već pomenuo ovo o čemu ja zborim: o tome da nešto napišeš a čitalac uopšte ne može da shvati šta si hteo da kažeš.


SAVET:


Vidiš, mlađarija danas mnogo kucka po fejsbuku, forumima i na drugim virtuelnim mestima. Ja to vidim kao savršenu priliku da vežbam gramatički ispravno pisanje (ne mislim sad da treba da paziš na svaku reč ili tako nešto ali mislim na to da iskoristiš pisanje postova i fejsbuk poruka i statusa kao vid dobrog načina vežbanja pisanja). Dakle, nakon kraja rečenice potrudi se da staviš tačku, pa i na bezveznim postovima na forumu ako treba. Stavi veliko slovo na početku rečenice. Svoje gramatičko umeće možeš mnogo popraviti na taj način.


Takođe (a to govorim svakome, ponavljam se kao papagaj) ČITAJ. Dobar pisac je prvenstveno pažljiv čitalac. Čitaj dobru literaturu. Mladež pročita Harija Potera ili Gospodara Prstenova i smatra da je to posve dovoljno da se napiše baš tako dobra i popularna knjiga, da se osmisli neki super svet i tako dalje i tako bliže. NE! Čitaj klasike, čitaj ono što te teraju u školi da čitaš, čitaj, čitaj, čitaj, čitaj do četrdesete pa se onda pisanju posveti.


Dakle, nemoj ovo shvatiti kao napad nego kao konstruktivnu kritiku koja zna da zaboli, priznajem

[Ukronija]

Mehmet je već pomenuo ovo o čemu ja zborim:

U stvari, ja sam pre tebe napisala to o čemu zboriš, sve sa boldovanjem (istih) reči u pasusu. Zar je zaista bilo potrebno ubijati ovog mladića u pojam ponavljanjem komentara? 

Chill, people. Dajte našem Gejlordu prostora da se sabere, udahne vazduh, povrati samopouzdanje. 

[Gaylord Fagballs]

ma opusteno, sve je ok, ja se samo nadam da ce neka hrabra dusa moci da procita ceo moj tekst jer ako nesto ja licno mogu da kazem za njega a da je pozitivno jeste da sam malo vise ponosan na drugu polovinu teksta

[saturnica]

I da promeniš ime. Ovo malo vuče na homoseksualnost.

i meni je to odmah palo na pamet, ali rekoh, hajde da budem pristojna i to prešutim.

[Stipan]

Moš' misliti... Saturnica će da prećuti nešto...