Unazad i Folder: Baba Vanga Case

[D.]

Džaba. Ja imam mišljenje o temi i načinu na koji se na temi piše, a ne o knjizi. Knjigu neću pročitati (u skorije vreme) i zato nemam mišljenje o njoj. Ali bih volela da pročitam tuđe. A to se, izgleda, neće desiti jer se smišljaju izgovori da se o romanu ne napiše ništa. Prazna tema.

[dark horse]

Ne postoje samo dva izbora. Da umeš da napišeš nešto suvislo, to bi ti bilo jasno i ne bi verovao u dva izbora kojima Boban troluje. Ali ti ne možeš da dobaciš dalje od toga i zato si od teme napravio smaračinu.

Ma da, dok ti i Boban vrištite da se čepim scallopu za jednu polurečenicu koju sam napisao?... neka, fala... radije ću komentare ostaviti za scallopa... za njega bar nemam sumnju da je roman pročitao...

[D.]

Onda prestani da kenjaš ovde i pošalji skalopu svoj komentar. Mi ostali bismo da čitamo suvisle stvari na temi.

[dark horse]

Ja stvarno ne razumem šta ti tražiš na ovoj temi... ali dobro, ne razumem ja niti bilo šta drugo vezano za tebe... 

[D.]

Analizu romana Unazad. Rekla sam deset puta.

[scallop]

Linkine, i ti si seronja. Pročitaj i napiši bilo šta o UNAZAD. Natezanje sa D. ostavi za lične odnose.

[dark horse]

Nažalost, ne putujem za Milano. Odloženo. 

[angel011]

Nažalost, ne putujem za Milano. Odloženo. 

Zbog korone?

[dark horse]

Nažalost, ne putujem za Milano. Odloženo. 

Zbog korone?

Yup... na neodređeno.

Italijani sa kojima sarađujemo, tj. ljudi zaposleni u italijanskoj filijali moje kompanije ni ne idu na posao, rade svi od kuće preko VPN.

[Boban]

Teraš me da se ponavljam. Na Bobanovo "javno napadni scallopa ili ispadni šlihtara" odgovorio sam da pristajem, ali da prvo hoću isto za neki njegov roman. Šta ti nije jasno?
Kukavički mi nije odgovorio na izazov i sad me ti napadaš da JA nemam muda... e, kad bi tako bilo u životu... to ima samo na SAGITI...

Ja stvarno nisam poverovao da si ozbiljan.
Recimo Živosahranjeni; to je toliko superioran roman u odnosu na Unazad da nema razloga da se porede, možda Grbovnik, deonekle, pod određenim uslovima može da se smesti u istu rečenicu...

[scallop]

O čemu je "Živosahranjeni"? Ko je živosahranjen? Jel' to nešto o fudbalu u Splitu ili o Pekićevim Drevnim koji se šibaju na Hitrou aerodromu? Ili na nekom mostu u pripizdini? Ti nisi ništa smisleno napisao u XXI veku. Mogao bih da ti organizujem kurs o savremenim temama i pisanju.

[scallop]

Najbolji domaći SF roman XXI veka. Jedan pisac, tri pripovedača, dva romana. Priča koja se iz daleke budućnosti pretače u sadašnjost. Pisac se suočava sa rizicima sopstvene imaginacije. Samo za zrele čitaoce.

[D.]

Nemojmo učiti decu da se naš rad promoviše pljuvanjem tuđeg.

[scallop]

Promašila si topik.

[D.]

Ono što ja čitam ovde je da uporno omalovažavate Bobanov opus da biste izreklamirali svoj i apelujem na decu i omladinu da to nije ispravan put.

[Boban]

ali zar odavno nismo zaključili da su sva deca i omladina otišli odavde... pa ti si bre ubedljivo najmlađa ovde, a već se ne daš obmanjivati...

[scallop]

Jel'?

Povodom ovoga:
Recimo Živosahranjeni; to je toliko superioran roman u odnosu na Unazad da nema razloga da se porede.

[D.]

Ima mladih, naiđu, čitaju neulogovani. Svako za svoj opus treba da se izbori na fer način. Već sam rekla da su poređenja nemoguća.

[scallop]

U životu nisam video toliki napad na knjigu pre nego što je napisana, a odmah pošto sam odbio Bobana kao izdavača.
D. ti ovde služiš samo da Boban ima nekog neravnoporavnog za istresanje. Sa mnom je mnogo teže.

[D.]

Ja ovde ne služim nikome i ničemu. To vaš patrijarhalni mentalitet izgovara iz svih vas, pa vam žene uvek nečemu služe. Zato i nemate dobrih i pamtljivih likova i junaka, sebični ste i egocentrični i ne vidite druge. Ali to je druga priča, ovde je priča da je Boban dobar pisac, da nema razloga porediti vaš i njegov opus, da vas je, realno, on načinio piscem jer vas je objavljivao, branio, gazio druge zbog vaših emocionalnih ucena i promovisao i da treba igrati fer (što je nešto što većina stare garde očito ne zna, ali hajde da ipak napišemo zbog mlađih naraštaja). Vaše nezadovoljstvo nije problem ovog foruma.

[dark horse]

a odmah pošto sam odbio Bobana kao izdavača.

A da vi ipak odaberete Bobana kao izdavača novog izdanja romana i sebi i nama olakšate presecajući gordijev čvor, pošto je očigledno samo to razlog što se ovaj roman javno pravi "prokletim", tj. nečitljivim?

[scallop]

Zbog neulogovane dece: Imam tekstove objavljene pre nego što se Boban rodio.

[scallop]

a odmah pošto sam odbio Bobana kao izdavača.

A da vi ipak odaberete Bobana kao izdavača novog izdanja romana i sebi i nama olakšate presecajući gordijev čvor, pošto je očigledno samo to razlog što se ovaj roman javno pravi "prokletim", tj. nečitljivim?

Nema šanse. Napada on mene i kad me objavi.

[Boban]

Zbog neulogovane dece: Imam tekstove objavljene pre nego što se Boban rodio.

ipak, faktografija kaže da si prvu sf priču objavio u izdanju gde sam ja bio urednik, a ja sam u tom trenutku već imao tri objavljene SF priče.

[Boban]

U životu nisam video toliki napad na knjigu pre nego što je napisana, a odmah pošto sam odbio Bobana kao izdavača.

ali te dve stvari nemaju veze jedna s drugom... meni je bilo svejedno, hteo sam da pomognem, ti nisi shvatio moju šalu i nikom ništa... knjigu napadamo jer ne valja i jer je nečitljiva, a ne zato što je izdavač ovaj ili onaj.

[scallop]

knjigu napadamo jer ne valja i jer je nečitljiva,

Jeste li vi neki pokret? Organizuj javne proteste. Naravno da je nečitljivo jer nisi čitao. Ja nisam sakrio nijedan negativni prikaz, ali ni pozitivne. U manjini si, probaj sa Boškom Obradovićem. Ti bi da dobiješ sa 3:0 (parforfe).


Ponovo napominjem da ne priznajem mantre o brojnosti likova. Brojte svoje likove.

[dark horse]

Ja nastavio da čitam i sve mi je jasnije što scallop ovoliko pizdi na negativnu kampanju protiv knjige. Pa ovo je apsolutno remek-delo, ultimativna naučna fantastika... ne mogu da verujem da ovu knjigu još niko nije iščitao kako zaslužuje, a oni koji su je reda radi prelistali imaju blago rečeno metiljave komentare... 

[Boban]

misliš da će ti iko poverovati?

[dark horse]

 Zar je bitno? Kad nisu scallopu koji je toliki silni trud u sve uložio...

[D.]

Tvrdnje bez argumentacije su nevredne pažnje.

[dark horse]

Ko je nestrpljiv, ima dovoljno slobodan prostor da pročita knjigu od 350 strana pre mene koji nemam toliko puno slobodnog vremena u životu za čitanje i sam da argumentaciju za tvrdnje... ili protiv argumentaciju, svejedno...

Da se razumemo, i sa ovim stepenom pročitanog mogu da napišem argumentovanu kritiku Ghoulovskog tipa, jer mi je sasvim jasna cela koncepcija romana i kuda će to dalje da ide, dovoljno je da na preskok pretrčim par ključnih mesta u romanu i da saznam bukvalno sve, al' ne želim to ni sebi ni drugima da radim...

Odo' sad da živim punim plućima 

[D.]

Pročitaj i argumentuj ili ne spamuj.

[dark horse]

Sve u svoje vreme. Pusti ti mene da vodim svoj šou i nađi sebi drugu zabavu.

[Boban]

Linkine, ovo je knjiga koja ne može da se čita prelistavanjem i pošto to nisi još shvatio, zaključujem da si pročitao manje od deset strana...

[dark horse]

Ako si ti u pravu, moja neargumentovana teza će se promeniti do kraja romana. Ne pričam o prelistavanju već dešifrovanju suštine, matrice svih lejera romana.

Zato sam je i postovao ovako rano, da se vidi da je sve očigledno od samog početka. Ako čitaš na pravi naćin.

[Boban]

prvi koji će te prezreti zbog ovog foliranja je sam pisac knjige... ostali te već preziru, pa se to neće promeniti. D. će likovati... konačno si našao način da je usrećiš makar time da javno ispadneš glup. Eto šta je čista ljubav...

[dark horse]

Eto, hepi end na vidiku... što se onda brineš?

[dark horse]

Ah wait, ti si očekivao da budem podatan... izvini što sam te ponovo razočarao oče...

[Boban]

ali čim progovoriš lažeš... ja sam rekao da knjigu možeš kupiti samo ako budeš dao prikaz o njoj, podrazumeva se objektivan. I dodao da ti je pozicija nezavidna jer ako knjigu budeš hvalio ja ću te optužiti da se uvlačiš piscu (bez da se udubljujem da li je to istina ili ne) a ako budeš kudio, pisac će te rastrgnuti kao i ostale koji su to pokušali. Dakle, nema ti spasa, samo se koprcaš i pokušavaš da kupiš vreme, da zaboravimo na tebe, pomremo ili čemu se već nadaš...

[dark horse]

Mene prilično ne zanima šta si ti rekao. Posebno deo sa D. budalaštinama, kad sam joj godinama unazad lepo nacrtao na papiriću i nalepio na čelo da mi je potpuno nebitna, ali ona i ti ludački ne odustajete sa svojim debil-analizama da je to zastrašujuće. Možete pričati svakakve gluposti ako hoćete, ovo je slobodan forum. Time samo pokazujete da ste potupno nesvesni osnovih stvari, koje sam ja pritom nacrtao, mada nije bilo ni potrebe, jer bi normalni ljudi morali da shvate i bez toga. Ja sam kupio knjigu kao svaku drugu od tebe i to je to.

Nikad nije bilo sporno da dam prikaz, ako mi neko traži. Zapravo, uvek je bilo dovoljno da neko zatraži. Daću prikaz, i to javno, pošto vidim da si ubedio scallopa da mora tako i to je to.

Ali da vi na svaku moju polurečenicu skačete kao opareni i to izazove (verovatno) lavinu diskusija po fb, koju ja ne mogu da pratim, malo je nekulturno. Šta je tu sporno da ja iznesem svoj utisak tokom čitanja, stvarno ne znam, da se to toliko mora pljuvati? Poprilično imam isti utisak kao scallop, da me nečuveno razvlačite vezano za ovaj naslov... prokleta knjiga, ali vi ste tako napravili, ne ja...

[D.]

Posebno deo sa D. budalaštinama, kad sam joj godinama ranije lepo nacrtao na papiriću i nalepio na čelo da mi je potpuno nebitna, ali ona ludački ne odustaje.

Sa tobom zaista nešto nije u redu.

I Boban je u pravu: kupuješ vreme. Već je blamerozno. Ja volim da čitam tuđe utiske o sf romanima i zbirkama, uključujući i kupuse iz kojih izvlačim bar neke zaključke, ali ovo odugovlačenje i zavlačenje nema smisla. Čist spam sa primesama trolovanja, da se damo trolovati.

[dark horse]

Nemam ja šta da "kupujem". saturnica je čitala knjigu kol'ko, pola godine? Mislim da imam još podosta fore, čak i sa mojim prepunim rasporedom...

Nemoj slučajno dok ja ne pročitam do kraja da je neko kupio ovu knjigu i dao svoje utiske i argumentovane analize, dok ovako nestrpljivo i zainteresovano "čekate" mene, a niste uopšte toliko nestripljivi i zainteresovani da je pročitate sami... 

[dark horse]

Ako ništa, bar nam je Boban sasvim plastično objasnio kako oni koji pokušavaju da čitaju ovaj roman odustaju zbog "nečitljivosti": Probaju da prelistavaju, i tako se posle samo deset strana sasvim pogube u "mnoštvu likova", konačno shvatajući da je ovaj roman nemoguće "pročitati" prostim prelistavanjem... 

[scallop]

Malo sam se podsećao na prvih deset strana razapinjanja UNAZAD. Možda mi zatreba.

[Boban]

Nije valjda da misliš da su sve kritike izrečene na račun Unazad neutemeljene?

[scallop]

Više me je zanimala progresija animoziteta i koliko sam u tome učestvovao. Pre nego što je knjiga napisana. Apsolutno nijedna knjiga nije bez prostora za kritiku. Naravno da sam ja najgori pisac koga si ti objavljivao.

[Meho Krljic]

E, pa, došao je i taj trenutak, da podelim, naime, sa javnošću svoje impresije o Unazad i, neka neko kaže Scallopu da možda ovo ne bi trebalo ni da čita jer u krizi smo svi na gomili, razumjivo osetljivi na sve živo pa nikako ne bih želeo da nešto što ja vidim kao kritiku (u smislu žanra teksta, ne u smislu napada) on vidi kao animozitet. Za slučaj da je neophodno da se naglasi: sve što sam napisao o Unazad dolazi iz pozicije ljubavi - prema žanru, prema autoru, na kraju krajeva prema Skalopu kao liku koji čini značajan deo mojih socijalnih interakcija poslednjih godina - i, nadam se podrazumevane svesti da smo u svemu ovome zajedno, neko kao pisac, neko kao čitalac, ali sa istom nadom da literatura koja oplemenjuje duh i draži intelekt treba i hoće da bude stvarana, prepoznata, prenošena dalje i adekvatno slavljena. Pa evo:


Pročitao sam roman Unazad, autora Radmila Anđelkovića, jednog od najznačajnijih srpskih pisaca fantastike poslednjih četrdeset godina i, za mene lično možda i bitnije, jednog od pisaca fantastike koji, bez obzira na rada ukrštanja sa folklornom, istorijskom i mitološkom fantastikom, zapravo baštini nasleđe tvrđe naučne fantastike, ono koje je meni privatno i najdraže. U jednom širokom oceanu aktuelnih fantastičkih pisanja u Srbiji i po regionu, gde su druge forme fantastike u značajnoj prednosti, dragoceno je imati aktivnog ovakvog stvaraoca, sa radnim vekom koji se proteže unazad decenijama i koji ni slučajno nije na zalasku, naprotiv – Anđelković deluje nikad spremnije da ide ne samo dalje već i napred i da stvara isprobavajući nove pristupe materiji i nove tehnike pisanja.



(Napomena: Unazad, pisano bez navodnika odnosi se na čitav tekst knjige od korice do korice, dok se ,,Unazad", sa navodnicima, odnosi na prvu polovinu romana koja se ovako zove za razliku od druge koja se zove drugačije.)



Unazad je, utoliko, bitan žanrovski roman decenije koja se upravo završava i time je i važnije imati na umu koliko je zapravo literarna fantastika, bez obzira na cvetanje koje se dešava i kod nas i u svetu, krhka stvar, pogotovo ako se pita tržište i nestalni ukus publike. Da je Tardis, požrtvovani izdavač ovog romana naštampao, po CIP informacijama, samo sto primeraka ove knjige je razlog ne samo da se žali nego i da se ozbiljno razmišlja o tome šta se ostavlja narednim generacijama čitalaca – i stvaralaca – u fantastičkoj literarnoj orbiti. Ne pričam naravno o tome da je Tardis trebalo da glavačke uleti u finansijski suicid i istroši se na proizvodnju hiljada primeraka romana koji bi svakako morao da bude i predemet ozbiljne marketinške kampanje da bi prišao statusu bestselera na ime svoje kompleksne pripovedne tehnike i kriptične tematike*, ali sada je svakako momenat da se razmišlja o alternativnim formama distribucije, prezervacije i, možda najvažnije, kritičke diskusije o ovakvim romanima. Unazad je knjiga koja svojom aktuelnošću vidno odskače od proseka domaće fantastike koji se, barem meni što je posmatram sa strane i sa dovoljno bezbedne udaljenosti, uglavnom drži mitološkog kvazi- i pop-istorijskog, baveći se vječnim pitanjima o tome ko je narod najstariji i kako se sve još može ekspliatisati vampirski motiv koji je, makar terminološki, ovaj deo sveta poklonio ostatku planete. Anđelković je svoje smene u rovovima istorijske fantastike već odradio i Unazad je knjiga koja radi i raspravlja o onome SADA sa ozbiljnom zagledanošću u to kako će ovo SADA oblikovati ono SUTRA.

*Guglaćete Bolcmanove mozgove, nemojte da me lažete, znam da hoćete



Jedna od stvari koja meni upada u oči uvezi sa romanom Unazad je njegova forma a koja je nominalno u neskladu sa Anđelkovićevim proklamovanim nezadovoljstvom spram prodora postmodernističke literature u fantastiku u Srbiji. Iako je često umeo da se oglasi na ovu temu i podvuče kako za razliku od postmodernista koji možda malo i ,,varaju", on piše pravu naučnu fantastiku – dakle onu utemeljenu na plauzibilnim naučnim tezama makar one bile i posve neverovatne na ovom stadijumu našeg znanja – i iako je Unazad svakako roman koji se čvrsto drži naučnofantastičnih motiva u svojoj osnovi (virtualna realnost i virtuelna društva, futuristika, čak i određena, ,,mekša" postapokaliptična dimenzija), on istovremeno ima neke ključne odlike postmodernističkog teksta onako kako je definisan pola veka unazad.*

*Heh, ,,unazad"



Recimo, jedan od centralnih motiva je stvaranje potpuno novog sveta naučno-tehnološkim sredstvima, a koji je – praktično i bez obzira na detalje tog objašnjenja – tipičan bodrijarovski simulakrum. Dalje, tehnološka osnova za kreiranje ovog simulakruma otkriva se kroz literarni rad jednog srpskog pisca, a koga to dovodi usred sukoba interesa američke državne bezbednosti i mračnih privatnih kompanija a koji su svi iznenađeni što se rešenje za kojim tragaju pojavilo, naizgled niotkuda, u neobjavljenom romanu nekog muškarca sa Balkana. Ova prednost literarnog teksta u odnosu na ,,fizičku" realnost je, naravno, duboko kodifikovana u deridijanskom shvatanju opisivanja i kreiranja onog što se doživljava (i oživljava) kao ,,stvarnost" i sam motiv bi vrlo lako mogao da se zamisli u kakvoj pripoveci sa polovine dvadesetog veka, u nekom kortasarovskom rukopisu. Ta metatekstualnost  unutar romana proteže se i izvan granica samog romana kroz tretiranje poznatih osoba iz aktuelne javne sfere (i to na globalnom nivou) i Unazad, pogotovo koristeći poznate elemente iz života samog autora i spajajući ih sa trenutnim geopolitičkim fascinacijama planete, otvoreno tretira svet kao predstavu a svoj tekst kao neku vrstu njenog detaljnog sinopsisa. Konačno, Unazad je i naglašeno intertekstualna tvorevina time što se ,,obična" forma romana ovde subvertira deljenjem teksta na dve jasno odvojene celine. Sam roman ,,Unazad", a koji čini prvu polovinu knjige je, recimo, za nijansu konvencionalniji politički i naučnofantastični triler koji se odvija hronološki urednim redosledom, dok druga polovina otpada na nešto razuđeniji ,,Baba Vanga Case File", roman za sebe što se događa u budućnosti i sa drugim likovima (i ima i hronološki teže za lociranje elemente), a koji je istovremeno i delimično najavljen sadržajem neobjavljenog romana pisca iz prvog dela. Štaviše, kada se stigne do poslednje strane, pitanje šta je zapravo kreiralo šta – je li tekst kreirao stvarnost, je li stvarnost kreirala tekst – ostaje kao zagonetka čitaocu da krene ispočetka i ponovo, sa pažnjom iščita ceo roman ne bi li na drugi prolaz pohvatao finije intertekstualne reference.



Da li ovim hoću da kažem da je Anđelković postmodernista? Ne, ali svakako mu od ruke ide korišćenje postmodernističkih tehnika.



Unazad je istovremeno i roman koji podseća na rak-ranu domaćeg fantastičkog izdavaštva – i, pretpostavljam, solidnog dela izdavaštva beletristike uopšte – a to je urušavanje infrastrukture koja autorski tekst dovodi do čitaoca. Ovde nikako ne mislim na samu fizičku distribuciju koja, da opet ukažemo, u eri digitalizacije (i, da ostanemo u temi, vritualizacije) ima mnogo novih opcija a koje će bez sumnje poroditi i mnoge nove forme. Ovde mislim prevashodno na ljudski, stručni rad koji podrazumeva ograničenje apsolutizma autora i kreiranje književnog dela kroz proces i rad posvećenog tima.



Zvuči užasno, jer autori su ipak ljudi vezani za svoja dela jačim sponama od neke tamo banalne pupčane vrpce, ali žanrovska literatura, rekao bih dokazano unatrag decenijama, živi i umire na kvalitetu podrške (a ne restrikcija) koju autoru daju urednici, lektori, korektori... Ali pre svega urednici. Unazad, notabilno, ima potpisanog izdavača i tehničkog urednika (koji je obavio častan posao) ali ne i urednika. A Unazad je tekst koji je mogao mnogo da dobije ozbiljnim uredničkim intervencijama.



Naravno, to košta i vremena i živaca i para pa su ovde urednici zamenjeni tzv. beta-čitačima, učesnicima u ,,proizvodnom procesu" nastanka romana kroz čitanje radnih verzija i davanje sugestija. Dok ovo svakako ima svoju vrednost u kreativnom radu, Unazad je roman čija se tematska potentnost i elegancija rečenice često nalaze u oštroj opoziciji sa samim pripovednim formatom koji je – iako ovo nije ekstremno razvučena knjiga sa svojih 350-ak strana – istovremeno i prebrz, sa stalnim promenama gledišta i lokaliteta, ali i trom, sa utiskom da se glavne teme u romanu razmatraju tek na nekoliko mesta a da su ostalo popunjavanja nebitnim a svakako ne-esencijalnim detaljčićima koji iako ne deluju ornamentalno na kraju nemaju veću funkciju od ukrasa.



Možda je prava reč to da je Unazad nefokusiran roman, a što može biti refleksija njegovog procesa nastajanja. Neki od segmenata drugog dela romana – BVCF, dakle – stari su, barem da ja znam, i svih deset godina i prethode sedam godina izlasku romana. Utisak je, a možda grešim, da je Baba Vanga Case File nastao prvi, kroz spajanje različitih, u prvo vreme odvojenih motiva i zapisa a koji su okupljeni u celinu (za koju je i autor bio svestan da se strogo-uzev ne treba gledati kao roman već kao kolekcija tekstova koji zajednički idu u sličnom smeru – još  jedan postmodernistički element u Anđelkovićevom pisanju, bekstvo od ,,velikog narativa" i fragmentiranost slike) a da je onda prvi deo romana, smešten u ,,sada i ovde" napisan kao neka vrsta kontekstualizacije onog što se dešava u drugom, zahvaljujući svojoj rastresenijoj formi, za razumevanje težem delu.



Rezultat ovoga je da se prva polovina, samo ,,Unazad", čita kao politički triler bez jasnih dramskih akcenata, kao akcioni, on the road narativ u kome akcija daleko nadilazi same uloge što bi protagonisti trebalo da ih imaju u narativu. Drugačije rečeno, ,,Unazad" je polovina romana, a celina za sebe, kojoj se ne veruje jer on sam za sebe pluta između akcione, trilerske proze sa političkom i naučnofantastičnom osnovom a koja je neuverljiva i žanrovski slabija i, sa druge strane, meditativnijeg, reflektivnijeg putopisnog romana koji bih barem ja radije čitao i u kome autor ubedljivo koristi svoja životna iskustva i poznavanje određenih lokaliteta u Sjedinjenim američkim državama.



Žanrovski je ovo svakako ambiciozno jer uzima jedan naglašeno realistički prosede bazirajući postavku na (kvazi)autobiografskom materijalu iz života samog Radmila Anđelkovića a zatim ga ekstrapolira u triler sa misterijama, dvostrukim identitetima, jurnjavama automobilima i pucanjem. Ovo je legitiman napor ali utisak iz samog teksta je da je autor zapravo mnogo više želeo da piše jedan reflektivni putopis, svoja opažanja i meditacije o Americi, njenoj savremenoj mitologiji i odnosu ka ostatku sveta* a da je za žanrovskim zapletom posegao jer nije znao kako drugačije da dinamizuje ovu pripovest i ,,proda" je čitaocima.

*Možda baš kao Bodrijar u svojoj ,,Americi"?



Razume se da možda grešim i da nagađanje namera autora i nije posao kritike, no, ovo je drugačiji način da se kaže da su trilerski delovi nezadovoljavajući deo prve polovine romana. Pogotovo je problematično postavljanje dvojice nosilaca akcije, dakle, žanrovski rečeno, akcionih heroja, u centar radnje, oca i sina, kada je jasno da je otac, pomenuti srpski pisac Damjan, jedini stvarni lik u ovoj pripovesti. Njegovi članovi porodice, prijatelji u Americi pa i sam ko-protagonist, sin Konstantin su tu samo da budu puke reflektivne površine za Damjanovu introspekciju. ,,Unazad" je prevashodo jedna vežba iz podizanja literarnog spomenika figuri pisca, autora, nekome ko posmatra, promišlja a na kraju oblikuje i, reklo bi se – stvara stvarnost, dakle, možda i vežba iz samoobožavanja, i likovi Damjanove porodice i prijatelja su ravni i nezanimljivi sami po sebi jer služe samo da podvlače Damjanovu delatnu dimenziju, dok su sami nedelatni, svedeni na čekače, isprazne komentatore i ljude kojima se stvari događaju. Ovo nije zadovoljavajuća postavka u romanu koji ima mnogo likova sa imenima i eksplicitnim unutrašnjim životima koje iznose čitaocu, a koji su svi, ponavljam, usredsređeni na Damjana, a pogotovo ne sa likom Konstantina koji je nosilac čiste ,,žanrovske" akcije u romanu.



Uz sva pominjanja postmodernističkih elemenata Anđelkovićevog najnovijeg romana, njegov tretman likova je iznenađujuće modernistički. Njegovi likovi su, u maniru beketovskog Moloe ili šćepanovićevskog bezimenog protagoniste Usta punih zemlje, sadržani gotovo sasvim u delatnom. Njihove motivacije i lične istorije su samo lažni mamci za čitaoca, nebitni za ovo što trenutno rade, gde akcije imaju vrednost po sebi i deo su interakcije opšteljudskog sa svetom, radije nego elementi karakterizacije koji bi, eventualno mogli biti poopšteni na neku kategoriju stanovništva.



U tom smislu, roman o Konstantinu koji bi se bavio njegovom transformacijom iz službenika u vođu odreda američkih specijalaca, sa sve kinematskim pucanjem iz automatskog oružja i ubijanjem sasvim otuđenog ,,drugog" u sukobima visokoapstraktnog konteksta bi mogao da bude brutalna disekcija žanrovskog formata i potkazivanje reakcionarnosti forme političkog trilera. Ali ,,Unazad" ne ostavlja ovakav utisak. On, barem ovom čitaocu, ostavlja utisak na brzinu napisanog trilera u kome ako baš mora da se puca, nek se puca brzo i nek se završi, sa na brzinu skiciranim likovima američkih specijalaca i likom Konstantina koji je potpuno ispražnjen od afekata ili uverljive motivacije i tekst ga prikazuje gotovo kao robota koji reaguje samo na pominjanje oca Damjana.



Slično tome, visoki politički trilerski zaplet koji prelazi u naučnu fantastiku opterećen je istom takvom lapidarnošću u prikazu predsednika SAD, Donalda Trampa i njegove, u to vreme, desne ruke, Stiva Banona koji ulaze u ekstremno komplikovan gambit gde se bukvalno ratuje za futurističku tehnologiju sa dobro opremljenim, beskrupuloznim korporacijama, a sa karakterizacijama koje bi bile primerenije švercerima na srpsko-bugarskoj granici. ,,Unazad" dakle, kao prva polovina romana, u svojoj trilerskoj komponenti prevashodno ostavlja utisak farse, ali same za sebe ne dovoljno zanimljive.



Roman uvek živne kada je u centru radnje Damjan ali ovde treba istaći da je ovo pre svega priča o tome koliko je Damjan pametan i koliko više zna od svakog drugog u romanu a što, opet, Anđelković izdiže na nivo osnovne pripovedne tehnologije, pazeći da na svakom koraku čitaocu da mnogo manje informacija nego što ih, naravno, sam ima, držeći ga u mraku i podstičući da sam poveže konce.Ovo je legitimna tehnika, naravno, i možda i kreira bolje čitaoce, ali dobar deo romana čitalac provodi ne znajući zašto čita to što čita, sa likovima nejasnih motivacija, neizgrađenih karakterizacija, morajući da na poverenje uzme to da će priča na kraju doneti isplatu.



Jedan deo isplate su svakako ,,damjanovske" mudrolije, ono u čemu je Anđelković tradicionalno jak, sa intuitivnim i decenijama izgrađivanim balansiranjem rečenica i misli tako da se kreiraju poente i filozofski komentari kakvima u klasičnom žanru ne bi bilo mesta.



,,Unazad" ovde ima i dodatni metatekstualni trik, gde sveznajući pripovedač zapravo više puta otkriva svoj identitet i ruši četvrti zid, pa su umetanja komentara i filozofskih opservacija i zaključaka u tekst koji ih inače ne bi trpeo jedna legitimna posledica ove metatekstualnosti. Naravno, veliki deo teksta u ovom prvom delu je usmeren na to da se Damjan opeva kao karakter kome se treba diviti, posednik znanja i refleksije kojim drugi ne mogu da priđu, neko ko će, makar preko naratora ili drugih likova što su ionako samo njegova ekstenzija davati politička tumačenja, životne lekcije, objašnjavati Amerikancima Ameriku, Srbima Srbiju itd.



Utoliko je drugi deo romana problematičniji jer u Baba Vanga Case File nema ovog očiglednog metanarativnog prisustva koje bi pravdalo silne filozofske vinjete što posle određenog vremena prete da pređu u manirizam. Ovde je još vidniji nedostatak uređivanja teksta koje bi pomoglo da se tekst BVCF ne izmetne u procesiju mudrijaških ospervacija ne zato što su one same po sebi negativne ili nemaju vrednost, nego jer tekst sam po sebi počinje da trpi. Gotovo svi likovi u ovom delu romana – a ima ih, daobog, veoma mnogo – su puni istih filozofskih refleksa da najprostije, pragmatične razgovore iznenada zavrnu udesno, kao da im je Aristotel suvozač pa se tako dijalozi izmeću u gotovo pavićevski*skeč na svakoj okuci. ,,Odakle ste došli?", recimo bi bilo pitanje koje lik postavlja drugom liku a onda bi mu, po ovoj mustri stigao odgovor ,,Odakle? A ne pitaš... kuda idemo? Nije li na kraju krajeva važnije da čovek zna kuda se zaputio nego otkud je došao?" ,,Nije lako znati kad ne znaš, slažem se, ali kad ne znaš kuda si krenuo a znaš odakle si, uvek ti ostaje ta odstupnica, mogućnost da se vratiš, da ponovo budeš tamo gde te znaju. Pa onda i sam – znaš."

*sinišapavićevski, molićulepo, ne, miloradpavićevski, ne treba ni sa postmodernizmom preterivati



Karikiram, naravno, ali ovo jeste bio osećaj koji sam imao čitajući drugi deo romana. Bezbrojne dijaloške razmene između likova koji svi pričaju skoro istom kadencom i intenzitetom, identično psuju, identično skreću u poučne sofističke minijature, presecane sasvim trivijalnim, pomalo i banalnim replikama na teme kojima se pisac neobično opseda (recimo o uriniranju kao ultimativnom elementu ,,života" u virtuelnom svetu a o kojem se priča začuđujuće mnogo puta, ili insistiranje na umereno smešnoj šali sa imenom korejskog lika) čine veliki deo teksta u drugoj polovini. Ono što Anđelkoviću nikako ne mogu da zamerim je da se trudi da izbegava ekspozitorne infodampove i radije će priču pričati kroz dijaloge likova. Kao što pisac njegovog pedigrea i treba da radi.



Ali s druge strane, drugi deo romana ima opsceno mnogo likova i skakanje radnje sa lokaliteta na lokalitet, potrebno da se kreira drama u jednom žanrovskom miljeu koji je apstraktniji od puke on the road priče iz prvog dela, nažalost biva opterećeno time da svi ovi likovi služe da se dobiju malecni komadići priče koje treba nekako sastaviti u skladnu celinu do kraja – uz minimalnu ili nikakvu pomoć pisca – ali sami za sebe nisu ni zanimljivi ni, čak, dovoljno različiti da se estetski pravda njihovo postojanje. Primera radi, drugi deo romana ima dva prominentna ženska lika, Emu i Maraju i, u tehničkom smislu pripovedanja, one su značajne za tekst jer daju informacije i uvide sa obe strane granice između virtuelnog i stvarnog sveta, potrebne da mi sklopimo kompletnu sliku. Ali Maraja i Ema imaju identičnu ličnost do mere da sam aktivno sebe morao da podsećam da se ne radi o istoj osobi. Obe misle na isti način, pričaju istim tonom, ritmom i rečnikom, obe imaju u situacijama koje su daleko od normalne (čak i po standardima postapokalipse nastale padom svih geostacionarnih satelita i prekidima komunikacija i napajanja energijom) iste afektivne defekte, odnosno njihove reakcije na svet(ove) oko sebe su robotske, utilitarne, veoma udaljene od ,,ljudskih" i time ih čine neinteresantne za čitanje.



No, ovo je naprosto kako Anđelković želi da piše a tu je, verovatno, njemu manje važno da li ja to želim da čitam. U imejl razmeni koju smo imali pre desetak godina a koja se ticala upravo jednog delića BVCF koji je tada nastajao, napisao sam mu između ostalog i ovo:



"Hoću da kažem, Maraja mi nije zanimljiva kao lik. A to je meni problem u prozi koja se svakako bazira na likovima (bar otvaranje sa Borivojem tako sugeriše). I kod Borivoja se nadam daljem produbljivanju karakterizacije, da ne pominjem opširnijem objašnjenju tehnologije sa kojom se hvata u koštac, operativnom memorijom itd. Pri kraju ovog odlomka Borivoje i Ema imaju akcionu scenu (mislim, akcionu u smislu da obavljaju neku akciju) i ona se mahom posreduje kroz dijalog. Ovo je dobro rešenje jer štedi i pisca i čitaoca prepričavanja scene, ali ono što mu fali je opet više karaktera u dijalozima. Nemam dovoljno snažan utisak da su ljudi koji izgovaraju ove rečenice zaista ljudi, sa ličnim osobinama, mišljenjima, predrasudama itd., već ovde najviše deluju kao alatke za posredovanje radnje. Kod Maraje, pak, makar u ovom delu koji sam imao prilike da pročitam je stvar ista osim što njen lik nije ni  imao priliku da se uspostavi snažnije u domenu karakternih osobina (i nekakve suštastvenosti) pre nego što joj se desi to što joj se desi pa je i emotivna reakcija mene kao čitaoca srazmerno slabija.



U globalu, dakle, moja glavna sugestija bi bila da je potrebno likove dodatno humanizovati, ne u smislu humanitarnosti, već u smislu ljudskosti, da im se da začin, reakcije koje nisu utilitarne u smislu pričanja priče nego karakterolške, u smislu njihove dublje definicije, samim tim dubljeg utiska na čitaoca a onda i identifikacije.



S druge strane, sasvim je moguće da ja uopšte nemam pojma o čemu pričam."



Evo nas, deset godina kasnije, i ja i dalje imam identičnu reakciju na identične stvari u romanu. I sasvim je moguće da i dalje nemam pojma o čemu pričam. Unazad je veličanstveno zapleten narativ o svetu koji kreira tekst koji kreira svet i na nivou koncepta je fascinantan i smeo. Na nivou rečenice, često bljesne jače i ubojitije nego što iko – makar koga sam ja čitao – na domaćoj sceni može i da sanja, gradeći male bravure i dajući prelepe, promišljene uvide koji ostaju uz čitaoca dugo nakon što zaboravi zaplet romana. Ali istovremeno, ovo je i roman čiji veliki broj hladnih i beživotnih likova (a bez obzira na njihovu ,,glumu" i afektiranje) odvlači deo pažnje sa njegovih jakih strana. Kada se pisac konačno, reklo bi se, privoli da nam, iz pozicije sveznajućeg, nenametljivog naratora, na 331. prvoj strani napiše jedan i po pasus o tome kako se apokalipsa dogodila i šta je bilo posle, ovo je kratki pogled u svet koji nam Unazad samo sugeriše ali nikada ne predstavlja, terajući nas da sklapamo mozaik čije različite deliće drže neprebrojni ljudi (i konstrukti) izveštačenih, uzajamno zamenjivih glasova i plošnih karakterizacija. Nije to lako. I koliko god me Unazad u nekim delovima inspirisao i radovao, toliko isto želim da je, bez obzira na dugo, najmanje sedam godina dugo, nastajanje, imao više vremena da se na njemu radi dublje, nemilosrdnije i urednički žešće. Onda bismo, možda, umesto ovog divljeg dragulja imali izbrušeni brilijant. Ali, opet, Anđelković je sada još iskusniji i izgrađeniji pisac i biće zanimljivo videti šta od njega dolazi sledeće.

[Boban]

Svaki pisac može samo da zavidi Radmilu što je dobio ovako iscrpnu vivisekciju svog dela.
Mislim da je Meho, upravo zbog višedecenijskog trvenja između njih dvojice učinio maksimalni napor da svoj prikaz obrazloži a samo delo pre toga spozna na kompletan način. On nam tu daje dimenziju kako autor vidi to delo i kako čitalac vidi i nudi kompletan odgovor šta je moralo bolje, tj. drugačije.
Ja se ne bih ni javljao da komentarišem ovo, ali ovde je Meho ubo ključnu stvar koja ruši ovu knjigu a ja ću je sada pocrtati jer se Radmilo nameće kao autoritet za to kako treba pisati. Njegov koncept, da sedneš i pišeš pa šta ispadne potpuno je suprotan od mog koncepta razrade detaljnog scenosleda sa svim uzročno-posledičnim događajima i likovima potpuno pada u ovoj knjizi... sudeći po Mehovim rečima, ja nisam izdržao da to iščitam, meni su stvari koje smetaju bile daleko jače od onoga što je dobro. Sjajne su rečenice, misli, zaključci, ali cela konstrukcija se ne drži jer konstrukcije nema. Pisanje nije život, nije nabacivanje šta ti padne na pamet, nije opisivanje onoga što se ne događa da bi čitalac sklapao mozaik u kompletnu sliku. Pisanje je konstrukcija, neprekidna kontrola pisca nad materijalom i strikno poštovanje zadatih okvira. prastaro pravilo da je zbunjeni čitalac nezadovoljan čitalac ovde dolazi do izražaja više nego igde drugde.

[D.]

Ako ćemo pravo i jedno i drugo (postojanje scenosleda i plana i spontano pisanje bez konstrukcije) su samo dva stilska pravca u književnosti u priličnom broju pravaca i besmisleno je proglašavati ih za nekakvu dihotomiju u kojoj je samo jedan pravac ispravan.

Postojanje plana i kontrukcije je jako bitno kada se uči pisanje. Zreli pisac može da razvije stil po nahođenju i ličnim afinitetima i ne postoji jedan "ispravan" način da se piše roman.

Mislim, šta reći za žanr apsurd koji potpuno zanemaruje logiku scenosleda? Od pisaca koji nabacuju misli random i čiji romani nemaju jasan scenosled na pamet mi pada Basara, koji je odličan pisac.

Transparentnost misli i prenošenje sopstvenih ideja drugima zavisi od naše empatije i razumevanja tokova misli drugih. Dobra komunikacija je, u stvari, talenat da poruku prilagodimo drugima jer razumemo kako razmišljaju i kakav im je vokabular. Radmilo jednostavno nema taj talenat. Njegove misli dolaze iz njegovog ega i ne trude se da se prilagode čitaocu jer su sebične. I zato zvuče šifrovano i bez konstrukcije i plana.

Radmilov egocentrizam, potpomognut ogromnom sujetom, je ujedno i najveća prepreka da bude popularan pisac. Svako nosi svoj krst dok ne odluči da ga ne nosi.

[džin tonik]

smatram recenziju prilicno nategnutom. ne zlonamjerno, meho se trudi ostati objektivan, ali mislim da to recenzija nije, jer ne izlazi iz okvira koji bi obuhvatio dimenziju romana.
roman je svojevrsni opus magnum, nije trivijalan, nije pravolinijski, nije jednostavan i, najvaznije, ne laska nam kao "idealna pretvorba teorije u praksu" kako to ocekuje pazljivi kriticar.

primjer, karekterizacija ne odgovara. sad, zasto ne odgovara? je li do ocekivanja koje kalibrirano u nas kroz obilje teskog shunda kojem svakodnevno izlozeni, do strucnih definicija ili do autora? tvrdim da je do zabavnog stiva koje obicavamo recenzirati. ocekujemo karakterizaciju koju ovaj roman, ne da zanemaruje, vec nadilazi; brutalno je iskren i to nas navodi u zabludu da bi slicno bilo tehnicki nesretno.