Dnevnik sa broda Argo

[lekicb]

Drugari, kako vam se svidja:) Ideja je da od ovih priča (dnevnika), koje su povezane kasnije nastane roman.

15. avgust 2133. godine

Dan dosadan i prazan, kao i svaki drugi. Ipak osećam neko unutrašnje zadovoljstvo zbog toga što počinjem da pišem ovaj dnevnik. Ne verujem da će neko doći u priliku da ga čita, s obzirom na okolnosti, a čak i da se to kojim čudom desi, ne verujem da će ta osoba naći ovde nešto zanimljivo. Ipak, imam neverovatnu potrebu da se izrazim na ovaj način, da pišem o tome šta ovde vidim i šta mi se dešava. Ne znam koliko će me ta želja držati, ali voleo bih da potraje, jer sada osećam da imam nešto što drugi nemaju, malu tajnu koja mi vreme čini ispunjenijim.

Zovem se Sergej Denitch. Rođen sam na svemirskom brodu "Argo" 17. januara 2116. godine, dakle sada imam 17 godina. Moj otac, Alesander, je jedan od najvažnijih ljudi na brodu. On ima najviše tehničkog znanja i s toga, uz još nekoliko prijatelja, naviše radi na održavanju funcionalnosti broda. Ipak, mislim da on tim svojim radom i posvećenošću zapravo beži od samoće i prihvatanja činjenice da je sve to što radi, besmisleno i da je ceo njegov život besmislen. Jer čak i da nam se na ovom beskonačnom putovanju ništa fatalno ne desi, da stignemo do cilja (životnog cilja svih nas), zvezdanog para Alfa Kentauri, biće nam potrebno još oko 100 godina, pa onda dakle još 100 godina da se vratimo na Zemlju. Dakle ni deca nas, koji smo rođeni na brodu, kao ni njihova deca, neće to dočekati.
Sa druge strane, ne vidim ni da bi život na Zemlji bio nešto drugačiji. I tamo ljudi moraju da izmisle neki cilj kome će da streme kako bi pobegli od sebe, bilo da je to novac, porodica, nauka, ili kao moji roditelji, odlazak na međuzvezdano putovanje sa kojeg se neće nikada vratiti. Mi mladi, koji smo rođeni na brodu, barem smo iskreniji prema sebi. Za razliku od naših roditelja direktno se suočavamo sa beznađem.

Moja majka, Nadja, nije mogla ni da se suoči s beznadjem, niti da pobegne od njega. Ubila se kada sam imao 5 godina. To se moglo i očekivati, videlo se da je ludila. Sećam se da je često imala histerične napade, ili periode kada nije ustajala iz kreveta. Stalno mi je pričala o Zemlji, o prelepim mestima, livadama, o kiši, o rekama, životinjama, nebu, pticama, slobodi. Pričala mi je o svom rodnom gradu, Moskvi, o svojim prijateljima, roditeljima, pozorištu, koncertima. Govorila je da joj najviše nedostaju banalne stvari, kao recimo udaranje kišnih kapi o prozor, fijukanje vetra, šuštanje lišća. Govorila je da u tome ima mnogo više magije nego u istraživanju svemira.

Nakon njene smrti, otac se još više posvetio radu na brodu. Ja i on smo se prilično udaljili. Naravno da se trudio da mi prenese obrazovanje (na brodu su roditelji bili dužni da obrazuju svoju decu, od najosnovnijeg opismenjavanja, do visokog obrazovanja). Međutim ubrzo je postao isfrustiran mojom potpunom nezainteresovanošću za prirodne nauke. Na kraju se pomirio sa činjenicom da neću postati veliki astronaut, bez koga brod neće moći da funkcioniše. Ja mislim da ću najverovatnije postati psihijatar i zameniti našeg psihijatra, Krisa, koji mora prvo da pronađe način da pomogne sebi.

Osim što učim, imam obavezu da obavljam pojedine poslove na brodu. Kao što sam rekao, imam slaba tehnička znanja, tako da u kontrolnoj sobi nemam šta da tražim. Oh, kako se samo prave važni i tajanstveni oni koji tamo ulaze i tobože nešto rade. Za razliku od njih, ja uglavnom održavam higijenu na "Životnom prostoru" (prednji deo broda u kojem živimo). Takođe obilazim farmu. Farma se nalazi sprat iznad onog gde stanujemo. Tu su uglavnom zasađene razne kulture, uglavnom povrće, ali gajimo i puževe koji žive i hrane se u bašti sa koprivom. Iako je održavanje biljaka potpuno automatizovano, ja kontrolišem da li je sve u redu, a kad je potrebno naberem povrće i uzimam uzorke za laboratoriju. Takođe, kad je potrebno idem u ostavu, koja se nalazi na spratu iznad farme, da donesem potrepštine.

U slobodno vreme, koga imam na pretek, volim u fiskulturnoj sali da igram fudbal i košarku. Međutim, nemam mnogo drugova sa kojima bih mogao da igram, budući da mnogi od nas rođeni na brodu nemaju nikakva interesonja za sport, pa svoje vreme provode igrajući video igrice, ili jednostavno izležavajući se. Takođe, dosta čitam i gledam filmove. Imamo na memoriji gotovo sve filmove, sve knjige i svu muziku nastalu na Zemlji do početka putovanja. Međutim i pored toga, strašno se dosađujem. Imam i jednog prijatelja, Čena. Dosta je sličan meni, mada ga više interesuju prirodne nauke i tehnika. On smatra da nema šanse da na brodu preživi i sledeća generacija, ali da će olupina broda jednog dana svakako stići do zvezdanog para Kentauri. On takođe ne veruje da tamo ima inteligentnih i tehnološki naprednih živih bića i da bi najpametnije bilo da okrenemo brod i vratimo se nazad na Zemlju, dok još možemo...

Kako bilo, najbolje da se sada zaustavim jer sam počeo da skačem sa teme na temu, a imam još toliko toga da kažem. Lepo sam počeo sa pisanjem, probio sam led i zadovoljan sam.

[saturnica]

gle, možeš ti uvezivati u roman što god hoćeš, ali ovo nije priča. ovo je ništa, čak i kao dnevnik, ovaj uvod u kojem nabrajaš što radiš ti, što ti radi tata, a što mama. tebi je dosadno. i meni je bilo dok sam čitala. ali, idemo dalje, što se događa na sljedećoj stranici svemirskog dnevnika? 

[lekicb]

Hvala ti Saturnice na ovoj kritici, ovakve kritike mi mnogo vise znače nego ljubazno-diplomatske koje kažu tipa ,,baš dobro,, ili ,,svidja mi se,, koje sam uglavnom dobijao na drugim forumima (zbog nje ću preskočiti drugo poglavlje u kojem opisujem brod, što bi te verovatno vrhunski smorilo i preći na treću odmah). Moja ideja je  da pokušam da rekonstruišem kako će STVARNO izgledati putovanje do najbliže nam zvezde, koje neće moći da traje kraće od par stotina godina. Sad zamisli kako bi izgledao svakodnevni život 25-30 astronauta koji su osudjeni da ceo život provedu zajedno, na koje će probleme nailaziti, kako će ih rešavati (deo toga možemo da naslutimo iz iskustava sa svemirske stanice Mir npr.) Dakle ne očekuješ na tom putovanju neprestano borbe sa drugim vanzemaljskim bićima, bežanje u druge dimenzije kroz svemirske crvotočine itd. Pokušavam koliko god je to moguće da sa naučnog stanovišta, odnosno sa stanovišta mogućeg zamislim i konstruišem život i događaje na brodu. To ne znači da neće biti zanimljivih događaja i da ću sve vreme opisivati samo kako se smaram , biće ih, polako, ali ne na onaj način na koji smo obično navikli u sf knjigama. U svakom slučaju mislim da te je priča ipak zainteresovala pošto si tražila nastavak, zato sledi nastavak

21. avgust 2133. godina

Završio sam sve poslove na farmi. Sa Vangom Ksiom, biologom, inače Čengovim ocem, pregledao sam svaku biljku. Vang Ksi je odgovoran za održavanje farme, a ja sam mu neka vrsta fizičke pomoći. Moram priznati da volim farmu jer me rad sa biljkama smiruje. Nisu bez razloga stari Rimljani govorili da je zemljoradnja najplemenitije zanimanje. Hodali smo uskim prolazima, dok nam se sa leve i desne strane nalaze terase u četiri nivoa, zasađenje povrćem i drugim kulturama (pojedine žitarice), kao i terase sa puževima koji se hrane koprivama. Vazduh je veoma topao i vlažan. Terase su osvetljene blještavom svetloplavom svetlošću kako bi biljke što intezivnije vršile fotosintezu, zbog čega smo nosili zatamljene naočare. Inače kulture koje tu sadimo su nam zapravo samo dopuna ishrani i njen najukusniji sastojak (što se najpre odnosi na puževe). Najveću količinu hrane koju pojedemo čini hranjiva želatasta masa koja se pravi od tzv. nutricionističkog sveobuhvatnog brašna (postoji mnogo vrsta, kako bi kako bi zadovoljilo sve potrebe) i vode. Mi to još zovemo blato (mislim da dalji opis ukusa ovog, nazovi jela, nije potreban).

Posebno volim da obilazim farmu kada sa nama ide i moj prijatelj Čen. Sada međutim Čen se nije osećao dobro, pa sam išao samo sa njegovim ocem. Nekako se osećam neprijatno kad sam sam sa njim. Čenov otac je vrlo ljubazan, rekao bih čak neprijatno ljubazan. Ta neprijatnost posledica je naše duboke duhovne različitosti. Osećam da me kroz tu svoju ljubaznost zapravo, na neki apstraktan način osuđuje i to ne iz nekog određenog razloga, već upravo zbog toga što sam takav kakav jesam, drugačiji od njega. Kao da je u stanju da mi uđe u mozak, pročita sve moje ideje i misli, sagleda celo moje stanje duha i zbog toga da me mrzi. Idući tako za njim i pregledajući biljke, osećao sam krivicu zbog toga što ništa ne pričamo, pa bih s vremena na vreme rekao neku glupost čisto da razbijem tišinu. To bi neprijatnost još više povećalo, zato što bi me on tada čudno pogledao i nešto, reda radi, mrzovoljno odgovorio.

Sve u svemu završili smo (verovatno na obostrano zadovoljstvo) naš zajednički posao, Vang Ksi je uzeo uzorke nekih biljaka za analizu, a ja sam produžio u ostavu. Trebalo je da naberem nešto pečuraka i donesem brašna i vode. Prilično je zastrašujuće kada hodate sami po ostavi. Osećate prolazeći tim sablasno praznim i gluvim hodnicima, suštinsku odvojenost od živog. Tako nešto ne može da se opiše nekom ko je stalno okružen ljudima i uopšte, životom. Kao da ste na najhladnijem i najudaljenijem mestu, mnogo hladnijem i udaljenijem nego što ljudski um može da zamisli, ili reči da opišu. Zaustavio sam se kod kaseta za posmrtne urne. Tu je sada samo urna sa pepelom moje majke. Nije pravedno što se nalazi na ovakvom mestu. Njoj je uvek falio život i toplina sa Zemlje. Bolje bi joj bilo dole, sa nama. Doduše, neću uvek biti sama. Na kraju ćemo svi ovde da joj se pridružimo.

Poneo sam šta je trebalo i vratio se u stambeni prostor. Hranu sam ostavio u kuhinju, pa sam produžio do sale. Pošto tamo nije bilo nikog meni zanimljivog, svratio sam da vidim kako je Čen. Ležao je na krevetu i igrao neku igricu. Pre 12 sati je povraćao i imao temperaturu. Sada kaže da mu je bolje, ali da i dalje ima temperaturu. Pitao sam ga šta njegov otac misli o meni. ,,Misli da si mnogo stidljiv.", odgovorio je. ,,Šta, samo to?", nastavio sam. ,,Ma ti ne umeš sa ljudima, posebno sa starijim. I sam to znaš.", zaključio je. Istina. Čen je sa te strane bio fleksibilniji, mada ni on nije bio previše društven. Nastavio sam da mu pričam o tome kako je ostava strašna i kako se tamo čovek oseća usamljeno. Složio se sa mnom, rekavši da naš um nije navikao na savršenu prazninu i beskonačnost i zato osećamo prestrašenost kada je ugledamo. Uopšte, smatra da živimo u neprirodnim uslovima za našu ljudsku vrstu i da smo zbog toga nesrećni i da ćemo biti još nesrećniji.

Prijaju mi razgovori sa Čenom. On za sve ima razumno objašnjenje. Svakom problemu, bilo tehničke, materijalne, ili duhovne prirode, analitički prisupa i poput naučnika razlaže ga na osnovne stavke, a onda ga zajednički rešavamo. Može se reći da smo razvili neku vrstu sopstvene filozofije i da je još uvek razvijamo. O svim pitanjima na brodu imamo veoma kritički stav. Naše ideje su gotovo po pravilu u suprotnosti sa opšteprihvaćenim stavovima. Takođe, analiziramo svakog stanovnika broda (namerno nisam rekao člana posade, ili astronauta). Većinu ne cenimo previše, i zbog toga nas ostali smatraju prepotentnim. Dosta nas interesuju književnost i muzika. Umetnost nam je nepresušno polje za diskusije. A za njih barem imamo

[scallop]

Bolje čitaj umesto što pišeš. Bezveze je pisati ono šta je već napisano. Napiši priču na jednoj strani, pa na tri strane. Ali, da imaju početak, sredinu i kraj.

[Boban]

Najgore u svemu je što će čovek da istraje u pisanju ovoga, objaviti knjigu i to je to... krenuće da traži mesto u literarnom svetu za koje veruje da mu pripada.

[saturnica]

hm, pa ja uopće ne zamišljam na svemirskom brodu da se astronauti bore s drugim, nepoznatim, bićima. mislim, mogli bi, ali to je sad gotovo kliše. po meni, bore se među sobom. oni koji se ne bore, ti se seksaju. neki iz dosade, a ne neki iz zadovoljstva.
moj osvrt na tvoj sljedeći pausu je ovakav.
to ti je previše dokumentaristički. nisi novinar, pokušavaš biti pisac. tvoj lik je prvi igrač na jednom svemirskom brodu. gdje su ti scene? recimo, zašto drugi pasus ne započeti s prosutim urnama na brodu? a prvi sa seks skandalom? treći s biljkama koje su iz nepoznatog razloga krepale. daj malo živosti. još uvijek zijeeevuckam...

[lekicb]

Saturnice, upravo si objasnila ono što pokušavam. Uskoro sledi baš to što si sad rekla. Jedino što sam ja hteo prvo da dam malo uvoda, da se čitalac prvo uživi u atmosferu, da vidi na koji se način živi, da i sam zamisli kako bi izgledalo živeti na takvom brodu, pa tek onda događaji slične ovima koje si navela. Scalop, nije mi jasno što si rekao da čitam, umesto da pišem ono što je već napisano. Hoćeš da kažeš da je već napisana sf knjiga o životu astronauta na svemirskom brodu u formi dnevnika? Kažem dnevnika, zato priče nemaju glavu i rep, jer je ovo DNEVNIK, znači opisuješ jedan svoj dan.

29. avgust 2133. godine

Ne mogu više da izbegavam, moram da pišem o njoj. Elena Bogdanova. Prezime i ide i ne ide uz nju, ali ime joj savršeno stoji. Ne bih mogao da zamislim da se drugačije zove. Ova čistokrvna šesaestogodišnja Ruskinja ćerka je Vere, naše zubarke i Borisa Bogdanova, inženjera robotike.

Ne znam odakle prvo da počnem. Ima zagasito crne oči i retku crnu kosu, veoma belo plemićko lice i pune tamnocrvene usne, poput krvi iz vene (gornja usna oštro prelazi preko donje što joj daje naročito prodoran izraz); mršava je, ali iz nje kao da izbija toplotna energija - čini se kad god je u prostoriji da joj se čuju otkucaje srca. Teško mi je da tačno rečima opišem kako sve utiče na mene (budući da sam ubeđen da niko kao ja nije u stanju da vidi i razume njenu magiju). Njena prisutnost me istovremeno i uspokojava i obeshrabruje.

Drugačija je nego svaka druga devojka na brodu jer poseduje jedinstvenu mističnu auru (ne mogu da se setim boljeg izraza). Razmišljao sam odakle ta mističnost potiče i zaključio da potiče od njenih slovenskih paganskih korena. Ona je čista Ruskinja, dakle Slovenka. Ja sam polu Amerikanac – polu Rus, tako da ja mogu da osećam njenu pagansku magiju, ali ne mogu da je imam. Hteo sam da saznam što više o njenim korenima – o Slovenima, i zato sam pročitao o njima sve što sam mogao da nađem. Čitao sam o njihovim bogovima, običajima, ratovima. Čitao sam o njihovoj prapostojbini – obali baltičkog mora. Mislim da je to najapstraktnije mesto na Zemlji. Danima sam gledao snimke obale baltičkog mora i pokušavao da povežem metafiziku talasa i neba sa njenim očima.

Kada smo bili deca lepo smo se družili. Ona je volela da provodi vreme sa mnom, a mislim da je čak na neki dečiji način bila zaljubljena u mene. Međutim u zadnje vreme stvari su se drastično promenile. Ja sam odjednom postao glup i inferioran u njenom prisustvu, a ona toliko nadmoćna da joj je postalo dosadno sa mnom. Koristim svaku priliku da budem u njenoj blizini, iako je to pogubno za mene. Predzadnji put kad smo se videli doneo sam joj gel za kupanje, koji mi je tražila nakon što sam je ja, na najsnishodljiviji način, pitao da li joj treba nešto iz ostave (ne peremo se vodom već tim gelom koji namažemo po telu, zatim se gel reciklira da može ponovo da se upotrebi), a zadnji put sam joj poklonio crtež.

Nacrtao sam srednjevekovni zamak. Koristio sam samo grafit. Puno sam se trudio oko senke. Iako nisam naročito talentovan, volim da crtam (što se toga tiče brinu me ograničene zalihe celuloznog papira, pa zato crtam sa obe strane). Ona mi se zahvalila i rekla da joj se baš sviđa. Uputila mi je lep osmeh – video sam da joj je imponovalo to što sam uložio toliki trud. Nije to bilo ono što sam hteo, ali šta sam drugo mogao da očekujem. Zatim sam joj pričao o srednjevekovnim zamcima i tadašnjem načinu ratovanja, kao da sam živeo u to vreme (malo sam o tome čitao, ali mnogo više sam izmišljao). Svašta sam, dakle, pokušavao da bih je nekako fascinirao. Njen izraz lica nepogrešivo je davao upravo onakav odgovor kakav moja priča zaslužuje. Lepo, poučno, ali na kraju, ipak malo dosadno.
Uvek me fascinira koliko može da kaže ne govoreći ništa. Reakcije njenog lica pravedno i neumoljivo presuđuje o svemu što kažem, uradim ili ne uradim – nagradi me ukoliko je to nešto lepo, vredno, kreativno, zanimljivo, ili me surovo kazni ukoliko je glupo i dosadno. Takođe njen pogled kao rengen prodire u moj mozak i otkriva svaku misao i emociju, a posebno uspešno čita moje kukavičko prikrivanje zaljubljenosti i kažnjava ga zasluženim prezirom. Uvek je korak ispred mene.

Čen smatra da je samo idealizujem zato što sam zaljubljen, i da bi trebalo to da joj kažem. Ja mislim da ovde nije u pravu jer sve pojednostavljuje i pokušava da svede na razumnu naučnu dimenziju, što me nervira. Zato ne volim da sa njim pričam o njoj. A nemam ni sa kim drugim.

[scallop]

Najgore u svemu je što će čovek da istraje u pisanju ovoga, objaviti knjigu i to je to... krenuće da traži mesto u literarnom svetu za koje veruje da mu pripada.

Nije bitno šta sam ja napisao, nego šta je Boban napisao. Naravno da je napisano milion knjiga na temu putovanja, pa i u formi dnevnika. Ako nemaš priču nemaš ništa.

[lekicb]

A, što se tiče toga što je Boban napisao, odmah da kažem da mi ne pada ni na kraj pameti da objavljujem knjigu. Za naše tržište je besmisleno objaviti knjigu, osim ako nisi neko od 3-4 afirmisana autora. (Sve i da se pojavi neko ko piše ko Dostojevski, morao bi sam da finansira svoju knjigu i nikada ne bi povratio novac). Da mi je maternji jezik engleski, onda bih možda razmišljao da objavim knjigu na Amazonu, jer me to ništa ne košta, pa mogu da okušam sreću, a onda ko zna... Pošto sam odavde, a maternji jezik mi je naški probaću da nađem svoje mesto pod suncem na ovom forumu

[Boban]

hoćeš, veruj mi... već godinama nisam nikoga uspeo da odgovorim od objavljivanja knjige ma kako nemao razlog za to.

[saturnica]

lekicb, okani se krvavocrvenih punih usana i plemićke boje lica. ima li dalje? koliko si ti toga napisao? daj sad nešto iz sredine gdje kreće napeta situacija...

[lekicb]

Hehehehe, smara te romantika, odmah bi da predjes na stvar dobro, evo preskacem sledece poglavlje gde pricam kako ce morati na kratko vreme da se iskljuci glavni motor, pa ce posada izgubiti osecaj gravitacije i prelazim na akciju

4. septembar 2133. godine

Desilo se samoubistvo ili ubistvo! Svi smo u šoku.  Pre 12 sati alarm je objavio uzbunu, a kapetan Donovan je preko razglasa naredio da svako ostane na mestu na kom se trenutno nalazi dok ne dođe inspekcija, ne precizirajući o čemu se radi. Zatim su moj otac, kapetan Donovan i dva inženjera: Nik i Gordan oštrim koracima išli kroz hodnik od prostorije do prostorije i ispitivali svakog koga su zatekli. Tada sam saznao da je nastradala Ketrin Fajn, inženjer robotike.

Otac i ova trojica su me ispitivali strogo i detaljno. Posebno je strogo to činio moj otac. Kao da mu je stalo da drugi vide da to što sam mu sin ne znači da će biti imalo blaži prema meni. Delovalo je kao da mi i nije bio otac, kao da me ne poznaje od ranije. Zbog toga sam ga skoro mrzeo. Morao sam da se prisetim bukvalno svega što sam uradio u poslednjih 24 sata, u kojim sam prostorijama sve bio, s kim sam sve pričao, šta sam sve radio.

Zatim su krenule priče i nagađanja mojih vršnjaka. Umrla je tako što je ubrizgala sebi neki otrov, ne nije nego je zadavljena, ma bila je depresivna, moralo se to desiti, znala je nešto – zato je ubijena. Svi su sve znali, svi su pričali u glas i trudili se da budu u centru pažnje. Posebno me je nerviralo to što su svi tvrdili da su jako dobro poznavali Ketrin. Ponovo mi je postalo savršeno jasno zašto ne mogu da se družim sa njima. Jednostavno, ne uklapam se. Prazni su, glupi su, glasni su i samo im je bitno da budu u centru pažnje.

Ketrin je, s druge strane, bila tiha i povučena osoba. Nisam je mnogo poznavao. Imala je 45 godina. Nije se udavala i nije imala dece. Bila je uvek ljubazna, čak i preterno ljubazna, ali ta ljubaznost kao da je bila njen oklop – niko nije mogao da joj se zaista približi. U svakom slučaju bila je inteligentna osoba i biće da se ni ona nije ovde uklapala. Samo me zaprepašćuje činjenica da ne mogu da se setim ni jednog iole značajnog događaja u vezi sa njom, ni jedne njene upečatljive rečenice, samo znam da je na meni ostavljala osećaj neke diskretne prijatnosti.

Kasnije sam saznao da je Ketrin umrla ubrizgavanjem velike količine Propofola, osnovnog sastojka intravenozne anestezije. Jednostavno, pluća su prestala da joj rade, pa joj je mozak ostao bez kiseonika. S obzirom na vrlo veliku oteklinu oko uboda na ramenu, koja ukazuje na to da je igla grubo ubodena i sadržaj brzo ubrizgan, kao i zbog modrica na ruci u koju je ubodena, preovlađuje mišljenje da se ipak radi o ubistvu. To se najverovatnije desilo tamo gde je i pronađena, u njenoj sobi (inače naše sobe nisu pokrivene kamerama).

Zbog toga što se Propofal nalazi u ordinaciji doktora Martina, doktora su najduže zadržali na ispitivanju. Ustvari njega su držali u nekoj vrsti pritvora skoro 20 sati u sobi kapetana Donovana. Međutim, do doktorovih lekova mogao je svako da dođe. Ni njegova ordinacija, kao ni sve ostale prostorije u životnom prostoru (osim kontrolne sobe) nisu mogle da se zaključavaju (vrata se rastvaraju pritiskom na dugme, a ako neko ne želi da se ulazi u njegovu stambenu jedinicu pritisne dugme ''zauzeto'', onda spolja zasija crvena lapica, koja međutim ne može da spreči nekog da uđe, već mu samo ukazuje na to da gosti nisu dobrodošli). Na kraju doktora su pustili budući da je više osoba bilo sa njim u pretpostavljeno vreme smrti.

Ne treba zaboraviti da na brodu niko nije pripremljen za ovako nešto. Nemamo ni znanja ni instrumenata da vodimo istragu kao na Zemlji (gledao sam brojne krimi filmove). Ne možemo da nađemo i upoređujemo otiske prstiju, ne možemo da vršimo DNK analizu, nemamo nikog ko je specijalizovan za sudsku medicinu. Niko nije obučen ni da vrši obično ispitivanje ili uviđaj. Isto tako nemamo nikakvo oružije (osim ako ne računamo kuhinjske noževe). Kao što nemamo nikakvu pritvorsku jedinicu. Jednostavno, očevi ovog međuzvezdanog putovanja nisu predvideli da bi moglo doći do ovako nečeg.

Na kraju moj otac, kapetan Donovan i pomenuta dvojica nisu došli ni do kakvog zaključka, osim da je sirota Ketrin najverovatnije ubijena. Ni do toga ne bi mogli da dođu da im nije pomogao doktor Martin, koji je u početku bio glavni osumnjičeni. Doktor je takoreći izvršio neku vrstu skraćene obdukcije, pošto nije imao sve instrumente i nije obučen za to i podneo kapetanu Donovanu izveštaj. Kako nam je rečeno, Ketrin je umrla pre oko 20 sati od posledica ubrizgavanja Propofola i to najverovatnije posle kraće borbe. Nema dokaza ko joj je to uradio.

Na brodu je zavladala neka vrsta tihe histerije. Ubica je među nama, a niko nema pojma ko je. Niti zbog čega je ubio. Na sve strane samo se o tome priča. Posebno je zabrinjavajuće to što se ovo desilo, maltene pred sam proces gašenja motora i čišćenja ogledala. Svi smo uplašeni. Ako smo do sada imali neku vrstu nevinosti, sada smo je izgubili.

[scallop]

Daj kraj, pa počni drugi deo pentologije.

[saturnica]

lekicb, ti i dalje vodiš priču izvjestiteljskim tonom. i dalje nisi u sceni. mada misliš da si je ponudio u prizoru s mrtvom ženom. nema ničega uzbudljivog u načinu na koji pišeš jer se to što radiš zove prepričavanje. nebitno je što bi trebalo biti u njoj; umorstvo, ljubav ili nešto treće. to je prepričana scena.

[lekicb]

A sada?

8. septembar 2133. godine

Toliko toga mi se desilo u protekla 24 sata da još uvek emotivno nisam uspeo da se staložim i osećam se kao da sam u nekom bunilu ili groznici. Pretpostavljam da sudbina to tako ironično udesi da neko ko inače ima vrlo jednoličan život bez nekih velikih emotivnih potresa kao ja, za jedan dan oseti više nego za ceo ostatak života.

Prvo sam prisustvovao kremaciji sirote Ketrin. Krematorijum se nalazi u ostavi. Prisustvovali smo gotovo svi osim nekoliko članova posade koji su morali da dežuraju u kontrolnoj sobi i Čenga koji je bio jako bolestan. Kremaciju moje majke sam gotovo izbrisao iz sećanja, tako da me ništa nije pripremilo na to što se imalo sprovesti. Bilo je jezivo. Sama zastrašujuća praznoća ostave iz koje dopire dehumanizovani eho pojanja sveštenika činio je da se osećamo kao da nismo više sa ovoga sveta, već da smo u predvorju, verovatno pakla u vidu crne rupe, i sada čekamo Vrhovnog sudiju da nam izrekne konačnu presudu, pa da nas crna rupa usisa u svoje ništavilo. Telo Ketrin su gurnuli u otvor u zidu i posle nekog vremena izvukli fioku sa pepelom. Fioku su stavili u sanduče u zidu pored sandučeta sa pepelom moje majke. Barem neće više biti sama.

Svi smo bili pokošeni. Shvatili smo naizad koliko nas malo razdvaja od ovog života i večnog zastrašujućeg ništavila. Nikakav sveštenik ovde ne bi mogao da oživi ideju o zagrobnom životu. To su šarene bajke za decu sa Zemlje. Mislim da smo mi ovde mnogo više svesni suštine postojanja odnosno nepostojanja. Sve ostalo su igrice kojima se ispunjava vreme. Bilo mi je potrebno da što pre vidim Čenga. 

Ušao sam tiho i pažljivo u Čengovu sobu. On je naravno bio budan. Iako je bio iscpljen od bolesti i preliven znojem, iščekivao je da dođem i da mu sve potanko ispričam. Dugo smo razgovarali, analizirajući sa svih strana motive ubistva. Bili smo vrlo nespokojni. Čeng je smatrao da se ljudi koji su rođeni na Zemlji nalaze u beznađu jer su sve manje šanse da je ponovo vide. A budućnost ovde na brodu je  za njih poput budućnosti zatvorenika osuđenog na doživotnu robiju. Ništa im drugo ne preostaje nego da sačekaju da im istekne vreme i da tako, pomireni sa beznađem, dočakaju kraj svojih besmislenih života. I što vreme više prolazi i što se budemo dalje od Zemlje, biće sve gore.

Upitao sam šta misli šta će se desiti kada taj strah i beznađe postanu nepodnošljivi  najlabilnijim ljudima. Desiće se da će pokušati isto ono što zatvorenici stalno pokušavaju, ozbiljno je odgovorio. Zatim mi je, uzbuđen, u nastupu iskrenosti rekao nešto toliko strašno da nisam odmah mogao poverovati šta čujem. Rekao je da određena grupa sprema zaveru, da će na kraju procesa čišćenja ogledala zauzeti kontrolnu sobu i okrenuti brod nazad, ka Zemlji. U toj grupi je i Čengov otac. U toj grupi su, pored ostalih i Elenini otac i majka. Ketrin je isto tako bila u toj grupi. Pretpostavlja da se htela predomisliti i sve ispričati, pa je zato ubijena. Ipak ne zna ko je to uradio. Izvinjavao mi se što mi to nije ranije rekao, jer je hteo da me zaštiti.

Potrešeni, jedno vreme smo se samo gledali bez reči. Zatim smo počeli da pretresamo celu situaciju i sve njene aspekte. Nanovo i nanovo, bespomoćno smo se vraćali na isto jer je raskol u koji smo uvučeni nepremostiv. Pokušavali smo predvideti šta se sve može dogoditi i što smo više o tome razmišljali to su naše slutnje bile mračnije. Već je jedan život izgubljen. Jedino što mi je ulivalo neko spokojstvo jeste beskrajno prijateljstvo i odanost između mene i Čenga. Naši roditelji su na suprotnim stranama, doći će u strašan sukob, ali to ni malo ne narušava naše poverenje.

Potpuno iscrpljeni od svega na kraju smo se rastali. Tek tada je u punoj meri počela da me muči anksioznost koja mi se uvukla u srce i kosti i činilo mi se da nikada neće proći. Otišao sam u svoju sobu i odmah legao na krevet, trudeći se da ni o čemu ne razmišljam i da se bar malo oslobodim unutrašnjeg nemira. Tada je neko tiho pokucao na vrata. To je bila Elena.

Nežno me je pitala da li spavam i da li može da uđe. Razume se da sam je brzopleto i ljubazno uveravao da mi uopšte ne smeta i smestio je da sedne na krevet. Tražila mi je uplašeno i sa puno nade da joj kažem šta će biti sa nama. Pitao sam je zbunjeno kako to misli. Tako lepo, šta će biti sa nama; ponovila je, očekujući pravi odgovor. Sedela je na mom krevetu, jako blizu mene. Oči su joj gorele. Usta su joj bila tik do mojih. Bila je tako krhka i ženstvena. Nikad je nisam takvu video. I nikada mi nije bila toliko naklonjena. Odgovorio sam joj da će sve biti u redu i da se ništa naročito neće desiti.

Onda sam jasno u vazduhu osetio ono što će se desiti tek za koji delić trenutka. Kao da je cela Vasiona želela da se to dogodi. Poljubili smo se, usne su nam se sastavile i preko njih je zajednička energija prostrujala našim telima. Koliko je bilo stvarno, toliko je bilo nestvarno. Osećao sam kao da mi ogroman napon struje prolazi od grla do prstiju. Nikada nisam tako duboko bio povezan sa nekim. Vodili smo ljubav. Emotivna tenzija koja je postojala toliko dugo među nama, samo je pojačala snagu ovog trenutka.